NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Hristopoznanje od hristodoživljavanja

 

Poznati Hrista, to je na prvom mestu poznati silu vaskrsenja Njegova i smrti Njegove. Kako? Doživljavajući ih kao svoje. Jer čovek postaje hrišćanin doživljavajući Hrista. Drugog puta nema. Sve što je Hristovo doživljavanjem pretvoriti u svoje, — tako se hrišćanin postaje, tako i Hristos upoznaje. Jedino se doživljavanjem Hrista može istinski poznati Hristos. Hristopoznanje je uvek od Hristodoživljavanja. Hristovu ljubav poznaćeš, ako je doživljuješ; Hristovu istinu poznaćeš, ako je doživljuješ; tako i Hristovu pravdu, i Hristovu smernost, i Hristovo stradanje, i Hristovu smrt, i Hristovo vaskrsenje poznaćeš, samo ako ih doživljuješ. To važi za sve što je Hristovo, od najmanjeg do najvećeg. „Silu vaskrsenja Hristova“[1] poznaće čovek, ako vaskrsne sebe iz groba greholjublja, i bude hodio u novom životu, kao onaj koji je još u ovom svetu vaskrsao sa Gospodom Hristom, i živi Njime vaskrslim[2]. On, Vaskrsli i Večnoživi i Svemoćni, daje sile ljudima, te na zemlji žive u novom životu, životu svetom i bogolikom, jer su ljudi samo „u Hristu Isusu Gospodu našem — mrtvi grehu a živi Bogu[3].

Spasonosnu silu stradanja Hristovih poznaćemo, ako ih doživljujemo, ako uzimamo učešće u njima, ako imamo „zajednicu — τήν κοινωνίαν“ s njima. Α to je neophodno, jer su ona beskrajno važna u bogočovečanskom domostroju spasenja. Stradanja Hristova, šta sačinjava? Sav život Njegov, od rođenja do vaskrsenja. Za Njega, bezgrešno i krotko Jagnje Božije, stradanje je bilo ne samo: biti pljuvan, biti šiban, biti bijen, biti ismevan, biti raspet, biti huljen, nego i živeti trideset i tri godine među podivljalim i opoganjenim od greha ljudima. Zato, hoće li čovek da pozna „zajednicu njegovih muka“[4], i spasonosnu silu njihovu, treba da doživljuje sav život Njegov, naročito krsnu smrt Njegovu, svežrtvenu i svespasonosnu. U nju se valja svim bićem toliko uživeti, toliko joj se saobraziti, toliko je u sebi odraziti, da čovek postane — „nalik na smrt njegovu“[5] i tako je oseti kao nešto neophodno za sebe, za svoju ljudsku prirodu, za svoje cpasenje. Α to će čovek postići kada zajedno sa svetim apostolom bude mogao reći: „S Hristom se razapeh“[6] :razapeh sebe svetu, i svet sebi; mrtav sam za svet i njegove grehovne slasti, i svet je mrtav za mene sa svima svojim smrtonosnim strastima i sablaznima; živim samo onim što pripada raspetom Bogočoveku, a ničim što pripada grehoimanom svetu; radi Hrista „razape se meni svet, i ja svetu“[7]. Tada čovek silom svepobedne smrti Hristove pobeđuje svaku smrt u sebi i u svetu oko sebe. Α time i svaki greh, jer su gresi jedina sila koja proizvodi i stvara smrt.[8] Tu strašnu silu čovek i pobeđuje jedino svespasonosnom silom smrti Hristove, bogočovečanske i stoga čudotvorno svemoćne. Α svespasonosne smrti Hristove i svepobedne blagodatne sile njezine mi postajemo zajedničari kroz prvu, početnu svetu tajnu — tajnu krštenja: jer svi koji se krštavamo U Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krštavamo; i kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem[9].

Radi čega sve to čini, hristočežnjivi sveti apostol svesrdno ispoveda: „ . .. ne bih li kako dostigao u vaskrsenje mrtvih“[10]. — Eto cilja kome se ide kroz sve evanđelske podvige i hristolike doživljaje. Time se završava bogočovečanski put spasenja. Kroz sve evanđelske doživljaje, kroz sva stradanja za Hrista, kroz sva umiranja za Hrista, hrišćanin vođen verom ide s molitvenim trpljenjem, jer zna da se jedino tako stiže u vaskrsenje mrtvih. Posti li, hrišćanin s molitvenim trpljenjem prohodi podvig posta ne bi li tim dobrovoljnim samomučenjem i umiranjem za Hrista dostigao vaskrsenje mrtvih. Čini li milostinju; moli li se; smirava li sebe; strada li za evanđelsku istinu; služi li bližnjima; ljubi li neprijatelje; blagosilja li one koji ga gone; čini li dobro onima koji ga mrze; — sve te evanđelske podvige hrišćanin prohodi s molitvenim trpljenjem, ne bi li tim blaženim samomučenjima i radosnim umiranjem za Hrista dostigao u vaskrsenje mrtvih. Podvizi su put, vaskrsenje je završetak puta. Alise do kraja puta ne može doći ako se ne pređe sav put. Vaskrsenje je vrh piramide spasenja; podvizi su piramida na kojoj stoji vrh. Stoga su podvizi neophodni da bi se postigao cilj spasenja. Kao što je sve što je pod vrhom piramide potrebno vrhu da bi bio vrh, tako su i vaskrsenju neophodni svi evanđelski podvizi koji mu predhode. Izvuče li se ono na čemu vrh piramide stoji, onda i sam vrh pada i prestaje biti vrhom.

Pravda od Boga postaje naša — verom, pravednost naša pred Bogom postiže se — verom, zajedničarenje naše u spasonosnim stradanjima Hristovim obavlja se — verom, po znanje i osećanje vaskrsenja Hristova i sile njegove stičemo — verom. Ravnoapostolni Zlatoust, vaistinu peti Evanđelist, blagovesti: Dobro je apostol rekao: „ne imajući svoju pravdu“, tojest ne onu koju sam ja stekao znojem i trudom, nego onu koju sam dobio od blagodati, onu „koja je kroz veru Hristovu, pravdu koja je od Boga verom“. — Verovatnο da su Filibljani govorili, da je pravda koja se stiče trudom važnija; stoga sveti apostol i pokazuje da je ta pravda prema pravdi Božjoj — trice, đubre. Pravda Božja biva d vere Božje, tojest nju daje Bog: ta pravda Božja je potpuno dar Božji. Α dar Božji daleko prevazilazi malovažnost dobrih dela koja obavljamo našim staranjem. Α šta je vera? U veri je poznanje Hrista Boga; verom se stiče znanje ο Bogu — i bez vere nemoguće je poznati Ga. Α na koji način? Verom treba poznati silu vaskrsenja Njegova. Jer kakvo nas umovanje može ubediti u vaskrsenje? Nikakvo, već jedino vera. Α ako se vaskrsenje Hristovo po telu poznaje verom, onda kakvim se umovanjima može shvatiti rođenje Boga Logosa? Jer vaskrsenje je manje od rođenja. Zašto? Zato što je primera vaskrsenja bilo mnogo, međutim se od Djeve niko nikada rodio nije. Prema tome, ako i ono što je manje važno od rođenja po telu treba verom primiti, kako se onda umovanjem može shvatiti ono što je daleko važnije, beskrajno, neuporedljivo važnije? To sačinjava pravdu. Jer treba verovati da je to moglo biti; a na koji način je moglo biti — ne može se objasniti. Od vere zavisi i zajedničarenje u stradanjima. Kako? Tako, ako ne bismo verovali, mi ne bismo ni stradali; ako ne bismo verovali da ćemo, sapostradavši s Hristom, i sacarovati s Njim, mi ne bismo ne trpeli stradanja. Dakle, i Hristovo rođenje i Hristovo vaskrsenje usvaja se verom. Vidiš li da je potrebna ne samo vera, nego vera sjedinjena sa delima. Svakako onaj veruje da je Hristos vaskrsao koji smelo predaje sebe opasnostima, koji zajedničari u Njegovim stradanjima, jer zajedničari sa Vaskrslim, sa Živim…

 


NAPOMENE:

[1] Flb. 3, 10.

[2] Sr.Kol.3,1.

[3] Rm. 6, 11

[4] Flb. 3, 10.

[5] Tamo.

[6] Gal. 2, 19.

[7] Gal. 6, 14.

[8] Sr. Jak. 1, 15; Rm. 6, 23.

[9] Sr. Rm. 6. 3. 5.

[10] Flb. 3, 11.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *