NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

2. O ličnosti Gospoda Isusa Hrista

a) Isus Hristos – istiniti Bog

 

Ako čovek nepristrasno prosledi do kraja ma koju misao Hristovu, ili reč, ili delo, ili osećanje, uvek će na njihovom dnu naći Boga. Realnost svih realnosti, na kojoj stoji Ličnost Isusa iz Nazareta, jeste Božanstvo. Odbaci li se Bog iz Isusa, onda je Isus najtragičnije i najbednije stvorenje pod suncem. U tom slučaju, On nije realno biće, već priviđenje, utvara, sablast. Jer je Bog to što njegovu Ličnost čini izuzetno realnom, izuzetno trajnom, izuzetno večnom. Posmatran u nagoj istoriskoj stvarnosti, Isus iz Nazareta je projavio Sebe realnim životom, realnim delima, realnim rečima, koji najočiglednije pokazuju da je u Njemu sav Bog. Jer onakav život, onakva dela, onakve reči, mogu biti samo život Boga, dela Boga, reči Boga.

Na Isusa treba primeniti objektivni, eksperimentalni, induktivni metod, jer se samo strogim, doslednim i do kraja izvedenim induktivnim metodom može pronaći krajnja, osnovna istina o Isusu, istina da je On — istiniti Bog i Gospod. Bez toga se nikako i ni na koji način ne može objasniti ni Ličnost Isusova, ni život njegov, ni dela njegova, ni učenje njegovo. Najdetaljnija i najnemilosrdnija analiza istorijske evanđelske stvarnosti, koja obuhvata sav istorijski život i rad Isusa Hrista, mora otkriti u Njemu Boga istinitog, Boga neposredne istorijske realnosti, a ne neke metafizičke udaljenosti i nedosežne transcendentnosti.

Posmatran iz čistih istorijskih činjenica Svetog Otkrivenja, Isus se u svemu pokazuje kao Bog, kao Bog u telu, kao Bog u istoriji, kao Bog u vremenskom i prostornom životu. Vernost činjenicama Otkrivenja, to je ono što se traži od nepristrasnog istraživača pri ispitivanju onoga što se odnosi na Isusa istorijske evanđelske stvarnosti. Ako se izvrnu, unakaze, izvitopere ili odbace istorijske činjenice otkrivenja, onda se gubi realna podloga, na kojoj se jedino može osetiti i poznati Božanstvo Gospoda Isusa. Samo bukvalno usvajanje istorijskih evanđelskih činjenica može nam dati tačan i jasan pojam o Isusu kao Bogu i Gospodu. Napuštanje istorijskih činjenica Svetog Otkrivenja znači napuštanje jedinog puta koji čovekovo osećanje i saznanje odvodi u tačno i pravilno shvatanje Ličnosti Isusove.

Punoćom i realnošću svoje Ličnosti i života Isus iz Nazareta prestavlja Sobom doslovno ispunjenje i potpuno ostvarenje svega onoga što je u Starom Zavetu o božanskom Mesiji pretskazano, prorečeno, obećano, praslikovano. Sa najbukvalnijom istorijskom tačnošću i vernošću na Njemu se ispunilo sve što je pretskazano o božanskom Spasitelju. Stari Zavet je prorokovao, praslikovao i očekivao Mesiju koji će svojom Božanskom ličnošću i delatnošću spasti rod ljudski od greha i smrti; Novi Zavet je sav izgrađen na činjenicama koje nepobitno pokazuju i dokazuju da je Isus iz Nazareta zaista mnogoočekivani božanski Mesija, zaista Sin Božji, zaista Bog i Gospod. Svojom božanskom pravdom Stari Zavet je ušao u novozavetnu stvarnost, i tako postao njen sastavni deo; Isusov odnos u tom pogledu prema Starom Zavetu izražen je rečima: tako bo podobaetь namъ ispolniti vsяku pravdu[1]. On je došao „da ispuni zakon“, božanski zakon, da ga ostvari na zemlji, jer „dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši“[2]. Smisao je neba i zemlje: da se na njima, u licu Mesije — Boga, ostvari božanska pravda, prorečena i pretskazana od bogonadahnutih vidilaca starozavetnih.

Božanske osobine, koje su starozavetni duhonosni providioci pripisivali Mesiji, zrače neodoljivom istorijskom stvarnošću iz Ličnosti i dela Isusa Nazarećanina[3]. Iako natprirodne po svojoj božanstvenosti ove božanske osobine su čovečanski prirodne po svojoj novozavetnoj ostvarenosti i stvarnosti. Novi Zavet je time nov što izobiluje natprirodnim pojavama i znamenjima, koji nesumnjivo posvedočavaju i potvrđuju da je Isus iz Nazareta zaista Bog i Gospod. Svi glavniji događaji iz Isusovog života pokazuju jasno, da je On zaista Bog u telu. Samo njegovo neobično rođenje i znamenja koja ga okružuju ukazuju na Njega kao na Bogomladenca. U samoj blagovesti koju nebeski Blagovesnik donosi svetoj Devi nalazi se svedočanstvo o božanskom harakteru Isusovom i o božanskom načinu njegovog rođenja od svete Deve: „Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišega oseniće te, zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“[4].

Da se od čiste Deve imao roditi samo čovek a ne Bog, veli sveti Jovan Kasijan, zar bi bila potrebna ovakva ozbiljna opomena o Božjem dolasku? Zašto interveniše samo Božanstvo? Da se imao roditi samo čovek od čoveka, i telo od tela, nema sumnje dovoljna bi bila zapovest ili Božja želja. Jer kada su volja Božja i zapovest njegova bile dovoljne (sola sibi tantum voluntas Dei imperiumque suffecit) da stvore nebesa, formiraju zemlju, sazdadu mora, Anđele, Arhanđele, Gospodstva, Vlasti i bezbrojno mnoštvo nebeskih vojnika (Ps. 32,9), zašto je bilo nedovoljno za stvaranje jednog čoveka ono što je bilo dovoljno za stvaranje sveta ostaloga? Sigurno ne, zato što je rođenje Boga imalo da se izvrši dolaskom samoga Boga, jer Bog ne bi mogao biti začet čovekom ako On sam ne dopusti, niti biti rođen ako On sam ne uđe u utrobu (quia et concipi ab homine Deus nisi se donante, et nasci nisi se illabente, non poterat). I tako silazi Logos, Sin;veličanstvoDuhaSvetoga prisustvuje; sila Očeva osenjuje, da bi u tajni svetog začeća učestvovala cela Sveta Trojica (utique ut in sacramento sacrae conceptionis omnis esset cooperatio Trinitatis). Zato, veli Arhanđeo, i ono što će se roditi od nje biće Sveto, i nazvaće seSin Božji. Divno Arhanđeo dodaje „zato“, da bi pokazao da će ovo uslediti stoga što mu je prethodilo ono što je prethodilo, i da će se stoga roditi Bog što je na nju pri začeću sišao Bog (et quia Deus supervenisset in conceptione, ideo Deus futurus esset in partu)[5].

Rađajući se od svete Deve i Duha Svetog, Isus ispunjuje proroštvo bogoglagoljivog proroka Isaije[6], koji Ga je s pravom nazvao Emanuil, što znači: s nama Bog[7]. Beskrajna božanska tajna opkoljava kako Isusovo rođenje po telu tako i njegovo prevečno rođenje od Oca po Božanstvu. Zato se reč proroka Isaije može primeniti i na jedno i na drugo: A rod njegov ko će iskazati?[8] Anđeo Gospodnji, koji se javlja pastirima, novorođenog Isusa naziva „Hristom Gospodom“[9]. U bogoposlanom imenu: Isus Spasitelj, koje su nadenuli novorođenčetu[10], pretskazana je božanska delatnost Njegova: spasenje ljudi od greha. A spasavati od greha može samo Bog[11], jer On jedini ima moći i pravo da otpušta grehe[12]. Samo ime Isus „naročito pokazuje da je On istinski i po prirodi (vere et natura) Gospod sviju“[13]. Kada pobožni i pravedni Simeon Bogoprimac uzima u ruke svoje mladenca Isusa, on Ga, ispunjen Duhom Svetim, naziva spasenje (το σωτήριον)[14], zato što je Isus zaista Bog, koji je kao Logos po prirodi od Oca, a od Deve On isti po telu (κατά σάρκα)[15].

Isusa prate božanske tajne i krase božanske osobine od samog rođenja. I pri krštenju na Jordanu On objavljuje Sebe kao Drugo Lice Presvete Trojice, kao Sina Božjeg, kao Boga. Sam Bog Otac glasom s neba svedoči za Njega: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji[16]. Ove iste reči ponovio je Bog Otac pri Spasiteljevom preobraženju na Tavoru, kada je Spas besedio sa svetim prorocima Mojsijem i Ilijom o svome iskupiteljskom stradanju za spasenje roda ljudskog[17]. Ali najubedljiviji dokaz o tome da je Isus zaista Bog i Gospod, dat nam je u Njegovom čudesnom i slavnom vaskrsenju. Očiglednom stvarnošću svog vaskrslog tela Spasitelj neodoljivo utiče i na takvog skeptika, kakav je bio apostol Toma, da ovaj ushićeno i radosno kliče: Gospod moj i Bog moj[18]. Apostol Toma je opipao telo svoga Gospoda, veli sveti Jovan Kasijan, i posvedočio da je On Bog, jer se Isus ne može deliti od Boga[19]. Kako Spasovo vaskrsenje, tako i Njegovo vaznesenje, i slanje Duha Svetog na apostole, pokazuju i nepobitno dokazuju da je Isus iz Nazareta zaista Bog i Gospod.

Ovi glavni događaji iz života Isusovog jasno svedoče da pred sobom imamo božansko biće. Jer se oni ni na koji način ne mogu ni izvesti ni ispresti iz ljudskog bića. Ali ne svedoče samo ovi natprirodni događaji u granicama vidljive prirode svojom opipljivom stvarnošću i veštastvenom prirodnošću da je Isus istinski Bog i Gospod, nego i sam Spasitelj lično svedoči za Sebe da je istiniti Sin Božji i Bog. Još u detinjstvu svom On objavljuje svojim roditeljima da je njegov Otac — Bog[20]. A kada stupa na javnu propoved, i njegova zagonetna ličnost izaziva raspre u narodu On postupno, ali jasno i odlučno, objavljuje: da je njegovo poreklo s neba, da je On jedinorodni Sin Oca nebeskog, da je svuda prisutan, da je svemoćan, i da samo vera u Njega kao Sina Božjeg Jedinorodnog i svudaprisutnog može spasti ljude i darovati im život večni[21].

Božanstvo Isusa iz Nazareta je osnovna stvarnost u Novom Zavetu; iz nje niču sve druge novozavetne stvarnosti i istine[22]. Kao zraci iz sunca, tako božanska čudesa Isusova prirodno ističu iz čudesne Ličnosti njegove. Ne svedoče samo božanska dela Isusova o Njemu da je Bog, nego i Božansko učenьe njegovo svedoči o Njemu da je On — Bog i Gospod. Čudo je njegova Ličnost, čudo su njegova dela, ali je isto tako čudo i njegovo učenje, čudo po svojoj božansko] istinitosti, božanskoj ubedljivosti, božanskoj realnosti, božanskoj novini: „I uplašiše se svi tako da pitahu jedan drugoga govoreći: šta je ovo? i kakvo je ovo učenje novo, da s vlašću i duhovima nečistim zapoveda i slušaju ga?“[23] Učenje Isusovo je božanski novo i božanski čudesno kao i sama božanska Ličnost njegova. On i živi, i dela, i uči kao istiniti Bog i Gospod; time zapanjuje, smirava i ućutkuje svoje protivnike[24], a ispunjuje radošću svoje pristalice[25].

Božanska dela Gospoda Isusa prirodni su izraz njegovih božanskih osobina. Pošto je istiniti Bog, On nije mogao ne delati kao Bog. Evanđelje kao jedina istinska blagovest rečito je svedočanstvo o tome. Da Isus nije Bog, zar bi „najveći između rođenih od žena“ objavio Isusa za Mesiju, za donosioca carstva nebeskog, za krstitelja Duhom Svetim i ognjem, za večnog Sudiju?[26] Kako Isus nije Bog, kada u pustinji pobeđuje Satanu i „sva kušanja“, i Anđeli Mu posle toga služe?[27] Kako je Isus — velika Svetlost u tami i seni smrtnoj, ako nije Bog?[28] Kako prosti radnici, ribari, na poziv Isusov ostavljaju sve i odlaze za Njim, ako On kao Bog ne dejstvuje božanski u njihovim dušama?[29] Kako On isceljuje „svaku bolest i svaku nemoć ljudi“, ako nije Bog?[30] Da nije Bog, zar bi Isus mogao jednom rečju isceliti gubavca od gube?[31] Da nije Bog, zar bi On mogao sa velike daljine rečju isceliti slugu kapernaumskog kapetana?[32] Da nije Bog, zar bi On mogao rečju isceliti deset gubavih ljudi?[33] Da nije Bog, zar bi On mogao dodirom isceliti Petrovu taštu od groznice?[34]

Ako Isus nije Bog, kako rečju izgoni nečiste duhove i isceljuje sve bolesnike, ispunjujući na taj način mesijansko proroštvo Isaijino: On nemoći naše uze i bolesti ponese?[35] Mnogo puta Isusa nazivaju Gospodom, i On se ne protivi tome; kako onda nije Bog i Gospod?[36] Kako Isus ide po moru, i slušaju Ga vetrovi i vode, ako zaista nije Bog?[37] Kako Isus ukroćuje dva neukrotiva besomučnika gergesinska; kako izgoni iz njih bezbrojne đavole; kako Ga đavoli mole, i slušaju, kao svoga gospodara, ako On nije istiniti Bog?[38] Kako Isus otpušta grehe, kada to samo Bog može činiti i učiniti; i kako On vidi misli ljudske, ako nije Bog?[39] Kako Isus vaskreava Jairovu kćer, i odećom svojom isceljuje od neisceljive bolesti ženu krvotočivu, ako nije Bog i Gospod?[40] Kako On vaskrsava Lazara, koji je već četiri dana bio mrtav, ako nije zaista Bog?[41] Kako On dodirom ruke svoje isceljuje dva slepca, ako nije Bog?[42] Kako On isceljuje nemog besomučnika, i čini ono što se nigda nije videlo u Izrailju, ako nije Bog?[43] Kako On pretvara vodu u vino, ako nije Bog?[44]

Da Isus nije Bog, zar bi mogao svojim učenicima dati vlast nad nečistim duhovima, i vlast da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći, ida vaskrsavaju mrtve, što oni stvarno i čine?[45] Da nije Bog, zar bi mogao tvrditi da će se spasti svaki koji imena njegova radi pretrpi do kraja mržnju i gonjenje?[46] Da Isus nije Mesija i Bog, zar bi, odgovarajući Preteči na pitanje da li je On Mesija, ukazao na mesijanskobožanska dela svoja, o kojima je prorokovao bogonosni prorok Isaija?[47] Da Isus nije Bog, zar bi mogao isceliti slepog od rođenja; zar bi mogao Duhom Božjim izgoniti đavole i nizvoditi na zemlju carstvo nebesko?[48] Da Isus nije Bog i Gospod, zar bi mogao sa pet hlebova i dve ribe nahraniti pet hiljada ljudi, osim žena i dece, i još učiniti da preteknu dvanaest punih kotarica?[49] Da Isus nije Bog, zar bi se bolesnici mogli isceljivati od svake bolesti dodirom skuta njegove haljine?[50] Da Isus nije Bog, zar bi mogao svojim rečima: „ustani, uzmi odar svoj i hodi“, isceliti tridesetosmogodišnjeg bolesnika u Vitezdi?[51] Da Isus nije Bog, zar bi mogao rečju isceliti besomučnu kćer Hananejkinu?[52]

Ako Isus nije Bog koji božanskom silom svojom lreobražava veštastvo tela i odela, kako se onda probrazio na Tavoru, te je lice njegovo zablistalo kao sunce a haljine njegove postale bele kao svetlost?[53] Ako Isus nije Bog, kakvom onda silom izgoni đavola iz tela jadnoga mladića, koji je tolike muke podneo od ovoga?[54] Ako Isus nije Bog, kako onda daje vlast Crkvi i njenim služiteljima, da što god svežu na zemlji bude svezano na nebu, i što god razreše na zemlji bude razrešeno na nebu?[55] Ako Isus nije Bog, kako na reč njegovu odmah usahnu smokva?[56] Kako Isus nije Bog i Gospod, kada pri njegovom raspeću i smrti sva tvar uzdiše i tuži: crkvena zavesa se razdire na dvoje, zemlja se trese, kamenke se raspada, grobovi se otvaraju, mnoga tela svetih ustaju?[57] Kako Isus nije svemoćni Bog, kada sam iz mrtvih vaskrsava, i posle vaskrsenja svog javlja se učenicima svojim četrdeset dana govoreći im o Carstvu Božjem?[58] Kako Isus nije Bog, kada se sa telom uznosi na nebo i seda s desne strane Boga Oca?[59]

Delima svojim božanskim posvedočujući silno i nepobitno svoje večno Božanstvo, Isus Nazarećanin nam i svojim božanskim učenjem posvedočuje isto tako silno i isto tako nepobitno: da je On zaista istiniti Bog i Gospod. Jer akoOn nije Bog, kako onda On može biti izvor večnog blaženstva, i davalac večnih istina Božjih; i kako stradanje radi Njega može biti blaženstvo za ljude?[60] Ako On nije Bog, kako onda ispunjuje, dopunjuje, usavršava božanski zakon starozavetni?[61] Ako On nije Bog koji ljudima daje silei moći da postignu božansko savršenstvo, kako može zahtevati od ljudi da postanu savršeni kao Bog?[62] Ako On nije Bog, kako govori o Sebi kao večnom Sudiji koji će na dan Strašnoga suda baciti u pakao sve bogoborce?[63] Ako On nije sveblagi Bog i Gospod, kako zahteva od svojih sledbenika da Ga većma ljube nego oca, majku, ženu, decu, pa čak i dušu svoju?[64] Ako Isus nije Bog, kako onda može govoriti: „Sve je meni predao Otac Moj, i niko ne zna Sina do Otac, i ako kome hoće Sin otkriti?“[65] Ako Isus nije Mesija i Bog, kako su se onda ispunile na Njemu mesijanske reči proroka Isaije o njegovoj krotosti i blagosti, o večnoj pravdi njegovoj i pobedi njenoj, o Njemu kao uzdanici naroda?[66]

Da Isus nije Bog, zar bi nazivao Sebe nebeskim sejačem, a svet njivom svojom; i zar bi govorio za Sebe da će se na dan Suda javiti kao večni Sudija koji će sve sablazni i bezakonike baciti u peć ognjenu?[67] Da Isus nije Bog, zar bi dopustio da Ga apostoli ispovedaju kao Hrista, Sina Boga života; i zar bi Crkvu svoju zidao na Božanstvu svom kao na temelju?[68] Da Isus nije Bog, zar bi mogao zahtevati od sledbenika svojih, da se Njega radi odreknu sebe, duše svoje, da bi je na taj način u Njemu našli obnovljenu, obesmrćenu ovekovečenu?[69]

Kako Isus nije Bog, kada objavljuje da je sve moguće onome koji veruje u Njega?[70] Kako Isus nije Car i Gospod neba, kada bogatom mladiću obećava da će, ako ostavi sve i pođe za Njim, imati blago na nebu?[71] Kako Isus nije Bog, kada učenicima svojim, koji su Njega radi ostavili sve, obećava da će oni na dan Strašnoga suda sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih?[72] Kako Isus nije Bog i božanski Učitelj, kada od sledbenika svojih zahteva da nikoga ne zovu učiteljem, već jedino Njega, Učitelja?[73] Kako Isus nije Bog, kada jasno i odlučno govori o drugom slavnom dolasku svom na oblacima sa silom i slavom velikom, kada će doći kao munja, i sunce će pomrčati, i mesec svetlost izgubiti, i zvezde popadati, i sile se nebeske pokrenuti?[74] Kako Isus nije Bog, kada objavljuje da će pri drugom dolasku njegovom doći svi sveti Anđeli sa Njim, i On će sesti na presto slave svoje, i sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće zle od dobrih, dobrima će dati carstvo nebesko, a zle baciti u oganj večni?[75] Kako Isus nije Bog koji spasava, kada na Tajnoj večeri ustanovljava svetu tajnu Evharistije, jer se krv njegova proliva radi otpuštanja grehova?[76]

Ako Isus nije Mesija i Sin Božji Jedinorodni, kako onda na pitanje Kajafino: zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos Sin Božji? odgovara: jesam; i odsele ćete videti sina čovečjeg gde sedi s desne srane sile i ide na oblacima nebeskim?[77] Ako Isus nije Bog, kako onda po vaskrsenju svom šalje učenike svoje na propoved Evanđelja svoj tvari, obećavajući im da će biti s njima vavek: Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedno; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta?[78] Ako Isus nije istiniti Bog i Gospod, kako je onda On: večni Logos Božji, i Bog, i život po sebi, i svetlost po sebi, svetlost istinita, svetlost života?[79] Ako Isus nije Bog, i večna Istina, i blagodat, kako onda „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“?[80] „Ako je Hristos samo čovek, kako onda ovo dođe pomoću Njega? Otkuda u Njemu bejaše Božanska sila, ako je u Njemu bila smao čovečanska priroda? (Unde in eo virtus divina, si in eo sola humana conditio?)“[81] Ako Isus nije Bog, kako je On onda Jedinorodni Sin Božji, koji je večito u naručju svoga Oca, i jedini Ga javlja?[82] Ako Isus nije Bog, kako je On onda jagnje Božje koje uzima greh sveta na sebe?[83] Da Isus nije Bog, zar bi „najveći između rođenih od žena“ svedočio za Njega da je otkrivenjem Boga Oca i silaskom Duha na Isusa poznao u Isusu Sina Božjega?[84] Da Isus nije Bog, zar bi nazivao Sebe Sinom Božjim Jedinorodnim, koji se ovaploćuje, te vera u Njega daje život večni?[85] Da Isus nije božanski Mesija i Bog, zar bi On sam otkrio ženi Samarjanki da je On — Mesija?[86] Da Isus nije istiniti Bog, zar bi imao sile: da vaskrsava mrtve, da ima život po sebi kao i Bog Otac, i da onaj koji veruje u Njega ima život večni još ovde na zemlji?[87] Da Isus nije Bog, zar bi mogao tvrditi za Sebe, da je On — hleb života, koji silazi s neba i daje život svetu, hleb od koga se nikada ne gladni?[88] Da Isus nije Bog u telu, zar bi mogao objaviti da je telo njegovo izvor večnoga života i vaskrsenja, i ko jede telo njegovo i pije krv njegovu ima život večni i sjedinjuje se najprisnije sa Njim zanavek?[89] Da Isus nije Bog, zar bi vera u Njega ispunjavala vernika Duhom Svetim, koji je Treće Lice Božanske Trojice?[90] Da Isus nije zaista Bog, zar bi mogao reći za Sebe: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života?[91]

Kako Isus nije Bog, kada njegova istina spasava i oslobođava od greha?[92] Da Isus nije bio bezgrešni Bog i Gospod, zar Ga lukavi neprijatelji njegovi, koji su ga stalno vrebali, ne bi okrivili kada ih je On javno pitao: Koji me od vas kori za greh?[93] Kada Isus ne bi bio večni Bog, zar bi tvrdio za Sebe: Ja sam prije nego se Avraam rodio?[94] Kako Isus nije večiti Sin Božji, jednosuštan se Ocem, kada tvrdi za Sebe: Ja i Otac jedno smo?[95] Da Isus nije Bog, zar bi mogao objaviti, i delima posvedočiti, da je za Njega smrt — san, i još govoriti: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće; i nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek?[96] Ako Isus nije Bog, kako onda objavljuje Sebe Gospodom?[97] Ako On nije Bog, kako onda zahteva da se u Njega veruje kao i u Boga Oca?[98] Da Isus nije Bog, zar bi mogao objaviti o Sebi: Ja sam put i istina i život?[99] Da Isus nije po Božanstvu jedno isto sa Ocem, zar bi mogao reći za Sebe: Ko vide mene, vide Oca; Ja sam u Ocu i Otac u meni?[100] Da Isus nije svemoćni Bog koji daje božanske moći i svemoći, zar bi mogao reći: Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti?[101] Da Isus nije Bog, zar bi vera u Njega i ljubav k Njemu mogle nizvoditi Presvetu Trojicu u dušu verujućeg?[102] Da Isus nije Jedinorodni Sin Božji, zar bi mogao govoriti o Sebi: Izađoh od Oca, i dođoh na svet, i opet ostavljam svet, i idem k Ocu?[103] Da Isus nije večiti Sin Božji, zar bi se mogao obratiti Ocu nebeskom ovim rečima: I sad proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga slavom koju imadoh u tebe prije nego svet postade?[104]

Svemoćno i svemilostivo Božanstvo Gospoda Isusa naročito se silno projavljuje u delima njegovih svetih Apostola i sledbenika. Jer Dela Apostolska su dela božanska. Niko od ljudi, ostajući u granicama ljudske prirode i ljudske moći, ne bi mogao učiniti nijedno od onih dela koja su opisana u Delima Apostolskim i ostalim Poslanicama svetih Apostola. Očigledna dela, očigledna praksa, svedoče o Isusu da je On Bog koji uvek, po obećanju[105], živi i dela u svojim sledbenicima, i tvori dela kao što su njegova, i veća od ovih[106]. Božanska dela svetih Apostola neporečno svedoče o Isusu da je On istiniti Bog i Gospod; tu nema ničeg apriorističkog, apstraktnog, nepragmatičkog, nezasnovanog na živom opitu, na ličnom iskustvu, neuramljenog u ramove ovostrane delatnosti, već svuda i u svemu delo, praksa (πράξις), božanskoapostolsko delo, božanskoapostolska praksa.Čudesni Gospod Isus, kao nosilac novozavetnog otkrivenja, sav je delo, božansko delo u granicama ljudskog života i iskustva. Sva vera u Hrista kao Boga, i sva dela takve vere, zasnovani su na stvarnosti njegovog Božanstva. To je ono što oduševljava i ojačava na život u Hristu, na stradanje i mučeništvo radi Hrista — nezamenljivog Boga i Gospoda. Prvi sveti mučenik za Gospoda Isusa, arhiđakon Stefan, a za njim i poput njega i svi ostali sveti Mučenici, Ispovednici, vernici, nalaze napresušni izvor oduševljenja i radosti za svoju mučeničku i ispovedničku veru u osećanju i viziji da je Gospod Isus večito živ kao Jedinorodni Sin Božji i sedi s desne strane Boga Oca.

Ako Isus nije Bog koji božanski dejstvuje kroz svoje Apostole, kako oni tvore dela božanska, dela apostolska? Ako On nije Bog, kako im po vaskrsenju svom pokazuje sebe živa mnogim i istinitim znacima, javlja im se četrdeset dana, i govori im o carstvu Božjem?[107] Ako Isus nije istiniti Bog, kako se njegovo obećanje, da će Apostolima poslati Duha Svetoga, ispuni na dan svete Pedesetnice, i Duh Sveti siđe na njih u obliku ognjenih jezika, i osveti ih i posveti za veliko božansko delo evanđelske propovedi?[108] Ako Isus nije Bog, kako onda pokajanje i krštenje uime njegovo daruje otpuštanje grehova i blagodat Svetoga Duha Božjega?[109] Ako Isus nije svemoćni i svesilni Bog, kako apostol Petar u ime njegovo isceljuje hromog od rođenja?[110] Ako Isus nije Bog, kako Apostoli propovedaju, i propoved svoju delima potvrđuju, da sem Isusa nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se oni mogli spasti?[111] Ako Isus nije Bog, kako „Apostoli činiše mnoga čudesa i znake“, kako se „rukama apostolskim učiniše mnogi znaci i čudesa među ljudima“, kako svi bolesnici ozdravljahu ma od koje bolesti stradali?[112]

Da kroz svetog apostola Petra nije dejstvovala božanska sila Isusova, zar bi njegova senka isceljivala najraznovrsnije bolesnike?[113] Da Isus nije Bog, zar bi Anđeo Gospodnji otvorio noću tamnička vrata i oslobodio svete Apostole?[114] Da Isus nije Bog i Gospod, zar bi mogao proste i neknjiževne ljude oduševiti za propoved Evanđelja i dati im silu da se neustrašivo bore za ime njegovo i da ispovednički govore: Većma se treba Bogu pokoravati nego ljudima?[115] Da Isus nije Bog, zar bi premladi arhiđakon Stefan, pun sile i vere u Isusa, mogao činiti znake i čudesa velika među ljudima? I zar bi mogao videti nebo otvoreno i Isusa gde stoji s desne strane Boga?[116] Da Isus — Bog nije ispunjavao hristočežnjivu dušu svetoga Prvomučenika, zar bi se on mogao moliti za one što su ga kamenovali: Gospode, ne primi im ovo za greh?[117]

Kada Isus ne bi bio večiti Bog i Gospod, zar bi se mogao u onako zaslepljujućoj svetlosti javiti Savlu i obratite Sebi njega koji je „disao pretnjom i smrću na učenike Gospodnje“, i ispuniti ga Duhom Svetim, i prosvetiti, i ohrabriti za nebivalu propoved o Isusu kao Sinu Božjem i Bogu?[118] Kada Isus ne bi bio Bog, zar bi apostol Petar mogao isceliti Eneju od osmogodišnje uzetosti rečima: Eneja, isceljuje te Isus Hristos, ustani i prostri sam sebi?[119] Kada Isus ne bi bio svemilostivi Bog, zar bi sveti apostol Petar mogao, obrativši se molitvom Njemu, vaskrsnuti Tavitu, rekavši: Tavito, ustani?[120] Da sveti apostol Pavle nije živeo Hristom Bogom i dejstvovao njegovom božanskom silom, zar bi mogao rečju svojom oslepiti Elima vračara? I zar bi mogao hromog od utrobe isceliti rečima: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge pravo?[121] Kada Isus ne bi bio svečisti Bog, zar bi apostol Pavle mogao njegovim imenom izgoniti nečiste duhove?[122] Da apostol Pavle nije bio ispunjen božanskom silom Isusovom, zar bi se moglo desiti ono što je napisano u svetoj i istinitoj knjizi Dela Apostolskih: Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovim, tako da su i zapregače i ubruščiće znojave od tela njegova nosili na bolesnike, i onise isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih?[123] Kada Isus ne bi bio Bog i Gospod, zar bi se mogao javljati gonjenom i mučenom apostolu Pavlu, i krepiti ga na neustrašive podvige?[124]

Samo kao istiniti Bog i Gospod, Isus je mogao kroz svoje svete Apostole činiti božanska dela i javljati božansko učenje svog Evanđelja. Sveti apostol Pavle Evanđelje hristovo naziva Evanđeljem Božjim (εύαγγέλιον Θεού)[125]. „Ακο je dakle propoved o Hristu Evanđelje Božje, kako Hristos nije Bog?“[126] Isus Hristos je posvedočen silno za Sina Božjeg Duhom Svetim, naročito vaskrsenjem iz mrtvih[127]. Kako je Isus mogao sam vaskrsnuti iz mrtvih, ako nije Bog i život i vaskrsenje? On je vaskrsao iz mrtvih ne kao običan čovek, već je On jači i superiorniji od smrti u koliko je — život i Bog[128]. Ako Hristos nije Bog, kako onda Evanđelje njegovo može biti sila Božja na spasenje svakome koji veruje?[129] „Jer ako smo uopšte poverovali u Njega, poverovali smo kao u Boga“[130]. Ako Hristos nije Bog, kako će se onda na dan Strašnoga suda uzasuditi „tajne ljudske po Evanđelju preko Isusa Hrista“?[131]

Da Hristos nije bezgrešni Bog, zar bi mogao krvlju svojom otpuštati grehe i darivati opravdanje onima koji veruju u Njega kao istinitog Boga[132]. Da Hristos nije Bog, zar bi blagodaću i pravdom njegovom došlo na sve ljude opravdanje života; i zar bi blagodat počela carovati pravdom za život večni kroz Isusa Hrista?[133] Da Hristos nije Bog, zar bi mogao onima koji veruju u Njega darovati blagodat i silu: da hode u novom životu, da žive pravedno, sveto, bezgrešno, i da kraj njihove vere bude život večni u Hristu Isusu?[134] Ako Hristos nije Bog, kako zakon Duha života u Njemu oslobođava od zakona greha i smrti, pobeđuje greh i smrt, i čovek živi pravodom Božjom i mrtav je za greh i smrt?[135] Ako Hristos nije Bog, kako daje Duha usinovljenja i kako kroz Njega postajemo naslednici Božji i sunaslednici njegovi?[136] Ako Hristos nije Bog, kako je onda vaskrsao sebe iz mrtvih, uzneo se sa telom na nebo, sedi u telu s desne strane Boga Oca, i moli se za nas?[137] „Zar nije očigledno (έναργώς) da je Hristos — Bog, kada ljubeći Njega mi ljubimo Boga svesvega?“[138] Kako Hristos nije Bog i Gospod, kada apostol Pavle, koji je toliko puta video vaskrslog Gospoda, tvrdi da je On „nad svima Bog“?[139] Kako Hristos nije Bog, kada Ga hristonosni Apostol naziva Gospodom i Bogom svih, čijim se imenom spasava svaki koji Ga veruje?[140] Kako Hristos nije večno živi Bog, kada ćemo svi izaći na sud pred Njega, da Mu svaki kao Bogu da odgovor za sebe?[141]

Ako Hristos nije Bog, kako On poseduje i deli onu istu blagodat koju i Bog Otac ima, deli i razdeljuje; i kako daje sveznanje i sveotkrivenje?[142] Da Hristos nije Bog, zar bi krst njegov bio sila Božja kojom se verni spasavaju; zar bi sam Hristos bio „Božja sila i Božja premudrost“; i zar bi On mogao biti za ljude: pravda, i osvećenje i iskupljenje?[143] Kada Hristos ne bi bio Bog od Boga, kako bi Sobom oličavao „premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu“; i kako bi se On — raspeti — mogao nazivati Gospodom slave?[144] Kako Hristos nije Bog, kada primanjem Njega i Duha njegovog vernici postaju hram Božji?[145] Očigledno je da je Hristos — Bog i Gospod, pošto će po drugi put sipi s neba: da sudi svima, da iznese na videlo što je skriveno u tami, i da objavi pomisli srca[146]. Ako Hristos nije svemoćni Bog, kako se imenom njegovim osvećuju, i očišćuju, i opravdavaju, i postaju naslednici carstva Božjeg·. bludnici, idolopoklonici, preljubočinci, adžuvani, muželožnici, lupeži, lakomci, pijanice, kavgadžije, hajduci?[147] „Ako primanjem Duha Hristova postadosmo hramovi Božji, i nismo svoji, jer smo iskupljeni krvlju njegovom, te ne živimo sebi nego Onome koji nas je kupio, zar nije očigledno da je Hristos — Bog (Θεός έναργως), kroz koga smo mi i hramovi Božji, kome i kao Bogu služimo?“[148] Ako Hristos nije jednosuštan sa Bogom Ocem; kako bi našlo mesta u Svetom Otkrivenju ovo tvrđenje: „Mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve, i mi u njemu, i jednoga Gospoda Hrista, kroz kojega je sve, i mi kroza NJ“?[149] „Ako onaj koji ima zakon Hristov, ima zakon Božji, kako Hristos nije Bog (πως ού Θεός ό Χριστός)?“[150]

Kada Hristos ne bi bio Bog, kako bi bogomudri Apostol nazivao Crkvu Hristovu Crkvom Božjom (εκκλησία τοΰ Θεού)?[151] „Bog je glava Hristu (1 Kor. 11,3), jer je od Njega po prirodi, pošto se Logos rodio od Boga Oca. Kako onda Hristos nije Bog, kada Mu je Otac po prirodi (κατά φΰσιν) glava?“[152] Reći da Hristos nije po prirodi i uistini Bog (φΰσει και άληθεία Θεός), nije ništa drugo do reći: anatemate Isuse[153]. Kako Isus nije istiniti Bog, kada je u svima svojim dejstvima jednak Bogu Ocu i Bogu Duhu Svetom?[154] Govoreći: ,Bog postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, trepe učitelje, a potom čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različie jezike“ (1 Kor. 12, 28). Apostol pod rečju Bog podrazumeva Gospoda Hrista[155]. Sva se vera hrišćanska zasniva na vaskrsenju Gospoda Hrista, jer se time pobeđuje greh i smrt i osigurava besmrtnost čovečjoj ličnosti kroz vaskrsenje iz mrtvih, što sačinjava božansku novinu u ovom svetu greha i smrti, — kako onda Hristos nije Bog?[156]

Da Hristos nije Bog, zar bi mogao po suštini i po dejstvu biti ravan Bogu Ocu i Bogu Duhu Svetom; i zar bi On mogao biti ostvarenje i ispunjenje svih Božjih obećanja?[157] „Kako Hristos nije Bog, veli sveti Kiril Aleksandriski, kada je On miris poznanja Očevog? (2 Kor. 2, 1415). Jer se u prirodi čoveka ne može pronaći miomir Božje prirode (τηντης Φείας φύσεως εΰωδίαν), nego što kao miris čoveštva (ή της άνϋρωπότητος οσμή) jasno označava čoveka, tako i miris Božanstva (ή της Θεότητος) označava Boga. A kada se Hristos naziva miomirom Oca, što On u stvari i jeste, kako onda On nije Bog, ma da je radi spasenja ljudskog Logos Boga Oca i postao čovek?“[158]

Ako Hristos nije Sin Božji i lik Boga (είκών τοΰ Θεού) kako je ondau Njemu otkriveno Evanđelje Božje; kako se onda silom Duha njegova, a kroz veru u Njega, mi preobražavamo u njegovo obličje iz slave u slavu?[159] Hristos je i po tome Bog, što nam se svima valja javiti na sudu njegovu, da primimo svaki što je koji u telu učinio, ili dobro ili zlo[160]. Kako Hristos nije Bog, kada je, primivši greh sveta na Sebe, pomirio svet sa Bogom i dao nam službu pomirenja?[161] Hrišćani su hramovi Boga živoga (2 Kor. 6,16), jer u njima obitava Duh Sveti, koji se naziva Duhom Hristovim, po rečenome: Ako ko nema Duha Hristova, on nije njegov (Rm. 8,9), — kako onda Hristos nije Bog?[162] Ako Hristos nije Bog, kako je sveti apostol Pavle bio Hristom uznesen do trećega neba, uznesen u raj, i tamo čuo neiskazane reči?[163] Kada Hristos ne bi bio Bog i njegovo Evanđelje — Božje Evanđelje, zar bi apostol Pavle onako odlučno tvrdio dato Evanđelje „nije po čoveku“; i zar bi onako strašno i nepoštedno proklinjao one koji hoće da izvrnu Evanđelje Hristovo i drukčije ga objave?[164] Ako Hristos nije Bog, kako se onda čovek verom njegovom opravdava; i kako živeći Hristom on živi Bogom?[165] Ako je Hristos samo čovek, kako vera njegova ukinu zakon starozavetni, zakon Božji?[166] Ako Hristos nije Sin Božji i Bog, kako se u Njega krštavamo kao i u Boga Oca i Duha Svetoga; i kako verom njegovom postaju sinovi Božji svi koji se u Njega krštavaju?[167] Hristos, kao Jedinorodni Sin Božji, Duhom svojim usinjuje ljude Bogu, čini ih naslednicima Božjim, pokazuje Sobom Boga, daje znanje o Bogu, — kako onda nije Bog?[168]

Ako Hristos nije Jedinorodni Sin Božji i Gospod, kako nas onda Bog Otac pre postanja sveta (προ καταβολής κόσμου) izabra u Njemu za svetost, za posinaštvo, za izbavljenje krvlju njegovom za oproštenje grehova?[169] Bog Otac podiže Hrista Isusa iz mrtvih i posadi s desne strane na nebesima, nad svim Poglavarstvima, i Vlastima, i Silama, i Gospodstvima, i nad svakim imenom što se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i na onome koji ide, i sve pokori pod noge njegove, i Njega dade za glavu Crkvi, nad svima, koja je telo njegovo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu, — kako onda Hristos nije Jedinorodni Sin Božiji, i Bog, i Gospod?[170] Ako Hristos nije Bog, kako vera u Njega sjedinjuje sa Bogom one koji su dotle bile bezbožii (άθεοι) na svetu?[171] Kako Hristos nije Bog i Gospod kada je krstom ubio neprijateljstvo između čoveka i Boga, pomirio ljude sa Bogom i među sobom, načinio sobom novoga čoveka, učinio vernike svetima i domaćima Bogu?[172] Kada Hristos ne bi bio Bog, zar bi mogao otkriti službu tajne, od postanja sveta sakrivene u Bogu, i obznaniti je kroz Crkvu svoju ne samo ljudima na zemli nego i Poglavarstvima i Vlastima na nebu?[173] Kada Hristos ne bi bio Bog, zar bi vera u Njega i ljubav k Njemu mogle ispuniti ljude svakom punoćom Božjom?[174]

Da Hristos nije svemoćni Bog i Gospod, zar bi mogao činiti svemoćnim onoga koji u Njega veruje, Njime živi, i smelo govori: Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje?[175] Ako Hristos nije vidljivi lik Boga nevidljivoga (είκών τοΰ Θεού τοϋ αοράτου), kako onda imamo izbavljenje krvlju Njegovom i otpuštenje grehova; kako kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji; kako se sve kroza NJ i za NJ sazda; kako je On pre svega i sve u Njemu?[176] Ako Hristos nije Bog, kako onda u Njemu živi telesno sva punoća Božanstva (έν αύτω κατοικεί παν το πλήρωμα της Θεοτητος)?[177] Da Hristos nije Bog, zar bi život onih koji veruju u Njega bio sakriven sa Njim u Bogu?[178] Da Hristos nije Gospod slave, zar bi pri drugom dolasku svom mogao duhom usta svojih ubiti i iskoreniti Antihrista svetlošću dolaska svog?[179] Hristonosni Apostol naziva Isusa Hrista Bogom Spasiteljem našim i Gospodom[180], što sigurno ne bi učinio da Hristos nije istiniti Bog, jer „ime Siasitelj (το τοΰ Σωτηρος δνομα) dolikuje samo onome koji je zaista i u pravom smislu po prirodi Bog (κυρίως τε και αληθώς μόνω τω κατά φύσιν όντι Θεω). A Isus Hristos i jeste Spasitelj i Gospod naš[181]. Kako Hristos nije Bog, kada nekadanji nepoštedni hristoborac piše o Njemu: Istinita je reč i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja. Ali toga radi ja bih pomilovan da Isus Hristos na meni prvome pokaže sve trpljenje za ugled onima koji mu hoće verovati za život večni[182]. Povodom ovih reči velikoga Apostola sveti Kiril Aleksandriski veli: Ako Hristos spasava grešnike, trpi grehe, očekujući pokajanje grešnika, ako je sva naša vera zasnovana na Njemu, i verom u Njega dobijamo život večni, — kako onda On nije Bog? Jer samo Bog može spasti svet, to jest ljude u svetu, i trpeti grešnike, i oživotvoravati verom koja je u Njega[183].

Da se Bog Logos nije ovaplotio, javio u telu, zar bi istinoljubivi Apostol mogao objaviti da se u tome sastoji „tajna pobožnosti“, tajna vere, govoreći: Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se na svetu, uznese se u slavi?[184] Da Hristos nije Bog, zar bi On bio — jedini silni Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima; i zar bi imao besmrtnost, i živeo u svetlosti nepristupnoj?[185] Kada Hristos ne bi bio Bog, kako bi slavni bogovidac i tajnovidac mogao nazivati Njega velikim Bogom i Spasiteljem našim?[186]

Hristos je nesumnjivo Bog i Gospod, jer je daleko slaviщi od Anđela, jer su Anđeli — sluge njegove, jer je presto njegov večit, jer je On uvek isti i neprolazan[187]. Apostol blagovesti o Isusu: Kao što deca imaju telo i krv, tako i On uze udela u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola[188]. Navodeći ove reči svetog Apostola sveti Kiril Aleksandriski ih ovako tumači: Logos Božji uzeo je udela u telu i krvi našoj, da bi, predavši na smrt svoje sopstveno telo, ponovo ga oživeo, pošto je kao Bog život po prirodi. Jer, kako bi smrt bila razrušena, da telo, koje je zapalo u smrt i oživelo, nije bilo vlastito telo života po prirodi (ίδιον δν της κατά φΰσιν ζωής), to jest Logosa Božjeg?[189] Isus je večni prvosveštenik; Isus ima večno sveštenstvo; Isus može vavek spasti one koji kroza NJ dolaze Bogu; Isus svagda živi da se može moliti za njih, — kako onda nije Bog i Gospod?[190] Da nije Bog i Gospod, zar bi Hristos krvlju svojom mogao postati večno iskupljenje; zar bi krv njegova mogla očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu živome i istinome; zar bi On satro greh svojom žrtvom?[191] Kako Isus nije Bog kada je božanski savršen i neizmešьiv, jer je juče i danas onaj isti i vavek?[192] Da Hristos nije Bog, zar bi mogao biti tvorac zaveta večnoga, zaveta novoga?[193]

Kada Hristos ne bi bio Bog, On nas ne bi mogao vaskrsenjem svojim preroditi za živu nadu, za nepropadljivo i neuvenljivo nasledstvo na nebesima[194]. On greha ne učini, niti se prevara nađe u ustima njegovim; On grehe naše ponese na telu svom, i njegovom se ranom iscelismo[195], — znači: On je istiniti Bog i Gospod. Vera u Isusa kao Boga i Spasitelja i poznanje Njega daruju čoveku sve božanstvene sile, potrebiv za večni život, pomoću kojih čovek uzima udela u Božjoj prirodi[196]; ato pokazuje da je Isus zaista Bog, zaista Gospod.

Da Hristos nije Bog, zar bi nam mogao objaviti i dati život večni?[197] Krv njegova očišćava nas od svakog greha[198]. Zar bi to bilo moguće daOn nije istiniti Bog i Gospod? Kada Hristos ne bi bio Sin Božji i Bog, zar bi odricanje od Njega bilo u isto vreme odricanje i od Boga Oca?[199] Ko ne priznaje da je Hristos — Bog u telu, taj je antihristov; a ko priznaje da je On — Bog u telu, od Boga je[200]. Kada Hristos ne bi bio Bog, kako bi nam mogao dati Duha Božjeg, po kome i poznajemo da je On Bog?[201] Sveti Voanerges objavljuje glasom Gromova svojih: Znamo da Sin Božji dođe, i dao nam je razum da poznamo Boga istinitoga, i da budemo u istinome Sinu njegovom Isusu Hristu. Ovaj je istiniti Bog i život večni (ούτος έστιν ό αληθινός Θεός, koi ή ζωή αιώνιος)[202]. Kako Hristos nije istiniti Bog i Gospod, kada svaki onaj koji čini prestupe i ne stoji u nauci Hristovoj — nema Boga, a koji stoji u nauci Hristovoj — ima i Oca i Sina?[203] Ne priznavati Hrista za Boga, znači biti bezbožan, jer bezbožni su svi koji se odriču jedinoga gospodara Boga i Gospoda našega Isusa Hrista[204].

Kako Hristos nije Bog, kada On vlada tajnom vremena i života; kada ima ključeve od smrti i ada?[205] Kako On nije Bog, kada ima božansko sveznanje i božansku svemoć?[206] Ako On nije istiniti Bog i Gospod, otkuda Njemu poklonjenje od svih svetih stovrenja Božjih?[207] Da Hristos nije večni Bog i svemoćni Gospod, On ne bi rekao za Sebe: Ja sam alfa i omega, početak i svršetak, prvi i poslednji[208].

Sveto Pismo i Starog i Novog Zaveta zrači božanskom silom svudaprisutnog Sina Božjeg, koji otkriva Sebe u Starom Zavetu kao Jedinorodnog Sina Božjeg, samo još neovaploćenog, a u Novom otkriva Sebe ista, ali ovaploćena. U pravu je sveti Irinej kada veli, da je Sin Božji posejan svuda po Svetom Pismu (inseminatus est ubique in Scripturas Filius Dei)[209].

U svetlosti i stvarnosti Novoga Zaveta dobijaju svoju potpunu potvrdu sva ona mesta Staroga Zaveta koja govore o Božanstvu Logosa, Sina Božjeg. Ovo će biti dovoljno jasno ako se rasmotre najglavnija mesijanska mesta, i usvoji svetootačko tumačenje tih mesta. Tako, u proročkom nadahnuću psalmopevac naziva Mesiju Sinom Božjim. Sam Mesija svedoči o Sebi: Gospod reče meni: ti si Sin moj, ja te danas rodih[210]. Ovde se, po tumačenju svetoga Zlatousta, reč danas odnosi na Spasiteljevo ovaploćenje, na njegovo rođenje po telu. Kada je On primio telo, onda se sve slično bez bojazni govori o Njemu[211]. Sam Bog govori o Mesiji: Izъ čreva prežde dennicы rodihъ tя[212]. Sveti Atanasije Veliki ovako tumači ovu mesijansku reč: „Jasno je da je denicom nazvana Spasiteljeva pojava utelu (κατά σάρκα), kojoj je prethodilo rođenje od Boga (το έκ τού Θεού γέννημα). Otuda ove reči iz psalma kao da znače: iz sebe samog rodih te pre pojave utelu (προ της κατά σάρκα επιφανείας). Stoga reči: prežde dennicы, znače isto što i: pre ovaploćenja Logosa (προ της σαρκώσεως τού Λόγου)“[213].

Sam Gospod Hristos objavljuje da se na Njega odnose proročke reči 109 psalma: Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni s desne strane[214]. „Reči: sedi meni s desne strane, ne označavaju čovečansko već Božje dostojanstvo (το αξίωμα Θεού). Jer pošto je Božje dostojanstvo postalo čovečanskim dostojanstvom (άνθρωπου αξίωμα), da bi čovečansko dostojanstvo bilo priznato za Božje dostojanstvo, to je i rečeno: sedi meni s desne strane“[215].

U Starom Zavetu se Mesija naziva Gospodom, Bogom (Adonaj, Elohim), pa čak i Jehovom, imenom koje se isključivo pripisuje samo Bogu. Tako se u četrdeset četvrtom, mesijanskom psalmu veli: Zavoleo si pravdu i omrznuo bezakonje, toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti[216]. Apostol Pavle svedoči da se ove reči odnose na Gospoda Isusa[217]. „Sveti Duh je nazvao Bogom obojicu, to jest i Sina koji se pomazuje iOca koji Ga pomazuje…. Ni Gospod, ni Sveti Duh, ni Apostoli ne bi nikada izrično i odlučno nazvali Bogom (Deum) onoga koji nije Bog, kada On ne bi stvarno bio Bog (nisi esset vere Deus); niti bi oni ikoga samovolьno nazvali Gospodom (Dominum) osim onoga koji gospoduje nad svim (nisi qui dominatur omnium), to jest Boga Oca i njegovog Sina koji je od Oca svog dobio gospodstvo nad svim stvorenjima“[218].

U rečima osamdeset prvog psalma: Bog stade na saboru bogova, i usred bogova izreče sud (Ps. 81, 1), govori se o Ocu i Sinu i o onima koji su dobili usinovljenje, a oni su Crkva. Jer Crkva je sabor Božji koji je Bog, to jest sam Sin, sabrao Sobom (reg semetipsum). O Njemu se opet govori: Bog nad bogovima, Gospod govori i doziva zemlju (Ps. 49, 1). Koji Bog? Onaj o kome je kazano: Bog će javno doći, Bog naš, i neće ćutati (Ps. 49, 3), to jest Sin Božji, koji je javno došao ljudima, i koji govori: javih se onima koji me ne traže (Is. 65, 1)[219].Starozavetni evanđelist naziva Mesiju Bogom: Evo, objavljuje on, Bog naš doći će i spašće nas[220]; ime će mu biti: Bog silni, Otac večnosti[221]. Razume se, veli sveti Kasijan, ove se reči odnose na božansku prirodu Hristovu. I zato što se Bog rodio u ljudskom obliku, njegovom je božanstvu dato božansko ime[222]. Saopštavajući Božje reči o caru koji će doći da utvrdi večnu pravdu na zemlji i obavi spasenje, sveti prorok Jeremija uzvikuje: Evo imena kojim će se nazvati: Gospod (Jehova) — pravda naša[223].

Ako je novozavetno Otkrivenje ičim duh i život, onda je to — Božanstvom Gospoda Isusa. Oduzeti mu to, znači: oduzeti mu život, ubiti mu duh, umrtviti ga, obesmisliti ga, uništiti ga. Kao što od Ličnosti Hristove, ako joj se oduzme Božanstvo, ostaje smrtno telo ljudsko, smrtna priroda ljudska, tako i od Svetog Otkrivenja, ako se oduzme istina Božanstva Isusova, Otkrivenje prestaje biti Otkrivenjem, prestaje biti istinom, prestaje biti životom. Ako bi se moglo reći, da je čoveštvo Gospoda Isusa u izvesnom smislu — telo Otkrivenja, onda je Božanstvo njegovo — duša Otkrivenja. Ukloniti Božanstvo iz Isusa, isto je što i obezličiti Ga, unakaziti, ubiti, uništiti. Bez Božanstva On ne može biti Bog, a to znači: ne može biti ni Spasitelj, ni Iskupitelj, ni Istina, ni Put, ni Život. Na istini da je On — Bog, Gospod Isus je sagradio Crkvu svoju[224]. I Crkva je Crkva — Božanstvom Gospoda Isusa. Bez toga, ona je mrtvi dom, pećina hajdučka, izložba priviđenja. Božanstvom Gospoda Isusa u njoj je sve čudesno i čudotvorno. Stoga je sve u njoj: i istina, i život, i bogosluženje — sazidano na Isusovom Božanstvu, živo njime, večito njime, spasonosno njime.To je razlog što je Crkva tolike borbe podnela, i podnosi, braneći ovu svetu božansku dogmu, jer je time branila, i brani, dušu svoju, srce svoje, biće svoje.

Živeći istinom Božanstva Isusovog, Crkva ju je u svome Predanju heruvimski vidovito čuvala i arhanđelski neustrašivo ispovedala. Sav njen život izatkan je na pređi te istine. Tom istinom je sve u Svetom Predanju i sveto, i božansko, i istinito, i večno. Ova istina je imanentna svemu crkvenom; ona sačinjava krajugaoni kamen na kome je izgređen sav bogočovečanski domostroj spasenja. Mnogobrojna su svedočanstva svetih Otaca i učitelja Crkve, Žitija Svetih, bogoslužbenih knjiga i Vaseljenskih sabora o Božanstvu Gospoda našeg Isusa Hrista. Osvrt i zagledanje u neke od Otaca, baciće dovoljno svetlosti na ovu bogojavljenu istinu, kojom živi Sveto Predanje kao sveti blizanac Svetoga Pisma.

Neposredni učenik svetih Apostola, plameni ispovednik Hristove vere, sveti Ignjatije Bogonosac poručuje hrišćanima da budu nerazdvojni od Boga Isusa Hrista (Θεού ‘Ιησού Χριστού)[225], koji kao Bog daje mudrost[226], jer je On Bog naš rođen od svete Deve Marije[227]. Dužnost je hrišćana da čine sve što bi ih učinilo hramovima Hristovim, da bi u njima mogao obitavati Bog naš (Θεός ημών)[228]. Hrišćani idu putem savršenstva i podražavaoci su Boga, zapajajući dušu svoju krvlju Božjom (έν αίματα Θεού)[229]. Postoji jedan lekar, koji je i telo i duh, i rođen i nerođen, koji je Bog u čoveku (έν άνθρώπω Θεός), istiniti život u smrti — Isus Hristos naš Gospod[230]. Pojavom Boga u ljudskom obliku (Θεού ανθρωπίνως φανερουμένου) razoreno je carstvo zla i dat novi, večni život[231].

Bogomudri apologet hrišćanstva, sveti Justin, zasniva svoju odbranu Hrišćanstva pred Trifonom na tome što starozavetnim Otkrivenjem dokazuje, da je Isus Hristos — Gospod, Bog i Sin Božji (Κύριος ών ό Χριστός, και Θεός και Θεού Υιός ύπαρχων)[232], da je On — Bog, Sin jedinog i nerođenog i neiskazanog Boga (Θεόν, τού μόνου κάί άγεννήτου και άρρητου Θεού υίόν)[233].

Veliki revnitelj apostolskog Predanja, sveti Irinej, svu veru zasniva na Božanstvu Gospoda Hrista. „Niko se drugi ne naziva Bogom (Deus nominatur) niti zove Gospodom osim Boga i Gospoda svega (to jest Oca) … i njegovog Sina Isusa Hrista Gospoda našeg“[234]. Niko se od sinova Adamovih ne naziva u potpunom i apsolutnom smislu Bogom i Gospodom osim Isusa Hrista, koji je Bog i Gospod, i Car večni, i Jedinorodni, i Logos ovaploćeni[235]. Crkva je od Apostola i njihovih učenika primila veru u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, i u jednoga Hrista Isusa, Sina Božija (τον Υίόν τού Θεού), koji se ovaplotio radi našeg spasenja[236]. Nikada dakle ni Gospod, ni Sveti Duh, ni Apostoli ne bi Hrista određeno i odlučno nazvali Bogom (definitive et absolute Deum nominassent), kada On ne bi zaista (vere) bio Bog; niti bi ikoga proizvolьno nazvali Gospodom osim Boga Oca gospodujućeg nad svim i njegovog Sina, koji je od svog Oca dobio gospodstvo nad celokupnom tvari[237].

Isus Hristos je nesumnjivo Bog, jer je On ovaploćeni Logos Božji. Kroz samog Logosa, koji je ovaploćenjem postao vidljiv i opipljiv (visibilem et palpabilem), javljao se Otac, ma da nisu svi podjednako verovali, ali su svi u Sinu videli Oca, jer Otac je nevidljivo Sina (invisibile etenim Filii Pater), a Sin je vidljivo Oca (visibile autem Patris Filius). I stoga su svi, govoreći sa Hristom na zemlji, nazivali Ga Bogom. Čak i demoni su, videći Sina, govorili: Znamo te ko si, svetac Božji (Mk. 1, 24). I đavo — kušač, videći Ga, govorio je: Ako si Sin Božji (Mt. 4, 3; Lk. 4, Z)[238]. Da je istiniti čovek i istiniti Bog (vere homo et vere Deus), Isus Hristos je dobijao svedočanstva od sviju: od Oca, od Svetoga Duha, od Anđela, od stvorenja, od ljudi, od palih duhova i demona, od neprijatelja, i najzad od same smrti. Ali Sin, upravljajući svim radi Oca, dela od početka do kraja, i bez Njega niko ne može poznati Boga. Jer Sin je poznanje Oca (agnitio enim Patris, filius), a poznanje Sina je u Ocu (agnitio autem Filii in Patre) i kroz Sina otkriveno[239].

Bogootkrivenu istinu o Božanstvu Gospoda Hrista sveti Atanasije Veliki je bogonadahnuto ispovedao, branno i odbranio od arijanizma, koji je Gospoda Isusa lišavao Božanstva i svodio Ga na tvar, na stvorenje. Zaviri li čovek u ma koji spis svetoga Atanasija, mora videti da se sva sveta Hristologija njegova zasniva na istini o Božanstvu Isusa Hrista. U ovome trenutku mi ćemo se zadržati samo na nekim mislima svetoga Oca Pravoslavlja. Po njemu, jedini je Hristos — istiniti Bog i Bog Logos od Boga (Θεός αληθινός, Θεού Θεός Λόγος)[240]. Svojim Božanstvom On je uništio i pomračio i izmišljotine stihotvoraca, i demonsku opsenu, i jelinsku mudrost; očigledno je, dakle, da je On zaista Sin Božji, Logos, Premudrost, i Sila Očeva. Otuda i dela njegova nisu dela čovečanska (ανθρώπινα) nego nadčovečanska (υπέρ άνθρωπον); i stvarno, ona su Božja i po svojoj pojavnosti i u sravnjenju sa delima ljudskim[241]. Jer ko je ikada od ljudi obrazovao sebi telo od jedne devojke? Ili: ko je ikada od ljudi lečio onakve bolesti kakve je lečio Gospod naš? Ko je ispravljao prirodne nedostatke, i slepome od rođenja davao vid? On je ne samo isceljivao rane, već je, kao iznova, rađao i vaspostavljao telo. On je izgonio iz ljudi bolesti, demone i samu smrt… Šta da se kaže o drugim čudesima njegovog Božanstva? Koji je čovek umirao, a sunce se pomračilo, i zemlja zatresla? Eto, do današnjeg dana umiru ljudi, i ranije su umirali; je li se ikada pri čijoj smrti desilo takvo čudo? Ali ostavimo dela koja je On učinio u telu, i zagledajmo šta je učinio On po vaskrsenju svog tela. Je li ikada postojao čovek, čije bi učenje, jedno i isto, ovladalo svuda od kraja do kraja zemlje, i prema kome se poštovanje raširilo po svoj zemlji? Ili, ako je Hristos čovek a ne Bog Logos, kao što govore Jelini, zašto onda njihovi bogovi ne spreče da se pokloništvo Hristu ne širi u onim zemljama gde se njima klanjaju?[242]… Čija je smrt ikada izgonila demone; i čije su se smrti ikada bojali demoni kao Hristove? Gde se samo spomene ime Spasiteljevo, izgoni se odatle svaki demon. Ko je u ljudima toliko ukrotio duševne strasti (τά ψυχικά πάθη), da i bludnici žive celomudreno, i čovekoubice odbacuju mačeve, i nekadanji plašljivci postaju hrabri? I, uopšte, ko je ubedio varvare i razne mnogobožačke narode da odbace svoje bezumlje i razmišljaju o miru? Zar ne vera Hristova? Zar ne krsni znak? Ko je drugi tako uverio ljude u besmrtnost kao kret Hristov i vaskrsenje tela Hristova? Jelini su ispredali svakovrsne laži, ali ipak nisu mogli izmisliti vaskrsenje svojih idola; oni čak ni pomišljali nisu na mogućnost — da telo ponova postoji posle smrti. Tako je i u ovome očigledno da je Hristos — Sin Božji. Ma kuda pogledali, Božanstvo Logosa svuda izaziva divljenje[243].

Zašto je ime hrišćanina skupoceno, veli sveti Grigorije Bogoslov, ako ne stoga što je Hristos — Bog[244]. A po svetom Grigoriju Niskom, ovaploćeni Bog, Gospod Hristos, Dao je dovoljan dokaz svoga Božanskog dolaska u svojim čudesima, čime se i odlikuje Božja priroda (δι’ ων ή θεία χαρακτηρίζεται φύσις). Božje je delo — oživotvoravati ljude; Božje je delo — promislom čuvati sva bića; Božje je delo — davati hranu i piće onim stvorenjima kojima je pao u deo život u telu; Božje je delo — dobro činiti potrebitima; Božje je delo — slabošću iznurenu prirodu ponovo vratiti sebi zdravljem; Božje je delo — podjednako vladati svom tvari: zemljom, morem, vazduhom, nadvazdušnim prostranstvima; Božje je delo — imati dovoljnu silu za sve, a pre svega biti jači od smrti i truleži. Kada bi, dakle, u povesti o ovaploćenom Bogu nedostajalo nešto od ovih spomenutih stvari, onda bi oni koji ne pripadaju našoj veri bili u pravu da odbace našu tajnu; ako se pak sve što se podrazumeva pod Bogom (δι’ ών νοείται Θεός) sadrži u rečenome o Njemu, šta onda smeta veri?[245]

Mnogo je, veli sveti Kiril Jerusalimski, istinitih svedočanstava o Božanstvu Gospoda Hrista. Otac svedoči s neba o Sinu (Mt. 3, 17; 17, 5); svedoči Duh Sveti silazeći telesno (σωματικως) u obliku goluba (Lk. 3, 22); svedoči arhangel Gavril donoseći blagu vest Mariji (Lk. 1, 2738); svedoči Deva Bogorodica (Lk. 1,2738); svedoči blaženo mesto jasala (Lk. 2, 7); svedoči Egipat koji je primio Vladiku dok je još bio dete po telu (Mt. 2, 14); svedoči Simeon koji Ga je uzeo u naručja i rekao: Sada otpuštaš s mirom slugu svoga, Gospode, po reči svojoj, jer videše oči moje spasenje tvoje, koje si ugotivio pred licem sviju ljudi (Lk. 2, 2931); svedoči za Njega i proročica Ana, veoma pobožna isposnica i podvižnica (Lk. 2, 3638); svedoči Jovan Krstitelj (Jn. 1, 15. 32. 34), najveći među prorocima, prvak Novoga Zaveta, koji na neki način sjedinjuje u sebi oba Zaveta, Stari i Novi; svedoči reka Jordan (Mt. 3,13); svedoči more Tiverijadsko (Jn. 6, 1); svedoče slepci, svedoče hromi, svedoče vaskrsnuti mrtvaci (Mt. 11, 5); svedoče demoni govoreći: Šta je tebi do nas, Isuse? Znamo te ko si, svetac božji (Mk. 1, 24); svedoče vetrovi koji su prestajali na njegovu zapovest (Mt. 8, 2627); svedoče pet hlebova koji su umnoženi za nahranjenje pet hiljada ljudi (Mt. 14, 1621); svedoči sveto drvo krsta, koje do današnjega dana gledamo u našoj sredniй, i koje je odavde ispunilo skoro svu vaseljenu pomoću onih koji sa verom uzimajy od njega častice; svedoči ona palma u dolini koja je grančicama snabdela decu kada su Gospoda pozdravila (Jn. 12, 13); svedoči Getsimanija (Mt. 26, 36) koja kao da još razumnim ljudima pokazuje Judu; svedoči ova sveta Golgota koja se diže nad nama (Mt. 27, 33); svedoči presveti Grob i kamen koji dosada leži tamo (Mt. 27, 60); svedoči sunce koje sada sija, a koje se pomračilo u vreme Spasiteljevog stradanja (Lk. 23, 45); svedoči tama koja bi tada od šestoga sata do devetoga (Mt. 28, 45); svedoči svetlost koja sijaše od devetoga sata do večera; svedoči sveta Maslinska gora sa koje se On uzneo Ocu (D. A. 1, 12); svedoče kišonosni oblaci koji su odneli Gospoda iz očiju Apostola (D. A. 1, 9); svedoče nebeska vrata koja su primila Gospoda, o kojima govori psalmopevac: vozmite vrata knяzi vaša, i vozmitesя vrata večnaя, i vnidetъ Carь slavы (Ps. 23, 7); svedoče bivši neprijatelji njegovi, od kojih je blaženi Pavle jedan, koji je za kratko vreme bio njegov naprijatelj, a zatim Mu dugo vremena služio; svedoče dvanaest Apostola koji su propovedali istinu ne samo rečima nego i stradanjima svojim i smrću svojom; svedoči Petrova senka koja je silom Hristovom isceljivala bolesne (D. A. 5, 15); svedoče zapregače i ubruščići koji su silom Hristovom isceljivali tada pomoću Pavla (D. A. 19, 12); svedoče Persijanci i Goti i svi obraćeni neznabošci, umirući za onoga koga nisu videli telesnim očima; svedoče demoni koje do današnjeg dana izgone verni[246].

Evanđelja pokazuju, veli sveti Ilarije, da je Isus Hristos istiniti Sin Božji, i stoga — istiniti Bog. Jer ako On nije istiniti Sin, ne može biti istiniti Bog (quia neque verus Filius erit, nisi verus et Deus est); niti može biti istiniti Bog, ako nije istiniti Sin[247]. Sin Božji jeste Bog; ova je istina izražena u njegovom imenu. Jedno ime ne obuhvata dva Boga, jer jedno ime Bog jeste ime jedne nedeljive prirode (unius atque indifferentis naturae). Jep pošto je Otac — Bog, i Sin je Bog; i ono ime, koje specifično pripada Božanskoj prirodi, svojstveno je svakome, stoga su Dvoje — Jedno (uterque unum sunt). Jer Sin, ma da postoji kroz rođenje od Božanske prirode, ipak čuva jedinstvo u svome imenu; Otac i Sin su jedno i po prirodi i po imenu. Tako Sin Božji ima ime Bog kao rezultat svog rođenja[248]. Sin Božji nije otpočeo biti Bogom iz ničega, nego je rođen kao Bog. U svome posebnom postojanju On je ono što i Bog, i ništa drugo[249].

Sin Božji poseduje, po svome rođenju, sve što je Božje (omne quod Dei est), stoga delo Sina je delo Oca, jep Ga njegovo rođenje nije lišilo one prirode koja je njegov izvor i u kojoj On obitava, i jer On ima u Sebi onu prirodu kojoj On duguje svoje večno postojanje[250]. Otac je u Sinu i Sin je u Ocu; rođenje Sina je jedino od Oca; nikakva tuđa ili neslična priroda nije ponikla u Božanstvu i postoji kao Bog. Bog od Boga, večito postojeći, ne duguje svoje Božanstvo nikome drugome do Bogu. Ne mogu se Otac i Sin smatrati kao dva Boga, jer su oni Dvoje jedan Bog (quia unum uterque sunt). Ne mogu se ni mešati, jep oni dvoje nisu jedna ličnost[251]. Istina: da je Sin Božji Bog od Boga, ne pretvara Boga u dva boga. Bog od Boga, ili Bog u Bogu, ne znači da postoje dva boga, jer Bog postoji, Jedan od Jednoga, večito sa jednom Božanskom prirodom i jednim Božanskim imenom[252].

Sva blagodat, veli sveti Kasijan, sila, moć, Božanstvo, i punoća pravog Božanstva i slava, uvek su postojali zajedno sa Hristom i u Hristu, bilo na nebu ili na zemlji ili u utrobi ili pri njegovom rođenju. Ništa što je svojstveno Bogu nikada nije nedostajalo Bogu (nihil umquam Deo de Deo defuit). Jep Božanstvo uvek beše prisutno Bogu (semper enim cum Deo deitas), nigde i nikad odvojeno od Njega (non loco umquam ab eo, non tempore separata). Jep Bog je svuda prisutan u svojoj potpunosti i u svome savršenstvu. U njemu nema ni podele, ni promene, ni smanjivanja, jer ništa ne može biti dodato Bogu niti oduzeto od Njega, jer On ne podleži ni smanjivanju Božanstvu ni priraštaju Božanstva. On beše ista Ličnost za života na zemlji koja i na nebu; ista Ličnost u svome poniženom stanju koja beše i na visinama nebeskim; ista Ličnost u sićušnosti čoveštva kao i u slavi Božanstva. Jer Hristos beše sve što je Bog (quia Christus totum erat quod Deus). U samom trenutku njegovog začeća kao čoveka siđe sva sila Božja, sva punoća Božanstva, jer vascelo savršenstvo Božanstva dođe odande, odakle beše njegovo poreklo. Niti je njegova čovečanska priroda ikada bila bez Božanstva, pošto je ona sam fakt svoga postojanja primila od Božanstva (qui utique hoc ipsum quod erat, a Deo acceperat)[253]. Nikakva se podela ili razdvajanje ne može učiniti između Hrista i Boga (pes disjunctionem aut divisionem aliquam inter Christum fieri et Deum): jep vascelo Božanstvo beše u Hristu, i vasceli Hristos beše u Bogu (quia totus in Christo Deus, et totus in Deo Christus). Tu se ne može dopustiti nikakva podela ili razlučenje. Ostaje samo: pribeći prostom, pobožnom i zdravom ispovedanju, to jest obožavati, ljubiti i klanjati se Hristu kao Bogu[254].

Sva izgrađena i sastavljena od bogootkrivene istine o Božanstvu Gospoda Isusa, Crkva je ovaploćenje te istine, telo njeno, projekcija njena, ostvarenje njeno u svetu trodimenzione stvarnosti. Imajući Sveto Otkrivenje za svoje saznanje i osećanje, Crkva i oseća sebe i saznaje sebe kao telo Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista. Njeno samoosećanje i samosaznanje sadrži u sebi kao suštinu svoju — istinu o Božanstvu Gospoda Isusa. Njeno postojanje, i u smislu uzroka i u smislu trajanja, potpuno zavisi od Božanstva Gospoda Hrista. Ako Hristos nije Bog, onda Crkva nije božanska ustanova, nije škola božanskog života, nije radionica besmrtnosti, nije neprekidno čudo blagodati koja očišćava, osvećuje, prosvećuje, usavršava, spasava. Kada Hristos ne bi bio Bog, Crkva ne bi mogla neprestano činiti božanska dela u svetu: otpuštati grehe, isceljivati od zla i smrti, oslobađati od đavola, davati darove Duha Svetoga. Zato što je telo Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, Crkva postoji, živi i dela u svetu kao jedinstvena i nerazoriva božanska ustanova. Božanstvo Gospoda Hrista je suština vere njene, ljubavi njene, nade njene, molitve njene, osećanja njenog, saznanja njenog, mudrosti njene, milosrđa njenog, hristoljublja njenog, čovekoljublja njenog, blagodati njene, tajni njenih, evanđelskih dobrodeteleй njenih, svega što je njeno. Sva čudotvorna sila njena, i moć, i svemoć, potiču, i niču, i izviru iz Božanstva Gospoda Isusa. U njoj je sve u svemu — Hristos Bog naš. Koja istina njena, koja molitva njena, koja svetinja njena, koja sveta tajna njena, koja dobrodetelj njena, koje otkrivenje njeno, koje bogosluženje njeno, koji obred njen, koji duhovni dar njen — ne crpe svoju životvornu silu i moć iz prisutnog joj Božanstva Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista? Ako se razgrne bogočovečansko telo Crkve, u njemu se svuda i u svemu mora naći Božanstvo Gospoda Isusa kao duša njegova, kao svudaprisutna i sveispunjujuća duša njegova.

Imajući, osećajući, saznajući Božanstvo Gospoda Hrista kao suštinu svoga bića, svoga saznanja, svoga postojanja, Crkva neućutno i neustrašivo ispoveda i propoveda bogootkrivenu istinu: Isus iz Nazareta je istiniti Sin Božji i Bog, ravan Ocu po Božanstvu i po svojstvima i po dejstvima Božanske suštine. Ovu istinu, od koje zavisi sav život Crkve, sav smisao njen, sva savest njena, sva večna vrednost njena, Crkva je kao najneophodniju neophodnost i najstvarniju novozavetnu stvarnost jednom za svagda uobličila i neizmenljivo izrazila u šest članova vaseljenskog, opšteobaveznog nikeocarigradskog Simvola vere:

 

(grčki)

Και εις ενα Κΰριον Ίησοΰν Χριστόν τον Υίόν τοΰ Θεοϋ, τον μονογενή, τον έκ τοΰ Πατρός γεννηθέντα προ πάντων των αιώνων φώς έκ φωτός, Θεόν άληΐθνόν έκ Θεού αληθινού, γεννηθέντα ού ποιηθέντα, όμοούσιον τω Πατρι, δι ού τα πάντα έγένετο. Τον δν’ ημάς τους ανθρώπους, και δνά την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, καί σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωβέντα τε υπέρ ημών έπί Ποντίου Πιλάτου, καί παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τή τρίτη ήμερα, κατά τας γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον έκ δεξιών τοΰ Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρΐναι ζώντας και νεκρούς ο της βασιλείας ούκ έσται τέλος.

 

(crkveno-slovenski)

I vo edinago Gospoda Isusa Hrista Sina Božiя, edinorodnago, iže otъ Otca roždennago prežde vsehъ vekъ; sveta otь sveta, Boga istinna otъ Boga istinna, roždenna ne sotvorenna, edinosuщna Otcu, imže vsя bыša. Nasъ radi čelovekъ i našego radi spaseniя, sšedšago sъ nebesъ, i voplotivšagosя otъ Duha Svяta i Marii Devi, i vočelovečšasя. Raspяtago že za nы pri Pontiйste Pilate, i stradavša i pogrebenna. I voskresšago vъ tretiй denь, po pisaniemъ. I vosšedšago na nebesa, i sedящa otъ desnuю Otca. I paki grяduщago so slavoю suditi živimъ i mertvыmъ, egože carstviю ne budetь konca.

 

(srpski)

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg, Jedinorodnog, rođenog od Oca pre svih vekova; svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitoga, rođenog ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem, kroz koga je sve postalo. Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve, i očovečio se. Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben. I koji je vaskrsao u treći dan, kao što je pisano. I koji se uzneo na nebo, i sedi s desne strane Oca. I koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i njegovom carstvu neće biti kraja.

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 3, 15.

[2] Mt. 5, 17. 18.

[3] Vidi o tome: Dogmatika, knj. 1, str. 332-340 (367-375).

[4] Lk. 1, 35.

[5] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, s 2; R. lat. t. 50, col. 36.

[6] Is. 7, 14.

[7] Mt. 1, 22-23.

[8] Is. 53, 8.

[9] Lk. 2,11.

[10] Mt. 1, 21. 25; Lk. 1, 31; 2, 21.

[11] Is. 43, 11; Os. 13, 4.

[12] Mt. 9, 27; Mk. 2, 1-11; Lk. 5, 20-25.

[13] Sv. Kiril Aleksandriski, Scholia de incaraat. Unieen., s. 3; R. er. t. 75, col. 1373 V.

[14] Lk. 2, 29. 25. 27. 28.

[15] Sr. Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad reginas; R. gr. t. 76, col.

[16] Mt. 3, 17; Lk. 3, 22; Mk. 1, 11.

[17] Mt. 17, 5; Mk. 9, 7; Lk. 9, 35.

[18] Jn. 20, 27-28.

[19] De incamat. Christi contra Nestor., lib. III, s 15; R. lat. t. 50, col. 73 A.

[20] Lk. 2, 49.

[21] Jn. 3, 13. 16-18; 6, 40; 5, 21. 24; 7, 38.

[22] Novozavetno učenje o Božanstvu Gospoda Isusa izloženo jeopširno u prvoj knjizi ove Dogmatike, str. 142-147 (158-164).

[23] Mk. 1, 27; sr. 3, 12; 6, 2.

[24] Mk. 12, 34.

[25] Mk. 12, 37.

[26] Mt. 3, 2. 3. 10-12; Mk. 1, 2-10; Lk. 3, 4-17.

[27] Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 1213; Lk. 4, 1-13

[28] Mt. 4, 16.

[29] Mt. 4, 18-22; Mk. 1, 16-21; sr. Mt. 9,9.

[30] Mt. 4, 23-24; Mk. 6, 55-56; Mt. 9, 35; 15, 30-31.

[31] Mt. 8, 23; Mk. 1, 40-42; Lk. 5, 12-13.

[32] Mt. 8, 6-13; Lk. 7, 2-10.

[33] Lk. 17, 12-19.

[34] Mt. 8, 14-15; Mk. 1, 30-31; Lk. 4, 38-39.

[35] Mt. 8, 16-17; Is. 53, 4; Mk. 1, 32-34; Lk. 4, 40-41.

[36] Mt. 8, 21; L k. 9, 59.

[37] Mt. 8, 24-27; 14, 24-33; Mk. 4, 3641; Lk. 8, 22-25.

[38] Mt. 8, 28-34; Mk. 5, 1-19; Lk. 8, 26-39.

[39] Mt. 9, 27; Mk. 2, 1-12; Lk. 5, 18-26.

[40] Mt. 9, 18-26; Mk. 5, 22-43; Lk. 8, 41-56.

[41] Jn. 11,39-44.

[42] Mt. 9, 27-31; sr. Mt. 20, 29-44; Mk. 10, 46-52; lk. 18, 35-43.

[43] Mt. 9, 32-33; Lk. 11, 14.

[44] Jn. 2, 1-11.

[45] Mt. 10, 1. 8; Mk. 3, 15; 6, 7; Lk. 9, 1.2.6.

[46] Mt. 10, 22.

[47] Mt. 11, 36; Is. 29, 18; 35, 5; Lk. 7, 19-23.

[48] Jn. 9, 17; Mt. 12, 28; Lk. 11, 20.

[49] Mt. 14, 14-21; Mk. 6, 33-44; Lk. 9, 1217; Jn. 6, 5-13; sr. Mt. 15, 32-38; mk. 8, 19; sr. sv. Jovan Kasijan, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, s 1.

[50] Mt. 14, 35-36.

[51] Jn. 5, 19.

[52] Mt. 15, 22-28; Mk. 7, 24-30.

[53] Mt. 17, 17; Mk. 9, 28; Lk. 9, 28-36.

[54] Mt. 17, 14-21; Mk. 9, 17-27; Lk. 9, 38-42.

[55] Mt. 18, 17-18; 16, 19.

[56] Mt. 21, 19-20; Mk. 11 12-14.

[57] Mt. 27, 50-52; Mk. 15, 38.

[58] Mt. 28, 6.10; Mk. 16, 1-14; Lk. 24, 5-49; Jn. 20, 1 21.25; D. A. 1, 3.

[59] Mk. 16, 19; Lk. 24, 50-52; D. A. 1, 9.

[60] Mt. 5, 3-12; Lk. 6, 20-23.

[61] Mt. 5, 17-48; L k. 6, 27-44.

[62] Mt. 5, 48; Lk. 6, 36.

[63] Mt. 7, 21-23.

[64] Mt. 10, 37; Lk. 14, 26-27.

[65] Mt. 11, 27; sr. Jn. 3,56; 6, 46.

[66] Mt. 12, 15-21; Is. 42, 1.

[67] Mt. 13, 37-42.

[68] Mt. 16, 16-18; sr. Jn. 11, 27; 1, 49; Mt. 14, 33; Mk. 1, 1; Jn. 1, 34; 5, 25;9, 35-37; 10, 36; 20, 31; D. A. 9, 20; 2 Kor. 1, 19; Gal. 4, 4; Ef. 4, 13; Jevr. 4, 14; 6,6; 10, 29; 1 Jn. 3, 8; 4, 15; 5, 5. 10. 12. 13. 20; sr. sv. Kiril Jerusalimski, Catech.XI. 3; sv. Jovan Kasijan, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. III. s 14; sv. Kiril Aleksandrieй, Quod beata maria sit Deipara, 19, P. gr. t. 76, col. 280 A.

[69] Mt. 16, 24-25; Mk. 8, 34-35; Lk. 9, 23-24.

[70] Mk. 9, 23; Mt. 17, 20; 21, 22.

[71] Mt. 19, 21; Mk. 10, 21; Lk. 18, 22.

[72] Mt. 19, 27-28; Lk. 22, 29-30.

[73] Mt. 23. 8.10.

[74] Mt. 24, 27-31; Mk. 13, 24-27; Lk. 21, 25-28; sr. Is. 13, 10; Jezek. 32, 7;Joilj. 2, 31.

[75] Mt. 15, 31-46.

[76] Mt. 26, 26-28; Mk. 14, 22-24; Lk. 22, 19-20; sr. 1 Kor. 11, 23-29.

[77] Mt. 26, 63-64; Mk. 14, 62.

[78] Mt. 28, 19-20.

[79] Jn. 1, 1.3.4.5.9.

[80] Jn. 1, 17.

[81] Sv. Jovan Kasijan, De incarnat. Domini contra Nestor., lib II, s 5; R. lat. t.50, col. 45 C; sr. ib. lib. III, s 6.

[82] Jn. 1, 18.

[83] Jn. 1, 29.

[84] Jn. 1, 32-34.

[85] Jn. 3, 15-16; 9, 35-37.

[86] Jn. 4, 25-26.

[87] Jn. 5, 21-26; 6, 40; 10, 28.

[88] Jn. 6, 33-35.

[89] Jn. 6, 51-57.

[90] Jn. 7, 38-39.

[91] Jn. 8, 12; cp. 9, 5; 1, 9; 12, 35; 12, 46.

[92] Jn. 8, 32-36.

[93] Jn. 8, 46.

[94] Jn. 8, 58; sr. sv. Jovan Kasijan, De incarnat. Domini contra Nestor., lib.V, s 8.

[95] Jn. 10,30.

[96] Jn. 11,25-26.

[97] Jn. 13, 13.

[98] Jn. 14, 1.

[99] Jn. 14, 6.

[100] Jn. 14, 9-10; cp. 10, 38. 45.

[101] Jn. 14, 12.

[102] Jn. 14, 23.

[103] Jn. 16, 28.

[104] Jn. 17, 5.

[105] Mt. 28, 20.

[106] Jn. 14, 12.

[107] D. A. 1, 23.

[108] D. A. 1, 4. 8; 2, 1-36.

[109] D. A. 2, 38-42; 10, 43; 13, 38.

[110] D. A. 3, 2-26.

[111] D. A. 4, 8-22.

[112] D. A. 2, 43; 5, 12.16.

[113] D. A. 5, 15.

[114] D. A. 5, 19-20; sr. 12, 523; 16, 23-34.

[115] D. A. 5, 29, 40-42.

[116] D. A. 6, 8; 7. 55-56.

[117] D. A. 7, 59-60.

[118] D. A. 9, 1—17; 9, 18-30; sr. sv. Jovan Kasijan, De incarnat. Domini contra Nestor., lib. III, s 6.

[119] D. A. 9, 33-34.

[120] D. A. 9, 36-42.

[121] D. Α. 14, 10.

[122] D. Α. 16, 18.

[123] D. Α. 19, 11-12.

[124] D. Α. 23, 11; 18,9.

[125] Rm. 1,1.

[126] Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad reginas; R. gr. t. 76, col. 1224 A.

[127] Rm. 1, 4.

[128] Sr. sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col 1224 A.

[129] Rm. 1, 16.

[130] Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1224 S

[131] Rm. 2, 16; sr. 2, 2-11; 14, 10.

[132] Rm. 3, 24-25; sr. 5, 12. 8. 9. 10; sr. sv. Kiril Aleksandriski, De rectafide ad regin.; R. gr. t. 76, 1289 S

[133] Rm. 5, 17. 18. 21; sr. sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; R.gr. t. 76. col. 1321 A V.

[134] Rm. 6, 122; sr. sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; R. gr. t.76. col. 1300 S

[135] Rm. 8, 2-13.

[136] Rm. 8, 15-17.

[137] Rm. 8, 34.

[138] Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col 1230 A.

[139] Rm. 9,5.

[140] Rm. 11, 9-13; cp. 13, 14; 14, 89; 1 Kor. 1, 23; 2 Kor. 1, 23; Gal. 1, 2; Εφ.1, 23; Flb. 1, 2; Kol. 1, 2; 1 Sol. 1, 1. 3; 2 Sol. 1, 2. 7. 8. 12; 2, 16; 3, 6; 1 Tm. 1,12; 1, 12. 14; 2 Tm. 1, 2; 2, 8; Flb. 3, 5.

[141] Rm. 14, 10.12.

[142] 1 Kor. 1, 38.

[143] 1 Kor. 1, 17-30.

[144] 1 Kor. 2, 78.

[145] 1 Kor. 3, 16.

[146] 1 Kor. 4, 5; sr. 5, 5.

[147] 1 Kor. 6, 9-11.

[148] Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad reginas; R. gr. t. 76, col 1236 A.

[149] 1 Kor. 8, 6.

[150] 1 Kor. 9, 21; sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin., P. gr. t. 76, col. 1236 S

[151] 1 Kor. 10, 32.

[152] Sv. Kiril Alksandriski, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1236 D 1237 A.

[153] 1 Kor. 12, 3; sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76.col. 1237 A.

[154] 1 Kor. 12, 46.

[155] Sv. Kiril Aleksandriski, De fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1237 B.

[156] 1 Kor. 15, 14. 17. 20. 22. 23. 57.

[157] 2 Kor. 1, 19-22.

[158] De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1240 A.

[159] 2 Kor. 3, 15-4, 6.

[160] 2 Kor. 5, 10.

[161] 2 Kor. 5, 18-21. sr. Sv J. Kasijan, De incamat. Domini contra Nestor., lib.

[162] Sv. Kiril Alksandriski, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1241 D.

[163] 2 Kor. 12, 1-10.

[164] Gal. 1, 6-12.

[165] Gal. 2, 19-20.

[166] Gal. 3, 5-25; sv. Kiril Aleksandriski, De fide ad regin.; P. gr. t. 76, col.1244 S D.

[167] Gal. 3, 26-27; sv. Kiril Aleks, ib. col. 1245 AB.

[168] Gal. 4, 49; sv. Kiril Aleks, ib., col. 1304.

[169] Εφ. 1, 4. 5. 7; sr. 2 Sol. 2, 13; 2 Tm. 1, 9; sv. Kiril Aleks, ib., col. 1328.

[170] Ef. 1, 20-23.

[171] Ef. 2, 11-13.

[172] Ef. 2, 14-19; sr. Kol. 1, 19-23.

[173] Ef. 3, 9-10; sr. Kol. 1, 24-29; 2, 23.

[174] Ef. 3, 17-19.

[175] Flb. 4, 13.

[176] Kol. 1, 14-17; sr. Jevr. 1, 2; 2, 10.

[177] Kol. 2, 9.

[178] Kol. 3, 3.

[179] 2 Sol. 2, 8.

[180] 1 Tm. 1, 1.

[181] Sv. Kiril Aleksandriski, De recta fide ad reginas; R. gr. t. 76, col.1253 CD.

[182] 1 Tm. 1, 1516.

[183] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1329 CD.

[184] 1 Tm. 3, 16.

[185] 1 Tm. 6, 14-16.

[186] Tit. 2, 13; sr. 3, 4. 6. Povodom Apostolovih reči (Tit. 2, 13) sveti Jovan Kasijan piše: Što se tiče imena našeg Gospoda, ovde ništa ne nedostaje (nihil hic de nominibus Domini nostri deest): On se naziva i Bogom, i Spasitelem, i Isusom, i Hristom. Sva ta imena pripadaju Bogu. Spasitelj je Bog, Isus je Bog,Hristos je Bog. Sva ova imena pripadaju jednome Licu (De incarnat. Christi, contra Nestor., lib. 11, s 4; R. gr. t. 50, col. 42 B).

[187] Jevr. 1, 4-14; sr. 7, 24.

[188] Jevr. 2, 14.

[189] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1284 B.

[190] Jevr. 7, 24 26; 8, 12.

[191] Jevr. 9, 12. 14-15; 9, 26. 28.

[192] Jevr. 13, 8.

[193] Jevr. 13, 20; 8, 10-12; 9, 15-16.

[194] 1 Petr. 1, 35.

[195] 1 Petr. 2, 22-24; sr. Is. 53, 9; Jn. 8, 46; 1 Jn. Z, 5.

[196] 2 Petr. 1, 14.

[197] 1 Jn. 1, 1; sr. 5, 11-13.

[198] 1 Jn. 1, 7; 2, 2.

[199] 1 Jn. 2, 22-23.

[200] 1 Jn. 4, 23; sr. 4, 15; 5, 1; 2 Jn. 7.

[201] 1 Jn. 3, 24; 4, 13.

[202] 1 Jn. 5, 20.

[203] 2 Jn. 9.

[204] Jud· 4.

[205] Apok. 1, 16-20; 5, 6.

[206] Apok. 2, 27; 2, 19. 23; 3, 1. 8. 15.

[207] Apok. 5, 13-14; 7, 9 12. 15.

[208] Αpok. 22, 13.

[209] Contra haeres. IV, 10, 1; sr. ib. IV, 11, 1; IV, 34, 13.

[210] Ps. 2, 7; D. A. 18, 33; Jevr. 1, 5; 5, 5.

[211] In. Hebr. Homil, II, 3; R. gr. t. 63, col. 25.

[212] Ps. 109, 3.

[213] Contra arian., Orat. IV, 28; P. gr. t. 26, cel. 512 VS.

[214] Ps. 109, 1.

[215] Sv. Atanasije Veliki, Contra Apollinar., lib. II, 15; P. gr. t. 26, col. 1157V; sr. sv. Irinej, Contra haeres., III, 6, 1.

[216] Ps. 44, 8.

[217] Jevr. 1, 9.

[218] Sv. Irinej, Contra haeres., III, 6, 1.

[219] ib.

[220] Is. 35, 4.

[221] Is. 9, 6.

[222] De incarnat. Christi contra Nestor., lib. II, s 3; R. lat. t. 50, col. 39 A.

[223] Jerem. 23, 56; 33, 15 16.

[224] Mt. 16, 16-18.

[225] Ad. Trall. 7, 1.

[226] Ad Smyrn. 1, 1; sr. Ad. Ephes. Natpis; 17, 2; Ad Rom. Natpis; 3, 3; 6, 3;Ad Polyc. 8, 3.

[227] Ad Ephes. 18, 2.

[228] Ad Ephes. 15, 3; cp. 15, 18.

[229] Ad Ephes. 1, 1.

[230] Ad Ephes. 7, 2; cp. Ad. Polyc. 3, 2.

[231] Ad. Ephes. 19, 3.

[232] Dialog. cum Tryphon., s. 128; sr. ib. s. 48 i s. 132.

[233] ib. s. 126.

[234] Contra haeres., III, 6, 2.

[235] ib. III, 19, 2.

[236] ib. 1, 10, 1.

[237] ib. III, 6, 1.

[238] ib. IV, 6, 6.

[239] ib. IV, 6, 7.

[240] De incarnat. Verbi, 47; R. gr. t. 25, col. 180 S

[241] ib. 48; col. 184 B.

[242] ib. 49; col. 184 V D.

[243] ib.50,col. 185 BD; 54, col. 193 A.

[244] Orat. 37, 17; P. gr. t. 36, col. 301 S; sr. Orat. 2, 95; Orat. 30, 8.

[245] Orat. catech. s. 12; R. gr. t. 45, col. 44 CD; sr. ib. s. 13 i s. 25.

[246] Catech. X, 19; P. gr. T. 33, col.685 A – 688 C; sr. ib. XII, 13; X, 6; IV, 9; XI, 16, 18, 4; IV, 7

[247] De Trinit. lib. VII, s. 2; R. lat. t. 10, col. 200 S.

[248] ib. VII, s. 13; col. 210 A.

[249] ib. VII, s. 14; col. 211 A; sr. ib. s. 21, s. 25.

[250] ib. VII, s. 26; col. 222 S; sr. ib. s. 27.

[251] ib. VII, s. 31; col. 226 AV.

[252] ib. VII, s. 32, col. 227 Α.; sr. ib. s. 38, s. 41.

[253] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. II, s 7; R. lat. t. 50, col. 4849; cp. Š. hb. V, s 6.

[254] ib. lib. III, s 7; col. 59 A.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *