NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

4. Tajna Spasiteljevog stradanja, krsne smrti i tajna spasenja

đ) Bogočovekova pobeda nad grehom, smrću i đavolom

 

Gresi su proizvod đavola. Bezgrešni Bogočovek je pobedno ne samo grehe, nego i samog tvorca grehova đavola. Da to nije učinio, njegova pobeda nad grehom ne bi bila ni potpuna ni stvarna, jer bi bio kao onaj koji reku presušuje na sredini toka ili na uvoru, a ne na samom izvoru. Sav bogočovečanski domostroj spasenja ima za cilj: pobedu nad đavolom, kao nad vrhovnim tvorcem i samobitnim ocem greha i zla. Stoga bogomudri Apostol blagovesti: Pošto deca imaju telo i krv, tako i On uze udela u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola (ίνα δια τοΰ θανάτου κατάργηση τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου, τουτ’ εστί τον διάβολον)[1]. Ovim rečima, veli sveti Zlatoust, Apostol pokazuje uzrok Spasiteljevog ovaploćenja. Ovde on izražava tu čudesnu stvar, da je đavo pobeđen onim čime je sam pobeđivao, i da je Hristos njega satro onim oružjem kojim je on bio silan protivu vaseljene (tj. smrću), što pokazuje veliku silu Pobediočevu[2].

Đavo je silan i strašan time, što ima silu smrti, moć smrti, što gospodari i raspolaže smrću. A sila smrti jesu gresi. Svaki greh je jedna mala smrt; a svi gresi skupa sačinjavaju drugu smrt, smrt besmrtnu i večnu. U poslednjoj, praosnovnoj klici svojoj, svaki je greh od đavola. Gospod se i javio u ovome svetu kao čovek, da satre đavola, njegovu silu grehe, a kroz njih i samu smrt. Hristoljubljeni apostol blagovesti: Koji tvori greh od đavola je (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), jer đavo greši od početka. Zato se i javi Sin Božji, da razori dela đavola (ίνα λύση τα έργα τοΰ διαβόλου)[3], tj. grehe, a sa njima, i za njima, smrt i pakao, jer su oni neminovni pratioci greha[4]. Dela đavola su, po reči svetog Simeona Novog Bogoslova, svaki greh: zavist, laž, lukavstvo, mržnja, neprijateljstvo, zlopamćenje, kleveta, gnev, jarost, gordost, sujeta, nemilosrđe, srebroljublje, svađa, zadirkivanje, potsmevanje, kletve, bogozaborav, nečovečnost i svako drugo zlo.[5]

Smrt je ne samo prirodna posledica greha, nego i prirodna kazna za greh, jer se hrani grešnicima. Unevši u sebe bezgrešnog Gospoda Isusa, smrt je unela u sebe ubicu svoga, i ubila sebe, umrtvila sebe Bezgrešnim. I strašan strah napade na nju od tela čoveka, Bogočoveka. I čovek Bogočovekom postade strašan za nju, a ona za čoveka slabić i igračka. Gospod je postao čovek, veli blaženi Teofilakt, ali čovek slobodan od otrova greha, koji je došao u podobiju tela greha, to jest u podobiju tela, koje podleži grehu, ali On sam nije telo greha (ουχί σαρξ αμαρτίας υπάρχων). Adam je s pravom (δικαίως) umro, jer je zgrešio. Gospod je umro ne po pravdi (αδίκως άπέθανεν), jer nije zgrešio. Do Gospodnjega raspeća smrt je s pravom (δικαίως) gospodarila nad ljudima. A pošto se Gospod pokazao bezgrešan, šta je onda đavo mogao naći u Njemu što zaslužuje smrt? Kako je pak Gospod bio nepravedno umrtvljen, to je pobedno onoga koji je Njega umrtvio, i na taj način oslobodio Adama od smrti, koja mu je s pravom bila nanesena kao onome koji je zgrešio. I inače dve su stvari vladale nad rodom ljudskim: uživanje i muka (ηδονή και λΰπη). Gospod je prošao i kroz jedno i kroz drugo, i pokazao se nepobediv. Isprva Mu je kušač pristupio na gori predlažući Mu uživanje (Mt. 4, 3. 6. 9); ali, uvidevši da Ga time ne može pobediti, on je pribegao velikom lukavstvu, naveo je na Njega muku, da bi bar pomoću nje ovladao Njime, i radi toga je digao protiv Njega sve: odricanje učenika, ismevanje od strane vojnika, huljenje prolaznika, smrt od Judejaca, ali je i u tome našao da je On nepobediv. Jer muka na krstu nije mogla izazvati u Gospodu mržnju prema raspinjačima, nego je On produžio da ih ljubi i da se moli za njih, govoreći: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). Eto, kako je On pobedno onim čime je, na izgled, bio pobeđen. Na taj način krst je postao i njegovo uzvišenje i njegova slava[6].

Pošto neprijatelj roda ljudskog, bogoslovstvuje sveti Atanasije, pavši s neba, bludi po ovdašnjem donjem vazduhu, i vladajući tu nad drugim demonima, sličnim njemu po nepokornosti, pomoću njih izaziva sanjarenja u onima koji se obmanjuju, i trudi se da zaustavi one što se penju, o čemu i Apostol govori: po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja (Εf. 2, 2), to Gospod dođe da sruši đavola, i da očisti vazduh, i da nam otvori put za uzlaženje na nebo, kao što reče Apostol: zavesom, to jest telom svojim (Jevr. 10, 20). A ovo je trebalo da se obavi smrću (τούτο δε έδει γενέσθαι δια του θανάτου). Kakvom bi se pak drugom smrću to obavilo, ako ne onom koja se izvrši u vazduhu, to jest na krstu? Jer u vazduhu umire samo onaj koji na krstu skonča. Stoga je i pojmljivo što je Gospod pretrpeo krst. Jer podignut na krst, On je očistio vazduh od svake demonske varke. I kao što On za sve (υπέρ πάντων) prinese telo svoje na smrt, tako nam telom svojim otvori svima put za uzlaženje na nebo[7].

Spasiteljeva smrt na krstu za nas bila je i dolična i celishodna; i uzrok tome pokazao se u svemu opravdan, i postoje opravdani razlozi što se spasenje sviju trebalo izvršiti ne drukče nego krstom. Jer i na krstu Gospod ne ostavi sebe ne objavljena, nego svrh svega učini te i tvar posvedoči prisustvo svoga Sazdatelja. A telo svoje ne ostavi dugo u takom stanju, nego, pošto pokaza da je ono umrlo od dodira sa smrću, odmah ga trećeg dana vaskrse, noseći sa sobom i znake pobede nad smrću u telu svom, a to su: netruležnost i nestradalnost (την άφθαρσίαν και άπάθειαν). I svima bi pokazano, da telo nije bilo umrlo po nemoći prirode obitavajućeg Logosa, nego da se u njemu silom Logosa uništi smrt (έπι τφ τον θάνατον έξαφανισθήναι έν αύτω τη δυνάμει του Σωτήρος)[8].

Da je smrt uništena, i da je krst postao pobeda nad njom, i da ona nema više sile, nego da je stvarno mrtva (είναι νεκρόν αυτόν αληθώς), ne mali je znaki jasan dokaz toga to što je svi učenici Hristovi nipodaštavaju, svi udaraju na nju i ne plaše je se, već je krsnim znakom i verom u Hrista potiru kao mrtvu. U staro vreme, pre božanskog dolaska Spasiteljevog, smrt je bila strašna i samim Svetiteljima, i svi su oplakivali umrle kao propale. A sada, pošto je Spasitelj vaskrsao telo, smrt više nije strašna, nego je svi koji veruju u Hrista potiru kao ništa (ώς ουδέν αυτόν όντα πατοΰσι), i više vole da umru nego da se odreknu vere u Hrista. Jer oni sigurno znaju da oni koji umiru ne propadaju već žive, i kroz vaskrsenje će postati netruležni (άφθαρτοι). Jedino je lukavi đavo, koji nam se u staro doba gorko narugao smrću, ostao istinski mrtav (έμεινε αληθώς νεκρός), pošto su uništene smrtne muke. I evo dokaza za to: pre no što poveruju u Hrista, ljudi smatraju smrt strašnom i plaše je se; a čim pristupe Hristovoj veri i Hristovom učenju, oni toliko preziru smrt, da s radošću nasrću na nju i postaju svedoci vaskrsenja, koje je Spasitelj izvršio radi uništenja smrti. Čak i dečica hitaju da umru. I ne samo ljudi, nego i žene se uče, kako da se bore sa smrću. Ona je tako nemoćna postala, da je i žene, koje je ona ranije držala u obmani, ismevaju kao mrtvu i uništenu. Pošto je Spasiteljem na krstu smrt pobeđena i osramoćena, i pošto su joj svezane i ruke i noge, to svi koji hode u Hristu potiru smrt, i postajući mučenici za Hrista oni joj se rugaju i sa potsmehom joj govore: smrti, gde ti je pobeda? pakle, gde ti je žalac?[9]

Jedino ovaplotivši se, veli mudri tajnik Božje blagodati, Spasitelj je mogao dati sebe za nas. Jer kako bi inače dao sebe za nas, da nije nosio na sebi telo? Prinevši telo, On dade sebe za nas, da, primivši u njemu smrt, satre onoga koji ima državu smrti, đavola (Jevr. 2, 14). Stoga mi svagda blagodarimo Isusu Hristu i ne odbacujemo blagodat koju nam je dao. Jer Spasiteljev dolazak u telu postade iskupljenje od smrti i spasenje celokupne tvari (θανάτου λΰτρον και κτίσεως πάσης σωτηρία)[10]. Kao što nas je Gospod krvlju svog tela iskupio, tako i mišlju svoje duše (τη νοήσει τής ψυχής αυτού) održava za nas pobedu, govoreći: Ja pobedih svet (Jn. 16, ZZ)[11].

Gospod je stradao zato, da čoveku, koji je u Njemu stradao, pripremi nestradalnost. On je sišao da bi nas uzdigao. On je podvrgao sebe rođenju na zemlji da bismo mi zavoleli Njega nestvorenog. On je ponizio sebe do truleži da bi se truležno moglo obući u besmrtnost. On je radi nas postao nemoćan da bismo mi ustali u sili. On se spustio do smrti da bi nama podario besmrtnost i mrtvima dao život. Kratko rečeno: On je postao čovek da bismo mi, koji smo postali smrtni ljudi, oživeli, i da smrt ne bi više gospodarila nad nama (neque mors nobis dominetur), jep smrt više neće gospodariti nad nama (Rm. 6, 9), glasi apostolska reč[12].

Tvorac vaseljene, Bog Logos, videći da je Adam, obmanut đavolom, prestupno zapovest svoga Sazdatelja i pao pod kletvu i gospodarstvo smrti, sazdavši sebi od Deve Marije prečisto telo, koje bi moglo smestiti u sebi i svu punoću Božanstva telesno (σωματικώς) i ljudska stradanja (και τά πάθη τά ανθρώπινα), dobrovoljno predade to telo za ceo svet, da bi smrću svog tela umrtvio đavola koji je gospodario nad smrću[13]. Uzrok ovaploćenju Boga Logosa je ovaj: da osudi vladavinu Satane nad nama (το κρϊναι την καθ’ ήμων πλεονεξίαν τοΰ Σατανά). Stoga je Hristos, idući na raspeće, rekao: Sad je sud ovome svetu: sad će vladar ovoga sveta biti isteran napolje (Jn. 12, 31)[14].

Tajanstvenom božanskom silom Spasiteljeve krsne smrti obesiljen je, onemoćan je, umrtvljen je greh kao dinamična sila đavola i stvaralačka sila smrti. Sam Spasitelj i Gospodar svesvega, veli sveti Grigorije Bogoslov, Sazdatelj i Upravitelj sveta, Sin i Logos velikog Oca, Pomiritelj, Prvosveštenik i Saprestolnik Ocu, ne samo uze na sebe obličje sluge, nego i uzišavši na krst uznese sa sobom greh ljudski, da bi ga ubio (την άμαρτίαν τεθνηξομένην)[15]. Bog, došavši kroz čistu Mater,nesamoštosesam nije oskrnavio u utrobi, nego je i nju očistio. Tako i umrevši, On je razorio državu smrti, pri čemu sam ne samo nije ništa pretrpeo od smrti, nego je i nju uništio (ούτ’ αυτός θανάτω τι παθών, Λόγε, και τον όλέσσας)[16].

Navodeći Apostolove reči (Jevr. 2, 14), sveti Amvrosije veli: Ko je dakle Onaj što želi da mi budemo zajedničari (participes) u njegovom telu i krvi? Nesumnjivo Sin Božji. Kako On postade naš zajedničar ako ne telom; ili kakvom smrću raskinu On lance smrti ako ne telesnom? Jer je Hristovo podnošenje smrti postalo smrt smrti (mortis enim mors facta est susceptio mortis in Christo)[17].

Na čudesan božanski način božanska sila Spasiteljeva u njegovom doživljavanju krsne smrti rasprostire svoje svespasonosno dejstvo na svu prirodu ljudsku. Gospod Hristos je raširio ruke na krstu, veli sveti Kiril Jerusalimski, da bi obuhvatio krajeve vaseljene… Raširio je čovečanske ruke, Onaj koji je duhovnim rukama učvrstio nebo; prikovane su klincima ruke, da bi, kada je prikivano bilo na drvetu njegovo čovečanstvo, koje je nosilo na sebi grehe ljudske, i kada je ono umrlo, zajedno sa njim umro igreh (συναποθάνη μεν ή αμαρτία), a mi vaskrsli u pravdi[18]. Spasitelj je na krstu rekao: svrši se (Jn. 19, 30). Jer se ispuni tajna (πεπλήρωται γαρ το μυστήριον), ispuni se napisano: uništiše se gresi (έλΰθησαν αί άμαρτίαι)[19].

Radi čega je, pita sveti Vasilije, krstom izvršen Hristov domostroj spasenja? Radi toga da se sa četiri strane sveta saberu spasavani. Jer se krst deli na četiri dela tako da je svaki njegov deo okrenut jednoj od četiri strane sveta. Α pretpostavljena je krsna smrt da bi sve četiri strane sveta bile privedene spasenju delovima krsta[20].

Sve što je ušlo u bogočovečanski život Gospoda Isusa nije samo simvol, već i sila njegove pobede nad grehom, smrću i đavolom. Čime je pobedio đavo, veli sveti Zlatoust, time ga je savladao Hristos. Uzevši njegovo oružje, Hristos ga je njime i pobedno. A evo kako: devojka, drvo i smrt bili su znaci našeg poraza; devojka je bila Eva, pošto tada još ne beše poznala muža; drvo je bilo drvo u raju; smrt je bila kazna Adamova. No gle, opet devojka, drvo i smrt; ovi znaci poraza postali su znaci pobede. Mesto Eve Marija; mesto drveta poznanja dobra i zla drvo krsta; mesto smrti Adamove smrt Hristova. Ono čime je pobeđivao đavo, time i sam biva pobeđen. Kroz drvo đavo je upropastio Adama; kroz krst Hristos je savladao đavola. Ono drvo je bacilo u ad, a ovo drvo je izvuklo i one koji su otišli tamo… Kroz smrt mi smo postali besmrtni (άπό θανάτου γεγόναμεν αθάνατοι). Takva su dela krsta. I kako se sve to lako za nas svršilo. Mi nismo krvlju okvasili oružje, nismo stojali u borbenim redu, nismo zadobijali rane i nismo videli borbu, ali smo dobili pobedu. Podvig pripada Gospodu, a venac nama… Eto šta je krst učinio za nas. Krst je pobedni znak nad demonima, sablja protiv greha, mač kojim je Hristos probo zmiju[21].

Krst Hristov je mač i drvo, na kome je Hristos, zaklan od bogoubica Jevreja, razorio dela đavolova, prikovavši na drvetu grehe naše. Zbog toga se krst i upotrebljava pri bogosluženjima kao neki mač i carski bič koji pobeđuje i odbija svaki demonski nalet i satanski napad[22]. Krst je spasenje naših duša. Krst je spasao vaseljenu (την οίκουμένην έσωσε), prognao zabludu, povratio istinu, načinio zemlju nebom, napravio ljude anđelima. Zahvaljujući njemu, demoni više nisu strašni već prezreni, i smrt nije smrt već san i bdenje[23]. Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasiteljeva smrt; ugasi je Onaj koga je ona držala (έσβεσεν αυτόν ύπ’ αύτοΰ κατεχόμενος)[24].

Bog Logos, uzevši na sebe telo koje može umreti i učinivši ga svojim, dobrovolьno postrada u njemu, svojom smrću uništi smrt i truležnost učini nedejstvenom (άπρακτον), jer sam beše netruležnost i život[25]. Bog Logos očovečio se, i podneo poniženje i stradanje, da bi svojom smrću i vaskrsenjem pobedno smrt[26]. Bog nas je oslobodio od zla u kome smo bili, i potpuno je razorio poglavarstva i vlasti kroz onoga koji je postradao po volji njegovoj[27].

Spasiteljevo stradanje je očišćenje sveta (κόσμου καθάρσιον); smrt njegova je izvor besmrtnosti koji toči život. Ona je sunđer koji je zbrisao greh sveta[28]. Hristos je postradao da bismo mi živeli večito[29]. Krstom Hristovim se sva tvar (δλη ή κτίσις) obukla u slobodu[30]. Hristos je stradanjem postao stradanje stradanjima, i smrću smrt smrti (και θάνατος δια του θανάτου θανέίν)[31].

Bogočovečanska istina: da je Gospod Isus svojim stradaniem i krenom smrću pobedno greh, smrt i đavola, izražena je bogonadahnuto molitvenim osećanjem Crkve u bogoslužbenom pravoslavnom bogoslovlju. Gospod ide u Jerusalim, blagovesti sveta misao Crkve, da silom Božanstva umrtvi smrt[32]. Svojim smirenim, bogočovečanskim životom i čovekoljubivim stradanjem Gospod je preveo ljudsku prirodu iz truležnosti u netruležnost (έκ φθοράς είς άφθαρσίαν)[33]. Uoči svoga božanskog stradanja, vaskrsavajući Lazara, Spasitele je razorio gorko carstvo smrti (το του θανάτου πικρόν βασίλειον)[34]. Predosetivši Lazara gde dolazi iz mrtvih smrt se umrtvi (θάνατος τέθνηκε)[35].

Od Lazarevog vaskrsenja nastaje glad za smrt, kojoj su glavna hrana tela ljudska i duše ljudske. Jer je Lazarevo vaskrsenje simvol i predznak sveopšteg vaskrsenja, kada će smrt izdahnuti od gladi. To je razlog što se od Lazarevog vaskrsenja počinje bojati m1roderžica vseяdica smertь (o κοσμοκράτωρ παμφάγος θάνατος), koja je dotle držala u ropstvu rod ljudski[36]. Dozvavši iz mrtvih Lazara, Gospod je glasom svojim svezao smrt, razrušio adovo carstvo, zaplenio ad[37]. Stoga ad bolno vapije smrti: Teško meni zaista, evo Nazarećanin potrese donji svet, probode utrobu moju, i zovnuvši bezdahnog mrtvaca podiže ga[38]. Dozvavši Lazara iz mrtvih, besmrtni Gospod je silom svojom razorio mrakoliko adovo carstvo (σκοτεινόμορφον“Αδου βασίλεον)[39], satro svu silu smrti (τού θανάτου πάσαν τήν δΰναμιν), i svojom božanskom silom poljuljao temelje ada[40].

Pri Lazarevom vaskrsenju božanska sila Spasiteljevog glasa razvalila je adska vrata sveproždiruće smrti (adova vrata vseяdnый smerti του παμφάγου θανάτου)[41]. Vaskrsavajući Lazara iz mrtvih, Gospod je pre svoje smrti potresao državu smrti[42], da svojom smrću konačno razruši ad[43].

Svojom spasonosnom smrću Gospod je pretvorio smrt u san kojim telo zaspi, da se zauvek probudi pri sveopštem vaskrsenju mrtvih. Zaspavši na krstu, objavljuje sveto saznanje vaseljenske Crkve, Gospod je pretvorio smrt u san.[44] Kada Spasitelj bi raspet, zbačena bi tiranija i smrvljena bi sila vražija (ή δΰναμις τού εχθρού)[45]. Budući Život, Gospod Hristos je svojom smrću satro smrt, i darovao život svetu[46]. Hristos = Život, okusivši smrt, oslobodi smrtne od smrti (έκ θανάτου τους βροτούς ήλευθέρωσε), i sada svima daruje život[47]. Adama, koji je u davnini bio umrtvljen zavišću đavola, Spasitelj, koji se javio u telu kao novi Adam, umrtvljenjem svojim povraća u život[48]. Šireći na krstu svoje ruke, Hristos životodavac je razorio državu vražiju (το κράτος τού εχθρού)[49]. Smrt smrću umrtvljuje Bog naš božanskom silom svojom[50]. Ovaploćenjem uzevši na sebe sve ljudsko, osim greha, Gospod je blagovoleo da bude raspet na krstu, da pretrpi smrt kao čovek, da bi kao Bog izbavio od smrti sve ljudsko[51].

Emanuil prikova na krst naše grehe, i dajući život umrtvi smrt vaskrsnuvši Adama[52]. Hristos Spasitelj naš prikova na krst grehe naše[53]. Kada Spasitelj bi prikovan na krst, tada se umrtvi sila vražija (τότε ένεκρώβη το κράτος τού έχθροΰ), i ad bi zarobljen njegovom silom[54]. Podignut na krst, Spasitelj je podneo umrtvljenje (νέκρωσιν), i time umrtvio našega umrtvitelja (τον νεκρωτην ήμων)[55]. Svojim krstom Hristos Spas razori državu smrti i uništi obmanu đavolovu[56]. Vladar ovoga sveta, kome se prodadosmo ne poslušavši zapovest Gospodnju, bi osuđen krstom Spasovim, jer napade na Spasitelja kao na smrtnoga čoveka, ali pade pod udarom Spasove sile i pokaza se nemoćan[57].

Pojava bezgrešnog Gospoda progoni greh iz carstva bića u carstvo fiktivnog bića, u carstvo zla, jer je zlo, u poređenju sa Dobrom koje je jedino istinsko biće, u stvari nebiće. Stoga molitvena misao apostolske Crkve blagovesti: Kada Svecar Hristos bi raspet po svojoj volji, greh koji je carovao bi prognan; a Adam, koji je u staro doba bio proteran iz raja, povrati se opet u njega[58]. Svojim krstom Gospod je uništio lukavu zmiju, a oživeo sve nas, prestupom umrvljene[59]. Kada Čovekoljubac bi podignut na krst, sveporočni đavo bi sav (όλος) oboren, sav ranjen, i nalazi se u čudnom padu; Adam pak razrešava se kletve, i spasava se onaj koji je ranije osuđen[60]. Po svojoj volji Isus je bio podignut na krst, i razorio je svu đavolovu zlu delatnost (πάσαν διαβόλου κακοπραγίαν), a ljude koji su razvraćeni umom pali u propast podigao je[61].

Čoveka palog kroz prestup, Gospod Hristos, koji je vaskrsenje sviju, podigao je kada je bio podignut na krst, i oborio je neprijatelja koji je bio oborio čoveka, i pokazao ga potpuno umrtvljena i nedelatna[62]. Raspet na Golgoti, Bezgrešni je smrvio glavu đavolu i spasao sve ljude[63].

Krstom Spasovim razorena je država smrti (θανάτου κράτος), i uništena đavolova obmana[64]. Gospod je smrću zgazio smrt, postao prvenac mrtvih, izbavio nas iz utrobe ada i podario svetu veliku milost[65]. Rizničar života, Hristos, kao smrtan želeći smrt, okusi je; a kao besmrtan po prirodi oživljavao je mrtve[66]. Krstom Sina Božijeg srušen je ad, i umrtvljena smrt, i mi umrtvljeni ustadosmo i udostojismo se života, i primismo raj[67]. Mrtav je ad, jer Hristos, viseći na krstu, poteže na njega oružje, i ovaj leži mrtav[68]. Dobrovoljno je Gospod telom uzišao na krst, da oslobodi od robovanja đavolu one što je stvorio[69]. Krstom, tim drvetom života, uništivši onoga što ima državu smrti, oživeo je nas umrtvljene grehom[70].

Bezgrešnost je otrov za smrt, jer kao što grehom umire život, tako bezgrešnošću umire smrt. Stoga sveto osećanje Crkve govori: Okusivši bezgrešno životvorno telo Gospoda Isusa, smrt se s pravom (επαξίως) umrtvi[71]. Smrću svojom Bogočovek je satro đavola koji je tiranisao našu prirodu[72]. Spasitelj je podignut na krst, i pali rod ljudski je ustao; kopljem je bio proboden u rebra, i lukavi đavo je zadobio smrtnu ranu[73]. Krstom svojim Gospod je posramio poglavarstva i vlasti tame, i vratio ljude u prvobitno blaženstvo (εις την άρχαίαν μακαριότητα)[74]. Uzišavši na krst, Gospod je pokolebao svekoliko mnoštvo demona i uništio pagubnu državu tiranina, i spasao čovečanstvo[75]. Spasitelj je dobrovoljno podneo stradanje kojim se ubija stradanje (παθοκτόνον), i ubio onoga koji nas je u staro doba ubio u raju[76].

Pretrpevši krst, Gospod je smrću pogubio smrt[77]. Silom svojom Gospod je uništio onoga koji ima državu smrti, obnovio nas krstom svojim, darujući nam život i besmrtnost[78]. Smrt je kao sluškinja sa strahom pristupila Gospodu života, i On nam je smrću svojom podario beskrajni život i vaskrsenje (άτελεΰτητον ζωήν και την άνάστασιν)[79]. Razorena smrću, jadna smrt leži bez daha, jer ne podnoseći dodir života umrtvljuje se jaki, tj. đavo (της ζωής γαρ μη φέρων την ένθεον προσβολήν, νεκροΰται ό Ισχυρός), i daruje se svima vaskrsenje[80]. Umrtvi se smrt i uništi se truležnost, ne koje beše osuđen rod ljudski, kada one nasrnuše na bezgrešnog Gospoda, jer je On život koji izbavlja od truležnosti[81].

Kada se na zemlji diže krst Hristov, tada prestade tiranija pakla (πέπαυται αδου τυραννίς) i uništi se njegovo carstvo[82]. Kada je Spasitelj bio dragovoljno prikovan na krstu, On je svojom silom potpuno uništio žalac gordoga đavola[83]. Krst Hristov je čudo za svete Anđele, a velika rana za đavola i njegove besove[84]. Dirljiva je stihira: Gospode, Ti si nam krst svoj dao za oružje protiv đavola, i on dršće i trese se ne podnoseći posmatranje sile njegove, jer krst mrtve vaskrsava i smrt uništi. Stoga se klanjamo tvome pogrebenju i vaskrsenju[85].

Kada telo Logosa bi svezano, čovečanstvo se oslobodi neraskidljivih okova, i tiranii bi svezan kao ptica (ώς στρουΰίον) i ismejan od svih vernika[86]. Dostavši mrtav (νεκρός γενόμενος), Spasitelj ožive sve umrtvljene ljude, i umrtvi zmiju koja je greh uvela u svet[87]. Krstom Hristovim mi se izbavismo plačne tuge i smrtnih okova, i bismo privedeni večitom veselju[88]. Krstom je Spasitelj satro pukove demona i spasao čovečanstvo[89]. Spasovim krstom svi smo privučeni Bogu, i smrt bi satrvena do kraja[90].

Svojom svepobednom krsnom smrću Bogočovek je istovremeno satro i grehe i tvorce greha, nečiste duhove. U svome beskrajnom čovekoljublju On nam je, po reči Apostola, poklonio sve grehe (χαρισάμενος ήμΐν πάντα τα παραπτώματα)[91], tj. oprostio sve grehe. Ali se nije na tome zaustavio, nego je i sve naše obaveze prema đavolu, koje smo mu dali grešeći, uništio. To Apostol dramatično pretstavlja u metaforičnoj slici, nazivajući naše dugovanje đavolu rukopisaše (το χειράγραφον), kojim smo mi napismeno postali dužnici đavolu kroz grehe. Tu našu pismenu obavezu đavolu, to naše rukopisanije Gospod je prikovao na krst, i uništio ga, i ujedno s tim pobedio poglavarstva i vlasti greha i zla, tj. đavole. Apostol bogomudri blagovesti: Gospod Hristos, rukopisanie koje beše protiv nas izbrisao je učenjem (έξαλείψας το καΦ’ ήμων χειρόγραφον τοις δόγμασιν), i uništio ga je, prikovavši ga na krst; i razoružavši poglavarstva i vlasti pokaza ih slobodno, pobedivši ih na njemu[92].

Ove Apostolove reči sveti Zlatoust ovako objašnjava: Apostol kaže: Hristos nam je poklonio sve grehe (st. 13). Koje grehe? One što su proizvele smrt. I šta? Da li im dopusti da ostanu? Ne, nego ih uništi; ne samo pokloni, nego uništi (ούκ έχάραξε μόνον, αλλ’ έξήλειψεν), da se nikada ne pojave. Učenjem, veli Apostol. Kakvim učenjem? Verom. Dakle, dovoljna je vera. I šta zatim? Otpuštanju grehova Apostol opet dodaje uništenje grehova. I to, veli, uništio je; nije ga sačuvao, nego iscepao, prikovavši ga na krst; i razoružavši poglavarstva i vlasti pokaza ih slobodno, pobedivši ih na njemu. Eto, koliko je On brige uložio oko uništenja rukopisanija. Pošto smo svi bili pod grehom i kaznom, On nas je, pretrpevši kaznu, oslobodio i greha i kazne. A kaznu je pretrpeo na krstu. Na krst je i rukopisanije prikovao, a zatim ga, kao onaj koji vlast ima, iscepao. Kakvo rukopisanije? Apostol govori ili o onom rukopisaniju što ga Izrailjci dadoše Mojseju govoreći: sve reči, koje izreče Gospod, činićemo i slušaćemo (2 Mojs. 24, 3); ili ako ne govori o tom, onda o onom, da smo dužni pokoravati se Bogu; ili ako ne i o tom, onda o onom rukopisaniju koje držaše đavo, a koje načini (έποίησε) Bog, rekavši Adamu: u koji dan okusiš s njega, umrećeš (1 Mojs. 2, 17). Ovo dakle rukopisanije imađaše u rukama đavo. I ovo rukopisanije Hristos ne dade nama, nego ga sam iscepa (εσχισεν), što je svojstveno onome koji s radošću oprašta. A u rečima: razoružavši poglavarstva i sile (st. 15), Apostol govori o đavolskim silama: ili što behu obučene u čovečansku prirodu, ili što ih Hristos držaše kao ručicu mača i, postavši čovek, razgoliti ih[93]. To i znače reči: pokaza ih (st. 15). I dobro je rečeno: pokaza ih, jer se đavo nikada nije tako drsko ponašao. Jer kada se nadaše da ovlada Hristom, on izgubi i one koje imađaše; u vreme kada telo Hristovo beše prikovano na krstu, mrtvi vaskrsavahu. Tom prilikom đavo pretrpe poraz, zadobivši smrtni udarac od mrtvog tela (ύπό σώματος νεκρού). Kao što borac, koji smatra da je ubio svoga protivnika, sam dobija od njega smrtni udarac, tako i Gospod Hristos pokaza da umreti spokojno znači posramiti đavola. Kada bi mogao, đavo bi sve učinio da uveri ljude kako Hristos nije umro. Ali pošto je za dokaz vaskrsenja služilo sve potonje vreme, a za dokaz smrti nije bilo drugog vremena osim ovog, to je Hristos i umro javno (δημοσία), na očigled svima, a nije vaskrsao javno, znajući da će potonje vreme posvedočiti istinu vaskrsenja.

Dostojno je divljenja to što naočigled celoga sveta zmija bi ubijena na krstu. I šta sve nije učinio đavo da Hristos ne umre! Evo šta govori Pilat: uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice (Jn. 19, 6). I Judejci Mu govorahu: ako si Sin Božji, siđi s krsta (Mt. 27, 40). Ali pošto On već beše zadobio smrtni udarac, i ne siđe sa krsta, to je bio predat grobu. On je mogao odmah vaskrsnuti, ali to nije učinio, da bi se uverili u njegovu smrt. Čak i vojnici Mu ne prebiše kolena (Jn. 19, 33), kao drugima, da bi bilo očevidno da je On umro. Poznati su i oni što pogreboše telo njegovo. Radi toga i sami Judejci, zajedno s vojnicima, zapečaćuju kamen. Tu su se naročito svi starali, da smrt njegova ne bude sakrivena. A svedoci su neprijatelji, Judejci. Evo šta oni govore Pilatu: ova varalica kaza još za života: posle tri dana ustaću. Naredi dakle vojnicima da čuvaju grob (Mt. 27, 6364). To bi učinjeno. Oni još i zapečatiše grob. Treba čuti, kako oni i kasnije govore to Apostolima: hoćete da bacite na nas krv ovoga čoveka (D. A. 5, 28). On nije dopustio da krst njegov bude posramljen. On na krstu čini sve (πάντα ποιεί), pokazujući da je smrću izvršio veliko delo. Smrt pogodi Hrista, ali je Hristos, pogođen njome, zatim uništi. Mrtvim telom uništen je onaj koji izgleda da je besmrtan (νεκρφ σώματι κατελΰετο ό δοκών αθάνατος είναι). Ito je videla vaseljena[94].

U molitvenom bogoslovlju svetom revnošću je ograđena bogočovečanska istina: da je Gospod Hristos na krstu uništio rukopisanije grehova naših. Gospod je, blagovesti sveto bogoslovlje, na krstu poderao naše rukopisanije[95]. Poslat od Oca na spasenje roda ljudskog, Gospod Isus je česnim krstom svojim iscepao rukopisanije naših grehova i njime pobedno poglavarstva i vlasti tame[96]. Spasitelj naš ja izbrisao rukopisanije što je bilo protiv nas prikovavši ga na krst, i uništio državu smrti[97]. Zahvaćena žalostivom molitvom za vsehъ i vsя, pravoslavna se duša moli sladčajšem Gospodu: Hriste Bože, koji si u šesti dan i čas prikovao na krst, drski Adamov greh, učinjen u raju, poderi rukopisanije i naših grehova, i spasi nas[98].

Zato što je Gospod krenom smrću pobedno greh, smrt i đavola, krst je postao simvol jedine istinske pobede i zauvek ostao sredstvo koje svepobednom silom bogočovečanske blagodati savlađuje i pobeđuje sve grehe, sve smrti, sve đavole. Skupocena i svevrednosna krv Bogočoveka Hrista, prolivena na krstu za spasenje roda ljudskog, postala je sledbenicima Hristovim nepobedivo oružje u svima borbama sa gresima i nečistim silama. Kada duhonosni Apostol ljubavi i apokalipsisa posmatra dramu roda ljudskog sa zenita apokaliptičkih visina, on vidi da ljudi u njoj pobeđuju Satanu jedino krvlju Hristovom[99]. Pobeđujući krstom Satanu, hrišćani pobeđuju jedinog izmislitelja i glavnoga tvorca svakoga zla i bezakonja. Nedosežna veličina i neshvatljiva spasonosnost Bogočovekovog podviga i sastoji se u tome, što je On svojom krsnom žrtvom dao prirodi ljudskoj bogočovečanske blagodatne sile, kojom se ljudi izbavljaju od svakoga bezakonja, po reči svetog Apostola: Veliki Bog i Spasitelj naš Isus Hristos dade sebe za nas (εδωκεν εαυτόν υπέρ ημών), da nas izbavi od svakoga bezakonja (ίνα λυτρώσηται ημάς άπό πάσης ανομίας)[100].

Neiskazane božanske sile urizničene su u svetom kretu Spasiteljevom, zato je on i sredstvo spasenja, i simvol spasenja, i znak spasenja. Sav je Gospod Hristos u njemu i svesile njegove. Gde je on, tu je i Bogočovek; mimo njega i bez njega nema spasenja čoveku od greha, smrti i đavola. Nama se neznabošci gromko smeju, piše sveti Atanasije Veliki, ukazujući na krst Hristov. Ali njih treba žaliti zbog njihove neosetljivosti, jer klevetajući krst, oni ne vide silu krsta koja je ispunila svu vaseljenu, ne vide da su kretom otkrivena svima dela bogopoznanja. Jer kada bi oni svojim umom iskreno zagledali u Božanstvo Hristovo, ne bi se toliko potsmevali, nego bi naprotiv, poznali ovog Spasitelja sveta, poznali bi da je krst njegov postao ne propast nego lečenje tvari (μη βλάβην άλλα θεραπείαν της κτίσεως). Ακο je sa pojavom krsta uništeno svako idolopoklonstvo, i krsnim se znakom progoni svaka demonska opsena; ako se jedinome Hristu klanjaju, i kroz Njega se poznaje Otac; ako se protivnici posramljuju, i Hristos iz dana u dan obraća sebi duše protivnika, onda smo u pravu reći neznabošcima: kako je moguće ovo delo smatrati za ljudsko (άνθρώπινον), a ne radije priznati da je Onaj koji je uzišao na krst Logos Božji i Spasitelj sveta?[101]. Spasenje je svetu Sin od Oca; spasenje je svetu krst od Sina[102].

Na stvarnosti krsta Hristovog zida se stvarnost naše vere, spasenja našeg. Bogomudro o tome rasuđuje sveti Kiril Jerusalimski: Ako neko govori da je krst privid (δτι δόκησις ό σταυρός), beži od njega. Nenavidi one što govore da je Gospod bio raspet prividno (κατά φαντασίαν). Jer ako je On prividno bio raspet, a spasenje je od krsta (έκ σταυρού δε ή σωτηρία), onda je i spasenje privid (φαντασία). Ako je krst privid, privid je i vaskrsenje. A ako Hristos ne usta, još smo u gresima svojim (1 Kor. 15, 17). Ako je krst privid, privid je i vaznesenje; a ako je vaznesenje privid, onda je privid i drugi dolazak, i sve je najzad bez sigurne podloge. Neka ti dakle krst bude prvi nepokolebljivi temelj, i na njemu zidaj sve ostalo učenje vere[103]).

Tajna krsta se ne može uhvatiti ni u reči, ni u simvole, ni u poređenja. Svespasonosnoj sili krsta pristupa se verom; i ona se usvaja samo verom. Kada, napustivši veru, veli sveti filosof, pretpostavljamo njoj silu reči, i verodostojnost Duha uništimo svojim pitanjima, i zatim naša reč ustukne pred veličinom predmeta, šta onda biva? Nemoć reči nam onda izgleda kao nemoć same tajne (το ασθενές του λόγου, τοΰ μυστηρίου φαίνεται); ina taj način se visprenost reči pretvara u ponižavanje krsta, kao što o tome rasuđuje Pavle (1 Kor. 1, 17). Jer je vera dopuna našega učenja (ή γαρ πίστις, τοΰ καθ’ ημάς λόγου πλήρωσις)[104].

Bezbrojne misli izaziva u ljudskom saznanju krst, veli sveti mislilac, ali sve te misli, na koje nas navodi krst, kroz koji je izvršena tajna stradanja (το περί το πάθος μυστήριον), može li iko lako objasniti rečju? Zar nije bilo bezbroj načina koji vode smrti, pomoću kojih bi se mogao izvršiti domostroj našeg spasenja smrću? Ali od svih oblika smrti Gospod je po svojoj vlasti izabrao i odredio sebi krsnu smrt. A da je to bilo neophodno potrebno zbog nekog neiskazanog razloga (το άναγκάίον κατά τίνα λόγον απόρρητον γενέσθαι όφείλον), On je objavio govoreći: Sinu čovečijem treba (δει) mnogo postradati, i okrivljenu biti, i raspetu biti, i u treći dan vaskrsnuti (Mk. 8, 31). A smisao ove reči treba (δεί) jeste: da se stradanje trebalo izvršiti ne drukče nego krstom. Kakav je uzrok tome? Jedino veliki Pavle, naučen neiskazanim rečima, koje je on, posvećen u tajne raja, čuo tamo, može razjasniti tajnu krsta, što on delimično (έν μέρει) i čini u poslanici Efescima govoreći: da biste mogli sa svima svetima razumeti šta je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju od znanja ljubav Hristovu, da se ispunite svakom punoćom Božijom (Ef. 3, 18 19). Nije uzalud božansko oko Apostolovo duhovno videlo ovde oblik krsta, nego je on ovim jasno pokazao da će svaki, odbacivši sa očiju krljušt neznanja, jasno ugledati samu istinu. Jer je on znao da oblik krsta, prestavljajući četiri kraja sjedinjena u sredini, označava na sve prostiruću se silu i promišljanje Onoga koji se na njemu javio; i stoga svakome kraju krsta daje posebni naziv: dubinom naziva onaj kraj što ide od sredine naniže, visinom onaj što ide naviše, a širinom i dužinom one krajeve što se protežu desno i levo od sredine. Time Apostol jasno pokazuje, da nema ništa u postojećem što se ne drži božanskom prirodom (ουδέν των όντων εστίν, δ μη τή θεία διακρατεΐται φύσει): i nebesko, i podzemno, i sva bića do nakraj postojećega… Stoga Spasitelj i govori da Sinu Čovečijem valja ne prosto umreti, nego raspetu biti, da bi krst za pronicljivije bio bogoslov (θεολόγος ό σταυρός), objavljujući svojim oblikom svemoćnu vlast Onoga koji se javio na njemu i koji je sve u svemu (πάντα έν πάσιν)[105].

U anđelski osetljivoj i vidovitoj duši bogočežnjivog Zlatousta, krst Hristov izaziva neiskazano divljenje zbog čudotvorne i delotvorne sile koja je svagda u njemu, i svagda čudotvori i delotvori iz njega. Krst je izgladio greh, blagovesti zlatousti pesnik evanđelskih radosti, postao očišćenje vaseljene (καθάρσιον της οικουμένης), pomirenje dugotrajnog neprijateljstva, otvorio je vrata nebeska, ljude nemile Bogu učinio prijateljima, uzdigao našu prirodu na nebo, posadio je s desne strane Prestola, podario nam i druga bezbrojna dobra (μυρία έτερα παρέσχεν ήμϊν αγαθά)[106].

Krst je postao izvor velikog blagoslova, odbrana od svake opasnosti, smrtonosno odbijanje đavola, uzda demonima, strah protivničkim silama. On je satro smrt, razvalio gvozdena vrata ada, pokidao njegove okove, razorio tvrđavu đavola, presekao okove greha (της αμαρτίας τα νεύρα έξέκοψεν), izbavio svu vaseljenu od osude, iscelio ranu, nanesenu prirodi našoj. Krst je zemlju načinio rajem i majkom mnogočadnom[107].

Krst, koji je ranije bio simvol osude i kazne, od Hrista je posao znak spasenja. U samoj stvari, on je za nas postao uzrok bezbrojnih dobara (μυρίων ήμίν αγαθών αίτιος γέγονεν): on nas je oslobodio zablude, on je obasjao one što sede u mraku, on je pomirio sa Bogom nas koji smo bili u neprijateljstvu, on je udaljene načinio prijateljima, on je zbližio one koji su bili daleko jedni od drugih. Zahvaljujući krstu mi više ne lutamo po pustinjama, jer smo doznali pravi put; ne obitavamo više izvan carstva, jer smo pronašli vrata; ne bojimo se raspaljenih strala đavolovih, jer smo ugledali izvor. Blagodareći krstu, mi ne dršćemo pred tiraninom, jer se nalazimo pored cara[108].

Krst je simvol nebeskog carstva. Hristos ga nije ostavio na zemlji, nego ga je podigao sa sobom i uzneo na nebo. Otkuda se to vidi? Otuda što On ima doći sa njim pri drugom i slavnom dolasku svom (Mt. 24, 30)[109]. Krst je glava našeg spasenja (σταυρός το κεφάλαιον της σωτηρίας της ημετέρας); krst je uzrok bezbrojnih dobara. Pomoću njega smo mi, koji smo ranije bili odbačeni i ništavni, primljeni sada u red sinova; pomoću njega mi već ne ostajemo u zabludi, nego smo poznali istinu (την αλήθειαν έπέγνωμεν); pomoću njega smo mi, koji smo se ranije klanjali drveću i kamenju, poznali sada Sazdatelja svih; pomoću njega smo mi, koji smo bili robovi greha, uvedeni u slobodu pravednosti; pomoću njega je, najzad, zemlja postala nebo. On nas je oslobodio zablude; ona nas je priveo istini; on je izveo izmirenje između Boga i ljudi; on nas je, izvukavši nas iz dubine poroka, izveo na sami vrh dobrodetelji; on je istrebio demonsku zabludu; on je uništio opsenu. Pomoću njega je već nestalo dima, smrada i prolivanja krvi beslovesnih životinja, nego su svuda zavedene duhovne službe, pesme i molitve; pomoću njega su demoni naterani u bekstvo; pomoću njega je đavo prognan; pomoću njega se ljudska priroda stala takmičiti sa anđelskim životom; pomoću njega se devičanstvo odomaćilo na zemlji, jer je ljudska priroda, otkako je došao Onaj što se rodio od Deve, raspoznala ovaj put ka dobrodetelji. On je obasjao nas koji smo sedeli u tami; on je orodio nas koji smo bili tuđi jedni drugima; on je načinio građanima neba nas koji smo bili lutalice; on je postao za nas osnova mira[110].

Krst je uništio neprijateljstvo Božje prema ljudima, izvršio pomirenje, učinio zemlju nebom, pomešao ljude s anđelima (τους ανθρώπους τοις άγγέλοις ανέμιξε), razorio tvrđavu smrti, srušio moć đavolovu, satro silu greha, izbavio zemlju od zablude, ispreturao njihove žrtvenike, istrebio smrad žrtava, zasadio dobrotelj, osnovao Crkvu… Krst je poderao naše rukopisanije, učinio nepotrebnom tamnicu smrti. Krst je znak Božanske ljubavi (Jn. 3, 16). Krst je nerazoriva stena, nesavladljivo oružje, oslonac bogatima, bogatstvo siromasima, zaštita uvređenima, oružje napadnutima, smrt strastima, temelj dobrodeteljima, znak čudesan i neobičan…Krst je otvorio raj, uveo u njega razbojnika, i priveo u nebesko carstvo ljudski rod koji je bio na ivici propasti i čak nedostojan zemlje[111]. Krst Hristov je zasladio svet, koji je bio prožet gorčinom demonskom[112]. Kada je uz nas krst onda demoni već nisu strašni i nisu opasni, i smrt nije smrt nego san (ουδέ ό θάνατος θάνατος, αλλ’ ΰπνος). Κρstom je oboreno i zgaženo sve što nam je neprijateljsko[113].

Sve što se odnosi na nas, veli isti sveti podvižnik, obavlja se pomoću krsta. Je li potrebno dobiti preporod, javlja se krst; je li potrebno biti othranjen onom tajanstvenom hranom, ili biti rukopoložen za neki crkveni čin, ili učiniti ma šta drugo, svuda istupa simvol naše pobede. Stoga ga s velikim zadovoljstvom slikamo i po kućama, i na zidovima, i na vratima, i na čelu, i u duši. On je znak našeg spasenja i sveopšte slobode i dokaz milosrđa Gospoda našeg[114]. Spasonosno drvo krsta uništilo je sve strahote (τα δεινά) što je bilo uvelo drvo poznanja dobra i zla[115]. Ono je drvo uvelo smrt, jer je za prestupom sledila smrt, a ovo je podarilo besmrtnost (τοϋτο την άθανασίαν έχαρίσατο). Ono nas je proteralo iz raja; ovo nas je odvelo na nebo. Ono je za jedan prestup podvrglo Adama onakvoj kazni; ovo nas je oslobodilo od bezbrojnih grehovnih teškoća i dalo nam smelost pred Gospodom našim[116]. Kao što se preko drveta javio prestup, tako se preko drveta javilo i spasenje (δια του ξΰλου ή σωτηρία)[117].

Da ne bi ko rekao, veli sveti Zlatoust, kako se mogu spasti oni koji veruju u Raspetog, kada je i On sam bio podvrgnut smrti, evanđelist Jovan nas potseća na drevnu istoriju (Jn. 3, 14). Kada su se Jevreji spasavali od smrti pogledom na bakarno izobraženje zmije, u toliko veću blagodet mogu dobiti oni koji veruju u Raspetog. Raspeće se desilo ne zbog nemoći Raspetoga (ού γαρ δια τήν άσθένειαν τοΰ σταυρουμένου) i ne što su Jevreji odneli pobedu nad Njim, nego što je Bog zavoleo svet. Evo razloga zbog koga se njegov oduhotvoreni hram podvrgao raspeću: da ni jedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16). Vidiš li uzrok krsta i sapsenje koje je od njega proizašlo? Vidiš li srodnost između praobraza i istine? Tamo su se Jevreji spasavali samo od privremene smrti; ovde se vernici spasavaju od večne smrti. Tamo obešena zmija isceljuje od ujeda zmija; ovde raspeti Isus isceljuje od ujeda duhovne zmije. Tamo dobija isceljenje onaj koji gleda telesnim očima; ovde se oslobađa svih grehova onaj koji gleda duševnim očima. Tamo je obešena zmija koja pretstavlja obličje zmije; ovde je telo Gospoda, obrazovano Duhom (ύπό Πνεύματος κατασκευασθέν). Tamo je zmija ujedala, zmija i lečila; tako i ovde: smrt je pogubila, smrt i spasla (θάνατος απώλεσε, και θάνατος εσωσεν). No zmija koja je pogubljivala, imala je otrov, a koja je spasavala nije imala otrova; to isto je i ovde: smrt koja je pogubila, imala je greh, kao zmija otrov, a smrt Gospoda bila je slobodna od svakoga greha, kao bakarna zmija od otrova. Rečeno je: On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (1 Petr. 2, 22 )[118].

Svespasonosnu i svepobednu silu krsta Hristova snažno opisuje nenadmašni vesnik svetle tuge hrišćanske sveti Jefrem Sirin. Svaki praznik, veli on, i svako delo Gospoda našeg Isusa Hrista jeste spasenje i pohvala nama vernima. Ali krst je pohvala nad pohvalama; ali praznik nad praznicima jeste kada se: Pasha naša zakla za nas, Hristos (1 Kor. 5, 7), ili bolje reći, kada ustade iz mrtvih Jagnje Božje koje uzima greh sveta (Jn. 1, 29)[119].

Treba izobraziti životvorni krst i na vratima, i na čelu, i na prsima, i na ustima, i na svakom udu svom, i naoružati se ovim nepobedivim hrišćanskim oružjem, pobeditelem smrti, nadom vernih, svetlošću zemlje, ovim oružjem što otvara raj, obara jeresi, ovom tvrđavom vere, velikim čuvarem i spasonosnom pohvalom pravoslavnih. Ovo oružje treba da nose hrišćani svuda i u svako vreme danju i noću, svakog časa i svakog trenutka. Bez njega nemoj raditi ništa. Ako spavaš, ustaješ od spavanja, radiš, jedeš, piješ, nalaziš se na putu, putuješ po moru, prelaziš reku, ukrašavaj sve udove svoje životvornim krstom, i na tebe neće naići zlo, i rana se neće približiti tvome telu. Vražje sile, videći krst, otstupaju sa trepetom. Krst je osvetio vaseljenu; on je razvejao tamu i povratio svetlost; on je iskorenio zabludu; on je sabrao narode od istoka i zapada, severa i juga, i sjedinio ih ljubavlju u jednu Crkvu, u jednu veru, u jedno krštenje… Krstom je Spasitelj rasporio sveproždiruću utrobu ada, i zapušio lukava usta đavolu[120].

Kada je ugledala raspetog Spasitelja, smrt su spopali trepet i užas, i ona je oslobodila sve nad kojima je gospodarila, počevši od Adama. Naoružani krstom, blaženi Apostoli su pokorili svu silu vražiju, u svoje mreže ulovili sve narode i sabrali ih na poklonjenje krstu. Obučeni u krst, kao u oklop, mučenici i vojnici Hristovi su u prah pretvorili sve zamisli mučitelja i propovedali smelo. Uzevši krst i noseći ga na sebi, oni koji se radi Hrista odriču svega u svetu, s velikom se radošću udaljuju u pustinje i gore, u peštere i provalije… Koliko je dobara Bog darovao krstom rodu ljudskom![121]

Krst je vaskrsenje mrtvih. Krst je uzdanica hrišćanima. Krst je palica hromima. Krst je uteha bednima. Krst je uzda za bogate, obaranje gordih. Krst je zastava pobede nad demonima, vaspitač mladićima. Krst je trg za trgovce, nada očajnicima, krma moreplovcima. Krst je pristanište brodolomnicima, zaštita onima koji su opkoljeni od neprijatelja. Krst je otac bednima, savetnik pravednima. Krst je uteha tužnima, čuvar deci, slava ljudima, venac starima. Krst je svetlost onima što sede u tami. Krst je veličanstvo carevima, filosofija varvarima. Krst je sloboda robovima, mudrost neukima. Krst je propoved Proroka, saputnik Apostola, pohvala Mučenika. Krst je čednost devojkama, radost svešenicima. Krst je temelj Crkve, tvrđava vaseljene. Krst je razorenje idolskih hramova, sablazan Jevrejima. Krst je sila nemoćnima, lekar bolnima. Krst je očišćenje gubavima, oporavljenje raslabljenima. Krst je hleb gladnima, izvor žednima.[122] Hristos je sav bio na krstu, i u isto vreme sav boravio u svemu.[123]

Sve natprirodne tajne i božanske sile Bogočovekove sabrane su u krstu, i čudom blagodati dejstvuju u rodu ljudskom. Biser svoje mudrosti sveti Damaskin rasipa oko čudesne tajne životvornog krsta Hristovog, otkrivajući nam njegovu nezamenljivu vrednost i silu za rod ljudski. Reč krstova je ludost onima koji ginu, blagovesti sveti Damaskin kroz reči svetog Apostola, a nama koji se spasavamo sila Božija (1 Kor. 1, 18). Jer duhovni čovek sve razgleda, a telesni ne prima što je od Duha (1 Kor. 2, 15. 14). Reč krstova je ludost za one koji je ne primaju s verom i ne razmišljaju s verom o dobroti i svemoći Božjoj, nego božanske predmete ispituju pomoću ljudskih i prirodnih pojmova (άνθρωπίνοις και φυσικοίς λογισμοϊς εξερευνοόσι τά θεία). Međutim, sve što je Božje iznad prirode je, i iznad reči, i iznad razuma. Jer ako neko stane razmišljati, na koji način i radi čega je Bog sve izveo iz nebića u biće, i zaželi da to shvati pomoću prirodnih pojmova (και φυσικοίς λογισμοΐς φθάσαι έβουλήθη), neće shvatiti. Jer je takvo znanje telesno i demonsko (δαιμονιώδης). A ako neko, rukovodeći se verom, stane razmišljati o dobroti, svemoći, istini, mudrosti i pravednosti Božjoj, njemu će sve biti razumljivo i skladno, i put prav. Jer je nemoguće spasti se bez vere. Na veri se zasniva sve: i ljudsko i duhovno. Jer bez vere niti zemljodelac ore, niti trgovac poverava dušu svoju malom drvetu na burnoj pučini morskoj, niti išta u životu biva bez vere. Verom doznajemo da je sve silom Božjom privedeno iz nebića u biće; verom obavljamo sva dela, i božanska i čovečanska. A vera je primanje nečeg bez suvišne radoznalosti.

Nema sumnje, svako Hristovo delo i čudotvorstvo je veoma veliko, božanstveno i čudesno, ali je čudesnije od sveta časni krst njegov. Jer ničim drugim do jedino krstom Gospoda našega Isusa Hrista bi uništena smrt, razrešen praroditeljski greh, oplenjen ad, darovano vaskrsenje, data nam sila za preziranje stvari ovoga sveta pa i same smrti, ustrojen povratak prvobitnom blaženstvu, otvorena vrata raja, naša priroda stavljena s desne strane Bogu, i mi postadosmo deca Božja i naslednici. Sve je to izvršeno krstom (δια σταυρού γαρ πάντα κατώρθωται). Koji se god krstismo u Hrista Isusa, veli Apostol, u smrt se njegovu krstismo (Rm. 6, 3). Α koji se god u Hrista krstismo, u Hrista se obukosmo (Gal. 3, 27). Hristos je Božija sila i Božija premudrost (1 Kor. 1, 24). Na taj način Hristova smrt, ili krst, obuče nas u ipostasnu Božju premudrost i silu (ό θάνατος του Χριστού, ήτοι ό σταυρός, την ένυπόστατον τού Θεού σοφίαν και δΰναμιν ημάς περιέλαβε). Asila Božja jeste reč krstova, ili zato što nam se njime otkri moć Božija, tj. pobeda nad smrću, ili zato što se, kao što se četiri kraja krsta drže i sjedinjuju njegovim centrom, silom Božjom drže visina i dubina, dužina i širina, tj. sva vidljiva i nevidljiva tvar.

Krstom se mi verni razlikujemo i raspoznajemo od nevernih. Krst je štit i oružje i pobedni znak nad đavolom. On je spasenje duše i tela, odvraćač svih zala, vinovnik svih dobara, uništenje greha, rasad vaskrsenja, drvo večnoga života (ξΰλον ζωής αιωνίου)[124].

Mi smo se stvarno osveštali (όντως ήγιάσμεϋα) otkako Bog Logos postade telo, upodobivši se nama u svemu osim greha, i nesliveno se sjedini sa našom prirodom, i neizmenljivo oboži telo kroz nesliveno saprožimanje tog samog Božanstva i tog samog tela. I mi smo se stvarno oslobodili (όντως ήλευΦερώμεθα) otkako Sin Božji i Bog, budući nestradalan Božanstvom, postrada telom, isplati naš dug, davši za nas vrsni i čudesni otkup, jer je krv Sina umilostivljujuća pred Ocem i česna[125].

Raspeće Bogočoveka, iako nemoguće po zakonima ogrehovljene logike ljudske, ipak je spasonosna stvarnost, u koju proniče verom oblagodaćeni um svetih podvižnika pravoslavnih. Hristos je primio raspeće, rasuđuje sveti Teodor Studit, da bi naterao u bekstvo vazdušne demone; visio je na drvetu, da bi ljude iscelio od greha koji je u staro doba nastao u ljudima preko drveta (δια ξΰλου)… krv i voda su potekli iz rebra Hristova, da bi uništili naše rukopisanije greha (Kol. 2, 14), i da bismo se mi očistili njegovom krvlju i dobili raj[126]. Ako, dakle, neko od nevernih rekne: zašto je raspet Hristos? odgovori mu: da bi raspeo đavola (ίνα σταύρωση τον διάβολον)… A ako neverni upita: radi čega je Hristos pio ocat i žuč? odgovori mu: da bismo izbacili smrtnosni otrov đavolski, jer je ta žuč postala mojim slatkišem (γλΰκασμα), i taj ocat mojim lekom[127]. Istekla krv Gospodnja dala je krstu takvu nepobedivu silu (δύναμιν άμαχωτάτην), da se njome savlađuju demoni i prosvećuje svet[128].

Zbog svega toga sveti podvižnik ima plameno osećanje o kozmičkoj neophodnosti krsta za svu tvar, slovesnu i beslovesnu. Na neki božanski tajanstven način (a krst je sav izatkan od božanske tajanstvenosti) spasonosna sila krsta proniče sva bića, od kraja do nakraj svega postojećeg. I bogoblaženi filosof krsta blagovesti: Meni izgleda da čak i bića koja nemaju duše osećaju u sebi radost, naime zemlja, koja je, slično majci, preizvela ovo drvo (tj. krst) kao plod iz svoje utrobe, sva drveta šumska jer su udostojena istog imena sa drvetom krenim (πάντα τα ξΰλα τοΰ δρυμού ώς ομωνυμία τιμώμενα), sunce koje neprestano sija, svetli mesec, blistave zvezde i, najzad, samo ogromno i pokretno nebo, jer se od krenih stradanja Isusa Hrista dogodila sveobuhvatna promena na bolje (έπείπερ πάσα ή δια τοΰ σταυρικού πάθους προς το κρέΐτον άμειψις)… Otuda se i Crkva javlja sada kao raj koji u svojoj sredini ima drvo života[129].

Ako je iko anđelski duboko zagledao u beskrajnu tajnu Bogočovekove krsne smrti, i u njoj mnogo, vrlo mnogo sagledao, onda je to, nema sumnje, treći od trojice svetih Bogoslova: Simeon Novi Bogoslov. Iz dubine svojih blagodatnih sozercanja i tajnovidstava on blagovesti: Jedinorodni Sin Božji se ovaplotio, da bi sačuvao zakon Božji i zapovesti njegove, i da bi stupio u borbu i pobedno đavola. I jedno i drugo izvršilo se u Njemu samo sobom. Jer ako Hristos jeste onaj sami Bog, koji je dao zapovesti i Zakon, kako je onda moguće bilo da on ne sačuva onaj Zakon i one zapovesti koje je sam dao? I ako je On Bog, kao što u stvari i jeste, kako je onda bilo moguće da On bude opsenjen i obmanut ikakvim lukavstvom đavolovim? Istina, đavo kao slep i nerazuman, poveo je borbu protiv Njega; ali je to bilo potrebno, da se izvrši neka velika i strašna tajna, naime: da bezgrešni Hristos postrada, i kroz to dobije oproštaj Adam (tj. rod ljudski) koji je zgrešio. Radi toga je i mesto drveta poznanja bio krst, mesto pristupanja nogama kojima su praroditelji išli zabranjenom drvetu i mesto pružanja njihovih ruku koje su oni pružili da bi uzabrali rod sa drveta bile su prikovane na krst neporočne noge i ruke Hristove, mesto okušenja roda bilo je okušenje žuči i octa, i mesto smrti Adamove smrt Hristova. Šta je zatim bilo? Hristos je ležao u grobu tri dana radi tajne Presvete Trojice, da bi pokazao da, iako se ovaplotio i postradao On Sin, ipak je taj domostroj spasenja delo Presvete Trojice.

U čemu se sastoji taj domostroj spasenja? Jedno Lice Svete Trojice, naime: Sin i Logos Božji, pošto se ovaplotio, prineo je sebe telom na žrtvu Božanstvu Oca i samoga Sina i Duha Svetoga, da bi prvi prestup Adamov bio blagonaklono oprošten radi ovog velikog i strašnog dela, tj. radi ove žrtve Hristove, i da bi se silom njegovom vršilo drugo novo rođenje i ponovno stvaranje čoveka u svetom krštenju, u kome se mi i očišćujemo vodom koja je sjedinjena sa Duhom Svetim. Od tog doba ljudi se krštavaju u vodi, pogružavaju se u nju tri puta u spomen trodnevnog pogrebenja Gospodnjeg, i pošto u njoj umru za sav ovaj zli svet, oni se pri trećem vađenju iz vode javljaju već živi, kao vaskrsli iz mrtvih. tj., duše njihove oživljuju i opet primaju blagodat Svetoga Duha, kao što ju je Adam imao do prestupa. Zatim se kršteni pomazuju svetim mirom, i pomoću njega se pomazuju Isusom Hristom, i mirišu natprirodno. Postavši na taj način dostojni da budu zajedničari Bogu, oni jedu telo njegovo i piju krv njegovu, i pomoću osvećenog hleba i vina postaju sutelesni i sukrvni Bogu koji se ovaplotio i prineo Sebe na žrtvu. Posle toga već je nemoguće da nad njima vlada greh, i da ih tiranite, jer su oni bogovi po blagodati…

Pošto je na taj način krst postao kao neki žrtvenik ove strašne žrtve, jer je na krstu umro Sin Božji zbog pada ljudi, to se s punim pravom krst poštuje i slavi, i izobražava kao znak opšteg spasenja svih ljudi, da bi se oni koji se klanjaju drvetu krsta oslobodili od prokletstva Adamovog i dobili blagoslov i blagodat Božju za činjenje svake dobrodeteli. Za hrišćane je krst veličina, slava i sila: jer je sva sila naša u sili raspetog Hrista, sva grešnost naša umrtvljuje se smrću Hristovom na krstu, i sva uzveličanost naša i sva slava naša su u smirenosti Boga koji je toliko ponizio sebe, da je čak izvoleo umreti među zločincima i razbojnicima. Stoga hrišćani, verujući u Hrista, osenjuju sebe krenim znakom ne prosto, ne olako, ne nemarno, nego sa svukolikom pažnjom, sa strahom, trepetom i krajnjom bogobojažljivošću. Jer oblik krsta pokazuje pomirenje i družbu u kakvu je čovek stupio sa Bogom. Stoga se i demoni boje krsta, i ne mogu da vide krsni znak, nego odmah beže od njega, znajući da je krst znak družbe ljudi sa Bogom[130].

Kada čuješ, veli isti hristočežnjivi Bogoslov, da je Bog, koji je sazdao nebo i zemlju, more i sve ostalo, vidljivo i nevidljivo, i samoga čoveka, postao čovek, nemoj misliti da je to učinjeno radi nečeg drugog, već jedino radi toga da bi samome Bogu bilo moguće da na neki način primi smrt preko ljudske prirode; i posle toga nemoj tražiti ništa više osim da saznaš razlog zbog koga je On primio smrt. Slušaj, dakle. Krstitelj Gospodnji Jovan kaže: Gle, Jagnje Božje koje uzima greh sveta (Jn. 1, 29). A prorok Isaija mnogo godina ranije nazvao Ga je Jagnjetom koje vode na zaklanje, i to za grehe naše (Is. 53, 7). Poznaj dakle iz toga, da je ovaploćeni Bog primio smrt radi greha, i to zato, da bi njegovom blagodaću mogli više ne grešiti oni koji verom primaju Hrista kao Gospoda koji je radi njihovog izbavljenja od greha zaklan, umro i vaskrsao[131].

U krstu Gospodnjem, po rečima svetog Grigorija Palame, pokazan je sav domostroj spasenja (πάσαν την οίκονομίαν), izvršen za vreme boravka Gospodnjeg u telu, i sva tajna toga domostroja sadrži seu njemu (και το κατ’ αυτήν άπαν εμπεριέχων μυστήριον)[132].

Molitvena misao Pravoslavie Crkve, vođena Duhom Svetim, vidi u stradanju i krsnoj smrti Gospoda Isusa: silu spasenja i samo spasenje, silu obesmrćenja i samu besmrtnost, silu života i sam život. Život ovaploćenog Boga na zemlji ima za cilj: da spase svet krstom, i pogrebenjem, i vaskrsenjem svojim[133]. Stradanjem svojim bezgrešni Gospod je osudio našu osudu (ημών το κατάκριμα κατακρίνων τω πάθει σου)[134]. Krst Gospoda Isusa jeste život i vaskrsenje ljudima[135].

Silom raspetog Bogočoveka krst je dobio svečovečanski i kozmički značaj, zbog čega sveta misao Crkve veli: Spasenje je Gospod izvršio posred zemlje; raširio ruke svoje na krstu, sabirajući sve narode[136]. Ispružen na krstu, Gospod je sabrao ljude; a proboden u rebra On toči svima životvorno otpuštenje grehova[137]. Bogočovek je smrću izmenio smrtno, pogrebom truležno (δια ταφής το φβαρτόν μεταβάλλεις). Na božanski način On je obesmrtnio čovečansku prirodu, te njegovo telo ne vide truljenje, niti duša njegova ostade u adu[138]. Neizrečenom silom Spasiteljevom proslavi se krst njegov, jer se slabost njegova pokaza svima jača od svake sile[139].

Podignut na krst, bezgrešni Gospod je prikovao na krst grehe ljudske[140], i pale podigao[141]. Nestradalni Bog Logos, nestradalan Božanstvom, postrada telom[142], i na drvetu krsta pritupi žalac greha[143]. Hristos je drvo života (το ξΰλον της ζωής), od koga jedući čovek ne umire[144].

U krsnoj smrti Spasovoj sila oboženja proteže se na svu prirodu ljudsku putem čovečanske prirode Hristove koja je u ipostasnom jedinstvu sa njegovom Božanskom prirodom. Iako je oboženje ljudske prirode delo celokupnog bogočovečanskog života Spasiteljevog na zemlji, ipak je njegova krena smrt neobično važna u tom pogledu. Sveto bogoslovlje Crkve blagovesti: Hristos Bog, prikovan na krst kao čovek, obožio je ljudsku prirodu, umrtvio tvorca zla đavola, i oslobodio nas kletve postavši za nas kletva[145]. Svemilostivi Gospod prikovan na krst obožio je biće naše, istrulelo od greha[146]. Krst je uzrok oboženju svih (vina vsehъ oboženiя = της πάντων θεώσεως αίτιον)[147]. Krstom se ljudi obožiše[148].

Gospod, koji je iznad svake časti, blagovoleo je da bude osramoćen, pretrpevši sramnu smrt na kretu, ali je time rod ljudski požnjeo besmrtnost (δι’ ου άθανασίαν έτρύγησε γένος άνΦρώπινον) i primio prvobitni život[149]. Uzdignut na krst, Spasitelj je uzdigao ljude iz dubine zala (έκ βάθους κακών)[150]. Raspet, bezgrešni Gospod je uzeo grehe sviju[151].

U molitvenom bogoslovlju drvo krsta se uvek protivstavlja drvetu poznanja dobra i zla. Pri tome se drvo krsta pretstavlja kao drvo života. Kao što je neprijatelj roda ljudskog zarobio rod ljudski drvetom poznanja, tako je Gospod zarobio neprijatelja našeg drvetom krsta i stradanjem svojim[152]. Drvo krsta Gospod Isus je pokazao kao drvo života[153]. Ljudska priroda je kroz grehe i strasti hrlila u smrt i trulež, Gospod Hristos je životvornom smrću svojom zaustavio stremlenie smertnoe i tlю[154]. Bog Tvorac, bivši umrtvljen, sve je oživeo i obnovio[155]. Gorko jedenje od drveta u Edemu postade štetno: uvede smrt; Hristos nam, bivši umrtvljen na drvetu, svima istoči život (άπασι ζωήν έπήγασεν)[156].

Sva vidljiva priroda pomračena je i unakažena grehom. Kao mračna i rugobna sila greh je pomračio i oružnjao bogozdanu tvar. Gospod Hristos je, prikovan na krst, izmenio krasotu tvari[157]. Raspećem Boga Logosa svet bi pomilovan, tvar se prosveti (ή κτίσις έφωτίσθη), narodi obretoše spasenje[158].

Ne mogući zbog milosrđa svog gledati čoveka mučena smrću, Gospod je došao, i postavši čovek, spasao je čoveka krvlju svojom[159]. Besmrtni Gospod, podignut na krst, i okusivši smrt, podario je svima ljudima besmrtnost (την άβανασίαν πάσι τοις άνθρώποις έδωρήσατο)[160]. Prikovan na krst, i kopljem proboden, Spasitelj je netočno besmrtnost ljudima[161]. Bog Logos je podneo rane i sramnu smrt, obesmrćujući suštinu ljudi, umrtvljenu strastima[162].

Krstom svojim Gospod je otvorio raj i uveo u njega razbojnika koji je poznao carstvo njegovo i bogatstvo božanskog milosrđa njegovog[163]. U staro vreme đavo je drvetom zatvorio raj, a drvo krsta otvara ga svima koji hoće da se postom i suzama očiste[164]. Živonosni krst je divan raj Crkve, drvo netruležnosti, koje nam je pružilo naslađivanje večnom slavom[165]. Uzdignut na krst, Spasitelj je sa sobom podigao svu prirodu ljudsku[166]. Bogočovečanskom silom svojom krst je: čuvar sveta, spasenje grešnika, veliko očistilište[167]. Drvo neposlušnosti proizvede smrt svetu, a drvo kreta život i netruležnost[168]. Dobrovoljno pretrpevši krsnu smrt, Spasitelj je krstom vaskrsao prvozdanog čoveka i spasao od smrti duše naše (βι ου άναστήσας τον πρωτόπλαστον, εσωσεν έκ θανάτου τάς φυχάς ήμων)[169].

Krst Hristov, iako je po suštini drvo, ono je obučeno u božansku silu, i javljajući se svetu kao vidljivo, ono na duhovaя način čudotvori naše spasenje[170]. Golgota postade raj čim na njoj bi poboden krst i raspet Spasitelj[171]. Spasitelj i Iskupitelj naš, raspevši se dragovoljno, kako je znao i kako je hteo (ώς οΐδε και ως ήυδόκησεν), prikova na krst grehe ljudske, izbavljajući od opsene rod ljudski i udostojavajući ga nebeskog carstva[172]. Pretrpevši raspeće po svojoj volji, i oslobodivši ljude truležnosti, Spasitelj nas je prosvetio silom krsta (έφώτισας ημάς τη δυνάμει του σταυρού)[173]. Drvo krsta Hristovog javi sekao spasenje svetu (του κόσμου ανεδείχθη σωτηριον)[174]. Raspinjan na krst, Isus gasi plamen greha[175]. Viseći dobrovolьno na krstu, Spasitelj je izvršio potpuno izbavljenje duša ljudskih (ψυχών την παντελή άπολΰτρωσιν)[176].

Krst je postao sredstvo spasenja jer je na njemu raspet Bogočovek, koji ga je zanavek ispunio čudotvornom silom koja uvek spasava one koji mu sa verom pristupaju: Hristos krstom kao Bog spasava rod ljudski[177]. Stoga je krst: nepobediva pobeda pobožnosti, vrata rajska, podupirač vernima, tvrđava Crkve; njime bi razorena i uništena truležnost, i satrvena sila smrti, i mi uzdignuti od zemlje nebu; on je nepobedivo oružje (δπλον άκαταμάχητον), protivnik demona, slava Mučenika, ukras Svetitelja, pristanište spasenja[178]. Svojom čudotvornom božanskom silom Gospod Hristos je osvetio svoj krst, i zato njime bivaju isceljenja onih koji boluju od grehova[179]. U Edemu je bio prvi raj, Crkva je postala drugi raj, jer ima u sebi krst Gospodnji kao drvo života, od čijeg se dodira ljudi prečišćuju besmrtnošću[180]. Hristos, car slave, dobrovolьno rasprostre na krstu ruke svoje, i povrati ljude u prvo blaženstvo, i dade palom Adamu potpuno izbavljenje (ή τελεία λΰτρωσις)[181]. Imajući u sebi spasonosnu silu Spasovu, krst zrači sunčanom zorom spasenja (ήλιακήν αιγλην σωτηρίας πέμπουσα)[182].

Sva evanđelska dobra krstom postaju svojina roda ljudskog. Otuda je krst: nastavnik slepima, lekar bolesnima, vaskrsenje svima umrlima. Njime bi uništeno prokletstvo, njime procveta netruležnost, njime se zemni ljudi obožiše (και βροτοί έΦεώθημεν), i đavo bi konačno srušen (και διάβολος παντελώς καταβέβληται)[183]. Krstom postade večna pravda, jer onaj koji je drvetom prevario praoca Adama, bi ulovljen krstom; i oboren, neobičnim padom pade tiranii Božjeg sazdanja; krvlju Božjom smiva se otrov zmijin (ό Ιός τοϋ δφεως άποπλΰνεται), i prokletstvo osude bi uništeno pravednim sudom pravednika, jer je drvetom trebalo drvo isceliti (ξΰλον γαρ έδει το ξΰλον ϊάσασθαι), i stradanjem Nestradalnoga na drvetu osloboditi osuđenog od stradanja. Takav je Hristov mudri domostroj spasenja, kojim je spasao sve (δι’ ης έσωσας πάντας), kao dobar i čovekoljubac[184]. Krst je čuvar cele vaseljene; krst je krasota Crkve; krst je tvrđava vernih; krst je slava Anđela i rana demona[185]. Drvo u raju smrt proizvede, a krst život porodi, imajući na sebi prikovana bezgrešnog Gospoda (άναμάρτητον έχον προσηλωμένον τον Κΰριον). Od njega svi narodi uzimaju netruležnost, jer je njime Gospod uništio smrt, i nas oslobodio[186]. Zbog svega toga, krst treba celivati sa radošću i sa strahom: sa strahom, zbog grehova naših, jer smo nedostojni; sa radošću pak, zbog spasenja koje daje svetu Hristos Bog koji je raspet na njemu[187].

Zbog svih bezbrojnih darova i sila, koje je Gospod Isus svojom krenom smrću darovao rodu ljudskom, bogomudri Apostol celokupno Evanđelje spasenja svodi na učenje o krstu, na reč o krstu, i naziva ga: reč kreta (ό λόγος τοΰ σταυρού slovo krestnoe, reč krstova)[188]. Krst je i sila spasenja i simvol spasenja. On je sinonim sile Božje, jer je Gospod Hristos sila Božija (Θεού δύναμις)[189]. Hristovi sledbenici se spasavaju silom krsta Hristova[190]. Ali nadumnom i natprirodnom čudotvornošću svojom spasenje krstom je za neoblagodaćeni um ljudski neshvatljivo i neprirodno, pa čak i smešno. Krst je oruđe sramne, zločinačke smrti; njime se propada, gine, kako onda može biti spasenje i sila Božija? Premudra je reč velikog Apostola: Reč krsta je ludost onima koji propadaju (τοις μεν άπολλυμένοις μωρία εστί), a nama koji se spasavamo sila Božija (τσΐς δε σωζομένοις ήμιν δΰναμις Θεού εστί)[191].

Za nepreporođeni, neoblagodaćeni, neobogočovečeni razum ljudski raspeti Bog je ludost, besmislica, budalaština. Ljudi ovakvoga razuma stvaraju najfantastičnije teorije o nemogućnosti i besmislenosti spasenja krstom raspetoga Nazarećanina. Oni neprestano kruže u kameri opskuri svoga pomračenog razuma, i ispredaju crne paučine podrugljivih ideja o Isusu raspetom. U njih se sve misli, sva rezonovanja, sva maštanja svode na uporno tvrđenje: nemoguće je, ludost je, budalaština je verovati u spasenje krstom. Najsmeliji pretstavnik ovog tipa ljudi, koji na dogledu raspetog Spasitelja ginu u začaranom krugu svoga egocentričnog antropolatriskog razuma, jeste Niče, koji je dušu svih krstoboraca izrazio pokličem: „Prvi i poslednji hrišćanin umro je na krstu!“ Ali činjenica je tu, stvarnost je tu: bezbrojni ljudi spasavaju se verom u raspetog Bogočoveka. Sila Hristovog krsta preporođavala je i preporođavala milione i milione Bogočovekovih sledbenika. Otkuda ta sila, ako On nije zaista umro, ako nije zaista vaskrsao, ako se nije zaista uzneo na nebo, i otkuda kao večito živ spasava one koji Mu pribegavaju verom i molitvom?

U pravu je, u božanskom pravu hristomudri Zlatoust kada Apostolove reči: Reč krsta je ludost onima koji propadaju (1 Kor. 1, 18), ovako objašnjava: Pošto je u neznabožaca krst podvrgavan ismevanju, oni su stoga, verovatno, učenje o krstu smatrali protivnim njihovoj mudrosti i suprotnim njihovom učenju. Zato ih Pavle savetuje: ne smatrajte krst za nešto neobično i besmisleno; priroda ove stvari je takva da oni koji propadaju ne mogu shvatiti silu krsta, pošto su izgubili razum i zaludeli.Stogaonii ismevaju i mrze spasonosne lekove. Šta govorit, čoveče? Hristos radi tebe postade sluga, uzevši obličje sluge, i bi raspet, i vaskrse; i trebalo bi da se zbog toga pobožno klanjaš Vaskrslome, i da se diviš njegovom čovekoljublju, pošto On za tebe, svoga neprijatelja i uvredioca, učini sve ono što nije učinio ni otac, ni prijatelj, ni sin. Trebalo bi, dakle, da Mu se zbog toga diviš,atinazivašbudalaštinom (μωρίαν) delo, ispunjeno tolikom mudrošću. Ali to nije ni čudo, jer je onima koji propadaju svojstveno ne znati ono što vodi spasenju.

Ne treba se uznemiravati, jer nema ničeg neobičnog i neočekivanog u tome što bezumnici ismevaju velike stvari. Takve ljude nemoguće je ubediti čovečanskom mudrošću; a staneš li ih ubeđivati na takav način, postići ćeš suprotne rezultate, jer za ono što prevazilazi razum potrebna je jedino vera (τά γαρ υπερβαίνοντα λογισμόν πίστεως δέίται μόνης). I zaista, ako mi uzaželimo da putem logičkih razlaganja objasnimo nehrišćanima kako Bog postade čovek, i kako uđe u utrobu Deve, a ne budemo ovo smatrali predmetom vere, oni će se još većma smejati. Oni koji žele da ovo postignu putem logičkih rasuđivanja i jesu oni koji propadaju. Išta ja govorim o Bogu? Jer ako tako budemo postupali i u pogledu sazdanih bića (των κτισμάτων), i tada ćemo izazvati veliki smeh. Neka čovek, koji želi da sve sazna putem logičkih rasuđivanja (πάντα βουλόμενος λογισμοΐς μανϋανείν), zatraži od tebe da mu objasniš, na primer, kako mi vidimo svetlost. A ti se postaraj da mu to objasniš putem logičkog rasuđivanja. Ali nećeš uspeti u tome. Jer ako rekneš da je dovoljno otvoriti oči da bismo videli, time ne bi objasnio način (τον τρόπον) na koji vidimo, nego bi samo konstatovao činjenicu (το γινόμενον). On bi ti odvratio: zašto mi ne vidimo ušima i ne čujemo očima? zašto ne čujemo nosom i ne mirišemo ušima? Ako se dakle on, ne dobivši objašnjenje na svoje pitanje, bude smejao, zar utoliko više da mi ne budemo ismejani? Ova čula imaju svoj izvor u jednom istom mozgu, i među sobom su vrlo blizu, zašto onda ne mogu proizvesti jedno i isto dejstvo? No mi ne možemo objasniti ni uzrok (την οΰτίαν), ni način (τον τρόπον) neiskazanog i složenog dejstva; a pokušamo li objasniti, bićemo ismejani. Stoga je bolje prepustiti to sili i bezgreničnoj mudrosti Božjoj, i zaćutati.

Tako isto, ako zaželimo da i Božanske stvari (τά τοΰ Θεού) objasnimo pomoću spoljašnje mudrosti (τη έξωθεν σοφία), izazvaćemo veliki smeh, ne zbog nedostataka koji bi bili svojstveni Božanskim stvarima, nego zbog mudrosti ljudske. Jer nikakva reč ne može izraziti velike stvari. Obrati pažnju, ako ja rečem: Hristos bi raspet, nenabožac će odvratiti: kako se to može pomiriti sa razumom? On ne izbavi sebe kada su Ga raspinjali i mučili na krstu, kako onda posle toga On vaskrse i izbavi druge? Jer ako je to On mogao učiniti, trebalo je da učini pre smrti (to su Judejci i govorili); a ne izbavivši sebe, kako je mogao izbaviti druge? To se, reći će, ne može pomiriti sa razumom. I stvarno neiskazanom silom svojom krst je iznad razuma (υπέρ λόγον). Podvrgnuti se mukama, i pokazati se iznad muka, i vezan pobediti, delo je bezgranične sile… Isus Hristos, umrevši i razorivši smrt, pokazao se slavniji nego da nije umro. Stoga nemoj govoriti: zašto On nije izbavio sebe na krstu? Bila Mu je volja da se sa smrću uhvati u koštac. On nije sišao sa krsta ne zato što nije mogao, već zato što nije hteo. Jer kada Ga ni sila smrti nije mogla zadržati, kako bi Ga mogli zadržati klinci krsni?[192]

Spasenje prirode ljudske od greha, smrti i đavola, nije delo ljudske sile, ni ljudske mudrosti, ni ljudske logike, već krsne smrti Bogočovekove. A to nije samo iznad, nego i nasuprot razuma ljudskog, nasuprot mudrosti ljudske. Jednom rečju, za razum ljudski to je ludost, budalaština, bezumlje. Ma kakvom merom svojom i ma kakvim sredstvom svojim „čisti razum“ pristupao spasonosnoj tajni Hristovog krsta, sa namerom da je objasni logički, hoministički, racionalistički, neće nikada uspeti, jer je tajna Hristovog krsta uvek zauvek nadrazumna i protivrazumna. Da se, bar donekle, prodre u tu beskrajnu tajnu, potreban je razum oblagodaćen i preporođen i osvećen podvigom žive vere u Gospoda Hrista. Spasavajući rod ljudski krstom, Gospod Isus je odbacio i mudrost mudrih i razumnih, jer su i mudrost njihova i razum njihov bili i jesu, zauvek jesu, nesposobni da spasu čoveka od greha, smrti i đavola. Zato bogonosni Apostol objavljuje: Pisano je: Uništiću mudrost mudrih (άπολω την σαφίαν των σοφών), i razum razumnih odbaciću (και την συνεσιν των συνετών αθετήσω)[193]. Gde je mudri? gde književnik? gde prepirač ovoga sveta? Ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Jer pošto u mudrosti Božjoj svet ne pozna Boga mudrošću (ουκ εγνω ό κόσμος δια της σοφίας τον Θεόν), Bogu bi ugodno da ludošću propovedi spase one koji veruju (εύδόκησεν ό Θεός δια της μωρίας του κηρύγματος σώσαι τους πιστεύοντας)[194].

Zlatousta filosof bogočovečanske mudrosti blagovesti: Pošto je rekao: pisano je: uništiću mudrost mudrih, Apostol dodaje dokaz o tome iz same stvarnosti, i veli: Gde je mudri? gde književnik? Pri tome ima u vidu i neznabošce i Jevreje. U samoj stvari, ko od filosofa, ko od veštih u silogizmima, ko od poznavalaca jevrejstva, podari spasenje i saznade istinu? Niko, nego sve to učiniše ribari. Pošto je dokazao ovu stvar, i pokudio njihovu taštinu, i rekao: ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Apostol navodi i uzrok zbog koga je to tako bilo. Jer pošto u mudrosti Božjoj, veli, svet ne pozna Boga mudrošću, to se pojavi krst. Šta znači: u mudrosti Božjoj? Znači: u mudrosti koja se pokazala kroz dela Božja (δια τών έργων), pomoću kojih je On hteo daGa ljudi poznadu (δι’ ων ηθέλησε γνωρισθήναι). Jer je On radi toga vaseljenu ovako uredio, da bi se ljudi, na osnovu vidljivih stvari, divili Tvorcu. Ogromno je nebo i neobuhvatljiva je zemlja: divi se, dakle, Tvorcu njihovom. I to ogromno nebo On je ne samo stvorio, nego i lako stvorio; i ovu neobuhvatljivu zemlju On je sazdao kao ništa. Zato je o nebu rečeno: Nebesa su delo ruku tvojih (Ps. 101, 26), a o zemli: sazdade zemlju kao ništa (Is. 40, 23). Pošto dakle svet nije hteo da pomoću ove mudrosti pozna Boga, Bog je tobožnjom ludošću propovedi (δια της δοκοΰσης μωρίας τοΰ κηρύγματος) naučio ljude, ne putem logičkih zaključaka, nego putem vere (ού δια λογισμών, άλλα δια της πίστεως).

Gde je mudrost Božja, tu nije potrebna mudrost ljudska. Jer reći da je onaj koji je stvorio tako divan i toliko veliki svet Bog, koji ima neku bezgraničnu i neiskazanu silu, značilo je suditi po ljudskoj mudrosti i poznati Boga pomoću stvorenja. Međutim sada nisu potrebni logički zaključci, već jedino vera (νϋν δε ούκέτι λογισμών, άλλα πίστεως δει μόνης). Da bi čovek poverovao i ubedio se, da je Raspeti i Pogrebeni vaskrsao i sedi gore, nije potrebna mudrost niti logički zaključci, već vera (σοφίας ού δεΐται ούδε λογισμών, άλλα πίστεως). Apostoli nisu išli sa mudrošću nego sa verom, i bili su mudriji i viši od mudraca mudrih spoljašnjom mudrošću (τών έξω σοφών σοφώτεροι και υψηλότεροι); i to utoliko većma, ukoliko je primanje Božanskih stvari verom veće od bavljenja logičkim zaključcima, jer ovo prevazilazi ljudski razum (τούτο γαρ άνθρωπίνην υπερβαίνει διάνοιαν).

Na koji način On uništi mudrost? Objavivši nam Sebe preko Pavla i sličnih njemu, pokaza nam da je mudrost ljudska beskorisna (άνόνητον). Za primanje evanđelske propovedi niti mudrost išta koristi mudrome, niti neučenost išta škodi neukome. Šta više, treba reći nešto neobično: neučenost može primiti evanđelsku propoved mnogo brže i mnogo lakše nego mudrost. Čobanin i zemljodelac, ne zanoseći se logičkim rasuđivanjem i predajući sebe Gospodu, brže će primiti propoved evanđelsku. Tako dakle Bog uništi mudrost mudrih. Jer pošto je ona pre samu sebe srušila, to je i postala zatim potpuno nekorisna. Jep kada je trebalo da pokaže svoju vrednost i pozna Gospoda iz dela njegovih, ona nije htela. Zato sada, makar i htela da sarađuje na tome, ne može, jer sada nije tako stanje stvari; ovaj put bogopoznanja je mnogo bolji od nje. Sada je potrebna prosta vera. Nju treba svuda iskati i pretpostavljati je spoljašnjoj mudrosti (την έξωθεν προτιμάν σοφίας).

Apostol veli: Bog pretvori mudrost u ludost. Šta to znači? Znači, da je Bog pokazao da je ona luda za primanje vere. Pošto su ljudi mislili o njoj visoko, to ju je On brzo izobličio. Najzad, kakva je to mudrost, kada nije u stanju da pronađe osnovno dobro (το κεφάλαιον των αγαθών)? Bog učini da se ona obelodani kao luda, pošto je ona prethodno samu sebe izobličila. Jer kada ona nije ništa otkrila onda kada je moguće bilo činiti pronalaske putem logičkih zaključaka (λογισμοίς), kako je moguće očekivati od nje ikakav uspeh sada, kada se radi o većim stvarima, kada je potrebno jedino vera, a ne sofistička veština (δτε πίστεως χρεία μόνης, και οΰχι δεινότητος)?

Tako dakle Bog pokaza da je ona luda. I Bogu bu ugodno da ludošću propovedi spase, ali ne ludošću stvarnom, već prividnom (της δοκοΰσης). Ovde je naročito važno to, što je Bog ovu mudrost nadvladao ne uvođenjem neke druge mudrosti koja je viša od nje, nego prividnom ludošću (την δοκοΰσαν μωρίαν). On nije odbacio Platona pomoću nekog drugog mudrijeg filosofa, nego pomoću neučenog ribara, te je tako i poraz i pobeda sjajnija[195].

Spasenje raspetim Hristom sablazan je i bezumlje za ljudski razum: sablazan za jevrejsku misao koja i u čudesima Božjim zahteva čulnu racionalnost; bezumlje za grčku, i uopšte humanističku filosofsku misao, koja sve pojave u fenomenalnom svetu prima samo utoliko, ukoliko se one mogu smestiti u usku čauru evklidovskog uma ljudskog. I u jednom i u drugom slučaju antinomija je ne samo paradoksalna nego i ubitačna za razum ljudski. Tu je moguć samo jedan izlaz: u prkos protestima skeptičkog i radoznalog razuma prostosrdačnom verom primiti raspetoga Bogočoveka kao jedinog i jedinstvenog Spasitelja, svemoćnog i svečudotvornog. Ako učini čovek takav podvig, njegovo se celokupno biće ispuni osećanjem i saznanjem da je raspeti Hristos: Božija sila i Božija premudrost. O tome bogomudri Apostol bogonadahnuto blagovesti: Jevreji znake ištu, Grci mudrosti traže, a mi propovedamo Hrista raspeta: Jevrejima dakle sablazan (σκάνδαλον) a Grcima bezumlje (μωρίαν); onima pak koji su poznavani, i Jevrejima i Grcima, Hrista: Božiju silui Božiju premudrost (Θεού δΰναμιν και Θεού σοφίαν)[196].

Velika je mudrost u ovim rečima, izjavljuje sveti Zlatoust. Apostol hoće da pokaže kako je Bog pomoću suprotnosti (δια των εναντίων) pobedno, i kako propoved nije ljudsko delo. Njegove reči znače ovo: kada mi govorimo Jevrejima: verujte, oni odvraćaju: vaskrsnite mrtve, iscelite besomučne, pokažite nam znake. A šta mi na to odgovaramo? Odgovaramo, da Onaj koga mi propovedamo bi raspet i umre. A ovo ne samo ne može privući one koji se protive (τους μη βουλομένους); nego može odbiti i one koji se ne protive (τους βουλομένους) pa ipak ne odbija, nego privlači, zadržava i osvaja. Sa svoje pak strane Grci traže od nas krasnorečivost i sofističku dovitljivost, a mi i njima propovedamo krst. Jevrejima to izgleda slabost, a Grcima bezumlje. Kada im, međutim, mi ne samo predlažemo ono što oni ne traže, nego čak i suprotno tome, jer krst, ako se razumom ljudskim ceni (κατά λογισμόν έξεταζόμενον), ne samo ne pretstavlja znak (σημεΐον), nego pretstavlja sobom uništenje znaka; ne samo nije dokaz sile, nego je naprotiv dokaz slabosti; i ne samo nije izraz mudrosti nego je dokaz bezumlja; kada dakle oni koji traže znake i mudrosti ne samo ne dobijaju ono što traže, nego još čuju od nas suprotno onome što žele, pa se ipak pomoću tih suprotnosti ubeđuju, zar to nije delo neiskazane sile Propovedanoga?

Apostoli su pobeđivali ne samo ne znacima, nego stvarima koje su izgledale suprotne znacima. Onako kako je i Hristos postupio sa slepim od rođenja. Jer želeći da ga isceli, On ukloni slepilo pomoću stvari koja uvećava slepilo: kal metnu mu na oči (Jn. 9, 15). Kao što je slepoga iscelio kalom, tako je i vaseljenu privukao sebi krstom, tj. onim što je uvećavalo, a ne uklanjalo sablazan. Tako je i pri stvaranju sveta uradio, uređujući suprotno suprotnim: more je peskom ogradio, obuzdavši silno slabim… Tako je i vaseljenu privukao krstom. Dokaz je, dakle, velike sile: ubeđivati pomoću suprotnoga. Krst je, izgleda, predmet sablazni, pa ipak on ne samo sablažnjava nego i privlači. Sve to imajući na umu i diveći se, Pavle govori: Ludost je Božja mudrija od ljudi, i slabost je Božja jača od ljudi (1 Kor. 1, 25). Govoreći o ludosti i slabosti krsta, Apostol ne smatra da je on zaista takav nego da takav izgleda (ού το δν, άλλα το δοκούν); govoreći tako on se stavlja na gledište protivnika. Jer što filosofi nisu mogli učiniti putem silogizama (δια των συλλογισμών), to je učinilo prividna ludost, tj. krst.

Krst je kroz neuke ljude ubedio i obratno celu vaseljenu, ubedio ne u stvarima malo važnim, već u učenju o Bogu, istinskoj pobožnosti, evanđelskom životu i budućem sudu; on je načinio filosofima sve, zamljodelce, neuke. Eto kako je ludost Božja mudrija od ljudi, i slabost jača. Čime jača? Time što se raširila po svoj vaseljeni, pokorila sve svojoj vlasti i, kada je bezbroj neprijatelja navaljivalo da unište ime Raspetoga, dešavalo se suprotno: ovo se ime slavilo i raslo sve više i više, a oni su ginuli i propadali: živi, ratujući protiv Mrtvog, nisu Mu mogli učiniti ništa. Otuda, ako me Grk (tj. ma koji nehrišćanin) nazove ludim, pokazaće time da je on sam potpuno lud, pošto se ja, smatran od njega za ludog, pokazujem mudriji od mudraca; ako me pak nazove slabim, pokazaće sebe slabijim. Jer ono što su blagodaću Božjom učinili carinici i ribari, to filosofi, i retori, i vladari,isvauopšte vaseljena, pri bezbrojnim naporima, ni zamisliti nisu mogli. Šta to krst nije učinio? On je dao učenje o besmrtnosti duše, o vaskrsenju tela o preziranju zemaljskih blaga, o čežnji za budućim blagom; on je ljude načinio anđelima; njime su svi i svuda postali filosofi i sposobni za svaku dobrodetelj[197].

Zato što je čudesni Spasitelj svu svoju spasonosnu i životvornu silu usredsredio u krstu, i svu Ličnost svoju uneo u njega, krst je postao: znak Sina Čovečijeg[198], znak njegov i na zemlji i na nebu, znak po kome Ga poznaju i raspoznaju sva zemaljska i nebeska bića. Pošto je Gospod Hristos, sa svima svojim beskrajnim božanskim moćima, i istinama, i tajnama, sav u krstu svom, to je njegov časni krst postao i zauvek ostao svepobedni pobednik u svima svetovima,svepobedni spasitelj od svih grehova, od svih smrti, od svih đavola. U krstu je „neizrečennoe smotrenie“, neiskazani domostroj spasenja, zato je tajna krsta nedokučljiva: nepostižimoe raspяtiя tainstvo (το άκατάληπτον το της σταυρώσεως μυστήριο ν)[199].

Zbog nedokučljive, no i svespasonosne, tajanstvenosti časnoga krsta, sva bogosluženja Strasne sedmice, naročito ona na Veliki Četvrtak i Petak, ispunjena su molitvenim divljenjem i dirljivom zahvalnošću raspetom Bogočoveku. I divljenje i zahvalnost zahvaćeni su ushićenjem, koje svaku molitvu završava ridajnim: nepostižime Gospodi! Da, vaistinu je nepostižno umu, vaistinu neshvatljivo: da Bogočovek stradanjem i krstom spasava svet, i smrću satire greh, smrt i đavola. Da, nepostižno i neshvatljivo, ali istinito i stvarno: istinito najubedljivijom istinitošću, i stvarno najneuklonljivijom stvarnošću, jer je bogočovečanska realnost i istinitost beskrajno šira od uma ljudskog i logike ljudske. Po sredi je neizmerna tajna spasenja roda ljudskog Trisvetim Božanstvom. Krst je sastavni deo te presvete tajne spasenja. Ona se koreni u Trosunčanom Bogu, pruža se kroz ovaploćenog Logosa i razmrežuje u čoveku, u tvari, u svima bićima. Sve to tone u slatku tajnu Bogočovekove Ličnosti. U njoj je zaista nepostižan i Bog i čovek.

 


NAPOMENE:

[1] Jevr. 2, 14.

[2] In Hebr. Homil. 4, 4; P. gr. t. 63, col. 41.

[3] Jn. 3, 8.

[4] Sr. Apok. 6, 8.

[5] Slovo desяtoe, 4; Vъ perevode episkopa Teofana, Vыpuskъ pervый,str. 80; Moskva, 1882

[6] Enarratio in evang. Joan., cap. 3, ν. 14.15; R. gr. 1.123, col. 1209 BCD, 1212 A.

[7] De incamat. Verbi. 25; P. gr. t. 25, col. 140 VS.

[8] On, ib. 26; col. 140 D, 141 AS.

[9] ib. 27; col. 141 S. 144 AV: sr. Origen, Contra Cels. lib. VII, s. 17.

[10] On, Epist. ad Adelphium episc, 6; R. gr. t. 26, col. 1080 VS.

[11] On, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 C.

[12] On, Epistolae heortast, Epist. X, 8; P. gr. t. 26, col. 1401 CD.

[13] On, Sermo major de fide, 13; R. gr. t. 27, col. 324 B.

[14] On, Expositio in Psalm. 71, 2; P. gr. t. 27, col. 324 B.

[15] Orat. IV, 78; P. gr. t. 35, col. 604 B.

[16] On, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.

[17] De fide, lib. III, cap. 11, 84; P. lat. t. 16. col. 631 B.

[18] Catech. XIII, 28; R. gr. t. 33, col. 805 V.

[19] ib. 32; col. 812 Α.

[20] Comment. in Isai. cap, 11, v. 12; P. gr. t. 30, col. 557 B.

[21] De coemeterio et de cruce, 2; R. gr. t. 99, col. 396.

[22] On, De adorat. preiosae crucis, 2; P. gr. t. 52, col. 838.

[23] ib. 3; col. 838.

[24] On, In sancatam Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723.

[25] Sv. Kiril Aleks, Ad regin. de recta fide, Orat. II, 8; P. gr. t. 76, col. 1345 AB.

[26] Sv. Justin, Apolog. I, 63.

[27] On, Dialog. cum Tryph. 41.

[28] Sv. Proklo, Oratio in Parasceven, 4; P. gr. t. 65, col. 785 CD.

[29] Sv. Aleksandar Aleksandriski, Sermo de anima et corpore, 5; P. gr. t. 18,col. 595.

[30] Sv. Metodije Patarski, Homil. I, De cruce Domini; R. gr. t. 18, col. 400 S

[31] ib. Homil. II; col. 401 VS.

[32] Vъ nedъlю večera, na Gospodi vozzvahъ, stihira (Posni triodь, 6 nedelя posta):… siloю Božestva umertviti smertь (δυνάμει Θεότητος νεκρώσαι τον θάνατον).

[33] Vъ četvertokъ Vaii, na utreni, Kanonъ, pesnь 8.

[34] Vъ četvertokъ Vaii večera, na Gospodi vozzv., stihira.

[35] tamo.

[36] Vъ pяtokъ Vaii, na utreni, sedalenъ.

[37] Vъ pяtokъ Vaii, na večerni, na Gospodi vozzvah., stihira.

[38] Vъ pяtok Vaii, na povečerš velikomъ, Kanonъ, pъsnь 3: …se Nazorяninъ dolьnяя podviza (τά κάτω συνέσεισε), i utrobu moю posekaя, bezdыhanna mertva vozglasivъ vozdviže.

[39] Vъ subbotu Vaii, na polunoщnice, Kanonъ, pesnь 1.

[40] tamo, pesnь 4.

[41] tamo, pesnь 5.

[42] Vъ subbotu Vaii, na hvalitehъ stihirы.

[43] tamo, Egzapostilariй.

[44] Vъ pяtokъ Vaii, na utreni, Kanonъ, pesnь 5.

[45] Vъ svяtый i veliki Pяtokъ, Časъ 1, troparь.

[46] Velika subota, Statiя pervaя, 7.

[47] tamo, 32.

[48] tamo, 33.

[49] tamo, Statiя vtoraя, troparь.

[50] tamo, Statiя tretiя, 150: Smertь smertiю tы umertvlяeši, Bože moй, božestvennoю siloю tvoeю (θάνατον θανάτω, συ θανατοις, Θεέ μου, θεία σουδυναστεία).

[51] Vъ nedelю četvertuю po Pasce, na utreni, sedalenъ·. Vsя čeloečeskaя vospriimъ (πάντα ανθρώπινα καταδεξάμενος), vsя naša prisvoivъ, na kreste progvozditisя blagovolilъ esi, Tvorče moй, i smertь priimъ preterpiti яko čelovekъ, da čelovečeskoe otъ smerti izbaviši яko Bogь (ίνα το άνΟρώπινονέκ θανάτου λύτρωσης ώς Θεός).

[52] Vъ subbotu na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы (Glasъ 1, Oktoihъ).

[53] tamo.

[54] Nedelя, na utreni, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 1, Oktoihъ).

[55] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvorяaщemu krestu, pesnь 6 (Glasъ 1, Oktoihъ).

[56] Vъ subbotu, na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ).

[57] Nedelя, na utreni, Kanonъ voskresenы pesnь 1 (Glasъ 2, Oktoihъ): mipckii knяzь, Blaže, emuže napisahomsя, zapovedi tvoeя ne poslušavši, krestomъ tvoimъ osudisя (τω σταυρω σου κέκριται); prirazisя bo ti яko smertnu, otpade že vlasti tvoeя deržavoю, i nemoщnый obličisя.

[58] Sreda, na utreni, Kanonъ čestnomu i životvor. krestu, pesnь 6 (Glasъ 2, Oktoihъ).

[59] tamo, pesnь 7.

[60] Vъ četvertokъ večera, na Gosp. vozzvahъ, stihirы krestnы (Glasъ 2, Oktoihъ): Vesь (όλος) nizloženъ bыstь na zemlю, vesь uяzvisя, i ležitь padeniemъ čudnыmъ (έξαίσιον) zmii vselukavый (όφις ό παμπόνηρος), voznesenu bыvšu ti na drevo, Čelovekolюbče; Adam že otъ klяtvы razrešaetsя, i spasaemь bыvaetъ iže prežde osuždennый.

[61] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životv. krestu, pesnь 3 (Glasъ 2,Oktoihъ): Vozneslsя esi na drevo voleю Isuse, i vse dgavole zlodeяnie sveritьesi (κατέρρραξας); padšыя že čeloveki vъ pagubu umomъ razvraщennыmъ(γνώμης στρεβλότητι), vozneslъ esi Mnogomilostive.

[62] tamo, pesnь 7: Padša mя prestupletemъ vozdviglъ esi, na krestь vozdviženъ iže vsehъ voskresenie, Slove; i nizverglъ esi svergšago boritelя, vsego bezdelьna mertva pokazalъ esi (και πτώσας τον πτώσαντα πολέμιον, δλονάνενέργητον, νεκρόν υποδεικνύεις).

[63] tamo, na Liturgii, Blažennы: Raspяtь bыvъ, Bezgrešne, na lobnemъ, sokrušilъ esi glavu lukavago, i vsя čeloveki spaslъ esi.

[64] Vъ subbotu na velice večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresim (Glasъ 3, Oktoihъ): Tvoimъ krestomъ, Hriste Spase, smerti deržava razrušisя (θανάτου κράτος λέλυται), i diavolя prelestя uprazdnisя (και διάβολου ή πλάνη κατήργηται).

[65] tamo, troparь voskresenъ: … popra smertiю smertь (έπάτησε τω βανάτωτον θάνατον), pervenecъ mertvыhъ bыstь (πρωτότοκος τών νεκρών έγένετο), izъ čreva adova izbavi nasъ, i podade mirovi veliю milostь.

[66] Vъ nedelю na utreni, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 3, Oktoihъ): Яko ubo smertenъ, smerti hotяй, iže životu sokroviщnikъ, Hristosъ vkusi (ώς μεν θνητός, θανάτου βέλων, ό της ζωής ταμιούχος, Χριστός έγεύσατο); a яko bezsmertenъ sый estestvomъ, mertvый oživotvorilъ estь (ώς τον δεαθάνατος φύσει, τους νεκρούς έζωοποίησεν).

[67] Vъ nedelю tretiю po Pasce, na utreni, sedalьnы, Slava i nыne Bogorodičenъ (Trюdъ cvetnaя): Krestomъ bo Sыna tvoego nizložisя adъ (κατεβλήθη ό άδης), i smertь umertvisя, i umerщvlenši vostahomъ i životaspodobihomsя, raй vospriяhomъ drevnee naslaždeše (τον παράδεισον έλάβομεντην άρχαίαν άπόλαυσιν).

[68] tamo, na utreni, Kanonъ, pesnь 6: Mertvъ estь adъ, derzaйte zemnorodnii, Hristosъ bo na dreve visяй, verže oružie nanь, i ležitь mertvъ.

[69] Vъ pяtokъ tretiя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ (Triodъ cvetnaя):… voleю bo blagovolilъ esi plotiю vzыti na krestъ, da izbavišiя že sozdalъ esi otъ rabotы vražiя (ίνα ρύση ους έπλασας, έκ τής δουλείας τουεχθρού).

[70] tamo, na hvalitehъ stihirы:… uprazdnivъ deržavu imuщago smerti (δι’ αυτού καταργησας τον το κράτος έχοντα τοΰ θανάτου), oživotvorilъ esi nы umerщvlennыя grehomъ.

[71] Vъ nedelю utra, Kanonъ voskresenъ, pesnь 4 (Glasъ 4, Oktoihъ): Bezgrešnago smertь vkusivši životvorящago tela tovego, dostoйno Vladыko umertvisя (άναμαρτήτου ό θάνατος γεγευμένος ζωοποιού τε σώματος τοΰ σούεπαξίως, Δέσποτα νενέκρωται).

[72] tamo, na hvalitehъ stihirы voskresnы.

[73] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 7(Glasъ 4, Oktoihъ).

[74] tamo, na stihovne stihirы krestnы.

[75] Vъ sredu, na Liturgii Blažennы (Glasъ 5, Oktoihъ). — Sr. Raspenšusя tebe Hriste, pogibe mučitelьstvo, poprana bыstь sila vražiя (σταυρωβέντοςσου Χριστέ, άνηρέΟη ή τυραννίς, έπατήθη ή δύναμις του έχβροϋ) (Vъ sredu vtoriя sedmicы po Pasce, na utreni, sedelenъ krestnый. Trюdъ cvetnaя).

[76] Vъ pяtoю, utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 1(Glasъ 5, Oktoihъ).

[77] Vъ subbotu, na veliceй večerni, na Gospodi vozzvahъ, stihirы voskresni (Glasъ 6, Oktoihъ).

[78] tamo.

[79] Vъ nedelю utra, Kanonъ voskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 6, Oktoihъ).

[80] tamo, pesnь 3.

[81] tamo, Kanon Presvяteй Bogorodica, pesnь 6.

[82] tamo, pesnь 8.

[83] Vъ pяtokь, utra, na Liturgii Blažennы (Glasъ 6, Oktoihъ).

[84] Vъ vtornikъ večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы krestnы (Glasъ 7,Oktoihъ).

[85] Vъ nedelю utra, na hvalitehъ stihirы (Glasъ 8, Oktoihъ): Gospodi ,opyžie na diavola krestь tvoй dalъ esi namъ (Κΰρνε, δπλον κατά τοΰ διαβόλου,τον σταυρόν σου ήμΐν δέδωκας); trepeщetъ bo i trяsetsя, ne terpя vzirati na siluego (φρίττει γαρ και τρέμει, μη φέρων καΦοράν αύτοΰ την δύναμιν): яkomertvыя vozstanovlяetь, i smertь uprazdni (ότι νεκρούς άνιστά, και θάνατονκατήργησε). Sego radi poklanяemsя pogrebeniю tvoemu i vostaniю.

[86] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 6(Glasъ 8, Oktoihъ).

[87] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životvor. krestu, pesnь 4 (Glasъ8, Oktoihъ).

[88] Vъ subbotu na veliceй večerni, stihirы čestnago kresta; Nedelя tretiя svяtыhъ postovъ.

[89] Vъ nedelю na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 5; Nedelя trepяsvяtыhъ postovъ.

[90] Na hvalitehъ stihirы; 14 septemvrii, Vsemirnoe vozdviženie čestnagoi životv. kresta:… vsi kъ Bogu privlekohomsя (δι’ ου προς Θεόν πάντεςέλκύσθημεν), i požerta bыstь do konca smertь (και κατεπόθη εις τέλος θάνατος).

[91] Kol. 2, 13.

[92] Kol. 2, 13.

[93] Sr. blaž. Teodorit: Pošto su demoni vladali nad nama pomoću telesnih strasti (δια τών τοϋ σώματος παθών), a Hristos je, obukavši se u telo, postao pobeditelj greha, to je On srušio vladavinu vražjih sila (κατέλυσιε τών εναντίων την δυναστείαν) i svima ljudima pokazao njihovu očiglednu nemoć, vlastitim svojim telom podarivši nam svima pobedu nad njima — δια τοϋ οικείου σώματος πάσιν ήμιν την κατ’ αυτών χαρισάμενος νίκην (Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 2, s. 15; R. gr. t. 82, col. 612 C).

[94] In Coloss. 6, 2. 3; R. gr. t. 62, col. 340, 341.

[95] Veliki Petak, Posledovanie svяtыhъ i spasitelьnыhъ strasteй Gospoda našego Isusa Hrista, Blažennы, Raduйtesя i…: Rukopisaše naše na kreste rasterzalъ esi, Gospodi (το χειρόγραφον ήμων, έν τω σταυρω διέρρηξαςΚΰριε).

[96] Vъ svяtый i velikii pяtokъ, Časъ 6, molitva sv. Vasiliя Velikago: Bože i Gospodi silъ,… Gospoda našego Isusa Hrista nizsposlavый na spasenie roda našego, i čestnыmъ ego krestomъ rukopisanie grehъ našihъ rasterzavый,i pobedivый temъ načala i vlasti tmы (και θριαμβεΰσας έν αύτω τάς αρχάςκαι εξουσίας του σκότους).

[97] Vъ subbotu na veliceй večerni, stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ): Hristosъ Spasъ našъ, eže na nы rukopisanie prigvozdivъ na kreste zagladi (το κατ}’ ημών χειρόγραφον προσηλώσας, τω σταυρω έξήλειψε), i smertnuю deržavu uprazdni (και του θανάτου το κράτος κατήργησε).

[98] Časъ šestый, troparь: Iže vъ šestый denь že i časъ, na kreste prigvoždeй, vъ raй derznovennый Adamovъ grehъ, i sogreщeniй našihъ rukopisanie razderi Hriste Bože, i spasi nasъ.

[99] Apok. 12,9. 11.

[100] Tit. 2, 13. 14.

[101] Contra gent, 1; R. gr. t. 25, col. 4 V — 5 A.

[102] On, Expositio in Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D: σωτήριος του Πατρόςέν κόσμω ό Υιός’ σωτηριον τοΰ Υιοϋ έν κόσμω ό σταυρός’.

[103] Catech. XIII, 37. 38; Ρ. gr. t. 33, col. 816 S-817 Α.

[104] Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. 29, 21; R. gr. t. 36, col. 104 Α.

[105] Sv. Grigorije Niski, In Christi resurrect. Orat. I; Ρ. gr.t. 46, col. 621 D,624 A, 625 B.

[106] Sv. Zlatoust, Adversus Judaeos. Orat. III, 4; P. gr. t. 48, col. 867.

[107] On, Contra Judaeos et gentiles, quod Christus sit Deus, 10; P. gr. t. 48,col. 827.

[108] On, De cruce et latrone, Homil, I, 1: R. gr. t. 49, col. 399.

[109] ib. 4; col 403.

[110] On, De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 407.

[111] On, In illud. Pater, si possibile est, 2; R. gr. t. 51, col. 35.

[112] On, De adoratione praetios. crucis, 3; P. gr. t. 52, col. 839:… του σταυρούτοΰ Χρίστου τοΰ γλυκάναντος έκ τής πικρίας τών δαιμόνων τον κόσμον.

[113] On, In Math. Homil. 54, 5; R. gr. t. 58, col. 538.

[114] On, De conffesione praetios. crucis, 1; P. gr. t. 52, col. 841; cp. In. Math. Homil. 54, 4; In Philip. Homil. 13, 1.

[115] On, In Genes. Sermo VII, 3; P. gr. t. 54, col. 612.

[116] On, In Genes. Homil. 16, 6; R. gr. t. 53, col. 134.

[117] On, In venerab. crucem sermo; P. gr. t. 50, col. 820.

[118] On, In Joan. Homil. 27, 2; P. gr. t. 59, col. 158, 159.

[119] Slovo 40, str. 37; Tvoreniя iže vo svяtыhъ otca našego Efrema Sirina, častь tretiя, — Moskva 1849.

[120] On, Slovo 38, str. 910.

[121] On, Slovo 40, str. 41.

[122] tamo.

[123] On, Pesnopeniя na Roždesvo Hristovo, 3; str. 327; Tvoreniя… častь šestaя.

[124] De fide, IV, 11; R. gr. t. 94, col. 1128 BCD, 1129 ABC. Na drugom mestu sveti Damaskin piše: Τρόπαιον γαρ Χριστού ό σταυρός’ άπαξ μεν πάγεις, αεί δέδαίμονας τρεπόμενος. Που γαρ είδωλα, και ζώων ματαίων οι φόνοι; πού δέ ναοί,και της δυσσεβείας πυρ; Έσβέσθη πάντα δι’ εν άγιον αίμα, και πέπτωκεν. Και έστισταυρός πολυδύναμος δΰναμις, βέλος άόρατον, φάρμακον άϋλον, πληγήλυσίπονος, έπονείδιστος δόξα’ ώστε κάν μυρία έτερα λέγω περί Χριστού, κανμυρία θαύματα διηγούμενος καταπλήττω τον άκροατήν, ούχ ούτως έπ’ έκείνοις,ως έπί σταυρού σεμνύνομαι. Οιόν τι λέγω’ Έκ Παρθένου προήλθεν ‘Ιησούς’ μέγατο θαύμα γάμον ύπερβήναι, και φύσιν καινοτόμησαν αλλ’ ειμή σταυρός ην, ουκάν έσώθη τοις έργοις ή πρώτη τοΰ παραδείσου παρθένος. Νυνι δέ έν τφ τοΰ σταυρού καιρώ πρώτη σώζεται γυνή, το παλαιόν κακόν νέοις χαρίσμασι θεραπεύουσα. ‘Ανέστη νεκρός έν τή Γαλιλαία, αλλά πάλιν άπέθανεν έγώ δέ διασταυρού άναστάς, ούκέτι δύναμια προς θάνατον πεσειν (Homil. in sanctam Parasceven et in Crucem, 1; P. gr. t. 96, col. 589 A. V.).

[125] On, De imaginibus, Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 AB.

[126] Oratio IV, 5, In sanctam Pascha; P. gr. t. 99, col. 716 VS.

[127] ib. 6; col. 717 Α.

[128] On, Oratio II, In adorationem crucis; P. gr. t. 99, col. 693 A.

[129] ib. col. 693 B.

[130] Slovo I, 3. 4; str. 19, 20, 21, 22; Slova prepodobnago Simeona Novago Bogoslova, vъ perevode na russkiй sъ novogrečeskago episkopa Teofana,Vыpuskъ pervый, — Moskva 1882.

[131] On, Slovo 28, 2; str. 225-226.

[132] Homil. XI, Εις τον τίμιον και ζωοποιόν Σταυρόν; Ρ. gr. t. 151, col. 144 V.

[133] Vъ nedelю Vaii, Molitva na blagoslovenie Vaii: … da spasetь mirъ krestomъ, i pogrebeniemъ, i voskreseniemъ svoimъ.

[134] Vo svяtый i veliюй Ponedelьnikъ na utreni, sedalenъ.

[135] Veliki Petak, Posledovanie svяtыhъ i spasitelьnыhъ strasteй Gospoda našego Isusa Hrista, Antifonъ 15.

[136] Vъ svяtый i veliюй Pяtokъ, Časъ 6, troparь: Spasenie sodelalъ esi posredi zemli (σωτηρίαν είργάσω έν μέσω τήρ γης); na kreste prečistei ruce tvoi prosterlъ esi (έξέτεινας), sobiraя vsя яzыki (έπισυνάγων πάντα τα έθνη), zovuщьы: Gospodi, slava tebe.

[137] Velika Subbota, Statiя pervaя, 44: Rasprostertъ na dreve, sobralъesi čeloveki; vъ rebra že probodenъ, životočnoe vsemъ ostavlenie istočaeši Isuse (την ζωηρρυτον πάσιν άφεσιν πηγάζεις Ίησοϋ).

[138] Vъ svяtuю i velikuю Subbotu, na utreni, Kanonъ, pesnь 5.

[139] Nedelю, Kanonъ voskresnый, pesnь 9 (Glasъ 1, Oktoihъ):… nemoщno ebo Tvoe pače silы vsemъ яvisя.

[140] Vъ pяtokъ utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 5, Oktoihъ).

[141] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvor. krestu, pesnь 7, Bogorodičenъ (Glasъ 1, Oktoihъ).

[142] Vъ nedelю utra, Kanonъ Presvяteй Bogorodici, pesnь 8 (Glasъ 3, Oktoihъ).

[143] tamo, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 7.

[144] Nedelю, na Liturgii Blažennы (Glasъ 7, Oktoihъ).

[145] Vo vtornikъ večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы krestnы (Glasъ 1,Oktoihъ): Na kreste prigvoždaemь, Hriste Bože, яko čelovečeskoe estestvo obožilъ esi (σταυρω προσηλοΰμενος Χρίστε ό θεός ώς άνθρωπος, ανθρώπωνφυσιν έθέωσας), i načalozlobnago umertvilъ esi zmiя (και τον άρχέκακον,Φανατώσας δφιν), nasъ svobodilъ esi klяtvы, яže otъ dreva, яko blagoutrobenъ, bыvъ klяtva.

[146] Vъ pяtokъ utra, sedalenъ (Glasъ 1, Oktoihъ):Nakresteprigvozdilsя esi, Щedre, obožilъ esi istlevšee naše suщestvo.

[147] 13 septemvrii, na utreni, Kanonъ predprazdnstva, pesnь 1.

[148] Vsemirnoe vozdvižeše čestnago i životvor. Kresta, na večerni, na stihovne stihirы:… i zemnii obožihomsя (και βροτοι έθεώθημεν).

[149] Vo vtornikъ večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы krestnы (Glasъ 1,Oktoihъ).

[150] Vъ sredu utra, na Liturgii Blažennы (Glasъ 1, Oktoihъ).

[151] Vъ pяtokъ utra, na Liturgii Blažennы (Glasъ 1, Oktoihъ): Raspensя Bezgrešne, grehi vsehъ vzяlъ esi Hriste (σταυρωθείς ό άναμάρτητος, τάςαμαρτίας πάντων ήρας Χριστέ).

[152] Vъ sredu utra, sedalenъ (Glasъ 2, Oktoihъ).

[153] tamo, na stihovna, stihirы krestnы.

[154] Vъ subbotu utra, na stihovne stihirы pokoйnы (Glasъ 2, Oktoihъ).

[155] Nedelя, na utreni, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 2, Oktoihъ).

[156] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu Krestu, pesnь 1(Glasъ 8, Oktoihъ).

[157] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovne stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ): Na kreste яvlьsя Hriste prigvoždaemь, izmenilъ esi dobrotu sozdaniя (ήλλοίωσας κάλλος κτισμάτων).

[158] Vъ četvertokъ večera, na Gospodi vozzvahъ stihirы voskresnы (Glasъ 3,Oktoihъ).

[159] Nedelя, na utreni, Kanonъ voskresenъ, pesnь 7 (Glasъ 2, Oktoihъ).

[160] Sreda, na utreni, Kanonъ čestnomu i životvor. Krestu, pesnь 1 (Glasъ2 Oktoihъ).

[161] Vъ sredu utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 4, Oktoihъ):… besmertie istočilъ esi čelovekomъ (την άβανασίαν έπηγασας άνθρώποις).

[162] Vъ pяtokъ utra, Kanonъ čestnomu i životvor. Krestu, pesnь 4 (Glasъ4, Oktoihъ): Яzvы preterpelъ esi Slove Božiй, i ponosnuю smertь, obezsmertstvuя suщestvo zemnыhъ umerщvlennoe strastьmi (άθανατίζων τηνούσίαν των βροτών, θανατωθέϊσαν πάθεσι).

[163] Sreda, na utreni, Kanonъ čestnomu i životvor. Krestu, pesnь 3 (Glasъ2, Oktoihъ).

[164] Nedelя tretiя svяtыhъ postovъ, Vъ subbotu večera na malei večerni,stihirы: Zaklюčaetь Edemъ drevomъ drevle zmii, drevo že kresta otverzaetъseй vsemъ hotящimъ postomъ i slezami očistitisя.

[165] tamo, Vъ subbotu na veliceй večerni, stihirы čestnago Kresta: Raduйsя, živonosnый kreste, Cerkve krasnый raю (της ‘Εκκλησίας ό ωραίοςπαράδεισος), drevo netleniя, prozяbšee namъ večnыя slavы naslaždenie (τοξΰλον της αφθαρσίας, το έξανβήσαν ήμιν αιωνίου δόξης την άπόλαυσιν).

[166] Sreda, na Liturggi Blažennы (Glasъ 2, Oktoihъ): Na kreste voznesšusя ti Spase, sovozneslъ esi vse čelovečeskoe estestvo (συνανΰψωσαςάπασαν φΰσιν των ανθρώπων).

[167] Vo vtornikъ večera, na stihovne stihirы krestnы (Glasъ 3, Oktoihъ).

[168] tamo: Drevo preslušaniя mipy smertь prazяbe (ξΰλον παρακοής τωκόσμω θάνατον έβλάστησε), drevo že kresta životъ i netlenie (το δε ξΰλοντου σταυρού, ζωήν και άφθαρσίαν).

[169] Vъ subbotu na veliceй večerni, na stihovneЪ stihirы, Slava i nыne Bogorodičenъ (Glasъ 4, Oktoihъ).

[170] Vo vtornikъ večera, na stihovne stihirы (Glasъ 5, Oktoihъ): Krestъ tvoй Hriste, aщe i drevo vidimo estь suщestvomъ, no božestvennoю odeяnoestь siloю (ει και ξυλον όράται τη“ ουσία, άλλα θείαν περιβέβληταιδυναστείαν), i čuvstvenna mirovi яvlяemь, umno naše čudotvoritь spasenie (και αισθητώς τω κόσμω φαινόμενος, νοητώς την ημών θαυματουργεί σωτηρίαν), emuže klanяnoщesя slavimъ tя Spase.

[171] Vъ sredu utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 5, Oktoihъ).

[172] tamo.

[173] tamo.

[174] tamo.

[175] tamo, Kanonъ krestu, pesnь 3: Uvяdaeši grъhovnый plamenь, raspinяemь Isuse na dreve za blagostь (μαραίνεις τής αμαρτίας φλόγα σταυρούμενος Ίησοΰ έν ξυλφ δι’ αγαθότητα).

[176] tamo, pesnь 4.

[177] Vъ sredu utra, sedalьnы (Glasъ 8, Oktoihъ).

[178] Nedelы tretiя svяtыhъ postovъ, Vъ subbotu na velicei večerni, stihirы čestnago Kresta.

[179] tamo, Vъ nedelю, na utreni, sedalenъ: Krestъ tvoй Gospodi, osvяtisя(ήγίασται), vъ nemъ bo bыvaюtъ isceleniя bolящihъ vo gresehъ (έν αύτω γαργίνονται Ίάματα τοις άσθενοϋσιν έν άμαρτίαις).

[180] tamo, Kanonъ voskresenъ, pesnь 5: Raй drugiй poznasя Cerkovъ, яkože prežde drevo imuщaя živonosnoe, krestъ tvoй, Gospodi, izъ negože prikosnoveniemъ bezsmertiю pričastihomsя (παράδεισος άλλος εγνώσθη ή ‘Εκκλησία ώςπριν, ξΰλον έχουσα ζωηφόρον, τον σταυρόν σου Κΰριε’ έξ ου δια προσψαύσεως,αθανασίας μετέχομεν).

[181] tamo, na utreni, samoglasnы.

[182] Vъ ponedelьnikъ četvertiя sedmicы sv. posta, na utreni, Tripesnecъ,pesnь 1.

[183] 13 septemvrii, na večerni, na stihovne stihirы.

[184] 14 septemvrii, Vsemirnoe vozdvižeše čestnago i životvorящago Kresta, na velicei večerni, na Gospodi vozzvah, Slava i nыnъ.

[185] tamo, na utreni, svetilenъ: Krestъ hranitelь vseя vselennыя (ό φύλαξπάσης της οικουμένης), krestъ krasota Cerkve (ή ώραιότης της Εκκλησίας)…,krestъ vernыhъ utverždenie, krestъ Angelovъ slava i demonovъ яzva (και τώνδαιμόνων το τραύμα).

[186] tamo, Stihirы samoglasnы čestnago Kresta.

[187] tamo, Slava i nыne:… radostiю že, spaseniя radi, eže podaetъ Mipy natomъ progvozdivыйsя Hristosъ Bogъ (χαρά δέ δια την σωτηρίαν, ην παρέχει τωκόσμω, ό έν αύτω προσπαγεις Χριστός ό Κΰριος). — A molitva kojom se blagosilja naprsni krst kao da sumira njegova čudotvorna desjtva i sile: Gospodi Isuse Hriste Bože, našъ, na dreve krestnemь voleю spaseniя našego radi prigvozditisя voshotevый, i prečestnoю svoeю krovš cie osvяtiti izvolivый i krestomъ svoimъ otъ rabotы vražiя mirъ iskupivый, i drevnee rukopisaše vraga našego djavola krestomъ rasterzavый, i rodъ čelovečeskii otъ mučitelьstva ego tъmъ svobodivый, tebe smirenno molimъ: prizri milostivno na znamenie cie krestnoe, i nizposli božestvennoe tvoe blagoslovenie i blagodatь… (Molitva koju sveštenik čita na: Blagoslovenie kresta kъ nošešno na persahъ. Dopolnitelьnый Trebnikъ, Kievъ 1912).

[188] 1 Kor. 1, 18.

[189] 1 Kor. 1, 24.

[190] 1 Kor. 1, 18.

[191] tamo.

[192] In 1 Cor. Homil. 4, 1; R. gr. t. 61, col. 30, 31.

[193] Is. 29, 14.

[194] 1 Kor. 1, 19-21.

[195] In 1 Cor. Homil. 4, 2; R. gr. t. 61, col. 32, 33.

[196] 1 Kor. 1, 22-24; sr. Gal. 5, 11.

[197] In 1 Cor. Homil. 4. 3; R. gr. t. 61, 33, 34, 35.

[198] Mt. 24, 30.

[199] Vъ nedelю četvertuю po Pasce na utreni, sedalenъ. — Sr. sv. Damaskin, Homil. in Sabbatum sanctum, 1; R. gr. t. 96, col. 601 BCD.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *