NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Krvni srodnici Božji = Sveto Pričešće

 

Bogočovek kao Crkva je sve i sva u svima svetovima za veoma složeno, veoma zagonetno, veoma tajanstvsno biće što se čovek zove. U tome je, nema sumnje, i sva tajna, sva svetajna Novoga Zaveta. U tome i sva njegova ničimnezamenljivost. No ako bi se sve tajne Novoga Zaveta, Zaveta Bogočovekovog, mogle svesti na jednu tajnu, onda je ta tajna — sveta tajna Pričešća, sveta tajna Evharistije. Ona nam i pokazuje i daje vascelog Gospoda Isusa u svom čudesnom raskošju Njegove Bogočovečanske Ličnosti: sve sile Njegove, i svu ljubav Njegovu. Jer sveto Pričešće, to je samo Božansko telo Njegovo, to — sama Božanska krv Njegova, to — sav On u neiskazanoj punoći Svoga Božanstva, Svoga Bogočovečanstva. Novi Zavet je zaista na jedinstven i izuzetan način nov: Zavet u Božjoj krvi, Zavet u Božjem telu. Takav je bogočovečanski savez Boga i čoveka, ostvaren čudesnim Bogočovekom: Bog sjedinjuje sa Sobom ljude Svojim bogočovečanskim telom i krvlju, i tako ih na najstvarniji i najprisniji način orođuje sa Sobom, Bogom i Gospodom. I zaista, kroz svetu krv Božju postali smo srodnici Božji po krvi, ostvareno je krvno srodstvo Boga sa ljudima. Zato smo mi deca Božja, sinovi Božiji, a On — Otac naš nebeski[1]. Svetim telom Svojim Gospod i nas ljude orođuje među sobom svetim krvnim srodstvom, svetim bratstvom, jer smo „jedno telo mnogi“, i to „telo Hristovo“, i „udi među sobom“[2]. Tako nas sveto Pričešće najpre orođuje i sjedinjuje s Bogom, pa onda u Bogu i nas među sobom. Sveto Pričešće je uvek telo sveživog Gospoda Isusa: „Ovo je telo moje“; i mi smo njime i kroz njega uvek Njegovi, svagda nanovo Njegovi. A i onih koji se tim svetim Telom pričešćuju. Tako svi sačinjavamo jednu svetu bogočovečansku zajednicu. U samoj stvari, u svetom Pričešću je sva Crkva, sve njene tajne i sve njene svetinje. Jer je u svetoj tajni Pričešća sav Gospod Isus. U njoj — sav Novi Zavet. Zavet u sveživotvornoj krvi Božjoj: „Novi Zavet u mojoj krvi“[3]. A krv je izvor života, sveživota. Kroz sveto Pričešće mi stalno obnavljamo svoj zavet sa Gospodom Hristom; stalno se utvrđujemo u njemu; i on je za nas stvarno uvek novi savez, Novi Zavet u Bogočoveku Hristu. Sav je Novi Zavet u tome. To da se nikad ne zaboravi. To je ono što treba uvek pamtiti, uvek obnavljati, i tako sebe uvek sve iznova bogočovečanskim životom oživljavati. Zato je Spasitelj i ostavio blagovesnu zapovest: „Ovo činite meni za spomen“[4]. Jer taj „spomen“ svetotajinski, liturgijski, evharistijski podseća na sav bogočovečanski podvig spasenja sveta, izvršen Gospodom Hristom. Podseća, dajući nam samog Gospoda Hrista u vasceloj punoći Njegovog Bogočovečanstva. Jer nam ništa novozavetno ne daje tako celoga Gospoda Isusa kao sveto Pričešće. Istina, sve što je novozavetno, podseća na Njega, „spomen“ je Njegov, ali sveto Pričešće daje nam Njega vascelog: Večnog, Sveživog, i Sveživotvornog, uvek istog i sveistog — juče i danas i vavek[5]. U tom spomenu je sav Bog sa svima Svojim beskrajnim i večnim silama i savršenstvima, sav Njegov Bogočovečanski lik i podvig. Sveti Damaskin bogonadahnuto svedoči: „Svršavanje svetih tajni (na Liturgiji) ispunjava sav duhovni i nadprirodni domostroj ovaploćenja Boga Logosa“[6]. Jer kroz sveto Pričešće mi doživljujemo sav Njegov bogočovečanski podvig spasenja kao svoj. A pre svega Njegovu svespasonosnu smrt i vaskrsenje. Jer nas oni potpuno uvode u samo srce i u samu večnost bogočovečanskog podviga spasenja. Stoga sveti apostol blagovesti: «Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dok. ne dođe“[7]. Α doći će, jer je iz smrti vaskrsao, i sa telom se uzneo na nebo. Sa novim, čudesnim, večnim svevrednosnim telom. Jer je u tome bogočovečanskom telu sve: od njega je počelo spasenje, njime se izvršilo, njime i эavršilo. Sa njim će Gospod i doći po drugi put u ovaj svet, da nam završno pokaže svu neiskazanu silu i slavu Bogočovečanskog tela Svog. Zato je na stvarnosti bogočovečanskog tela Spasiteljevog zasnovano sve: i Crkva, i Pričešće, i spasenje, i bratstvo, i besmrtnost, i život večni. Od tog presvetog tela zavisi sve, na njega se svodi sve. Zato je pričešćivanje neophodno „dok On ne dođe“. A posle? I posle će sveto Pričešće biti neophodno ljudskom biću u večnom carstvu Gospoda slave. Zato se na svetoj Liturgiji posle svetog Pričešća i molimo umilno i čežnjivo: „O velika i sveta Pasho, Hriste! O Mudrosti, i Reči Božja, i Silo: daj nam da se prisnije pričešćujemo Tobom u nezalazni dan Carstva Tvoga“.

 


NAPOMENE:

[1] Cp. Jn. 1, 12—13; Rm. 8, 15—16; Gl. 3, 26; 4, 5—7; 1 Jn. 3, 1—2.

[2] Sr. 1 Kor. 10, 17; 12, 27; Rm. 12, 5.

[3] Kor. 11, 25.

[4] Lk. 22, 19; 1 Kor. 11, 24. 25.

[5] Jevr. 13, 8.

[6] O prečistom Telu, 2; R. gr. t. 95, col. 408.

[7] 1 Kor. 11, 26.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *