NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Od starog do novog čoveka

 

Kako ovaploćeni Gospod postaje sve i sva u čoveku? Da bi to postigli, šta treba hrišćani da čine? Evo šta, zapovest je vrlo prosta i jasna: „Umrtvite ude svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu želju, i lakomstvo koje je idolopoklonstvo“[1] „Umrtvite“ ih, jer su živi, delaju, rade. Oni sačinjavaju neku vrstu tela vašeg, u kome vi živite, i čiji organi rade po vašoj volji, po uputstvima vašeg greholjubivog srca, po mislima vašeg ogrehovljenog uma. Pomoću njih vi ste srasli za zemlju, za malecni svet njen, koji „sav leži u zlu“.[2] Živi delovi vaše duše, oni kao da sačinjavaju čula vaša: vid vaš, kojim zlo tražite; sluh vaš, kojim zlo slušate. Dok njih ne umrtvite, vi ne možete ni misliti „o onome što je gore“, ni živeti „s Hristom u Bogu“. Umrtvljenje tih strasti i sačinjava početak našeg življenja u Hristu. Jer najpre treba počupati korov, trnje i pirevinu sa njive duše naše, pa zasejati po njoj seme evanđelskih nebeskih vrlina. Onda ćemo svim bićem rasti ka nebu i tražiti „ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga“.

Najpre umrtviti blud, pohotljivost, jer je to strast koja strahovito prikiva za zemaljsko, za smrtno, za prolazno. Kako se to postiže? Tvorenjem evanđelskih vrlina, na čelu sa molitvom i postom. Svaka evanđelska vrlina potiskuje bludne želje i razbija bludna raspoloženja i pohotljiva zapaljenja, a molitva udružena sa postom ih potpuno umrtvljuje i ubija. I kada se potom i pojavljuju kao iskušenja, pojavljuju se kao premlaćena i nemoćna priviđenja, koja sila časnog krsta pokida kao paučinu.

Za bludom sveti apostol spominje „nečistotu“. Nečistota dolazi od svakog greha i od svake strasti. Kroz svoju žaoku svaki greh toči u dušu nečistotu, jer je nečistota krv svakoga greha. Ali, na kraju krajeva, nečistota sva do lazi od nečistih duhova. Oni se i nazivaju „nečisti“ zato što svako zlo, i najveće i najmanje, jeste po prirodi svojoj nečistoga i širi nečistotu po biću čovekovom čim se pojavi u njemu. Zato što je od nečistih duhova, nečistota je živa sila koju treba umrtviti. No ona se umrtvljuje kada umrtvimo njene tvorce: grehe, a iza njih nečiste duhove. To možemo postići jedino ako se naoružamo „sveoružjem Božjim“, tojest svima božanskim vrlinama“[3] Tako naoružanima sveti apostol piše: Jaki ste, i pobediste nečastivoga.[4]

Zatim umrtviti: strast = παθος. Strast je zaljubljenost u ma koji greh. To je greh — pretvoren u slatku naviku. Strast je sladostrašće u najširem smislu: strasna ljubav prema grešnim nasladama i slastima. Takvo sladostrašće, takvo greholjublje obično pustoši duše onih koji nemaju Boga u mislima i u savesti, niti žive po Njegovim zakonima.[5] Da bismo tu neman umrtvili, potrebna nam je vera u jedinog istinitog Boga i Gospoda — Isusa Hrista, i život po Njegovim svetim zapovestima. Ohristovljenje, — eto leka od svih strasti. Stoga sveti apostol blagovesti: Koji su Hristovi raspeše telo sa strastima i željama.[6]

Obavezno za hrišćane: umrtviš — „zlu želju“. Zla želja je izraz ogrehovljene volje. Volja, koja se putem greholjublja srodila sa zlom, prirodno je što želi zlo. U njoj je zlo postalo živa, stvaralačka sila, koja kroz nju želi ono što je grešno i zlo. Lek od toga? Greholjublje zameniti hristoljubljem. Bolesti volje se leče, kada našu ljudsku volju povežemo sa voljom Božjom, i potpuno je potčinimo volji Božjoj, te je za nas u svemu vrhovno i rukovodno načelo ovo: „Ne moja volja, nego Tvoja da bude“.[7] Volja Božja je sva izražena u Gospodu Hristu i Njegovom svetom Evanđelju.[8] Izvršujući zapovesti evanđelske, mi tvorimo volju Božju, i tako lečimo volju svoju od njenih bolesti: od zlih želja, i uništavamo u njoj greholjublje, zloljublje. Α volju Božju tvori samo ljubav κ Bogu. Stoga je bogoljublje jedini lek od greholjublja i zloljublja, i time jedini obesmrtitelj i ovečnitelj ljudskoga bića. „Sve što je na svetu, želja tela, i želja očiju, i oholost života, nije od Oca, nego je od ovoga sveta. I svet prolazi, i želja njegova, a koji tvori volju Božju, ostaje vavek“.[9]

Lakomstvo je ubistvena bolest duše. Stoga je evanđelska dužnost naša: umrtviti „lakomstvo koje je idolopoklonstvo“. Lakomstvo je zaljubljenost u stvari ovoga sveta koja ide do obožavanja. To lakomstvo može biti dvojako: materijalno i duhovno. Materijalno je, kada se odnosi na vidljive predmete ovoga sveta i tvorevine ljudske; duhovno je, kada se odnosi na ideje, misli, strasti, grehe. Apostol naziva lakomstvo idolopoklonstvom. Zašto? Zato što čovek u svom lakomstvu, mesto jedinog istinitog Boga i Gospoda, proglasi sebi za smisao, za cilj, za božanstvo, za idol svoga života: zlato, ili prirodu, ili nauku, ili kulturu, ili tehniku, ili ženu, ili decu, ili društvo, ili narod, ili čovečanstvo, ili slasti, ili strasti, ili ideje, ili heroje, ili genija, ili vođa, ili ma koga ili ma šta, svejedno. Takav čovek je uistini idolopoklonik, i njegov život idolopoklonstvo: služenje lažnom bogu, jednom ili mnogima svejedno. Mnoge su lažne bogove ponaizmišljali ljudi, zato i postoje raznovrsna idolopoklonstva, od najprostijih do najprefinjenijih, od, najvarvarskijih do najkulturnijih. Od sviju njih lek je jedan, samo jedan: vera u jedinog istinitog Boga i Gospoda — Isusa Hrista, i život po njoj. Α sve je to u Bogočovečanskom telu Crkve.

Živeći u strastima, u slastima, u raznim idolopoklonstvima, ljudi žive u onome što je protivno Bogu. Takav život nije drugo do neprekidno protivljenje Bogu. Ali u tom svom bogoprotivljenju ljudi su samo poslušni sinovi, koga oca? — đavola. Jer je on prvi i glavni protivnik Božji. Svim bićem svojim on je suprotnost Bogu. Đavo, čime je đavo? — Grehom i zlom. Α ljudi koji žive u grehu i zlu, neminovno se time usinjuju đavolu, i postaju sinovi protivljenja, bogoprotivljenja. Blud usinjuje čoveka đavolu; i nečistota, i strasti, i zle želje, i lakomstvo; uopšte svaki greh, svaka strast usinjuje čoveka đavolu. Je li neko rob ma kog greha, ili ma koje strasti, sin je protivljenja, bogoprotivljenja. Α Bog, iako sveljubav, iako Jedini Čovekoljubac, ne može voleti greh i zlo, jer su to sušte suprotnosti Njegovom biću, Njegovoj prirodi. Za njih On ima samo gnjev: „Gnjev Božji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu“.[10] Α kada se ljudi svesno i uporno toliko srode s nepravdom da postanu sinovi protivljenja, onda — „dolazi gnjev Božji na sinove protivljenja“, jer su izjednačili sebe sa grehom i zlom i sa njihovom večnom sudbinom.

„Sinovi protivljenja“ su, na prvom mestu, neznabošci i bezbošci. Oni se stalno protive Bogu istinome služeći lažnim bogovima i živeći u njihovim lažima, slastima i strastima. Nemajući istinitog Boga u svome saznanju, oni se greholjubljem toliko naviknu na greh i zlo, da im izgledaju kao nešto prirodno. Ogrehovljeno saznanje vidi u zlu i grehu nešto logično i normalno.[11] Samo vera u Hrista probudi ljude, te uvide kakvu strahotu pretstavljaju greh i zlo za ljudsko biće. Α vera u Hrista je novi život, život u jedinom istinitom Bogu. I u tom novom životu — novo saznanje, očišćeno od neznabožne i bezbožne logike i merila stvari.

Otuda sveti apostol i naređuje bivšim neznabošcima: „A sada odbacite i vi sve to: gnjev, ljutinu, zloću, huljenje, ružne reči iz usta svojih“.[12] Odbaciti na koji način ?Na taj: što ćete gnjev zameniti krotošću, ljutinu — blagošću, zloću — dobrotom, huljenje — slavljenjem Boga, ružne reči — evanđelskim blagovestima. Ne odbacite li sve to, vi ostajete i nadalje sinovi bogoprotivljenja, na koje „dolaze gnjev Božji“. Dolazi u ovom svetu u vidu raznih nevolja i muka, a u onom — u vidu pakla i večnih muka. Gnjevom, ljutinom, zloćom, huljenjem, ružnim rečima ljudi pokazuju da su poslušna deca vrhovnog bogoprotivnika, đavola. Jer time tvore volju njegovu. Α čiju volju tvore, onoga su deca, onoga sinovi. Tu spada i laž:

„Ne lažite jedan na drugoga“.[13] Lažete li, vi se duhovno rađate od onoga koji je „laža i otac laži“, i postajete njegova duhovna deca.[14] Laž, svaka laž je svojim bićem vezana za „oca laži“. Đavo jedno radi: stalno izmišlja, govori, i protura laži ο Bogu. Τo je i prirodno za njega, „jer nema istine u njemu“, pošto nema Boga koji je Istina.[15] Kada govori laž, đavo svoje govori,[16] govori ono što sačinjava suštinu njegovoga bića, ono što ga u stvari čini đavolom, ono čime on ođavoljuje sva razumna i slobodna bića koja mu služe. Zato bogolika stvorenja, ljudi, kada lažu jedan na drugoga, u stvari ne rade drugo nego svesno ili nesvesno vrše đavolov posao u svetu.

Svi ti gresi, te strasti, te slasti, te laži, toliko su se uživeli u nehristovog čoveka, toliko ukostili, toliko ostvarili, toliko uobličili, da su obrazovali zasebnog čoveka: „staroga čoveka“.[17] Α Hristov čovek je — novi čovek, sav „sazdan po Bogu u pravdi i u .svetinji istine“.[18] Stoga sveti apostol i naređuje: „Svucite staroga čoveka s delima njegovim , i obucite novoga, koji se obnavlja za poznanje istine, po liku Onoga koji ga je stvorio“.[19]

— Stari čovek: svojim zlim mislima, osećanjima, željama, raspoloženjima, delima pomračio i unakazio sve što je bogoliko u njemu: i savest, i dušu, i volju, i um. Sve je to u strastima i gresima iznemoglo, obolelo, ostarelo. Da bi se obnovilo i podmladilo, potrebno je svući staroga čoveka koji se nametnuo bogolikoj duši, bogolikoj savesti, bogolikoj volji, bogolikom umu, i obzidao ih sobom kao telom.

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 3, 5.

[2] 1 Jn. 5, 19.

[3] Sr. Ef. 6, 11—18.

[4] 1 Jn. 2, 14.

[5] Sr. Rm. 1, 21—32.

[6] Gal. 5, 24. — Bogomudri Ikumenije veli: Gospod nas ožive od prve umrtvljenosti, tojest od umrtvljenosti prvorodnim grehom i našim ličnim gresima, otpustivši nam u krštenju grehe naše; ali nama je potrebno i drugo umrtvljenje: ne da sebe same umrtvljuje, nego da umrtvljujemo strasti ne dajući im da dejstvuju, da rade u nama. — Tamo, sar. 3, vers. 5; so1. 41 D.

[7] Lk. 22, 42.

[8] Sr. Ef. 1, 9.

[9] 1 Jn. 2, 16—17.

[10] Rm. 1, 18.

[11] Kol. 3, 7.

[12] Kol 3, 9.

[13] Kol. 3. 8. — Kako je to, primećuje blaženi Teofilakt, tek što je sveti apostol rekao: „kad življaste u njima“, pokazavši time da oni već više ne žive u njima, a evo odjednom opet kaže: „odbacite sve to“? Kako da odbace ono što nemaju? Na to se može odgovoriti ovo: reči „kada življaste u njima“ razjašnjavaju ono što se sada govori: jer one ukazuju na to da je nekada, tojest pre krštenja vladao u vama greh, gospodario celokupnim životom našim, i tiranisao vas, te je sloboda od strasti za vas bila nemoguća; sada pak, kada je krštenjem umrtvljen u vama greh, vama je laκο odbaciti strasti — kao odeću, i ne možete se izgovarati kako živite pod tiranijom greha i strasti, jer ste vi umrli za njih. — Tamo, sar. 3, vers. 8; so1. 1256 V.

[14] Jn. 8, 44; 1 Jn. 8, 44; 14, 6.

[15] Jn. 8, 44; 14, 6.

[16] Jn. 8, 44.

[17] Kol. 3, 9.

[18] Ef. 4, 24.

[19] Kol. 3, 9—10.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *