Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква – Богочовечански организам

 

Живећи Еванђељем Христовим, људи постају сутелесници Христови: саоваплоћују се телу Христовом, Цркви, постају живи чланови, делови, ћелијице, органи њеног богочовечанског организма, живе у њему саборно, заједно „са свима светима”[1], хранећи се истим божанским светињама и силама. Једно тело, а безброј сутелесника: једна Црква, а безброј верника. Стога Црква није обично друштво људско, у коме су чланови повезани на известан начин, већ богочовечански организам, живо тело, у коме су чланови један другоме сутелесници, повезани целокупним животом, свим животним силама и радњама. У њих је једно тело, једна душа, једно срце, једна савест, једна истина, једна правда, једна љубав, један живот, један рај, једна вечност. — Живећи у Цркви Еванђељем Христовим, људи постају заједничари у обећањима Божјим, која су сва остварена у Христу: “јер колико је обећања Божјих, у њему су да, у њему су амин”[2]. Отуда, по речи светог Атанасија Великог: „Ми се спасавамо као сутелесници Бога Логоса”[3].

Таквог божанског Еванђеља апостол Павле је постао слуга „по дару благодати Божје”[4], не по својим људским заслугама. За тако божанску службу, човеку су потребне божанске силе, које му према труду непрестано даје и додаје сам Господ Еванђеља. Слуга Еванђеља Божјег може успешно обављати своју „службу благодати Божје”[5], само уз непрекидну помоћ и сарадњу благодати Божје. Највећи трудбеник и ревнитељ Еванђеља Христова, целокупно своје служење Еванђељу приписује благодати Божјој и тврди да му је она дата „по чињењу силе Божје”[6]. И овај равноангелни слуга Божји смерно изјављује: По благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном.[7]

Свети апостол сматра себе најмањим међу хришћанима. Да ли он тиме подцењује себе? Не. Јер човек никада не може довољно подценити себе када упоређује себе са Христом. Но, за тако нешто није ни потребно упоређивати себе са свечистим и свесветим Господом. Доста је просто погледати себе у светлости Христовој. Осветли ли човек себе Христом, погледа ли себе Њиме, оцени ли себе Њиме, одмах ћe му бити јасно што превелики апостол толико подцењује себе. И не само он, него то исто чине и сви светитељи изреда, од првог до последњег. Разуме се, Богочовек Господ Христос је норма и образац и идеал, остварени идеал савршеног човека, човека какав треба да је сваки човек уопште, сви људи уопште[8]. Зато и најчистији човек осећа се пред Њим бескрајно нечист, и најсветији — бескрајно грешан, и најбољи — бескрајно рђав, и најсавршенији — бескрајно несавршен, и највећи — бескрајно мален. Отуда, ниједног гордог међу светитељима; отуда, ни трунке гордости ни у једном светитељу; бескрајна смерност je душа сваког светитеља.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3, 18; 2, 19.

[2] 2 Кор. 1, 20.

[3] Contra anianos, III, 61; Р. gr. t. 26, col. 396.

[4] Εф. 3, 7.

[5] Εф. 3, 2.

[6] Еф. 2, 7.

[7] 1 Кор. 15, 10.

[8] Кол. 1, 28; Еф. 4, 13.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома