NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Hrišćanstvo – neprestano doživljavanje Hrista

 

Gospod Hristos je sav u Crkvi, a hrišćanin je sav u Gospodu Hristu — Crkvom, jer jedino u Crkvi on doživljuje vascelog Gospoda Hrista, naročito vaskrsenje Spasovo, tu dijamantsku krunu Spasovog Bogočovečanskog domostroja spasenja sveta. Zato hristonosni apostol blagovesti i naređuje hrišćanima: „Ako dakle vaskrsnuste s Hristom, tražite ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga“.[1] Sedi kao Bogočovek sa čovečanskim telom. Α gde je On, tu treba da bude i svaki hrišćanin. Jer hrišćanstvo i nije drugo nego neprestano doživljavanje Hrista, doživljavanje Njegovog života od početka do kraja. Hrišćanin je hrišćanin ako svakog časa doživljuje nešto Hristovo, nešto evanđelsko. Njegov je poziv: da uvek živi kao onaj koji je sa Hristom vaskrsao iz mrtvih; da uvek postupa kao besmrtnik.[2] Besmrtnik je time besmrtnik što u ovom svetu smrti živi besmrtnim i večnim. On neprestano traži ono što je besmrtno i večno, hraneći se time, jer besmrtnik se hrani besmrtnim. Sav u osećanju i saznanju da je vaskrsao s Hristom, on i traži „ono što je gore“. Α to nije nešto neodređeno i nejasno već božanski određeno i jasno, kao i sam Gospod Hristos Bogočovek. Jer to „gore“ je onde „gde Hristos sedi s desne strane Boga“. Α to je samo Trosunčano Božanstvo sa svima svojim božanskim savršenstvima. Hrišćanin čezne ne za nekom maglovitom, apstraktnom, transcendentnom, pustom beskrajnošću, već za beskrajnošću ispunjenu Gospodom Hristom i Njegovim neiskazanim bogočovečanskim savršenstvima i blagovestima. Beskrajnost bez Hrista? Zar to nije — beskrajna muka za duh ljudski? Pakao i nije drugo nego beskrajnost bez Hrista, besmrtnost bez Hrista. Živeti besmrtno bez Gospoda, — eto šta sačinjava večne paklene muke. Tu čovek stalno i večito doživljuje sebe samo kao sebe, svoju besmrtnost i večnost ispunjuje samo sobom, — kakva dosada, kakav pakao! Α hrišćanin? Sve njegove svetove, svu njegovu besmrtnost i večnost ispunjuje čudesni Gospod Hristos; i u njima on stalno doživljuje Njegove besmrtne blagovesti i večne radosti, — kakva milina, kakav raj! U ovom svetu on ozbiljno i radosno živi kao čovek koji je sa Hristom vaskrsao iz mrtvih, ustao iz groba sebičnosti i u sebezatvorenosti, pobedio sve smrti, i ušao u novi, širok, bogočovečanski život, u kome se živi besmrtnim božanskim silama Vaskrsloga i Večnoživoga.[3]

Je li čovek hrišćanin, on će tražiti ono što vazneseni Gospod ima i daje svojim sledbenicima. Α On hoće da svi oni budu gde i On.[4] To znači: On hoće da ti učiniš svojim ono što nam je On kao Bogočovek darovao postavši Crkva: da Njegova ljubav postane tvoja; da Njegova pravda postane tvoja; da Njegova istina postane tvoja; da Njegovo preobraženje postane tvoje; da Njegova smrt i vaskrsenje i vaznesenje postanu tvoji; rečju: da celokupno Njegovo Evanđelje i sav Njegov bogočovečanski život postanu tvoji. Jer hrišćanstvo se sastoji u ohristovljenju sebe pomoću neprekidnog doživljavanja Hrista i svega Hristovog: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“.[5] Da, hrišćanstvo je življenje Hristom. Svaki hrišćanin to doživljuje, ali po meri svoje revnosti. Α ne doživljuje li nimalo, zar je hrišćanin? Ne reci: ne mogu, slab sam. — Α kako su mogli toliki hrišćani u tolikim vekovima, pre tebe, a i danas oko tebe? Ta i oni su ljudi, od iste građe od koje i mi. Nama nedostaje odlučnost i vera. Pokažemo li to, dobićemo sile za doživljavanje Hrista. Α njih eno izobilno u Crkvi Njegovoj za svakoga od nas. Uvek izobilno, kako u dane svetih apostola, tako i u dane Svetoga Save, tako i u naše dane. Štaviše, mi imamo manje izgovora za naše nehrišćansko življenje nego naši bliži i daljni pretci po veri. Jer mi imamo veći broj svedoka ο Gospodu Isusu nego naši pretci u doba Svetoga Save, a nesravnjeno veći — nego oni u doba svetih Apostola. Koliko se novih svetitelja, novih pravednika javilo u Crkvi od njihovih dana do naših! Zar to nije razlog i podstrek da odlučnije i hrabrije idemo za Gospodom Hristom nego naši pretci? Α pravednost tih pravednika je u tome što su neprestano doživljavali Evanđelje Hristovo, živeli Njegovim bogočovečanskim životom u Njegovom Bogočovečanskom telu — Crkvi, stalno tražeći „ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga“. I postali besmrtnici Hristovi, koji i danas žive u Crkvi Hristovoj, samo snažnije i punije i jače i uticajnije nego u dane svojih zemaljskih podviga, pomažući obilno sve koji ih prizivaju u pomoć da bi mogli živeti evanđelskim životom.

U tom cilju bogomudri apostol naređuje: „Mislite ο onome što je gore a ne na zemlji“.[6]

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 3, 1.

[2] Kol. 3, 3.

[3] Sr. Rm. 6, 13.

[4] Sr. Jn. 17, 24.

[5] Gal. 2, 20.

[6] Kol. 3, 2.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *