NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

„Svi – jedan Hristos“

 

„Hristos neka bude za vas sve i sva: i vrednost, i rod, i u svima vama On. Jer svi vi postadoste jedan Hristos, pošto ste telo Njegovo — πάντες Χρκίτός εις έγένε66ε, σάμα αήτού όντεζ“.[1]— „Sve u svemu Hristos“, pošto smo svi jedno telo, imajući Hrista za glavu. Stoga je Hristos s pravom za nas sve i sva: i Spasitelj, n Gospod, i Bog, i Glava, i Arhijerej, i Žrtva.[2]

To oblačenje u Hrista, to blagodatno — vrlinsko ohristoličenje, šta znači za naš svakodnevni život? Kazuje nam hristonosni apostol: „Obucite se kao izabranici Božji, sveti i ljubljeni, u srce žalostivo, blagost, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost“,[3] rečju: u sve evanđelske vrline. Oblačeći se u njih, vi se oblačite u Hrista, u novog čoveka. — „Srce žalostivo“, to je srce evapđelskim vrlinama prerađeno, udobreno, razneženo, preobraženo, omolitvljeno, oljubotvoreno, ohristovljeno. Ono svačiju tugu i svačiju muku oseća, i saoseća, kao svoju; molitvenom ljubavlju živi u svima i u svakome, jer; je svim bićem svojim u sabornom srcu Crkve. Ono neprekidno saoseća svoj tvari koja, porobljena smrću i propadljivošću, „uzdiše i tuži“ neprestano.[4] Ono žali svaku ptičicu, svaku travčicu, koje se previjaju i grče u mukama propadljivosti. I svrh svega žali najvećeg krivca, čoveka, svakog čoveka, što je rob smrti i greha, i što je svu tvar potčinio smrti i propadljivosti.[5] Ta žalostivost je u najvećoj meri svojstvena Svetiteljima. Niko osetljiviji ni saosetljiviji od njih; n niko ne živi kroz veći broj bića od njih, i ne oseća za njih i mesto njih. Svojom omolitvljenom saosetljivošću njihova je duša razlivena po svima tvarima. Α na to su pozvani svi hrišćani, jer su oni „izabranici Božji, sveti i ljubljeni“. Svaki po meri svojih sila i podviga. Srca žalostivo se stiče evanđelskim životom: životom u evanđelskim vrlinama, a najpre u molitvi i ljubavi i postu. Istina, čovek prosto ne zna koja je prva, a koja druga, a koja treća među evanđelskim vrlinama. Toliko je svaka od njih i važna i potrebna. U stvari, sve su one prve, i svaka je od njih prva, jer je svaka bezmerno neophodna svakom hrišćaninu. Svojim svetim preobražajnim silama one postepeno osvajaju srce, omilostivljujući, ožalostivljuju, čine ga novim srcem, srcem novoga čoveka, hristonosnog i hristolikog. Α bez njih — srce je rob okamenjene neosetljivosti; propada u sebičnosti ,samoživosti, usamljenosti. Zato je neophodna molitva Svetoga Zlatousta: „Gospode, izbavi me od okamenjene neosetljivosti“. Takav je raspon: bez Hrista — okamenjena neosetljivost; sa Hristom — evanđelska sveosetljivost. Čovek okamenjene neosetljivosti najpre je neosetljiv i nesaosetljiv prema sebi samom, prema onome što je za njega najvažnije: prema bogolikoj duši svojoj, prema njenoj besmrtnosti i večnosti. Α zatim, neosetljiv i nesaosetljiv i prema drugima, prema njihovoj večnoj sudbini. Neosetljivost se uvek projavljuje kao samoživa nesaosetljivost, a evanđelska osetljivost — kao čovekoljubiva saosetljivost. Gospod Hristos je iz božanske saosetljivosti, žalostivosti postao čovek i podneo tolike muke za spasenje roda ljudskog. Zato se u crkvenim molitvama i naziva „Bog žalostivosti“. Od Njega se evanđelskoj žalostivosti i učimo, od Njega za nju i blagodatne sile dobijamo. Bog Otac je „Otac žalostivosti.[6] On takav, da bismo i mi bili takvi.[7] Priča ο milostivom Samarjaninu je u stvari priča ο žalostivom Samarjaninu (Lk. 10,).

Milostavost njegova je plod žalostivog srca njegovog. Uvek je evanđelski nova blagovest i zapovest: „budite žalostivi“.[8]

Blagosg je druga vrlina koja oblači čoveka u novog čoveka. Sva je od Hrista, i sva vodi Hristu. I uvek ispunjuje čoveka hristolikim raspoloženjem prema drugim ljudima i stvorenjima. U odnosu prema grešnim ljudima Gospod Hristos pokazuje „bogatstvo blagosti“.[9] Hrišćani su pozvani da prebivaju „u blagosti“.[10] Preveliko bogatstvo blagosti Božje ogleda se u Spasovom podvigu spasenja roda ljudskog.[11] „Blagost i čovekoljublje Spasitelja našeg Boga — spase nas“.[12]

Smirenoumlje — anđelska vrlina meću svetim vrlinama. Stoga neophodna čoveku u obadva sveta. Smirenoumlje je stalno smiravanje uma ljudskog pred bezgrešnim i savršenim umom Božjim što je u Hristu Isusu Gospodu našem. Njime um svoj voditi i rukovoditi: ο svemu i svačemu smerno umovati; i umu se Bogočovekovom dobrovoljno i radosno svagda pokoravati. Čoveku je pri stvaranju dat od Boga bogoliki um, da bi uvek bio bogočežnjiv i bogoletan, i u umu Božjem svesavršenom nalazio svoj cilj, svoj život, svoje savršenstvo, svoju besmrtnost, svoj sveživotvorni original i ideal. Zapovest je Večnog Evanđelja: „Budite smirenoumni“.[13] Smirenoumlje nas oblači u novog čoveka, u nov um, i čovek umuje sve po Hristu, „po liku Onoga koji ga je stvorio“. Ona je glavna osobina hrišćanske svetosti, glavna sila filosofije „pο Hristu“. Smirenoumni uvek Hristom umuje, Hristom misli ο svemu. Α stari čovek je sav u gordoumlju: svoj um diže iznad svega, i iznad samog Boga. No u tome je sav đavo i oni koji su s njim. Zato je uvek dobro i uvek neophodno moliti se i danju i noću vapajnom velikoposnom svetojefremskom molitvom: „Gospode, duh zdravoumlja, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni sluzi tvome“. Bude li čovek filosofiju svoga života zidao na dijamantskom temelju smirenoumlja, biće mudar poput Svetog Zlatousta, čija su bogorečita usta izrekla ovu božansku mudrost: „Smirenoumlje je temelj naše, hrišćanske filosofije“.[14]

Na podivljaloj od greha zemlji krotost je vrlina, čije je savršeno bogočovečansko oličenje meću ljudima sam Gospod Hristos, jer je „krotak srcem“.[15] Obući se u hristoliku krotost, to je obući se u novog čoveka. Nema sumnje, krotost je najočiglednija odlika pravih hrišćana, svetitelja i pravednika. Nije li ona glavno, i svepobedno, oružje svetih Mučenika, i svetih Ispovednika, i svetih Podvižnika, i svih Svetih, od prvog do poslednjeg? Njome je novozavetni čovek uvek nov. To je stoga tako, što je čudesni život Gospoda Hrista na zemlji besprimerna krotost, od početka do kraja. Krotost — pri božanskoj svemoći. Α sveti Apostoli? iako su raspolagali božanski svemoćnom čudotvornom silom, uvek su krotošću odgovarali na grubosti i kazne svojih gonitelja i mučitelja. Zato oni i naređuju hrišćanima: da svaku krotost pokazuju prema svima ljudima.[16] Šta je temelj svih evanđelskih vrlina? Očigledno dugotrpeljivost. Nema evanđelske vrline koju čovek može steći ,ako se nije naoružao dugotrpeljivošću. Jer svaka od njih predstavlja dugotrajan i mučan podvig. Ko nju ima, osiguran mu je uspeh u novom, hristolikom životu, i postepeno će se obući u novog čoveka. Dugotrpeljivost je odlika Boga čovekoljubca — Gospoda Hrista i Njegovih sledbenika.[17] Bez dugotrpeljivosti nema spasenja: „dugotrpeljivost Gospoda našega držite za spasenje“.[18]

Kroz milione svojih članova Crkva svedoči: hristolik čovek je sav izatkan od svetih vrlina. To hrišćani dokazuju i pokazuju: „snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga, kao što je i Hristos oprostio“ njima, tako i oni.[19] Nema sumnje, hrišćana je dužnost nad dužnostima da u svemu budu „kao što je i Hristos“. Oni se ne smeju rukovoditi nikim i ničim manjim od Bogočoveka i Spasitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista. Naročito u praštanju. Kako i koliko praštati, apostolsko je pitanje.[20] Α evo i svetog apostolskog odgovora: Opraštajte jedan drugome „kao što je Hristos oprostio vama“.[21] Razmisliti samo: koliko je Gospod Hristos unapred oprostio svakome od nas, rešivši se da dođe kao Bogočovek na zemlju i spase rod ljudski na onako besprimerno samopožrtvovan i čovekoljubiv način. Spasivši nas od gpexa, On nam je i oprostio sve grehe. I danas, kako se spasavamo od svakoga greha ako ne Njegovim čovekoljubivim praštanjem?[22] Jer On jedini ima vlast opraštati grehe, pοšto On jedini ima silu otpuštati i razrešavati grehe.[23] I On to svemilostivo čini kroz svete tajne i svete vrline.[24] Svaka vrlina vodi savršenstvu, a ljubav ga u potpunosti daje, jer kao „sveza savršenstva savlađuje sve što nije od Boga. Greholjubivi i slabi, mi smo uvek pod gresima, zato nam je neprestano i potrebno Njegovo opraštanje grehova. Τo je razlog da i mi neprestano opraštamo jedan drugome, čak ako ko ima i tužbu na koga. Ogorčen, ti podižeš tužbu na brata svoga zbog toga i toga. No zamisli, kakvu bi tužbu svakog dana, i svakog časa, mogao dizati na tebe sveznajući Gospod, kada nam ne bi svemilostivo i svežalostivo opraštao grehe! „Opraštajte, i oprostiće vam se“.[25] „Budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“.[26] Time ćete pokazati da ste svukli staroga i obukli novog čoveka.

 


NAPOMENE:

[1] Sveti Zlatoust, tamo, Nomi1. VIII, 2; so1. 353.

[2] Ikumenije, tamo, sar. 3, vers 11; so1. 44 D.

[3] Kol. 3, 12.

[4] Sr. Rm. 8, 20.

[5] tamo.

[6] 1 Kor. 1, 3.

[7] Sr. Mt. 18, 27. 33. 35.

[8] 1 Petr. 3, 8.

[9] Rm. 2, 4.

[10] Rm. 11, 22.

[11] Ef. 2, 7.

[12] ] Tit. 3, 4.

[13] Petr. 3, 8.

[14] „Θεμέλιος Αστ ι της καθ’ ήμας φιλοσοφίας η ταπεινοφροςυνη“. Sveti Zlatousg, Ρ. gr. t. 51, 312

[15] Mt. 11, 29.

[16] Tit. 3, 2.

[17] Rm. 2, 4; Jak. 5, 11; Ef. 4, 1—2; 2 Kor. 6, 6.

[18] 2 Petr. 3, 15.

[19] Kol. 3, 13.

[20] Mt. 18, 21.

[21] Kol. 3, 13.

[22] Sr. Ef. 1, 7; Kol. 1, 44.

[23] Mt. 9, 6.

[24] Sr. Jn. 20, 22—23; Mt. 18, 18.

[25] Lk. 6, 37.

[26] Ef. 4, 32.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *