Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

8. Тајна Спаситељевог учења и тајна спасења

 

Све тајне Богочовека Христа, у суштини својој, своде се на тајну његове Богочовечанске личности. То важи и за тајну његовог учења. Узвишеност, божанственост, непогрешивост, чудесност и чудотворност његовог учења долазе од његове узвишене, божанствене, безгрешне, чудесне и чудотворне Личности. Спаситељ је Богочовек; у томе је сва његова тајна, па и тајна његовог учења. Господ Христос је Спаситељ тиме што је Богочовек, и његово учење је спасоносно тиме што је богочовечанско. Целокупним својим богочовечанским животом Господ се показује као Спаситељ, и јесте Спаситељ. Отуда је и учење његово у свему и по свему учење о спасењу. Спаситељ и учи спасењу и остварује спасење. Његово учење и није ништа друго до његова чудесна Личност преведена у речи, у колико је могуће Непреводивог превести и Неизразивог изразити.

У основи својој, тајна Спаситељевих речи је у Речи, у Богу Речи, у Богу Логосу. А то значи: у Тросунчаном Господу. Велика је, и бескрајна, и чудесна тајна речи. Толико велика, толико бескрајна, толико чудесна, да се и само Друго Лице Пресвете Тројице, Господ Христос, назива и јесте: Логос = Реч. Бог је Реч[1]. Све речи које долазе од те вечне и свесавршене Речи пуне су Бога, пуне Божанске истине, Божанске правде, Божанске вечности. Ко њих слуша, Бога слуша, јер су оне по свему непосредне речи Божје.

Бог Реч постаде тело[2], постаде човек, и мутави и муцави човек проговори речи вечне Божанске истине и вечне Божанске правде. Очовечењем Бога Логоса људска природа је уистини постала логосна, речита, разумна. А то значи вечне Божанске вредности постале су својина људске природе. Оно што је Бог Реч вечито био, јесте и биће, то постаде човек. Стога се у речима оваплоћене, очовечене Речи садржи све Божанско што је Бог имао и требао да каже роду људском. Људима, као телесним бићима, оваплоћени Бог Логос је помоћу тела казао сву истину Божју, сву правду Божју, сву љубав Божју, и открио им Божји план о свету, Божје намере са светом, Божје старање о свету, [Божји домострој].

Бог Реч казао је људима Бога помоћу речи, у колико речи људске могу обухватити Необухватљивог и сместити Несместивог. Све што треба спасењу овога света, и људима у свету, Спаситељ је казао у своме учењу. На сва питања Он је у њему дао одговор. Нема питања које може мучити душу људску, а да на њега није дат посредни или непосредни одговор у Богочовековом учењу. Људи не могу измислити више питања но што има одговора у Спаситељевом учењу. Не нађе ли човек у Богочовековом учењу одговор на неко своје питање, значи: поставио је бесмислено питање, на које Бог мудрости не одговара[3].

У Спаситељевим речима има сока бесмртности, који каппокап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,… прешао је из смрти у живот (μεταβέβηκεν έκ τοϋ θανάτου εις την ζωήν)[4]. Το значи: слушањем, изучавањем речи Божје, човек се учи бесмртности и вечности; а верује ли у реч Божју пуном вером већ је научно шта је живот вечни, већ је прешао из смрти у бесмртност. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју, неће видети смрти до века[5].

Свака је реч Христова пуна Господа Христа, пуна Бога, пуна божанске свесиле, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од сваке нечистоте. Из сваке речи Једино Безгрешног излази сила која очишћава од свакога греха. Зато је Спаситељ на Тајној вечери говорио ученицима својим, неотступним слушачима речи његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих[6].

Богочовечанско учење, објављено новозаветним Откривењем, Господ Христос и његови свети Апостоли називају: речју Божјом (ό λόγος του Κυρίου), речју Господњом (ό λόγος τοϋ Κυρίου)[7].

Свака реч Божја пуна је истине Божје, истине свете и вечне, која, када уђе у душу, уноси у њу божанску светлост и освећује је на сву вечност. Стога се Спаситељ молитвено обраћа Оцу свом небеском за ученике своје: Оче, освети их истином својом, реч је твоја истина (ό λόγος ό σος αλήθεια έστι)[8], то јест: „учини их светима дајући им Духа Светога и праве догмате (αγίους ποίησον δια της τοΰ Πνεύματος δόσεως και των όρθων δογμάτων). Јер исповедање правих догмата о Богу освећује душу. А да Спаситељ говори о догматима види се из онога што је додао: реч је твоја истина, то јест, у њој нема ничег лажног, него све што је речено треба да се на сваки начин испуни; исто тако у њој нема ничег фигуративног (ουδέν τυπικόν), ничег телесног (ουδέν σωματικόν). Тако и Павле говори о Цркви, да је њу Христос осветио речју έν ρήματι (Εφ. 5, 26). Значи, и реч Божја очишћује”[9].

Ако човек не прима реч Христову као реч Божју, као реч Истине, иза његовог непримања стоји лаж и отац лажи, у коме нема истине и који није од истине[10]. Ако човек разгрне ма коју Спаситељеву реч, у свакој ће наћи много натприродног и благодатног. И то је оно што онатприрођује и облагодаћује душу човекову када је реч Христова посети. Зато свети Апостол сав Богочовеков домострој спасења рода људског назива речју благодати Божје[11], речју истине (ό λόγος της αληθείας)[12], речју живота[13]. Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима са вером[14]. О тој сили говори свети философ Јустин када каже: поуке Христове биле су кратке и језгровите, јер Он није био софист, него је реч његова била Божја сила (δΰναμις Θεού ό λόγος αύτοΰ ην)[15]. На ту чудесну силу Спаситељевих речи мисли свети богослов, Симеон Нови, када вели за њих да су боготвореће[16].

Све је опогањено грехом, али се све очишћује речју Божјом и молитвом, све: свако створење од човека до црва[17]. Истином коју носи у себи, силом коју има у себи, реч Божја је оштрија од свакога мача, и пролази тја до растављења и душе и духа, зглавака и мождине, и суди жељама и мислима срца[18]. Нема кутка у човековој души до кога она не досегне, нити има тајног места или тајног греха до кога она не допре. Она целога човека прониче, прожима, вивисекцира. Ништа није сакривено пред њом иза њу.

Зато што свака реч Спасова има у себи од вечне Речи Божје, Логоса, она и има силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од ње, човек се рађа од Истине. Отуда свети апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине[19], а свети Петар им вели да су прерођени речју живога Бога, која остаје вавек[20]. Све пак то значи: човек се рађа од Бога[21].

Све речи, које је Бог говорио људима, долазе од вечне Речи Божје, Логоса, Јединородног Сина Божјег. Све оне истичу из те једне и јединствене Речи, и враћају се у Њу, јер је Она та која оживљава на живот вечни и истину вечну. Зато Апостол љубави и Логоса све своди на ту чудесну Реч, и назива је Речју живота, речју Божјом, вечним животом[22]. Живећи том пресветом Речју живота, човек оживљава себе из смрти у живот. Испуњујући себе вечним животом те чудотворне Речи, човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој[23].

Све Спаситељеве речи сачињавају семе Божанске истине[24]. Оваплоћени Бог сеје то семе по души људској; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а и на добру земљу срца нашег, и доноси род. И када човек угледа род, који је на земљишту душе његове сазрео из посејане речи Божје, и окуси га, он од радости и усхићења похита да и каменита и трновита места душе своје раскрчи, почисти, пооре и засеје Семеном речи Божје.

Пошто Богочовекове речи садрже сву истину Божју и сву мудрост Божју, то став човеков према њима показује какав је човек: мудар или луд. И то мудар или луд у очима самога Господа Исуса. Јер је Он божански безгрешно и мудро разврстао све људе у две врете: у врсту мудрих и у врсту лудих. Мудри су они који слушају речи његове и извршују их, а луди су они који слушају речи његове, ане извршују их[25].

У свакој Спаситељевој речи има неке чудотворне силе и моћи. То човек осети, чим душу своју отвори према Господу Христу. Његова реч исцељује и од телесних и до духовних болести. „Реци реч, и оздравиће слуга мој”, преклиње капернаумски капетан. Спаситељ рече и „оздрави слуга његов у тај час”[26]. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изговара своје чудотворне речи, и оне чудотворе по душама људским: исцељују и од душевних и до телесних болести. Јер је у чудесном и човекољубивом Еванђељу забележено и ово: И доведоше к Исусу бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели[27]. Речју чини чудеса и сад као некад, јер је Господ Исус јуче и данас онај исти и вавек[28].

Зато што у свакој еванђелској речи има много Бога, Страшним судом судиће се онима који не слушају речи Божје, и биће им теже на дан Суда него Содому и Гомору[29]. Од свакога ће се на дан Страшнога суда тражити да да рачуна, шта је урадио са речима Божјим, да ли их је слушао и испуњавао или их је одбацивао и оповргавао, да ли им се радовао или их се стидео. Ако их се стидео у роду овом прељуботворном и грешном, и Господ ће се постидети њега када дође у слави Оца свога са Анђелима својим[30].

Причом о Сејачу и семену сам Спаситељ објашњава природу и начин успевања речи Божјих удуши човековој. Под Семеном Господ разуме реч Божју[31]. Свака реч Божја јесте семе, које има у себи животне силе да проклија, никне, класа и сазри. Само се са њим треба опходити као са природним Семеном у коме има натприродне животне силе и истине. Спаситељ је у причи показао и шта човек треба да учини са своје стране, да би божанско семе донело рода. Показао је шта човек треба да учини са њивом душе своје, да би на њој успело семе Божје истине и Божјег живота. Треба да уклони из ње трње и камење, тј. бриге овога света и сласти овога живота[32], да је очисти од сваке нечистоте, да поднебље душе своје учини подесним за растење семена Божјег; једном речју: да буде мудар и вичан економ душе своје. Кратко речено: у причи о Сејачу и семену Господ је открио сав однос речи Божјих према човеку, и показао зашто у једних људи то семе успева, а у других не.

Када се говори о вредности и сили речи Божјих, ту не може бити преувеличавања. У свакој Спаситељевој речи има више вечности и непролазности него што их има у небу и земљи, и у целокупној њиховој историји. Зато је Он и рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи[33]. То значи: у Спаситељевим речима је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Но и то је мало. Већи дар је пред нама, и већа радост. Изучавањем и испуњавањем речи Спасових човек се удостојава части веће од анђелске и арханђелске: постаје брат Христов, и сестра, и мати. То је Он свеистинити објавио када је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршују је[34]. Од слушања и вршења речи Божје по души се неосетно разлива неко неисказано блаженство, које не личи ни на шта земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је[35].

Пошто је Господ Христос оваплоћени Бог Логос, то је и његово учење учење Бога: о Богу као Светој Тројици[36], о свету[37], о Анђелима[38], о ђаволима[39], о човеку, о добру, о злу, о правди, о истини, о љубави, о животу, о смрти, о страдању, о васкрсењу, о вазнесењу, о Страшном суду, о вечном блаженству, о вечним мукама, о рају, о паклу, и о свему што сачињава богочовечански домострој спасења. О свему томе Господ Христос даје Божје учење, јер је оваплоћени Бог Логос. И још: његово је учење учење васцеле Свете Тројице. На то указује Спаситељ говорећи: Моје учење није моје него Онога који ме посла[40]; Дух Свети од мојега ће узети и јавити вам[41].

Све што говори Спаситељ говори као оваплоћени Бог, као Богочовек, зато је Он једини у роду људском имао право да своје учење и своје дело назове Еванђељем, Благовешћу[42]. Он је уистини једини Учитељ благих вести у овом горком свету, јер је богочовечанским подвигом својим уклонио не само најужаснију горчину живота људског: смрт, него и извор горчине: грех, побеђујући истовремено и самог оца греха: ђавола. Као такав Он је једини од свих људи имао право да себе назове јединим Учитељем рода људског[43]. Сви пак остали, ученици су према Њему. И учитељи утолико уколико објављују истине свога ненадмашног Учитеља. Још нешто: Исус Христос је неподражљиви и јединствени Учитељ зато што је у исто време Господ и Бог[44], те учи као Бог. Отуда се ниједан од људских учитеља не може упоредити са Богочовеком као Учитељем. Пошто је Он Бог и Господ, то је и његово Еванђеље Еванђеље Божје (εύαγγέλιον Θεού)[45], Еванђеље Сина Божјег[46], Еванђеље вечно[47], реч Истине[48], сама Истина[49].

Богочовеково учење је пуно истине Божје, пуно мудрости Божје, пуно силе Божје, зато је Богочовек „учио као Онај који власт има” (ώς έξουσίαν έχων)[50], зато је његова беседа била силна[51], зато су се сви дивили и говорили: откуда овоме премудрост ова и моћи?[52] Својом божанском мудрошћу и чудотворном силом реч Спаситељева се јавља као потпуно ново учење, небивало у роду људском. Зато савременици Спаситељеви, слушајући Га где учи и гледајући како речју чини чудеса, питају један другога говорећи: Шта је ово? и какво је ово учење ново, да са влашћу и духовима нечистим заповеда, и слушају га?[53] Каква је ово реч, те са влашћу и силом (έν εξουσία και δυνάμει) заповеда духовима нечистим, и излазе?[54]

Спаситељеве речи, као речи оваплоћене Речи Божје, чине чудеса, каква род људски видео није. Довољно је да Богочовек изрекне реч, па да се деси чудо исцељења, чудо очишћења, чудо васкрсења. Примера је много. Човеку, који је тешко боловао тридесет и осам година, Спаситељ рече: Устани, узми одар свој и ходи, и одмах оздрави човек (και ευθέως έγένετο υγιής ό άνθρωπος), и узевши одар свој хођаше[55]. Глувонемоме рече: Ефата, то јест: отвори се, и одмах (ευθέως) му се отворише уши, и раздреши се свеза језика његова, и говореше лепо[56]. Губавцу рече: Очисти се, и тек што му то рече, одмах отиде губа с њега, и очисти се (ευθέως άπήλθεν απ’ αύτοΰ ή λέπρα, και έκαθαρίσθη)[57]. Јерихонском слепцу рече: Прогледај! И одмах прогледа (και παραχρήμα άνέβλεψε), и пође за њим славећи Бога[58]. Сухорукоме рече: Пружи руку! И он учини тако, и рука поста здрава[59].

Колико је Божанске силе у речима оваплоћене Речи Божје показује се нарочито у васкрсавању мртвих речју. Мртву Јаирову кћер Спаситељ зовну говорећи: Девојко, устани! и поврати се дух њен, и одмах уста (και ανέστη παραχρήμα)[60]. Мртвом сину наинске удовице Господ рече: Младићу, теби говорим, устани! И мртвац седе и стаде говорити, и даде га матери његовој[61]. Четвородневном мртвацу Лазару Спаситељ рече: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе мртвац, по ногама и по рукама обавит повојима, а лице његово беше увијено у убрус[62].

Због свега тога, чудесни Учитељ је био у праву када је за своје учење говорио: Речи које сам вам рекао, дух су и живот су[63], јер су речи Бога Речи. Пратећи свога Божанског Учитеља, свети Апостоли су стекли непоколебљиво убеђење да су речи његове речи пуне вечнога живота, и то су колективно изразили рекавши Му: Ти имаш речи вечнога живота (ρήματα ζωής αιωνίου έχεις)[64].

Спаситељево учење је у ствари учење Свете Тројице. И Спаситељеве речи су речи Свете Тројице. Стога Спаситељ и вели: Речи које вам ја говорим, не говорим од себе, него Отац који борави у мени Он твори дела[65]. Ко хоће да твори вољу Очеву, познаће је ли ово учење од Бога или ја сам од себе говорим[66]. И за учење богочовечанско важи Спасова реч: Ја и Отац једно смо[67]. Зато се у својој Гетсиманској молитви Господ Христос обраћа Богу Оцу, имајући у виду своје следбенике: Речи које си ми дао дадох им[68]; ја им дадох реч твоју[69]. А ученицима својим Спас говори на Тајној вечери: Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох[70]; Он ће вас упутити на сваку истину, јер неће од себе говорити, него ће говорити што чује. Он ће ме прославити, јер ће од мога узети, и јавиће вам[71].

Оваплотивши се, Бог Логос је тајне неба и истине неба снео на земљу, и Он је једини Учитељ међу људима који зна и казује тајне царства небескога[72], и како оне успевају и расту на земљи. Својим чудотворним делањем и божанским учешем Богочовек је показао ненадмашност своје Личности и свога учења, те је стога и имао право што је објавио људима да је њима његова Личност и његово учење „једино на потребу”[73]. Свесавршеност Господа Исуса као Богочовека и Учитеља толико је привлачна и чаробна, да Он привлачи многе л>уде, и они остављају све, само да би постали његови ученици[74].

Богочовеково учење има једно име: Еванђеље = Благовест. Благовест о Богу, Благовест о човеку, Благовест о свету, Благовест о животу, Благовест о вечној истини, Благовест о вечној правди, Благовест о вечном добру, Благовест о васкрсењу, Благовест о вечном животу, Благовест о свему Божјем што је потребно човеку за живот у овом и оном свету. У ствари, Богочовекова Благовест је учење како се уништава једина горчина: смрт, и отац њен: грех, и праотац њен: ђаво. На супрот ђаволовој горковести стоји Богочовекова благовест. Α ђаволова је горковест: грех, смрт, зло, неправда, лаж, завист, пакост, среброљубље, блуд, и сваки порок који се размножава путем греха. Када се Богочовекова Благовест оствари у човеку,онда је човек спасен: победно је грех, смрт, и ђавола, и постао биће богоподобно, богочовечанско.

Основна тајна Спаситељевог учења јесте Богочовештво, иу њему истина Богочовечанска и сила Богочовечанска. И у срцу те тајне скрива се тајна: како се Богочовечанском истином и Богочовечанском силом ствара од човека биће богоподобно, биће богочовечанско; другим речима: како се човек обогочовечује. То је Спаситељ јасно изразио, када је људима поставио као циљ божанско савршенство, рекавши: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески[75], Бог. А то је Господ изразио био још раније, у самом почетку људске историје, створивши човека боголиким и поставивши му као циљ уподобљавање Богу[76]. То је Спаситељ нарочито нагласио, када је бранио ипостасно јединство своје човечанске природе са Божанском у себи, позивајући се на реч Божју која људима вели: богови сте[77]. А христоносни Апостол благовести, да нам је Богочовек Христос даровао све божанске силе, да бисмо помоћу њих могли постати: учесници у Божјој природ и (θείας κοινωνοί φΰσεως)[78]. Другим речима: циљ је Спаситељевог учења: обожење човека. А у томе и спасење, јер се оно састоји у обожењу. Човек се спасава греха, зла и смрти, испуњујући себе богочовечанском светошћу, добротом и бесмртношћу, то јест: обогочовечујући, обожујући себе.

Бог се оваплотио, да би човека научно и дао му силе: да Бога оваплоти у себи. Бог се очовечио, да би се човек обожио. Бог је постао човек, да би научно човека, како може постати савршен као Бог. А то човек постиже, ако себе испуни Господом Христом који је свесавршена светлост, свесавршена бесмртност, свесавршени Бог. Јер испунивши себе Спаситељевом светошћу, бесмртношћу и Божанством, човек потпуно потисне из себе грех, смрт и ђавола. А то значи: спасе себе обожењем, обогочовечењем, охристоличењем. Јер je крајњи циљ Богочовековог подвига и учења: охристоличити човека[79].

Грехом и грехољубљем човек је обезличио себе, јер је обезбоголичио, обезбожио себе. А суштина личности је у боголикости. Богочовек је дошао да собом и својим ученьем човека обогочовечи, обоголичи, охристоличи. Све што је чинио и учио, има један циљ: охристоличење човека, богосавршенство човека. Отуда се спасенье и састоји у преживљавању и доживљавању Христа као свога живота, као суштине свога бића, попут Апостоловог: Ја више не живим, него у мени живи Христос[80]. Крштенье и остале свете тајне и свети подвизи усађују и оваплоћују Господа Христа у човеку. У самој ствари, процес човековог спасења није друго до процес човековог саоваплоћења Господу Исусу[81], процес доживљавања његовог богочовечанског живота као свог.

Као што целокупни животни подвиг Богочовека Христа има спасоносни значај за све људе, тако има и његово Богочовечанско учење: Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни слободњака, нема мушкога рода ни женскога[82], него све и у свему Христос[83]. Као што је Господ Христос својом Богочовечанском личношћу и животом обухватио све светове, тако је и учењем својим Богочовечанским обухватио човека у свима световима. Јер је ньегово учење спасоносна благовест за човека и на земљи, и на небу, и у аду. Богочовековим ученьем обухваћена је сва људска природа у свима својим манифестацијама. Као истинити Бог, Господ Христос је ималац и учител. свих божанских истина; као истинити човек, Он је својим учењем божанске истине своје учинио приступачнима за све људе свих времена, свих боја, свих сталежа, свих узраста.

И Богочовечанска личност Спаситељева и Богочовечанско учење његово дати су људима ради њиховог спасења, то јест ради њиховог ослобођења од греха, смрти и ђавола путем обожења, охристоличења, отројичења. Јер не треба заборавити, да је Спаситељева крајња жеља: да се људи, саоваплоћавајући се Богочовеку и живећи Њиме као лозе на чокоту, отројиче, постану међу собом једно као што су једно три света Лица Трисветог Божанства[84]. Другим речима, Спаситељева је крајња жеља: да Бог буде све у свему[85].

У Богочовеку је дат идеално савршен и савршено идеалан човек као пример и углед за све људе свих времена, свих боја, свих сталежа, свих узраста. Оно што је у Њему дато као живот и као стварност, дато је са циљем да постане наш живот и наша стварност. Својим оваплоћењем, крштењем, преображењем, страдањем, васкрсењем, вазнесењем, Богочовек је дао људима и силу и учење, како се човек рађа од Бога, преображава Богом, васкрсава Богом, узноси Богом. Ништа Богочовек није учио што није имао у себи као свој живот и своју стварност. Зато је Он не само најидеалнији негои најреалнији Учитељ у свету човечанском. Свуда и у свему Богочовековом остварено је најидеалније савршенство и постигнута најидеалнија равнотежа Божјег и човечјег: ничим неумањено савршенство, ничим непоремећена равнотежа: ни грехом, ни злом, ни неумесном жељом. Ту је све у свему: савршени Бог и савршени човек, јединствени Богочовек.

Само је Богочовек савршени Учитељ савршеног учења. Своје савршено учење Он је посведочио, потврдио и објаснио својим савршеним животом. Нико се у томе не може упоредити са Њим. Он је у свему ненадмашан и неупоредљив. Ванредно о томе расуђује мудри Лактанције: Човек не може бити савршен учитељ, јер његово учење не може бити изнутра из њега и његово властито (propria). Jep дух, затворен у земне органе и спутан распадљивим телом, не може сам нити схватити нити примити истину, ако не буде научен њој од другог извора. Па и кад би имао ову моћ у највећем степену, ипак би био неспособан да стекне највишу добродетељ и и да се одупре свима пороцима. Али учитељ с неба, коме његова божанска природа даје знање и његова бесмртност даје добродетељ (virtutem immortalitas tribuit), мора и у своме учењу, као и у свему другом, бити савршен и потпун (perfectus et consummatus). Али се ово не може никако десити док он не буде узео на себе смртно тело. А због чега се то не може десяти очигледно je. Jep ако он буде дошао људима као Бог, и да не помињемо како смртне очи не могу гледати и издржати славу његовог величанства у његовој властитој личности, сигурно је да Бог не би био у стању научити људе добродетељи [=врлини], јер, пошто је без тела, Он неће упражњавати оно чему учи, и стога његово учење неће бити савршено (ас рег doctrina ejus perfecta non erit).

С друге стране, ако је највећа добродетељ трпељиво подносити муке за правду и дужност; ако је добродетељ не бојати се смрти, и наметнуту поднети је храбро, онда из тога следи да савршени учитељ (doctor perfectus) треба овоме и да учи путем заповести и да то потврђује делом (et docere ista praecipiendo, et confirmare faciendo). Jep онај који даје правила за живот треба да уклони сваки изговор, да би могао наметнути људима послушност не стегом него осећањем стида, и да би им притом могао оставити слободу, како би могла бити додељена награда онима који слушају (јер је у њиховој власти било не послушати, само да су хтели), и казна онима који не слушају (јер је у њиховој власти било послушати, само да су хтели). Како би, дакле, могао бити уклоњен изговор, ако учитељ не буде упражњавао оно чему учи, и ако не би предњачио и пружао руку ономе који жели даму следује? Али, како може неко упражњавати оно чему учи, ако није сличай ономе кога учи (si non sit similis ei quem docet)? Jep ако он није подложан никаквој невољи, човек би могао рећи учитељу: Моја је жеља да не грешим, али сам надвладан; јер ја сам обучен у трошно и слабо тело: оно завиди, оно се гневи, оно се боји страдања и смрти. И тако мене воде против моје воље; и ја грешим не што је то моја жеља већ што сам приморан. Ја сам увиђам како грешим, али ме на то приморава неопходност коју ми намеће моја трошност и којој нисам у стању да се одупрем.

Шта ће на ово одговорити тај учитељ правде? Како ће он то оповргнути и убедити човека који трошност свога тела наводи као изговор за своје грешке, ако он сам није обучен у тело, те да би тако показао да је и тело способно за добродетељ? Јер упорност може бити оповргнута једино примером.

Јер ствари којима учиш не могу имати важности ако их ти прво не упражњаваш; јер људска природа је склона погрешкама, и жели да греши не само из нехата него и из разумних разлога (cum ratione peccare).

Потребно je да наставник и учитељ добродетељи што више личи на човека, да би могао, надвлађујући грех, учинити човека да човек може надвладати грех. Али, ако је он бесмртан, он не може ни на који начин пружити пример човеку. Јер ће устати неко који је упоран у своме мишљењу, па ће рећи: Ти збиља не грешиш, јер си Слободан од овог тела; ти не завидит, јер бесмртноме не треба ништа, али мени су потребив многе ствари за одржање овог живота. Ти се не бојиш смрти, јер она не може имати власти над тобом. Ти презиреш страдање, јер те насиље не може тлачити. Али ја, самртник, бојим се и једног и другог, јер ми причињавају најстрашније муке, које слабост тела не може да поднесе.

Стога учитељ врлине треба да уклони од људи овај изговор, да нико не би могао своје грехе приписивати неопходности (necessitati potius adscribat) већ својој сопственој вољи. Учитељ треба да буде тако савршен, да му никакав приговор не може бити упућен од стране онога кога он учи. Тако, деси ли се да овај рекне учитељу: Ти предлажеш оно што је немогуће, учитељ му може одговорити: Погледај, ја сам то чиним. Ја такође носим исто такво тело, па ипак грех не влада мноме. Тешко је за мене да презирем богатство, а другаче нисам у стању да живим у овом телу. Погледај, ја исто тако имам тело, па ипак сузбијам сваку жељу. Ја нисам у стању да подносим страдање или смрт за правду, јер сам трошан. Погледај, страдање и смрт имају власти и нада мном; и ја савлађујем баш њих којих се ти бојиш, да бих те учинио победиоцем над страдањем и смрћу. Ја предњачим теби у овим стварима за које ти кажеш да ти је немогуће да их подносит; ако ниси у стању да следујеш мени када ти дајем упутства, следуј ми када ти предњачим.

На тај начин уклоњено је свако извињење, и људи морају признати да је човек неправедан због свог сопственог грешења, пошто не следује учитељу врлине који је у исто време и вођ. Очигледно је да је много савршенији учитељ који је смртан, jep je у стању да буде вођ ономе који је смртан, него онај који је бесмртан, јер није у стању да учи трпељивом подношењу онај који није подложан немоћима. Али у овоме, разуме се, ја не идем тако далеко да бих човека претпоставио Богу, него да бих показао да човек не може бити савршен учитељ ако он није и Бог, да би небеским ауторитетом (auctoritate coelesti) наметнуо људима неопходност послушности. Исто тако ни Бог не може бити савршен учитељ ако није обучен у смртно тело, да би, потврђујући своје учење делима, обавезао друге на неминовну послушност (coeteros parendi necessitate constringat).

Из овога јасно излази да онај који је вођ живота и учитељ праведности мора имати тело и да његово учење може бити потпуно и савршено само ако има корен и темељ и стоји чврсто и утврђено међу људима; и да он сам мора претрпети немоћи тела, и показати у себи врлину којој он учи, да би је могао у исто време проповедати и речју и делом. Исто тако он мора бити подложан смрти и страдањима, пошто дужности врлине имају посла са подношењем страдања и смрти.

То је разлог што је превишњи Бог, када је послао свога Посланика да смртнике научи правилима своје правде, хтео да Он буде обучен у смртно тело, да буде мучен и осуђен на смрт. Пошто на земљи не беше правде, Бог посла Учитеља, као неки живи закон (vivam legem), да би својом речју и примером ширио по земљи истиниту и свету побожност. Али, да би било извесно да је Њега послао Бог, било је потребно да се Он не роди као што се човек рађа од смртног оца и смртне мајке. А да би се показало да је Он с неба, иако у обличју човека, Он би рођен без учешћа оца. Јер је Он имао духовног Оца, Бога. И као што Бог бејаше Отац његовог духа без матере, тако Дева беше мајка његовог тела без оца. Он, дакле, беше и Бог и човек (fuit igitur et Deus et homo), стављен између Бога и човека. Он беше Посредник, да би човека могао водити Богу, то јест бесмртности: јер да је био само Бог, Он не би био у стању да човеку да пример доброте; а да је био само човек, Он не би био у стању да људе привуче правди[86].

Оно што је Богочовек својим животом чинио, то је својим учењем саопштавао и објашњавао. У свему томе влада савршена хармонија и савршено јединство: једно недељиво дело, једна недељива органска целина. У Богочовековом животу нема ниједног сувишног дела, сувишног поступка, сувишног доживљаја, нити у његовом учењу има иједне сувишне речи: све је савршено: и живот и учење. Господ није учио људе ничему што сам није остварио. Отуда, све што је Богочовеково, човечански је остварљиво и реално. Бог је сав реалан у човеку, и човек у Богу; стога је Богочовек: савршена реалност Бога и човека. Своје учење о спасењу човека препорођајем, преображењем, страдањем, васкрсењем, вазнесењем, Спаситељ је осветлио, објаснио и омогућио божанском силом свога оваплоћења, свога крштења, свога преображења, свога страдања, свога васкрсења, свога вазнесења. Целокупно Богочовеково учење осветљено је, објашњено је, протумачено је Богочовековим животом.

Богочовеков живот и учење у ствари су две стране једне исте Личности, једне исте стварности, једног истог циља. Они се међусобно допуњују и објашњују. Они се нипошто не могу делити ако се не жели њихово унакажење и обесцењење. Јер је Богочовеково учење необјашњиво и утопистичко без Њега, оваплоћеног Бога. Циљ Богочовековог подвига и учења: обожење, обогочовечење, охристоличење човека, бесмислен је и утопистичан без оваплоћеног, очовеченог Бога. Очовечење Бога је неопходни предуслов за обожење човека. Богочовек је неминовни услов за обогочовечење човека. Без оваплоћеног Бога Богочовечанско учење би било фантастична и бесмислена утопија.

Богочовек учи својим животом, својим рођењем, својим крштењем, својим преображењем, својим страдањем, својом крсном смрћу, својим васкрсењем, својим силаском у ад, својим вазнесењем и својим учењем. Све то сачињава једно недељиво Богочовечанско учење. И својим Богочовечанским животом и својим Богочовечанским учењем Богочовек проповеда једно и исто Еванђеље спасења. Он учи не само оним што говори, него и оним што твори, што доживљује, што поседује. Свим својим Он учи једно и исто: спасење човека од греха, смрти и ђавола путем освећења, обожења, охристоличења, обогочовечења човека помоћу Богочовека. Да је циљ спасења нешто друго, а не обогочовечење човека, онда Бог не би постао Богочовек, него би спасао човека од греха, смрти и ђавола на неки други начин, а не као Богочовек.

Господ Христос је као Спаситељ објавио учење спасења. Али његово учење, одвојено од његове Божанске личности, не спасава. Спасава божанска сила Личности Спаситељеве: благодат, којом се остварује Спаситељево учење. Када апостол Петар исцељује хромога од рођења говорећи му: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи, и овај одмах устаје[87], чудо се дешава силом Христовом, не магијом речи. Сва чудеса, чињена речима у име Господа Христа, збивала су се и збивају се силом вечно живог Богочовека. Све то објашњава смела и јасна реч христоносног Апостола: Све могу у Христу који ми моћи даје (πάντα ισχύω έν τω ένδυναμοΰντί με Χριστώ)[88]. И још то ванредно илуструје Спаситељева прича о Сејачу и семену: семе је реч Божја[89], оно остаје бесплодно ако не падне на добру земљу; а падне ли на добру земљу, тј. у чисто срце[90], оно много рода роди[91].

Богочовеково учење је спасоносно само као саставни део Богочовекове Личности, тј. Личности Исуса = Спаситељ. Истине Христовог учења су спасоносне тиме што је сам Христос као Богочовечанска личност Истина[92]. Морал еванђелски је неостварљив, а то значи: неспасоносан, без Господа Христа, без његове спасоносне Богочовечанске силе, коју човек стиче вером у вечно живог Богочовека који вавек спасава оне који Му долазе[93].

Богочовечанска сила Спаситељевих речи спасава, јер су то речи оваплоћеног Бога Логоса. Спасава од греха, јер је спасење спасење од греха[94], а то значи: од силе која усмрћује, умртвљује, убија. Зато спасење и извршује Онај који је Живот[95], јер као такав Он даје живот, оживотворава, и тиме ослобађа човека од умртвитеља: греха. Јер спасти се значи: оживети из греховног мртвила, и ући у живот нови, у живот вечни, у живот богочовечни.

Речи Спаситељеве „дух су и живот су”[96] само у Њему и само са Њим, тј. силом његове Богочовечанске личности. Одвојене од његове животворне Личности, оне немају тајанствену спасоносну силу, нити могу саме од себе обавити спасење човеково. Јер је спасење подвиг веома широк и веома сложен: у њега улази сав Богочовек Христос са целокупном драмом свога Богочовечанског живота.Стога је његовој Богочовечанској личности Богом дато име: Исус = Спаситељ[97], а на његовим делима или његовим речима. Еванђелско учење добија спасоносне силе од Господа Христа као Спаситељ, као Богочовека распетог, васкрслог, вазнесеног. Речи његове спасавају тиме што су речи Бога. Ако Он није Бог, онда речи његове нису друго до пусте варке и чаролиске опсене. На пример: његове речи о бесмртности човечије душе, о вечном животу, о васкрсењу мртвих истините су, ако је Он заиста васкрсао и ако заиста вечито живи као Богочовек, да би и људима могао давати бесмртност, васкрсење и живот вечни. То исто важи и за све остале делове његовог учења. Дедном речју: његово учење је животворно и спасоносно само ако је Он Бог, Богочовек. Без тога, човек се отискује у бесплодну протестантску идолатрију речи Светога Писма и постаје жртва утопистичких теорија.

Оно што је Богочовек носио у себи као Богочовечанску стварност и као Богочовечански живот, то је и објавио као Богочовечанску науку, која се даје људима ради остварења богочовечанског живота у овом свету. Све што је благи Господ рекао и изрекао, улази у Богочовечански домострој спасења, сачињава Еванђеље спасења. У целокупном Спаситељевом учењу, од прве до последнее речи, таји се једна иста тајна: Благовест спасења, Еванђеље спасења. Свака Спаситељева реч има спасоносни значај за сву природу људску, за свако биће људско. Ниједна Спаситељева реч није без значаја по спасење света. У његовом учењу је све важно, све најважније. Ништа се ту не може ни додати ни одузети, а да се не оштети Богочовечански домострој спасења, јер све сачињава једну спасоносну целину: Богочовечанско учење о спасењу човека од греха, зла и ђавола усвајањем Богочовека за живот и циљ живота. Зато целокупно Спаситељево учење свети Оци називају „заповестима спасења”. Тако, свети Учитељ васељене, Василије Велики, вели у својој Литургији која је апостолског порекла: И поживевши у овоме свету, и давши заповести спасења (δούς προστάγματα σωτηρίας), и одвојивши нас од идолске обмане, Јединородни Син Божји приведе нас познању истинитог Бога и Оца[98]. Све заповести спасења дате су зато што су неопходне (αναγκαία) за постигнуће циља спасења (προς τον της σωτηρίας σκοπόν), иначе не би биле прописане[99].

Спаситељево учење о спасењу човека од греха, смрти и ђавола, укључује дуг процес човековог подвизавања у еванђелским добродетељима. У ствари, то је један процес, али има две стране: негативну и позитивну; у негативној се води борба са грехом као са силом која осмрћује и ођавољује, а у позитивној се човек испуњује Богочовековом благодаћу која га освећује, просвећује, окрепљује, оживљује, обожује, обогочовечује и чини да он расте растом Божјим[100] у човека савршена, у меру раста пуноће Христове[101]. Другим речима: подвиг спасења није друго до подвиг човековог благодатног обожења, обогочовечења доживљавањем Богочовека Христа и његовог учења као садржине свега свог живота. А то налаже човеку добровољно практиковање богочовечанских врлина, о којима безгрешни Господ непогрешиво учи. Те су врлине: вера, покајање, љубав, молитва, пост, кротост, смиреност, милосрђе итд. Ове богочовечанске врлине су сазидне, стваралачке силе новозаветне личности. Кратак преглед Спаситељевог учења о њима показаће њихову спасоносност у Богочовечанском домостроју спасења.

Много тајне спасења има у Спаситељевом учењу о покајању. Гледајући човека и сав род људски огрезле у греху и смрти, Спаситељ препоручује покајање ради ослобођења од греха и смрти усвајањем небеског царства, то јест Њега, Господа Христа, јер је Он у Богочовечанској личности својој царство небеско на земљи. Стога Он и саветује свима и свакоме без изузетака: Покајте се, јер се приближи царство небеско[102]. Он, Бог Логос се ради тога оваплотио, ради тога постао човек, да би све људе дозвао покајању, препороду у нови живот, јер су сви људи грешници[103]. Подвиг покајања треба да је праћен плачем због грешности своје, јер сузе очишћавају душу од греховне прљавштине. У том трудном подвигу је и блаженство своје врсте, блаженство које долази од богоданог осећања: да је у свемилостивом Господу Хрису опроштај грехова[104].

Ради спасења себе од греха, смрти и ђавола човек у подвигу покајања драговољно подвргава себе болним операцијама, по заповести Господа Свеисцелитеља: Ако те рука твоја или нога твоја саблажњава, отсеци је и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или кљасту, него с две руке или с две ноге да те баце у огањ вечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једним оком у живот ући, него с два ока да те баце у пакао огњени[105]. Дајући ову заповест, вели свети Златоуст, Господ Христос не говори о удовима тела, јер Он нигде не осуђује тело (της σαρκός), него свуда окривљује покварену вољу (της γνώμης της πονηράς)[106]. Јер је основни извор сваког греха у души човековој, а тело је само оруђе. Иза похотљивог погледа стоји похотљива страст, којом је заражен један део душе. Да се зараза не би проширила на целу душу, Спаситељ препоручује да човек ишчупа из себе похотљиву страст са зараженим делом душе. Сваки грех је најпре грех душе, а затим и тела. Ако је неки грех постао човеку мио као око или рука, неопходно је да га човек отсече и баци од себе заједно са оним делом душе у коме се грех угнездио, иначе ће грех упропастити целу душу, целу личност човекову, и одвести је у царство греха и зла: пакао. Јер грех по природи својој вуче човека оцу своме: ђаволу, и царству његовоме: паклу.

Неминовни завршетак греха јесте смрт и погибао. То се понекад очитује врло снажно и јасно, као што показује пример оних на које је пала Силоамска кула и побила их, и пример Галилејаца побијених од Пилата. Указујући на те примере, Спаситељ објављује: Кажем вам, ако се не покајете, сви ћете тако изгинути[107]. Јер је грех узрок и телесне и духовне смрти. Један је лек од смрти: покајање, јер је покајање лек од греха који проузрокује смрт. Покајање је неопходно сваком човеку, јер су сви људи под грехом и у греху. Не осећа ли то човек, значи: олако схвата душу своју. Али таквоме човеку, и њему сличнима, упућен је овај тужни и озбиљни прекор Спаситељев: Тешко вама који се смејете сад, јер ћете туговати и плакати (ότι πενθήσετε και κλαΰσετε)[108].

Покајањем се душа враћа из духовне смрти и оживљује из мртвих, зато чудесни Господ за покајаног блудног сина вели: Мртав беше, и оживе[109]. Изгубљен у гресима, човек једино покајањем долази себи, проналази правог себе у боголикој суштини своје душе и враћа се Богу. Зато је Господ за покајаног блудног сина рекао још и ово: Изгубљен беше и нађе се[110]. Покајање грешника је толико важно и за небо, и за само Тројично Божанство, да радост неисказана потреса небеса и небеске Силе када се један грешник каје на земљи[111]. Стога се проповед Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа своди на проповедање покајања у име његово и отпуштење грехова свима народима[112].

У Спаситељевом учењу о спасењу вера је што и квасац у хлебу. И то вера еванђелска, вера богочовечанска која обухвата целог човека у васцелој његовој личности и делатности и предаје га Богочовеку. Као небивала, и јединствена, и непоновљива Личност, Богочовек је раскошном тајном свога бића изнад свих људских схватања, појмова и сазнања, стога је Он у ствари предмет вере. Човек Му може приступите, познати Га, следовати Му једино вером, и то вером бескрајном и безрезервном. Зато свесавршени Господ, на првом месту, захтева од људи веру у њега као Богочовека, и Сина Божјег, и Бога[113]. Најважније дело човеково у овоме свету јесте: веровати у Богочовека Христа[114]. Вера у Богочовека испуњује човека богочовечанском силом и оспособљује на дела богочовечанска, дела христовска, и већа од ових[115]. Вера у Богочовека даје људима силу и моћ да се роде од Бога и постану синови Божји[116].

Тајна човековог спасења од греха, смрти и ђавола сва је у вери човековој у свемоћ Спаситеља Христа. Човеку који свесрдно верује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља, чудесни Спаситељ на тајанствени начин даје неисказане моћи, моћи која и немогуће чини могућим, тј. чини могућим за верујућег оно што је немогуће за неверујућег. Зато је Спаситељ јасан и одлучан у речи својој : Заиста вам кажем: ако имате вере колико зрно горушично, ништа вам неће бити немогуће (ουδέν άδυνατήσει ύμϊν)[117]. Заиста вам кажем: ако имате вере и не сумњате, све што узиштете у молитви верујући, добићете[118]. Све је могуће ономе који верује (πάντα δυνατά τω πιστεΰοντι)[119].

Вера у Еванђеље је услов спасења[120]. Који узверује у Еванђеље, спашће се[121]. У мери човекове вере је мера његове моћи и силе, зато је свемоћни Спаситељ у много прилика говорио појединим људима: Како си веровао нека ти буде![122] вера твоја поможе ти[123]; по вери вашој нека вам буде![124] иди, вера твоја поможе ти[125]. Понекад вера човечија својом безграничном силом изједначује вољу верујућег са вољом Спаситеља, због чега Он и вели Хананејки: О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш![126] Ојађеном Јаиру, чију веру у Спаситељеву моћ поколеба вест да је болесна кћи његова већ умрла, благи Господ говори као утеху: Само веруј, и оживеће[127]. Ученицима, поплашеним од буре на мору, Спаситељ, пошто утиша буру, говори с прекором: Зашто сте страшљиви, маловерни?[128] А Петру, који на Спасов позив иде по мору, али због сумње поче тонути, Спас вели: Маловерии, зашто се посумња?[129] Вера у Богочовека испуњује човека неустрашивом богочовечанском силом; неверје претвара човека у кукавицу и сумњалицу. Страх у опасности знак је маловерја, а сувише велики страх знак је неверја. У том погледу многозначајне су Спаситељеве речи, упућене поплашеним ученицима: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере![130]

Ако је тајна Спаситељевог учења о спасењу игде присутна сва без остатка, онда је то у његовом учењу о љубави. Он учи о љубави као спасоносном подвигу којим је изграђен целокупни богочовечански домострој спасења, јер је Он сам свесавршена љубав: Бог је љубав (ό Θεός αγάπη εστί)[131]. Из те свебожанске љубави Он је и дошао у овај свет ради спасења света[132], ради спасења окорелих грешника[133]. И када Спаситељ учи о љубави, Он учи као оваплоћена, оличена божанска љубав, као Бог коме би друго име могло бити: Љубав. Пошто је његово учење о љубави, учење оваплоћеног Бога љубави, то је љубав којој Он учи изузетна и јединствена. У том погледу, као и у сваком, Он је потпуно нова појава и потпуно нова Личност у историји света. Зато Он с правом своју љубав назива новом, и заповест о тој љубави новом заповешћу.

Откривајући својим ученицима на Тајној вечери тајну своје љубави и свог учења о љубави, Спаситељ им говори: Нову вам заповест дајем: да љубите један другога као што вас ја љубих (καθώς ήγάπησα υμάς), да се и ви љубите међу собом[134]. А новина је Спаситељеве љубави у томе што је богочовечанска, што је Он Бог љубави, и као такав има љубеће силе за све и сва. На првом месту за непријатеље своје. У овој новој заповести о новој љубави главно је: да следбеници Христови љубе један другога љубављу богочовечанском: као што вас ја љубих.

Љубав богочовечанска изобилује свим савршенствима Тројичног Божанства, које је Љубав. Она се испољава у држању Богочовекових заповести: Ако ме љубите, држаћете заповести моје[135]. Пошто је сам Богочовек Љубав, то држање његових заповести испуњује човека божанском Љубављу, којом и у којој живи Тросунчано Божанство. Јер у душу, испуњену богочовечанском љубављу, усељује се и обитава Божанска Тројица, по свеистинитој речи Господа Исуса: Ко има заповести моје и држи их, он је онај који ме љуби; а ко мене љуби, њега ће љубити Отац мој, и ја ћу га љубити и јавићу му се.Ко љуби мене, држаће реч моју, иОтац мој љубиће њега, и доћи ћемо к њему и настанићемо се у њега (και προς αυτόν έλευσόμεθα, και μονήν παρ’ αύτω πονησμεν)[136].

Α као сводећи све своје божанске заповести на једну заповест, Спаситељ вели: Ово је моја заповест: да љубите један другога као што вас ја љубих (ίνα αγαπάτε αλλήλους, καθώς ήγάπησα υμάς)[137]. Отуда Спаситељ, и када људима одговара на питање, која је заповест највећа, објављује: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као себе самог. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци[138], тј. целокупно Откривење Тројичног Божанства. Осим тога, богочовечанска љубав претвара човека у биће бесмртно и испуњује га вечним животом, јер га испуњује Богом[139].

Знак да је неко поново рођен од Бога, препорођен, јесте љубав његова према Богочовеку Христу као Богу и Спаситељу[140]. Сав рад у царству Христовом, у царству Божијем, заснива се на љубави према Богу и ближњему. То је најглавније осећање, и регулатор, и норма[141]. У мери љубави је мера светости и чистоте. Греси се опраштају човеку према мери његове љубави, јер љубав уклања и сагорева грех: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта, малу љубав има[142].

У својој божанској бескрајности и свесавршеној пуноћи богочовечанска љубав је дата у Личности Господа Исуса. Својим учењем о богочовечанској љубави као средству спасења Господ Христос не тражи од човека ништа више него што је Он сам показао и учинио љубављу својом. Ко има љубави Христове, он са њом има и силе богочовечанске да твори дела Христова. Зато што је Господ Исус безмерено љубио непријатеље своје, молио се Богу за оне који Га гоне, чинио добро онима који Му зло чине, имао је права да следбеницима својим пропише заповести о таквој љубави: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне[143]… Свуда и у свему Богочовек и његова богочовечанска љубав: као што вас ја љубих.

Спаситељево богочовечанско учење о спасењу било би неспасоносно, када не би обухватало молитву као животворну богочовечанску силу. Као Богу, Господу Христу није било потребно да се моли, али као истинском човеку, као истинском претставнику васцелог рода људског, Њему је молитва била неопходна. Јер је молитва најприроднији и најцелисходнији начин општења људске природе са Богом, па макар она била оличена у најправеднијем или у најгрешнијем човеку. Молитва је орган помоћу кога човек храни себе божанским истинама као храном.

Молитвени однос човечијег бића према Богу је најприроднији и најнормалнији однос. Богочовечанска молитва захвата целога човека, и претставља најлогичнији однос човека као боголиког бића према Богу као Творцу и Оцу. Нигде се богочежњивост човечије личности не изражава тако снажно и интегрално као у молитви. Стога је молитва првостепени еванђелски подвиг, коме човека учи сам Дух Свети, Дух Истине. Новозаветна је молитва заиста нешто ново у овоме свету, ново тиме што се прави богомољци моле Духом и Истином[144]. У тако важном и сложеном подвигу као што је новозаветна молитва човеку је учитељ сам Дух Свети, Дух Истине[145]. То су живо осећали Спаситељеви ученици, и стога Му се обратили молбом: Господе, научи нас молити се Богу. И Он им је као бразац новозаветне молитве дао молитву Господину: Оче наш, …[146]

Претстављајући род људски, и притом као свевидећи Бог имајући визију свих грехова свију људи свих времена, Господ Исус је готово увек погружен у молитву за род људски. Много пута је у светом Еванђељу речено: Исус се попе на гору сам, да се моли Богу[147]; ујутру отиде насамо, и мољаше се Богу[148]; отиде на гору да се помоли Богу[149]; одлажаше у пустињу и мољаше се Богу[150]; отиде на гору да се помогли Богу, и проведе сву ноћ на молитви[151]; мољаше се Богу насамо[152]. Молитва је толико важна и толико неопходна Богочовеку, да се Он безгрешни моли при своме крштењу на Јордану, и небо се отвара над њим, и збива се превелико чудо: јављање свету Тројичног Божанства, Богојављење[153]. Али и Спасово чудесно преображење, у коме он показује себе као Бога, збива се онда „када се мољаше”[154]. Када пак одлази на свој искупитељски, жртвени подвиг, Господ се сав претвара у молитву, у Гетсиманску молитву: многократно пада на лице своје молећи се; од напрегнуте молитве, у којој страдалнички учествује сав, Њега облива крвави зној који капље на земљу[155]. Може се рећи: Богочовек је молитвом спасао род људски од преклетства, греха и смрти. Стога се Он моли за све који се имају спасти[156].

Без молитве је немогуће спасење. То је основно новозаветно начело, дато од самог Спаситеља. Оно се нарочито огледа у Спаситељевом јасном учењу о томе „како се треба свагда молити Богу (πάντοτε προσεύχεστε), и не сустати (και μη έκκακεΐν)”[157]. Без молитве је немогуће очистити себе од греха и зла, а то значи: немогуће је спасти себе од греха и зла. За Христовог следбеника богочовечанска молитва је једина сила која очишћује биће људско од сваке прљавштине, од сваке нечистоте, од сваког греха, од сваког ђавола, јер је свеистинити Господ објавио благовест: да се род нечистих духова, као правих твораца свих нечистота духовних и телесних, изгони само молитвом и постом (τούτο δε το γένος ουκ εκπορεύεται, ει μη έν προσευχή και νηστεία)[158].

Богочовечанска молитва је природни израз богочовечанске вере, због чега Господ и благовести: Све што узиштете у молитви верујући, добићете[159]; што год заиштете од Оца у име моје, оно ћу вам учинити[160]. Ако се два истинска Богочовекова следбеника сложе на земљи у чему било, за што се узмоле, даће им Отац небески[161]. Стога Спаситељ препоручује свима непрекидну и неотступну молитву: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који куца, отвара му се[162]. Молитва је богочовечанско оружје којим се човек брани од напасти и искушења[163]. Она регулише хришћанинов однос не само према пријатељима него и према непријатељима, стога човекољубиви Спаситељ наређује: Молите се Богу за оне који вас гоне[164].

Молитва је еванђелска када је у њој човек присутан свим бићем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, а бесмислена је када се састоји од речи, макар и многих речи, у којима нема ни душе ни срца[165]. Молитва је спасоносна ако је испуњена не само љубављу према Богу, него и љубављу према људима, што се изражава опраштањем: Када стојите на молитви, праштајте ако што имате на кога[166]. Храм је дом молитве; све што није молитва, и што није од молитве, претвара храм Божји у пећину разбојничку[167]. Сваки хришћанин је храм Божји[168], а то значи: сваки хришћанин је дом молитве. Није ли молитвен, хришћанин је себе претворио у пећину разбојничких страсти, које сатиру у њему све што је Божје.

Новозаветна молитва се не може замислити без новозаветног поста. По Спаситељевом учењу, пост је неопходан богочовечански подвиг у спасењу човека од греха, смрти и ђавола. Пост је исто толико неопходан колико и молитва. У самој ствари, пост и молитва су близанци који се заједно рађају, заједно развијају, заједно напредују, али и када опадају заједно опадају, и када умиру заједно умиру. Пост и молитва сачињавају једно недељиво богочовечанско еванђеље. Стога је безгрешни Спаситељ, када је хтео људима да пропише и да лек против свих болести, нечистота, зала, грехова и нечистих духова, објавио своје чудесно еванђеље о посту и молитви, рекавши: Овај се род изгони само молитвом и постом[169], то јест: род свих нечистих духова, свих грехова, свих страсти, свих порока, свих нечистота, изгони се само молитвом и постом. Разуме се, новозаветном молитвом и новозаветним постом.

Новозаветни пост је нов тиме што има у себи богочовечанске силе које очишћују душу од грехова, од страсти, од нечистота. Јер је новозаветни пост: уздржавање тела од мрсних јела, а душе од грехова. У новозаветном посту учествује сва душа и све тело, те заједно посте и од јела и од греха. Да је новозаветни пост нов и по садржини и по начину, показује Спаситељ говорећи: Вино ново не лева се у мехове старе; иначе мехови се продру и вино се пролије, и мехови пропадну. Него се вино ново лева у мехове нове, и обоје се сачува[170]. А то значи: пост је спасоносан када истовремено и из душе и из тела изгони старе грехе и страсти, те на тај начин сачува и душуителозабогочовечанскиживотиуовомиуономсвету Ако није такав, пост је фарисејство које упропашћује душу човекову онеспособљавајући је за живот у Богу[171]. Како треба истински постити, и дуго постити, показао је сам Спаситељ својим четрдесетодневним постом у пустињи[172].

Зато што је био образац савршене смирености, Господ Христос је у своме Еванђељу спасења објавио учење о смирености као спасоносној сил и богочовечанској. Људски дух није у стању ни замислити какав је и колики је подвиг самосмирења, самопонижења извршио Јединородни Син Божји и Бог, оваплотивши се, поставши човек, и подвргнувши себе крсној смрти[173]. Целокупни Спаситељев живот на земљи претставља и јесте невиђено смирење. Зар није невиђено смирење, када се Он, свемоћни Богочовек, ради нас подвргава људским немоћима[174], искушењима[175]; када сиротује[176]; када постаје слуга људима[177]; када ученицима ноге пере[178]; када допушта да Га вређају[179] пљују[180], бију[181] и убију?[182] Као оваплоћено смирење и оличено свесмирење Спаситељ с правом вели за себе да је „смирен срцем”[183]. И сав живот Спаситељев на земљи прошао је у свесавршеној смирености, о којој су Пророни пророковали а коју су његови савременици гледали[184].

Пошто је пресветом Личношћу својом и безгрешним животом својим савршени образац и пример богочовечанског смирења, Спаситељ захтева и од својих следбеника такво смирење, јер је оно извор силе која спасава људе од метежа греха и уводи у одмор светости: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете одмор душама својим[185]. Ви ме зовете учитељем и Господом, говори Спаситељ ученицима својим, и право велите: јер јесам. Кад дакле ја, Господ и учитељ, опрах вама ноге, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер вам ја дадох пример да и ви тако чините као што ја учиних вама[186].

Еванђелска смиреност је богочовечанска сила која човека чини не само великим, већ и највећим у царству небеском. Када ученици постављају питање Господу: Ко је највећи у царству небеском? Он дозива дете, поставља га међу њих, и говори им: Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се понизи као дете ово, тај је највећи у царству небеском; јер који је најмањи међу вама, он је велики[187].

Ненадмашна величина новозаветног човека састоји се у смиреном служењу другима: Највећи између вас да вам буде слуга. Који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се (όστις ταπεινώσει εαυτόν, ύψωθήσετε)[188]. Када се ученици Спасови, још растргани слабостима људским, препиру међу собом ко је највећи, Спас им објављује благовест: Који хоће да буде први, нека буде најзадњи од свију и слуга свима, (εσται πάντων έσχατος, και πάντων διάκονος)[189]. Јер који је најмањи међу свима вама, тај је велики[190].

Богочовек је донео нов начин владања над људима: владати над људима смирено им служећи. Смирено служење људима и сачињава новозаветни, богочовечански метод управљања над људима. Када браћа Воанергес, пуни бескрајне љубави према Спаситељу, изјављују пламену жељу да стално буду са њим у царству његовом, један с десне а други с леве стране, тада смирени Цар над царевима дозива своје ученике и даје им одлучну заповест о смирености као методу њиховог живота и рада: Знате да кнезови народни господаре над њима и великаши управљају њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга (έστω υμών διάκονος), и који хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, као што ни Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе[191].

Смиреност испуњује човека осећањем грешности. А када се удружи са молитвом, она спасава од греха и ђавола. То Спаситељ показује својом причом о Царинику и фарисеју. Гордошћу је фарисеј удаљио себе од спасења, а цариник је молитвеном смиреношћу оправдао себе за грехе своје пред Богом, тј. спасао себе. Зато Господ и вели: Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже, понизиће се; а који се сам понижује, подигнуће се[192].

Смиреност оспособљава душу за примање божанских истина и за живљење у њима. Своје богочовечанско учење Господ Исус је, по вољи Оца свог небеског, открио смиренима, због чега Он и одаје молитвену захвалност своме Оцу[193]. Као што је гордост почетак свих зала, тако је смиреност почетак свих добара. Премудри Спаситељ је поставио смиреност као темељ на коме се зида новозаветна зграда спасења и блаженства, јер блаженом смиреношћу човек стиче царство небеско још овде на земљи[194].

Богочовечанска кротост је непресушни извор спасења, јер је она унедрена у чудесном и чудотворном срцу Спасовом. Свемоћни Господ Исус кротак је животворном кротошћу. Када гледа у своје жалостиво срце, Он у њему види кротост као царицу свих својих осећања и мисли. Стога и објављује да је једино у његовом кротком срцу спасење душама људским, и у спасењу одмор блажени и бесконачни[195]. Спаситељева је кротост безмерна као и њена спасилачка сила, стога, гледајући Њега кротког и благог, Највећи између рођених од жена, говори за Њега: Гле, Јагње Божје које узима грех света на себе[196]. Иако Цар над Анђелима, Арханђелима и свима видљивим и невидљивим световима, Господ Исус живи и дела у свету као неизмерно кротак[197]. Величина, вредност и спасоносност Спаситељеве кротости је толика, да апостол Павле, учећи хришћане смирености и кротости, чини то молећи их „кротости ради и тишине Христове”[198]. Безмерна кростост свемоћног Спаситеља нарочито се пројавила у његовом кротком подношењу увреда, клевета, страдања, мука, па и саме крсне смрти[199].

Зато што је сам неисказано кротак, Спаситељ и учи о кростости као средству спасења. Када ученике своје шаље на проповед спасења, Он им наређује да међу људима, подивљалим од грехова и страсти, буду кротки као јагањци: Идите, ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове[200]. А када синови Громова моле кротког Спаситеља да им допусти да рекну да сиђе огањ с неба и истреби житеље самарјанског села које Га није хтело примити, Он им с прекором одговара: Не знате каквога сте духа. Јер Син човечији није дошао да погуби душе људске, него да их спасе[201]. Пламеном пак ученику свом, који хоће да заштити кротког Учитеља ударајући ножем његове непријатеље, кротки Господ наређује: Врати нож свој на место његово: јер сви који се маше за нож, од ножа ће изгинути[202].

Богочовечанска кротост у души Христовог следбеника јесте за њега непресушни извор блаженства у свима стањима и околностима. Она је у ствари богочовечанска сила којом ће личности кротких људи преживети све смрти и постати владари на новој земљи, земљи очишћеној од греха и зла опьем Страшнога суда. Стога је кротки Господ објавио спасоносну заповест: Блажени кротки, јер ће наследити земљу[203]. Богочовечанска кротост одводи човека у рај, као што неразуман гнев чини човека одговорним паклу огњеном[204].

У самој ствари, савршена чистота је својствена безгрешности, тј. савршеној светости, какву је имао једино Господ Исус, као Једини Безгрешан. Нема сумње, као што је грех извор сваке нечистоте, тако је и светост извор чистоте. Стога безгрешни Спаситељ учи о чистоти као сили која спасава. Што светији човек, то и чистији; најсветији су и најчистији, јер света распложења потискују грехе из душе, док их сасвим не потисну, и тако очисте душу од сваке нечистоте. Само чиста душа, а чиста је она душа која је испуњена богочовечанском светошћу , има очишћено око боголике суштине своје, и њиме види Бога у његовим божанским савршенствима. У том боговиђењу је и њено неисказано блаженство. О томе Свечисти говори издајући спасоносну заповест: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети[205]. Богочовечанска светост је со која живот Христових следбеника одржава у еванђелској чистоти, и не допушта да се грех врати у њу. Отуда су онисо земље[206].

Богочовек учи, да је сваки грех нечистота, и као такав, сваки упрља душу, нарочито грех који се путем навике претворио у страст. Лек од тога је један: еванђелска бестрасност. Она се стиче дугом борбом са гресима, док се душа потпуно не очисти, не обестрасти. Испуњена гресима, душа упрља не само себе него и тело које носи. Јер она претвара тело у оруђе својих грешних расположена. Из похотљивог ока гледа похотљива страст душе. Да би се око ослободило похотљивости, треба ишчупати из душе похотљиву страст. Не учини ли човек то, страст може захватити сву душу и све тело, и вргнути човека у вечну погибао. О томе Спаситељ говори када учи: Сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом. И ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли све тело твоје да буде бачено у пакао[207]. Што важи за око, важи за сваки део тела који душа употребљава као оруђе за своје грехе и страсти[208].

Грех је једина сила која прља, погани, загађује човека. Греховност човекова се простире и на сву твар око човека, те тиме погани и њу, богоздану и невину. Али при томе процесу огреховљена твар није крива него човек, кроз кога је грех ушао у свет, и помоћу кога се и распростире на сву твар у свету[209]. Отуда се богочовечански метод очишћења твари од греха састоји у изгнању греха из човека, и главних твораца греха: нечистих духова. Када се човек изнутра очисти, онда је у правом смислу чист. А ту чистоту има само свети човек. Значи: човек се очишћује светошћу, а кроз човека и твар[210]. Нема права другога да учи чистоти онај који није светошћу очистио себе од греха. Еванђелски је метод: најпре очистити себе, па онда другога учити чистоти. Јер ако неочишћен човек својим прљавим рукама буде чистио нечистог, он ће га само још више упрљати. Стога је истинито и спасоносно Спаситељево правило: треба најпре себе очистити од греха, па онда другога[211].

Из бескрајног свог милосрђа Бог Логос се оваплотио ради спасења људи од греха[212], а Бог Отац који је из љубави послао Сина свог у овај свет назива се Оцем милости[213]. Јер истинска, непролазна милост долази од Њега. У самој ствари, тек са оваплоћењем Бога Логоса свет је познао право и савршено милосрђе Божје. Душа Богочовековог подвига искупљења и спасења рода људског јесте бескрајно милосрђе Божје. Отуда је Богочовек у свом спасоносном Еванђељу објавио, да је милосрђе неопходно средство у богочовечанском домостроју спасења. Оно сачињава једну од главних Спаситељевих заповести спасења. Јер је спасење човека, на првом месту, дело милосрђа Божјег, те је и човек, који се спасава, дужан да према другима буде божански милосрдан.[214] Јасна је и неумитно одлучна Спаситељева заповест: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш (γίνεσβε οΰν οίκτίρμονες, καϋώς και ό πατήρ ύμων οίκτίρμων εστί).[215]

Сва многобројна исцељења од духовних и физичких болести Спаситељ је учинио из милосрђа. И то са спасоносним циљем: да то богочовечанско милосрђе људи претворе у своју врлину, у свој живот. Милосрђем или немилосрђем човек у овом свету одређује своју вечну судбину у оном свету. На дан Страшнога суда свемилосрдни и свеправедни Господ одредиће милосрдним људима живот вечни а немилосрдним муку вечну[216].

Као што је спасење света зависило од милосрђа Божјег, тј. од његовог човекољубивог оваплоћења и богочовечанског подвига спасења, тако и спасење сваког човека посебно зависи од његовог милосрђа према другим људима. Стога је Спаситељ заповест о милосрђу поставио као неопходну заповест спасења: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани[217]. У самом подвигу милосрђа врши се богочовечанска тајна: душа милосрдног човека испуњује се балженством од стране невидљивог Бога, који милосрђе награђује највећим даром својим: вечним блаженством. У суштини својој новозаветно милосрђе је најунутрашњији и најневидљивији подвиг душе, у коме душа, испуњена милосрдним Спаситељем, пројављује богочовечанско милосрђе према људима и према твари. То је разлог што Спаситељ назива овај подвиг тајном милостињом, коју Отац небески дарује, руководи и награђује[218].

По божанском учекьу Господа Исуса живот вечни се стиче богочовечанским милосрђем, милосрђем према свима и свему, што је дирљиво изражено у причи о Милостивом Самарјанину[219]. А потресна прича о Богаташу и Лазару јасно показује да немилосрђе одводи у пакао[220]. Истинско новозаветно милосрђе огледа се у некористољубивој милостињи и љубави. Оно има толико вредности у очима Божјим, да се достојно може наградити једино о васкрсењу праведних, када ће се праведницима доделити вечно блаженство у вечном животу[221]. Највећу вредност у очима Бога и Спаситеља нашег Господа Исуса има милосрђе из чистог човекољубља, без икакве примесе користољубља и хвалисавости. То је милосрдни Спаситељ објавио, када је удовичину милостињу од две лепте прогласио за највећи дар, јер је она дала све што је имала, сву храну своју, а други су давали од сувишка свога[222]. Но свемилостиви Спаситељ је целокупно Еванђеље спасења свео на богочовечанско милосрђе, када је изрекао свештену и свебожанску заповест: Много је блаженије давати него узимати (μακάριόν έστι μάλλον διδόναι ή λαμβάνειν)[223].

Шта је Богочовеков подвиг спасења рода људског ако не подвиг опраштања грехова људима? Зато што је безгрешан, и бескрајно човекољубив, Господ Христос има и власт и право опраштати грехе[224]. У опраштању грехова милостиви Спаситељ је био неуморан[225]. Он чак и са крста опрашта онима који су Га распели и распета исмевали[226]. Такво опраштање грехова другима Спаситељ благи захтева од својих следбеника: Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако пак не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше[227]. Опраштајте, и опростиће вам се; јер каквом мером мерите, онаком ће вам се вратити[228]. Молитва онда има спасоносне вредности када је испуњена опраштањем грехова: Када стојите на молитви, праштајте ако што имате на кога, да и Отац ваш који је на небесима опрости вама грехе ваше[229]. Опраштање грехова човеку бива сразмерно његовом христољубљу; највећем христољубљу највише се опрашта. Ко много љуби Господа Христа, много му се прашта; а коме се мало опрашта, мало љуби[230].

Опчињена грехом, људска је природа склона греху. Али ако се каје, треба јој опраштати грехе: онолико пута опраштати, колико се пута каје. Таква је заповест спасења, прописана свемилостивим Спаситељем: Ако ти сагреши брат твој, покарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се: опрости му[231]. На питање свога ученика: Господе, колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? до седам пута? Спаситељ одговара: Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет[232]. Овим Спаситељ није одредио број, вели свети Златоуст, него безбројност (το άπειρον). Он није одредио број колико смо пута дужни опраштати ближњему, него је показао да је то наша непрекидна и свагдашња дужност[233]. У овом погледу, човек је дужан да се угледа на милосрђе Оца небеског. То Спаситељ показује причом о Немилостивом слузи, коме Бог опрашта безброј великих грехова, а он неће да опрости брату своме неколико ситних грехова. Због тога, премудра правда Божја која увек прати милосрђе Божје, изриче свој свеправедни суд над немилостивим слугом[234]. У богочовечанској педагогици исправљања грешника путем милосрдног опраштања грехова последњи и завршни суд припада Цркви, као обиталишту Свете Тројице: Кажи Цркви; а ако и Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник[235].

Бог мира[236] Господ Христос се оваплотио, и својим богочовечанским подвигом спасења постао „мир наш” са Богом и људима[237], и Господ мира[238], јер је уклонио грех који претставља и јесте једино непријатељство човеково према Богу и људима[239]. Као такав, Спаситељ је у своме учењу о спасењу објавио мир и миротворство за неопходну врлину у човековом подвигу спасења од греха и зла. Али самим тим што је мир Христов, мир богочовечански, он се разликује од сваког мира који људи стварају. Богочовечански мир је по природи својој свеобухватљив: обухвата човеков однос према Богу, људима и целокупној твари, и стиче се светошћу. У томе је његова изузетност и јединственост. То је разлог што кротки Спаситељ на Тајној вечери оставља ученицима мир свој као нешто божански важно и спасоносно, и веома различито од световног, људског, хоминистичког мира: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам као што свет даје. Нека се не плаши срце ваше и нака се не боји![240].

До богочовечанског мира Христовог човек долази после дуге борбе са гресима у себи и у свету око себе, борбе коју он води у име Христа и силом Христовом. У ствари, то је борба за Христа, за зацарење Христа у души, којим се и изгоне греси из душе, јер само у Господу Христу биће људско налази истински мир и прави одмор од греха и зла[241]. Зато је Спаситељ јасно указао на ту борбу човекову са гресима која претходи зацарењу богочовечанског мира у души његовој, објављујући: Ја сам дошао да бацим огањ на земљу; и како би ми се хтело да се већ запалио! Мислите ли да сам дошао да дам мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор. Јер ће отсад петоро у једној кући бити раздељени: троје против двоје и двоје против троје, отац против сина и син против оца, мати против кћери и кћи против матере, свекрва против снахе своје и снаха против свекрве. И непријатељи човеку биће домаћи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не иде за мном, није мене достојан[242].

Када људи у истрајној борби са гресима успеју да благодаћу Христовом зацаре мир у души својој, они постају истински миротворци, и истински су блажени, јер су постали синови Божји. Нема већег и вечнијег блаженства за биће људско него да постане син Божји, јер тиме постаје учесник у богатству свог небеског Оца, и његовом божанству нема краја ни у овом ни у оном свету. Ту је благовест Господ објавио када је дао своју спасоносну заповест о миротворству: Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати[243].

Живећи у овом свету Спаситель је објавио богочовечанску истину: Бог је једино богатство човеково; човек пак који створења или ствари прогласи за богатство, и њих тече као благо, а не богати се Богом, пропада вечном пропашћу[244]. Пошто је човек по природи боголико биће, он не може да живи стварима и од ствари, већ Богом и од Бога[245]. Својим богочовечанским животом на земљи Спаситељ је показао и доказао да је богочовечанско сиромаштво у стварима сила која спасава од греха и смрти. Сиромах имањем, Господ је упозоравао оне који су хтели да иду за Њим: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, и Син човечји нема где главе заклонити[246]. Еванђеље спасења чудесни Господ на првом месту објављује сиромасима[247]. Шаљући своје ученике на проповед Еванђеља, Он им даје заповест о сиромаштву: Не носите злата, ни сребра, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни штапа[248]. А свима својим следбеницима Он препоручује еванђелско сиромаштво, које се свим бићем ослања на свеблагог Промислитеља, Бога сведржитеља: Не брините се душом својом шта ћете јести, ни телом у што ћете се обући. Душа је претежнија од јела, и тело од одела. Погледајте гавране како не сеју, ни жању, који немају подрума ни житнице, и Бог их храни; а колико сте ви претежнији од птица? Погледајте љиљане како расту: не труде се, нити преду, али ја вам кажем да се ни Соломон у својој слави својој не обуче као један од њих. А кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерии![249]

Бог даје људима имање у овом свету, да би га претворили у вечно благо, у непропадљиво богатство. А то ће учинити, ако га употребе на милостињу. У том погледу заповест је Спаситељева јасна и одлучна: Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, ризницу на небесима која се никад неће испразнити, где се лупеж не прикучује нити мољац једе[250]. А за оне који се уздају у богатство овога света, а не претварају га у средство спасења богатећи се помоћу милостиње Богом, свеблаги Спаситељ има горку реч: Тешко вама богати, јер сте већ примили утеху своју. Тешко вама сити сад, јер ћете гладовати[251].

Доборвољним страдањем Господ Исус је искупио свет, а учењем својим о потреби страдања ради еванђелских истина Он је страданье за правду учинио неопходним средством за спасење људи од греха и зла. Својим невиним страдањем безгрешни Спаситељ је постао идеални образац страдања за божанску правду у овом свету који у злу лежи. Али се његова божанска сила нарочито показала у томе што је Он страданье за Еванђеље претворив за страдалнике у блаженство. Од страдања за Њега божанствени Спаситељ је начинио извор непресушног блаженства. У томе је чудесна новина богочовечанског домостроја спасења, у томе и свепобедна сила, јер су хришћани побеђивали и побеђују страдањем за Христа, а не мучењем других у име Христа. У свету пуном неправде и сластољубља Богочовечански Праведник и његови следбеници морају бити гоњени. Али је непобедна сила гоњених Христа ради у том што су они блажени у страдању и смрти за Господа Исуса, јер кроз њих они хитају своме сладчајшем Господу, радујући се вечном животу са Њим на небесима. Такво је обећање свеблагог Господа: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско[252]. И то прогнани не раде неке пролазне, релативне и хоминистичке правде и правдице људске, већ ради вечне, савршене и божанске правде, оличене у Богочовеку Христу који је правда Божија оваплоћена и очовечена[253], и стога извор свеспасоносне правде за род људски[254]. Да је тако, показаје сам Спаситељ, јер одмах после заповести о блаженству прогнаних правде ради, Он објављује да је страдање за божанску правду у ствари страдање за Њега, који је оличење вечне правде Божје: Блажени сте када вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима[255].

Носиоци богочовечанске правде, која спасава страдањем за њу, биће извођени пред Цареве и властеле, биће предавани на муке, биће бијени и убијани, сви ће мрзети на њих, а они ће се од свега тога бранити блаженим страдањем до краја, по речи преблагог Господа Исуса: Који претрпи до краја, спашће се[256]. Не бојећи се оних који убијају тело, а душе не могу убити, следбеници Спасови неустрашиво ће исповедати еванђелску правду и трпљењем својим спасавати душе своје[257]. У своме подвигу страдања за божанску правду христоносци не могу превазићи највећег Страдалца за ту правду: самог Господа правде Исуса Христа, по свеистинитој речи његовој: Није слуга већи од господара свог. Ако су мене гонили, и вас ће гонити[258]. Шта више, опчињени заводничком логиком зла и саблажњивом сладошћу греха, поборници неправде убијаће христоносце са убеђењем да Богу службу чине, о чему је свезнајући Спаситељ унапред говорио својим следбеницима: Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини[259]. Али, христоносци ће и у том случају радосно страдати за незаменљивог Господа Исуса, имајући у себи пламено осећање истинитости његових речи: Ко призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима[260].

Да човек изради осећање, сазнање, убеђење о потреби неустрашивог и блаженог страдања за Богочовека Христа и његову правду, неопходно је да најпре невидљиво пострада у себи, у најунутрашњијем бићу свом. А то бива када се човек ради Господа Христа еванђелским подвигом вере одрекне самољубивог егоизма, идолатриског антропоцентризма и чулног рационализма; када ради Господа Христа „изгуби душу своју”, распне себе свету, узме крст свој, одрече се не само света него и себе, и свим бићем својим бесповратно пође за сладчајшим Господом Исусом[261]. Другим речима: да би се човек оспособио за страдалца и исповедника Богочовекове истине и правде, нужно је да најпре подвигом самоодречне вере свега себе преда Господу Христу, посеје себе, зрно личности своје у животворним дубинама божанског бића његовог, „умре” у Њему, и благодаћу његовом оплоди себе богочовечанском плодношћу, јер све то захтева спасоносна реч Спаситељева: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди. Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни[262]. Само за таквога човека еванђелски јарам Христов постаје благ, и еванђелско бреме Христово постаје лако[263]. Не препороди ли пак човек себе Господом Христом, а хоће да исповеда еванђелску истину и правду, изазваће потсмехе као онај који почне зидати и не може да доврши, јер претходно није прорачунао да за такав подвиг треба имати много богочовечанске благодатне силе[264].

Господ Христос, оваплоћени Бог Логос, јавио се као савршени и безгрешни Учитељ једино истинитог богопознања и богопоштовања. Он је објавио савршено учење о једином истинитом Богу: Светој Тројици[265]. Ненадмашно преимућство Богочовековог учења о Богу и богопоштовању састоји се у томе што је Он учио о истинитом Богу показујући у своме човечанском лику пуноћу Божанства телесно: јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно (δτι έν αύτω κατοικεί πάν το πλήρωμα τής Θεότητος σωματικώς)[266]. Учећи оБогу као оваплоћени Бог Логос, Он је објавио савршено учење о Богу, као никад нико од људи[267]. Вечна новина Богочовековог учења о Истини састоји се у томе што је објавио и показао да је Истина Богочовечанска Личност, Личност а не појам, или теорија, или схема: Ја сам Истина[268]. Пошто je Господ Христос оваплоћени Бог Логос, то Он с правом учи и захтева да сви поштују Њега као што поштују Бога Оца[269], јер који види Њега, види и Оца[270].

Истинско богопоштовање изражава се истинским служењем Богу, богослужењем. Личношћу својом и учењем Господ Исус је објавио једино истинитог Бога, зато захтева да се служи само истинитоме и вечитоме Богу[271]. Отуда је основни грех света: неверје у Богочовека. То је оно због чега чак и Утешитељ, Дух Свети кара. Да, Утешитељ кара![272] После појаве Богочовека Христа у овоме свету, и његовог учења о Богу истинитоме, људи не могу имати изговор за своје неверје у Бога, и за грехе који из тога проистичу[273]. Пошто је доласком Богочовека показано и доказано свету и Божанство Светога Духа, то се хула на Светога Духа неће опростити људима ни на овоме свету ни на ономе[274].

Човеково биће саздано је као једна недељива личност; стога човек не може делити себе на верујућег и неверујућег, јер он служи или Богу или небогу, трећега нема, нити може бита[275]. Свако царство које се раздели, пропада[276]. Ова Спаститељева реч на првом месту важи за човека, јер је он по суштини недељиво биће. Човек је или са Господом Христом, или против Њега; трећега не може бити[277]. Ниједан није приправан за царство Божје, који метне руку на плуг па се обзире натраг[278]. Истинско, еванђелско богопоштовање и богослужење обухвата целог човека без остатка. Човек еванђелске вере је свим бићем својим предат Богу. А лажно је богопоштовање и богослужење: приближавати се Богу устима, а срцем бити далеко од Њега[279]; говорити Спаситељу: Господе, Господе! а не творити његову божанску вољу[280].

У истинитом богопознању и богопоштовању је и истинита мудрост, богомудрост. Пошто је Господ Христос оваплоћени Бог Логос, и као такав „мудрост Божја”[281], то је Он и једини мудар[282]. Отуда Он може дати, и увек даје, својим следбеницима мудрост којој се нико не може противити, нити је оборити[283]. Тајне царства Божјег свемудри Господ открива својим верним следбеницима[284], који у простоти и чистота срца верују у Њега као Бога и Спаситеља[285]. Богочовеково учење је по свему божанско, тајанствено и савршено, отуда га саопштава или сам Господ Христос[286], или Бог Отац[287], или Дух Свети, Дух Истине који упућује у сваку божанску истину[288]. Човек пак постаје еванђелски мудар, када богочовечанско учење Спаситељево не само слуша, него и извршује[289]. Остане ли изван богочовечанског учења и делатности, човек залуди у својим мислима и осећањима, ишто је најстрашније постаје луд у очима Божјим[290].

Просвећење човека Богочовеком врло је значајан догмат у Спаситељевом учењу о спасењу. Право и истинско просвећење састоји се у просветљењу човека Богочовеком, у испуњењу човека светлошћу Богочовека. У самој ствари, просвећење и није друго до просветљење Богом. Грех је нагомилао у души човековој страшан мрак; њега може потиснути из човека само безгрешни Господ Исус својом божанском светлошћу. А Господ Исус је на првом месту Светлост зато што је Бог[291]. Као истинити Бог Логос, Господ Христос је „истинита Светлост” (το φως το άληθινόν)[292]. И та истинита Светлост постаде тело[293], постаде човек, те тако велика Светлост засија људима који немоћни чаме у тами греха и сенци смрти[294]. Зато чудесни Спаситељ објављује спасоносну благовест: Ја, Светлост дођох на свет, да ни један који у мене верује не остане у тами[295]. А то значи: верујући у Богочовека, човек испуњује себе његовом божанском Светлошћу, просветљује себе Богочовеком, и тиме изгони из себе грех и таму греха. Вери у ту чудотворну Светлост Господ Исус дозива све људе: Верујте у Светлост, да будете синови Светлости[296]. Богочовекова вечна и незалазна Светлост просветљује, освећује, просвећује, спасава човека, извлачећи га из таме греха и смрти.

Грехом и због греха сав је овај свет утонуо у таму. Отуда човек у њему не види куда иде, не види шта је у ствари овај свет, какав му је смисао, назначение и циљ. Једино је доласком Господа Исуса божанска Светлост залила овај свет, обасјала га и објаснила његов смисао, његово назначење, његов циљ. Стога Господ објављује: Ја сам Светлост света (εγώ είμι το φως τοΰ κόσμου); ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати Светлост живота (το φώς τής ζωής)[297].

У Светлости је Живот, и то Живот непролазни и вечни. Светлост и Живот су синоними. Живети у ствари значи: светлети божанском Светлошћу[298]. Α оваплоћени и очовечени Бог Логос је у исто време и Светлост и Живот. Њиме Светлост светли и Живот живи. И још: Њиме Светлост живи и Живот светли. Та истинита Светлост је учитељ човеку од саме његове појаве на овај свет[299]. Прави христоносци су у исти мах и светлоносци. Они су светлост света[300], јер у себи носе Господа Исуса. Они су божански просвећени, јер су богочовечански просветљени. А зли људи су увек тамољупци, јер уживају у сластима тамотворца греха. Зато и не воле Господа Исуса који је Светлост, и тиме мука за њих и мучење. То је Спаситељ објавио говорећи: Светлост дође на свет, и људима већма омиле тама него Светлост, јер дела њихова беху зла. Јер сваки који зло чини, мрзи на Светлост и не иде к Светлости, да не изобличе дела његова[301].

Бог Логос је постао човек да људима објави: да се њихово спасење од греха и смрти састоји у бескрајном божанском усавршавању до потпуне богоподобности. Саздан боголик, човек је обдарен богочежњивошћу која, вођена Богочовеком, може достићи до савршене богоподобности. Неизменљив је спасоносни догмат Спаситељевог учења: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески[302]. То људи постижу, рађајући се од Бога, постајући деца Божја и стичући својства Оца свог небеског. Јер све Спаситељеве заповести спасења имају за циљ: да људи постану синови Оца свог небеског[303]. А они то постају, ако се свим срцем, свим бићем роде од Бога, испуњујући вољу Божју[304], ако свако своје осећање претворе у богоосећање, и сваку своју мисао у богомисао. Другим речима: човек постаје син Божји, ако постане брат Христу, Јединородном Сину Божјем. А братом се Христовим постаје вршењем воље Оца небеског[305].

Човек бескрајно напредује у божанском усавршавању ако све мисли, сва осећања, све жеље и сва дела води и руководи Господом Христом. На тај начин он сабира себе у Христу, сабира за живот вечни кроз богоподобно усавршавање; у противном, он расипа личност своју у пролазности, смртности, привидности[306]. Човек је саздан Богом Логосом, и његово биће у суштини својој има логосни карактер, да би он природом својом чезнуо за Богом[307]. Ако је човек свестан те логосности свога бића, он се непрестано пружа за Богом, непрестано иште оно што је Божје[308]. у том подвигу учи га и подржава чудесни Господ Исус, јер се царство небеско стиче великим трудом[309]. Господ Христос је и дошао у овај свет да засити човекову урођену глад за Богом и праводом Божјом. Он, правда Божија, објавио је благовест и заповест: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити[310]. То је једина глад у овом свету глади и смрти која човека чини блаженим, а тако исто и једина блажена жеђ.

Божанско савршенство човек постиже једино ако се храни Богом и Господом Христом, јер само хранећи се Богом, човек постаје богоподобан, и живи божанским животом још овде на земљи. Спаситељ јасно и непосредно учи о томе: Који једе мене, живеће мноме (ό τρώγων με, κάκέΐνος ζήσεται δι’ έμέ)[311]. Који једе тело моје и пије крв моју, обитава у мени и ја у њему[312]. Процес човекова спасења путем обожења зависи од тога колико човек храни себе Богом и Господом Христом. Само накалемивши личност своју на Богочовеку, човек може узрастати у божанском савршенству, и чинити богочовечанска дела. Јер једино живећи Господом Христом и у Господу Христу, човек добија божанске животворне силе којом савлађује све што је грешно и смртно. Само органско јединство човекова живота са Богочовековим оживљава човека вечним животом и оспособљава за божанске мисли, осећања и дела. То је незаменљиви Господ изразио својим божанским речима: Ја сам чокот, а ви лозе. Као што лоза не може родити рода сама од себе, ако не остане на чокоту, тако и ви, ако не останете у мени. Ко остане у мени и ja у њему, он ће родити много рода, јер без мене не можете чинити ништа (ότι χωρίς εμού ού δύνασθε ποιείν ουδέν)[313].

Ово човек успешно постиже својом безмерном љубављу према Господу Христу. Јер љубав омоћује човека да се укорени у Господу Исусу, и да Њиме и из Њега твори заповести његове, те тако учини човека достојним да се у Њему настани Тросунчано Божанство[314]. Обитавање Тројичног Божанства у човеку отројичује човека испуњујући га божанским савршенствима, уколико је људска природа способна да их прима и да живи у њима и по њима. Том отројичењу Господ Христос и води своје следбенике кроз охристоличење. Јер је то последњи и завршни циљ његовог богочовечанског подвига на земљи: Оче свети, сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно каоми (Ίνα ώσιν εν, καβώς ημείς). Али не молим само за њих, него и за оне који на њихову реч буду веровали у мене, да сви једно буду (ίνα πάντες εν ώσι), као ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (ίνα και αύτοι έν ήμίν εν ώσιν). Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим у једно (ίνα ώσι τετελειωμένοι εις εν)[315].

Поред свих својих безбројних манифестација живот је у ствари један, недељиво један, јер потиче од једног животодавца: Бога Логоса[316]. Отуда живот у сржи својој има логосни карактер. Живот живи силом логосности коју у себи носи. Онде где нестане те логосности, нестаје правог живота; ту неминовно настаје смрт духовна или физичка, или и једна и друга. Зато се и вели у божанском Еванђељу да је живот у Логосу[317], као нешто што је условљено и ограђено Логосом. Према томе, тајна живота је у тајни Бога Логоса. А када се Бог Логос оваплотио и постао човек, Он је у својој Богочовечанској личности, у свом богочовечанском животу и у свом богочовечанском учењу открио, објавио и подарио живот вечни. Стога је Спаситељ објавио чудесну благовест: Ја сам Живот: (έγώ είμι ή ζωή)[318]. Смисао и циљ његовог доласка у свет и целокупног богочовечанског домостроја спасења јесте да људима да живот вечни и да их научи како се стиче живот вечни: Ја дођох да имају живот у изобиљу[319]. А живот у изобиљу и није друго до живот вечни. Зато свој богочовечански подвиг спасења света Спаситељ квалификује као давање вечнога живота људима по заповести Бога Оца[320]. Циљ је Спаситељевог подвига спасења: да свему да живот вечни[321].

Све што је богочовеково испуњено је вечношћу. Не само његова Богочовечанска личност, већ и свака реч његова. Стога вера у Њега, и у оно што је његово, испуњује човека вечним животом: Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене има живот вечан (о πιστευων εις εμε, έχει ζωην αιωνιον)[322]; и то има још у овом свету. Сваки који верује у Сина, има живот вечни[323]. Бог Логос је и дошао у овај свет: да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни[324]. Спасово учење у ствари је учење о вечном животу, стога Он и благовести: Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот[325]. У самој ствари, Богочовек нуди људима живот вечни, којим се савлађује смрт и смртност[326]. Самим тим што је Живот, Спаситељ је и васкрсење, те који верује у Њега ако и умре живеће[327]. Својим следбеницима Он даје живот вечни, и они неће никад изгинути, и нико их неће отети из руке његове[328].

Поставши човек, Бог Логос је најочигледније показао да је Он живот вечни. А подвигом свога богочовечанског живота и учења Он је тај вечни живот учинио приступачним за људе. Стога свети Воанергес благовести: Што беше од почетка, што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, о Речи живота. И живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама[329]. Али не само то, него је оваплоћени Бог Логос постао хлеб тога живота, да који од њега једе не умре[330]. А хлеб који Он даје јесте тело његово, и пиће које Он даје јесте крв његова; хранећи се њима, човек испуњује себе Богом, тј. вечним животом: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба, живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати јесте тело моје, које ћу дати за живот света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина човечијега и не пијетекрви његове, немате живота у себи. Који једе тело моје и пије крв моју, има живот вечни (έχει ζωήν οάώνιον). Који једе тело моје и пије крв моју, обитава у мени и ја у њему[331].

Вечни живот, који је дат у Личности Господа Исуса, неминовно се пројицира и као његово учење. Отуда: испуњавање његових заповести даје живот вечни. На питање богатог младића: Учитељу благи, шта ми треба чинити да добијем живот вечни? Спаситељ одговара: Ако желиш ући у живот, држи заповести[332]. Спасти се у ствари значи стећи живот вечни[333], јер спасење бива ослобођењем од греха као једине силе која усмрћује. А смрт се потискује и уништава животом. А у једној другој прилици Спаситељ на исто питање одговара, да се живот вечни добија држањем заповести Божјих, које се све синтезирају у двема заповестима о љубави према Богу и ближњему, и стављајући као пример милостивог Самарјанина[334]. Зато што се живот вечни задобија вршењем заповести, Господ Исус и назива тај пут уским путем[335]. И свима благовести: Заиста, заиста вам кажем: који држи реч моју, неће видети смрти никада[336].

Као што је богочовечански домострој спасења рода људског дело и дар Тројичног Божанства, тако је и вечни живот дар Трисветог Господа. Јер и живот вечни Господ Христос даје као Друго Лице Свете Тројице, као Лице једносушно са Богом Оцем и Богом Духом Светим. У томе учествују и Бог Отац и Бог Дух Свети[337].

Тајна Спаситељевог учења у срцу свом носи учење о Истини, али не о некој пролазној и релативној истини, већ о Истини вечној и свршеној, вечној и савршеној као сам Бог. Да би свет научно тој вечној Истини, Бог Логос који и јесте та Истина, оваплотио се и постао човек. Он је једини у роду људском учио људе вечној Истини показујући собом и у себи ту Истину. Он је први и једини показао да интегрална Истина није појам, ни силогизам, ни човек, ни икоје створење, већ Личност, Богочовечанска личност. Зато је Он с правом објавио: Ја сам Истина (εγώ είμι ή αλήθεια)[338]. До Богочовека Христа Истине као да није било у свету; било је ње у одломцима, у разломцима, у одблесцима, у символима, али се у свој својој пуноћи и вечности она јавила тек у Личности Богочовека Исуса. Зато се у светом Еванђељу с правом каже: Благодат и истина постаде од Исуса Христа[339].

Проповедајући вечну Истину, Господ Христос је у ствари своју Богочовечанску личност преводио у речи, у заповести, у учење. Зато је говорио: Казах вам истину коју чух од Бога[340]. Циљ Спаситељевог доласка у свет јесте: да сведочи истину[341]. Ко богочовечанску истину чини, иде к Светлости и дела своја твори Богом и у Богу[342]. Пошто је једносушна са светлошћу, богочовечанска истина освећује собом људе[343]. Свака Спаситељева реч јесте истина[344], пуна божанске светости и силе, зато у коју душу уђе, изгони из ње грех, и са грехом лаж и робовање злу. Јер је познање, стицање и поседовање богочовечанске истине једини пут у слободу од греха и робовања греху. Из тог разлога свеистинити Господ Исус изјављује: Познаћете истину, и истина ће вас ослободити[345]. Чега? Греха. Јер сваки који грех чини, роб је греху. Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити слободни[346]. Права слобода човекова састоји се у слободи од греха, од робовања греху, а то значи: од смрти, од робовања смрти; ово пак још значи: од ђавола, од робовања ђаволу, у коме нема нимало истине већ је сав од лажи и у лажи[347].

Јављајући се као вечна божанска Истина, оваплоћени Бог Логос објављује учење, по коме је таква иста Истина и Бог Дух Свети и Бог Отац. Другим речима: истина је Тросунчано Божанство. У том смислу Спаситељ и назива Духа Светог Духом Истине, који ће следбенике његове упутити на сваку истину[348].

Својим васкрсењем из мртвих Господ Христос је показао да је Он победитељ смрти, а својим учењем Он је проповедао васкрсење мртвих. Тако је учење његово о васкрсењу само пројекција његовог васкрсења. Он је васкрсао, јер је увек био васкрсење, увек био живот. Стога је и благовест објавио: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре живеће[349]. Ову благовест је Спаситељ посведочио васкрснувши речју Лазара из мртвих[350], сина Наинске удовице[351], Јаирову кћер[352] и друге мртваце[353]. На овим чињеницама се и заснива истинитост исила Спаситељевог учења о васкрсењу. То Му и даје право да може говорити о себи: Као што Отац подиже мртве и оживљује, тако и Син које хоће оживљује[354]. Заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Јер као што Отац има живот у себи, тако и Сину даде да има живот у себи. Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда[355]. Јер је васкрсење мртвих воља Бога Оца коју Син добровольно извршује[356]. Као свезнајући Бог, Господ Исус у своме богочовечанском учењу о васкрсењу и вечном животу говори и о природи живота по васкрсењу: О васкрсењу нити ће се женити ни удавати, него су као анђели Божји[357].

Пошто је сам васкрсење, и живот, и победитељ смрти, Спаситељ је својим учењем објаснио тајну телесне смрти човекове: телесна смрт је сан којим тело привремено заспи, да се на дан Страшнога суда опет пробуди за живоит вечни. Са тог разлога Спаситељ и назива смрт сном, спавањем[358]. Својом пак причом о Богаташу и Лазару Господ је најочигледније показао бесмртност душе људске и њен живот после телесне смрти[359].

Учење о царству Божјем заузима централно место у Спаситељевом учењу о спасењу света. Као прву новозаветну благовест Спаситељ објављује истину: да са Њим и у Њему долази људима царство Божје[360]. Када Духом Светим чини необична божанска дела, Спаситељ указује на то као на доказ да је људима дошло царство небеско[361]. Тиме Спаситељ показује да Он, и Дух Свети, и Бог Отац јесу царство небеско, царство Божје, или боље: све оно што Они дарују свету у богочовечанском домостроју спасења. Зато је Спаситељева мисија у проповедању Еванђеља царства (το εύαγγέλιον της βασιλείας)[362]. Ученицима својим Господ наређује да проповедају царство небеско пропраћајући своју проповед божанским делима: исцељивањем болесних, чишћењем губавих, васкрсавањем мртвих, изгоњењем ђавола[363]. У ствари, проповед Еванђеља је проповед о царству Божјем. Стога Господ и објављује: Царство се Божје проповеда еванђељем[364]. Као свој богочовечански позив Спаситељ истиче: Треба ми проповедати еванђеље о царству Божјем, јер сам на то послан[365]. Проповед еванђеља није друго до јављање царства Божјег[366]. Спаситељева је реч: Проповедаће се ово еванђеље царства по свему свету за сведочанство свима народима[367]. Не само до своје крсне смрти, него и после свог васкрсења Спаситељ у току четрдесет дана говори ученицима о царству Божјем[368].

Пошто је Спаситељево Еванђеље Еванђеље о царству Божјем, о царству Тројичног Божанства, то Спаситељ и поставља тражење царства Божјег за циљ. човековог живота на земљи: Иштите најпре царства Божјег и правде његове[369]. А све остало што је човеку потребно, даје се уз царство Божје као неки додатак[370].

Драматична је судбина царства небеског на земљи. Благодарећи човековом нехату, у њу се умешао својим злом ђаво, који се неуморно и лукаво труди да на њиви душа људских онемогући успех небеских истина. И донекле успева, али је крај јасан: на дан Суда праведници ће као сунце засјати у царству Оца свог небеског, а грешници ће бити бачени у пећ огњену, где је плач и шкргут зуба[371]. У ствари, земља је подножје неба, и људи су саздани на њој да у њима успева небеско биље: небеске истине. Да натприродно успева у природном, небеско у земаљском, Божје у људима. Небеско царство је као зрно горушично, и оно, натприродно по својој природи, успева у човеку, ако је земљиште душе чисто и обрађено[372].

Таква је тајна Спаситељевог учења о спасењу: да небеске и натприродне истине, растући у људској природи, онебесе и онатприроде људску природу. Царство је небеско као квасац истине Божје у тесту природе људске, са једним циљем: да све тесто ускисне Богом и Божјим[373]. Има неке тајанствене генетичке везе између истина небеског царства и човека. Засејане у човеку, ове истине ничу и расту да човек не зна, јер земљиште боголике душе људске даје сокове семену, и оно најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу[374].

По својој бескрајној божанској природи царство Божије препуно је божанске тајанствености и духовности, те је његов процес напредовања у људској природи невидљив за људско око. Оно на невидљив начин успева у човеку, успева на обрађеном тлу боголике душе која је такође невидљива. Божанска невидљивост у боголикој невидљивости; невидљиви Бог у боголикој души човековој. Зато сам Цар царства Божјег на питање фарисеја, кад ће доћи царство Божје, одгов.ара: Царство Божје неће доћи да се види; нити ће се казати: ево га овде! или: онде је! Јер гле, царство Божје је унутра у вама (ιδού γαρ, ή βασιλεία τοΰ Θεού εντός υμών έστιν)[375]. Једно је сигурно: у царство Божје се улази само поновним рођењем од воде и Духа[376].

Богочовек Христос не би био једини Учитељ спасења света када не би имао вечне вредности; и не би био једини Учитељ спасења када те вредности не би својим учењем давао људима, да се помоћу њих спасавају трулежне пролазности и лажних вредности. У свету људских видљивих стварности оваплоћени Бог Логос, Господ наш Исус Христос, у ствари је једина вечна вредност. Једина вечна вредност: јер је чудесним подвигом свога богочовечанског живота и учења уништио смрт и грех, и победно самог творца зла, ђавола. Тиме је Он показао да је Он највећа вредност у свима световима, у којима се људска мисао креће. Стога је Он у праву што је објавио да је за људе „једино потребно” Његово богочовечанско учење и његова богочовечанска Личност[377].

Када се људима открије безмерна величина Личности Богочовекове, његовог подвига и његовог учења, људи тек онда увиде да је уствари то највећа и једина вредност. А све остало у свету људских стварности има утолико вредности, уколико има везе са Њим, једином вредношћу. Личност Богочовека Христа у овом свету и јесте оно благо сакривено у пољу људског живота које када човек пронађе, продаје све што има и купује то благо[378]. Још је чудесна Личност Богочовека Христа оно скупоцено зрно бисера које када човек пронађе, продаје све што има и купује га[379]. Пошто је Господ Исус сву Личност своју и сва богатства своја унео у царство Божје, то оно и претставља и јесте највиша вредност и највеће богатство, које када задобије, човек задобија све вредности скупа[380].

Својим божанским учењем Господ Христос дозива људе вечним вредностима, које имају силе и моћи да човека обесмрте, онебесе, обоже, учине вечним[381], и оспособе за разликовање вечних од пролазних вредности[382]. Прича о Талантима показује јасно како се неговањем вечних вредности од стране људи у овом свету стиче вечно блажанство у оном свету, а ниподаштавањем вечних вредности у овом свету стичу вечне муке у оном свету[383].

Свака Спаситељева реч вечна је вредност, јер долази од вечнога Бога Логоса. Стога све што је Спаситељ учио претставља ризницу вечних вредности. О души човековој Он је учио као о бескрајно великој вредности, већој од васцелог вештаственог света, јер она поседује печат боголикости, христоликости[384]. Али, душа људска се обесцени, обезвредносни када помрачи, повреди и унакази своју боголикост. Зато је њен природни позив: да сва уђе у царство вечних вредности Богочовекових, и тако обнови и оживотвори себе за вечни живот.

Богочовек Христос је вредност изнад свих вредности, и једина истинска вредност, јер је за човека учинио више, несравњено више него што би могао учинити отац, или мајка, или браћа, или сестре, или деца, или жена, или сав род људски, или сва створења у свима сазданим световима. То је оно што Господу Исусу даје неоспорно право да од човека захтева да Њега, Богочовека и Спаситеља, претпостави свима и свему: и оцу, и мајци, и сестрама, и браћи, и деци, и жени, па и самој души својој. Јер од тога зависи човеково спасење. А у овом свету греха и смрти спасење је најглавнија ствар за човека. Човекољубиви Спаситељ благовести: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, па и на саму душу своју, не може бити мој ученик[385].

Спаситељево учење о спасењу било би потпуно и небожанско, да Он није у своме богочовечанском учењу открио људском сазнању крај и завршетак драматичне историје рода људског на земљи, у којој Он обавља спасење људи. Божански јасно и мудро Он је то учинио својим учењем о Страшном суду. Сва бића људска и све твари хитају своме историском крају: Страшном суду. Хтели или не, сви се људи морају на дан Суда јавити пред Судију свеправедног. Страшни суд ће обавити Син човечји, Господ Христос[386], а не Бог Отац, и не Бог Дух Свети, да им бунтовни човек не би пребацио како они немају права да суде људима, јер нису живели као људи међу људима у условима мучног живота на земљи.

Долазак Судије, Сина човечијег бића „као муња”, и то са свима светим Анђелима[387]. Анђели ће разлучити зле од праведних[388]. Свеправедни Судија судиће свима на основу објављеног Еванђеља богочовечанског. Како се ко односио према Еванђељу спасења, тако ће му се и судити. Праведници ће наследити блаженство вечно, а грешници муку вечну[389]. Свима окорелим грешницима, који су добровольно и тврдоглаво изједначили себе са злом, биће предостављено да вечито живе онде где воле и у средини онога што воле, а то је у царству зла, где и јесу вечне муке, тама најкрајња, плач и шкргут зуба[390], вечни огањ, где црв не умире, и огањ се не гаси[391].

Земаљска историја рода људског завршиће се Еванђељем и правдом еванђелском: грехољубивим грешницима даће се да вечито живе са својим милим идеалом: злом; а богољубивим праведницима даће се да вечито живе у светлости своје једине љубави: сладчајшег Господа Исуса.

Овим кратким прегледом Спаситељевог учења о спасењу није ни изблиза обухваћено његово учење, јер је свака Спасова реч спасоносна. Све што је рекао, рекао је ради спасења света. Свака реч његова зрачи тајанственом силом спасења. Његово учење о спасењу обухвата, у ствари, целокупно Откривење Старога и Новога Завета. Са тог разлога се у Светом Писму Богочовеково учење назива речју спасења[392]. Еванђељем спасења[393], силом Божјом на спасење свакоме који верује[394]. Са тог разлога свети Кирил Јерусалимски вели за Свето Писмо да је оно наше спасење (ημών ή σωτηρία)[395].

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 1, 1.

[2] Јн. 1, 14.

[3] Ср. Мт. 21, 23-27; Лк. 12, 13-15.

[4] Јн. 5, 24; ср. 7, 37-39.

[5] Јн. 8, 51.

[6] Јн. 15, 3.

[7] Јн. 17, 14; Д. А. 6, 2. 4; 13, 46; 16, 32; 19, 20; 2 Кор. 2, 17; Кол. 1, 15; 2Сол. 3, 1.

[8] Јн. 17, 17.

[9] Св. Ј. Златоуст, In Joan. Homil. 82, 1; Р. gr. t. 59, col. 443.

[10] Ср. Јн. 8, 44; 18, 37.

[11] Д. А. 20, 32.

[12] Εφ. 1, 13.

[13] Флб. 2, 16.

[14] 1 Сол. 2, 13.

[15] Apolog. I, 14; Р. gr. t. 6, col. 349 Α.

[16] Последованiе ко св. Причащенiю, Молитва св. Симеона Новаго Богослова, 6; … боготоврящихъ твоихъ словесъ (των θεοποιών σου λόγων).

[17] Ср. 1 Тм. 4, 6.

[18] Јевр. 4, 12.

[19] Јак. 1, 18.

[20] 1 Петр. 1, 23.

[21] Јн. 1, 13.

[22] 1 Јн. 1, 12; Апок. 19. 13.

[23] 2 Петр. 1, 4.

[24] Ср. Лк. 8. 11.

[25] Мт. 7, 24-27.

[26] Мт. 8, 8. 13.

[27] Мт. 8, 16.

[28] Јевр. 13, 8.

[29] Мт. 10, 14-15.

[30] Мк. 8, 38.

[31] Лк. 8, 11.

[32] Мт. 13, 22; Лк. 8, 14.

[33] Мт. 14, 35.

[34] Лк. 8, 21.

[35] Лк. 11 28.

[36] Види: Догматика, кн.. I, стр. 125-181 (139-200).

[37] тамо, стр. 213-226 (237-251).

[38] тамо, стр. 227-239 (292-266).

[39] тамо, стр. 239-248 (266-276).

[40] Јн. 7, 16.

[41] Јн. 16, 14.

[42] Лк. 4, 18-19.

[43] Мт. 23, 8-10; Лк. 6, 40.

[44] Јн. 12, 13.

[45] Рм. 1, 1.

[46] Мк. 1, 1.

[47] 1 Петр. 1, 25; Апок. 14, 6.

[48] 2 Кор. 6, 7; Кол. 1, 5; Гал. 2, 5.

[49] Гал. 3, 1; 1 Тм. 2, 4.

[50] Мт. 7, 29; Мк. 1, 22.

[51] Лк. 4, 32.

[52] Мт. 13, 54; Мк. 6, 2.

[53] Мк. 1, 27; ср. 11, 18.

[54] Лк. 4, 36.

[55] Јн. 5, 89.

[56] Мк. 7, 34-35.

[57] Мк. 1, 41-42; ср. Лк. 5, 13.

[58] Лк. 18, 42-43.

[59] Лк. 6, 8. 10.

[60] Лк. 8, 54-55.

[61] Лк. 7, 14-15.

[62] Јн. 11,43-44.

[63] Јн. 6, 63.

[64] Јн. 6, 68.

[65] Јн. 14, 10.

[66] Јн. 7, 17.

[67] Јн. 10, 30.

[68] Јн. 17, 8.

[69] Јн. 17, 14.

[70] Јн. 14, 26.

[71] Јн. 16, 13. 14; ср. Лк. 12, 12.

[72] Мт. 13, 11.

[73] Лк. 10, 39. 42.

[74] Мт. 4, 20. 22; 9, 9; Мк. 1, 18. 20; 2, 14; Лк. 5, 11; 5, 28.

[75] Мт. 5, 48.

[76] Види: Догматика, књ. I, стр. 253-260 (281-288).

[77] Јн. 10, 30-38.

[78] 2 Петр. 1, 34.

[79] Рм. 8, 29.

[80] Гал. 2, 20.

[81] Ср. Еф. 3, 6.

[82] Гал. 3, 28.

[83] Кол. 3, 11.

[84] Јн. 15, 1-10; 17, 21-26.

[85] 1 Кор. 15, 28.

[86] Divin. instit. lib. IV, сар. 24, 25; Р. lat. t. 6, col. 521 А 524 В.

[87] Д. А. 3, 67.

[88] Флб. 4, 13.

[89] Лк. 8, 11.

[90] Лк. 8, 15.

[91] Ср. Јн. 15, 18.

[92] Јн. 14, 6.

[93] Ср. Јевр. 7, 24-25.

[94] Мт. 1, 21.

[95] Јн. 14,6; 11,25.

[96] Јн. 6, 63.

[97] Мт. 1, 21.

[98] Литургија св. Василија Великог, Молитва свештеникова за време Свять,святъ, свять…: И поживъ въ мiръ семь, давъ повеленiя спасительная, отставивънась прелести идольскiя, приведе въ познанiе тебе истиннаго Бога и Отца.

[99] Св. Василије Велики, Regulae fusius tractatae, Prooemium, 2; Р. gr. t. 31,col. 893 B.

[100] Кол. 2, 19.

[101] Εφ. 4, 13.

[102] Мт. 4, 17; Мк. 1, 15.

[103] Мт. 9, 13; Мк. 2, 17; Лк. 5, 32.

[104] Мт. 5, 4.

[105] Мт. 18, 8-9; Мк. 9, 43. 45. 47.

[106] In Math. Homil. 17, 3; Р. gr. t. 57, col. 258.

[107] Лк. 13, 15.

[108] Лк. 6, 25.

[109] Лк. 15, 32.

[110] Лк. 15, 32.

[111] Лк. 15, 7. 10. 20. 23. 24. 25. 32.

[112] Лк. 24, 47.

[113] Јн. 14. 1. 10-13; 9, 35-37; 5, 23-24; 6, 40; 3, 15-16.

[114] Јн. 6, 29.

[115] Јн. 14, 12.

[116] Јн. 1, 12-13.

[117] Мт. 17, 20; ср. Мк. 11, 23; Лк. 17, 6.

[118] Мт. 21, 21; Мк. 11,24.

[119] Мк. 9, 23.

[120] Мк. 1, 15.

[121] Мк. 16, 16.

[122] Мт. 8, 13.

[123] Мт. 9, 22; Мк. 5, 34. 36; Лк. 8, 41-50; 17, 19.

[124] Мт. 9, 29.

[125] Мк. 10, 52.

[126] Мт. 15, 28; Мк. 7, 24-30.

[127] Лк. 8, 50.

[128] Мт. 8, 26; Лк. 8, 25.

[129] Мт. 14, 31.

[130] Мк. 4, 40

[131] 1 Јн. 4, 16; ср. 4, 8.

[132] Јн. 3, 16.

[133] Рм. 5, 89.

[134] Јн. 13, 34.

[135] Јн. 14, 15.

[136] Јн. 14, 21. 23.

[137] Јн. 15, 12; ср. 15, 17.

[138] Мт. 22, 37-40; Мк. 12, 30-31.

[139] Лк. 10, 25-28.

[140] Јн. 8, 42.

[141] Ср. Мт. 20, 1-16.

[142] Лк. 7, 47.

[143] Мт. 5, 45; Лк. 6, 27. 28. 35.

[144] Ср. Јн. 4, 23.

[145] Ср. Рм. 8, 26-27.

[146] Лк. 11, 14; Мт. 6, 5-13.

[147] Мт. 14, 23.

[148] Мк. 1, 35.^,

[149] Мк. 6, 46.

[150] Лк. 5, 16.

[151] Лк. 6, 12.

[152] Лк. 9, 18.

[153] Лк. 3, 21- 22.

[154] Лк. 9, 29.

[155] Лк. 22, 41-44; Мт. 26, 39-44; Мк. 14, 35. 38. 39.

[156] Ср. Јн. 17, 9.

[157] Лк. 18, 17.

[158] Мт. 17, 21; Мк. 9, 29.

[159] Мт. 21, 22.

[160] Јн. 14. 13. 14; 15, 16. 23.

[161] Мт. 18, 19.

[162] Лк. 11, 9-10; Мт. 7, 78.

[163] Лк. 22, 46.

[164] Мт. 5, 44.

[165] Мт. 6, 7.

[166] Мк. 11, 25; ср. Мт. 5, 23-24.

[167] Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46.

[168] 1 Кор. 3, 16.

[169] Мт. 17, 21; Мк. 9, 29.

[170] Мт. 9, 17; Мк. 2, 22; Лк. 5, 5. 37-38.

[171] Ср. Мт. 6, 16-18.

[172] Мт. 4, 2; Лк. 4, 2.

[173] Ср. Флб. 2, 58.

[174] Мт. 4, 2; 21, 18; Мк. 11, 12; Лк. 4, 2; Јн. 4, 6. 7; 11, 35; Јевр. 5, 7.

[175] Мт. 4, 1; Мк. 1, 13; Лк. 4, 2; Јевр. 2, 18; 4, 15.

[176] Мт. 8, 20; Лк. 8, 3; 9, 58; 2 Кор. 8, 9.

[177] Мт. 20, 28; Мк. 10, 45; Лк. 22, 27; Флб. 2, 7.

[178] Јн. 13, 4-14.

[179] Мт. 9, 34; Мк. 15, 18-20; Лк. 23, 35; Јн. 7, 12; 8, 48. 50; 10, 20.

[180] Мт. 26, 67; Мк. 15, 19.

[181] Мт. 26, 27; Мк. 15, 19; Лк. 22, 63.

[182] Мт. 27, 35. 50; Мк. 15, 25. 37; Лк. 23, 33. 46.

[183] Мт. 11, 29.

[184] Ис. 42, 34; Мт. 12, 19-20.

[185] Мт. 11,29.

[186] Јн. 13, 13-15.

[187] Мт. 18, 14; Лк. 9, 4748; Мк. 10, 15.

[188] Мт. 23, 11-12.

[189] Мк. 9, 34-35.

[190] Лк. 9, 48.

[191] Мт. 20, 25-28; Мк. 10, 42-45; Лк. 22, 25-27.

[192] Лк. 18, 14.

[193] Мт. 11,25.

[194] Мт. 5, 3; Лк. 6, 20.

[195] Ср. Мт. 11, 29.

[196] Јн. 1, 29. 36.

[197] Ср. Мт. 21, 5.

[198] 2 Кор. 10, 1.

[199] Мт. 26, 67; 27, 26-44; Мк. 14, 65; 15, 15-20. 30-32; Лк. 22, 63-65; 23,36-39.

[200] Лк. 10, 3; Мт. 10, 16.

[201] Мк. 9, 52-56.

[202] Мт. 26, 52.

[203] Мт. 5, 5.

[204] Мт. 5, 22.

[205] Мт. 5, 8.

[206] Мт. 5, 13.

[207] Мт. 5, 28-29.

[208] Мт. 5, 30.

[209] Ср. Мт. 15, 11-20; Мк. 7, 14-23; Рм. 8, 19-22.

[210] Ср. Лк. 11, 39; 8, 2.

[211] Ср. Мт. 7, 15; Лк. 6, 37. 41-42.

[212] Лк. 1, 77-78.

[213] 2 Кор. 1, 3.

[214] Мт. 18, 33. 35.

[215] Лк. 6, 36.

[216] Ср. Мт. 25, 34-46.

[217] Мт. 5, 7.

[218] Ср. Мт. 6, 14.

[219] Лк. 10, 25-37.

[220] Лк. 16, 19-31.

[221] Лк. 14, 12-13; Мт. 25, 46.

[222] Мк. 12, 41-44; Лк. 21, 14.

[223] Д. А. 20, 35.

[224] Мт. 9, 67; Мк. 2, 10; Лк. 5, 24.

[225] Мт. 9, 2; Мк. 2, 5; Лк. 5, 20; 7, 48.

[226] Лк. 23, 34.

[227] Мт. 6, 14-15.

[228] Лк. 6, 37-38.

[229] Мк. 11,25-26.

[230] Лк. 7, 47-50.

[231] Лк. 17, 34.

[232] Мт. 18, 21-22.

[233] In Math. Homil. 61, 1; Р. gr. t. 58, col. 589.

[234] Мт. 18, 23-35.

[235] Мт. 18, 17.

[236] 1 Кор. 14, 33; 2 Кор. 13, 11.

[237] Еф. 2, 14-19.

[238] Сол. 3, 16.

[239] Рм. 5, 1. 8-10; 8, 4-10.

[240] Јн. 14, 27; ср. 16, 33.

[241] Јн. 16, 33; Мт. 11,29.

[242] Лк. 12, 49. 51, 53; Мт. 10, 36-38.

[243] Мт. 5, 9.

[244] Ср. Лк. 12, 16-21.

[245] Ср. Лк. 12, 15.

[246] Мт. 8, 20; Лк. 9, 58.

[247] Лк. 7, 22; 4, 18.

[248] Мт. 10, 9. 10; ср. Мк. 6, 89; Лк. 9, 3; 10, 4.

[249] Лк. 12, 22-24. 27-28; Мт. 6, 25-31.

[250] Лк. 12, 33; ср. Мт. 6, 19-20.

[251] Лк. 6, 24-25.

[252] Мт. 5, 10.

[253] 1 Кор. 1, 30.

[254] 2 Кор. 5, 19-21; Рм. 5, 18. 21; 3, 21-26.

[255] Мт. 5, 11-12; ср. Лк. 6, 22-23.

[256] Мт. 10, 18. 22. 24. 25. 26; 24, 9. 13; Мк. 13, 9-13; Лк. 21, 12-13. 17.

[257] Лк. 21, 19; 12, 5; Мт. 10,28.

[258] Јн. 15, 20.

[259] Јн. 16, 2.

[260] Мт. 10, 32; ср. Лк. 12, 8.

[261] Мт. 10, 38-39; 16, 24-26; Мк. 8, 34-35; Лк. 9, 24-26; 14, 27.

[262] Јн. 12, 24-25.

[263] Мт. 11, 30.

[264] Ср. Лк. 14, 26-30. 31.

[265] Види: Догматика, књ. I, стр. 72-83; 125-181 (80-93; 138-200).

[266] Кол. 2, 9.

[267] Јн. 1, 18.

[268] Јн. 14, 6.

[269] Јн. 5, 23.

[270] Јн. 12, 45; 14, 9.

[271] Мт. 4, 10; Лк. 4, 8.

[272] Јн. 15, 8.

[273] Јн. 15, 22.

[274] Мт. 12, 31-32; Мк. 3, 29; Лк. 12, 10.

[275] Мт. 6, 24. 32; Лк. 16, 13.

[276] Мт. 12, 25; Мк, 3, 24; Лк. 11, 17.

[277] Мт. 12, 30.

[278] Лк. 9, 62.

[279] Мт. 15, 69; Мк. 7, 67.

[280] Мт. 7, 21-23.

[281] 1 Кор. 1, 24.

[282] 1 Тм. 1, 17; Јуд. 25.

[283] Лк. 21, 14-15.

[284] Мк. 4, 11; Лк. 8, 10.

[285] Лк. 10, 21; Мт. 11,25.

[286] Ср. Мт. 11, 27; Лк. 10,22.

[287] Мт. 16, 17.

[288] Јн.14, 26; 15, 13; ср. 1 Кор. 2, 10-16.

[289] Мт. 7, 24-25.

[290] Мт. 7, 26-28.

[291] Јн. 1, 4.

[292] Јн. 1, 4. 9.

[293] Јн. 1, 14.

[294] Мт. 4, 16.

[295] Јн. 12, 46.

[296] Јн. 12, 36.

[297] Јн. 8, 12; ср. 9, 5.

[298] Ср. Јн. 1, 4.

[299] Јн. 1,9.

[300] Мт. 5, 14.

[301] Јн. З, 19-20.

[302] Мт. 5, 48.

[303] Мт. 5, 43-45.

[304] Ср. Јн. 1, 12-13.

[305] Мт. 12, 49; Мк. 3, 35; Лк. 8, 21.

[306] Ср. Лк. 11,23.

[307] Јн. 1, 3. 9.

[308] Ср. Мт. 7, 7-11; Лк. 11,9-11.

[309] Ср. Мт. 11, 12.

[310] Мт. 5, 6; ср. Лк. 6, 21.

[311] Јн. 6, 57.

[312] Јн. 5, 56.

[313] Јн. 15, 45.

[314] Ср. Јн. 16, 23.

[315] Јн. 17, 11. 10.21.22.23.

[316] Јн. 1, 4.

[317] Јн. 1, 4.

[318] Јн. 11,25; 14,6.

[319] Јн. 10, 10.

[320] Јн. 12, 50.

[321] Јн. 17, 2.

[322] Јн. 6, 47.

[323] Јн. 6, 40.

[324] Јн. 3, 15. 16. 36.

[325] Јн. 5, 24.

[326] Јн. 5, 40.

[327] Јн. 11,25.

[328] Јн. 10, 28.

[329] 1 Јн. 1, 1 2; ср. 5, 11; 2, 17. 25; 5, 20.

[330] Јн. 6, 48. 50.

[331] Јн. 6, 51. 53. 54. 55. 56.

[332] Мт. 19, 16. Мк. 17; 10, 17. 19; Лк. 18, 18. 20.

[333] Мт. 19, 25.

[334] Лк. 10, 25-37.

[335] Мт. 7, 14.

[336] Јн. 8, 51.

[337] Ср. Јн. 4, 14; 17, 3; 7, 38. 39

[338] Јн. 14, 6.

[339] Јн. 1, 17.

[340] Јн. 8, 40. 45.

[341] Јн. 18, 37.

[342] Ср. Јн. 3,21.

[343] Јн. 17, 17. 19.

[344] Јн. 8, 45.

[345] Јн. 8, 32.

[346] Јн. 8, 34. 36.

[347] Ср. Јн. 8, 38. 44.

[348] Јн. 14, 17; 15, 13.

[349] Јн. 11,25.

[350] Јн. 11,43-44.

[351] Лк. 7, 11-15.

[352] Мт. 9, 18-25; Мк. 5, 22-42; Лк. 8, 41-55.

[353] Мт. 11, 5; Лк. 7, 22.

[354] Јн. 5, 21.

[355] Јн. 5, 25. 26. 28. 29.

[356] Ср. Јн. 6, 39.

[357] Мт. 22, 30; Мк. 12, 24-27; Лк. 20, 35-36.

[358] Мт. 9, 24; Мк. 5, 39; Лк. 8, 52; Јн. 11, 11.

[359] Лк. 16, 19-31.

[360] Мт. 4, 17; ср. 3, 2; Лк. 10,9. 11.

[361] Мт. 12, 28; Лк. 11,20.

[362] Мт. 4, 23; Мк. 1, 14; Лк. 8, 1.

[363] Мт. 10, 78; Лк. 9, 2.

[364] Лк. 16, 16.

[365] Лк. 4, 43.

[366] Лк. 9, 60.

[367] Лк. 9, 60.

[368] Д. А. 1, 3.

[369] Мт. 6, 33; Лк. 12, 31.

[370] Мт. 6, 33; Лк. 12, 31.

[371] Мт. 13, 24-30. 36-43.

[372] Мт. 13, 31-32; Мк. 4, 31-32; Лк. 13, 19.

[373] Мт. 13, 33; Лк. 13, 21.

[374] Мк. 4, 26-29.

[375] Лк. 17, 20-21.

[376] Јн. 3, 3. 5.

[377] Лк. 10, 39-42.

[378] Мт. 13, 44.

[379] Мт. 13, 45-46.

[380] Ср. Мт. 6, 33.

[381] Ср. Мт. 6, 19-21; Лк. 12, 33-34.

[382] Лк. 16, 15; Мт. 8, 22; Лк. 9, 60.

[383] Мт. 25, 14-30; ср. Лк. 19, 12-27.

[384] Мт. 16, 26; Мк. 8, 36-37; Лк. 9, 35.

[385] Мт. 10, 37; Лк, 14, 26.

[386] Јн, 5, 27.

[387] Мт. 24, 27-31; Мк. 13, 25-27; Лк. 17, 24.

[388] Мт. 13, 49-50.

[389] Мт. 25, 31-46; 11, 22. 24; Мк. 6, 11; Лк. 10, 12. 14.

[390] Мк. 8, 12; 13, 41-42; 22, 13; Лк. 13, 28.

[391] Лк. 9, 43. 44.

[392] Д. А. 13, 26.

[393] Еф. 1, 13.

[394] Рм. 1, 16; 1 Кор. 1, 18; 1 Сол. 1, 5.

[395] Catech. XII, 16; Р. gr. t. 33, col. 744 Α.