NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Život ljudski: ili podvig đavopodražavanja ili podvig bogovaploćenja

 

A do Hrista Spasitelja, i bez Hrista Spasitelja? Jedno radimo: ispunjujemo sebe gresima i strastima, a time nevidljivo ispunjujemo sebe samim đavolom, njegovom „punoćom“. Jer kroz grehe i strasti on nevidljivo i potajno živi u nama, nevidljivo i potajno učestvuje u našim mislima, u našim osećanjima, u našim željama, u našim raspoloženjima, u našim postupcima, u našim delima, pogotovu u našim gresima i padovima. Nevidljivo i potajno on nepravduje kroz naše nepravde, strastvuje kroz naše strasti, laže kroz naše laži, pohotuje kroz naše pohote, pakosti kroz naše pakosti, mrzi kroz naše mržnje, zločinuje kroz naše zločine, greši kroz naše grehe. Tako smo mi ljudi i postali duhovna „deca đavola“[1], i on postao duhovni otac naš[2], i zacario se na svima prestolima bića ljudskog: i na prestolu uma, i na prestolu srca, i na prestolu savesti, i na prestolu volje. Kroz grehe i strasti on se duhovno sav ovaplotio u biću ljudskom. No pošto je sav đavo ono u našem zemaljskom, u našem čovečanskom biću, Gospod Hristos je zato i došao ovaploćenjem u naš svet, zato i postao čovek. Pored toga, niko sem Boga, jedinog istinitog Boga, nije mogao, i ne može, pobediti i obezoružati đavola i njegove glavne sile: greh i smrt. To je jedino mogao učiniti, i stvarno je učinio, i uvek čini samo On — Gospod i Bog Isus Hristos. A On je to učinio davši ljudskom biću „svu punoću Božanstva“ Svoga, i dajući je uvek u Crkvi Svojoj kroz svete tajne i svete vrline.

Naš život ljudski je ili podvig đavougledanja, đavopodražavanja ili podvig bogoovaploćenja: ja, ti, mi svi podražavamo u sebi đavola pomoću grehova i strasti, pomoću našeg slastoljublja i greholjublja; ili ovaploćujemo u sebi Boga i Gospoda Isusa Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Bog je i postao čovek, da istera đavola iz čoveka, i sam se useli u njega[3]. Stoga je evanđelska zapovest i jasna, i prirodna, i neophodna: „da se ispunite svakom punoćom Božjom“[4] — svakom, svakom, svakom. Zato je danonoćna dužnost hrišćana ovaj podvig: neprestano čistiti dušu i telo božanskim silama svetih tajni i svetih vrlina, a pre svega — molitvom i postom, jer se pomoću njih izgoni svaka vrsta đavolske nečisti, a i svaki đavo, i svi đavoli[5]. A sve to? Nije drugo do neprekidni sveti podvig oboženja sebe, obogočovečenja sebe, ynošenja u sebe božanskih sila, i življenja u njima i pomoću njih, a preko njih življenje u samome Bogu, jer smo čudesnim Gospodom i Spasiteljem na to i pozvani: da postanemo „zajedničari u Božjoj prirodi — θείας κοινωνοί φΰσεως“[6]. Α mi, kada to postajemo „zajedničari u Božjoj prirodi“? — Kada živimo Istinom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Pravdom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Ljubavlju Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod. Kroz njih i živi u nama hrišćanima sva punoća Hristova, koja nam se daje za svete vrline u svetim tajnama Crkve. Da, Crkve, samo Crkve. I to naročito u svetoj tajni Evharistije.

To je nemoguće, — može na sve ovo odvratiti svaki koji nije osetio Hrista i Njegovu silu. A za ljude koji su osetili Gospoda Hrista, i iskusili silu Njegove vere, ovo je ne samo moguće, nego i više od toga: sasvim prirodno i logično. Jer kad je bilo moguće najogromnije čudo: da Bog postane čovek; sasvim je i prirodno i logično da sve što je Njegovo postane naše, ljudsko, ostvarljivo u uslovima našeg zemaljskog života i zbivanja. Razumljiv je protest: šta, zar mi ljudi, mi ništavni crvi, mi grešnici, mi smrtnici, da se ispunimo „svakom punoćom Božjom“? Da, baš mi takvi. Jer se veličina Hristovog čovekoljublja i sastoji u tome što je nama, greholjubivim pijavicama, dao sile i moći da se ispunimo „svakom punoćom Božjom“. Dokaz? — Svi sveti, i svaki koji živi i veruje u Hrista zajedno „sa svima svetima“. Jer mu blagodat Božja pomaže u svemu. Ona i nemoguće čini mogućim. To oseća svaki koji živi u Crkvi, jer je u njoj sve blagodatno, i stoga sve čudesno i čudotvorno: što više truda ulaže hrišćanin sve više oseća da to u njemu dela blatodat, neposredna večna božanska sila Hristova, koja neprekidno životvori vascelo telo Crkve, i čudotvori neprestano u njemu, i u svakome koji je svim bićem u njemu[7].

Neiskazana, nesagledna i neizbrojna blaga, darovana nam Gospodom Hristom u Njegovom bogočovečanskom domostroju spasenja, toliko su ogromna i nadshvatljiva i nadčovečanska, da neizmerno premašaju i samu našu misao o njima. Pa ne samo to, nego i naše molitve za njih: jer mi nikakvom molitvom svojom, ma kako ona bila savršena i sveobuhvatna, nismo u stanju obuhvatiti božanska neizreciva blaga koja nam Gospod Isus daruje kroz Crkvu Svoju. I sve pritiče u naše biće kroz bezbrojne nevidljive kapilare u bogočovečanskom organizmu Crkve; i mi živimo nadmislivom i nadmolitvenom milošću svemilostivog i svežalostivog Gospoda, koji blagodatnim božanskim silama Svojim tajanstveno „radi u nama“, izgrađujući spasenje naše, oboženje naše, preobraženje naše, obogočovečenje naše, ocrkvenjenje naše, osvećenje naše, otrojičenje naše. Ljudska misao nikada ne može do kraja domisliti svetu tajnu Crkve Hristove, i u njoj čudesnu radionicu spasenja, oboženja, preobraženja, vaskrsenja, obogočovečenja: jer uvek nesravnjeno više ostane nedomislivog nego što u našu misao yđe kao mislivo. Sa tih razloga, vera je zaista jedini vođ kroz sve to; vera — taj nadmislivi vid bića našeg ucrkvenjenog i ocrkvenjenog. I kroz tu veru „radi u nama“ nadmisliva blagodat svečovekoljubivog gospoda Hrista, ta neumorna bogotvoreća sila, osvećujuća sila, ohristovljujuća sila, obožujuća sila, otrojičujuća sila, koja svim bićem izvire iz Hrista, i sve nas vodi ka Hristu i nosi ka Hristu kroz bezbrojna tajanstva Duha Svetoga u svetoj Crkvi Hristovoj, vodi ne samo nas nego i sve naraštaje, i u njima sve koji Mu hoće verovati za spasenje i život večni[8]. Jer Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i Crkva je Duhom Svetim u Hristu. Hristos — Glava Crkve; Duh Sveti — srce Crkve.

Imajući sve to u vidu, sveti apostol blagovesti: „A Onome koji može još izobilnije sve činiti što ištemo i mislimo, po sili koja radi u nama, Njemu slava u Crkvi u Hristu Isusu, u svima naraštajima kroza sve vekove. Amin“[9].

 


NAPOMENE:

[1] 1 Jn. 3, 9.

[2] Sr. Jn. 8, 44.

[3] Sr. 2 Kor. 6, 16—17; Jevr. 2, 14—3. 16; Jn. 14, 23.

[4] Ef. 3, 19; sr. Kol. 2, 9—10.

[5] Sr. Mt. 17, 21; Mk. 9, 21; 2 Kor. 7, 1

[6] 2 Petr. 1, 4.

[7] Sr. Kol. 1, 29; Ef. 3, 7.

[8] Sr. 1 Tm. 1, 15.

[9] Ef. 3, 20—21.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *