NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

7. Tajna Spasiteljevog vaznesenja i tajna spasenja

 

Svoj zemaljski život Spasitelj je završio svojim vaznesenjem. Sve bogočovečanske sile njegovog života, sva čudesna dela njegova i sva neobična evanđelska zbivanja stekli su se u završni događaj zemaljskog života Bogočovekovog: u vaznesenje na nebo. Sva mnogostruka delatnost ovaploćenog Boga vodila je tome. Prirodno je što se Spasiteljev bogočovečanski podvig spasenja roda ljudskog završio vaznesenjem na nebo prirode ljudske, koju je Gospod svojim ovaploćenjem primio u ipostasno jedinstvo sa sobom i zauvek je učinio sastavnim delom svoje Bogočovečanske ličnosti. Niko se ne pope na nebo osim onoga koji siđe s neba, Sin čovečji koji je na nebu[1].

Sve bogočovečanske tajne čudesne Ličnosti Hristove završno su se slile u tajnu njegovog slavnog vaznesenja na nebo. Tako se tajna spasenja sva obrela u tajni Spasiteljevog vaznesenja. Jer se tek u Spasovom vaznesenju na nebo otkrila u potpunosti misao Božja o prirodi ljudskoj: priroda ljudska je sazdana sa ciljem da večno živi iznad svih nebesa s desne strane Boga Oca u ipostasnom jedinstvu sa večnim Sinom Božjim[2]. Tako je tek u Spasiteljevom vaznesenju na nebo potpuno otkriven i završno ostvaren večni božanski smisao prirode ljudske. Vaznesenjem prirode ljudske na nebo Gospod Hristos je najočiglednije posvedočio svoje bezmerno čovekoljublje i pokazao da je sav njegov bogočovečanski domostroj spasenja roda ljudskog imao za cilj: omogućiti i ostvariti večno spasenje prirode ljudske sa Bogom, koja je zbog toga i bila sazdana bogolikom.

Vaznesenje Gospoda Hrista na nebo prirodni je završetak njegovog bogočovečanskog života na zemlji. Kao u svemu Bogočovekovom, tako i u vaznesenju njegovom plamti božanska tajanstvenost. Iako realno u najočiglednijem smislu, vaznesenje Spasovo je prepuno tajanstvenosti, jer se u njemu sastaju u završnoj zemaljskoj realnosti sve bogočovečanske tajne Ličnosti Hristove. Stoga ono kod očevidaca, svetih Apostola, izaziva i čuđenje i radost; čuđenje, jer Spasitelj sa telom ide na nebo[3], radost, jer ih blagosilja i ostavlja obećanje o nisposlanju Duha Svetoga[4].

Spasovo vaznesenje na nebo sveti očevici opisuju prosto i neposredno: U četrdeseti dan po svom vaznesenju Gospod Isus izvede svoje učenike na Maslinsku goru, poslednji put im objavi da će primiti silu kad siđe na njih Duh Sveti, i podignuvši ruke svoje blagoslovi ih. I kad ih blagosiljaše, otstupi od njih, i uznošaše se na nebo (άνεφέρετο εις τον ούρανόν). I kad gledahu za njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama, koji i rekoše: ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uznese na nebo (ό αναληφθείς αφ’ ύμων εις τον ούρανόν), tako će doći kao što videste da ide na nebo (ούτως έλεύσεται δν τρόπον εϋεάσασϋε αυτόν πορευόμενον εις τον ούρανόν). I oni se vratiše u Jerusalim s velikom radošću[5].

Na nebo se uzneo onaj isti vaskrsli Isus, koji je na najubedljiviji način pokazao i dokazao realnost svoga vaskrslog tela. Proslavljeno pobedom nad smrću, to se telo i uznosi na nebo, da kroz ipostasno jedinstvo sa Sinom Božijim živi večito u večnoj slavi Trosunčanog Božanstva. To je slava kojom niko nikada ni od Anđela ni od ljudi ne bi mogao proslaviti telo čovečje i čoveka uopšte. Jer vaznesenjem svojim Gospod Hristos nije samo ušao „u samo nebo (εις αυτόν τον ούρανόν), dase javi pred licem Božjim za nas“[6], nego je „prošao nebesa“[7], uzišao „više svih nebesa“ (υπεράνω πάντων τών ουρανών)[8], „i seo s desne strane Boga“ (και έκάθισεν εκ δεξιών τοΰ Θεού)[9].

Čovečanska priroda Gospoda Hrista, ipostasno sjedinjena sa njegovim Božanstvom, vaznesenjem Spasovim na nebo, i sedanjem s desne strane Boga Oca, ušla je u slavu i vlast, u večitu slavu i večitu vlast Trojičnog Božanstva. Ovu slavu i ovu vlast Gospod Hristos je uvek imao po svome Božanstvu, ali ju je po svome čovečanstvu dobio u potpunosti pošto je izvršio bogočovečanski podvig iskupljenja i spasenja sveta. Gospod je i to objavio učenicima pri svom vaznesenju, rekavši: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji[10]. Tako su to shvatili i bogomudri Apostoli Spasovi. Uznevši se na nebo, Gospod Hristos sedi s desne strane Boga (δς έστιν έν δεξιά τοΰ Θεού), i Njemu su pokorni Anđeli, Vlasti i Sile[11]. Bog Otac, vaskrsnuvši Hrista iz mrtvih, posadi Ga sebi s desne strane na nebesima, nad svima Poglavarstvima, i Vlastima, i Silama, i Gospodstvima, i nad svakim imenom što se može nazvati ne samo na ovome svetu nego i na onome što će doći, i sve pokori pod noge njegove[12]. Postradalog i vaskrslog Isusa Bog uzvisi, i darova Mu ime koje je veće od svakoga imena[13].

Govoreći, veli sveti Damaskin, da Hristos na telesan način (σωματικως) sedi s desne strane Boga i Oca, mi ne shvatamo desnu stranu Oca u prostornom smislu (τοπικην). Jer kako Bezgranični može imati desnu stranu ograničenu mestom? Desna i leva strana pripadaju onome što je ograničeno. A pod desnom stranom Oca mi razumemo slavu i čast Božanstva (την δόξαν και την τιμήν της Θεότητος), u kojoj Sin Božji, kao Bog i jednosuštan sa Ocem, koji se u poslednje vreme ovaplotio, boravi i na telesan način (και σωματικώς κάθηται), pošto i telo njegovo učestvuje u slavi. Jer Njemu sa njegovim telom celokupna tvar odaje jedno poklonjenje[14].

Ova bogočovečanska istina nadahnuto je izražena u veroispovedanju koje episkop čita pri hirotoniji: Po vaskrsenju iz mrtvih uznese se na nebo, i sedi s desne strane Oca; velim s desne strane Oca, ne u smislu mesta ili ograničenna (ού τοπικην ή περιγραπτήν = ne mЪstno ili opisatelьno), nego velim da desna strana Boga označava bespočetnu i prevečnu slavu (άλλα λέγω δεξιάν τοΰ Θεού είναι την άναρχον και προαιώνιον δόξαν), koju je Sin, imajući je pre očovečenja, imao i po očovečenju. Jer se njegovom svetom telu sa njegovim Božanstvom klanjamo dostojnim poklonjenjem, ne što je Sveta Trojica porasla, ne bilo toga! jer Trojica ostade Trojicom , nego što po sjedinjenju sa Jedinorodnim njegovo sveto telo ostade nerazdvojno, i još ostaje sa Njim i vavek (και έτι μετ’ αυτού μενοΰσης και εις τον αιώνα); jer će sa njim doći da sudi živima i mrtvima, pravednima i grešnima.

Tako, dakle, sedenje s desne strane Boga Oca označava Spasiteljevo produženje spasenja sveta zastupništvom, posredovanjem njegovim pred Bogom Ocem za rod ljudski. Kao posrednik Novoga Zaveta On može uvek spasti one koji kroza NJ dolaze Bogu, pošto svagda živi, da se može moliti za njih[15]. Sila ovoga posredništva je u bezmernom čovekoljublju koje je Spas pokazao svojom bogočovečanskom žrtvom za rod ljudski. To što Spasitelj nosi telo, veli blaženi Teofilakt, i nije ga skinuo sa sebe, to samo i jeste zastupništvo i posredovanje pred Ocem (αυτό τούτο πρεσβεία έστι καν έντευξις προς τον Πατέρα). Jer gledajući telo, Otac se seća one ljubavi prema ljudima, radi koje je Sin njegov primio telo, te je sklon na saučešće i milost[16].

Pošto je vaznesenjem završio svoj iskupiteljski podvig, Spasitelj je mogao poslati učenicima Duha Svetoga, i tako ispuniti dato obećanje: Ako ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; a ako odem, poslaću ga k vama[17]. I još: Idem da vam spremim mesto. I kad otidem i spremim vam mesto, opet ću doći, i uzeti vas ka sebi, da i vi budete gde sam ja[18]. Na dan svete Pedesetnice apostol Petar objavljuje: Desnicom Božjom uzdignut, i primivši od Oca obećanje Svetoga Duha, Isus izli ovo što vi sad vidite i čujete[19].

Obećanje koje je Spasitelj u trenutku svog vaznesenja dao svojim učenicima, a kroz njih Crkvi: I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta[20], mogao je ispuniti, ispunio je, i neprekidno ispunjuje time što kao Bogočovek večno živi nalazeći se s desne strane Boga Oca i moleći se za nas[21]. Jer je kao Bogočovek On glava telu Crkve, kojoj sva sila i moć i svemoć dolaze od Njega, Bogočoveka[22]. Po reči svetog Grigorija Palame: Udaljivši seod svojih učenika telom (τω σώματι), Spasitelj je uvek ostao sa njima Božanstvom (τή θεόοτητι)[23].

Samo kao glava telu Crkve Gospod Isus je spasitelj telu Crkve[24]. Vazneseni Bogočovek, koji sa nadnebesnih visina nevidljivo oživljava bogočovečansko telo Crkve, uvek je neposredno i lično „uzrok večnoga spasenja“[25] za svako ljudsko biće koje se dobrovoljno odazove verom na njegovu bogočovečansku ljubav[26]. Tako će čovekoljubivi Gospod dejstovati kao Spasitelj sve do Strašnoga suda. A kada obavi završni sud nad svetom, i kada sve neprijatelje svoje konačno i potpuno pokori pod noge svoje: greh, smrt i Satanu, tada će se i sam Sin pokoriti Bogu Ocu koji Mu sve pokori. Drugim rečima: predaće carstvo Bogu i Ocu, tj. završiće se carovanje Hrista kao Spasitelja[27]. I tada će nastati carstvo Presvete Trojice, koje je ujedno i carstvo Bogočoveka Hrista, večnog i Jedinorodnog Sina Božjeg. I ostvariće se neporlaznom stvarnošću bogodana vizija velikog bogovidca Jovana Bogoslova: Carstvo sveta postade carstvom Gospoda našega i Hrista njegovog, i carovaće vavek veka[28].

  1. Vaznesenjem svojim na nebo Gospod Hristos je završio svoj bogočovečanski podvig na zemlji. Sve što je Bogočovek imao da učini na zemlji, učinio je. Svemudri promisao Božji ogledao se u vascelom bogočovečanskom domostroju spasena, pa i u Hristovom vaznesenju. Božanskiji i slavniji završetak nije mogao biti dat, nego što je vaznesenje prirode ljudske na nebo i postavljanje s desne strane Bogu Ocu. Slavan je i preslavan početak Spasiteljevog bogočovečanskog podviga na zemlji: ovaploćenje, ali je ne manje slavan i preslavan i njegov završetak: vaznesenje. Učinivši ovaploćenjem čovečansku prirodu sastavnim delom svoje Božanske Ličnosti, Gospod Hristos ju je proneo kroz sav svoj bogočovečanski život na zemlji, da je najzad završno i savršeno uzvisi i proslavi svojim vaznesenjem.

U vaznesenju Gospoda Isusa našlo je svoj bogočovečanski završetak sve što ulazi u čudesni domostroj spasenja roda ljudskog: i osvećenje, i iskupljenje, i preobraženje, i vaskrsenje, i proslavljenje, i oboženje. Zato je u bogočovečanskom životu i saznanju vaseljenske Crkve vaznesenje Spasovo događaj od neizmerne spasonosne sile i značaja, događaj koji neprekidno vrši svoj spasonosni posao u srcima vernih. Spasonosna i životvorna sila vaznesenja Hristovog neprestano struji kroz sve što je u bogočovečanskom telu Crkve, oživotvoravajući i osvećujući sutelesnike Hristove. To osećanje je saborno osećanje Crkve, koje naročito živo dolazi do izraza u svetih Otaca i molitvenom životu Crkve.

Govoreći na praznik Spasiteljevog Vaznesenja, sveti Teodor Studit veli: Danas je Vaznesenje, i ovaj je praznik kraj i završetak domostroja spasenja (oeconomiae finis et extremum) Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, izvršivši sve, On se, po volji Oca, uzneo u slavi (1 Tm. 3, 16) i nas vaskrsao sa sobom i posadio na nebu (Ef. 2, 6) kroz svoje sveto telo (per sanctam suam carnem)[29].

Zapaljen ognjem bogootkrivene istine o vaznesenju Gospodnem, sveti Zlatoust na praznik Vaznesenja blagovesti: Kakav je danas praznik? Značajan i veliki, prevazilazi um ljudski (και των ανθρώπων υπερβαίνουσα τον νουν) i dostojan milosrdnoga Boga koji ga je ustrojio. Danas se izvršilo izmirenje Boga sa rodom ljudskim; danas je prestalo mnogovekovno neprijateljstvo i završio se dugotrajni rat; danas je nastao neki čudesan mir, koji ranije nije ni očekivan[30]. Danas je razmrskana žaoka smrti (νύν το κέντρον του θανάτου διελΰθη); danas je uništena pobeda ada; danas je ukinuto neprijateljstvo; danas je oborena vlada smrti; danas je satrveno neprijateljstvo; danas je obustavljen dugotrajni rat… Zajednički svima Gospod, pomirivši svoga Oca sa rodom ljudskim uzneo se[31]. I kada se On uzneo na nebo, sve su Mu se Sile poklonile, i On je seo s desne strane Oca, izvršivši na taj način celokupni domostroj spasenja (πληρώσας πάσαν οίκονομίαν), budući jednosuštan sa Ocem[32].

U svojoj besedi na Vaznesenje Gospodnje sveti Epifanije veli: Glava je ukras tela, a ukras praznika je današnji praznik. Mi proslavljamo Hristovo vaznesenje sa telom kao praznik koji pokazuje završetak Gospodnjih praznika (των Δεσποτικών έορτων πλήρωμα)[33]. Po svetom Epifaniju, čudesan je i strašan praznik Hristovog rođenja po telu. Druga je praznik Bogojavljenje, u koji je Hristos objavljen za Jagnje Božije koje uzima na sebe greh sveta. Treći praznik je Uskrs, kojim se palome Adamu daruje život večni. Uskrs se pokazao slavniji od prethodnih praznika, jer je na Uskrs Onaj, koji je smrću smrt umrtvio, podario mrtvima besmrtni život. Ali i ovaj praznik nije sadržao punoću radosti (της χαράς την πληρότητα), pošto je Vaskrsli još boravio na zemlji… A danas, na dan Vaznesenja, sve i sva se ispunilo radošću (πάντα δια πάντων ευφροσύνης πεπλήρωται)[34]. Danas đavo oplakuje svoj poraz, gledajući telo naše gde uzlazi na nebo. Danas je vaznesenjem Isusa Hrista greh razvejan kao dim. Danas đavo cvili, govoreći: Šta da radim, kukavac? Svi, koje sam kao brzokrili soko bio pohvatao, oduzimaju mi se, i sa svih strana sam oboren. Obmanu me sin Marijin. Nisam znao da se u ljudskom telu skriva Bog[35].

Sveta bogoslužbena osećanja Crkve vidovito sagledaju i nadahnuto izražavaju silu vaznesenja Spasovog kao završne tajne u domostroju našeg spasenja. Izvršivši tajnu domostroja spasenja (της οικονομίας πληρώσας το μυστήριον), Gospod je izveo svoje učenike na goru Maslinsku, i uzneo se na nebo[36]. Kao dobar ispunivši od pamtiveka sakrivenu tajnu, Gospod je sa učenicima svojim došao na goru Maslinsku, i uzneo se[37]. Izvršivši božanski domostroj spasenja radi nas, i sjedinivši zemaljsko sa nebeskim, Hristos Bog naš uzneo se u slavi, nikako se ne odvajajući nego boraveći neotstupno i govoreći onima koji Ga ljube: ja sam sa vama, i niko ne može na vas[38]. Ispunivši volju Oca, i sjedinivši donje sa gornjim (ένώσας τα άνω τοις κάτω), preblagi Gospod se uznosi u slavi[39].

Bogočovečanski domostroj spasenja roda ljudskog od greha i smrti pretstavlja sobom božanski mudru i skladnu celinu, koja počinje ovaploćenjem Jedinorodnog Sina Božjeg, a završava se njegovim vaznesenjem na nebo: Pošto kroz čoveka uđe greh u svet, i kroz greh smrt, blagoizvole Jedinorodni Sin Božji, koji je u naručju Boga i Oca, rodivši se od svete Bogorodice i prisnodeve Marije, osuditi greh u telu svom, da se oni, koji u Adamu umiru, oživotvore u Hristu; i poživevši u ovom svetu, i davši zapovesti spasenja, i odvojivši nas od idolske obmane, Jedinorodni Sin Božji nas privede poznanju istinitog Boga i Oca; i očistivši vodom, i osvetivši Duhom Svetim, dade sebe u otkup smrti (έδωκεν εαυτόν αντάλλαγμα τω Φανάτω), koja je nas, prodane pod greh, držala; i sišavši krstom u ad, da sobom ispuni sve (τά πάντα), razreši smrtne muke; i vaskrsnuvši trećeg dana i proputivši svakom telu put u vaskrsenje iz mrtvih, postade prvina umrlih, prvenac iz mrtvih, da bude sam sve prednjačeći u svemu (Ίνα ή αυτός τά πάντα έν πάσι πρωτεύων); i uznevši se na nebesa, sede s desne strane Očeva veličanstva na visini; On će i doći da svakome da po delima njegovim[40].

I. Svaki akt Bogočoveka Hrista ima opštečovečanski značaj i smisao, a kroz to i svekozmički. Jer je On u svojoj čovečanskoj prirodi na tajanstven način zahvatio sav rod ljudski, učinio ga svojim, preneo na njega svoje životvorne bogočovečanske sile i vrednosti. Tako i vaznesenje njegovo na nebo, iako jeste i ostaje duboko i svestrano individualni akt Bogočoveka, ipak ima svečovečanski i svekozmički značaj i silu. Ličnost Gospoda Hrista, u svima svojim bogočovečanskim podvizima, pa i u vaznesenju, uvek jeste i zauvek ostaje: Ličnost Drugog Lica Svete Trojice.

U svojoj bogočovečanskoj realnosti vaznesenje Gospoda Hrista na nebo jeste, u načelu, vaznesenje sveopšte ljudske prirode. Njime je ljudskoj prirodi propućen put u vaznesenje, i time osiguran večni život. A pošto je Trosunčani Gospod još pri stvaranju sveta učinio sudbinu tvari zavisnom od čoveka, to i vaznesenje ljudske prirode ima soteriološki značaj i silu za svu tvar. Jer se Spasiteljeva iskupiteljska i spasonosna sila prostire i na svu tvar, i to preko sinova Božjih, to jest preko onih koji su blagodaću Hristovom usinili sebe Bogu[41]. Vaznesena čovečanska priroda Gospoda Isusa jeste prvina ljudske prirode uopšte; kao takva, ona je vođ za svu ljudsku prirodu u vaznesenju i simvol ljudskog vaznesenja.

To osećanje je uvek prisutno sabornoj duši i sabornom srcu svete Crkve Bogočovekove, i kao evanđelsko predanje snažno izraženo u svetootačkim spisima i crkvenim bogosluženjima. Praznik Vaznesenja Spasovog sav je prožet silom tog sabornog i svetog osećanja Crkve. O čudotvornosti te sile praznika Vaznesenja govori sveti Zlatoust: Danas smo mi, koji smo se pokazali nedostojni zemlje, uzneseni na nebo (σήμερον εις ουρανούς άνήχθημεν). Mi, nedostojni zemaljske vladavine, uzvisili smo se do višnjega carstva, uzišli smo više neba, zauzeli smo carski presto. I ona ista priroda, od koje su Heruvimi čuvali raj, sada sedi iznad Heruvima (αύτη επάνω των Χερουβιμ κάθηται σήμερον)[42].

Pošto je pokazao kako nas je Gospod Isus iskupio i pomirio sa Bogom, zlatousti blagovesnik nastavlja: I osnov svih tih dobara jeste današnji dan, kada je Hristos, uzevši prvinu prirode naše, uzneo je Gospodu (ανήγαγε τω Δεσπότη). Kao što biva sa plodnim njivima, kada neko, uzevši malo klasja, načini mali snop i prinese ga Bogu, te time privuče blagoslov na sve njive, tako je postupio i Hristos: telom svojim, kao prvinom, On je privukao blagoslov na sav rod ljudski (δι’ εκείνης της μιας σαρκός και της απαρχής το γένος το ήμέτερον εύλογηφήναι έποίησεν). Ali zašto On nije uzneo svu prirodu našu? Zato što ne bi bila prvina, kada bi je prineo svu, nego privina biva onda, kada neko prinevši malo, kroz to malo privlači blagoslov na celinu. Ali, reći će se, za prvinu trebalo bi prineti prvozdanog čoveka, pošto se prvinom naziva ono što prvo nikne i uzraste. Ne, to nije prvina, kada mi prinosimo prvi plod, nezreo i nejak, nego kada prinosimo zreo. Pošto je onaj plod bio pod grehom, to i nije bio prinesen, iako je bio prvi; a ovaj je plod slobodan od greha, i zato je prinesen, ma da se javio posle, jer toi jeste prvina (τούτο γαρ απαρχή)[43]

Dakle, Hristos je prineo Ocu prvinu naše prirode, i Otac je pokazao toliko divljenje prema ovome daru, kako zbog vrednosti Onoga koji je prineo tako i zbog čistote prinesenoga, da ga je primio svojim vlastitim rukama, i stavio pored sebe, rekavši: Sedi meni s desne strane (Ps. 109, 1). Kakoj prirodi je Bog rekao: Sedi meni s desne strane? Onoj kojoj je bilo rečeno: zemlja si, i u zemlju ćeš otići (1 Mojs. 3, 19). Zar nije bilo dovoljno za nju da prevaziđe nebesa? Zar nije bilo dovoljno da stane uporedo sa Anđelima? Zar takva počast ne bi bila neiskazana? Ali, ljudska priroda je prevazišla Anđele, mimoišla Arhanđele, prevazišla Heruvime, uzidgla se iznad Serafima, prošla pored Poglavarstava, i nije se zaustavila dok nije stigla do prestola Gospodnjeg. Vidiš li ovo prostranstvo između neba i zemlje? Ili bolje: vidiš li kakvo je rastojanje od ada do zemlje, pa od zemlje do neba, zatim od neba do neba gornjega, i od ovoga do Anđela, do Arhanđela, do višnjih Sila, do samog prestola carskog? Iznad sveg tog rastojanja i te visine Spasitelj je uzneo našu prirodu (τούτο δλον το διάστημα και το ΰψος την φΰσιν την ήμετέραν ανήγαγε). Pogledaj, kako se nisko nalazio čovek, i kako je visoko uznesen! Nemoguće je bilo sići niže od onoga kuda je sišao čovek, niti se uzneti više onoga kuda ga je uzneo Hristos. Izražavajući to, Pavle govori: Koji siđe to je Onaj koji i uziđe (Ef. 4, 10). Kuda On siđe? U najdonja mesta zemlje εις τα κατώτερα μέρη της γης (Εφ. 4, 9), a uziđe više svih nebesa και άνέβη υπεράνω πάντων τών ουρανών (Εφ. 4, 10)[44].

Pošto je ukazao na to kako se Anđeli na nebu raduju za jednoga grešnika koji se kaje, sveti Zlatoust pita: Kala se Anđeli raduju videći jednoga grešnika gde se kaje, kako onda da oni ne osećaju najveće zadovoljstvo gledajući danas svukoliku prirodu našu uznesenu na nebo kroz njenu prvinu (δια της απαρχής σήμερον όρώντες την φΰσιν άπασαν είσενηνεγμένην εις ούρανόν)[45].

U vaznesenom telu Gospoda Hrista mi imamo zalog spasenja. Spasitelj dođe na zemlju, blagovesti sveti Zlatoust, i dolazeći donese Duha Svetoga, a uzlazeći na nebo uznese telo sveto, da bi svetu dao zalog spasenja: silu Duha Svetoga. Kao drugi zalog spasenja za ovaj svet hrišćanin treba da smatra sveto telo Hristovo. Govoreći tako ja imam u vidu i tebe, i svako lice hrišćansko. Ja sam hrišćanin, i ja sam Božji. Na osnovu čega? Na osnovu toga što imam Duha Svetoga koji je s neba sišao. Hoćeš li drugi dokaz? Ja sam dobio s neba Duha Božija, ja imam sigurni zalog spasenja. Kakav zalog? Gore: telo njegovo, dole: Duha njegovog u nama (άνω το σώμα αυτού, κάτω το Πνεύμα αυτού προς ημάς)… Nebo je dobilo sveto telo, zemlja je primila Svetoga Duha. Došao je Hristos i doneo Svetoga Duha, uzišao je i uzneo naše telo. I gle, lik Adamov, pogreben u grobu, javlja se već ne među Anđelima, nego iznad Anđela sedi sa Ocem, da bi i nas posadio sa sobom[46]… Imajmo, dakle, zalog našeg života na nebu, kuda smo uzneseni sa Hristom (συνανελήφύημεν τω Χριστώ)[47].

Danas je naša prvina (1 Kor. 15, 23) uznesena na nebo, veli sveti Zlatoust u jednoj svojoj besedi na Spasovdan, i Onaj koji je primio na sebe telo naše dobio je Očev presto, da bi pomirio sluge sa Bogom, uništio drevno neprijateljstvo i još darovao ljudima koji žive na zemlji mir višnjih Sila. Danas su u nas zajedničke nagrade za pobedu nad đavolom, zajednička uzdarja za borbu, zajedničke plate za podvige, zajednički venci, zajednička slava… Na kakvu je visinu odjednom Bog uzdigao rod ljudski koji je bio pao pod onako veliko prokletstvo! I na kakav smo način mi, koji smo se pokazali nedostojni zemlje, danas uzneseni na nebo (σήμερον εις τον ούρανόν άνηχφημεν), i naša priroda, koja je pre smatrana nedostojnom čak i raja, zauzela je na nebu prvo mesto; prirodi, koja je bila igračka demona, danas se klanjaju Anđeli i višnje Sile (σήμερον ύπό αγγέλων και των άνω δυνάμεων προσκυνείται)[48].

Vaznesenje je, po rečima svetog Teodora Studita, praznik nad praznicima i tajna ogromna i nadumna, jer se priroda naša uzdiže iznad neba (siquidem trans coelos attollitur natura nostra)… I sada je priroda naša na nebesima, i njoj se klanja sva tvar vidljiva i nevidljiva[49]. U vaznesenju Spasovom, veli sveti Amvrosije, nije bio uznesen samo jedan čovek, nego je ceo svet uzišao na nebo u licu Iskupitelja svih (pop unus homo, sed totus in omnium mundus intrabat)[50].

Spasiteljevo vaznesenje ca telom prirodna je i logična posledica njegovog vaskrsenja telom. Njegovo telo je vaskrslo za večni život u večnosti Trojičnog Božanstva, koji je i nastupio u svojoj božanskoj punoći sa Spasiteljevim vaznesenjem na nebo. Uskrs je, po rečima svetog Grigorija Palame, prelaz (διάβασις) naše prirode u Hristu iz smrti u život, iz truležnosti u netruležnost. Α vaznesenje Spasovo je prelaz (διάβασις) prirode naše u Hristu od zemlje na nebo nad nebesima i na tamošnji presto sveopšteg Gospodara[51].

Molitvena misao Crkve, pogružavajući se svešteno i trepetno u božanstvene tajanstvenosti svetog vaznesenja Spasovog, otkriva nam njegovu neizrečenu silu i značaj za spasenje čoveka i tvari. U vaznesenju Gospoda Isusa telo je čovečje, a sa njim i u njemu i sva tvar, sva materija, postiglo krajnji, božanski cilj i naznačenie. Bogočovečanski monizam ljudskog života prvi put je u potpunosti ostvaren vaznesenjem Spasovim na nebo. Dotle je monizam ljudskog života bio nemoguć, jer ga je kobna i mračna raselina smrti Nepala i razdvajala. Vaznesenjem Spasovim je potpuno izlečena u ljudskoj prirodi strašna rakrana smrti, i telo se čovečije osetilo i našlo zauvek iznad smrti, obesmrćeno bogočovečanskim silom svemilostivog Pobeditelja smrti, Gospoda Isusa.

Uzišavši sa slavom na nebo, veli molitvena misao Crkve, Spasitelj je uzneo suštinu ljudi (την των ανθρώπων ούσίαν), i slavom je ukrasio[52]. Sam po sebi, greh je boleet za ljudsku prirodu i osuda ljudske prirode na prokletstvo i smrt; svojim ovaploćenjem, vaskrsenjem i vaznesenjem Gospod je pomilovao nesrećnu prirodu ljudsku[53]. Vaskrse Hristos Bog naš, i uznese se onamo otkuda je i sišao k nama čovekoljubivo, pomirivši ono što je odavno bilo rastavljeno, to jest čoveka i Boga, zemlju i nebo[54]. Vaznesenjem svojim Gospod je uklonio poslednju pregradu između zemlje i neba, proputio put telu u večni život i večnu slavu Trosunčanog Božanstva.

Na Spasovdan se Gospod sa gore Maslinske uzneo u slavi, i palu prirodu našu, milostivo uznevši, posadio pored Oca[55]. Prirodu ljudsku, koja se bila spustila u najcrnji mrak zemljin, Hristos Bog je obnovio sobom (καινοποιησας σεαυτω), i uzneo je danas više svih Poglavarstava i Vlasti; jer uzljubivši je, On je posadio pored sebe, a pomilovavši je, On je sjedinio sa sobom; sjedinivši je pak sa sobom, On je postradao sa njom (ώς ένώσας συνέπαϋες); a postradavši ma da nestradalan, On je nju proslavio sobom[56].

Hristos Bog naš, koji svojim Božanstvom ispunjuje sve i sva (ό τα σύμπαντα πλήρων ttj θεότητν), uznese se u slavi, i sede s desne strane Ona[57]. Uziđe Bog, da uznese pali lik Adamov[58]. Prevečni i bespočetni Bog, onu prirodu ljudsku koju uze na sebe, obogotvorivši na tajanstven način (θεοποήσας μυστικως), danas uznese na nebo[59]. Hristos, koji je sišao s neba na zemlju, i ležao dole u carstvu ada, vaskrsao je sa sobom Adamovu prirodu, i vaznesenjem svojim uznevši je na nebo, učinio je sasediteljem na prestolu Oca svog (συγκάθεδρον άπειργάσω)[60]. Pošto je svojim stradanjem i svojim vaskrsenjem Gospod obnovio svet, sastareli od mnogih grehova, On se, nošen oblakom, uzneo na nebesa[61].

Životodavac Hristos uzišao je k Ocu, i uzneo rod naš (καν άνΰψωσας ήμων το γένος) po neiskazanom čovekoljublju svom i milosrđu[62]. Silaskom svojim na zemlju Gospod Hristos je oborio neprijatelja, đavola, a svojim uzlaskom On je uzneo čoveka (άνυψώσαντα τον άνθρωπον)[63]. Na naduman i posve neshvatljiv način bi uzdignuta iznad Anđela priroda naša, koja je davno davno pala, i bi posađena na božanski presto[64]. Čudo je to novo prenovo: ljudska priroda, sjedinjena sa Bogom Logosom svedržiteljem, uziđe na nebesa[65]. Ljudska priroda je prešla beskrajno dug put: od najnižeg pada do najviše slave, od đavola do Boga, od smrti do besmrtnosti. Milostivi Spasitelj se uzneo svome Roditelju, i uzneo je našu prirodu koja je dole ležala[66]. Vaznesenje je jasni i svesvetli dan Gospodnjeg božanskog uzlaska na nebo, dan koji osvetljava sve i sva[67].

Sve što je Hristovo, od najvidljivijeg do najnevidljivijeg u njegovom bogočovečanskom podvigu, prohodi jedna misao, jedan cilj, jedan želja: spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola kroz sjedinjenje sa bezgrešnim i besmrtnim Bogom. Po neiskazanoj dobroti Isus se ovaplotio, i On besmrtni dobrovoljno je podneo krst i smrt, i trećeg dana je vaskrsao iz mrtvih, a u četrdeseti dan uzneo se onamo otkuda je bio sišao, pomirivši ono što je na zemlji, i sve ljude privevši Roditelju[68].Svojim vaznesenjem Spasitelj je stavio večnu krunu oboženja na svoju čovečansku prirodu i počastvovao je sedenjem s desne strane Oca[69].

… I bogoglagoljiva usta jedine, svete, saborne i apostlske Crkve gromoglase evanđelsku blagovest koja svojom beskrajnom tajanstvenošću poražava, a svojom neizmernom radošću ushićava i Anđele na nebu i ljude na zemlji: „I vozšedšago na nebesa, i sedящa odesnuю Otca“…

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 3,13; sr. Ef. 4,10

[2] Sr. Ef. 2, 6; Kol. 3, 13.

[3] D. A. 1, 10.

[4] Lk. 24, 51. 49. 52.

[5] Lk. 24, 50-52; D. A. 1, 8-12.

[6] Jevr. 9, 24.

[7] Jevr. 4, 14.

[8] Εφ. 4, 10.

[9] Mk. 16, 19; sr. D. A. 7, 55.

[10] Mt. 28, 18.

[11] 1 Petr. 3, 22.

[12] Ef. 1, 20-22.

[13] Flb. 2, 89.

[14] De fide, IV, 2; R. gr. t. 94, col. 1104 VS; sr. sv. Vasilije Veliki, De Spiritu Sancto, cap. 6.

[15] Jevr. 9, 15; 12, 24; 7, 25.

[16] Expositio in epist. ad Rom., cap. 8, vers. 33. 34; P. gr. t. 124. col. 456 B.

[17] Jn. 16, 7; cp. 14, 16.

[18] Jn. 14, 23.

[19] D. A. 2, 33.

[20] Mt. 28, 20.

[21] Pm. 8, 34.

[22] Εφ. 1, 22; Kol. 1, 18.

[23] Homil. 22, In Ascension. Domini et Salvat. nostri J. Christi; P. gr. 1.151, col. 296 S

[24] Εφ. 5, 23.

[25] Jevr. 5, 9.

[26] Jevr. 5, 9.

[27] 1 Kor. 15, 24-28

[28] Apok. 11, 15.

[29] Sermones catechetici, Sermo VIII; R. gr. t. 99, col. 518 V.

[30] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; P. gr. t. 50, col. 444.

[31] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, Sermo II; P. gr. t. 52, col. 795.

[32] Sermo in sanctam Assumptionem Salvatoris nostri; P. gr. t. 64, col. 48.

[33] Homil. in Assumption. Christi; P. gr. t. 43, col. 477 S D.

[34] ib. col. 480 A. V. S D.

[35] ib. col, 481 S

[36] Voznesenie Gospoda Boga i Spasa našego Isusa Hrista, na velicei večerni, na Gospodi vozzvahъ: Gospodi, smotreniя soveršivъ tainstvo (τηςοικονομίας πληρώσας το μυστηριον), poimъ tvoя učeniki na Goru Eleonskuю, vozneslsя esi (ανελάμβανες).

[37] tamo, na litii, Slava i nыne: Gospodi, tainstvo eže otъ vekovъ sokrovennoe i otъ rodovъ, ispolnivъ яko blagь (το μυστηριον, το από τών αιώνωνκεκρΰμενον, και από γενεών, πληρώσας ώς άγαΰός), prišelъ esi so učeniki tvoimi na Goru Eleonskuю.

[38] tamo, na utreni, kondakъ: Eže o nasъ ispolnivъ smotrenie (την ύπερημών πληρώσας οίκονομίαν), i яže na zemli soedinivъ nebesnыmъ (και τά έπιγης ένώσας τοις ουρανίοις), vozneslsя esi vo slave Hriste Bože našъ, nikakože otlučaяsя, no prebыvaя neotstupnый, i vopiя lюbящimъ tя: azъ esmь sъ vami, i niktože na vы.

[39] Vъ pяtokъ Vozneseюя večera, na stihovnъ stihirы: Ispolnivый, Blaže, Otečeskoe blagovolenie (Πατρός την ευδοκίαν), soedinivъ že gornяя sъ dolnimi, vozneslsя esi vo slave kъ perveйšыmъ (προς το πρότερον).

[40] Liturgija svetog Vasilija Velikog, Molitva sveštenikova za vreme: Svяtъ, svяtъ, svяtъ…: Poneže bo čelovekomъ grehъ vnide, i grehomъ smertь, blagovoli edinorodnый tvoй Sыnъ, sый vъ nedrehъ tebe Boga i Otca, bыvъ (γενόμενος) otь ženы, svяtыя Bogorodicы i prisnodevы Marii, bыvь podъ zakonomъ, osuditi grehъ vo ploti svoeй (κατακρΙναι την άμαρτίαν έν τη σαρκι αυτού), da vo Adame umiraющe, oživotvorяtsя vъ samemъ Hrista tvoemъ; i poživъ vъ mipe semь, davъ poveleniя spasitelьnaя (δοϋς προστάγματα σωτηρίας), otstavivъ nasъ prelesti idolьsюя, privede vъ poznanie tebe istinnago Boga i Otca, stяžavъ nasъ sebe lюdi izbrannыя, carskoe svящenie, яzыkъ svяtъ; i očistivъ vodoю, i osvяtivъ Duhomъ Svяtыmъ, dade sebe izmenu smerti, vъ neйže deržimi behomъ, prodani podъ grehomъ; i sošedъ krestomъ vo adъ (και κατελβών δια του Σταυρού εις τον αδην), da ispolnitь soboю vsя, razreši bolezni smertnыя; i voskresъ vъ treti denь, i putь sotvorivый vsяkoй ploti kъ voskreseniю izъ mertvыhъ (και όδοποιήσας πάστι σαρκι, την έκ νεκρών άνάστασιν), zane ne bяše moщno deržimu bыti tleniemъ načalьniku žizni, bыvъ načatokъ umeršihъ, pervoroždenъ izъ mertvыhъ, da budetь samъ vsя vo vsehъ pervenstvuяй; i vozšedъ na nebesa, sede odesnuю Veličestviя tvoego na vыsokihъ, iže i prvdetъ vozdati komuždo po delomъ ego.

[41] Sr. Rm. 8, 1923. 14-18.

[42] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; R. gr. t. 50, col. 445.

[43] ib. 2; col. 445-446.

[44] ib. 3; col. 446-447.

[45] ib. 4; col. 448.

[46] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi et in princ. Act. 16; P. gr. t. 52;col. 789.

[47] ib. col. 790.

[48] In Ascensionem, Sermo II; R. gr. t. 52, col. 793.

[49] Sermones catechetici, Sermo VII; P. gr. t. 99, col. 517 Α. Β.

[50] De fide, lib. IV, cap. 1, 7; P. lat. t. 16, col. 644 A.

[51] Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi;P. gr. t. 151, col. 176 A. V.

[52] Vъ sredu šestiя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ: … na nebesa so slavoю vozšelъ esi, i vozvelъ esi čelovečeskoe suщesstvo (και ανήγαγεςτην των άνθρώπον ούσίαν), i slavoю udobrilъ esi (και δόξη κατεκάλλυνας).

[53] tamo, Kanonъ predprazdnstvu Vozneseniя, pesnь 4: Prežde grehomъ osuždennoe estestvo naše Vsecarю, tvoimъ priяtiemъ pomilovasя, pesnoslovящee tvoe so strahomъ vostanie i božestvennoe voznesenie (ή πριν τήαμαρτία κατάκριτος φΰσις ημών, Παμβασιλεΰ, τή σή προσλη’ψει ήλέηται, υμνολογούσα σου φόβω την εγερσιν κα\. θείαν άνάληψιν).

[54] tamo, pesnь 8: …voskrese Hristosъ Bogъ našъ, i vzыde, otonuduže snide kъ namъ čelovekolюbno, umirotvorivый drevle razstoящaяsя (είρηνοποιήσας τά πάλαι διεστώτα).

[55] Voznesenie Gospoda Boga i Spasa našego I. Hrista, na veliceй večerni, na Gosp. vozzvahъ Slava i nine: …dnesь otь Gorы Eleonskiя vozneelsя esi vo slave, i padšee estestvo naše milostivno voznesъ, Otcu sposadilъ esi (και την πεσοΰσαν φύσιν ήμων συμπαθως άνυψώσας, τω ΠατρΊ συνεκάθισας).

[56] tamo, na litii stihirы: Nizšedšee estestvo Adamovo, vъ dolьeйšыя strani zemli, Bože novosotvorivый soboю, prevыše vsяkago načala i vlastivozvelъ esi dnesь (υπεράνω πάσης αρχής και εξουσίας ανήγαγες σήμερον); яkobo vozlюbivъ sposadilъ esi (ώς άγαπήσας γ«ρ, συνεκαθίσας), яkože pomilovavъ soedinilъ esi sebe (ώς συμπαθήσας δε, ήνωσας σαυτω); яko soedinivый spostradalъ esi; яko bezstrastenъ postradavъ i sproslavilъ esi (ώς απαθήςπαθών δέ, συνεδόξασας).

[57] tamo, na stihovne stihirы: Vozneslsя esi … Hriste Bože našь, … iselъ esi odesnuю Otca, vsяčeskaя ispolnяli Božestvomъ.

[58] tamo, Slava i nine: Vzыde Bogь (άνέβη ό Θεός) vъ voskliknoveši,…eže voznesti padšii obrazъ Adamovъ(tog) ανύψωσαν την πεσοΰσαν εικόνα τουΑδάμ).

[59] tamo, na utreni, sedalenъ: Prevъčnый Bogь i beznačalьnый, eže vospriяtъ estestvo čelovečeskoe (ην περ’ άνείληφε, (ρύσιν άνθρώπειον), obogotvorivъ taйno, dnesь voznese.

[60] tamo: Sošedый sъ nebese na zemnaя (εις τα επίγεια), i dolu ležaщii vo adove straži (και την κάτω κειμένην έν τή τοΰ“Αδου φρουρά), so voskresivый яko Bogь Adamovъ zrakъ (συναναστήσας ώς Θεός Άδαμιαίαν μορφήν), vozneseniemъ tvoimъ Hriste na nebesa vozvedъ, prestolu Otečeskomu tvoemu soseditelя sodelalъ esi, яko milostivъ i čelovekolюbecъ.

[61] tamo, Kanonъ, pesnь 1: Sostarevšiйsя, Gospodi, mirъ mnogimi grehmi (γηράσαντα Κύριε, κόσμον πολλοίς άμαρτήμασι), obnovivъ strastiю tvoeю i vostaniemъ tvoimъ, vozšelъ esi nosimъ; oblakomъ kъ prenebesnыmъ (προς ταεπουράνια).

[62] tamo, pesnь 3: Vozšelъ esi žiznodavče Hriste ko Otcu, i vozneslъ esi rodъ našъ čelovekolюbče, neizrečennыmъ blagoutrobiemъ tvoimъ.

[63] tamo, pesnь 8: Svoimъ snishoždešemъ nizloživšago supostata (τοντη“ αυτού καταβάσει, καθελόντα τον άντίπαλον), i svoimъ vozšestviemъ voznesšago čeloveki (και τή αυτού άναβάσει άνυψώσαντα τον άνθρωπον).

[64] tamo: Vzяtsя prevыše Angelъ estestvo naše, drevle otpadšee (ήρθηυπεράνω τών ‘Αγγέλων ή φύσις ημών ή πάλαι έκπτωσις), i na prestola posaždeno bыstь božestvenna, pače smыsla (και θρόνω ένίδρυται θείω ΰπερ ένοιαν).

[65] Vъ pяtokъ Voznesenья na utreni, na stihovne stihirы prazdnika: Čudo novolepnoe (θαύμα καινοπρεπές), čelovečeskoe bo estestvo na nebesa vzыde, soedinivšeesя Slovu Bogu Vsederžitelю (ή ένωθεισα Λόγω, Θεω τψ παντοκράτορι).

[66] Vъ pяtokъ Vozneseniя večera, na stihovne stihirы: Vozneslsя esi kъtvoemu Roditelю, щedre,… i vozneslъ esi dolu ležaщee estestvo (και ύψωσαςτην κάτω κειμένη ν φΰσιν).

[67] Vъ pяtokъ Voznesešя na utreni, na stihovne stihirы prazdnika: Vozsiя яsnый i vsesvetlый denь (πάμφωτος ημέρα) Vladыiki božestvennago na nebesa voshoždeniя (ανόδου), prosveщaющii vsяčeskaя (λαμπρύνουσα τάσύμπαντα).

[68] Vъ vtornikъ sedmыя sedmicы večera, na Gospodi vozzvahъ stihirы: Voplotilsя esi za neizrečennuю Isuse blagostь,ikrestьismertьBezsmertnevoleю (έθελουσίως) preterpelъ esi i paki tridnevenъ voskresъ izъ mertvыhъ, po dnehъ četыredesяtыhъ vozneslsя esi, otonuduže pervoe sošelъ esi, umirivъ zemnaя, i vsehъ privedъ Roditelю (είρηνεΰσας τά επίγεια καιπάντα προσαγαγών τω Γεννήτορι)

[69] Posledovanie ko svяtomu Pričaщeniю, Molitva 3: Preslavnыmъ tvoimъ vozneseniemъ, plotskoe oboživый vospriяtie, i cie desnыmъ Otca sedeniemъ počtый (o τή ένδόξω σου άναλήψει τής σαρκός θεώσας το πρόσλημμακαι τούτο τη δεξιά τιμήσας καθέδρα τοΰ Πατρός).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *