Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

“Сви – један Христос”

 

„Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово — πάντες Χρκίτός εις έγένε66ε, σάμα αήτού όντεζ”.[1]— “Све у свему Христос”, пошто смо сви једно тело, имајући Христа за главу. Стога је Христос с правом за нас све и сва: и Спаситељ, н Господ, и Бог, и Глава, и Архијереј, и Жртва.[2]

То облачење у Христа, то благодатно — врлинско охристоличење, шта значи за наш свакодневни живот? Казује нам христоносни апостол: „Обуците се као изабраници Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост”,[3] речју: у све еванђелске врлине. Облачећи се у њих, ви се облачите у Христа, у новог човека. — „Срце жалостиво”, то је срце евапђелским врлинама прерађено, удобрено, разнежено, преображено, омолитвљено, ољуботворено, охристовљено. Оно свачију тугу и свачију муку осећа, и саосећа, као своју; молитвеном љубављу живи у свима и у свакоме, јер; је свим бићем својим у саборном срцу Цркве. Оно непрекидно саосећа свој твари која, поробљена смрћу и пропадљивошћу, „уздише и тужи” непрестано.[4] Оно жали сваку птичицу, сваку травчицу, које се превијају и грче у мукама пропадљивости. И сврх свега жали највећег кривца, човека, сваког човека, што је роб смрти и греха, и што је сву твар потчинио смрти и пропадљивости.[5] Та жалостивост је у највећој мери својствена Светитељима. Нико осетљивији ни саосетљивији од њих; н нико не живи кроз већи број бића од њих, и не осећа за њих и место њих. Својом омолитвљеном саосетљивошћу њихова је душа разливена по свима тварима. Α на то су позвани сви хришћани, јер су они „изабраници Божји, свети и љубљени”. Сваки по мери својих сила и подвига. Срца жалостиво се стиче еванђелским животом: животом у еванђелским врлинама, а најпре у молитви и љубави и посту. Истина, човек просто не зна која је прва, а која друга, а која трећа међу еванђелским врлинама. Толико је свака од њих и важна и потребна. У ствари, све су оне прве, и свака је од њих прва, јер је свака безмерно неопходна сваком хришћанину. Својим светим преображајним силама оне постепено освајају срце, омилостивљујући, ожалостивљују, чине га новим срцем, срцем новога човека, христоносног и христоликог. Α без њих — срце је роб окамењене неосетљивости; пропада у себичности ,саможивости, усамљености. Зато је неопходна молитва Светога Златоуста: „Господе, избави ме од окамењене неосетљивости”. Такав је распон: без Христа — окамењена неосетљивост; са Христом — еванђелска свеосетљивост. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив и несаосетљив према себи самом, према ономе што је за њега најважније: према боголикој души својој, према њеној бесмртности и вечности. Α затим, неосетљив и несаосетљив и према другима, према њиховој вечној судбини. Неосетљивост се увек пројављује као саможива несаосетљивост, а еванђелска осетљивост — као човекољубива саосетљивост. Господ Христос је из божанске саосетљивости, жалостивости постао човек и поднео толике муке за спасење рода људског. Зато се у црквеним молитвама и назива „Бог жалостивости”. Од Њега се еванђелској жалостивости и учимо, од Њега за њу и благодатне силе добијамо. Бог Отац је „Отац жалостивости.[6] Он такав, да бисмо и ми били такви.[7] Прича ο милостивом Самарјанину је у ствари прича ο жалостивом Самарјанину (Лк. 10,).

Милоставост његова је плод жалостивог срца његовог. Увек је еванђелски нова благовест и заповест: „будите жалостиви”.[8]

Благосг је друга врлина која облачи човека у новог човека. Сва је од Христа, и сва води Христу. И увек испуњује човека христоликим расположењем према другим људима и створењима. У односу према грешним људима Господ Христос показује „богатство благости”.[9] Хришћани су позвани да пребивају „у благости”.[10] Превелико богатство благости Божје огледа се у Спасовом подвигу спасења рода људског.[11] „Благост и човекољубље Спаситеља нашег Бога — спасе нас”.[12]

Смиреноумље — анђелска врлина мећу светим врлинама. Стога неопходна човеку у обадва света. Смиреноумље је стално смиравање ума људског пред безгрешним и савршеним умом Божјим што је у Христу Исусу Господу нашем. Њиме ум свој водити и руководити: ο свему и свачему смерно умовати; и уму се Богочовековом добровољно и радосно свагда покоравати. Човеку је при стварању дат од Бога боголики ум, да би увек био богочежњив и боголетан, и у уму Божјем свесавршеном налазио свој циљ, свој живот, своје савршенство, своју бесмртност, свој свеживотворни оригинал и идеал. Заповест је Вечног Еванђеља: „Будите смиреноумни”.[13] Смиреноумље нас облачи у новог човека, у нов ум, и човек умује све по Христу, „по лику Онога који га је створио”. Она је главна особина хришћанске светости, главна сила философије “пο Христу”. Смиреноумни увек Христом умује, Христом мисли ο свему. Α стари човек је сав у гордоумљу: свој ум диже изнад свега, и изнад самог Бога. Но у томе је сав ђаво и они који су с њим. Зато је увек добро и увек неопходно молити се и дању и ноћу вапајном великопосном светојефремском молитвом: „Господе, дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи твоме”. Буде ли човек философију свога живота зидао на дијамантском темељу смиреноумља, биће мудар попут Светог Златоуста, чија су богоречита уста изрекла ову божанску мудрост: „Смиреноумље је темељ наше, хришћанске философије”.[14]

На подивљалој од греха земљи кротост је врлина, чије је савршено богочовечанско оличење мећу људима сам Господ Христос, јер је „кротак срцем”.[15] Обући се у христолику кротост, то је обући се у новог човека. Нема сумње, кротост је најочигледнија одлика правих хришћана, светитеља и праведника. Није ли она главно, и свепобедно, оружје светих Мученика, и светих Исповедника, и светих Подвижника, и свих Светих, од првог до последњег? Њоме је новозаветни човек увек нов. То је стога тако, што је чудесни живот Господа Христа на земљи беспримерна кротост, од почетка до краја. Кротост — при божанској свемоћи. Α свети Апостоли? иако су располагали божански свемоћном чудотворном силом, увек су кротошћу одговарали на грубости и казне својих гонитеља и мучитеља. Зато они и наређују хришћанима: да сваку кротост показују према свима људима.[16] Шта је темељ свих еванђелских врлина? Очигледно дуготрпељивост. Нема еванђелске врлине коју човек може стећи ,ако се није наоружао дуготрпељивошћу. Јер свака од њих представља дуготрајан и мучан подвиг. Ко њу има, осигуран му је успех у новом, христоликом животу, и постепено ћe се обући у новог човека. Дуготрпељивост је одлика Бога човекољубца — Господа Христа и Његових следбеника.[17] Без дуготрпељивости нема спасења: „дуготрпељивост Господа нашега држите за спасење”.[18]

Кроз милионе својих чланова Црква сведочи: христолик човек је сав изаткан од светих врлина. То хришћани доказују и показују: „сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога, као што је и Христос опростио” њима, тако и они.[19] Нема сумње, хришћана је дужност над дужностима да у свему буду „као што је и Христос”. Они се не смеју руководити никим и ничим мањим од Богочовека и Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа. Нарочито у праштању. Како и колико праштати, апостолско је питање.[20] Α ево и светог апостолског одговора: Опраштајте један другоме „као што је Христос опростио вама”.[21] Размислити само: колико је Господ Христос унапред опростио свакоме од нас, решивши се да дође као Богочовек на земљу и спасе род људски на онако беспримерно самопожртвован и човекољубив начин. Спасивши нас од гpexa, Он нам је и опростио све грехе. И данас, како се спасавамо од свакога греха ако не Његовим човекољубивим праштањем?[22] Јер Он једини има власт опраштати грехе, пοшто Он једини има силу отпуштати и разрешавати грехе.[23] И Он то свемилостиво чини кроз свете тајне и свете врлине.[24] Свака врлина води савршенству, а љубав га у потпуности даје, јер као „свеза савршенства савлађује све што није од Бога. Грехољубиви и слаби, ми смо увек под гресима, зато нам је непрестано и потребно Његово опраштање грехова. Τо је разлог да и ми непрестано опраштамо један другоме, чак ако ко има и тужбу на кога. Огорчен, ти подижеш тужбу на брата свога због тога и тога. Но замисли, какву би тужбу сваког дана, и сваког часа, могао дизати на тебе свезнајући Господ, када нам не би свемилостиво и свежалостиво опраштао грехе! “Опраштајте, и опростиће вам се”.[25] „Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама”.[26] Тиме ћете показати да сте свукли старога и обукли новог човека.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Златоуст, тамо, Ноmi1. VIII, 2; со1. 353.

[2] Икуменије, тамо, сар. 3, vers 11; со1. 44 D.

[3] Кол. 3, 12.

[4] Ср. Рм. 8, 20.

[5] тамо.

[6] 1 Кор. 1, 3.

[7] Ср. Мт. 18, 27. 33. 35.

[8] 1 Петр. 3, 8.

[9] Рм. 2, 4.

[10] Рм. 11, 22.

[11] Еф. 2, 7.

[12] ] Тит. 3, 4.

[13] Петр. 3, 8.

[14] „Θεμέλιος Αστ ι της καθ’ ήμας φιλοσοφίας η ταπεινοφροςυνη“. Свети Златоусг, Ρ. gr. t. 51, 312

[15] Мт. 11, 29.

[16] Тит. 3, 2.

[17] Рм. 2, 4; Јак. 5, 11; Еф. 4, 1—2; 2 Кор. 6, 6.

[18] 2 Петр. 3, 15.

[19] Кол. 3, 13.

[20] Мт. 18, 21.

[21] Кол. 3, 13.

[22] Ср. Еф. 1, 7; Кол. 1, 44.

[23] Мт. 9, 6.

[24] Ср. Јн. 20, 22—23; Мт. 18, 18.

[25] Лк. 6, 37.

[26] Еф. 4, 32.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома