Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Novozavetni gnoseološki princip

Um ljudski, uma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti; razum ljudski, u ma kakvoj ljudskoj datosti i stvarnosti, ne može mnogo ni zahvatiti, a kamoli obuhvatiti bezgranične stvarnosti Bogočovečanskog domostroja spasenja, koji je sav u tajanstvenom Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Tu je sve sama tajna do tajne, i svaka od njih neizmerno i nesagledno prevazilazi svaki um i razum ljudski. A te svete i božanske tajne Bogočovečanskog domostroja spasenja i Njegovog bogočovečanskog tela Crkve, sve su satkane od božanske ljubavi Hristove, beskrajne i bezgranične na svima tačkama njenoga bića. Ta božanska, ta bogočovečanska ljubav je uvek i u svemu nadumna, nedokučljiva i nesagledna. Od nje se biće ljudsko rastapa u bezbroj umilenja i rasipa u bezbroj „Osana“. Ta je ljubav u isto vreme i vrelo istinskog božanskog, bogočovečanskog saznanja i znanja. Otuda i isključivo novozavetni gnoseološki princip: Koji ljubi Boga, taj zna Boga[1]: zna Boga nadumnim, nadrazumnim znanjem, znanjem u kome učestvuje sav naš unutrašnji, bogoliki i bogočežnjivi čovek. A tu ljubav čovek dobija i razvija u sebi do neslućenih razmera samo živeći u Crkvi „sa svima svetima“ kroz svete tajne i svete vrline. Jer takvim blagodatnobogočovečanskim životom on isceljuje od greholjublja i strasti dušu i um i srce, ozdravljuje ih božanskim zdravljem, te oni, ozdravljeni Hristom, postaju sposobni za istinsko bogopoznanje i za istinsko znanje nadprirodnog i nadumnog.

NAPOMENE:

[1] 1 Jn. 4, 7—8.