NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Bogočovek = Crkva

 

Hrišćani su mudri mudrošću svemudrog Gospoda, koja je razlivena kroz Njegovo sveto Evanđelje[1]. Božanska blagovest Spasova, to je mudrost hrišćana. I ta mudrost zna istinitog Boga i Gospoda, Isusa Hrista. Ta je mudrost sva od bogomudrosti, i sama bogomudrost. Zato hrišćani znaju sve što ljudsko biće treba da zna, i što će mu biti dovoljno u svima svetovima. A glavna je istina te bogomudrosti ovo: Bog je postao čovek, i živi kao čovek među ljudima; Sebe, Bogočoveka, pretvorio je u Crkvu Svoju, kojom spasava ljude od greha, smrti i đavola, čineći ih sutelesnicima Svoga Bogočovečanskog tela — Crkve[2], da bi i oni živeli Njegovom Bogočovečanskom krvlju, Njegovim Bogočovečanskim telom, Njegovim Bogočovečanskim životom, i tako dostigli u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove[3].

„Čašom blagoslova“ = Svetim Pričešćem mi postajemo pričasnici, zajedničari Bogočovečanske „krvi Hristove»[4]. A ona, božanska i svesveta i sveživotna, uništava u nama sve što je grehovno, smrtno, đavolsko, ispunjujući nas božanskim životom Bogočovekovim, svetim silama Njegovim. Ima li išta prisnije od krvnoga srodstva? A gle, evo našeg krvnog srodstva sa — Bogom, sa — Bogočovekom! Evo našeg božanskog života, besmrtnog, večnog, bogočovečnog! No, to je samo polovina naše slave, našeg blaženstva, naše večnosti i bogočovečnosti. Evo i druge polovine: „Hleb koji lomimo, nije li zajednica tela Hristova?“[5]. Bog Logos je postao telo, da bismo mi ljudi, mi telesna bića, postali sutelesnici, zajedničari tog presvetog tela, imali zajednicu u tom svespasonosnom telu. Telu Božjem! Telu Bogočovečijem! A ima li išta veće od toga za naše ljudsko biće, za naše nesrećno usmrćeno telo? Gle, iz smrti ono prelazi u besmrtnost! iz smrada — u božanski miomir! iz prolaznosti — u večnost! iz čovečnosti — u bogočovečnost! Nije li to krvna zajednica sa jedinim istinitim Bogom i Gospodom? organska zajednica, od koje se ne može zamisliti ništa srodnije, ništa stvarnije, ništa večnije. Sveto Pričešće! — Ta mi ni naslutiti ne možemo, a kamoli shvatiti i izmeriti njegovu silu i moć, jer nam za to nedostaje i mašte, i uma, i srca. Kroz njega — „zajednica tela Hristova“, naša zajednica! Ako nismo znali, — sigurno nismo —, eto bezgrešnog tela, eto besmrtnog tela, eto tela kakvo je trebalo da bude ljudsko telo, samo da nije palo u greh, i kroz greh u smrt, i kroz smrt u pakao. A naše zajedničarenje u telu Hristovom spasava nas od svega toga. Hleb koji jedemo, ne pretvara li se u telo naše? Sveto telo Hristovo, kojim se u Svetom Pričešću pričešćujemo, ne uvodi li nas u živu i organsku zajednicu sa Njegovim presvetim i životvornim telom? ne sjedinjuje li nas čudesno sa Njim, jedinstvenim Bogom i Spasiteljem? Ali, i to nije sve. Evo božanske, bogočovečanske dopune.

„Jer je jedan hleb, jedno telo smo mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu“[6]. Sveto Pričešće nas ne samo sjedinjuje sa Njim, Nezamenljivim, nego i nas među sobom. Jedući Njegovo sveto Telo, mi svi postajemo „jedno telo mnogi“. Sjedinjujući se sa Njim, mi se svetim sjedinjenjem sjedinjujemo i među sobom. Kao Bogočovek, On sjedinjuje čoveka sa Bogom i sa ljudima. To je sveto jedinstvo ljudi u Hristu, bogočovečansko jedinstvo. Jedino istinsko i jedino večito jedinstvo ljudi. Jer u Bogočoveku Hristu smo ne samo večito živi, nego i večito jedno: i to jedno kao što je telo jedno. Ima li prisnijeg jedinstva od toga? I još: imali večnijeg jedinstva od toga, kada je to telo — večno telo? Tako je u Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi; tu smo „jedno telo mnogi“. Njime, Bogočovekom: „jedno telo mnogi“. Jer je On najpre ovaploćenjem Svojim ujedinio u Sebi Boga i čoveka večnim jedinstvom. I to sve preneo na nas ljude. Preneo na bogočovečanski način. Jer je Crkvu osnovao na Bogočovečanskom telu svom, na zemaljskoj stvarnosti bogočovečanskog života Svog u našem svetu. Ovaplotio se Sveblagi, da bi nas Sebi saovaplotio[7], i tako obožio i obogočovečio, i tako nam sve Svoje darovao.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. 1 Kor. 2, 6. 7. 10. 12.

[2] Ef. 3, 6.

[3] Sr. Ef. 4, 11—13.

[4] 1 Kor. 10, 16.

[5] tamo.

[6] 1 Kor. 10, 17

[7] Ef. 3, 6.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *