NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Filosofija „po Hristu“

 

Eto filosofije „po Hristu“: misliti „o onome što je gore“, što je u Hristu vaznesenom i proslavljenom. Filosofija „po Hristu“ stiče se jedino životom u Hristu, Hristom živeti, Hristom misliti, — to i znači biti hrišćanin. Kada sveti apostol naređuje: „Mislite ο onome što je gore“, on nam je u prethodnom stihu kazao da to znači ovo: mislite ο onome što je Hristovo. Jer „Hristovo“ je cilj misli, njen kraj, njeno savršenstvo, njen vrhunac; dalje se nema kud, niti može. Jer šta je savršenije i beskrajnije od Njega, Boga Logosa i čoveka — Bogočoveka? U Njemu su svi najviši vrhovi za ljudsku misao; tu nikakva smrt ne dopire; tu misao besmrtuje i boguje i blaženstvuje. To je najviši vrh do koga se ljudsko biće popelo, nošeno i uzneseno Jedinim, vaistinu Jedinim Istinskim Čovekoljupcem — Bogočovekom Hristom. Sa dna zemaljskog ponora do u vrh nebesa, i iznad svih nebesa, — to je naznačenje, to raspon, to diapazon ljudske misli. Zato hrišćaninova misao stalno vaskrsava iz zemaljskog, iz prašinskog, iz smrtnog, i ponire u nebesko, u besmrtno, u večno. Saživljavanje Hristu, sastradanje, savaskrsavanje, savaznesavanje, rečju: saovaploćavanje Hristu, — to je put i hrišćaninovog života i hrišćaninove misli. Zemlja, i što je na njoj, to je zrno peska za našu misao, njena polazna tačka. Α ona — sva povučena vaskrslim Bogočovekom u Njegove bezbrojne svetove nebeske. Α tamo, „gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga“, naša misao se sva razzrači u sve božanske beskrajnosti i besmrtnosti. Za nju nema provalije između ovog i onog sveta, između zemlje i neba: Gospod Hristos ih premostio, jer je Svojim bogočovečanskim telom vezao sve zemaljske i nebeske svetove. Kao nekom jakovljevskom lestvicom, po kojoj silaze i ulaze ne samo Anđeli nego i ljudi. Da, Hristovi ljudi. Nije uzalud čovekoljubivi Spasitelj rekao: „Zaista, zaista vam kažem: od sada ćete videti nebo otvoreno i anđele Božje gde se penju i silaze κ Sinu Čovečjemu“.[1] Α u Crkvi su izmešani Anđeli sa ljudima; i ljudi su postali zemaljski anđeli, i neprestano uzlaze ka Gospodu Isusu koji sedi s desne strane Boga, tražeći „ono što je gore“. Svaka hristočežnjiva misao je kao anđeo koji sa zemlje uzleće u Hristom otvorena nebesa, iznad kojih On caruje i vlada nad svima svetovima, i neodoljivo privlači κ Sebi sve što je probuđeno za svoje božansko naznačenje. Za hrišćaninovu misao nema smrti; sve ih on pobeđuje silom Vaskrsloga. Zato je ona u stvari jedina slobodna misao, jer je besmrtna božanskom besmrtnošću. Misao čovekova je po prirodi logosna; nije od zemlje; zato je nebočežnjiva, hristočežnjiva. I kada sveti apostol zahteva da mislimo „o onome što je gore“, on zahteva ono što odgovara prirodi ljudske misli. Α to je: da se misao završi Hristom Bogom; da se preobrazi u hristomisao, u bogomisao; da večito boravi u Gospodu Hristu.[2] U tome je njeno prirodno savršenstvo, u tome i njeno večno blaženstvo. Tek kao hristomisao, ljudska misao nađe sebe, svoj pravi život, svoju božansku besmrtnost, i pretstavlja istinsku blagovest. Α dotle, ona nije drugo do gorkovest. Zaronjena u smrtno, u grehovno, u zemaljsko, u demonsko, zar ona nije u paklu gde gorčinama nema kraja? Α ona je Bogom Logosom sazdana logosna, da bi čoveku bila prva blagovest, prvo evanđelje. Α najpre blagovest sebi samoj. Gospod Hristos nam je, kao Bogočovek, prvi i jedini otkrio božansku tajnu misli ljudske; ovu tajnu: misao ljudska je u suštini prablagovest, praevanđelje.

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 1, 51.

[2] Flb. 4, 7.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *