NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Sva istina o svetu

 

Ali da bi do kraja izrazio Hristovu neuporedljivu veličinu i svevrednost, Hristovu besprimernu jedinstvenost i nezamenljivost, nenasito hristočežnjivi apostol izjavljuje da zbog Hrista smatra „sve za trice — σχύβαλα: za đubre, za splačine, za izmet. Šta je ovo? Nihilizam, nečuven i neviđen u istoriji sveta? Da, nesumnjivo nihilizam kakav svet video nije. Ali — sveti nihilizam. Jer sve što nije Hristovo, i sve što nije od Hrista, sveti apostol smatra za trice, za đubre, za pomije, za izmet. Nema više nedoumice, nema dvoumljenja: sada znamo svu istinu ο svetu, i ο svemu što ulazi u okvir ljudskog saznanja, bića, osećanja. Kazao nam je najsmeliji, najiskreniji, i najnamučeniji žitelj planete. Jer se niko od njega nije iskrenije, i strasnije i neustrašivije borio protiv Hrista i svega Hristovog. Ali ga je svetlost vaskrsloga i večnoživoga Hrista prevrnula, preobrazila od vrha do dna. Od strašne sile njene on je najpre oslepio, pa nakon tri dana progledao. I svu istinu svih svetova u Hristu ugledao. U svetlosti te sveistine, šta su sve ljudske religije, nauke, filosofije, kulture, civilizacije, šta ako ne — trice“ đubre, splačine? Na đubrištu, i od đubrišta, žive crvi, gliste, mušice, tojest ljudi takvoga duha. Α orlovi ljudske misli, ljudske savesti, eno ih —svi uz Hrista, sa Hristom, i za Hristom. Geniji? heroji? vojskovođe? naučnici? filosofi? pronalazači? zar se smrću ne pretvara u đubre svaki od njih? Gle, neki ih upoređuju sa čudesnim Bogom i Gospodom Hristom, a neki ih izjednačuju sa Njim, neki čak hoće da Ga zamene pomoću njih, — nisu li takvi uronili savešću u đubre? i ne žive li dušom na bunjištu? i nisy li srcem u crvinjaku? Čoveka, i sve što je od čoveka, smrt, pretvara u đubre, u crvinjak. No čovek, svaki čovek, čim uzaživi Hristom, pretvara se u biće besmrtno i večno, u biće božanski uzvišeno i veličanstveno, koji živi u besmrtnim svetovima neiskazanih savršenstava Božjih: u raju. Da, rastojanje je utvrđeno: đubrište i raj, čovek i Bogočovek. Bez Bogočoveka čovek je đubre i đubrište; sa Bogočovekom, on je raj i svetište, i još: bog po blagodati, bogočovek po blagodati.

Zbog svega toga za čoveka je najvažnije — dobiti Hrista[1]. To je ono što se od čoveka nikad uzeti neće; stoga mu je to i — „jedino potrebno“[2]. Sve izgubiti, samo Hrista dobiti. Po tu cenu, i — po svaku cenu. Jer Gospod Hristos je ono „skupoceno zrno bisera“ na bunjištu zemaljskog sveta, koje kad nađe čovek s radošću prodaje sve što ima, i kupuje ga[3]. Dobije li Hrista, čovek je dobio sve što je ljudskom biću potrebno za savršeni božanski život i u vremenu i u večnosti, i na zemlji i na nebu.

Čudesna je apostolova sveželja, a preko njega i moja i tvoja i svačija: „ … i da se nađem u Njemu“[4]. Naći se u Hristu! Kakva radost, i blaženstvo, i ushićenje, — sve satkano od božanskih iznenađenja. Čovek se nalazi usred čudesnih božanskih savršenstava, kojima nema kraja. Na jednoj strani blista božanska Istina, sva savršena i beskrajna; na drugoj — božanska Ljubav, takođe sva savršena i beskrajna; na trećoj — božanska Dobrota, opet sva savršena i beskrajna; i tako svuda, sa svih strana blistaju i plamte bezbrojna božanska savršenstva, puna neiskazanih krasota i milina, i sve se to u slatkim talasima neprestano razliva i preliva po duši čovekovoj, po srcu, po umu, po savesti, po vascelom biću. I tada čovek svim bićem ushićeno oseća i radosno uviđa: da je sav u najtajanstvenijem i najčudotvornijem biću što se Crkva zove, i da je sve van Hrista zaista trice, zaista đubre.

Nađe li se u Hristu Bogočoveku, čovek pronađe i istinitog Boga i istinitog čoveka, istinitog sebe. Dotle, kao da je bio van sebe, lutao po bespućima, lomio se po urvinama, gladovao po pustinjama, hranio se senkama, drugovao s prividima. I svuda ga zaluđivali i stalno obmanjivali lažni bogovi, lažni učitelji, lažni mudraci, samozvani vođi. Od toga se savest raspadala i duša propadala, um crnio i sav pocrnio. I gle, njegova se savest sva obrela u Hristu. Kakva li treba da bude? Sva svetla, sva sveta, sva čista, sva bogočežnjiva. Α duša? Ona tek u Hristu nađe sve svoje mile besmrtnosti, ispunjene božanskim savršenstvima i blaženstvima. I zna put, i zna smisao i sebi i svemu svome. Onda se postepeno sve misli njene i sva osećanja osvećuju, ohristovljuju, obožuju, obogočovečuju, obesmrćuju, ovečnuju. Svaka misao — hristomisao; svako osećanje — hristoosećanje. Onda Hristova misao postaje njena misao, Hristovo ocećanje — njeno osećanje, Hristova savest — njena savest. Sve Hristovo postaje njeno: i Istina, i Pravda, i Ljubav, i Život, i Večnost. I ona, hristočežnjiva, postaje hristolika. Sve se njeno u Hristu postepeno preobražava, i Hristu Gospodu saobražava i usličava, dok se Hristos ne uobliči u njoj — άχρις ου μορφωθη Χριστός έν ύμϊν[5]. Onda je, samo onda radost i blaženstvo i blagoslov i blagovest — biti čovek, i to radost neprolazna, blaženstvo neprolazno, blagoslov neprolazni, blagovest neprolazna.

Nađe li se čovek u Hristu, nalazi se u jednom sasvim novom svetu, u Bogočovečanskom svetu = Crkvi, u kome se živi jednim sasvim novim životom: životom svetih tajni i svetih vrlina, tojest svetih bogočovečanskih sila. Od njih je prva vera. Α sa njom, i za njom, sve ostale tajne i svete vrline: krštenje, miropomazanje, pričešće, ljubav, nada, molitva, post, krotost, smirenost, milostivost, žalostivost, dobrota, pravda, pokajanje, ispovest, i druge. U svima njima čovek istovremeno živi; sve ih upražnjava; po svima njihovim putevima hodi, pri čemu vera uvek predhodi i svojom bogočovečanskom svetlošću vodi. To življenje u svetim tajnama i svetim vrlinama sačinjava novu pravdu, novu pravednost, bogočovečansku i evanđelsku, za koju svet van Hrista ne zna, niti može znati, jer ne raspolaže svetim silama koje tu pravdu, tu pravednost izgrađuju Evanđelska pravda je pravda „kroz veru Hristovu, pravda koja je od Boga verom“[6]. Vera ovde označava sve svete tajne i svete vrline, jer ona uvodi u sve evanđelske, bogočovečanske svetinje i sile. Rastavi li se pravednost Hristovih pravednika na osnovne sastojke koji je sačinjavaju, uvek se pronađe da su ti sastojci: molitva, ljubav, nada, krotost, smirenoumlje, smernost, post, trpljenje, milostivost, pokajanje, i ostale svete evanđelske sile. Nedostaje li jedna od njih, — nema evanđelske pravednosti. Svakoj vrlini je koren u Hristu Bogu, zato je i prava pravednost sva „od Boga“. Α čovek, šta daje od sebe? Veru. Veru, koja je time vera što živi sa svim ostalim bogočovečanskim svetim tajnama i svetim vrlinama.

 

 


NAPOMENE:

[1] Flb. 3, 8.

[2] Sr. Lk. 10, 42.

[3] Sr. Mt. 13, 45—46

[4] Flb. 3, 9.

[5] Gl. 4, 19

[6] Flb. 3, 9.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *