NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

4. Tajna Spasiteljevog stradanja, krsne smrti i tajna spasenja

v) Bogočovek skida prokletstvo sa roda ljudskog

 

U čudesnom Gospodu Isusu, naročito u njegovoj mnogoznačajnoj smrti za rod ljudski, Bog nas je blagoslovio svakim blagoslovom (έν πάση ευλογία)[1], i oslobodio ljude prokletstva koje je bilo na njima, po reči Apostola: Hristos nas je iskupio od kletve zakonske, postavši za nas kletva, jer je pisano: proklet je svaki koji visi na drvetu[2].

Kakvo je sve prokletstvo bilo na rodu ljudskom do ovaploćenja Gospoda Hrista koji ga je izobiljem božanskih blagoslova svoga bogočovečanskog podviga skinuo, objašnjava sveti Zlatoust: Adam je bio podvrgnut velikom prokletstvu, a Gospod Hristos velikom blagoslovu. Adamu bi rečeno: da si proklet u delima svojim (1 Mojs. 3, 17; 4, 11); tako i onima što su živeli posle njega: proklet ko nemarno radi delo Gspodnje (Jerem. 48, 10), i još: proklet svaki koji ne ostane na svima rečima ovoga zakona (5 Mojs. 27, 26), i još: proklet svaki onaj koji visi na drvetu (5 Mojs. 21, 23). Eto koliko je prokletstava. Od njih nas je oslobodio Hristos, postavši sam kletva (Gal. 3, 13). Kao što je On ponizio sebe da bi nas uzvisio, i umro da bi nas učinio besmrtnima, tako je i postao kletva da bi nas ispunio blagoslovom. Šta se može sravniti sa ovim blagoslovom, kada se preko kletve daje blagoslov? Nije On sam imao potrebu za blagoslovom, nego ga daje čoveku. Kao što ja, govoreći da je On ponizio sebe, ne razumem neku promenu u Njemu nego njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja (της οικονομίας σογκατάβασιν), tako i govoreći da je On dobio blagoslov, ja razumem ne to, kao da je On imao potrebu za blagoslovom, nego opet pokazujem njegovo snishođenje iz razloga domostroja spasenja (πάλιν της οικονομίας δείκνυμι την συγκατάβασιν). Tako, dakle, blagoslov se odnosi na njegovu čovečansku prirodu. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Hristos već više ne umire (Rm. 6, 9) i ne podleži kletvi; ili, bolje reći, On i pre toga nije podležao kletvi, ali ju je primio na sebe, da bi izbavio od nje čoveka[3].

Zašto je, po Mojsejevom zakonu, proklet pred Bogom svaki koji visi na drvetu? To objašnjava Mojsej u zakonu: Ko zgreši tako da zasluži smrt, te bude osuđen na smrt i obesiš ga na drvo, neka ne prenoći telo njegovo na drvetu, nego ga isti dan pogrebi, jer je proklet pred Bogom ko je obešen[4]. To znači, ovakva smrt bila je znak krajnje poročnosti, zbog čega je osuđeni na takvu smrt bio proklet pred Bogom. Nije svaki koji visi na drvetu, veli blaženi Jeronim, proklet pred Bogom, nego onaj koji je učinio greh dostojan smrti, te ubijen zato i obešen na drvetu. Nije on proklet stoga što visi na drvetu, nego stoga što je pao u takav greh (in talem pecatum), da je zaslužio da bude raspet[5].

Gospod Hristos, primivši krsnu smrt, iako bezgrešan, primio je na sebe prokletstvo te smrti, i svojom nezasluženom smrću uništio prokletstvo koje je bilo na rodu ljudskom. Pošto je onaj koji visi na drvetu proklet, veli sveti Zlatoust, to je onaj koji je imao da razreši tu kletvu trebao biti Slobodan od nje (ύπεΰθυνον ούκ έδει γενέσθαι αυτής), i primiti na sebe tu kletvu nezasluženu mesto one zaslužene, stoga je Hristos i primio na sebe takvu kletvu, i njome uništio onu zasluženu. I kao što nevin čovek, koji se reši da umre mesto osuđenoga na smrt, izbavlja ovoga od kazne, tako i Hristos učini. Pošto Hristos nije podležao prokletstvu za prestupanje Zakona, to je On i primio na sebe prokletstvo koje smo mi zaslužili a ne On, da bi sve oslobodio od zasluženoga, jer On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 53, 9). Kao što, dakle, onaj koji je umro mesto onih koji su imali umreti, oslobođava ove od smrti, tako i Onaj koji je primio na sebe prokletstvo oslobodio je od prokletstva[6].

Nikoga ne treba da zbunjuje to, piše blaženi Jeronim, što je Hristos postao za nas kletva, jer Bog, koji Ga je učinio kletvom, učinio Ga je i grehom za nas (2 Kor. 5, 21), a Spasitelj je od punoće Božanstva ponizio sebe uzevši obličje sluge (Flb. 2, 7). Ali poniženje Gospoda našeg jeste slava naša. On je umro da bismo mi živeli; sišao je u ad da bismo mi uzašli na nebo; postao je bezumlje (stultitia) da bismo mi postali mudrost (sapientia). On je od punoće Božanstva smanjio sebe (evacuavit), primivši obličje sluge, da bi u nama obitavala punoća Božanstva, i da bismo od slugu postali gospodari. On je raspet na drvetu da bi greh, koji smo učinili na drvetu poznanja dobra i zla, uništio raspećem svojim na drvetu. On je kasnije postao kletva, postao a nije rođen (factus, non natus), da bi blagoslovi, koji su bili obećani Avramu, sišli na nas[7].

Nevini Gospod Hristos postao je za nas kletva na taj način, što je primio na sebe prokletstvo prvorodnoga greha i svih grehova svega sveta[8], sa svima strašnim posledicama greha: nemoćima, mukama, stradanjima, smrću, koje i sačinjavaju tužnu i neminovnu kaznu za greh. Spasitelj je, iako bezgrešan, te kao takav slobodan od prokletstva za neispunjenje Zakona, podneo sve muke i kazne koje zbog greha leže na ljudskom rodu, i time nas iskupio od prokletstva greha. Svi su narodi bili pod prokletstvom (ύπό κατάραν), veli sveti Justin, jer su svi bili podložni gresima i porocima. Gospod Hristos je primio na sebe prokletstvo sviju, za sav rod ljudski podneo poniženje i smrt, da bi svojom smrću i vaskrsenjem pobedno smrt[9].

Može neko pitati, veli sveti Atanasije Veliki, zbog čega je Gospod Hristos pretrpeo krst, a ne što drugo? On je postradao na takav način, a ne drugačije, jer je to bilo korisno za nas. I za nas je najbolje što je Gospod to pretrpeo. Jer ako je On došao da ponese kletvu koja je bila na nama, kako bi drukčije postao kletva ako ne primajući smrt koja je bila pod kletvom? A to je krst. Jep je tako i pisano: proklet je svaki koji visi na drvetu (1 Mojs. 21, 23)[10].

Kada Apostol govori da Hristos postade za nas kletva (Gal. 3, 13), i: Onoga koji ne znađaše greha nas radi učini grehom (2 Kor. 5, 21), mi ne zamišljamo da je On sav (όλον) postao kletva ili greh, nego da je primio na sebe kletvu što je bila na nama, po reči Apostola: iskupi nas od kletve (Gal. 3, 13), i po reči Isaije: On grehe naše ponese (Is. 53, 4)[11].

Zato što je uzeo naše nemoći na sebe, Gospod Hristos se naziva nemoćnim, ma da nije nemoćan, jer je On sila Božja. On je nas radi postao greh i kletva (αμαρτία τε υπέρ ημών γέγονε κατάρα), ma da sam ne sagreši, nego samo ponese na sebi naše grehe i našu kletvu[12].

Postavši čovek, Logos je preneo na sebe i nemoći tela, da bismo mi, ne kao ljudi nego kao svoji Logosu (ώς ίδιοι τοΰ Λόγου), postali zajedničari večnoga života. Jer mi već ne umiremo po prvom rođenju u Adamu, nego, pošto su naše rođenje i sve telesne nemoći prenesene na Logosa, mi ustajemo od zemlje po uništenju kletve za greh kroz Onoga koji je u nama postao kletva nas radi[13].

Apostol Pavle piše: Hristos postade za nas kletva (Gal. 3, 13). Kao što se kaže: postade kletva, zato što je za nas primio na sebe kletvu (άνεδέξατο κατάραν), a ne što je postao kletva, tako se kaže i: Logos postade telo (Jn. 1, 14), zato što je za nas uzeo na sebe živo telo i postao čovek, a ne što se pretvorio u telo[14].

U starini su, veli sveti Zlatoust, neke zločince spaljivali, neke kamenovali, neke pak lišavali života na druge načine, ali raspeti i obešeni na krstu nije stradao samo što je podnosio krsne muke, nego i što je podvrgavan prokletstvu: proklet je svaki koji visi na drvetu, govori Sveto Pismo (5 Mojs. 21, 23). Ali ovaj prokleti, sramni znak najvećih muka, znak užasne kazne i proklete smrti, od velike sile raspetoga Hrista postao je za sve najželjeniji i najmiliji predmet. Carska kruna ne krasi toliko glavu koliko krst, jer je skupoceniji od vascelog sveta. Oblik krsta, nekada strašan svima, sada je toliko mio svima, da se svuda nalazi: kod upravljača i potčinjenih, kod žena i ljudi, kod devojaka i udatih, kod robova i slobodnih. Svi neprestano stavljaju kreni znak na najplementije delove svoga tela, i svakodnevno nose taj znak izobražen na svome čelu, kao na stubu. Krst blista na svetoj trpezi pri rukopoloženju sveštenika i zajedno sa telom Hristovim na tajnoj večeri; svuda se može videti gde se ističe: na kućama, na tržištima, u pustinjama, na putevima, u pešterama, na posteljama, na zlatnim i srebrnim sasudima, na dragom kamenju, na zidnim slikama, na telu bolesnih životinja, na telu besomučnih, u ratu, u miru, danju i noću, na svečanim skupovima i u ćelijama podvižnika. Toliko je svima postao mio ovaj divni dar, ova neiskazana blagodat (ή άφατος αΰτη χάρις). Niko se već ne stidi i ne plaši pri pomisli, da je krst znak proklete smrti. Naprotiv, svi ga mi poštujemo kao ukras veći od krune i diademe i ogrlica od dragog kamenja. Tako je on postao ne samo ne strašan, nego i vrlo željen i mio svima, te blista svuda: po kućama, po krovovima, na knjigama, u gradovima, u selima, u naseljenim i nenaseljenim mestima[15].

Objašnjavajući Apostolove reči (Gal. 3, 13), blaženi Teodorit veli: Nevin i Slobodan od svakog greha, Gospod Hristos je isplatio naš dug i nas, prezadužene i stoga prinuđene da robujemo, udostojio je slobode, iskupivši nas i kao otkupnu cenu predloživši za nas svoju vlastitu krv. Radi toga je podneo i krenu smrt, jer je ova vrsta smrti bila po Zakonu prokleta, a prokleta je bila i naša priroda (ή φΰσις) pošto je bila narušila Zakon[16].

Onoga koji ne znađaše greha nas radi učini grehom (δι’ ημάς άμαρτίαν έποίησε)[17]. Povodom ovih Apostolovih reči sveti Zlatoust veli: Da je Bog samo ovo učinio, i ništa drugo, trebalo bi se zamisliti nad ogromnošću samo ovog jednog dela: On Sina svog dade za one koji su Ga uvredili. A on je mnogo još i drugih dobrih dela učinio za nas, i svrh svega: za nepravednike je osudio na stradanja Onoga koji nikakvu nepravdu nije učinio. Ali Apostol je ukazao na nešto daleko veće od toga. Na šta dakle? Na to, da je On Onoga koji ne znađaše greha, Onoga koji je sušta pravda (τον αύτοδικοαοσΰνην όντα) učinio grehom, to jest dopustio da bude osuđen kao grešnik, i da umre kao proklet, jer je proklet svaki koji visi na drvetu (5 Mojs. 21, 23)… Velika je stvar kada i grešnik umire za nekoga; ali kada pravednik strada na takav način i umire za grešnike, i ne samo umire, nego umire kao proklet, i ne samo kao proklet, nego nam svojom smrću daruje velika dobra, koja mi nikada očekivali nismo (jer se veli: da mi budemo pravda Božja u Njemu. 2 Kor. 5, 21), onda, kakva reč, kakav um može to izraziti i shvatiti? Jer pravednika, veli Apostol, Bog učini grešnikom (έποίησεν άμαρτωλόν), da bi grešnike učinio pravednicima[18].

Gospod Isus, bogoslovstvuje sveti Bogoslov, postaje Jevrejima kao Jevrejin, da Jevreje pridobije; onima koji su pod Zakonom postaje kao podzakonik, da njih iskupi; slabima postaje kao slab, da slabe spase. On svima postaje sve, da sve pridobije. Ali On ne postaje samo Jevrejin i ne uzima na sebe nedolična i unižavajuća imena nego, što je najneprikladnije od svega, On se naziva samim grehom (αΰτοαμαρτία. 2 Kor. 5, 21) i samom kletvom (αΰτοκατάρα, Gal. 3, 13). Iako On to u stvari nije, ali se naziva tako. Jer kako može biti greh Onaj koji i nas oslobađa greha? I kako može biti kletva Onaj koji inas iskupljuje od prokletstva Zakona? Ali On se naziva tako da bi i do tog stepena pokazao svoju smirenost, i time nas naučio smirenosti koja vodi na visinu[19].

Iz razloga domostroja spasenja Gospod Hristos radi nas postade grehom (2 Kor. 5, 21) i kletvom (Gal. 3, 13), ne budući to po prirodi (φΰσει) nego postajući to iz čovekoljublja (κατά φιλανθρωπίαν)[20]. Gospod Hristos se u svemu upodobio rodu ljudskom i stradao sa njim, po reči Proroka: On grehe naše nosi i bolove naše uze na se (Is. 53, 4), i: On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17), pošto se obukao u telo, dostupno bolestima i nemoćima. Još je rečeno: nas radi učini grehom (2 Kor. 5, 21) Njega koji greha ne učini nego kao da je učinio (ού πεπονηκώς, αλλ’ ώς πεποιηκώς), da bismo se mi opravdali. I još je napisano: postade za nas kletva, da nas iskupi od kletve (Gal. 3, 13). I nazvan je prokletim, pošto je blagovoleo da se iz saučešća (τη συμπάθεια) nazove zajedno s nama jednim istim imenom. U svemu tome On se upodobio ljudskom rodu, primivši na sebe obličje sluge, kao da je On sam bio prestupnik Zakona, i predloživši na žrtvu za rod ljudski svoje sopstveno Lice (το ίδιον πρόσωπον), privoleo je Oca na milost[21].

Nas je tajna naučila (παρά μυστηρίου) imi verujemo, izjavljuje sveti Grigorije, da je ljudska priroda spasena kroz sjedinjenje sa Logosom. Jer Onaj koji radi nas postade greh (2 Kor. 5, 21) i kletva (Gal. 3, 13), kako to veli Apostol,iuzenasebe nemoći naše, po reči proroka Isaije (Is. 53, 4), ne ostavi pri sebi neizlečene greh, kletvu i nemoć, nego smrtno bi progutano životom (2 Kor. 5, 4); raspet po nemoći, živ je po sili (2 Kor. 13, 4); kletva bi pretvorena u blagoslov[22].

Apostolove reči: Hristos nas iskupi od kletve zakonske postavši za nas kletva (Gal. 3, 13), ne znače, veli sveti revnitelj Pravoslavlja, da se izvor dobara pretvorio u kletvu, nego da nas je On sobom (δι’ αυτού) oslobodio greha ili prokletstva. Isto tako, Apostolove reči: Onoga koji ne znađaše greha nas radi učini grehom (2 Kor. 5, 21), ne znače promenu (την τροπήν) pravde (jer je Bog nepromenljiv i neizmenljiv), nego uzimanje naših grehova na sebe, po reči Evanđelista: Gle, jagnje Božje koje uzima greh sveta na sebe[23].

Gospod Hristos je podneo stradanja da bi izvršio naše spasenje. Jer pošto su oni što su robovali grehu bili podložni kaznama za greh (τοις έπιτιμίοις ύπεΰβυνοι της αμαρτίας), a Gospod Hristos, kao slobodan od greha i ostvarivši svu pravdu, primi na sebe kaznu grešnika (την των αμαρτωλών κατεδέξατο τιμωρίαν), krstom uništi drevnu kletvu, a trnovim vencem učini kraj Adamovim mukama, jer je Adamu posle pada bilo rečeno: Zemlja da je prokleta u delima tvojim; trnje i korov će ti rađati (1 Mojs. 3, 17 18). Kroz žuč On uze u sebe gorčinu i muku smrtnog i stradalničkog života ljudskog; kroz ocat On primi na sebe ljudsku promenu na gore, i podari povratak na bolje; skerletnom haljinom označava carstvo, trekom nemoć i truležnost đavolove sile; primanjem šamara i podnošenjem naših uvreda, i opomena, i udaraca On objavi našu slobodu[24].

Logos Božji je postao telo ne pretvorivši se u telo, tako se za Njega kaže da je postao kletva i greh; a u samoj stvari On niti je postao kletva niti greh, nego je, pravedan, ubrojen među bezakonike (έν τοις άνόμιος έλογίσβη), da bi uništio greh. On koji blagosilja tvar bio je nazvan i prokletim, da bi razrešio našu kletvu i oslobodio kazne one koji veruju u Njega. Nije dakle istinski (κατά άλήθειαν) postao ni kletva ni greh; bio je nazvan tako, da bi uništi kletvu i greh[25].

Hristos nas je iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva, veli sveti Kiril, jer je pisano: proklet je svaki koji visi na drvetu; da na neznabošcima bude blagoslov Avraamov u Hristu Isusu, da obećanje Duha primimo kroz veru (Gal. 3, 1314). Smrt Hristova postade spasonosna za svet, jer On postade kletva, podnevši smrt, i bivši obešen na drvetu, da bi greh uništio, da bi blagoslov Avraamov bio na svima narodima u Hristu Isusu, tj. da bi se opravdali narodi verom, po obećanju datom Avraamu, da obećanje Duha primimo kroz veru. Kada, dakle, smrt Hristova uništi zakonsku kletvu i donese blagoslov Avraamov narodima, to jest blagodat kroz veru, i učini nas zajedničarima Svetoga Duha, onda znači da Hristova smrt nije bila smrt običnog čoveka, nego da Logos, postavši telo,postradatelomzasvet (σαρκι πέπονϋεν υπέρ τού κόσμου), i njegovo stradanje bi dovoljno za iskupljenje sveta (και γέγονεν ίκανόν το αυτού πάθος εις την τοΰ κόσμου λΰτρωσιν)[26].

Po svetom Maksimu Ispovedniku, kroz Adamov prestup prokletstvo je leglo na svu zemlju i na sav ljudski rod. Da bi tvar primila blagoslov Boga Oca, Sin Božji postaje kletva i greh, uništavajući kletvu i uzimajući greh sveta na sebe. Dve su kletve bile na čoveku: jedna je plod ljudske slobodne volje, tj. greh, a druga smrt, koja je s pravom (δικαίως) bila dodeljena prirodi zbog dobrovoljnog greha. Bog, tvorac prirode, u osuđenoj prirodi dobrovoljno uze na sebe kletvu, tj. smrt (εκουσίως ύπελθών κατάραν, φημι δε, τον θάνατον), i živeću u čoveku po volji greha kletvu ubi svojom vlastitom smrću krstom[27].

Treba znati, piše sveti pesnik bogočovečanskih istina, da postoje dve vrste usvajanja: jedno prirodno i suštastveno (φυσική και ουσιώδης), a drugo lično i relativno (προσωπική και σχετική). Prirodno i suštastveno je ono, po kome Gospod iz čovekoljublja uze na sebe našu prirodu i sva naša prirodna svojstva, postavši po prirodi i uistini čovek i iskusivši ono što pripada našoj prirodi; lično pak i relativno usvajanje biva, kada neko iz izvesnih obzira, na primer iz saučešća ili ljubavi, uzima na sebe lice drugoga (το έτερου υποδύεται πρόσωπον) i mesto njega (άντ’ αυτού) govori radi njega (υπέρ αύτοΰ) reči koje nemaju nikakve veze sa njim. Na takav način Gospod usvoji sebi i prokletstvo, i ostavljenost našu od Boga, i tome slično što se ne odnosi na prirodu; usvoji to, ne što On jeste takav ili postade takav, nego što uze na sebe naše lice (το ήμέτερον πρόσωπον) i ubroja sebe među nas. Eto, takav smisao imaju reči: postavši za nas kletva (Gal. 3, 13)[28].

Pošto je Adam pao pod kletvu, veli sveti Simeon Novi Bogoslov, a kroz njega i svi ljudi koji od njega proizlaze, i Božja odluka o tome nikako nije mogla biti uništena, to Hristos postade za nas kletva time što bi obešen na drvetu krsta, da bi sebe prineo na žrtvu Ocu svome i prevelikom vrednošću žrtve uništio Božju odluku. Jer šta je veće i više od Boga? Kao što u ovoj svukolikoj vidljivoj tvorevini nema ničeg višeg od čoveka, jer je sve vidljivo stvoreno za čoveka, tako je Bog nesravnjeno viši od svega stvorenoga i sa Njim se ne može uporediti ništa, ni sva vidljiva ni nevidljiva tvar. I tako je Bog, koji je nesravnjeno viši od celokupne vidljive i nevidljive tvorevine, primio prirodu čovečansku, koja je iznad svukolike vidljive tvorevine, i prineo je na žrtvu Bogu i Ocu svome. Zastidevši se takve žrtve, reći ću tako, i uvaživši je, Otac nije mogao da je ostavi u rukama smrti, zato je uništio svoju odluku i vaskrsao iz mrtvih najpre i u početku Onoga koji je prineo sebe na žrtvu, u otkup i u zamenu za srodne Mu ljude, a posle, u poslednji dan svršetka ovoga sveta, vaskrsnuće i sve ljude. Uostalom, duše onih koji veruju u Isusa Hrista, Sina Božija, u ovu veliku i strašnu žrtvu, Bog vaskrsava u sadašnjem životu, i kao znak ovoga vaskrsenja služi blagodat Svetoga Duha, koju On daje duši svakog hrišćanina kao neku drugu dušu[29].

Gospod je radi nas postao čovek i svoja božanska stradanja dao nam kao lekove (φάρμακα) za lečenje od naše nemoći. Pomoću njih mi smo se obnovili i života udostojili, i postali učesnici božanskih tajni i uživamo duhovne darove. Po svetom Apostolu, Hristos nas je iskupio od zakonske kletve postavši za nas kletva (Gal. 3, 13). Hristos je postao za nas kletva, jer je dao sebe za nas (υπέρ ημών), dobrovoljno podnevši sramnu i prezrenu smrt. On nas je iskupio od kletve, jer je prolio svoju božansku i svetu krv, i oslobodio nas osude i truleži ada. Hristos je postao kletva, jer je pretrpeo smrt prokletih i zločinaca. Pošto On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 53, 9; 1 Petr. 2, 22), te On preokrenu kletvu u blagoslov (μετέστρεψε την κατάραν είς εύλογίαν), uze na sebe greh sveta i podari nam put spasenja. Jer Gospod dođe da ukloni kletvu koja beše bačena na nas; radi toga i krenu smrt pretrpe[30].

Molitvena duša svete Crkve bogonadahnuto oseća spasonosnu silu i značaj časnog krsta kao oruđa kojim je kletva skinuta sa roda ljudskog. Kada Bezgrešni predaje sebe na smrt, On time uništava kletvu roda ljudskog[31]. Beskonačna je simvolika dvaju drveta za sudbu roda ljudskog: u drvetu poznanja dobra i zla u raju bila je usredsređena tajna volje Božje u odnosu prema saznanju roda ljudskog, i rod ljudski je pao kraj njega; a drvo krsta ponovo otkriva svu volju i ljubav Božju prema rodu ljudskom; kraj jednog i zbog jednog drveta rod ljudski pada, kraj drugog i zbog drugog rod se ljudski diže. Molitveno saznanje Crkve je snažno proniknuto tom dvostrukom tajnom, koja je beskrajna i na jednoj i na drugoj strani. Hristočežnjiva duša Crkve krotko se obraća raspetom i vaskrelom Gospodu: Rane i muke pretrpeo si, Hriste, isceljujući rane srca moga; a prikovan na drvetu uništio si kletvu koja je bila od drveta (ξΰλου την κατάραν ήφάνισας)[32]. Zbog drveta poznanja dobra i zla čovek je izgubio večni život i bio proklet; zbog drveta krsta Hristovog na čoveka silazi blagoslov Božji i on dobija božanski život, jer Spasitelj drvetom krsta isceljuje kletvu koja je od drveta i ubija đavola koji je umrtvio čoveka[33]. Drvo krsta Spasovog javi se kao spasenje svetu, jer On po svojoj volji bi raspet na njemu, i izbavi od kletve zemnorodne ljude[34]. Svojom česnom krvlju Gospod nas je iskupio od kletve zakonske[35]. Krstom svojim Gospod je uništio kletvu koja je bila od drveta[36], i oslobodio od nje rod ljudski[37].

Na Veliki Petak, kada se zlo ljudsko koje muči Boga takmiči sa Bogom koji oprašta ljudima, molitvena misao Crkve jeca kroz tužnu rečitost: Danas se zbiva strašna i preslavna tajna: Neopipljivog hvataju, vezuju Onoga koji je rod ljudski razrešio kletve, nepravedno ispituju Onoga koji ispituje unutrašnjost srca i duše, u tamnici zatvaraju Onoga koji je bezdan zatvorio, pred Pilatom stoji Onaj pred kojim dršćući stoje nebeske Sile, stvorenje rukom udara Tvorca, na krsnu smrt osuđuju Onoga koji sudi živima i mrtvima, u grobu zaključavaju Razoritelja ada, slava Tebi, nezlobivi Gospode, koji sve milostivo podnosiš, i koji si spasao od kletve sve ljude[38]. Iskupio si nas od kletve zakonske česnom krvlju svojom i kopljem proboden istočio si besmrtnost ljudima, Spasitelju naš, slava Ti[39].

 


NAPOMENE:

[1] Εφ. 1, 3.

[2] Gal. 3, 13: Χριοτός ήμας έξηγόρασεν έκ της κατάρας του νόμου, γενόμενος ήπέρ ήμων κατάρα’ γέγραπται γάρ’ Επνκατάρατος πάς ό κρεμάμενος έπν ξύλου.

[3] Expositio in Psalm. 44, 4; R. gr. t. 55, col. 188-189.

[4] 5 Mojc. 21, 23.

[5] Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 387 S

[6] In Galat. cap. 3, 34; R. gr. t. 61, col. 652-653.

[7] Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 389 ABC.

[8] Cp. Jn. 1, 29.

[9] Dialog. cum Tryph. s 95; Apolog. I, 63.

[10] De incarnat. Verbi, 25; R. gr. t. 25, col. 137 D-140 A.

[11] On, Contra arian. Orat. II, 47; P. gr. t. 26, col. 248 A.

[12] ib. 55; col. 265.

[13] On, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 S-396 Α.

[14] On, Epist. ad Epict. 8; P. gr. t. 26, col. 1064 A.

[15] Contra Judaeos et gentiles. quod Christus sit Deus, 9; P. gr. t. 48 col. 825-826.

[16] De providentia, Orat. X; Ρ. gr. t. 83, col. 756 D-757 A.

[17] 2 Kor. 5, 21.

[18] In epist. 2 ad Corinth. Homil. 11, 3; P. gr. t. 61, col. 478.

[19] Sv. Grigorije Bogoslov, Orat 37, 1; R. gr. t. 36, col. 284 Α.

[20] Sv. Grigorije Niski, Contra Eunom., lib. II; R. gr. t. 45, col. 528 D. — Cp.Antirrheticus, 23; P. gr. t. 45, col. 1172 A: Sv. Pismo veli da je Hristos postao grehom radi nas (2 Kor. 5, 21), tj. da jesjedinio sa sobom dušu čovečansku koja je sposobna za greh (την άμαρτικήν του άνθρωπου ψυχήν προς εαυτόν ένώσαι).

[21] On, Adversus Arium et Sabelium, 7; R. gr. t. 45, col. 1292 AB.

[22] On, Adversus Apollinarem; P. gr. t. 45, col. 1276 VS.

[23] Sv. Kiril Aleksandriski, De incarnat. Domini, 18; R. gr. t. 75, col.1449 S.

[24] ib. 27; col. 1465 D 1468 A.

[25] On, Apologeticus pro XII capit. contra orient. Anathem. I; P. gr. t. 76, col.324 A; cp. De recta fide ad regin., P. gr. t. 76, col. 1293 VS.

[26] On, De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col. 1293 B.

[27] Quaest. ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 652 BCD; sr. On, Liber asceticus, 10.13, P. gr. t. 90, col. 920 AB, 921 VS.

[28] Sv. J. Damaskin, De fide, III, 35; R. gr. t. 94, col. 1093 AB; sr. On, Homil.in Sabbatum sanct.; P. gr. t. 96, col. 617 VS.

[29] Slovo pervoe, 3; str. 2021; Slova prep. Simeona Novago Bogoslova, Vыspuskъ pervый, Moskva.

[30] Filotej, patrijarh carigradski, In exaltat. crucis, 3; R. gr. t. 154, col.721 VS.

[31] Nedelя tretiя svяtыhъ postovъ, Vъ subbotu večera na maleй večerni stihirы: Da Adamovu potrebiši klяtvu (άφανίσης την κατάραν), plotь našu priemleši krome skvernы, raspinaešisя i umiravši Isuse preblagiй.

[32] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 4 (Glasъ 1, Oktoihъ).

[33] Vъ sredu utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 4, Oktoihъ);… drevomъ uvračevalъ (ίασάμενος), юže otъ dreva klяtvu (την τού ξύλου κατάραν), ubivый lestiю umertvivšago mя zmiя (κτείνας τον άπατη με θανατώσαντα όφνν), i darovalъ mi esi božestvennuю žiznь.

[34] Vъ sredu utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 5, Oktoihъ): Drevo kresta tvoego Spase našъ, mirovi яvisя spasenie; na tomъ bo prigvozdilsя esi voleю,i otъ klяtvы izbavilъ esi zemnorodnыhъ (τής κατάρας έρρΰσω τους γηγενείς).

[35] Vъ sredu utra, sedalьnы krestnы (Glasъ 4, Oktoihъ): Iskupilъ nы esi otъ klяtvы zakonnыя čestnoю tvoeю kroviю (έξηγόρασας ημάς έκ τής κατάραςτοΰ νόμου τω τιμίω σου άίματι) . Sr. Akatistъ Isusu Sladčaйšemu, Kondakъ 5:Bogotočnoю kroviю, яkože iskupilъ nasъ drevle otъ zakonnыя klяtvы, Isuse.

[36] Vъ subbotu, na veliceй večerni, stihirы voskresnы (Glasъ 2, Oktoihъ): Krestomъ tvoimъ uprazdnilъ esi, юže otъ dreva klяtvu (έν τω σταυρωσου κατήργησας την τοΰ ξύλου κατάραν).

[37] Vъ nedelю, na hvalitehъ stihirы voskresnы (Glasъ 4, Oktoihъ): Krestomъ tvoimъ Hriste, otъ drevniя klяtvы (τής αρχαίας κατάρας) svobodilъ esi nasъ.

[38] Vo svяtый i velikiй pяtokъ večera, na Gospodi vozzvahъ, stihirы:Strašnoe i preslavnoe tainstvo dnesь deйstvuemo zritsя (φοβερόν και παράδοξον μυστήριον, σήμερον ένεργούμενον καθοράται): neosяzaemый uderžavaetsя; vяžetsя, razrešali Adama otь klяtvы (δεσμειται, ό λΰων τον ‘Αδάμ τηςκατάρας); ispituяй serdca i utrobы nepravedno ispituetsя; vъ temnice zatvorяetsя, iže bezdnu zatvorivый; Pilatu predstoitь, emuže trepetomъ predstoяtь nebesnыя silы; zaušaetsя rukoю sozdaniя Sozdatelь; na drevo osuždaetsя, sudяй živыmъ i mertvыmъ ; vo grobe zaklюčaetsя razoritelь ada; iže vsя terpяй miloserdno i vsehъ spasый otъ klяtvы, nezlobive Gospodi, slava tebe (ό πάντα φέρων συμπα&ως, και πάντας σώσας της αράς, άνεξίκακεΚΰριε, δόξα σοι).

[39] Veliki Petak, Posledovanie svяtыhъ i spasitelьnыhъ strasteй Gospoda našego I. Hrista, Antifonъ 15, sedalenъ: Iskupilъ nы esi otь klяtvы zakonnый čestnoю tvoeю kroviю, na kreste prigvozdivsя, i kopiemъ probodsя, bezsmertie istočilъ esi čelovekomъ, Spase našъ, slava tebe (έξηγόρασας ημάςέκ της κατάρας τοΰ νόμου, τω τιμίω σου άίματι, τω σταυρω προσηλωθείς, και tfjλόγχη κεντηθείς, την άθανασίαν έπηγασας άνθρώποις’ Σωτήρ ήμων, δόξα σοι).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *