NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Hrišćani postaju Hristosi

 

Apostol veli: „da budem nalik na smrt Njegovu“, tojest da učestvujem u njoj, jer kao što On postrada od ljudi, tako i ja. — Drugom prilikom apostol izjavljuje: Dopunjujem nedostatak nevolja Hristovih u telu mom (Kol. 1,24), tojest gonjenja i stradanja moja sačinjavaju obličje Hristove smrti; jer apostol nije tražio koristi za sebe nego koristi za mnoge. Zato i gonjenja, i nevolje, i teskobe, ne samo ne treba da vas zbunjuju nego naprotiv da vas raduju, pošto se pomoću njih saobražavamo, usličujemo smrti Gospoda Isusa, i na izvestan način izobražavamo Njega u sebi, po rečima svetog apostola: Smrt Gospoda Isusa u telu nosimo (2 Kor. 4, 10). No i to biva od velike vere, pošto mi verujemo ne samo da je Hristos vaskrsao nego i da po vaskrsenju ima veliku silu: zato mi i idemo istim putem kojim je On išao, tojest usled toga postajemo braća Njemu, postajemo Hristosi — Χρκίτοι γινόuεθα. Ο kako je ogromna vrednost stradanja! …[1]

Bogočovek Hristos, postavši čovek postao je Crkva, i time svakom ljudskom biću otvorio put beskrajnog bogočovečanskog usavršavanja: Crkvom i u Crkvi postati savršen kao Bogočovek Hristos.[2] To dostići, besprimerno čovekoljubivi Gospod Hristos daje nam u Crkvi sva sredstva. Podvig je to veoma razgranat, i sa svake strane beskrajan i bezgraničan, bogočovečanski beskrajan i bogočovečanski bezgraničan. Svestan toga, hrišćanin ma kako i ma koliko uznapredovao na tome putu ka bogočovečanskom savršenstvu, svim srcem staje uz apostola Pavla i smireno sa njim ispoveda: „Ne kao da već dostigoh, ili sam već savršen“.[3] — Ko to govori? Apostol Pavle. Čovek koji je podvizima evanđelskim sve prestigao, pa ipak smatra da cilju još nije stigao, još nije savršen. Zato što se to ne dostiže dok se živi na zemlji. Jer svaki novi dan, to je novi megdan: nove borbe sa smrću, sa iskušenjima, sa napastima, sa duhovima zla ispod neba, koji svim silama ometaju spasenje ljudima. Svaki novi dan, i svaka nova noć — produženje je životnog puta, i na njemu svih evanđelskih podviga, jer hrišćanin stalno živi u svima podvizima, u svima vrlinama. Napusti li jedan podvig, jednu vrlinu, u opasnosti je da padne, a možda i propadne. Zato hrišćanin nikad ne staje, nikad ne zastaje na putu vrlina, i uvek smatra sebe nedovršenim, nesavršenim. Sveti apostol Pavle je izvrstan primer toga, a sa njim i svi Svetitelji bez izuzetka. Iako najsavršeniji hrišćani, nijedan od njih nije smatrao sebe za završena. Sveti Zlatoust, Sveti Vasilije Veliki, Sveti Jovan Damaskin, Sveti Simeon Novi Bogoslov, — nesumnjivo veliki Svetitelji, nesumnjivo savršeni hrišćani, a bičuju sebe kao najgrešnije, i ocyđyjy sebe kao najgore među ljudima. Da se to vidi, treba pročitati ne njihova dela već samo one njihove molitve što sačinjavajy našu pripremu za sveto Pričešće. Evanđelsko je, pravoslavno je pravilo: što svetiji čovek, to smatra sebe grešnijim; što savršeniji čovek — smatra sebe nesavršenijim.

I takav čovek stoji svim bićem iza apostola Pavla koji izjavljuje: „ … nego trčim ne bih li dostigao kao što me dostiže Hristos Isus“.[4] On me dostiže na putu za Damask, i otvori preda mnom put, na čijem dalekom, dalekom kraju stoji vaskrsenje iz mrtvih, potpuna pobeda nad smrću. I od tada ja sam stalno na tome putu. I ne samo ne idem polako, ne stajem i ne zastajem, nego trčim njime, pa ipak nisam dostigao. Α treba dostići Njega — Bogočoveka, čudesnog i jedinstvenog Boga i Gospoda Isusa Hrista. On pak, On je dostigao svakoga od nas, postavši čovek. Α mi Ga možemo dostići ako u Njegovom Bogočovečanskom telu — Crkvi postanemo „kao On“,[5] ako hodimo „kao što je On hodio“,[6] ako postanemo — bogovi po blagodati, bogoljudi po blagodati. Α ko to može, i sme tvrditi za sebe dok je još u ovom životu, još u ovom svetu? Nikada nijedan pravi hrišćanin. Evo hristonosni apostol to ispoveda u ime svih i mesto svih pravih hrišćana: „Bpaćo, ja još ne mislim da sam dostigao; ali jedno činim: zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“.[7] Hrišćaninovo je da stalno „trči“ k nebeskoj meti kroz evanđelske podvige, da se stalno seže, pruža za onim što je napred, što je gore, što je iznad svih nebesa u Hristu Isusu. I zaista, hrišćanin se čežnjivo pruža ka Gospodu Hristu kroz molitvu, kroz ljubav, kroz post, kroz nadu, kroz milostinju, kroz trpljenje, — rečju: kroz sve evanđelske vrline. I za to vreme glad njegove duše za čudesnim Gospodom biva sve veća i veća. I u njemu se obrazuju tako snažna i poletna hristočežnjiva osećanja, da on stvarno zaboravlja sve evanđelsko što je učinio i predaje se sve većim i većim evanđelskim podvizima. Pa i kad izvrši sve što je zapoveđeno, on iskreno smatra kao da ništa nije učinio. Po jasnoj i odlučnoj reči Spasiteljevoj: Kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo što smo bili dužni učiniti.[8] To je jedini način da se hrišćanin ne razlenji, ne pogordi, ne rekne sebi: e, dosta sam se trudio, dosta uradio, dosta učinio, vreme je da predahnem. Da, ali za vreme predaha — izdahneš? Hećeš li posramljen izaći pred sladčajšeg Gospoda? Stoga treba stalno imati na umu i u srcu evanđelsku istinu: hrišćanin nikada nije dovoljno savršen. I kad se moli, nikad se ne može dovoljno namoliti; i kad čini milostinju, nikad je ne može dovoljno učiniti; i kad voli, nikad se ne može dovoljno navoleti; i kad veruje, ni kad se ne može dovoljno naverovati. Uvek preostaje više što treba učiniti nego što je učinio. Propast je, duhovna smrt je za hrišćanina reći sebi: „savršen sam“. Jer je cilj hrišćaninovog usavršavanja božansko savršenstvo: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ — Bog.[9] Jer je put hrišćaninov najduži put od svih puteva koji stoje pred ma kojim bićem u ma kome svetu: put od zemlje do u vrh nebesa, i iznad svih nebesa — „k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“,[10] koji sedi s desne strane Boga Oca, iznad svih anđelskih Poglavarstava i Vlasti i Sila i Gospodstava.[11] Kad je tamo naša meta, naš cilj, — kakvima li nam onda treba biti svetima u svemu življenju našem na zemlji![12] Da se stigne tamo, treba povezati sve evanđelske lestvice koje jedine sa zemlje dosežu do tamo. Α te su lestvice — svete tajne i svete evanđelske vrline. Treba stalno živeti u njima, da bismo mogli stići „k meti“, „k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. — Samo je Gospod mogao i smeo postaviti ljudskom bićy takvu metu, zato što On jedini daje sile da se do nje stigne. „Jer Hristova pomoć izvršuje sve, — i bez Njegove saradnje put se ne može preći“.[13]

Svom dušom molitveno pogružen u ovu blagovest hristonosnog apostola, Sveti Zlatoust blagovesti: Ništa tako ne obescenjuje naše vrline i ne nadima nas kao sećanje na dobra koja smo učinili. To porađa dvojako zlo: čini nas nehatnima i gordima. Stoga sveti Pavle, znajući da je priroda naša sklona nehatu, a pošto je prethodio mnogo pohvalio Filibljane, on ih sada koči govoreći: „Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao“.[14] Α ako jedan Pavle nije dostigao i nije potpuno siguran u svoje vaskrsenje, onda je to utoliko teže za one koji nisu izvršili ni najmanji delić njegovih vrlina. Apostol ovim kaže: ja još ne smatram da sam dostigao potpuno savršenstvo; ja još nisam sve izvršio. Istina, sveti apostol na drugom mestu veli: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah (2 Tim. 4, 7), a ovde „ja još ne mislim da sam dostigao“; ali ko pročita ova dva mesta razumeće zašto on tako govori: ove reči su izrečene daleko ranije, a one pred smrt. „Još ne mislim, veli, da sam dostigao“, već samo ο jednom mislim: pružati se za onim što je napred. Jer to znače njegove reči: „zaboravljajući ono što je ostrag, a sežući se za onim što je napred, ja trčim k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“.[15] Pogledaj kako je on ovim rečima jasno pokazao šta ga podstiče da se seže za onim što je napred. Nema sumnje, ko smatra sebe da je već savršen i da mu ništa ne nedostaje za punoću vrline, taj i prestaje trčati, kao onaj koji je dostigao sve; ko pak smatra da je još daleko od mete, taj nikada ne prestaje trčati k njoj. Ovo smo dužni pomišljati i mi, makar da smo i učinili bezbrojna dobra. Jer kada Pavle posle bezbrojnih smrti, posle tolikih opasnosti, tako misli ο sebi, utoliko više mi treba tako da mislimo ο sebi. Ja nisam klonuo duhom, veli apostol, i nisam zapao u očajanje što posle tolikog trčanja nisam stigao meti, nego još trčim, još se borim. Samo jedno imam pred očima: kako da stvarno postignem cilj. Tako i mi treba da postupamo: da zaboravljamo svoja dobra dela i da ostavljamo iza sebe. Trkač misli ne ο tome koliko je prešao, nego koliko mu još preostaje da pređe. I mi razmišljajmo ne ο tome koliko smo dobrih dela učinili, već ο to me koliko nam još ostaje da učinimo. Jer kakva nam je korist od onoga što smo učinili, ako ne učinimo i ono što nam preostaje učiniti? I sveti apostol nije rekao: ne mislim, ne sećam se, već: „zaboravljajući“, da bi nas učinio pažljivijima. Jer mi onda postajemo revnosni, kada se svim srcem laćamo onoga što je preostalo da se uradi, kada predamo zaboravu ono što je urađeno. Još apostol kaže: „sežući se“; to znači: mi se staramo da uzmemo pre no što stignemo. Jer onaj se seže, onaj se pruža koji se stara da prestigne noge svoje koje još trče, pružajući se napred ostalim delovima tela i pružajući ruke svoje. Α to dolazi od velike revnosti i od velikog oduševljenja. Tako dakle treba da trči onaj koji trči, sa tolikim staranjem, sa tolikim oduševljenjem, a ne da omlitavi. Koliko se pak onaj koji trči razlikuje od onoga koji poleđuške leži, toliko se i mi razlikujemo od svetoga Pavla. On je svakodnevno umirao, svakodnevno slavu zasluživao; nije bilo vremena, nije bilo časa, kada on nije pojačavao svoje trčanje; on je hteo ne da primi već da dohvati nagradu, jer se ona na takav način i prima. Na nebu boravi Onaj koji daje nagradu, na nebu se nalazi i nagrada. Pogledaj koliko je prostranstvo koje valja preći: pogledaj kolika je visina, kuda valja uzleteti na krilima duha; jer se drukčije ne može dospeti na visinu. Tuda treba preći s telom; i to je moguće: „jer je naše življenje na nebesima“.[16] Tamo je naša nagrada… Stegni noge svoje; nauči ih da koračaju čvrsto, jer ima mnogo klizavih mesta; i ako padneš, mnogo ćeš izgubiti. No ako i padneš. ustani! jer i u takom slučaju može se pobediti. Nikada ne staj nogom na klizave predmete, i nećeš pasti; trči po tvrdim i sigurnim mestima, sa glavom k nebu, sa očima k nebu. Gledaj gore, k nebu, gde se nagrada nalazi: sam pogled na nagradu pojačava odlučnost, strah od poraza ne dopušta da se oseća zamor i čini da i dugačak put izgleda kratak. Α kakva je to nagrada? Nije palmova grančica, nego šta? Carstvo nebesko; večni pokoj, slava sa Hristom, bezbrojna blaga koja se rečima iskazati ne mogu. Krasota te nagrade ne može se opisati: to postiže samo onaj koji ju je dobio. I onaj koji je ima dobiti. Ona nije od zlata, nije od dragog kamenja, već je daleko dragocenija: prema njoj zlato je — blato, drago kamenje — ćerpiči. Ako ti, udostojivši se nje, uziđeš na nebo, velike ćeš počasti uživati tamo; i Anđeli će te poštovati zbog nje; sa velikom slobodom ti ćeš opštiti sa svima.[17]

Sveopšta je blagovest i zapovest: „Koji smo god dakle savršeni, tako da mislimo“.[18] To znači: mi smo hrišćani po svome pozivu, po svome višnjem zvanju — savršeni. Jer je naš poziv, određen nam Bogom Tvorcem i Spasiteljem našim: da postanemo savršeni kao Bog.[19] Od samog početka, od svetog krštenja, mi se nalazimo na tom putu savršenstva, putu koji se završava hristolikim savršenstvom: „bićemo kao i On“,[20] tojest kao i sam Bogočovek Gospod Isus Hristos. „Tako da mislimo“, tojest da mislimo kao što je sve ti apostol izložio: Hristos je sve i sva, i život u Njemu; a sve ostalo je — trice, đubre, šteta. Ne mislimo li tako, mi nismo svesni šta je Bogočovek, šta Crkva, šta hrišćanstvo, šta nam ono daje, i šta traži od nas. Svako smanjivanje, skraćivanje, uprošćivanje, antropomorfiziranje hrišćanskog cilja, upropašćuje hrišćanstvo, obesoljuje ga, ozemljuje ga, pretvara u običnu ljudsku, humanističku religiju, humanističku filosofiju, humanističku etiku, humanističku nauku, humanističko udruženje, humanističku tvorevinu. Međutim, jedino misleći kao sveti apostol Pavle, mi pravilno mislimo ο Hristu i hrišćanstvu. „I ako ο nečemu drukčije mislite, Bog će vam i to otkriti“.[21]Tojest, ako se u nečemu i razlikujete po shvatanjima, ali iskreno i nelicemerno, Bog će vas uputiti, i otkriti vam istinu. Uvek je potrebno: svoje misli proveravati Božjim mislima. Α njih eno u Gospodu Hristu; a Gospoda Hrista eno u Njegovom Bogočovečanskom telu — Crkvi, u kojoj obitava Duh Sveti, „Duh Istine“ koji svakog revnitelja vere ypućyje preko svetih Apostola i svetih Otaca u svaku istinu koja se odnosi na Gospoda Hrista i naše spasenje.[22]

Tumačeći ovaj 15. stih sveti Zlatoust veli: Savršenome je svojstveno — ne smatrati sebe savršenim. Α ako ko drukčije misli, tojest ako misli da je izvršio sve vrline, takvoga će Bog urazumiti, Bog će mu otkriti. Sveti apostol je rekao: „Bog će otkriti“, da bi pokazao da takvo shvatanje proističe prvenstveno iz neznanja. Ovo je rečeno ne ο dogmatima, nego ο savršenstvu života i ο tome da ne treba smatrati sebe savršenim; jer ko misli za sebe da je već postigao sve, taj ništa nema.[23]

Sve do sada od apostola rečeno, sačinjava „pravilo“ obavezno pravilo za sve hrišćane svih vremena. Ono je uvek isto, i za sve isto. Duhonosni apostol ga propisuje svima hrišćanima kao pravilo života i kao pravilo mišljenja: „pο istome pravilu da živimo, isto da mislimo“.[24]Samo misleći po ovome pravilu, i živeći po njemu, možemo dostići „u vaskrsenje mrtvih“, „k meti“, „k nagradi višnjega zvanja Božjega u Hristu Isusu“. Glavno je: stalno trčati k meti. Kako? Kroz svete tajne i svete vrline. To je pravilo našeg života na zemlji. „Što dostigosmo“ dosad, dostigosmo misleći i živeći po ovome pravilu. Da bismo i ostalo dostigli, treba i nadalje „po istome pravilu da živimo, isto da mislimo“. Pravilno misliti, pravilno živeti — moguće je kada je sve biće naše ustremljeno „k meti, k nagradi višnjega zvanja Božjega. u Hristu Isusu“. Živimo na zemlji, stalno gledajući u metu iznad svih nebesa, i hitamo k njoj kroz sve svoje misli i osećanja i želje i dela. Tako, na zemlji živimo nebom.

No da se ne bi pomislilo: nemoguće je živeti na zemlji nebeskim životom, — sveti apostol odmah navodi primere takvoga života: „Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji tako žive kao što nas imate za ugled“.[25] Α mi? Ta i mi smo ljudi, od iste građe od koje i vi; predlažemo vam ono što vidite da mi sami činimo. Mi, vaši savremenici koji živimo sa vama na istoj zemlji, pod istim nebom, u istim prilikama. Po svemu smo rođaci, bpaća. Reknete li: Gospod Hristos je božanski uzvišen, nepodražljivo uzvišen; kako možemo, mi slabi i sićušni, živeti Njime i u Njemu? Da, ali ja ne tražim od vas da se na Njega ugledate; On je Bog i Gospod; ugledajte se na svoju braću, i na mene, i mi smo ljudi kao i vi. Α mi jedno želimo, jedno molimo: ,da sebe damo vama za ugled, da budete kao i mi“.[26] Ugledati se na Hrista nije teško: od nas se traži samo revnosna vera, a On sam darežljivo daje sve blagodatne sile, potrebne za nebeski život u Njemu. Α za takvu veru potrebna je jedino naša odlučnost. Recite, zar se mnogo traži od nas? Ta to je tako malo, da ovako ljudsko biće može dati od sebe. Α tek dobija za tako mali napor, kakvo bogatstvo, kakvu moć! Eto ja: „sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“;[27] „ugledajte se na mene kao i ja na Hrista“.[28] Samo revnosti, što više revnosti!. Α revnosnima čovekoljubivi svemoćni Gospod neprestano dodaje blagodatne sile, po meri njihove revnosti, da mogu s radošću upražnjavati evanđelske podvige na svome putu ka nebeskoj meti, „ka nagradi višnjega zvanja u Hristu Isusu“. Pokažete li bezmernu revnost, i Duha Svetog dobićete bez mere: „jer Bog Duha ne daje na meru“.[29] I onda ćete svim bićem osetiti i uvideti da je hrišćanstvo — ugledanje na Hrista, ugledanje na ovaploćenog Boga, Boga u telu. I stoga: „Ugledajte se na Boga“:[30] živite onako kako je živeo Bog u telu, Bog koji je postao čovek. Α On je zato i postao čovek, da bi nas naučio takvome životu, i dao nam sile za to. Da nije to cilj Njegovog očovečenja, On bi nas na neki drugi način spasao od greha, smrti i đavola, a ne postajući čovek, i zanavek ostajući s nama kao Bogočovek u Bogočovečanskom telu Crkve.

To ugledanje na Hrista nije spoljašnje, stitmatističko, uobraziljsko, već unutrašnje svestrano življenje u Hristu, svestrano doživljavanje Hrista, svestrano saobražavanje Hristu. Jednom rečju: svestrano uhristovljenje i ohristovljenje, i kroz to – svestrano ohristoličenje. Čovek se svim bićem uživljuje u Hrista, saovaploćuje Hristu, učlanjuje u telo Njegovo Bogočovečansko, i sav živi Njime, u Njemu, od Njega. To nije spoljašnje podražavanje već unutrašnje doživljavanje. To nije spoljašnje maskiranje sebe Hristom, već unutrašnje izgrađivanje sebe Hristom. Α to sve biva, i ove se to s nama zbiva u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi. U njoj mi se blagodatno-vrlinski ugledamo na Gospoda Hrista, doživljujući Ga kao naš život, – večni život, kao našu ljubav – večnu ljubav, kao našu istinu – večnu istinu, kao našu blagovest – večnu blagovest, kao našu radost – večnu radost, kao naše sve i sva u svima svetima.

 


NAPOMENE:

[1] Sveti Zlatoust, In Philip, Homil . XI, 2; Ρ. gr. t. 62, col. 265—266.

[2] Cp. Εf. 4, 11—15.

[3] Flb. 3, 12.

[4] Flb. 3, 12.

[5] 1 Jn. 3, 12

[6] 1 Jn. 2, 6

[7] Flb. 3, 13—14

[8] Lk. 17, 10.

[9] Mt. 5, 48

[10] Flb. 3, 14.

[11] Sr. Ef. 1, 20—21

[12] Sr. 2 Petr. 3, 11

[13] Blaž. Teofilakt, Interpr. Ep. ad Philip., cap. 3, vcrs 14; Ρ. gr. t. 82, col. 1188 A.

[14] Flb. 3. 13.

[15] Flb. 3, 13—14.

[16] Flb. 3, 20.

[17] Sveti Zlatoust, tamo, Homil. XII, 1. 2; coL 269, 270. 271. 272.

[18] Flb. 3, 15.

[19] Sr. Mt. 5, 48; Ef. 4, 13—15.

[20] 1 Jn. 3, 2.

[21] Flb. 3, 15.

[22] Sr. Jn. 16, 13—16; 14, 16.

[23] tamo, Homil. XII, 2; col. 272—273.

[24] Flb. 3, 16.

[25] Flb. 3, 17.

[26] 2 Sol. 3, 9

[27] Flb. 4, 13

[28] 1 Kor. 4, 16.

[29] Jn. 3, 34.

[30] Ef. 5, 1.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *