Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Богочовек = Црква

 

Хришћани су мудри мудрошћу свемудрог Господа, која је разливена кроз Његово свето Еванђеље[1]. Божанска благовест Спасова, то је мудрост хришћана. И та мудрост зна истинитог Бога и Господа, Исуса Христа. Та је мудрост сва од богомудрости, и сама богомудрост. Зато хришћани знају све што људско биће треба да зна, и што ће му бити довољно у свима световима. А главна је истина те богомудрости ово: Бог је постао човек, и живи као човек међу људима; Себе, Богочовека, претворио је у Цркву Своју, којом спасава људе од греха, смрти и ђавола, чинећи их сутелесницима Свога Богочовечанског тела — Цркве[2], да би и они живели Његовом Богочовечанском крвљу, Његовим Богочовечанским телом, Његовим Богочовечанским животом, и тако достигли у човека савршена, у меру раста висине Христове[3].

„Чашом благослова” = Светим Причешћем ми постајемо причасници, заједничари Богочовечанске „крви Христове»[4]. А она, божанска и свесвета и свеживотна, уништава у намa све што je греховно, смртно, ђаволско, испуњујући нас божанским животом Богочовековим, светим силама Његовим. Има ли ишта присније од крвнога сродства? А гле, ево нашег крвног сродства са — Богом, са — Богочовеком! Ево нашег божанског живота, бесмртног, вечног, богочовечног! Но, то је само половина наше славе, нашег блаженства, наше вечности и богочовечности. Ево и друге половине: „Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова?”[5]. Бог Логос је постао тело, да бисмо ми људи, ми телесна бића, постали сутелесници, заједничари тог пресветог тела, имали заједницу у том свеспасоносном телу. Телу Божјем! Телу Богочовечијем! А има ли ишта веће од тога за наше људско биће, за наше несрећно усмрћено тело? Гле, из смрти оно прелази у бесмртност! из смрада — у божански миомир! из пролазности — у вечност! из човечности — у богочовечност! Није ли то крвна заједница са јединим истинитим Богом и Господом? органска заједница, од које се не може замислити ништа сродније, ништа стварније, ништа вечније. Свето Причешће! — Та ми ни наслутити не можемо, а камоли схватити и измерити његову силу и моћ, јер нам за то недостаје и маште, и умa, и срца. Кроз њега — „заједница тела Христова”, наша заједница! Ако нисмо знали, — сигурно нисмо —, ето безгрешног тела, ето бесмртног тела, ето тела какво је требало да буде људско тело, само да није пало у грех, и кроз грех у смрт, и кроз смрт у пакао. А наше заједничарење у телу Христовом спасава нас од свега тога. Хлеб који једемо, не претвара ли се у тело наше? Свето тело Христово, којим се у Светом Причешћу причешћујемо, не уводи ли нас у живу и органску заједницу са Његовим пресветим и животворним телом? не сједињује ли нас чудесно са Њим, јединственим Богом и Спаситељем? Али, и то није све. Ево божанске, богочовечанске допуне.

“Јер је један хлеб, једно тело смо многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу”[6]. Свето Причешће нас не само сједињује са Њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући Његово свето Тело, ми сви постајемо „једно тело многи”. Сједињујући се са Њим, ми се светим сједињењем сједињујемо и међу собом. Као Богочовек, Он сједињује човека са Богом и са људима. То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Христу смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Има ли приснијег јединства од тога? И још: имали вечнијег јединства од тога, када је то тело — вечно тело? Тако је у Богочовечанском телу Христовом, Цркви; ту смо “једно тело многи”. Њиме, Богочовеком: „једно тело многи”. Јер је Он најпре оваплоћењем Својим ујединио у Себи Бога и човека вечним јединством. И то све пренео на нас људе. Пренео на богочовечански начин. Јер je Цркву основао на Богочовечанском телу свом, на земаљској стварности богочовечанског живота Свог у нашем свету. Оваплотио се Свеблаги, да би нас Себи саоваплотио[7], и тако обожио и обогочовечио, и тако нам све Своје даровао.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Кор. 2, 6. 7. 10. 12.

[2] Еф. 3, 6.

[3] Ср. Еф. 4, 11—13.

[4] 1 Кор. 10, 16.

[5] тамo.

[6] 1 Кор. 10, 17

[7] Еф. 3, 6.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома