NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

8. Tajna Spasiteljevog učenja i tajna spasenja

 

Sve tajne Bogočoveka Hrista, u suštini svojoj, svode se na tajnu njegove Bogočovečanske ličnosti. To važi i za tajnu njegovog učenja. Uzvišenost, božanstvenost, nepogrešivost, čudesnost i čudotvornost njegovog učenja dolaze od njegove uzvišene, božanstvene, bezgrešne, čudesne i čudotvorne Ličnosti. Spasitelj je Bogočovek; u tome je sva njegova tajna, pa i tajna njegovog učenja. Gospod Hristos je Spasitelj time što je Bogočovek, i njegovo učenje je spasonosno time što je bogočovečansko. Celokupnim svojim bogočovečanskim životom Gospod se pokazuje kao Spasitelj, i jeste Spasitelj. Otuda je i učenje njegovo u svemu i po svemu učenje o spasenju. Spasitelj i uči spasenju i ostvaruje spasenje. Njegovo učenje i nije ništa drugo do njegova čudesna Ličnost prevedena u reči, u koliko je moguće Neprevodivog prevesti i Neizrazivog izraziti.

U osnovi svojoj, tajna Spasiteljevih reči je u Reči, u Bogu Reči, u Bogu Logosu. A to znači: u Trosunčanom Gospodu. Velika je, i beskrajna, i čudesna tajna reči. Toliko velika, toliko beskrajna, toliko čudesna, da se i samo Drugo Lice Presvete Trojice, Gospod Hristos, naziva i jeste: Logos = Reč. Bog je Reč[1]. Sve reči koje dolaze od te večne i svesavršene Reči pune su Boga, pune Božanske istine, Božanske pravde, Božanske večnosti. Ko njih sluša, Boga sluša, jer su one po svemu neposredne reči Božje.

Bog Reč postade telo[2], postade čovek, i mutavi i mucavi čovek progovori reči večne Božanske istine i večne Božanske pravde. Očovečenjem Boga Logosa ljudska priroda je uistini postala logosna, rečita, razumna. A to znači večne Božanske vrednosti postale su svojina ljudske prirode. Ono što je Bog Reč večito bio, jeste i biće, to postade čovek. Stoga se u rečima ovaploćene, očovečene Reči sadrži sve Božansko što je Bog imao i trebao da kaže rodu ljudskom. Ljudima, kao telesnim bićima, ovaploćeni Bog Logos je pomoću tela kazao svu istinu Božju, svu pravdu Božju, svu ljubav Božju, i otkrio im Božji plan o svetu, Božje namere sa svetom, Božje staranje o svetu, [Božji domostroj].

Bog Reč kazao je ljudima Boga pomoću reči, u koliko reči ljudske mogu obuhvatiti Neobuhvatljivog i smestiti Nesmestivog. Sve što treba spasenju ovoga sveta, i ljudima u svetu, Spasitelj je kazao u svome učenju. Na sva pitanja On je u njemu dao odgovor. Nema pitanja koje može mučiti dušu ljudsku, a da na njega nije dat posredni ili neposredni odgovor u Bogočovekovom učenju. Ljudi ne mogu izmisliti više pitanja no što ima odgovora u Spasiteljevom učenju. Ne nađe li čovek u Bogočovekovom učenju odgovor na neko svoje pitanje, znači: postavio je besmisleno pitanje, na koje Bog mudrosti ne odgovara[3].

U Spasiteljevim rečima ima soka besmrtnosti, koji kappokap kaplje u dušu čovekovu, i oživljava je iz smrti u život, iz prolaznosti u neprolaznost. To Spasitelj objavljuje govoreći: Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje onome koji me je poslao, ima život večni,… prešao je iz smrti u život (μεταβέβηκεν έκ τοϋ θανάτου εις την ζωήν)[4]. Το znači: slušanjem, izučavanjem reči Božje, čovek se uči besmrtnosti i večnosti; a veruje li u reč Božju punom verom već je naučno šta je život večni, već je prešao iz smrti u besmrtnost. Zato Spasitelj odlučno tvrdi: Zaista, zaista vam kažem: ko održi reč moju, neće videti smrti do veka[5].

Svaka je reč Hristova puna Gospoda Hrista, puna Boga, puna božanske svesile, zato, kada uđe u dušu čovekovu, ona je očišćava od svake nečistote. Iz svake reči Jedino Bezgrešnog izlazi sila koja očišćava od svakoga greha. Zato je Spasitelj na Tajnoj večeri govorio učenicima svojim, neotstupnim slušačima reči njegove: Vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih[6].

Bogočovečansko učenje, objavljeno novozavetnim Otkrivenjem, Gospod Hristos i njegovi sveti Apostoli nazivaju: rečju Božjom (ό λόγος του Κυρίου), rečju Gospodnjom (ό λόγος τοϋ Κυρίου)[7].

Svaka reč Božja puna je istine Božje, istine svete i večne, koja, kada uđe u dušu, unosi u nju božansku svetlost i osvećuje je na svu večnost. Stoga se Spasitelj molitveno obraća Ocu svom nebeskom za učenike svoje: Oče, osveti ih istinom svojom, reč je tvoja istina (ό λόγος ό σος αλήθεια έστι)[8], to jest: „učini ih svetima dajući im Duha Svetoga i prave dogmate (αγίους ποίησον δια της τοΰ Πνεύματος δόσεως και των όρθων δογμάτων). Jer ispovedanje pravih dogmata o Bogu osvećuje dušu. A da Spasitelj govori o dogmatima vidi se iz onoga što je dodao: reč je tvoja istina, to jest, u njoj nema ničeg lažnog, nego sve što je rečeno treba da se na svaki način ispuni; isto tako u njoj nema ničeg figurativnog (ουδέν τυπικόν), ničeg telesnog (ουδέν σωματικόν). Tako i Pavle govori o Crkvi, da je nju Hristos osvetio rečju έν ρήματι (Εφ. 5, 26). Znači, i reč Božja očišćuje“[9].

Ako čovek ne prima reč Hristovu kao reč Božju, kao reč Istine, iza njegovog neprimanja stoji laž i otac laži, u kome nema istine i koji nije od istine[10]. Ako čovek razgrne ma koju Spasiteljevu reč, u svakoj će naći mnogo natprirodnog i blagodatnog. I to je ono što onatprirođuje i oblagodaćuje dušu čovekovu kada je reč Hristova poseti. Zato sveti Apostol sav Bogočovekov domostroj spasenja roda ljudskog naziva rečju blagodati Božje[11], rečju istine (ό λόγος της αληθείας)[12], rečju života[13]. Kao živa, blagodatna sila, reč Božja dejstvuje u čoveku čudotvorno i životvorno, ako je čovek sluša sa verom i prima sa verom[14]. O toj sili govori sveti filosof Justin kada kaže: pouke Hristove bile su kratke i jezgrovite, jer On nije bio sofist, nego je reč njegova bila Božja sila (δΰναμις Θεού ό λόγος αύτοΰ ην)[15]. Na tu čudesnu silu Spasiteljevih reči misli sveti bogoslov, Simeon Novi, kada veli za njih da su bogotvoreće[16].

Sve je opoganjeno grehom, ali se sve očišćuje rečju Božjom i molitvom, sve: svako stvorenje od čoveka do crva[17]. Istinom koju nosi u sebi, silom koju ima u sebi, reč Božja je oštrija od svakoga mača, i prolazi tja do rastavljenja i duše i duha, zglavaka i moždine, i sudi željama i mislima srca[18]. Nema kutka u čovekovoj duši do koga ona ne dosegne, niti ima tajnog mesta ili tajnog greha do koga ona ne dopre. Ona celoga čoveka proniče, prožima, vivisekcira. Ništa nije sakriveno pred njom iza nju.

Zato što svaka reč Spasova ima u sebi od večne Reči Božje, Logosa, ona i ima silu da duhovno rađa i preporađa ljude. I rađajući se od nje, čovek se rađa od Istine. Otuda sveti apostol Jakov piše hrišćanima da ih Bog Otac porodi rečju istine[19], a sveti Petar im veli da su prerođeni rečju živoga Boga, koja ostaje vavek[20]. Sve pak to znači: čovek se rađa od Boga[21].

Sve reči, koje je Bog govorio ljudima, dolaze od večne Reči Božje, Logosa, Jedinorodnog Sina Božjeg. Sve one ističu iz te jedne i jedinstvene Reči, i vraćaju se u Nju, jer je Ona ta koja oživljava na život večni i istinu večnu. Zato Apostol ljubavi i Logosa sve svodi na tu čudesnu Reč, i naziva je Rečju života, rečju Božjom, večnim životom[22]. Živeći tom presvetom Rečju života, čovek oživljava sebe iz smrti u život. Ispunjujući sebe večnim životom te čudotvorne Reči, čovek postaje pobeditelj smrti i učesnik u prirodi Božjoj[23].

Sve Spasiteljeve reči sačinjavaju seme Božanske istine[24]. Ovaploćeni Bog seje to seme po duši ljudskoj; i ono pada i na kamenita i na trnovita mesta duše, a i na dobru zemlju srca našeg, i donosi rod. I kada čovek ugleda rod, koji je na zemljištu duše njegove sazreo iz posejane reči Božje, i okusi ga, on od radosti i ushićenja pohita da i kamenita i trnovita mesta duše svoje raskrči, počisti, poore i zaseje Semenom reči Božje.

Pošto Bogočovekove reči sadrže svu istinu Božju i svu mudrost Božju, to stav čovekov prema njima pokazuje kakav je čovek: mudar ili lud. I to mudar ili lud u očima samoga Gospoda Isusa. Jer je On božanski bezgrešno i mudro razvrstao sve ljude u dve vrete: u vrstu mudrih i u vrstu ludih. Mudri su oni koji slušaju reči njegove i izvršuju ih, a ludi su oni koji slušaju reči njegove, ane izvršuju ih[25].

U svakoj Spasiteljevoj reči ima neke čudotvorne sile i moći. To čovek oseti, čim dušu svoju otvori prema Gospodu Hristu. Njegova reč isceljuje i od telesnih i do duhovnih bolesti. „Reci reč, i ozdraviće sluga moj“, preklinje kapernaumski kapetan. Spasitelj reče i „ozdravi sluga njegov u taj čas“[26]. Kako nekad, tako i sad, Gospod neprestano izgovara svoje čudotvorne reči, i one čudotvore po dušama ljudskim: isceljuju i od duševnih i do telesnih bolesti. Jer je u čudesnom i čovekoljubivom Evanđelju zabeleženo i ovo: I dovedoše k Isusu besomučnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli[27]. Rečju čini čudesa i sad kao nekad, jer je Gospod Isus juče i danas onaj isti i vavek[28].

Zato što u svakoj evanđelskoj reči ima mnogo Boga, Strašnim sudom sudiće se onima koji ne slušaju reči Božje, i biće im teže na dan Suda nego Sodomu i Gomoru[29]. Od svakoga će se na dan Strašnoga suda tražiti da da računa, šta je uradio sa rečima Božjim, da li ih je slušao i ispunjavao ili ih je odbacivao i opovrgavao, da li im se radovao ili ih se stideo. Ako ih se stideo u rodu ovom preljubotvornom i grešnom, i Gospod će se postideti njega kada dođe u slavi Oca svoga sa Anđelima svojim[30].

Pričom o Sejaču i semenu sam Spasitelj objašnjava prirodu i način uspevanja reči Božjih uduši čovekovoj. Pod Semenom Gospod razume reč Božju[31]. Svaka reč Božja jeste seme, koje ima u sebi životne sile da proklija, nikne, klasa i sazri. Samo se sa njim treba ophoditi kao sa prirodnim Semenom u kome ima natprirodne životne sile i istine. Spasitelj je u priči pokazao i šta čovek treba da učini sa svoje strane, da bi božansko seme donelo roda. Pokazao je šta čovek treba da učini sa njivom duše svoje, da bi na njoj uspelo seme Božje istine i Božjeg života. Treba da ukloni iz nje trnje i kamenje, tj. brige ovoga sveta i slasti ovoga života[32], da je očisti od svake nečistote, da podneblje duše svoje učini podesnim za rastenje semena Božjeg; jednom rečju: da bude mudar i vičan ekonom duše svoje. Kratko rečeno: u priči o Sejaču i semenu Gospod je otkrio sav odnos reči Božjih prema čoveku, i pokazao zašto u jednih ljudi to seme uspeva, a u drugih ne.

Kada se govori o vrednosti i sili reči Božjih, tu ne može biti preuveličavanja. U svakoj Spasiteljevoj reči ima više večnosti i neprolaznosti nego što ih ima u nebu i zemlji, i u celokupnoj njihovoj istoriji. Zato je On i rekao: Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći[33]. To znači: u Spasiteljevim rečima je Bog i sve Božje, zato ne mogu proći. Usvoji li ih čovek, on postaje neprolazniji od neba i zemlje, jer je u njima sila koja obesmrćuje čoveka i čini ga večnim. No i to je malo. Veći dar je pred nama, i veća radost. Izučavanjem i ispunjavanjem reči Spasovih čovek se udostojava časti veće od anđelske i arhanđelske: postaje brat Hristov, i sestra, i mati. To je On sveistiniti objavio kada je rekao: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božju i izvršuju je[34]. Od slušanja i vršenja reči Božje po duši se neosetno razliva neko neiskazano blaženstvo, koje ne liči ni na šta zemaljsko. O tome je Spasitelj govorio kada je rekao: Blaženi su koji slušaju reč Božju i drže je[35].

Pošto je Gospod Hristos ovaploćeni Bog Logos, to je i njegovo učenje učenje Boga: o Bogu kao Svetoj Trojici[36], o svetu[37], o Anđelima[38], o đavolima[39], o čoveku, o dobru, o zlu, o pravdi, o istini, o ljubavi, o životu, o smrti, o stradanju, o vaskrsenju, o vaznesenju, o Strašnom sudu, o večnom blaženstvu, o večnim mukama, o raju, o paklu, i o svemu što sačinjava bogočovečanski domostroj spasenja. O svemu tome Gospod Hristos daje Božje učenje, jer je ovaploćeni Bog Logos. I još: njegovo je učenje učenje vascele Svete Trojice. Na to ukazuje Spasitelj govoreći: Moje učenje nije moje nego Onoga koji me posla[40]; Duh Sveti od mojega će uzeti i javiti vam[41].

Sve što govori Spasitelj govori kao ovaploćeni Bog, kao Bogočovek, zato je On jedini u rodu ljudskom imao pravo da svoje učenje i svoje delo nazove Evanđeljem, Blagovešću[42]. On je uistini jedini Učitelj blagih vesti u ovom gorkom svetu, jer je bogočovečanskim podvigom svojim uklonio ne samo najužasniju gorčinu života ljudskog: smrt, nego i izvor gorčine: greh, pobeđujući istovremeno i samog oca greha: đavola. Kao takav On je jedini od svih ljudi imao pravo da sebe nazove jedinim Učiteljem roda ljudskog[43]. Svi pak ostali, učenici su prema Njemu. I učitelji utoliko ukoliko objavljuju istine svoga nenadmašnog Učitelja. Još nešto: Isus Hristos je nepodražljivi i jedinstveni Učitelj zato što je u isto vreme Gospod i Bog[44], te uči kao Bog. Otuda se nijedan od ljudskih učitelja ne može uporediti sa Bogočovekom kao Učiteljem. Pošto je On Bog i Gospod, to je i njegovo Evanđelje Evanđelje Božje (εύαγγέλιον Θεού)[45], Evanđelje Sina Božjeg[46], Evanđelje večno[47], reč Istine[48], sama Istina[49].

Bogočovekovo učenje je puno istine Božje, puno mudrosti Božje, puno sile Božje, zato je Bogočovek „učio kao Onaj koji vlast ima“ (ώς έξουσίαν έχων)[50], zato je njegova beseda bila silna[51], zato su se svi divili i govorili: otkuda ovome premudrost ova i moći?[52] Svojom božanskom mudrošću i čudotvornom silom reč Spasiteljeva se javlja kao potpuno novo učenje, nebivalo u rodu ljudskom. Zato savremenici Spasiteljevi, slušajući Ga gde uči i gledajući kako rečju čini čudesa, pitaju jedan drugoga govoreći: Šta je ovo? i kakvo je ovo učenje novo, da sa vlašću i duhovima nečistim zapoveda, i slušaju ga?[53] Kakva je ovo reč, te sa vlašću i silom (έν εξουσία και δυνάμει) zapoveda duhovima nečistim, i izlaze?[54]

Spasiteljeve reči, kao reči ovaploćene Reči Božje, čine čudesa, kakva rod ljudski video nije. Dovoljno je da Bogočovek izrekne reč, pa da se desi čudo isceljenja, čudo očišćenja, čudo vaskrsenja. Primera je mnogo. Čoveku, koji je teško bolovao trideset i osam godina, Spasitelj reče: Ustani, uzmi odar svoj i hodi, i odmah ozdravi čovek (και ευθέως έγένετο υγιής ό άνθρωπος), i uzevši odar svoj hođaše[55]. Gluvonemome reče: Efata, to jest: otvori se, i odmah (ευθέως) mu se otvoriše uši, i razdreši se sveza jezika njegova, i govoreše lepo[56]. Gubavcu reče: Očisti se, i tek što mu to reče, odmah otide guba s njega, i očisti se (ευθέως άπήλθεν απ’ αύτοΰ ή λέπρα, και έκαθαρίσθη)[57]. Jerihonskom slepcu reče: Progledaj! I odmah progleda (και παραχρήμα άνέβλεψε), i pođe za njim slaveći Boga[58]. Suhorukome reče: Pruži ruku! I on učini tako, i ruka posta zdrava[59].

Koliko je Božanske sile u rečima ovaploćene Reči Božje pokazuje se naročito u vaskrsavanju mrtvih rečju. Mrtvu Jairovu kćer Spasitelj zovnu govoreći: Devojko, ustani! i povrati se duh njen, i odmah usta (και ανέστη παραχρήμα)[60]. Mrtvom sinu nainske udovice Gospod reče: Mladiću, tebi govorim, ustani! I mrtvac sede i stade govoriti, i dade ga materi njegovoj[61]. Četvorodnevnom mrtvacu Lazaru Spasitelj reče: Lazare, iziđi napolje! I iziđe mrtvac, po nogama i po rukama obavit povojima, a lice njegovo beše uvijeno u ubrus[62].

Zbog svega toga, čudesni Učitelj je bio u pravu kada je za svoje učenje govorio: Reči koje sam vam rekao, duh su i život su[63], jer su reči Boga Reči. Prateći svoga Božanskog Učitelja, sveti Apostoli su stekli nepokolebljivo ubeđenje da su reči njegove reči pune večnoga života, i to su kolektivno izrazili rekavši Mu: Ti imaš reči večnoga života (ρήματα ζωής αιωνίου έχεις)[64].

Spasiteljevo učenje je u stvari učenje Svete Trojice. I Spasiteljeve reči su reči Svete Trojice. Stoga Spasitelj i veli: Reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe, nego Otac koji boravi u meni On tvori dela[65]. Ko hoće da tvori volju Očevu, poznaće je li ovo učenje od Boga ili ja sam od sebe govorim[66]. I za učenje bogočovečansko važi Spasova reč: Ja i Otac jedno smo[67]. Zato se u svojoj Getsimanskoj molitvi Gospod Hristos obraća Bogu Ocu, imajući u vidu svoje sledbenike: Reči koje si mi dao dadoh im[68]; ja im dadoh reč tvoju[69]. A učenicima svojim Spas govori na Tajnoj večeri: Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh[70]; On će vas uputiti na svaku istinu, jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje. On će me proslaviti, jer će od moga uzeti, i javiće vam[71].

Ovaplotivši se, Bog Logos je tajne neba i istine neba sneo na zemlju, i On je jedini Učitelj među ljudima koji zna i kazuje tajne carstva nebeskoga[72], i kako one uspevaju i rastu na zemlji. Svojim čudotvornim delanjem i božanskim učešem Bogočovek je pokazao nenadmašnost svoje Ličnosti i svoga učenja, te je stoga i imao pravo što je objavio ljudima da je njima njegova Ličnost i njegovo učenje „jedino na potrebu“[73]. Svesavršenost Gospoda Isusa kao Bogočoveka i Učitelja toliko je privlačna i čarobna, da On privlači mnoge l>ude, i oni ostavljaju sve, samo da bi postali njegovi učenici[74].

Bogočovekovo učenje ima jedno ime: Evanđelje = Blagovest. Blagovest o Bogu, Blagovest o čoveku, Blagovest o svetu, Blagovest o životu, Blagovest o večnoj istini, Blagovest o večnoj pravdi, Blagovest o večnom dobru, Blagovest o vaskrsenju, Blagovest o večnom životu, Blagovest o svemu Božjem što je potrebno čoveku za život u ovom i onom svetu. U stvari, Bogočovekova Blagovest je učenje kako se uništava jedina gorčina: smrt, i otac njen: greh, i praotac njen: đavo. Na suprot đavolovoj gorkovesti stoji Bogočovekova blagovest. Α đavolova je gorkovest: greh, smrt, zlo, nepravda, laž, zavist, pakost, srebroljublje, blud, i svaki porok koji se razmnožava putem greha. Kada se Bogočovekova Blagovest ostvari u čoveku,onda je čovek spasen: pobedno je greh, smrt, i đavola, i postao biće bogopodobno, bogočovečansko.

Osnovna tajna Spasiteljevog učenja jeste Bogočoveštvo, iu njemu istina Bogočovečanska i sila Bogočovečanska. I u srcu te tajne skriva se tajna: kako se Bogočovečanskom istinom i Bogočovečanskom silom stvara od čoveka biće bogopodobno, biće bogočovečansko; drugim rečima: kako se čovek obogočovečuje. To je Spasitelj jasno izrazio, kada je ljudima postavio kao cilj božansko savršenstvo, rekavši: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski[75], Bog. A to je Gospod izrazio bio još ranije, u samom početku ljudske istorije, stvorivši čoveka bogolikim i postavivši mu kao cilj upodobljavanje Bogu[76]. To je Spasitelj naročito naglasio, kada je branio ipostasno jedinstvo svoje čovečanske prirode sa Božanskom u sebi, pozivajući se na reč Božju koja ljudima veli: bogovi ste[77]. A hristonosni Apostol blagovesti, da nam je Bogočovek Hristos darovao sve božanske sile, da bismo pomoću njih mogli postati: učesnici u Božjoj prirod i (θείας κοινωνοί φΰσεως)[78]. Drugim rečima: cilj je Spasiteljevog učenja: oboženje čoveka. A u tome i spasenje, jer se ono sastoji u oboženju. Čovek se spasava greha, zla i smrti, ispunjujući sebe bogočovečanskom svetošću, dobrotom i besmrtnošću, to jest: obogočovečujući, obožujući sebe.

Bog se ovaplotio, da bi čoveka naučno i dao mu sile: da Boga ovaploti u sebi. Bog se očovečio, da bi se čovek obožio. Bog je postao čovek, da bi naučno čoveka, kako može postati savršen kao Bog. A to čovek postiže, ako sebe ispuni Gospodom Hristom koji je svesavršena svetlost, svesavršena besmrtnost, svesavršeni Bog. Jer ispunivši sebe Spasiteljevom svetošću, besmrtnošću i Božanstvom, čovek potpuno potisne iz sebe greh, smrt i đavola. A to znači: spase sebe oboženjem, obogočovečenjem, ohristoličenjem. Jer je krajnji cilj Bogočovekovog podviga i učenja: ohristoličiti čoveka[79].

Grehom i greholjubljem čovek je obezličio sebe, jer je obezbogoličio, obezbožio sebe. A suština ličnosti je u bogolikosti. Bogočovek je došao da sobom i svojim učenьem čoveka obogočoveči, obogoliči, ohristoliči. Sve što je činio i učio, ima jedan cilj: ohristoličenje čoveka, bogosavršenstvo čoveka. Otuda se spasenьe i sastoji u preživljavanju i doživljavanju Hrista kao svoga života, kao suštine svoga bića, poput Apostolovog: Ja više ne živim, nego u meni živi Hristos[80]. Krštenьe i ostale svete tajne i sveti podvizi usađuju i ovaploćuju Gospoda Hrista u čoveku. U samoj stvari, proces čovekovog spasenja nije drugo do proces čovekovog saovaploćenja Gospodu Isusu[81], proces doživljavanja njegovog bogočovečanskog života kao svog.

Kao što celokupni životni podvig Bogočoveka Hrista ima spasonosni značaj za sve ljude, tako ima i njegovo Bogočovečansko učenje: Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni slobodnjaka, nema muškoga roda ni ženskoga[82], nego sve i u svemu Hristos[83]. Kao što je Gospod Hristos svojom Bogočovečanskom ličnošću i životom obuhvatio sve svetove, tako je i učenjem svojim Bogočovečanskim obuhvatio čoveka u svima svetovima. Jer je nьegovo učenje spasonosna blagovest za čoveka i na zemlji, i na nebu, i u adu. Bogočovekovim učenьem obuhvaćena je sva ljudska priroda u svima svojim manifestacijama. Kao istiniti Bog, Gospod Hristos je imalac i učitel. svih božanskih istina; kao istiniti čovek, On je svojim učenjem božanske istine svoje učinio pristupačnima za sve ljude svih vremena, svih boja, svih staleža, svih uzrasta.

I Bogočovečanska ličnost Spasiteljeva i Bogočovečansko učenje njegovo dati su ljudima radi njihovog spasenja, to jest radi njihovog oslobođenja od greha, smrti i đavola putem oboženja, ohristoličenja, otrojičenja. Jer ne treba zaboraviti, da je Spasiteljeva krajnja želja: da se ljudi, saovaploćavajući se Bogočoveku i živeći Njime kao loze na čokotu, otrojiče, postanu među sobom jedno kao što su jedno tri sveta Lica Trisvetog Božanstva[84]. Drugim rečima, Spasiteljeva je krajnja želja: da Bog bude sve u svemu[85].

U Bogočoveku je dat idealno savršen i savršeno idealan čovek kao primer i ugled za sve ljude svih vremena, svih boja, svih staleža, svih uzrasta. Ono što je u Njemu dato kao život i kao stvarnost, dato je sa ciljem da postane naš život i naša stvarnost. Svojim ovaploćenjem, krštenjem, preobraženjem, stradanjem, vaskrsenjem, vaznesenjem, Bogočovek je dao ljudima i silu i učenje, kako se čovek rađa od Boga, preobražava Bogom, vaskrsava Bogom, uznosi Bogom. Ništa Bogočovek nije učio što nije imao u sebi kao svoj život i svoju stvarnost. Zato je On ne samo najidealniji negoi najrealniji Učitelj u svetu čovečanskom. Svuda i u svemu Bogočovekovom ostvareno je najidealnije savršenstvo i postignuta najidealnija ravnoteža Božjeg i čovečjeg: ničim neumanjeno savršenstvo, ničim neporemećena ravnoteža: ni grehom, ni zlom, ni neumesnom željom. Tu je sve u svemu: savršeni Bog i savršeni čovek, jedinstveni Bogočovek.

Samo je Bogočovek savršeni Učitelj savršenog učenja. Svoje savršeno učenje On je posvedočio, potvrdio i objasnio svojim savršenim životom. Niko se u tome ne može uporediti sa Njim. On je u svemu nenadmašan i neuporedljiv. Vanredno o tome rasuđuje mudri Laktancije: Čovek ne može biti savršen učitelj, jer njegovo učenje ne može biti iznutra iz njega i njegovo vlastito (propria). Jep duh, zatvoren u zemne organe i sputan raspadljivim telom, ne može sam niti shvatiti niti primiti istinu, ako ne bude naučen njoj od drugog izvora. Pa i kad bi imao ovu moć u najvećem stepenu, ipak bi bio nesposoban da stekne najvišu dobrodetelj i i da se odupre svima porocima. Ali učitelj s neba, kome njegova božanska priroda daje znanje i njegova besmrtnost daje dobrodetelj (virtutem immortalitas tribuit), mora i u svome učenju, kao i u svemu drugom, biti savršen i potpun (perfectus et consummatus). Ali se ovo ne može nikako desiti dok on ne bude uzeo na sebe smrtno telo. A zbog čega se to ne može desяti očigledno je. Jep ako on bude došao ljudima kao Bog, i da ne pominjemo kako smrtne oči ne mogu gledati i izdržati slavu njegovog veličanstva u njegovoj vlastitoj ličnosti, sigurno je da Bog ne bi bio u stanju naučiti ljude dobrodetelji [=vrlini], jer, pošto je bez tela, On neće upražnjavati ono čemu uči, i stoga njegovo učenje neće biti savršeno (as reg doctrina ejus perfecta non erit).

S druge strane, ako je najveća dobrodetelj trpeljivo podnositi muke za pravdu i dužnost; ako je dobrodetelj ne bojati se smrti, i nametnutu podneti je hrabro, onda iz toga sledi da savršeni učitelj (doctor perfectus) treba ovome i da uči putem zapovesti i da to potvrđuje delom (et docere ista praecipiendo, et confirmare faciendo). Jep onaj koji daje pravila za život treba da ukloni svaki izgovor, da bi mogao nametnuti ljudima poslušnost ne stegom nego osećanjem stida, i da bi im pritom mogao ostaviti slobodu, kako bi mogla biti dodeljena nagrada onima koji slušaju (jer je u njihovoj vlasti bilo ne poslušati, samo da su hteli), i kazna onima koji ne slušaju (jer je u njihovoj vlasti bilo poslušati, samo da su hteli). Kako bi, dakle, mogao biti uklonjen izgovor, ako učitelj ne bude upražnjavao ono čemu uči, i ako ne bi prednjačio i pružao ruku onome koji želi damu sleduje? Ali, kako može neko upražnjavati ono čemu uči, ako nije sličaй onome koga uči (si non sit similis ei quem docet)? Jep ako on nije podložan nikakvoj nevolji, čovek bi mogao reći učitelju: Moja je želja da ne grešim, ali sam nadvladan; jer ja sam obučen u trošno i slabo telo: ono zavidi, ono se gnevi, ono se boji stradanja i smrti. I tako mene vode protiv moje volje; i ja grešim ne što je to moja želja već što sam primoran. Ja sam uviđam kako grešim, ali me na to primorava neophodnost koju mi nameće moja trošnost i kojoj nisam u stanju da se oduprem.

Šta će na ovo odgovoriti taj učitelj pravde? Kako će on to opovrgnuti i ubediti čoveka koji trošnost svoga tela navodi kao izgovor za svoje greške, ako on sam nije obučen u telo, te da bi tako pokazao da je i telo sposobno za dobrodetelj? Jer upornost može biti opovrgnuta jedino primerom.

Jer stvari kojima učiš ne mogu imati važnosti ako ih ti prvo ne upražnjavaš; jer ljudska priroda je sklona pogreškama, i želi da greši ne samo iz nehata nego i iz razumnih razloga (cum ratione peccare).

Potrebno je da nastavnik i učitelj dobrodetelji što više liči na čoveka, da bi mogao, nadvlađujući greh, učiniti čoveka da čovek može nadvladati greh. Ali, ako je on besmrtan, on ne može ni na koji način pružiti primer čoveku. Jer će ustati neko koji je uporan u svome mišljenju, pa će reći: Ti zbilja ne grešiš, jer si Slobodan od ovog tela; ti ne zavidit, jer besmrtnome ne treba ništa, ali meni su potrebiv mnoge stvari za održanje ovog života. Ti se ne bojiš smrti, jer ona ne može imati vlasti nad tobom. Ti prezireš stradanje, jer te nasilje ne može tlačiti. Ali ja, samrtnik, bojim se i jednog i drugog, jer mi pričinjavaju najstrašnije muke, koje slabost tela ne može da podnese.

Stoga učitelj vrline treba da ukloni od ljudi ovaj izgovor, da niko ne bi mogao svoje grehe pripisivati neophodnosti (necessitati potius adscribat) već svojoj sopstvenoj volji. Učitelj treba da bude tako savršen, da mu nikakav prigovor ne može biti upućen od strane onoga koga on uči. Tako, desi li se da ovaj rekne učitelju: Ti predlažeš ono što je nemoguće, učitelj mu može odgovoriti: Pogledaj, ja sam to činim. Ja takođe nosim isto takvo telo, pa ipak greh ne vlada mnome. Teško je za mene da prezirem bogatstvo, a drugače nisam u stanju da živim u ovom telu. Pogledaj, ja isto tako imam telo, pa ipak suzbijam svaku želju. Ja nisam u stanju da podnosim stradanje ili smrt za pravdu, jer sam trošan. Pogledaj, stradanje i smrt imaju vlasti i nada mnom; i ja savlađujem baš njih kojih se ti bojiš, da bih te učinio pobediocem nad stradanjem i smrću. Ja prednjačim tebi u ovim stvarima za koje ti kažeš da ti je nemoguće da ih podnosit; ako nisi u stanju da sleduješ meni kada ti dajem uputstva, sleduj mi kada ti prednjačim.

Na taj način uklonjeno je svako izvinjenje, i ljudi moraju priznati da je čovek nepravedan zbog svog sopstvenog grešenja, pošto ne sleduje učitelju vrline koji je u isto vreme i vođ. Očigledno je da je mnogo savršeniji učitelj koji je smrtan, jep je u stanju da bude vođ onome koji je smrtan, nego onaj koji je besmrtan, jer nije u stanju da uči trpeljivom podnošenju onaj koji nije podložan nemoćima. Ali u ovome, razume se, ja ne idem tako daleko da bih čoveka pretpostavio Bogu, nego da bih pokazao da čovek ne može biti savršen učitelj ako on nije i Bog, da bi nebeskim autoritetom (auctoritate coelesti) nametnuo ljudima neophodnost poslušnosti. Isto tako ni Bog ne može biti savršen učitelj ako nije obučen u smrtno telo, da bi, potvrđujući svoje učenje delima, obavezao druge na neminovnu poslušnost (coeteros parendi necessitate constringat).

Iz ovoga jasno izlazi da onaj koji je vođ života i učitelj pravednosti mora imati telo i da njegovo učenje može biti potpuno i savršeno samo ako ima koren i temelj i stoji čvrsto i utvrđeno među ljudima; i da on sam mora pretrpeti nemoći tela, i pokazati u sebi vrlinu kojoj on uči, da bi je mogao u isto vreme propovedati i rečju i delom. Isto tako on mora biti podložan smrti i stradanjima, pošto dužnosti vrline imaju posla sa podnošenjem stradanja i smrti.

To je razlog što je previšnji Bog, kada je poslao svoga Poslanika da smrtnike nauči pravilima svoje pravde, hteo da On bude obučen u smrtno telo, da bude mučen i osuđen na smrt. Pošto na zemlji ne beše pravde, Bog posla Učitelja, kao neki živi zakon (vivam legem), da bi svojom rečju i primerom širio po zemlji istinitu i svetu pobožnost. Ali, da bi bilo izvesno da je Njega poslao Bog, bilo je potrebno da se On ne rodi kao što se čovek rađa od smrtnog oca i smrtne majke. A da bi se pokazalo da je On s neba, iako u obličju čoveka, On bi rođen bez učešća oca. Jer je On imao duhovnog Oca, Boga. I kao što Bog bejaše Otac njegovog duha bez matere, tako Deva beše majka njegovog tela bez oca. On, dakle, beše i Bog i čovek (fuit igitur et Deus et homo), stavljen između Boga i čoveka. On beše Posrednik, da bi čoveka mogao voditi Bogu, to jest besmrtnosti: jer da je bio samo Bog, On ne bi bio u stanju da čoveku da primer dobrote; a da je bio samo čovek, On ne bi bio u stanju da ljude privuče pravdi[86].

Ono što je Bogočovek svojim životom činio, to je svojim učenjem saopštavao i objašnjavao. U svemu tome vlada savršena harmonija i savršeno jedinstvo: jedno nedeljivo delo, jedna nedeljiva organska celina. U Bogočovekovom životu nema nijednog suvišnog dela, suvišnog postupka, suvišnog doživljaja, niti u njegovom učenju ima ijedne suvišne reči: sve je savršeno: i život i učenje. Gospod nije učio ljude ničemu što sam nije ostvario. Otuda, sve što je Bogočovekovo, čovečanski je ostvarljivo i realno. Bog je sav realan u čoveku, i čovek u Bogu; stoga je Bogočovek: savršena realnost Boga i čoveka. Svoje učenje o spasenju čoveka preporođajem, preobraženjem, stradanjem, vaskrsenjem, vaznesenjem, Spasitelj je osvetlio, objasnio i omogućio božanskom silom svoga ovaploćenja, svoga krštenja, svoga preobraženja, svoga stradanja, svoga vaskrsenja, svoga vaznesenja. Celokupno Bogočovekovo učenje osvetljeno je, objašnjeno je, protumačeno je Bogočovekovim životom.

Bogočovekov život i učenje u stvari su dve strane jedne iste Ličnosti, jedne iste stvarnosti, jednog istog cilja. Oni se međusobno dopunjuju i objašnjuju. Oni se nipošto ne mogu deliti ako se ne želi njihovo unakaženje i obescenjenje. Jer je Bogočovekovo učenje neobjašnjivo i utopističko bez Njega, ovaploćenog Boga. Cilj Bogočovekovog podviga i učenja: oboženje, obogočovečenje, ohristoličenje čoveka, besmislen je i utopističan bez ovaploćenog, očovečenog Boga. Očovečenje Boga je neophodni preduslov za oboženje čoveka. Bogočovek je neminovni uslov za obogočovečenje čoveka. Bez ovaploćenog Boga Bogočovečansko učenje bi bilo fantastična i besmislena utopija.

Bogočovek uči svojim životom, svojim rođenjem, svojim krštenjem, svojim preobraženjem, svojim stradanjem, svojom krsnom smrću, svojim vaskrsenjem, svojim silaskom u ad, svojim vaznesenjem i svojim učenjem. Sve to sačinjava jedno nedeljivo Bogočovečansko učenje. I svojim Bogočovečanskim životom i svojim Bogočovečanskim učenjem Bogočovek propoveda jedno i isto Evanđelje spasenja. On uči ne samo onim što govori, nego i onim što tvori, što doživljuje, što poseduje. Svim svojim On uči jedno i isto: spasenje čoveka od greha, smrti i đavola putem osvećenja, oboženja, ohristoličenja, obogočovečenja čoveka pomoću Bogočoveka. Da je cilj spasenja nešto drugo, a ne obogočovečenje čoveka, onda Bog ne bi postao Bogočovek, nego bi spasao čoveka od greha, smrti i đavola na neki drugi način, a ne kao Bogočovek.

Gospod Hristos je kao Spasitelj objavio učenje spasenja. Ali njegovo učenje, odvojeno od njegove Božanske ličnosti, ne spasava. Spasava božanska sila Ličnosti Spasiteljeve: blagodat, kojom se ostvaruje Spasiteljevo učenje. Kada apostol Petar isceljuje hromoga od rođenja govoreći mu: U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi, i ovaj odmah ustaje[87], čudo se dešava silom Hristovom, ne magijom reči. Sva čudesa, činjena rečima u ime Gospoda Hrista, zbivala su se i zbivaju se silom večno živog Bogočoveka. Sve to objašnjava smela i jasna reč hristonosnog Apostola: Sve mogu u Hristu koji mi moći daje (πάντα ισχύω έν τω ένδυναμοΰντί με Χριστώ)[88]. I još to vanredno ilustruje Spasiteljeva priča o Sejaču i semenu: seme je reč Božja[89], ono ostaje besplodno ako ne padne na dobru zemlju; a padne li na dobru zemlju, tj. u čisto srce[90], ono mnogo roda rodi[91].

Bogočovekovo učenje je spasonosno samo kao sastavni deo Bogočovekove Ličnosti, tj. Ličnosti Isusa = Spasitelj. Istine Hristovog učenja su spasonosne time što je sam Hristos kao Bogočovečanska ličnost Istina[92]. Moral evanđelski je neostvarljiv, a to znači: nespasonosan, bez Gospoda Hrista, bez njegove spasonosne Bogočovečanske sile, koju čovek stiče verom u večno živog Bogočoveka koji vavek spasava one koji Mu dolaze[93].

Bogočovečanska sila Spasiteljevih reči spasava, jer su to reči ovaploćenog Boga Logosa. Spasava od greha, jer je spasenje spasenje od greha[94], a to znači: od sile koja usmrćuje, umrtvljuje, ubija. Zato spasenje i izvršuje Onaj koji je Život[95], jer kao takav On daje život, oživotvorava, i time oslobađa čoveka od umrtvitelja: greha. Jer spasti se znači: oživeti iz grehovnog mrtvila, i ući u život novi, u život večni, u život bogočovečni.

Reči Spasiteljeve „duh su i život su“[96] samo u Njemu i samo sa Njim, tj. silom njegove Bogočovečanske ličnosti. Odvojene od njegove životvorne Ličnosti, one nemaju tajanstvenu spasonosnu silu, niti mogu same od sebe obaviti spasenje čovekovo. Jer je spasenje podvig veoma širok i veoma složen: u njega ulazi sav Bogočovek Hristos sa celokupnom dramom svoga Bogočovečanskog života.Stoga je njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti Bogom dato ime: Isus = Spasitelj[97], a na njegovim delima ili njegovim rečima. Evanđelsko učenje dobija spasonosne sile od Gospoda Hrista kao Spasitelj, kao Bogočoveka raspetog, vaskrslog, vaznesenog. Reči njegove spasavaju time što su reči Boga. Ako On nije Bog, onda reči njegove nisu drugo do puste varke i čaroliske opsene. Na primer: njegove reči o besmrtnosti čovečije duše, o večnom životu, o vaskrsenju mrtvih istinite su, ako je On zaista vaskrsao i ako zaista večito živi kao Bogočovek, da bi i ljudima mogao davati besmrtnost, vaskrsenje i život večni. To isto važi i za sve ostale delove njegovog učenja. Dednom rečju: njegovo učenje je životvorno i spasonosno samo ako je On Bog, Bogočovek. Bez toga, čovek se otiskuje u besplodnu protestantsku idolatriju reči Svetoga Pisma i postaje žrtva utopističkih teorija.

Ono što je Bogočovek nosio u sebi kao Bogočovečansku stvarnost i kao Bogočovečanski život, to je i objavio kao Bogočovečansku nauku, koja se daje ljudima radi ostvarenja bogočovečanskog života u ovom svetu. Sve što je blagi Gospod rekao i izrekao, ulazi u Bogočovečanski domostroj spasenja, sačinjava Evanđelje spasenja. U celokupnom Spasiteljevom učenju, od prve do poslednee reči, taji se jedna ista tajna: Blagovest spasenja, Evanđelje spasenja. Svaka Spasiteljeva reč ima spasonosni značaj za svu prirodu ljudsku, za svako biće ljudsko. Nijedna Spasiteljeva reč nije bez značaja po spasenje sveta. U njegovom učenju je sve važno, sve najvažnije. Ništa se tu ne može ni dodati ni oduzeti, a da se ne ošteti Bogočovečanski domostroj spasenja, jer sve sačinjava jednu spasonosnu celinu: Bogočovečansko učenje o spasenju čoveka od greha, zla i đavola usvajanjem Bogočoveka za život i cilj života. Zato celokupno Spasiteljevo učenje sveti Oci nazivaju „zapovestima spasenja“. Tako, sveti Učitelj vaseljene, Vasilije Veliki, veli u svojoj Liturgiji koja je apostolskog porekla: I poživevši u ovome svetu, i davši zapovesti spasenja (δούς προστάγματα σωτηρίας), i odvojivši nas od idolske obmane, Jedinorodni Sin Božji privede nas poznanju istinitog Boga i Oca[98]. Sve zapovesti spasenja date su zato što su neophodne (αναγκαία) za postignuće cilja spasenja (προς τον της σωτηρίας σκοπόν), inače ne bi bile propisane[99].

Spasiteljevo učenje o spasenju čoveka od greha, smrti i đavola, uključuje dug proces čovekovog podvizavanja u evanđelskim dobrodeteljima. U stvari, to je jedan proces, ali ima dve strane: negativnu i pozitivnu; u negativnoj se vodi borba sa grehom kao sa silom koja osmrćuje i ođavoljuje, a u pozitivnoj se čovek ispunjuje Bogočovekovom blagodaću koja ga osvećuje, prosvećuje, okrepljuje, oživljuje, obožuje, obogočovečuje i čini da on raste rastom Božjim[100] u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove[101]. Drugim rečima: podvig spasenja nije drugo do podvig čovekovog blagodatnog oboženja, obogočovečenja doživljavanjem Bogočoveka Hrista i njegovog učenja kao sadržine svega svog života. A to nalaže čoveku dobrovoljno praktikovanje bogočovečanskih vrlina, o kojima bezgrešni Gospod nepogrešivo uči. Te su vrline: vera, pokajanje, ljubav, molitva, post, krotost, smirenost, milosrđe itd. Ove bogočovečanske vrline su sazidne, stvaralačke sile novozavetne ličnosti. Kratak pregled Spasiteljevog učenja o njima pokazaće njihovu spasonosnost u Bogočovečanskom domostroju spasenja.

Mnogo tajne spasenja ima u Spasiteljevom učenju o pokajanju. Gledajući čoveka i sav rod ljudski ogrezle u grehu i smrti, Spasitelj preporučuje pokajanje radi oslobođenja od greha i smrti usvajanjem nebeskog carstva, to jest Njega, Gospoda Hrista, jer je On u Bogočovečanskoj ličnosti svojoj carstvo nebesko na zemlji. Stoga On i savetuje svima i svakome bez izuzetaka: Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko[102]. On, Bog Logos se radi toga ovaplotio, radi toga postao čovek, da bi sve ljude dozvao pokajanju, preporodu u novi život, jer su svi ljudi grešnici[103]. Podvig pokajanja treba da je praćen plačem zbog grešnosti svoje, jer suze očišćavaju dušu od grehovne prljavštine. U tom trudnom podvigu je i blaženstvo svoje vrste, blaženstvo koje dolazi od bogodanog osećanja: da je u svemilostivom Gospodu Hrisu oproštaj grehova[104].

Radi spasenja sebe od greha, smrti i đavola čovek u podvigu pokajanja dragovoljno podvrgava sebe bolnim operacijama, po zapovesti Gospoda Sveiscelitelja: Ako te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, otseci je i baci od sebe: bolje ti je ući u život hromu ili kljastu, nego s dve ruke ili s dve noge da te bace u oganj večni. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe: bolje ti je s jednim okom u život ući, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni[105]. Dajući ovu zapovest, veli sveti Zlatoust, Gospod Hristos ne govori o udovima tela, jer On nigde ne osuđuje telo (της σαρκός), nego svuda okrivljuje pokvarenu volju (της γνώμης της πονηράς)[106]. Jer je osnovni izvor svakog greha u duši čovekovoj, a telo je samo oruđe. Iza pohotljivog pogleda stoji pohotljiva strast, kojom je zaražen jedan deo duše. Da se zaraza ne bi proširila na celu dušu, Spasitelj preporučuje da čovek iščupa iz sebe pohotljivu strast sa zaraženim delom duše. Svaki greh je najpre greh duše, a zatim i tela. Ako je neki greh postao čoveku mio kao oko ili ruka, neophodno je da ga čovek otseče i baci od sebe zajedno sa onim delom duše u kome se greh ugnezdio, inače će greh upropastiti celu dušu, celu ličnost čovekovu, i odvesti je u carstvo greha i zla: pakao. Jer greh po prirodi svojoj vuče čoveka ocu svome: đavolu, i carstvu njegovome: paklu.

Neminovni završetak greha jeste smrt i pogibao. To se ponekad očituje vrlo snažno i jasno, kao što pokazuje primer onih na koje je pala Siloamska kula i pobila ih, i primer Galilejaca pobijenih od Pilata. Ukazujući na te primere, Spasitelj objavljuje: Kažem vam, ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti[107]. Jer je greh uzrok i telesne i duhovne smrti. Jedan je lek od smrti: pokajanje, jer je pokajanje lek od greha koji prouzrokuje smrt. Pokajanje je neophodno svakom čoveku, jer su svi ljudi pod grehom i u grehu. Ne oseća li to čovek, znači: olako shvata dušu svoju. Ali takvome čoveku, i njemu sličnima, upućen je ovaj tužni i ozbiljni prekor Spasiteljev: Teško vama koji se smejete sad, jer ćete tugovati i plakati (ότι πενθήσετε και κλαΰσετε)[108].

Pokajanjem se duša vraća iz duhovne smrti i oživljuje iz mrtvih, zato čudesni Gospod za pokajanog bludnog sina veli: Mrtav beše, i ožive[109]. Izgubljen u gresima, čovek jedino pokajanjem dolazi sebi, pronalazi pravog sebe u bogolikoj suštini svoje duše i vraća se Bogu. Zato je Gospod za pokajanog bludnog sina rekao još i ovo: Izgubljen beše i nađe se[110]. Pokajanje grešnika je toliko važno i za nebo, i za samo Trojično Božanstvo, da radost neiskazana potresa nebesa i nebeske Sile kada se jedan grešnik kaje na zemlji[111]. Stoga se propoved Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista svodi na propovedanje pokajanja u ime njegovo i otpuštenje grehova svima narodima[112].

U Spasiteljevom učenju o spasenju vera je što i kvasac u hlebu. I to vera evanđelska, vera bogočovečanska koja obuhvata celog čoveka u vasceloj njegovoj ličnosti i delatnosti i predaje ga Bogočoveku. Kao nebivala, i jedinstvena, i neponovljiva Ličnost, Bogočovek je raskošnom tajnom svoga bića iznad svih ljudskih shvatanja, pojmova i saznanja, stoga je On u stvari predmet vere. Čovek Mu može pristupite, poznati Ga, sledovati Mu jedino verom, i to verom beskrajnom i bezrezervnom. Zato svesavršeni Gospod, na prvom mestu, zahteva od ljudi veru u njega kao Bogočoveka, i Sina Božjeg, i Boga[113]. Najvažnije delo čovekovo u ovome svetu jeste: verovati u Bogočoveka Hrista[114]. Vera u Bogočoveka ispunjuje čoveka bogočovečanskom silom i osposobljuje na dela bogočovečanska, dela hristovska, i veća od ovih[115]. Vera u Bogočoveka daje ljudima silu i moć da se rode od Boga i postanu sinovi Božji[116].

Tajna čovekovog spasenja od greha, smrti i đavola sva je u veri čovekovoj u svemoć Spasitelja Hrista. Čoveku koji svesrdno veruje u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja, čudesni Spasitelj na tajanstveni način daje neiskazane moći, moći koja i nemoguće čini mogućim, tj. čini mogućim za verujućeg ono što je nemoguće za neverujućeg. Zato je Spasitelj jasan i odlučan u reči svojoj : Zaista vam kažem: ako imate vere koliko zrno gorušično, ništa vam neće biti nemoguće (ουδέν άδυνατήσει ύμϊν)[117]. Zaista vam kažem: ako imate vere i ne sumnjate, sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete[118]. Sve je moguće onome koji veruje (πάντα δυνατά τω πιστεΰοντι)[119].

Vera u Evanđelje je uslov spasenja[120]. Koji uzveruje u Evanđelje, spašće se[121]. U meri čovekove vere je mera njegove moći i sile, zato je svemoćni Spasitelj u mnogo prilika govorio pojedinim ljudima: Kako si verovao neka ti bude![122] vera tvoja pomože ti[123]; po veri vašoj neka vam bude![124] idi, vera tvoja pomože ti[125]. Ponekad vera čovečija svojom bezgraničnom silom izjednačuje volju verujućeg sa voljom Spasitelja, zbog čega On i veli Hananejki: O ženo, velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš![126] Ojađenom Jairu, čiju veru u Spasiteljevu moć pokoleba vest da je bolesna kći njegova već umrla, blagi Gospod govori kao utehu: Samo veruj, i oživeće[127]. Učenicima, poplašenim od bure na moru, Spasitelj, pošto utiša buru, govori s prekorom: Zašto ste strašljivi, maloverni?[128] A Petru, koji na Spasov poziv ide po moru, ali zbog sumnje poče tonuti, Spas veli: Maloverii, zašto se posumnja?[129] Vera u Bogočoveka ispunjuje čoveka neustrašivom bogočovečanskom silom; neverje pretvara čoveka u kukavicu i sumnjalicu. Strah u opasnosti znak je maloverja, a suviše veliki strah znak je neverja. U tom pogledu mnogoznačajne su Spasiteljeve reči, upućene poplašenim učenicima: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere![130]

Ako je tajna Spasiteljevog učenja o spasenju igde prisutna sva bez ostatka, onda je to u njegovom učenju o ljubavi. On uči o ljubavi kao spasonosnom podvigu kojim je izgrađen celokupni bogočovečanski domostroj spasenja, jer je On sam svesavršena ljubav: Bog je ljubav (ό Θεός αγάπη εστί)[131]. Iz te svebožanske ljubavi On je i došao u ovaj svet radi spasenja sveta[132], radi spasenja okorelih grešnika[133]. I kada Spasitelj uči o ljubavi, On uči kao ovaploćena, oličena božanska ljubav, kao Bog kome bi drugo ime moglo biti: Ljubav. Pošto je njegovo učenje o ljubavi, učenje ovaploćenog Boga ljubavi, to je ljubav kojoj On uči izuzetna i jedinstvena. U tom pogledu, kao i u svakom, On je potpuno nova pojava i potpuno nova Ličnost u istoriji sveta. Zato On s pravom svoju ljubav naziva novom, i zapovest o toj ljubavi novom zapovešću.

Otkrivajući svojim učenicima na Tajnoj večeri tajnu svoje ljubavi i svog učenja o ljubavi, Spasitelj im govori: Novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugoga kao što vas ja ljubih (καθώς ήγάπησα υμάς), da se i vi ljubite među sobom[134]. A novina je Spasiteljeve ljubavi u tome što je bogočovečanska, što je On Bog ljubavi, i kao takav ima ljubeće sile za sve i sva. Na prvom mestu za neprijatelje svoje. U ovoj novoj zapovesti o novoj ljubavi glavno je: da sledbenici Hristovi ljube jedan drugoga ljubavlju bogočovečanskom: kao što vas ja ljubih.

Ljubav bogočovečanska izobiluje svim savršenstvima Trojičnog Božanstva, koje je Ljubav. Ona se ispoljava u držanju Bogočovekovih zapovesti: Ako me ljubite, držaćete zapovesti moje[135]. Pošto je sam Bogočovek Ljubav, to držanje njegovih zapovesti ispunjuje čoveka božanskom Ljubavlju, kojom i u kojoj živi Trosunčano Božanstvo. Jer u dušu, ispunjenu bogočovečanskom ljubavlju, useljuje se i obitava Božanska Trojica, po sveistinitoj reči Gospoda Isusa: Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj koji me ljubi; a ko mene ljubi, njega će ljubiti Otac moj, i ja ću ga ljubiti i javiću mu se.Ko ljubi mene, držaće reč moju, iOtac moj ljubiće njega, i doći ćemo k njemu i nastanićemo se u njega (και προς αυτόν έλευσόμεθα, και μονήν παρ’ αύτω πονησμεν)[136].

Α kao svodeći sve svoje božanske zapovesti na jednu zapovest, Spasitelj veli: Ovo je moja zapovest: da ljubite jedan drugoga kao što vas ja ljubih (ίνα αγαπάτε αλλήλους, καθώς ήγάπησα υμάς)[137]. Otuda Spasitelj, i kada ljudima odgovara na pitanje, koja je zapovest najveća, objavljuje: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci[138], tj. celokupno Otkrivenje Trojičnog Božanstva. Osim toga, bogočovečanska ljubav pretvara čoveka u biće besmrtno i ispunjuje ga večnim životom, jer ga ispunjuje Bogom[139].

Znak da je neko ponovo rođen od Boga, preporođen, jeste ljubav njegova prema Bogočoveku Hristu kao Bogu i Spasitelju[140]. Sav rad u carstvu Hristovom, u carstvu Božijem, zasniva se na ljubavi prema Bogu i bližnjemu. To je najglavnije osećanje, i regulator, i norma[141]. U meri ljubavi je mera svetosti i čistote. Gresi se opraštaju čoveku prema meri njegove ljubavi, jer ljubav uklanja i sagoreva greh: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta, malu ljubav ima[142].

U svojoj božanskoj beskrajnosti i svesavršenoj punoći bogočovečanska ljubav je data u Ličnosti Gospoda Isusa. Svojim učenjem o bogočovečanskoj ljubavi kao sredstvu spasenja Gospod Hristos ne traži od čoveka ništa više nego što je On sam pokazao i učinio ljubavlju svojom. Ko ima ljubavi Hristove, on sa njom ima i sile bogočovečanske da tvori dela Hristova. Zato što je Gospod Isus bezmereno ljubio neprijatelje svoje, molio se Bogu za one koji Ga gone, činio dobro onima koji Mu zlo čine, imao je prava da sledbenicima svojim propiše zapovesti o takvoj ljubavi: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone[143]… Svuda i u svemu Bogočovek i njegova bogočovečanska ljubav: kao što vas ja ljubih.

Spasiteljevo bogočovečansko učenje o spasenju bilo bi nespasonosno, kada ne bi obuhvatalo molitvu kao životvornu bogočovečansku silu. Kao Bogu, Gospodu Hristu nije bilo potrebno da se moli, ali kao istinskom čoveku, kao istinskom pretstavniku vascelog roda ljudskog, Njemu je molitva bila neophodna. Jer je molitva najprirodniji i najcelishodniji način opštenja ljudske prirode sa Bogom, pa makar ona bila oličena u najpravednijem ili u najgrešnijem čoveku. Molitva je organ pomoću koga čovek hrani sebe božanskim istinama kao hranom.

Molitveni odnos čovečijeg bića prema Bogu je najprirodniji i najnormalniji odnos. Bogočovečanska molitva zahvata celoga čoveka, i pretstavlja najlogičniji odnos čoveka kao bogolikog bića prema Bogu kao Tvorcu i Ocu. Nigde se bogočežnjivost čovečije ličnosti ne izražava tako snažno i integralno kao u molitvi. Stoga je molitva prvostepeni evanđelski podvig, kome čoveka uči sam Duh Sveti, Duh Istine. Novozavetna je molitva zaista nešto novo u ovome svetu, novo time što se pravi bogomoljci mole Duhom i Istinom[144]. U tako važnom i složenom podvigu kao što je novozavetna molitva čoveku je učitelj sam Duh Sveti, Duh Istine[145]. To su živo osećali Spasiteljevi učenici, i stoga Mu se obratili molbom: Gospode, nauči nas moliti se Bogu. I On im je kao brazac novozavetne molitve dao molitvu Gospodinu: Oče naš, …[146]

Pretstavljajući rod ljudski, i pritom kao svevideći Bog imajući viziju svih grehova sviju ljudi svih vremena, Gospod Isus je gotovo uvek pogružen u molitvu za rod ljudski. Mnogo puta je u svetom Evanđelju rečeno: Isus se pope na goru sam, da se moli Bogu[147]; ujutru otide nasamo, i moljaše se Bogu[148]; otide na goru da se pomoli Bogu[149]; odlažaše u pustinju i moljaše se Bogu[150]; otide na goru da se pomogli Bogu, i provede svu noć na molitvi[151]; moljaše se Bogu nasamo[152]. Molitva je toliko važna i toliko neophodna Bogočoveku, da se On bezgrešni moli pri svome krštenju na Jordanu, i nebo se otvara nad njim, i zbiva se preveliko čudo: javljanje svetu Trojičnog Božanstva, Bogojavljenje[153]. Ali i Spasovo čudesno preobraženje, u kome on pokazuje sebe kao Boga, zbiva se onda „kada se moljaše“[154]. Kada pak odlazi na svoj iskupiteljski, žrtveni podvig, Gospod se sav pretvara u molitvu, u Getsimansku molitvu: mnogokratno pada na lice svoje moleći se; od napregnute molitve, u kojoj stradalnički učestvuje sav, Njega obliva krvavi znoj koji kaplje na zemlju[155]. Može se reći: Bogočovek je molitvom spasao rod ljudski od prekletstva, greha i smrti. Stoga se On moli za sve koji se imaju spasti[156].

Bez molitve je nemoguće spasenje. To je osnovno novozavetno načelo, dato od samog Spasitelja. Ono se naročito ogleda u Spasiteljevom jasnom učenju o tome „kako se treba svagda moliti Bogu (πάντοτε προσεύχεστε), i ne sustati (και μη έκκακεΐν)“[157]. Bez molitve je nemoguće očistiti sebe od greha i zla, a to znači: nemoguće je spasti sebe od greha i zla. Za Hristovog sledbenika bogočovečanska molitva je jedina sila koja očišćuje biće ljudsko od svake prljavštine, od svake nečistote, od svakog greha, od svakog đavola, jer je sveistiniti Gospod objavio blagovest: da se rod nečistih duhova, kao pravih tvoraca svih nečistota duhovnih i telesnih, izgoni samo molitvom i postom (τούτο δε το γένος ουκ εκπορεύεται, ει μη έν προσευχή και νηστεία)[158].

Bogočovečanska molitva je prirodni izraz bogočovečanske vere, zbog čega Gospod i blagovesti: Sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete[159]; što god zaištete od Oca u ime moje, ono ću vam učiniti[160]. Ako se dva istinska Bogočovekova sledbenika slože na zemlji u čemu bilo, za što se uzmole, daće im Otac nebeski[161]. Stoga Spasitelj preporučuje svima neprekidnu i neotstupnu molitvu: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji kuca, otvara mu se[162]. Molitva je bogočovečansko oružje kojim se čovek brani od napasti i iskušenja[163]. Ona reguliše hrišćaninov odnos ne samo prema prijateljima nego i prema neprijateljima, stoga čovekoljubivi Spasitelj naređuje: Molite se Bogu za one koji vas gone[164].

Molitva je evanđelska kada je u njoj čovek prisutan svim bićem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svom snagom svojom, a besmislena je kada se sastoji od reči, makar i mnogih reči, u kojima nema ni duše ni srca[165]. Molitva je spasonosna ako je ispunjena ne samo ljubavlju prema Bogu, nego i ljubavlju prema ljudima, što se izražava opraštanjem: Kada stojite na molitvi, praštajte ako što imate na koga[166]. Hram je dom molitve; sve što nije molitva, i što nije od molitve, pretvara hram Božji u pećinu razbojničku[167]. Svaki hrišćanin je hram Božji[168], a to znači: svaki hrišćanin je dom molitve. Nije li molitven, hrišćanin je sebe pretvorio u pećinu razbojničkih strasti, koje satiru u njemu sve što je Božje.

Novozavetna molitva se ne može zamisliti bez novozavetnog posta. Po Spasiteljevom učenju, post je neophodan bogočovečanski podvig u spasenju čoveka od greha, smrti i đavola. Post je isto toliko neophodan koliko i molitva. U samoj stvari, post i molitva su blizanci koji se zajedno rađaju, zajedno razvijaju, zajedno napreduju, ali i kada opadaju zajedno opadaju, i kada umiru zajedno umiru. Post i molitva sačinjavaju jedno nedeljivo bogočovečansko evanđelje. Stoga je bezgrešni Spasitelj, kada je hteo ljudima da propiše i da lek protiv svih bolesti, nečistota, zala, grehova i nečistih duhova, objavio svoje čudesno evanđelje o postu i molitvi, rekavši: Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom[169], to jest: rod svih nečistih duhova, svih grehova, svih strasti, svih poroka, svih nečistota, izgoni se samo molitvom i postom. Razume se, novozavetnom molitvom i novozavetnim postom.

Novozavetni post je nov time što ima u sebi bogočovečanske sile koje očišćuju dušu od grehova, od strasti, od nečistota. Jer je novozavetni post: uzdržavanje tela od mrsnih jela, a duše od grehova. U novozavetnom postu učestvuje sva duša i sve telo, te zajedno poste i od jela i od greha. Da je novozavetni post nov i po sadržini i po načinu, pokazuje Spasitelj govoreći: Vino novo ne leva se u mehove stare; inače mehovi se prodru i vino se prolije, i mehovi propadnu. Nego se vino novo leva u mehove nove, i oboje se sačuva[170]. A to znači: post je spasonosan kada istovremeno i iz duše i iz tela izgoni stare grehe i strasti, te na taj način sačuva i dušuitelozabogočovečanskiživotiuovomiuonomsvetu Ako nije takav, post je farisejstvo koje upropašćuje dušu čovekovu onesposobljavajući je za život u Bogu[171]. Kako treba istinski postiti, i dugo postiti, pokazao je sam Spasitelj svojim četrdesetodnevnim postom u pustinji[172].

Zato što je bio obrazac savršene smirenosti, Gospod Hristos je u svome Evanđelju spasenja objavio učenje o smirenosti kao spasonosnoj sil i bogočovečanskoj. Ljudski duh nije u stanju ni zamisliti kakav je i koliki je podvig samosmirenja, samoponiženja izvršio Jedinorodni Sin Božji i Bog, ovaplotivši se, postavši čovek, i podvrgnuvši sebe krsnoj smrti[173]. Celokupni Spasiteljev život na zemlji pretstavlja i jeste neviđeno smirenje. Zar nije neviđeno smirenje, kada se On, svemoćni Bogočovek, radi nas podvrgava ljudskim nemoćima[174], iskušenjima[175]; kada sirotuje[176]; kada postaje sluga ljudima[177]; kada učenicima noge pere[178]; kada dopušta da Ga vređaju[179] pljuju[180], biju[181] i ubiju?[182] Kao ovaploćeno smirenje i oličeno svesmirenje Spasitelj s pravom veli za sebe da je „smiren srcem“[183]. I sav život Spasiteljev na zemlji prošao je u svesavršenoj smirenosti, o kojoj su Proroni prorokovali a koju su njegovi savremenici gledali[184].

Pošto je presvetom Ličnošću svojom i bezgrešnim životom svojim savršeni obrazac i primer bogočovečanskog smirenja, Spasitelj zahteva i od svojih sledbenika takvo smirenje, jer je ono izvor sile koja spasava ljude od meteža greha i uvodi u odmor svetosti: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete odmor dušama svojim[185]. Vi me zovete učiteljem i Gospodom, govori Spasitelj učenicima svojim, i pravo velite: jer jesam. Kad dakle ja, Gospod i učitelj, oprah vama noge, i vi ste dužni jedan drugome prati noge. Jer vam ja dadoh primer da i vi tako činite kao što ja učinih vama[186].

Evanđelska smirenost je bogočovečanska sila koja čoveka čini ne samo velikim, već i najvećim u carstvu nebeskom. Kada učenici postavljaju pitanje Gospodu: Ko je najveći u carstvu nebeskom? On doziva dete, postavlja ga među njih, i govori im: Zaista, zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. Koji se ponizi kao dete ovo, taj je najveći u carstvu nebeskom; jer koji je najmanji među vama, on je veliki[187].

Nenadmašna veličina novozavetnog čoveka sastoji se u smirenom služenju drugima: Najveći između vas da vam bude sluga. Koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se (όστις ταπεινώσει εαυτόν, ύψωθήσετε)[188]. Kada se učenici Spasovi, još rastrgani slabostima ljudskim, prepiru među sobom ko je najveći, Spas im objavljuje blagovest: Koji hoće da bude prvi, neka bude najzadnji od sviju i sluga svima, (εσται πάντων έσχατος, και πάντων διάκονος)[189]. Jer koji je najmanji među svima vama, taj je veliki[190].

Bogočovek je doneo nov način vladanja nad ljudima: vladati nad ljudima smireno im služeći. Smireno služenje ljudima i sačinjava novozavetni, bogočovečanski metod upravljanja nad ljudima. Kada braća Voanerges, puni beskrajne ljubavi prema Spasitelju, izjavljuju plamenu želju da stalno budu sa njim u carstvu njegovom, jedan s desne a drugi s leve strane, tada smireni Car nad carevima doziva svoje učenike i daje im odlučnu zapovest o smirenosti kao metodu njihovog života i rada: Znate da knezovi narodni gospodare nad njima i velikaši upravljaju njima. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude sluga (έστω υμών διάκονος), i koji hoće da bude prvi među vama, neka vam bude sluga, kao što ni Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju da u otkup za mnoge[191].

Smirenost ispunjuje čoveka osećanjem grešnosti. A kada se udruži sa molitvom, ona spasava od greha i đavola. To Spasitelj pokazuje svojom pričom o Cariniku i fariseju. Gordošću je farisej udaljio sebe od spasenja, a carinik je molitvenom smirenošću opravdao sebe za grehe svoje pred Bogom, tj. spasao sebe. Zato Gospod i veli: Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže, poniziće se; a koji se sam ponižuje, podignuće se[192].

Smirenost osposobljava dušu za primanje božanskih istina i za življenje u njima. Svoje bogočovečansko učenje Gospod Isus je, po volji Oca svog nebeskog, otkrio smirenima, zbog čega On i odaje molitvenu zahvalnost svome Ocu[193]. Kao što je gordost početak svih zala, tako je smirenost početak svih dobara. Premudri Spasitelj je postavio smirenost kao temelj na kome se zida novozavetna zgrada spasenja i blaženstva, jer blaženom smirenošću čovek stiče carstvo nebesko još ovde na zemlji[194].

Bogočovečanska krotost je nepresušni izvor spasenja, jer je ona unedrena u čudesnom i čudotvornom srcu Spasovom. Svemoćni Gospod Isus krotak je životvornom krotošću. Kada gleda u svoje žalostivo srce, On u njemu vidi krotost kao caricu svih svojih osećanja i misli. Stoga i objavljuje da je jedino u njegovom krotkom srcu spasenje dušama ljudskim, i u spasenju odmor blaženi i beskonačni[195]. Spasiteljeva je krotost bezmerna kao i njena spasilačka sila, stoga, gledajući Njega krotkog i blagog, Najveći između rođenih od žena, govori za Njega: Gle, Jagnje Božje koje uzima greh sveta na sebe[196]. Iako Car nad Anđelima, Arhanđelima i svima vidljivim i nevidljivim svetovima, Gospod Isus živi i dela u svetu kao neizmerno krotak[197]. Veličina, vrednost i spasonosnost Spasiteljeve krotosti je tolika, da apostol Pavle, učeći hrišćane smirenosti i krotosti, čini to moleći ih „krotosti radi i tišine Hristove“[198]. Bezmerna krostost svemoćnog Spasitelja naročito se projavila u njegovom krotkom podnošenju uvreda, kleveta, stradanja, muka, pa i same krsne smrti[199].

Zato što je sam neiskazano krotak, Spasitelj i uči o krostosti kao sredstvu spasenja. Kada učenike svoje šalje na propoved spasenja, On im naređuje da među ljudima, podivljalim od grehova i strasti, budu krotki kao jaganjci: Idite, eto ja vas šaljem kao jaganjce među vukove[200]. A kada sinovi Gromova mole krotkog Spasitelja da im dopusti da reknu da siđe oganj s neba i istrebi žitelje samarjanskog sela koje Ga nije htelo primiti, On im s prekorom odgovara: Ne znate kakvoga ste duha. Jer Sin čovečiji nije došao da pogubi duše ljudske, nego da ih spase[201]. Plamenom pak učeniku svom, koji hoće da zaštiti krotkog Učitelja udarajući nožem njegove neprijatelje, krotki Gospod naređuje: Vrati nož svoj na mesto njegovo: jer svi koji se maše za nož, od noža će izginuti[202].

Bogočovečanska krotost u duši Hristovog sledbenika jeste za njega nepresušni izvor blaženstva u svima stanjima i okolnostima. Ona je u stvari bogočovečanska sila kojom će ličnosti krotkih ljudi preživeti sve smrti i postati vladari na novoj zemlji, zemlji očišćenoj od greha i zla opьem Strašnoga suda. Stoga je krotki Gospod objavio spasonosnu zapovest: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju[203]. Bogočovečanska krotost odvodi čoveka u raj, kao što nerazuman gnev čini čoveka odgovornim paklu ognjenom[204].

U samoj stvari, savršena čistota je svojstvena bezgrešnosti, tj. savršenoj svetosti, kakvu je imao jedino Gospod Isus, kao Jedini Bezgrešan. Nema sumnje, kao što je greh izvor svake nečistote, tako je i svetost izvor čistote. Stoga bezgrešni Spasitelj uči o čistoti kao sili koja spasava. Što svetiji čovek, to i čistiji; najsvetiji su i najčistiji, jer sveta rasploženja potiskuju grehe iz duše, dok ih sasvim ne potisnu, i tako očiste dušu od svake nečistote. Samo čista duša, a čista je ona duša koja je ispunjena bogočovečanskom svetošću , ima očišćeno oko bogolike suštine svoje, i njime vidi Boga u njegovim božanskim savršenstvima. U tom bogoviđenju je i njeno neiskazano blaženstvo. O tome Svečisti govori izdajući spasonosnu zapovest: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti[205]. Bogočovečanska svetost je so koja život Hristovih sledbenika održava u evanđelskoj čistoti, i ne dopušta da se greh vrati u nju. Otuda su oniso zemlje[206].

Bogočovek uči, da je svaki greh nečistota, i kao takav, svaki uprlja dušu, naročito greh koji se putem navike pretvorio u strast. Lek od toga je jedan: evanđelska bestrasnost. Ona se stiče dugom borbom sa gresima, dok se duša potpuno ne očisti, ne obestrasti. Ispunjena gresima, duša uprlja ne samo sebe nego i telo koje nosi. Jer ona pretvara telo u oruđe svojih grešnih raspoložena. Iz pohotljivog oka gleda pohotljiva strast duše. Da bi se oko oslobodilo pohotljivosti, treba iščupati iz duše pohotljivu strast. Ne učini li čovek to, strast može zahvatiti svu dušu i sve telo, i vrgnuti čoveka u večnu pogibao. O tome Spasitelj govori kada uči: Svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svom. I ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao[207]. Što važi za oko, važi za svaki deo tela koji duša upotrebljava kao oruđe za svoje grehe i strasti[208].

Greh je jedina sila koja prlja, pogani, zagađuje čoveka. Grehovnost čovekova se prostire i na svu tvar oko čoveka, te time pogani i nju, bogozdanu i nevinu. Ali pri tome procesu ogrehovljena tvar nije kriva nego čovek, kroz koga je greh ušao u svet, i pomoću koga se i rasprostire na svu tvar u svetu[209]. Otuda se bogočovečanski metod očišćenja tvari od greha sastoji u izgnanju greha iz čoveka, i glavnih tvoraca greha: nečistih duhova. Kada se čovek iznutra očisti, onda je u pravom smislu čist. A tu čistotu ima samo sveti čovek. Znači: čovek se očišćuje svetošću, a kroz čoveka i tvar[210]. Nema prava drugoga da uči čistoti onaj koji nije svetošću očistio sebe od greha. Evanđelski je metod: najpre očistiti sebe, pa onda drugoga učiti čistoti. Jer ako neočišćen čovek svojim prljavim rukama bude čistio nečistog, on će ga samo još više uprljati. Stoga je istinito i spasonosno Spasiteljevo pravilo: treba najpre sebe očistiti od greha, pa onda drugoga[211].

Iz beskrajnog svog milosrđa Bog Logos se ovaplotio radi spasenja ljudi od greha[212], a Bog Otac koji je iz ljubavi poslao Sina svog u ovaj svet naziva se Ocem milosti[213]. Jer istinska, neprolazna milost dolazi od Njega. U samoj stvari, tek sa ovaploćenjem Boga Logosa svet je poznao pravo i savršeno milosrđe Božje. Duša Bogočovekovog podviga iskupljenja i spasenja roda ljudskog jeste beskrajno milosrđe Božje. Otuda je Bogočovek u svom spasonosnom Evanđelju objavio, da je milosrđe neophodno sredstvo u bogočovečanskom domostroju spasenja. Ono sačinjava jednu od glavnih Spasiteljevih zapovesti spasenja. Jer je spasenje čoveka, na prvom mestu, delo milosrđa Božjeg, te je i čovek, koji se spasava, dužan da prema drugima bude božanski milosrdan.[214] Jasna je i neumitno odlučna Spasiteljeva zapovest: Budite milostivi kao što je milostiv Otac vaš (γίνεσβε οΰν οίκτίρμονες, καϋώς και ό πατήρ ύμων οίκτίρμων εστί).[215]

Sva mnogobrojna isceljenja od duhovnih i fizičkih bolesti Spasitelj je učinio iz milosrđa. I to sa spasonosnim ciljem: da to bogočovečansko milosrđe ljudi pretvore u svoju vrlinu, u svoj život. Milosrđem ili nemilosrđem čovek u ovom svetu određuje svoju večnu sudbinu u onom svetu. Na dan Strašnoga suda svemilosrdni i svepravedni Gospod odrediće milosrdnim ljudima život večni a nemilosrdnim muku večnu[216].

Kao što je spasenje sveta zavisilo od milosrđa Božjeg, tj. od njegovog čovekoljubivog ovaploćenja i bogočovečanskog podviga spasenja, tako i spasenje svakog čoveka posebno zavisi od njegovog milosrđa prema drugim ljudima. Stoga je Spasitelj zapovest o milosrđu postavio kao neophodnu zapovest spasenja: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani[217]. U samom podvigu milosrđa vrši se bogočovečanska tajna: duša milosrdnog čoveka ispunjuje se balženstvom od strane nevidljivog Boga, koji milosrđe nagrađuje najvećim darom svojim: večnim blaženstvom. U suštini svojoj novozavetno milosrđe je najunutrašnjiji i najnevidljiviji podvig duše, u kome duša, ispunjena milosrdnim Spasiteljem, projavljuje bogočovečansko milosrđe prema ljudima i prema tvari. To je razlog što Spasitelj naziva ovaj podvig tajnom milostinjom, koju Otac nebeski daruje, rukovodi i nagrađuje[218].

Po božanskom učekьu Gospoda Isusa život večni se stiče bogočovečanskim milosrđem, milosrđem prema svima i svemu, što je dirljivo izraženo u priči o Milostivom Samarjaninu[219]. A potresna priča o Bogatašu i Lazaru jasno pokazuje da nemilosrđe odvodi u pakao[220]. Istinsko novozavetno milosrđe ogleda se u nekoristoljubivoj milostinji i ljubavi. Ono ima toliko vrednosti u očima Božjim, da se dostojno može nagraditi jedino o vaskrsenju pravednih, kada će se pravednicima dodeliti večno blaženstvo u večnom životu[221]. Najveću vrednost u očima Boga i Spasitelja našeg Gospoda Isusa ima milosrđe iz čistog čovekoljublja, bez ikakve primese koristoljublja i hvalisavosti. To je milosrdni Spasitelj objavio, kada je udovičinu milostinju od dve lepte proglasio za najveći dar, jer je ona dala sve što je imala, svu hranu svoju, a drugi su davali od suviška svoga[222]. No svemilostivi Spasitelj je celokupno Evanđelje spasenja sveo na bogočovečansko milosrđe, kada je izrekao sveštenu i svebožansku zapovest: Mnogo je blaženije davati nego uzimati (μακάριόν έστι μάλλον διδόναι ή λαμβάνειν)[223].

Šta je Bogočovekov podvig spasenja roda ljudskog ako ne podvig opraštanja grehova ljudima? Zato što je bezgrešan, i beskrajno čovekoljubiv, Gospod Hristos ima i vlast i pravo opraštati grehe[224]. U opraštanju grehova milostivi Spasitelj je bio neumoran[225]. On čak i sa krsta oprašta onima koji su Ga raspeli i raspeta ismevali[226]. Takvo opraštanje grehova drugima Spasitelj blagi zahteva od svojih sledbenika: Ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako pak ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše[227]. Opraštajte, i oprostiće vam se; jer kakvom merom merite, onakom će vam se vratiti[228]. Molitva onda ima spasonosne vrednosti kada je ispunjena opraštanjem grehova: Kada stojite na molitvi, praštajte ako što imate na koga, da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama grehe vaše[229]. Opraštanje grehova čoveku biva srazmerno njegovom hristoljublju; najvećem hristoljublju najviše se oprašta. Ko mnogo ljubi Gospoda Hrista, mnogo mu se prašta; a kome se malo oprašta, malo ljubi[230].

Opčinjena grehom, ljudska je priroda sklona grehu. Ali ako se kaje, treba joj opraštati grehe: onoliko puta opraštati, koliko se puta kaje. Takva je zapovest spasenja, propisana svemilostivim Spasiteljem: Ako ti sagreši brat tvoj, pokaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: kajem se: oprosti mu[231]. Na pitanje svoga učenika: Gospode, koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim? do sedam puta? Spasitelj odgovara: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset[232]. Ovim Spasitelj nije odredio broj, veli sveti Zlatoust, nego bezbrojnost (το άπειρον). On nije odredio broj koliko smo puta dužni opraštati bližnjemu, nego je pokazao da je to naša neprekidna i svagdašnja dužnost[233]. U ovom pogledu, čovek je dužan da se ugleda na milosrđe Oca nebeskog. To Spasitelj pokazuje pričom o Nemilostivom sluzi, kome Bog oprašta bezbroj velikih grehova, a on neće da oprosti bratu svome nekoliko sitnih grehova. Zbog toga, premudra pravda Božja koja uvek prati milosrđe Božje, izriče svoj svepravedni sud nad nemilostivim slugom[234]. U bogočovečanskoj pedagogici ispravljanja grešnika putem milosrdnog opraštanja grehova poslednji i završni sud pripada Crkvi, kao obitalištu Svete Trojice: Kaži Crkvi; a ako i Crkvu ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik[235].

Bog mira[236] Gospod Hristos se ovaplotio, i svojim bogočovečanskim podvigom spasenja postao „mir naš“ sa Bogom i ljudima[237], i Gospod mira[238], jer je uklonio greh koji pretstavlja i jeste jedino neprijateljstvo čovekovo prema Bogu i ljudima[239]. Kao takav, Spasitelj je u svome učenju o spasenju objavio mir i mirotvorstvo za neophodnu vrlinu u čovekovom podvigu spasenja od greha i zla. Ali samim tim što je mir Hristov, mir bogočovečanski, on se razlikuje od svakog mira koji ljudi stvaraju. Bogočovečanski mir je po prirodi svojoj sveobuhvatljiv: obuhvata čovekov odnos prema Bogu, ljudima i celokupnoj tvari, i stiče se svetošću. U tome je njegova izuzetnost i jedinstvenost. To je razlog što krotki Spasitelj na Tajnoj večeri ostavlja učenicima mir svoj kao nešto božanski važno i spasonosno, i veoma različito od svetovnog, ljudskog, hominističkog mira: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam kao što svet daje. Neka se ne plaši srce vaše i naka se ne boji![240].

Do bogočovečanskog mira Hristovog čovek dolazi posle duge borbe sa gresima u sebi i u svetu oko sebe, borbe koju on vodi u ime Hrista i silom Hristovom. U stvari, to je borba za Hrista, za zacarenje Hrista u duši, kojim se i izgone gresi iz duše, jer samo u Gospodu Hristu biće ljudsko nalazi istinski mir i pravi odmor od greha i zla[241]. Zato je Spasitelj jasno ukazao na tu borbu čovekovu sa gresima koja prethodi zacarenju bogočovečanskog mira u duši njegovoj, objavljujući: Ja sam došao da bacim oganj na zemlju; i kako bi mi se htelo da se već zapalio! Mislite li da sam došao da dam mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor. Jer će otsad petoro u jednoj kući biti razdeljeni: troje protiv dvoje i dvoje protiv troje, otac protiv sina i sin protiv oca, mati protiv kćeri i kći protiv matere, svekrva protiv snahe svoje i snaha protiv svekrve. I neprijatelji čoveku biće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne ide za mnom, nije mene dostojan[242].

Kada ljudi u istrajnoj borbi sa gresima uspeju da blagodaću Hristovom zacare mir u duši svojoj, oni postaju istinski mirotvorci, i istinski su blaženi, jer su postali sinovi Božji. Nema većeg i večnijeg blaženstva za biće ljudsko nego da postane sin Božji, jer time postaje učesnik u bogatstvu svog nebeskog Oca, i njegovom božanstvu nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Tu je blagovest Gospod objavio kada je dao svoju spasonosnu zapovest o mirotvorstvu: Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati[243].

Živeći u ovom svetu Spasitelь je objavio bogočovečansku istinu: Bog je jedino bogatstvo čovekovo; čovek pak koji stvorenja ili stvari proglasi za bogatstvo, i njih teče kao blago, a ne bogati se Bogom, propada večnom propašću[244]. Pošto je čovek po prirodi bogoliko biće, on ne može da živi stvarima i od stvari, već Bogom i od Boga[245]. Svojim bogočovečanskim životom na zemlji Spasitelj je pokazao i dokazao da je bogočovečansko siromaštvo u stvarima sila koja spasava od greha i smrti. Siromah imanjem, Gospod je upozoravao one koji su hteli da idu za Njim: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, i Sin čovečji nema gde glave zakloniti[246]. Evanđelje spasenja čudesni Gospod na prvom mestu objavljuje siromasima[247]. Šaljući svoje učenike na propoved Evanđelja, On im daje zapovest o siromaštvu: Ne nosite zlata, ni srebra, ni torbe na put, ni dve haljine, ni štapa[248]. A svima svojim sledbenicima On preporučuje evanđelsko siromaštvo, koje se svim bićem oslanja na sveblagog Promislitelja, Boga svedržitelja: Ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti, ni telom u što ćete se obući. Duša je pretežnija od jela, i telo od odela. Pogledajte gavrane kako ne seju, ni žanju, koji nemaju podruma ni žitnice, i Bog ih hrani; a koliko ste vi pretežniji od ptica? Pogledajte ljiljane kako rastu: ne trude se, niti predu, ali ja vam kažem da se ni Solomon u svojoj slavi svojoj ne obuče kao jedan od njih. A kad travu po polju, koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odeva, a kamoli vas, maloverii![249]

Bog daje ljudima imanje u ovom svetu, da bi ga pretvorili u večno blago, u nepropadljivo bogatstvo. A to će učiniti, ako ga upotrebe na milostinju. U tom pogledu zapovest je Spasiteljeva jasna i odlučna: Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće ovetšati, riznicu na nebesima koja se nikad neće isprazniti, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede[250]. A za one koji se uzdaju u bogatstvo ovoga sveta, a ne pretvaraju ga u sredstvo spasenja bogateći se pomoću milostinje Bogom, sveblagi Spasitelj ima gorku reč: Teško vama bogati, jer ste već primili utehu svoju. Teško vama siti sad, jer ćete gladovati[251].

Doborvoljnim stradanjem Gospod Isus je iskupio svet, a učenjem svojim o potrebi stradanja radi evanđelskih istina On je stradanьe za pravdu učinio neophodnim sredstvom za spasenje ljudi od greha i zla. Svojim nevinim stradanjem bezgrešni Spasitelj je postao idealni obrazac stradanja za božansku pravdu u ovom svetu koji u zlu leži. Ali se njegova božanska sila naročito pokazala u tome što je On stradanьe za Evanđelje pretvoriv za stradalnike u blaženstvo. Od stradanja za Njega božanstveni Spasitelj je načinio izvor nepresušnog blaženstva. U tome je čudesna novina bogočovečanskog domostroja spasenja, u tome i svepobedna sila, jer su hrišćani pobeđivali i pobeđuju stradanjem za Hrista, a ne mučenjem drugih u ime Hrista. U svetu punom nepravde i slastoljublja Bogočovečanski Pravednik i njegovi sledbenici moraju biti gonjeni. Ali je nepobedna sila gonjenih Hrista radi u tom što su oni blaženi u stradanju i smrti za Gospoda Isusa, jer kroz njih oni hitaju svome sladčajšem Gospodu, radujući se večnom životu sa Njim na nebesima. Takvo je obećanje sveblagog Gospoda: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko[252]. I to prognani ne rade neke prolazne, relativne i hominističke pravde i pravdice ljudske, već radi večne, savršene i božanske pravde, oličene u Bogočoveku Hristu koji je pravda Božija ovaploćena i očovečena[253], i stoga izvor svespasonosne pravde za rod ljudski[254]. Da je tako, pokazaje sam Spasitelj, jer odmah posle zapovesti o blaženstvu prognanih pravde radi, On objavljuje da je stradanje za božansku pravdu u stvari stradanje za Njega, koji je oličenje večne pravde Božje: Blaženi ste kada vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima[255].

Nosioci bogočovečanske pravde, koja spasava stradanjem za nju, biće izvođeni pred Careve i vlastele, biće predavani na muke, biće bijeni i ubijani, svi će mrzeti na njih, a oni će se od svega toga braniti blaženim stradanjem do kraja, po reči preblagog Gospoda Isusa: Koji pretrpi do kraja, spašće se[256]. Ne bojeći se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti, sledbenici Spasovi neustrašivo će ispovedati evanđelsku pravdu i trpljenjem svojim spasavati duše svoje[257]. U svome podvigu stradanja za božansku pravdu hristonosci ne mogu prevazići najvećeg Stradalca za tu pravdu: samog Gospoda pravde Isusa Hrista, po sveistinitoj reči njegovoj: Nije sluga veći od gospodara svog. Ako su mene gonili, i vas će goniti[258]. Šta više, opčinjeni zavodničkom logikom zla i sablažnjivom sladošću greha, pobornici nepravde ubijaće hristonosce sa ubeđenjem da Bogu službu čine, o čemu je sveznajući Spasitelj unapred govorio svojim sledbenicima: Doći će vreme kada će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini[259]. Ali, hristonosci će i u tom slučaju radosno stradati za nezamenljivog Gospoda Isusa, imajući u sebi plameno osećanje istinitosti njegovih reči: Ko prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima[260].

Da čovek izradi osećanje, saznanje, ubeđenje o potrebi neustrašivog i blaženog stradanja za Bogočoveka Hrista i njegovu pravdu, neophodno je da najpre nevidljivo postrada u sebi, u najunutrašnjijem biću svom. A to biva kada se čovek radi Gospoda Hrista evanđelskim podvigom vere odrekne samoljubivog egoizma, idolatriskog antropocentrizma i čulnog racionalizma; kada radi Gospoda Hrista „izgubi dušu svoju“, raspne sebe svetu, uzme krst svoj, odreče se ne samo sveta nego i sebe, i svim bićem svojim bespovratno pođe za sladčajšim Gospodom Isusom[261]. Drugim rečima: da bi se čovek osposobio za stradalca i ispovednika Bogočovekove istine i pravde, nužno je da najpre podvigom samoodrečne vere svega sebe preda Gospodu Hristu, poseje sebe, zrno ličnosti svoje u životvornim dubinama božanskog bića njegovog, „umre“ u Njemu, i blagodaću njegovom oplodi sebe bogočovečanskom plodnošću, jer sve to zahteva spasonosna reč Spasiteljeva: Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši u zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi. Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni[262]. Samo za takvoga čoveka evanđelski jaram Hristov postaje blag, i evanđelsko breme Hristovo postaje lako[263]. Ne preporodi li pak čovek sebe Gospodom Hristom, a hoće da ispoveda evanđelsku istinu i pravdu, izazvaće potsmehe kao onaj koji počne zidati i ne može da dovrši, jer prethodno nije proračunao da za takav podvig treba imati mnogo bogočovečanske blagodatne sile[264].

Gospod Hristos, ovaploćeni Bog Logos, javio se kao savršeni i bezgrešni Učitelj jedino istinitog bogopoznanja i bogopoštovanja. On je objavio savršeno učenje o jedinom istinitom Bogu: Svetoj Trojici[265]. Nenadmašno preimućstvo Bogočovekovog učenja o Bogu i bogopoštovanju sastoji se u tome što je On učio o istinitom Bogu pokazujući u svome čovečanskom liku punoću Božanstva telesno: jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno (δτι έν αύτω κατοικεί πάν το πλήρωμα τής Θεότητος σωματικώς)[266]. Učeći oBogu kao ovaploćeni Bog Logos, On je objavio savršeno učenje o Bogu, kao nikad niko od ljudi[267]. Večna novina Bogočovekovog učenja o Istini sastoji se u tome što je objavio i pokazao da je Istina Bogočovečanska Ličnost, Ličnost a ne pojam, ili teorija, ili shema: Ja sam Istina[268]. Pošto je Gospod Hristos ovaploćeni Bog Logos, to On s pravom uči i zahteva da svi poštuju Njega kao što poštuju Boga Oca[269], jer koji vidi Njega, vidi i Oca[270].

Istinsko bogopoštovanje izražava se istinskim služenjem Bogu, bogosluženjem. Ličnošću svojom i učenjem Gospod Isus je objavio jedino istinitog Boga, zato zahteva da se služi samo istinitome i večitome Bogu[271]. Otuda je osnovni greh sveta: neverje u Bogočoveka. To je ono zbog čega čak i Utešitelj, Duh Sveti kara. Da, Utešitelj kara![272] Posle pojave Bogočoveka Hrista u ovome svetu, i njegovog učenja o Bogu istinitome, ljudi ne mogu imati izgovor za svoje neverje u Boga, i za grehe koji iz toga proističu[273]. Pošto je dolaskom Bogočoveka pokazano i dokazano svetu i Božanstvo Svetoga Duha, to se hula na Svetoga Duha neće oprostiti ljudima ni na ovome svetu ni na onome[274].

Čovekovo biće sazdano je kao jedna nedeljiva ličnost; stoga čovek ne može deliti sebe na verujućeg i neverujućeg, jer on služi ili Bogu ili nebogu, trećega nema, niti može bita[275]. Svako carstvo koje se razdeli, propada[276]. Ova Spastiteljeva reč na prvom mestu važi za čoveka, jer je on po suštini nedeljivo biće. Čovek je ili sa Gospodom Hristom, ili protiv Njega; trećega ne može biti[277]. Nijedan nije pripravan za carstvo Božje, koji metne ruku na plug pa se obzire natrag[278]. Istinsko, evanđelsko bogopoštovanje i bogosluženje obuhvata celog čoveka bez ostatka. Čovek evanđelske vere je svim bićem svojim predat Bogu. A lažno je bogopoštovanje i bogosluženje: približavati se Bogu ustima, a srcem biti daleko od Njega[279]; govoriti Spasitelju: Gospode, Gospode! a ne tvoriti njegovu božansku volju[280].

U istinitom bogopoznanju i bogopoštovanju je i istinita mudrost, bogomudrost. Pošto je Gospod Hristos ovaploćeni Bog Logos, i kao takav „mudrost Božja“[281], to je On i jedini mudar[282]. Otuda On može dati, i uvek daje, svojim sledbenicima mudrost kojoj se niko ne može protiviti, niti je oboriti[283]. Tajne carstva Božjeg svemudri Gospod otkriva svojim vernim sledbenicima[284], koji u prostoti i čistota srca veruju u Njega kao Boga i Spasitelja[285]. Bogočovekovo učenje je po svemu božansko, tajanstveno i savršeno, otuda ga saopštava ili sam Gospod Hristos[286], ili Bog Otac[287], ili Duh Sveti, Duh Istine koji upućuje u svaku božansku istinu[288]. Čovek pak postaje evanđelski mudar, kada bogočovečansko učenje Spasiteljevo ne samo sluša, nego i izvršuje[289]. Ostane li izvan bogočovečanskog učenja i delatnosti, čovek zaludi u svojim mislima i osećanjima, išto je najstrašnije postaje lud u očima Božjim[290].

Prosvećenje čoveka Bogočovekom vrlo je značajan dogmat u Spasiteljevom učenju o spasenju. Pravo i istinsko prosvećenje sastoji se u prosvetljenju čoveka Bogočovekom, u ispunjenju čoveka svetlošću Bogočoveka. U samoj stvari, prosvećenje i nije drugo do prosvetljenje Bogom. Greh je nagomilao u duši čovekovoj strašan mrak; njega može potisnuti iz čoveka samo bezgrešni Gospod Isus svojom božanskom svetlošću. A Gospod Isus je na prvom mestu Svetlost zato što je Bog[291]. Kao istiniti Bog Logos, Gospod Hristos je „istinita Svetlost“ (το φως το άληθινόν)[292]. I ta istinita Svetlost postade telo[293], postade čovek, te tako velika Svetlost zasija ljudima koji nemoćni čame u tami greha i senci smrti[294]. Zato čudesni Spasitelj objavljuje spasonosnu blagovest: Ja, Svetlost dođoh na svet, da ni jedan koji u mene veruje ne ostane u tami[295]. A to znači: verujući u Bogočoveka, čovek ispunjuje sebe njegovom božanskom Svetlošću, prosvetljuje sebe Bogočovekom, i time izgoni iz sebe greh i tamu greha. Veri u tu čudotvornu Svetlost Gospod Isus doziva sve ljude: Verujte u Svetlost, da budete sinovi Svetlosti[296]. Bogočovekova večna i nezalazna Svetlost prosvetljuje, osvećuje, prosvećuje, spasava čoveka, izvlačeći ga iz tame greha i smrti.

Grehom i zbog greha sav je ovaj svet utonuo u tamu. Otuda čovek u njemu ne vidi kuda ide, ne vidi šta je u stvari ovaj svet, kakav mu je smisao, naznačenie i cilj. Jedino je dolaskom Gospoda Isusa božanska Svetlost zalila ovaj svet, obasjala ga i objasnila njegov smisao, njegovo naznačenje, njegov cilj. Stoga Gospod objavljuje: Ja sam Svetlost sveta (εγώ είμι το φως τοΰ κόσμου); ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati Svetlost života (το φώς τής ζωής)[297].

U Svetlosti je Život, i to Život neprolazni i večni. Svetlost i Život su sinonimi. Živeti u stvari znači: svetleti božanskom Svetlošću[298]. Α ovaploćeni i očovečeni Bog Logos je u isto vreme i Svetlost i Život. Njime Svetlost svetli i Život živi. I još: Njime Svetlost živi i Život svetli. Ta istinita Svetlost je učitelj čoveku od same njegove pojave na ovaj svet[299]. Pravi hristonosci su u isti mah i svetlonosci. Oni su svetlost sveta[300], jer u sebi nose Gospoda Isusa. Oni su božanski prosvećeni, jer su bogočovečanski prosvetljeni. A zli ljudi su uvek tamoljupci, jer uživaju u slastima tamotvorca greha. Zato i ne vole Gospoda Isusa koji je Svetlost, i time muka za njih i mučenje. To je Spasitelj objavio govoreći: Svetlost dođe na svet, i ljudima većma omile tama nego Svetlost, jer dela njihova behu zla. Jer svaki koji zlo čini, mrzi na Svetlost i ne ide k Svetlosti, da ne izobliče dela njegova[301].

Bog Logos je postao čovek da ljudima objavi: da se njihovo spasenje od greha i smrti sastoji u beskrajnom božanskom usavršavanju do potpune bogopodobnosti. Sazdan bogolik, čovek je obdaren bogočežnjivošću koja, vođena Bogočovekom, može dostići do savršene bogopodobnosti. Neizmenljiv je spasonosni dogmat Spasiteljevog učenja: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski[302]. To ljudi postižu, rađajući se od Boga, postajući deca Božja i stičući svojstva Oca svog nebeskog. Jer sve Spasiteljeve zapovesti spasenja imaju za cilj: da ljudi postanu sinovi Oca svog nebeskog[303]. A oni to postaju, ako se svim srcem, svim bićem rode od Boga, ispunjujući volju Božju[304], ako svako svoje osećanje pretvore u bogoosećanje, i svaku svoju misao u bogomisao. Drugim rečima: čovek postaje sin Božji, ako postane brat Hristu, Jedinorodnom Sinu Božjem. A bratom se Hristovim postaje vršenjem volje Oca nebeskog[305].

Čovek beskrajno napreduje u božanskom usavršavanju ako sve misli, sva osećanja, sve želje i sva dela vodi i rukovodi Gospodom Hristom. Na taj način on sabira sebe u Hristu, sabira za život večni kroz bogopodobno usavršavanje; u protivnom, on rasipa ličnost svoju u prolaznosti, smrtnosti, prividnosti[306]. Čovek je sazdan Bogom Logosom, i njegovo biće u suštini svojoj ima logosni karakter, da bi on prirodom svojom čeznuo za Bogom[307]. Ako je čovek svestan te logosnosti svoga bića, on se neprestano pruža za Bogom, neprestano ište ono što je Božje[308]. u tom podvigu uči ga i podržava čudesni Gospod Isus, jer se carstvo nebesko stiče velikim trudom[309]. Gospod Hristos je i došao u ovaj svet da zasiti čovekovu urođenu glad za Bogom i pravodom Božjom. On, pravda Božija, objavio je blagovest i zapovest: Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi[310]. To je jedina glad u ovom svetu gladi i smrti koja čoveka čini blaženim, a tako isto i jedina blažena žeđ.

Božansko savršenstvo čovek postiže jedino ako se hrani Bogom i Gospodom Hristom, jer samo hraneći se Bogom, čovek postaje bogopodoban, i živi božanskim životom još ovde na zemlji. Spasitelj jasno i neposredno uči o tome: Koji jede mene, živeće mnome (ό τρώγων με, κάκέΐνος ζήσεται δι’ έμέ)[311]. Koji jede telo moje i pije krv moju, obitava u meni i ja u njemu[312]. Proces čovekova spasenja putem oboženja zavisi od toga koliko čovek hrani sebe Bogom i Gospodom Hristom. Samo nakalemivši ličnost svoju na Bogočoveku, čovek može uzrastati u božanskom savršenstvu, i činiti bogočovečanska dela. Jer jedino živeći Gospodom Hristom i u Gospodu Hristu, čovek dobija božanske životvorne sile kojom savlađuje sve što je grešno i smrtno. Samo organsko jedinstvo čovekova života sa Bogočovekovim oživljava čoveka večnim životom i osposobljava za božanske misli, osećanja i dela. To je nezamenljivi Gospod izrazio svojim božanskim rečima: Ja sam čokot, a vi loze. Kao što loza ne može roditi roda sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako ne ostanete u meni. Ko ostane u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa (ότι χωρίς εμού ού δύνασθε ποιείν ουδέν)[313].

Ovo čovek uspešno postiže svojom bezmernom ljubavlju prema Gospodu Hristu. Jer ljubav omoćuje čoveka da se ukoreni u Gospodu Isusu, i da Njime i iz Njega tvori zapovesti njegove, te tako učini čoveka dostojnim da se u Njemu nastani Trosunčano Božanstvo[314]. Obitavanje Trojičnog Božanstva u čoveku otrojičuje čoveka ispunjujući ga božanskim savršenstvima, ukoliko je ljudska priroda sposobna da ih prima i da živi u njima i po njima. Tom otrojičenju Gospod Hristos i vodi svoje sledbenike kroz ohristoličenje. Jer je to poslednji i završni cilj njegovog bogočovečanskog podviga na zemlji: Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kaomi (Ίνα ώσιν εν, καβώς ημείς). Ali ne molim samo za njih, nego i za one koji na njihovu reč budu verovali u mene, da svi jedno budu (ίνα πάντες εν ώσι), kao ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (ίνα και αύτοι έν ήμίν εν ώσιν). Ja u njima i ti u meni, da budu sasvim u jedno (ίνα ώσι τετελειωμένοι εις εν)[315].

Pored svih svojih bezbrojnih manifestacija život je u stvari jedan, nedeljivo jedan, jer potiče od jednog životodavca: Boga Logosa[316]. Otuda život u srži svojoj ima logosni karakter. Život živi silom logosnosti koju u sebi nosi. Onde gde nestane te logosnosti, nestaje pravog života; tu neminovno nastaje smrt duhovna ili fizička, ili i jedna i druga. Zato se i veli u božanskom Evanđelju da je život u Logosu[317], kao nešto što je uslovljeno i ograđeno Logosom. Prema tome, tajna života je u tajni Boga Logosa. A kada se Bog Logos ovaplotio i postao čovek, On je u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti, u svom bogočovečanskom životu i u svom bogočovečanskom učenju otkrio, objavio i podario život večni. Stoga je Spasitelj objavio čudesnu blagovest: Ja sam Život: (έγώ είμι ή ζωή)[318]. Smisao i cilj njegovog dolaska u svet i celokupnog bogočovečanskog domostroja spasenja jeste da ljudima da život večni i da ih nauči kako se stiče život večni: Ja dođoh da imaju život u izobilju[319]. A život u izobilju i nije drugo do život večni. Zato svoj bogočovečanski podvig spasenja sveta Spasitelj kvalifikuje kao davanje večnoga života ljudima po zapovesti Boga Oca[320]. Cilj je Spasiteljevog podviga spasenja: da svemu da život večni[321].

Sve što je bogočovekovo ispunjeno je večnošću. Ne samo njegova Bogočovečanska ličnost, već i svaka reč njegova. Stoga vera u Njega, i u ono što je njegovo, ispunjuje čoveka večnim životom: Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u mene ima život večan (o πιστευων εις εμε, έχει ζωην αιωνιον)[322]; i to ima još u ovom svetu. Svaki koji veruje u Sina, ima život večni[323]. Bog Logos je i došao u ovaj svet: da nijedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni[324]. Spasovo učenje u stvari je učenje o večnom životu, stoga On i blagovesti: Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život[325]. U samoj stvari, Bogočovek nudi ljudima život večni, kojim se savlađuje smrt i smrtnost[326]. Samim tim što je Život, Spasitelj je i vaskrsenje, te koji veruje u Njega ako i umre živeće[327]. Svojim sledbenicima On daje život večni, i oni neće nikad izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke njegove[328].

Postavši čovek, Bog Logos je najočiglednije pokazao da je On život večni. A podvigom svoga bogočovečanskog života i učenja On je taj večni život učinio pristupačnim za ljude. Stoga sveti Voanerges blagovesti: Što beše od početka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o Reči života. I život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u Oca i javi se nama[329]. Ali ne samo to, nego je ovaploćeni Bog Logos postao hleb toga života, da koji od njega jede ne umre[330]. A hleb koji On daje jeste telo njegovo, i piće koje On daje jeste krv njegova; hraneći se njima, čovek ispunjuje sebe Bogom, tj. večnim životom: Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hleba, živeće vavek; i hleb koji ću ja dati jeste telo moje, koje ću dati za život sveta. Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela Sina čovečijega i ne pijetekrvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede telo moje i pije krv moju, ima život večni (έχει ζωήν οάώνιον). Koji jede telo moje i pije krv moju, obitava u meni i ja u njemu[331].

Večni život, koji je dat u Ličnosti Gospoda Isusa, neminovno se projicira i kao njegovo učenje. Otuda: ispunjavanje njegovih zapovesti daje život večni. Na pitanje bogatog mladića: Učitelju blagi, šta mi treba činiti da dobijem život večni? Spasitelj odgovara: Ako želiš ući u život, drži zapovesti[332]. Spasti se u stvari znači steći život večni[333], jer spasenje biva oslobođenjem od greha kao jedine sile koja usmrćuje. A smrt se potiskuje i uništava životom. A u jednoj drugoj prilici Spasitelj na isto pitanje odgovara, da se život večni dobija držanjem zapovesti Božjih, koje se sve sinteziraju u dvema zapovestima o ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i stavljajući kao primer milostivog Samarjanina[334]. Zato što se život večni zadobija vršenjem zapovesti, Gospod Isus i naziva taj put uskim putem[335]. I svima blagovesti: Zaista, zaista vam kažem: koji drži reč moju, neće videti smrti nikada[336].

Kao što je bogočovečanski domostroj spasenja roda ljudskog delo i dar Trojičnog Božanstva, tako je i večni život dar Trisvetog Gospoda. Jer i život večni Gospod Hristos daje kao Drugo Lice Svete Trojice, kao Lice jednosušno sa Bogom Ocem i Bogom Duhom Svetim. U tome učestvuju i Bog Otac i Bog Duh Sveti[337].

Tajna Spasiteljevog učenja u srcu svom nosi učenje o Istini, ali ne o nekoj prolaznoj i relativnoj istini, već o Istini večnoj i svršenoj, večnoj i savršenoj kao sam Bog. Da bi svet naučno toj večnoj Istini, Bog Logos koji i jeste ta Istina, ovaplotio se i postao čovek. On je jedini u rodu ljudskom učio ljude večnoj Istini pokazujući sobom i u sebi tu Istinu. On je prvi i jedini pokazao da integralna Istina nije pojam, ni silogizam, ni čovek, ni ikoje stvorenje, već Ličnost, Bogočovečanska ličnost. Zato je On s pravom objavio: Ja sam Istina (εγώ είμι ή αλήθεια)[338]. Do Bogočoveka Hrista Istine kao da nije bilo u svetu; bilo je nje u odlomcima, u razlomcima, u odblescima, u simvolima, ali se u svoj svojoj punoći i večnosti ona javila tek u Ličnosti Bogočoveka Isusa. Zato se u svetom Evanđelju s pravom kaže: Blagodat i istina postade od Isusa Hrista[339].

Propovedajući večnu Istinu, Gospod Hristos je u stvari svoju Bogočovečansku ličnost prevodio u reči, u zapovesti, u učenje. Zato je govorio: Kazah vam istinu koju čuh od Boga[340]. Cilj Spasiteljevog dolaska u svet jeste: da svedoči istinu[341]. Ko bogočovečansku istinu čini, ide k Svetlosti i dela svoja tvori Bogom i u Bogu[342]. Pošto je jednosušna sa svetlošću, bogočovečanska istina osvećuje sobom ljude[343]. Svaka Spasiteljeva reč jeste istina[344], puna božanske svetosti i sile, zato u koju dušu uđe, izgoni iz nje greh, i sa grehom laž i robovanje zlu. Jer je poznanje, sticanje i posedovanje bogočovečanske istine jedini put u slobodu od greha i robovanja grehu. Iz tog razloga sveistiniti Gospod Isus izjavljuje: Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi[345]. Čega? Greha. Jer svaki koji greh čini, rob je grehu. Ako vas Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni[346]. Prava sloboda čovekova sastoji se u slobodi od greha, od robovanja grehu, a to znači: od smrti, od robovanja smrti; ovo pak još znači: od đavola, od robovanja đavolu, u kome nema nimalo istine već je sav od laži i u laži[347].

Javljajući se kao večna božanska Istina, ovaploćeni Bog Logos objavljuje učenje, po kome je takva ista Istina i Bog Duh Sveti i Bog Otac. Drugim rečima: istina je Trosunčano Božanstvo. U tom smislu Spasitelj i naziva Duha Svetog Duhom Istine, koji će sledbenike njegove uputiti na svaku istinu[348].

Svojim vaskrsenjem iz mrtvih Gospod Hristos je pokazao da je On pobeditelj smrti, a svojim učenjem On je propovedao vaskrsenje mrtvih. Tako je učenje njegovo o vaskrsenju samo projekcija njegovog vaskrsenja. On je vaskrsao, jer je uvek bio vaskrsenje, uvek bio život. Stoga je i blagovest objavio: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene, ako i umre živeće[349]. Ovu blagovest je Spasitelj posvedočio vaskrsnuvši rečju Lazara iz mrtvih[350], sina Nainske udovice[351], Jairovu kćer[352] i druge mrtvace[353]. Na ovim činjenicama se i zasniva istinitost isila Spasiteljevog učenja o vaskrsenju. To Mu i daje pravo da može govoriti o sebi: Kao što Otac podiže mrtve i oživljuje, tako i Sin koje hoće oživljuje[354]. Zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti. Jer kao što Otac ima život u sebi, tako i Sinu dade da ima život u sebi. Ne čudite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda[355]. Jer je vaskrsenje mrtvih volja Boga Oca koju Sin dobrovolьno izvršuje[356]. Kao sveznajući Bog, Gospod Isus u svome bogočovečanskom učenju o vaskrsenju i večnom životu govori i o prirodi života po vaskrsenju: O vaskrsenju niti će se ženiti ni udavati, nego su kao anđeli Božji[357].

Pošto je sam vaskrsenje, i život, i pobeditelj smrti, Spasitelj je svojim učenjem objasnio tajnu telesne smrti čovekove: telesna smrt je san kojim telo privremeno zaspi, da se na dan Strašnoga suda opet probudi za živoit večni. Sa tog razloga Spasitelj i naziva smrt snom, spavanjem[358]. Svojom pak pričom o Bogatašu i Lazaru Gospod je najočiglednije pokazao besmrtnost duše ljudske i njen život posle telesne smrti[359].

Učenje o carstvu Božjem zauzima centralno mesto u Spasiteljevom učenju o spasenju sveta. Kao prvu novozavetnu blagovest Spasitelj objavljuje istinu: da sa Njim i u Njemu dolazi ljudima carstvo Božje[360]. Kada Duhom Svetim čini neobična božanska dela, Spasitelj ukazuje na to kao na dokaz da je ljudima došlo carstvo nebesko[361]. Time Spasitelj pokazuje da On, i Duh Sveti, i Bog Otac jesu carstvo nebesko, carstvo Božje, ili bolje: sve ono što Oni daruju svetu u bogočovečanskom domostroju spasenja. Zato je Spasiteljeva misija u propovedanju Evanđelja carstva (το εύαγγέλιον της βασιλείας)[362]. Učenicima svojim Gospod naređuje da propovedaju carstvo nebesko propraćajući svoju propoved božanskim delima: isceljivanjem bolesnih, čišćenjem gubavih, vaskrsavanjem mrtvih, izgonjenjem đavola[363]. U stvari, propoved Evanđelja je propoved o carstvu Božjem. Stoga Gospod i objavljuje: Carstvo se Božje propoveda evanđeljem[364]. Kao svoj bogočovečanski poziv Spasitelj ističe: Treba mi propovedati evanđelje o carstvu Božjem, jer sam na to poslan[365]. Propoved evanđelja nije drugo do javljanje carstva Božjeg[366]. Spasiteljeva je reč: Propovedaće se ovo evanđelje carstva po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima[367]. Ne samo do svoje krsne smrti, nego i posle svog vaskrsenja Spasitelj u toku četrdeset dana govori učenicima o carstvu Božjem[368].

Pošto je Spasiteljevo Evanđelje Evanđelje o carstvu Božjem, o carstvu Trojičnog Božanstva, to Spasitelj i postavlja traženje carstva Božjeg za cilj. čovekovog života na zemlji: Ištite najpre carstva Božjeg i pravde njegove[369]. A sve ostalo što je čoveku potrebno, daje se uz carstvo Božje kao neki dodatak[370].

Dramatična je sudbina carstva nebeskog na zemlji. Blagodareći čovekovom nehatu, u nju se umešao svojim zlom đavo, koji se neumorno i lukavo trudi da na njivi duša ljudskih onemogući uspeh nebeskih istina. I donekle uspeva, ali je kraj jasan: na dan Suda pravednici će kao sunce zasjati u carstvu Oca svog nebeskog, a grešnici će biti bačeni u peć ognjenu, gde je plač i škrgut zuba[371]. U stvari, zemlja je podnožje neba, i ljudi su sazdani na njoj da u njima uspeva nebesko bilje: nebeske istine. Da natprirodno uspeva u prirodnom, nebesko u zemaljskom, Božje u ljudima. Nebesko carstvo je kao zrno gorušično, i ono, natprirodno po svojoj prirodi, uspeva u čoveku, ako je zemljište duše čisto i obrađeno[372].

Takva je tajna Spasiteljevog učenja o spasenju: da nebeske i natprirodne istine, rastući u ljudskoj prirodi, onebese i onatprirode ljudsku prirodu. Carstvo je nebesko kao kvasac istine Božje u testu prirode ljudske, sa jednim ciljem: da sve testo uskisne Bogom i Božjim[373]. Ima neke tajanstvene genetičke veze između istina nebeskog carstva i čoveka. Zasejane u čoveku, ove istine niču i rastu da čovek ne zna, jer zemljište bogolike duše ljudske daje sokove semenu, i ono najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu[374].

Po svojoj beskrajnoj božanskoj prirodi carstvo Božije prepuno je božanske tajanstvenosti i duhovnosti, te je njegov proces napredovanja u ljudskoj prirodi nevidljiv za ljudsko oko. Ono na nevidljiv način uspeva u čoveku, uspeva na obrađenom tlu bogolike duše koja je takođe nevidljiva. Božanska nevidljivost u bogolikoj nevidljivosti; nevidljivi Bog u bogolikoj duši čovekovoj. Zato sam Car carstva Božjeg na pitanje fariseja, kad će doći carstvo Božje, odgov.ara: Carstvo Božje neće doći da se vidi; niti će se kazati: evo ga ovde! ili: onde je! Jer gle, carstvo Božje je unutra u vama (ιδού γαρ, ή βασιλεία τοΰ Θεού εντός υμών έστιν)[375]. Jedno je sigurno: u carstvo Božje se ulazi samo ponovnim rođenjem od vode i Duha[376].

Bogočovek Hristos ne bi bio jedini Učitelj spasenja sveta kada ne bi imao večne vrednosti; i ne bi bio jedini Učitelj spasenja kada te vrednosti ne bi svojim učenjem davao ljudima, da se pomoću njih spasavaju truležne prolaznosti i lažnih vrednosti. U svetu ljudskih vidljivih stvarnosti ovaploćeni Bog Logos, Gospod naš Isus Hristos, u stvari je jedina večna vrednost. Jedina večna vrednost: jer je čudesnim podvigom svoga bogočovečanskog života i učenja uništio smrt i greh, i pobedno samog tvorca zla, đavola. Time je On pokazao da je On najveća vrednost u svima svetovima, u kojima se ljudska misao kreće. Stoga je On u pravu što je objavio da je za ljude „jedino potrebno“ Njegovo bogočovečansko učenje i njegova bogočovečanska Ličnost[377].

Kada se ljudima otkrije bezmerna veličina Ličnosti Bogočovekove, njegovog podviga i njegovog učenja, ljudi tek onda uvide da je ustvari to najveća i jedina vrednost. A sve ostalo u svetu ljudskih stvarnosti ima utoliko vrednosti, ukoliko ima veze sa Njim, jedinom vrednošću. Ličnost Bogočoveka Hrista u ovom svetu i jeste ono blago sakriveno u polju ljudskog života koje kada čovek pronađe, prodaje sve što ima i kupuje to blago[378]. Još je čudesna Ličnost Bogočoveka Hrista ono skupoceno zrno bisera koje kada čovek pronađe, prodaje sve što ima i kupuje ga[379]. Pošto je Gospod Isus svu Ličnost svoju i sva bogatstva svoja uneo u carstvo Božje, to ono i pretstavlja i jeste najviša vrednost i najveće bogatstvo, koje kada zadobije, čovek zadobija sve vrednosti skupa[380].

Svojim božanskim učenjem Gospod Hristos doziva ljude večnim vrednostima, koje imaju sile i moći da čoveka obesmrte, onebese, obože, učine večnim[381], i osposobe za razlikovanje večnih od prolaznih vrednosti[382]. Priča o Talantima pokazuje jasno kako se negovanjem večnih vrednosti od strane ljudi u ovom svetu stiče večno blažanstvo u onom svetu, a nipodaštavanjem večnih vrednosti u ovom svetu stiču večne muke u onom svetu[383].

Svaka Spasiteljeva reč večna je vrednost, jer dolazi od večnoga Boga Logosa. Stoga sve što je Spasitelj učio pretstavlja riznicu večnih vrednosti. O duši čovekovoj On je učio kao o beskrajno velikoj vrednosti, većoj od vascelog veštastvenog sveta, jer ona poseduje pečat bogolikosti, hristolikosti[384]. Ali, duša ljudska se obesceni, obezvrednosni kada pomrači, povredi i unakazi svoju bogolikost. Zato je njen prirodni poziv: da sva uđe u carstvo večnih vrednosti Bogočovekovih, i tako obnovi i oživotvori sebe za večni život.

Bogočovek Hristos je vrednost iznad svih vrednosti, i jedina istinska vrednost, jer je za čoveka učinio više, nesravnjeno više nego što bi mogao učiniti otac, ili majka, ili braća, ili sestre, ili deca, ili žena, ili sav rod ljudski, ili sva stvorenja u svima sazdanim svetovima. To je ono što Gospodu Isusu daje neosporno pravo da od čoveka zahteva da Njega, Bogočoveka i Spasitelja, pretpostavi svima i svemu: i ocu, i majci, i sestrama, i braći, i deci, i ženi, pa i samoj duši svojoj. Jer od toga zavisi čovekovo spasenje. A u ovom svetu greha i smrti spasenje je najglavnija stvar za čoveka. Čovekoljubivi Spasitelj blagovesti: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. Ako ko dođe k meni a ne mrzi na svoga oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre, pa i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik[385].

Spasiteljevo učenje o spasenju bilo bi potpuno i nebožansko, da On nije u svome bogočovečanskom učenju otkrio ljudskom saznanju kraj i završetak dramatične istorije roda ljudskog na zemlji, u kojoj On obavlja spasenje ljudi. Božanski jasno i mudro On je to učinio svojim učenjem o Strašnom sudu. Sva bića ljudska i sve tvari hitaju svome istoriskom kraju: Strašnom sudu. Hteli ili ne, svi se ljudi moraju na dan Suda javiti pred Sudiju svepravednog. Strašni sud će obaviti Sin čovečji, Gospod Hristos[386], a ne Bog Otac, i ne Bog Duh Sveti, da im buntovni čovek ne bi prebacio kako oni nemaju prava da sude ljudima, jer nisu živeli kao ljudi među ljudima u uslovima mučnog života na zemlji.

Dolazak Sudije, Sina čovečijeg bića „kao munja“, i to sa svima svetim Anđelima[387]. Anđeli će razlučiti zle od pravednih[388]. Svepravedni Sudija sudiće svima na osnovu objavljenog Evanđelja bogočovečanskog. Kako se ko odnosio prema Evanđelju spasenja, tako će mu se i suditi. Pravednici će naslediti blaženstvo večno, a grešnici muku večnu[389]. Svima okorelim grešnicima, koji su dobrovolьno i tvrdoglavo izjednačili sebe sa zlom, biće predostavljeno da večito žive onde gde vole i u sredini onoga što vole, a to je u carstvu zla, gde i jesu večne muke, tama najkrajnja, plač i škrgut zuba[390], večni oganj, gde crv ne umire, i oganj se ne gasi[391].

Zemaljska istorija roda ljudskog završiće se Evanđeljem i pravdom evanđelskom: greholjubivim grešnicima daće se da večito žive sa svojim milim idealom: zlom; a bogoljubivim pravednicima daće se da večito žive u svetlosti svoje jedine ljubavi: sladčajšeg Gospoda Isusa.

Ovim kratkim pregledom Spasiteljevog učenja o spasenju nije ni izbliza obuhvaćeno njegovo učenje, jer je svaka Spasova reč spasonosna. Sve što je rekao, rekao je radi spasenja sveta. Svaka reč njegova zrači tajanstvenom silom spasenja. Njegovo učenje o spasenju obuhvata, u stvari, celokupno Otkrivenje Staroga i Novoga Zaveta. Sa tog razloga se u Svetom Pismu Bogočovekovo učenje naziva rečju spasenja[392]. Evanđeljem spasenja[393], silom Božjom na spasenje svakome koji veruje[394]. Sa tog razloga sveti Kiril Jerusalimski veli za Sveto Pismo da je ono naše spasenje (ημών ή σωτηρία)[395].

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 1, 1.

[2] Jn. 1, 14.

[3] Sr. Mt. 21, 23-27; Lk. 12, 13-15.

[4] Jn. 5, 24; sr. 7, 37-39.

[5] Jn. 8, 51.

[6] Jn. 15, 3.

[7] Jn. 17, 14; D. A. 6, 2. 4; 13, 46; 16, 32; 19, 20; 2 Kor. 2, 17; Kol. 1, 15; 2Sol. 3, 1.

[8] Jn. 17, 17.

[9] Sv. J. Zlatoust, In Joan. Homil. 82, 1; R. gr. t. 59, col. 443.

[10] Sr. Jn. 8, 44; 18, 37.

[11] D. A. 20, 32.

[12] Εφ. 1, 13.

[13] Flb. 2, 16.

[14] 1 Sol. 2, 13.

[15] Apolog. I, 14; R. gr. t. 6, col. 349 Α.

[16] Posledovanie ko sv. Pričaщeniю, Molitva sv. Simeona Novago Bogoslova, 6; … bogotovrящihъ tvoihъ slovesъ (των θεοποιών σου λόγων).

[17] Sr. 1 Tm. 4, 6.

[18] Jevr. 4, 12.

[19] Jak. 1, 18.

[20] 1 Petr. 1, 23.

[21] Jn. 1, 13.

[22] 1 Jn. 1, 12; Apok. 19. 13.

[23] 2 Petr. 1, 4.

[24] Sr. Lk. 8. 11.

[25] Mt. 7, 24-27.

[26] Mt. 8, 8. 13.

[27] Mt. 8, 16.

[28] Jevr. 13, 8.

[29] Mt. 10, 14-15.

[30] Mk. 8, 38.

[31] Lk. 8, 11.

[32] Mt. 13, 22; Lk. 8, 14.

[33] Mt. 14, 35.

[34] Lk. 8, 21.

[35] Lk. 11 28.

[36] Vidi: Dogmatika, kn.. I, str. 125-181 (139-200).

[37] tamo, str. 213-226 (237-251).

[38] tamo, str. 227-239 (292-266).

[39] tamo, str. 239-248 (266-276).

[40] Jn. 7, 16.

[41] Jn. 16, 14.

[42] Lk. 4, 18-19.

[43] Mt. 23, 8-10; Lk. 6, 40.

[44] Jn. 12, 13.

[45] Rm. 1, 1.

[46] Mk. 1, 1.

[47] 1 Petr. 1, 25; Apok. 14, 6.

[48] 2 Kor. 6, 7; Kol. 1, 5; Gal. 2, 5.

[49] Gal. 3, 1; 1 Tm. 2, 4.

[50] Mt. 7, 29; Mk. 1, 22.

[51] Lk. 4, 32.

[52] Mt. 13, 54; Mk. 6, 2.

[53] Mk. 1, 27; sr. 11, 18.

[54] Lk. 4, 36.

[55] Jn. 5, 89.

[56] Mk. 7, 34-35.

[57] Mk. 1, 41-42; sr. Lk. 5, 13.

[58] Lk. 18, 42-43.

[59] Lk. 6, 8. 10.

[60] Lk. 8, 54-55.

[61] Lk. 7, 14-15.

[62] Jn. 11,43-44.

[63] Jn. 6, 63.

[64] Jn. 6, 68.

[65] Jn. 14, 10.

[66] Jn. 7, 17.

[67] Jn. 10, 30.

[68] Jn. 17, 8.

[69] Jn. 17, 14.

[70] Jn. 14, 26.

[71] Jn. 16, 13. 14; sr. Lk. 12, 12.

[72] Mt. 13, 11.

[73] Lk. 10, 39. 42.

[74] Mt. 4, 20. 22; 9, 9; Mk. 1, 18. 20; 2, 14; Lk. 5, 11; 5, 28.

[75] Mt. 5, 48.

[76] Vidi: Dogmatika, knj. I, str. 253-260 (281-288).

[77] Jn. 10, 30-38.

[78] 2 Petr. 1, 34.

[79] Rm. 8, 29.

[80] Gal. 2, 20.

[81] Sr. Ef. 3, 6.

[82] Gal. 3, 28.

[83] Kol. 3, 11.

[84] Jn. 15, 1-10; 17, 21-26.

[85] 1 Kor. 15, 28.

[86] Divin. instit. lib. IV, sar. 24, 25; R. lat. t. 6, col. 521 A 524 V.

[87] D. A. 3, 67.

[88] Flb. 4, 13.

[89] Lk. 8, 11.

[90] Lk. 8, 15.

[91] Sr. Jn. 15, 18.

[92] Jn. 14, 6.

[93] Sr. Jevr. 7, 24-25.

[94] Mt. 1, 21.

[95] Jn. 14,6; 11,25.

[96] Jn. 6, 63.

[97] Mt. 1, 21.

[98] Liturgija sv. Vasilija Velikog, Molitva sveštenikova za vreme Svяtь,svяtъ, svяtь…: I poživъ vъ mirъ semь, davъ poveleniя spasitelьnaя, otstavivъnasь prelesti idolьskiя, privede vъ poznanie tebe istinnago Boga i Otca.

[99] Sv. Vasilije Veliki, Regulae fusius tractatae, Prooemium, 2; R. gr. t. 31,col. 893 B.

[100] Kol. 2, 19.

[101] Εφ. 4, 13.

[102] Mt. 4, 17; Mk. 1, 15.

[103] Mt. 9, 13; Mk. 2, 17; Lk. 5, 32.

[104] Mt. 5, 4.

[105] Mt. 18, 8-9; Mk. 9, 43. 45. 47.

[106] In Math. Homil. 17, 3; R. gr. t. 57, col. 258.

[107] Lk. 13, 15.

[108] Lk. 6, 25.

[109] Lk. 15, 32.

[110] Lk. 15, 32.

[111] Lk. 15, 7. 10. 20. 23. 24. 25. 32.

[112] Lk. 24, 47.

[113] Jn. 14. 1. 10-13; 9, 35-37; 5, 23-24; 6, 40; 3, 15-16.

[114] Jn. 6, 29.

[115] Jn. 14, 12.

[116] Jn. 1, 12-13.

[117] Mt. 17, 20; sr. Mk. 11, 23; Lk. 17, 6.

[118] Mt. 21, 21; Mk. 11,24.

[119] Mk. 9, 23.

[120] Mk. 1, 15.

[121] Mk. 16, 16.

[122] Mt. 8, 13.

[123] Mt. 9, 22; Mk. 5, 34. 36; Lk. 8, 41-50; 17, 19.

[124] Mt. 9, 29.

[125] Mk. 10, 52.

[126] Mt. 15, 28; Mk. 7, 24-30.

[127] Lk. 8, 50.

[128] Mt. 8, 26; Lk. 8, 25.

[129] Mt. 14, 31.

[130] Mk. 4, 40

[131] 1 Jn. 4, 16; sr. 4, 8.

[132] Jn. 3, 16.

[133] Rm. 5, 89.

[134] Jn. 13, 34.

[135] Jn. 14, 15.

[136] Jn. 14, 21. 23.

[137] Jn. 15, 12; sr. 15, 17.

[138] Mt. 22, 37-40; Mk. 12, 30-31.

[139] Lk. 10, 25-28.

[140] Jn. 8, 42.

[141] Sr. Mt. 20, 1-16.

[142] Lk. 7, 47.

[143] Mt. 5, 45; Lk. 6, 27. 28. 35.

[144] Sr. Jn. 4, 23.

[145] Sr. Rm. 8, 26-27.

[146] Lk. 11, 14; Mt. 6, 5-13.

[147] Mt. 14, 23.

[148] Mk. 1, 35.,

[149] Mk. 6, 46.

[150] Lk. 5, 16.

[151] Lk. 6, 12.

[152] Lk. 9, 18.

[153] Lk. 3, 21- 22.

[154] Lk. 9, 29.

[155] Lk. 22, 41-44; Mt. 26, 39-44; Mk. 14, 35. 38. 39.

[156] Sr. Jn. 17, 9.

[157] Lk. 18, 17.

[158] Mt. 17, 21; Mk. 9, 29.

[159] Mt. 21, 22.

[160] Jn. 14. 13. 14; 15, 16. 23.

[161] Mt. 18, 19.

[162] Lk. 11, 9-10; Mt. 7, 78.

[163] Lk. 22, 46.

[164] Mt. 5, 44.

[165] Mt. 6, 7.

[166] Mk. 11, 25; sr. Mt. 5, 23-24.

[167] Mt. 21, 13; Mk. 11, 17; Lk. 19, 46.

[168] 1 Kor. 3, 16.

[169] Mt. 17, 21; Mk. 9, 29.

[170] Mt. 9, 17; Mk. 2, 22; Lk. 5, 5. 37-38.

[171] Sr. Mt. 6, 16-18.

[172] Mt. 4, 2; Lk. 4, 2.

[173] Sr. Flb. 2, 58.

[174] Mt. 4, 2; 21, 18; Mk. 11, 12; Lk. 4, 2; Jn. 4, 6. 7; 11, 35; Jevr. 5, 7.

[175] Mt. 4, 1; Mk. 1, 13; Lk. 4, 2; Jevr. 2, 18; 4, 15.

[176] Mt. 8, 20; Lk. 8, 3; 9, 58; 2 Kor. 8, 9.

[177] Mt. 20, 28; Mk. 10, 45; Lk. 22, 27; Flb. 2, 7.

[178] Jn. 13, 4-14.

[179] Mt. 9, 34; Mk. 15, 18-20; Lk. 23, 35; Jn. 7, 12; 8, 48. 50; 10, 20.

[180] Mt. 26, 67; Mk. 15, 19.

[181] Mt. 26, 27; Mk. 15, 19; Lk. 22, 63.

[182] Mt. 27, 35. 50; Mk. 15, 25. 37; Lk. 23, 33. 46.

[183] Mt. 11, 29.

[184] Is. 42, 34; Mt. 12, 19-20.

[185] Mt. 11,29.

[186] Jn. 13, 13-15.

[187] Mt. 18, 14; Lk. 9, 4748; Mk. 10, 15.

[188] Mt. 23, 11-12.

[189] Mk. 9, 34-35.

[190] Lk. 9, 48.

[191] Mt. 20, 25-28; Mk. 10, 42-45; Lk. 22, 25-27.

[192] Lk. 18, 14.

[193] Mt. 11,25.

[194] Mt. 5, 3; Lk. 6, 20.

[195] Sr. Mt. 11, 29.

[196] Jn. 1, 29. 36.

[197] Sr. Mt. 21, 5.

[198] 2 Kor. 10, 1.

[199] Mt. 26, 67; 27, 26-44; Mk. 14, 65; 15, 15-20. 30-32; Lk. 22, 63-65; 23,36-39.

[200] Lk. 10, 3; Mt. 10, 16.

[201] Mk. 9, 52-56.

[202] Mt. 26, 52.

[203] Mt. 5, 5.

[204] Mt. 5, 22.

[205] Mt. 5, 8.

[206] Mt. 5, 13.

[207] Mt. 5, 28-29.

[208] Mt. 5, 30.

[209] Sr. Mt. 15, 11-20; Mk. 7, 14-23; Rm. 8, 19-22.

[210] Sr. Lk. 11, 39; 8, 2.

[211] Sr. Mt. 7, 15; Lk. 6, 37. 41-42.

[212] Lk. 1, 77-78.

[213] 2 Kor. 1, 3.

[214] Mt. 18, 33. 35.

[215] Lk. 6, 36.

[216] Sr. Mt. 25, 34-46.

[217] Mt. 5, 7.

[218] Sr. Mt. 6, 14.

[219] Lk. 10, 25-37.

[220] Lk. 16, 19-31.

[221] Lk. 14, 12-13; Mt. 25, 46.

[222] Mk. 12, 41-44; Lk. 21, 14.

[223] D. A. 20, 35.

[224] Mt. 9, 67; Mk. 2, 10; Lk. 5, 24.

[225] Mt. 9, 2; Mk. 2, 5; Lk. 5, 20; 7, 48.

[226] Lk. 23, 34.

[227] Mt. 6, 14-15.

[228] Lk. 6, 37-38.

[229] Mk. 11,25-26.

[230] Lk. 7, 47-50.

[231] Lk. 17, 34.

[232] Mt. 18, 21-22.

[233] In Math. Homil. 61, 1; R. gr. t. 58, col. 589.

[234] Mt. 18, 23-35.

[235] Mt. 18, 17.

[236] 1 Kor. 14, 33; 2 Kor. 13, 11.

[237] Ef. 2, 14-19.

[238] Sol. 3, 16.

[239] Rm. 5, 1. 8-10; 8, 4-10.

[240] Jn. 14, 27; sr. 16, 33.

[241] Jn. 16, 33; Mt. 11,29.

[242] Lk. 12, 49. 51, 53; Mt. 10, 36-38.

[243] Mt. 5, 9.

[244] Sr. Lk. 12, 16-21.

[245] Sr. Lk. 12, 15.

[246] Mt. 8, 20; Lk. 9, 58.

[247] Lk. 7, 22; 4, 18.

[248] Mt. 10, 9. 10; sr. Mk. 6, 89; Lk. 9, 3; 10, 4.

[249] Lk. 12, 22-24. 27-28; Mt. 6, 25-31.

[250] Lk. 12, 33; sr. Mt. 6, 19-20.

[251] Lk. 6, 24-25.

[252] Mt. 5, 10.

[253] 1 Kor. 1, 30.

[254] 2 Kor. 5, 19-21; Rm. 5, 18. 21; 3, 21-26.

[255] Mt. 5, 11-12; sr. Lk. 6, 22-23.

[256] Mt. 10, 18. 22. 24. 25. 26; 24, 9. 13; Mk. 13, 9-13; Lk. 21, 12-13. 17.

[257] Lk. 21, 19; 12, 5; Mt. 10,28.

[258] Jn. 15, 20.

[259] Jn. 16, 2.

[260] Mt. 10, 32; sr. Lk. 12, 8.

[261] Mt. 10, 38-39; 16, 24-26; Mk. 8, 34-35; Lk. 9, 24-26; 14, 27.

[262] Jn. 12, 24-25.

[263] Mt. 11, 30.

[264] Sr. Lk. 14, 26-30. 31.

[265] Vidi: Dogmatika, knj. I, str. 72-83; 125-181 (80-93; 138-200).

[266] Kol. 2, 9.

[267] Jn. 1, 18.

[268] Jn. 14, 6.

[269] Jn. 5, 23.

[270] Jn. 12, 45; 14, 9.

[271] Mt. 4, 10; Lk. 4, 8.

[272] Jn. 15, 8.

[273] Jn. 15, 22.

[274] Mt. 12, 31-32; Mk. 3, 29; Lk. 12, 10.

[275] Mt. 6, 24. 32; Lk. 16, 13.

[276] Mt. 12, 25; Mk, 3, 24; Lk. 11, 17.

[277] Mt. 12, 30.

[278] Lk. 9, 62.

[279] Mt. 15, 69; Mk. 7, 67.

[280] Mt. 7, 21-23.

[281] 1 Kor. 1, 24.

[282] 1 Tm. 1, 17; Jud. 25.

[283] Lk. 21, 14-15.

[284] Mk. 4, 11; Lk. 8, 10.

[285] Lk. 10, 21; Mt. 11,25.

[286] Sr. Mt. 11, 27; Lk. 10,22.

[287] Mt. 16, 17.

[288] Jn.14, 26; 15, 13; sr. 1 Kor. 2, 10-16.

[289] Mt. 7, 24-25.

[290] Mt. 7, 26-28.

[291] Jn. 1, 4.

[292] Jn. 1, 4. 9.

[293] Jn. 1, 14.

[294] Mt. 4, 16.

[295] Jn. 12, 46.

[296] Jn. 12, 36.

[297] Jn. 8, 12; sr. 9, 5.

[298] Sr. Jn. 1, 4.

[299] Jn. 1,9.

[300] Mt. 5, 14.

[301] Jn. Z, 19-20.

[302] Mt. 5, 48.

[303] Mt. 5, 43-45.

[304] Sr. Jn. 1, 12-13.

[305] Mt. 12, 49; Mk. 3, 35; Lk. 8, 21.

[306] Sr. Lk. 11,23.

[307] Jn. 1, 3. 9.

[308] Sr. Mt. 7, 7-11; Lk. 11,9-11.

[309] Sr. Mt. 11, 12.

[310] Mt. 5, 6; sr. Lk. 6, 21.

[311] Jn. 6, 57.

[312] Jn. 5, 56.

[313] Jn. 15, 45.

[314] Sr. Jn. 16, 23.

[315] Jn. 17, 11. 10.21.22.23.

[316] Jn. 1, 4.

[317] Jn. 1, 4.

[318] Jn. 11,25; 14,6.

[319] Jn. 10, 10.

[320] Jn. 12, 50.

[321] Jn. 17, 2.

[322] Jn. 6, 47.

[323] Jn. 6, 40.

[324] Jn. 3, 15. 16. 36.

[325] Jn. 5, 24.

[326] Jn. 5, 40.

[327] Jn. 11,25.

[328] Jn. 10, 28.

[329] 1 Jn. 1, 1 2; sr. 5, 11; 2, 17. 25; 5, 20.

[330] Jn. 6, 48. 50.

[331] Jn. 6, 51. 53. 54. 55. 56.

[332] Mt. 19, 16. Mk. 17; 10, 17. 19; Lk. 18, 18. 20.

[333] Mt. 19, 25.

[334] Lk. 10, 25-37.

[335] Mt. 7, 14.

[336] Jn. 8, 51.

[337] Sr. Jn. 4, 14; 17, 3; 7, 38. 39

[338] Jn. 14, 6.

[339] Jn. 1, 17.

[340] Jn. 8, 40. 45.

[341] Jn. 18, 37.

[342] Sr. Jn. 3,21.

[343] Jn. 17, 17. 19.

[344] Jn. 8, 45.

[345] Jn. 8, 32.

[346] Jn. 8, 34. 36.

[347] Sr. Jn. 8, 38. 44.

[348] Jn. 14, 17; 15, 13.

[349] Jn. 11,25.

[350] Jn. 11,43-44.

[351] Lk. 7, 11-15.

[352] Mt. 9, 18-25; Mk. 5, 22-42; Lk. 8, 41-55.

[353] Mt. 11, 5; Lk. 7, 22.

[354] Jn. 5, 21.

[355] Jn. 5, 25. 26. 28. 29.

[356] Sr. Jn. 6, 39.

[357] Mt. 22, 30; Mk. 12, 24-27; Lk. 20, 35-36.

[358] Mt. 9, 24; Mk. 5, 39; Lk. 8, 52; Jn. 11, 11.

[359] Lk. 16, 19-31.

[360] Mt. 4, 17; sr. 3, 2; Lk. 10,9. 11.

[361] Mt. 12, 28; Lk. 11,20.

[362] Mt. 4, 23; Mk. 1, 14; Lk. 8, 1.

[363] Mt. 10, 78; Lk. 9, 2.

[364] Lk. 16, 16.

[365] Lk. 4, 43.

[366] Lk. 9, 60.

[367] Lk. 9, 60.

[368] D. A. 1, 3.

[369] Mt. 6, 33; Lk. 12, 31.

[370] Mt. 6, 33; Lk. 12, 31.

[371] Mt. 13, 24-30. 36-43.

[372] Mt. 13, 31-32; Mk. 4, 31-32; Lk. 13, 19.

[373] Mt. 13, 33; Lk. 13, 21.

[374] Mk. 4, 26-29.

[375] Lk. 17, 20-21.

[376] Jn. 3, 3. 5.

[377] Lk. 10, 39-42.

[378] Mt. 13, 44.

[379] Mt. 13, 45-46.

[380] Sr. Mt. 6, 33.

[381] Sr. Mt. 6, 19-21; Lk. 12, 33-34.

[382] Lk. 16, 15; Mt. 8, 22; Lk. 9, 60.

[383] Mt. 25, 14-30; sr. Lk. 19, 12-27.

[384] Mt. 16, 26; Mk. 8, 36-37; Lk. 9, 35.

[385] Mt. 10, 37; Lk, 14, 26.

[386] Jn, 5, 27.

[387] Mt. 24, 27-31; Mk. 13, 25-27; Lk. 17, 24.

[388] Mt. 13, 49-50.

[389] Mt. 25, 31-46; 11, 22. 24; Mk. 6, 11; Lk. 10, 12. 14.

[390] Mk. 8, 12; 13, 41-42; 22, 13; Lk. 13, 28.

[391] Lk. 9, 43. 44.

[392] D. A. 13, 26.

[393] Ef. 1, 13.

[394] Rm. 1, 16; 1 Kor. 1, 18; 1 Sol. 1, 5.

[395] Catech. XII, 16; R. gr. t. 33, col. 744 Α.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *