Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Човек између ђавола и Бога

 

У овоме свету, човек је увек између ђавола и Бога, другује или са једним или са другим, живи или у једном или у другом. Са ђаволом другује и живи када ходи у гресима, и страстима; јер су греси и страсти душа ђаволова, срце ђаволово. А са Богом другује и живи када ходи по светим заповестима Господњим, поставши сутелесник Богочовечанског тела Христовог — Цркве, у којој су уризничена сва блага свих вечности Божјих. Да, у овоме свету: човек је увек или за трпезом ђавољом, или за трпезом Господа Христа, Јединог Истинитог Бога.

Свакодневно је искуство рода људског у овоме свету: људи пропадају или из непознавања или из непризнавања јединог истинитог Бога и Господа, Исуса Христа. Другим речима, пропадају од незнабоштва, од идолопоклонства. То непознавање или непризнавање Господа Христа повлачи за собом непознавање или непризнавање јединог истинитог добра у овом свету: Еванђеља Христовог. И такви људи живе „у нечистотама, у сластима, у пијанству, у гозбама, у пијењу, у богомрским идолопоклонствима”[1]. Да, „у богомрским идолопоклонствима”, јер је идолопоклонство увек у множини. Човек који не признаје јединог истинитог Бога, хтео или не, признаје безброј других малих божанстава, лажних богова, идола. А то су: сласти и страсти, којима нема ни броја ни краја. Повуче ли човека једно од тих малих прљавих божанстава, оно га увуче и у остале сласти и страсти, и тада многи лажни и халапљиви богови раздиру и прождиру човека. И човек није У стању да се одбрани од тог чопора дивљих зала и помамљених искушења. Maњa страст одводи већој, и тако редом, човек рони у све веће и веће страсти, да најзад никад више из њих не изрони. И свака страст има по безброј идола, и свака сласт: све сам идол до идола. и нигде краја идолима. идоли су као жива ватра, у њој човеку сагори и савест, и душа, и срце, и воља. Зато свети апостол љубави просто преклиње хришћане: “Дечице, чувајте се идола”[2].

Од идола долазе сва зла, и велика и мала. А сваки je човек идолопоклоник чим не верује у јединог Истинитог Бога, Господа Христа. Јер он свакако верује у некога или нешто, у нека бића или у неке ствари, у неке видљиве и невидљиве идоле, као што су: сунце, месец, звезде, људи, животиње, биље, идеје, култура, цивилизација, техника, мода, човечанство, раса, класа, страсти, сласти и… име им је — легион. Свеједно: и прво, и друго, и треће, и све редом је идолопоклонство. И нема сумње, свако од њих убија оно што човека чини човеком, то јест убија све што је боголико, богочежњиво, бесмртно, божанско, вечно. Стога свети апостол саветује и наређује хришћанима: “Зато љубљена браћо моја, бежите од идолопоклонства”[3]. Кроз сва разноврсна идолопоклонства, посредно или непосредно, људи себе ђаволима жртвују, себе ђаволима на жртву приносе. У крајњој линији, свако је идолопоклонство — ђавопоклонство, свако идолослужење — ђавослужење. Зар не клања ђаволу, зар не служи ђаволу, зар не приноси душу своју на жртву ђаволу, ко у страстима и сластима живи, ко ма чему или ма коме служи, а не једином истинитом Богу и Господу, Исусу Христу? То је тако очигледно за свакога који здраво расуђује. Стога богомудри апостол и вели бившим идолопоклоницима, Коринћанима: “Као мудрима говорим: судите ви што говорим. Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова? Јер је један хлеб, једно тело смо многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу. Гледајте Израиља по телу: који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника? Шта дакле кажем? да је идол што? или да је идолска жртва што? Него да што незнабошци жртвују, ђаволима жртвују, а не Богу. Α ја нећу да ви будете заједничари с ђаволима. Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједнице у трпези Господњој и у трпези ђаволској. Или да пркосимо Господу? Еда ли смо јачи од Њега?”[4].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Петр. 4, 3.

[2] 1 Јн. 5, 21.

[3] 1 Кор. 10, 14.

[4] 1 Кор. 10, 15—21.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома