NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Crkva: Telo Bogočoveka Hrista

 

U ustrojstvu tela ljudskog ogleda sene manja mudrost Božja i sila nego u ustrojstvu vasione. Štaviše, telo ljudsko je veća zagonetka i od same vasione. Jep je u njemu više tajanstvenog nego li u vascelom vidljivom svetu. U njemu su prisutne božanstvenije sile nego u materijalnom univerzumu. Elementi koji su rasejani po materijalnoj vasioni, u telu su došli do takvog života koji raste u besmrtnost i život večni. Da, u telu — smrtno postaje besmrtno, prelazi iz smrti u besmrtnost. Dokaz: telo Bogočoveka Hrista. Ono vascelo prešlo iz smrti u besmrtnost i život večni. U njemu je telo ljudsko postiglo svoje potpuno savršenstvo, svoju besmrtnost, svoju večnost, svoje evanđelje, svoje blaženstvo. Prešlo sav bogoodređeni put tela ljudskog: od nebića do Svebića. Po svemu, ono je istinsko telo ljudsko, samo osvećeno, oboženo, bezgrešno, bez primese ičeg grehovnog. U njemu su ostali svi raznoliki elementi, svojstveni telu .ljudskom, samo svi u beskrajnoj bogočovečanskoj harmoniji. Jer je U njemu ostvarena savršena harmonija tela ljudskog sa Baskrajnim, sa Besmrtnim, sa Božanskim, sa Večnim. Postavši telo, Bog Logos nije izmenio fizičko ustrojstvo tela, nego ga je primio onakvo kakvo ono jeste u svojoj prirodnoj stvarnosti, samo bez greha. To dokazuje da je ustrojstvo tela ljudskog božanski savršeno i celishodno. Tu božansku savršenost i celishodnost osetiće svaki, ako stavi sebi u zadatak da izmisli takav, ili sličan, organizam. Koliko raznovrsnih elemenata i tajanstvenih sila ulaze u sastav tela čovečijeg! I sve to treba složiti, uskladiti, oživeti, i od raznovrsnog načiniti tako čudesno jedinstvo, pri kome bi raznovrsno ostalo raznovrsnim, iako organski ujedinjeno u jednu životvornu celinu. Zato sveti apostol blagovesti: „Ali Bog postavi sve ude u telu kako je hteo. A kad bi svi bili jedan ud, gde bi bilo telo? Ovako je mnogo udova, a jedno telo. I ne može oko reći ruci: Ne trebaš mi; ili opet glava nogama: Ne trebate mi. Ne, nego su baš oni udi tela koji izgledaju slabiji, potrebni. I oni koji nam izgledaju sramotniji na telu, te više poštujemo; i naši nepristojni udi imaju veću pristojnost; a naši pristojni udi ne trebaju toga. Ali Bog složi telo, i manjem udu dade veću čast, da ne bude raspre u telu, nego da se udi jednako brinu jedan za drugoga“[1].

Bog je tako mudro i celishodno složno telo, da se najglavniji organi smireno brinu za najmanje, a najmanji padosno služe najvećima. Oko se brine za celo telo, vodeći ga kroz ovaj svet i život. Ali se i za oko brinu svi ostali delovi tela, i oni najmanji i najsporedniji. Šta bi bilo od oka, da ga dlake u trepavicama i dlake u veđama ne štite? Koliko treba da je oko, taj božanski čudotvorac, zahvalno tim majušnim dlačicama što ga krile i čuvaju! Šta bi bilo od oka, kad ruke ne bi radile za njega i noge išle za njega? Tako, svi organi tela jednako se brinu jedan za drugoga. Ni raznovrsnijih udova, ni veće harmonije! Blagodareći samo premudrom ustrojstvu tela od strane Boga. Sve ih je Gospod povezao osećanjem organskog jedinstva i životne zajednice. Šta se u jednome zbiva, to se osećanjem svejedinstva prenosi na sve druge i na celo telo. Stoga bogomudri apostol blagovesti: „I ako strada jedan, ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud slavi, s njim se raduju svi udi“[2].

Jedan je u telu opšti senzorijum: jedno samoosećanje i samosaznanje. Ničim se jedinstvo camoosećanja tela ne može razbiti. U tome je biće tela, suština tela. I radost i bol uvek pripadaju celom telu i celoj duši. Ubod iglom u mali prst oceća celo telo kao svoj bol. Tako i radost, tako i svaki doživljaj oseća cela duša kao nešto svoje. Sve što je u jednom delu tela, ili u jednom delu duše, jedinstvom samoosećanja i samosaznanja prenosi se na celo telo i na celu dušu. Telo je jedno jedinstvom samoosećanja i samosaznanja. To je ono što čini jednim i život tela, i radost, i tugu, i svaki doživljaj tela. Sve što je sveti apostol rekao o telu, rekao je radi tela Hristovog — Crkve. Da se zbog raznovronosti i mnogobrojnosti članova Crkve i darova u Crkvi ne bi reklo da je jedinstvo tela Crkve nezemaljsko, neprirodno i nemogućno, sveti apostol ukazuje na ono što je najneposrednije dato svakom čoveku i što je najočiglednije za svakog čoveka: telo čovečije. Svi darovi u Crkvi, sve službe, svi služitelji Crkve: apostoli, proroci, učitelji, čudotvorci, upravljači, episkopi, sveštenici, mirjani, sačinjavaju jedno telo — telo Crkve. Svi su oni potrebni svakome, i svaki je potreban svima. Sve njih vezuje u jedno saborno, bogočovečansko telo Duh Sveti, ujedinitelj i ustrojitelj Crkve. Svaki se član spasava samo pomoću celog tela Crkve, pomoću svih članova Crkve, kako zemaljskih tako i nebeskih. Na blagodatnotajanstven način svi članovi Crkve sudeluju u spasenju svakog člana Crkve. Ko zna koliko svaki od nas u svome podvigu spasenja duguje nebeskim i zemaljskim članovima, njihovim molitvama, njihovim milostinjama, njihovim postovima, njihovim suzama, njihovim tugama, njihovim vrlinama! Član si Crkve; to znači: organski si vezan za svete Apostole, i Mučenike, i Ispovednike, i Čudotvorce, i za sve Nebeske Sile: Heruvime i Serafime, Arhanđele i Anđele. Ne osećamo li to: ja, ti, ili ma ko drugi, znači — nešto se pokvarilo u našem senzorijumu, u našem samoosećanju i samosaznanju; greholjubljem svojim pokidali smo one nerve što nas vezuju sa svetim i sabornim srcem Crkve, i sa svetim i sabornim očima Crkve, te ne osećamo što ona oseća i ne vidimo što ona vidi. Α jedno smo telo, radi čega? Da bismo svi živeli jednim, svetim i sabornim životom Crkve, svetom i sabornom dušom Crkve, svetom i sabornom savešću Crkve, svetim i sabornim umom Crkve, svetom i sabornom voljom Crkve. I tako nam sve bilo zajedničko: i ljubav, i pravda, i vera i molitva, i post, i istina, i tuga, i radost, i bol, i spasenje, i oboženje, i obogočovečenje, i besmrtnost, i večnost, i blaženstvo. A kroza sve to vodi i rukovodi, upravlja i ujedinjuje blagodat Svetoga Duha. Nismo svoji: svima pripadamo u Crkvi, a najpre blagodatnoj duši Crkve — Duhu Svetom. To osećanje je glavno i neprekidno evanđelsko osećanje svakog pravog plana Crkve. Nikome u Crkvi ne pripada sve, već svakome onoliko koliko je Duh Sveti odredio po meri vere, a po Svome svemudrom Božanskom promišljanju o svakome posebno i o svima skupa. Sveti apostol blagovesti hrišćanima: „Vi ste telo Hristovo — i, svaki za sebe, udi I jedne dakle postavi Bog u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudesa, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike. Eda li su svi apostoli? Eda li su svi proroci? Eda li su svi učitelji? Eda li su svi čudotvorci? Eda li svi imaju darove isceljivanja? Eda li svi govore jezike? Eda li svi tumače?“[3].

Duhovne darove Duh Sveti razdeljuje „svakome posebno kako hoće“[4]. Razdeljuje uvek prema moćima i revnosti svakoga[5]. Nikome ne nameće, niti kao teret tovari, već prema unutrašnjim stremljenjima čovekovim. Razume se, pri blagoprijatnim uslovima darovi se duhovni umnožavaju, rastu, razvijaju, usavršavaju. Dar vere, zar se ne usavršava? dar molitve, dar milosrđa, dar ljubavi, svi darovi redom, zar se ne usavršavaju trudom, zar ne rastu? Najočigledniji primer toga — apostol Pavle, koji svoje obilne darove Duha Svetog umnožava neprestano svojim danonoćnim trudom i podvizima[6]. Svaki je duhovni dar kao nebesko božansko seme, posejano na zemljištu duše ljudske. Ono niče, raste i rod donosi, samo ako je zemljište duše čisto od trnja greha i korova strasti; a propada, ako je duša urasla u trnje grehova i korov strasti, i postala put za razna zla i nevaljalstva[7]. Za revnost i trud Duh Sveti dodaje dar na dar, veće darove manjima. Darovi su od Duha Svetog, a od nas — staranje, trud, vrline.

 


NAPOMENE:

[1] 1 Kor. 12, 18—25

[2] 1 Kor. 12, 26.

[3] 1 Kor. 12, 27—30.

[4] 1 Kor. 12, 11.

[5] Sr. Mt. 25, 15.

[6] Sr. 1 Kor. 15, 10; 9, 26—27; 2 Kor. 6, 1; Flb. 3, 12—16.

[7] Sr. Mt. 13, 3—23; Lk. 8, 5—15.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *