Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

б) Искупљење Богочовеком

 

Нови Завет је сав у свештеној и неизреченој тајни крста Христовог. Све новозаветне истине и сва новозаветна добра корене су у тајни Богочовековог крста и црпу из ње своју спасоносну и животворну силу, али и своју божанску тајанственост. Једно је очигледно: свеспасоносна сила крста Христовог пружа се за човеком у свима његовим понорима, и страстима, и пороцима, и гресима, обухвата га целог, спасава, искупљује, очишћује и освећује.

Чудесни Спаситељ је на Тајној вечери најпотпуније открио тајну своје крсне смрти, и свој Нови Завет свео, готово, на њу. Јер Нови Завет je завет у крви Богочовека Христа, коja се пролива ради отпуштања грехова, а то значи: ради спасења од смрти, зла и ђавола. Тајанствено спасоносни смисао и животворну силу своје смрти човекољубиви Спаситељ открива говорећи: Ово је тело моје које се за вас даје; и : Ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштања грехова[1]. Тајну крста Господ је занавек сјединио са светом тајном Причешћа. Ова тајна је основ свих добара, вели свети Златоуст, јер њоме Господ и спасава и поучава[2]. На Тајној вечери Господ је извршио спасоносне тајне[3], које се односе на сав род људски. По блаженом Теофилакту, Спаситељеве речи: „које се за вас даје и пролива” не значе да се тело његово даје и крв пролива само за Апостоле него за сав род људски (υπέρ της ανθρωπινής φύσεως), засву људску природу уопште (ύπερ της ημετέρας φύσεως των ανθρώπων)[4].

Своју жртву за род људски сам Спаситељ назива искупљењем, откупом (λΰτρον): Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе (δούναι την ψυχήν αύτοΰ λΰτρον αντί πολλλων)[5]. По тумачењу светог Златоуста ове Спасове речи, значе, да се Господ није зауставио само на служењу другима, него је и душу своју дао у откуп, и то за непријатеље, допустивши да буде распет на крсту[6]. А по тумачењу блаженог Теофилакта, речи: „за многе”, значе: за све, јер сви јесу многи (oi γαρ πάντες, πολλοί)[7].

Целокупним својим богочовечанским животом на земљи, а нарочито својом добровольном крсном смрћу, Господ Исус је показао да је Он заиста безгрешно Јагње Божје које узима грех света (ό αΐρων την άμαρτίαν του κόσμου)[8], и то сав грех у свој његовој физичкој и метафизичкој стварности и пуноћи[9].

Као безгрешни Богочовек, Господ Христос је узео на себе сав грех света, и није се заразно њиме, јер у Божанству нема места греху, нити у човечанској природи која је ипостасно сједињена са Божанском. Очигледно је, вели блажени Теофилакт, да онај који је толико чист те узима на себе грех света и уништава грех, није могао имати греха[10]. Христос се назива Јагње Божје или што Га је Бог предао на смрт за нас (υπέρ ήμων), или што је смрт његову примио за наше спасење (έπί σωτηρία ήμων). Као што ми обично говоримо: ова је жртва тога и тога, уместо да кажемо: ову жртву је принео тај и тај; тако се и Господ назива Јагње Божје што Га је Бог и Отац из љубави према нама предао на заклање за нас[11]. Јагњад, коју су у Старом Завету клали, нису потпуно (παντελώς) уништавала грех, али ово Јагње узима на себе грех целога света, то јест уништава, изглађује (αφανίζει, έκ μέσου ποιεί)[12].

Пошто је узео на себе сав грех света у његовој безмерној погубности и страшилности[13], и принео Себе као безазлено и напорочно Јагње на жртву за људе, Господ Христос је испунио сву правду Божју која је с правом и сасвим природно због греха била осудила човека на смрт. По природи својој, правда Божија не трпи грех који укључује смрт; од боголике природе човекове она захтева живот свет, безгрешан. Својим богочовечанским домостројем спасења Спаситељ је потпуно задовољио правду Божију, и као нови Адам, као претставник новог човечанства, стекао право, које је као Бог увек имао, да људима отпушта грехе, да их освећује крвљу својом и уводи у живот вечни.

Безгрешан у свуколикој реалности своје Богочовечанске личности Господ Христос, по неизменљивим божанским законима, није могао умрети, јер је смрт последица греха, плата за грех[14]. Он, нови ради нас Адам и Бог, постао је, по речима светог Григорија Богослова, страдајућим у борби са грехом[15]. Иако по природи своје божанске безгрешности бесмртан и надсмртан, човекољубиви Господ је добровољно примио смрт за људе које је због греха и свеопште огреховљености пустошила смрт, и својом искупитељском жртвом постао Искупитељ и Спаситељ рода људског од греха и смрти.

Као Пастир добри положивши душу своју за овце, Господ Христос искупљује и спасава људе од греха и смрти, осигуравајући им живот вечни у изобиљу[16]. Искупитељски карактер своје добровољне смрти Спаситељ наглашава објашњавајући смисао свете Евхаристије: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света (υπέρ της τοΰ κόσμου ζωής)[17]. Ана Тајној вечери, као потврђујући ове своје речи, Господ говори о светом хлебу Евхаристије: Ово је тело моје које се даје за вас (το υπέρ υμών διδόμενον)[18].

Једини је Господ Исус, вели свети Атанасије Велики, и умро, за безакоња људска вођен на смрт (Ис. 53, 8) и, када је био мртав, остао слободан, јер није имао греха који би Га учинио подложним смрти, због чега је и рекао: Власт имам положите душу своју и власт имам узети је опет (Јн. 10, 18)[19]. Живот не може умрети, но шта више сам оживљава мртве. Дакле, по Божанству од Оца Господ је извор живота, а умро је и васкрснут је из мртвих Човек који је од Деве Марије, који се и моли за нас, и ради кога нас је примило на себе Божанство Логоса… А Господњи човек није умро против своје воље нити од болести (ό δε Κυριάκος άνθρωπος ουκ άκων, ούδε άσβενήσας άπέθανεν), него је по својој вољи отишао у смрт којом је извршио домострој спасења (αλλ’ άφ’ έαυτοΰ ηλθεν έπι την τοΰ θανάτου οίκονομίαν), поткрепљаван Богом Логосом који се био уселио у њега и који је рекао: Нико не узима душу моју од мене, већ је сам од себе полажем. Власт имам положити је и власт имам узети је опет (Јн. 10, 18). Божанство Сина, дакле, и полаже и узима душу човека, кога је Син узео на себе, јер је Он примио целог човека, да би и оживео целог човека, а с њим и мртве. Син, као свемогућ и Саздатељ свесвега, припрема себи у Деви храм тело, и чини га својим као оруђе (ιδιοποιείται τούτο ώσπερ όργανον), усељујући се у њега и пружајући кроз њега знање о себи. Ради тога Он узима на себе тело, које може умрети, да би оно, поставши телом Бога Логоса, било довољно смрти место свих (άντι πάντων ίκανόν γένηται τω βανάτω), и остало нетрулежно због обитавајућег у Њему Логоса[20].

Смрт Господа Христа није била као смрт наше природе, јер његово тело није било подложно закону греха, да би понело смртну казну због греха, него је Он био мучен за грехе других… Он није умро за своје грехе, већ за грехе других; умро je смртном природом, али не живом[21].

Адам je згрешио и умро; Христос није згрешио и такође је умро. Ово је необично и чудно: Адам је згрешио и умро, а Христос није згрешио и такође је умро. Откуда то и зашто? Зато, да би се онај који је згрешио и умро могао помоћу онога који није згрешио и умро ослободити од окова смрти (δια του μή άμαρτόντος καν αποθανόντος δυνηθή των θανάτου δεσμών έλευθερωθήναι). Тако често бива и са новчаним дужницима: ако је неко дужан некоме новчано и не може да врати, остаје због тога у рукама повериоца; а неко други, иако није дужник, али имајући могућности да плати, плаћа и ослобађа дужника. Тако се десило и са Адамом и Христом. Адам је постао дужник, подложан смрти, и био је у рукама ђавола, Христос није био дужник и није био у рукама ђавола, али је дошао и платно смрћу за онога што је био у ђаволовим рукама, да би човека ослободио од окова смрти[22].

Христос једном умре (Рм. 6, 10); из тога не треба изводити закључак да је Он смртан. Напротив, због тога баш Он и остаје бесмртан, јер смрт његова постаде смрт смрти (θανάτου γαρ θάνατος ό θάνατος αύτοϋ γέγονε), и пошто Он умре, стога и не умире. То и значе Спаситељеве речи: смрћу умре греху (Рм. 6, 10). Шта значи: греху? То јест, сам по себи Он не беше подложан смрти, него умре за грех наш (δια την άμαρτίαν την ήμετέραν). Јер Он ради тога и умре, да уништи грех, да му пресече жиле и одузме сву силу[23].

Једна иста и недељива личност је и Спаситељ и Искупитељ, стога Господ Христос једини и спасава и откупљује. Каква је разлика између спасења и избављења? пита свети Василије Велики, и одговара: та, што је спасење, у ствари, нужно немоћнима (οι άσϋενοϋντες), а избављење онима што суу ропству (τοΰ ρυσθήναι δε οι έν τη αιχμαλωσία κατεχόμενοι). Стога, ко има у себи немоћ, али налази у себи и веру, њега властита вера упућује спасењу, јер је речено: вера твоја спасе те (Лк. 7, 50); и још: нека ти буде како си веровао (Мт. 8, 13). А коме је нужно избављење, он очекује да други за њега положе потребну накнаду (τιμήν). Стога онај коме прети смрт, знајући да је један Спаситељ и један Искупитељ (εις ό σώζων, εις ό λυτροΰμενος), говори: у Тебе се уздам, спаси ме од немоћи, и избави ме из ропства[24].

Тајна искупљења рода људског опкољена је са свих страна бескрајностима божанске љубави: безгрешни Богочовек, иако по природи бесмртан, добровољно умире, да би својом богочовечанском смрћу искупио људе од смрти. Разуме се, посреди је страшна антиномија вере, а у њој бескрајна тајна чијој се спасоносној стварности приступа дивљењем вере: О чуда! како Живот свега и свачега окуси смрт?[25]

Божанска истина о искупитељском значају и сили Спаситељеве смрти саставни је део старозаветног и новозаветног Откривења. Еванђелски јасно благовести о томе богонадахнути пророк Исаија. По њему, Месија безгрешни Страдалник својим невиним страдањем и добровољном смрћу за нас јавља се као откупна жртва којом се ми исцељујемо од греха и смрти: Он грехе наше носи и немоћи наше узе на себе[26]; Он би рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша; кар беше на њему нашега мира ради; раном његовом ми се исцелисмо[27]. Сви ми као овце залутасмо; сваки од нас крену својим путем; и Господ га предаде ради грехова наших[28]. Мучен би и злостављан; као јагње вођен би на заклање[29]; грехе многих он понесе, и за безакоња људска би предан на смрт[30].

Искупитељска смрт Спаситељева је не само пророкована, већ и пресликована у Старом Завету, јер су старозаветне жртве њене праслике. Крајња сврха свих старозаветних жртава била је: очишћење људи од греха, помирење с Богом[31]. Греси су се преносили на жртвене животиње, а тиме и кривице људске и одговорности[32]. Али старозаветне жртве и њихова дејства били су праслике и сенка Христове жртве, којом је Он једном за свагда искупио људе од греха и смрти[33].

Испуњени Духом Светим и вођени Њиме кроз све тајне Откривења, свети Апостоли, једнодушно осећају, знају и исповедају: да је Господ Христос својом крсном смрћу извршио искупљење и спасење рода људског.

Врховни Апостол има козмичку визију о безмерној вредности богочовечанске крви Христове, којом нас је Господ искупио од таштег и грехољубивог живота и испунио бесконачним вредностима божанским, над којима смо дужни брижљиво и видовито стражити. Стога он поручује: Проводите време свога живљења са страхом, знајући да нисте пропадљивим сребром или златом искушьени из свога наслеђеног од предака сујетног живљења, него скупоценом крвљу Христа као безазлена и пречиста јагњета (τιμίω αίματι ώς αμνού άμωμου και ασπίλου Χριστού), који је још пре постања света био одређен, а јавио се у последње време вас ради[34].

Јасна је мисао, или боље, богомисао Апостолова: живот људски без Богочовека Христа и његових вечних, божанских вредности, налазећи се под влашћу греха, пун је ништавне таштине и очајне пропадљивости и комарачке пролазности. Такав је живот свих људи, свих отаца и праотаца, почев од Адама и Еве. Таштина и пропадљивост су неизбежно наслеђе, које неминовно прелази од предака потомцима. Али од те горке греховне таштине и очајне смртне пролазности безгрешни Господ је искупио род људски својом крсном смрћу, као божанским богатством, и зацарио вечни живот у овом свету. Крв Христова добровольно проливена за људе има пред Богом бескрајну вредност зато што је то крв Богочовека. И само као таква она искупљује род људски од греха и смрти, и преводи га у бесмртност и живот вечни.

Тумачећи ове Апостолове речи, свети Кирил Александриски вели: Ми смо искупљени тиме што Христос даде за нас своје сопствено тело. Али, ако је Он само обичан човек, како онда крв његова има вредности колико живот свих људи (πώς άντάξιον της απάντων ζωής το αίμα αύτοΰ)? Ακο је пак Он био Бог у телу, који више вреди него сви људи (о πάντων άξιώτερος), онда је сасвим природно да искупљење целога света његовог крвљу буде стварно[35].

Што је Тросунчани Господ у своме свемудром промишљању о палом роду људском изабрао крену смрт свога божанског Сина као средство искупљења, тајна је то велика, тајна посве Божија, покривена божанским ћутањем у предвечним тајанствима света. Крена смрт Богочовекова, са својом бесконачном искупитељском силом и божанском свевредношћу, окружена је вечним и бескрајним тајнама Троједног Божанства, које не може до краја сагледати никакво саздано биће, па било то инсект, човек или херувим.

Пламени Апостол сав гори у том осећању и сазнању: Господ Христос пострада за нас (επαθεν υπέρ ημών)[36], приносепи место нас и за нас свевредносну жртву Богу, чиме помири човека са Богом и спасе га од власти греха и смрти. Он je то могао учинити зато што је безгрешан[37]. Имун за грех и смрт по Божанској природи својој, Господ Христос је из безмерног човекољубља понизив себе до крсне смрти[38], и добровољно примивши смрт за нас и место нас сатро нашу смрт и наш грех и увео нас у живот вечни.

Као апсолутно свет и апсолутно безгрешан, Богочовек је био слободан од казне за грех. Али пошто је оваплоћењем човечанска природа неразлучно и на сву вечност примљена у Ипостас Бога Логоса, и пошто Божанство није напуштало човечанску природу у Господу Христу ни за време његових страдања и смрти, то за људе није страдао само човек него очовечени Син Божји, Богочовек Исус Христос, нови Адам, родоначелник новог човечанства. То је оно што је смрт Господа Христа учинило свевредносном, свеспасоносном, свеискупитељском, те је она могла заменити, и стварно је заменила смрт свих људи, и спасла их, и искупила их од вечне смрти у царству зла.

Првоапостол благовести: Безгрешни Господ Христос грехе наше сам изнесе на телу свом на дрво (тј. на крст), да за грехе умремо и за правду живимо; његовом се раном исцелисте[39]. По старозаветном учењу: носити грехе своје значи носити казну за грехе своје[40]. Исто тако: носити грехе другога значи носити казну за грехе другога[41]. У контексу са овим, речи апостола Петра о Господу Христу значе: Христос је узео на себе казну за грехе наше[42]. Казна човека и човечанства за грех било је проклетство и смрт: Христос је узео на себе то проклетство[43] и умро за све. Тајанственим дејством богочовечанске силе Христове извршено је на овакав начин искупљење рода људског. Изневши грехе наше на телу свом на крст, Господ Христос је тиме принео жртву за грехе свега света. Богочовечанском жртвом својом Господ је ослободио одговорности за грех и казне све који верују у његову искупитељску жртву. Подневши „на телу свом”, тј. на човечанској природи својој казну за грехе људске, Господ је тиме свуколикој природи људској отворио пут кроз божанску правду у живот вечни.

„Раном се његовом ви исцелисте” значи: смрћу се његовом ви исцелисте од греха и смрти, јер његова смрт, као искупљење и исцељење, има свечовечански значај и силу. То свети Апостол врло снажно наглашава говорећи: Христос једанпут пострада за грехе (άπαξ περί αμαρτιών έπαθε), праведник за неправеднике, да нас приведе Богу[44]. Тумачећи ове Апостолове речи свети Кирил Александриски вели: Многи су од светих Пророка били убијени, али се ни за једнога од њих не каже нити да је умро за грешнике, нити да нас је својом смрћу привео Богу, нити да је проповедао духовима у тамници. А Христос је све то учинио; и ми смо Њиме иу Њему искупљени (και δι’ αύτοΰ τε και έν άυτώ λελυτρώμεϋά), и његово је страдање донело спасење свету. Он дакле не умре за нас, као човек сличан нама, него као Бог у телу који даде своје тело у откуп за живот свих (τής απάντων ζωής αντάλλαγμα το ίδιον σώμα διδοΰς)[45].

Једини безгрешни Праведник пострадао је за неправеднике и место неправедника, и тиме поднео казну, која је по праведном суду Божјем висила због греха над целим родом људским. Смрћу безгрешног Праведника, коју је Он добровољно претрпео место неправедника, род људски је ослобођен одговорности за грех, ослобођен и самог греха, те једине препреке између њега и Бога, тог јединог непријатељства његовог према Богу, и приведен Богу.

Христољубљени ученик, који је чудесну тајну Личности Богочовекове осећао нежније и присније него ико од људи и својом облагодаћеном душом проникао у најдубљи тајник богочовечанског домостроја спасења, објављује воанергески јасно и силно, да је смисао и циљ Спаситељевог живота и смрти на земљи: да Он, једини Безгрешни, узме грехе наше. Знате, пише он хришћанима, да се Он јави да грехе наше узме (ίνα τάς αμαρτίας άρη), и греха у њему нема[46]. А узети грехе наше значи: ослободити нас греха примивши на себе одговорност и казну за грехе. То је пак могао учинити, и учинио је, једини Безгрешни[47], пошто у Њему нема греха. А учинио је то, положивши душу своју за нас и место нас: Он за нас душу своју положи (υπέρ ημών την ψυχήν αυτού έφηκε)[48]. И његова неизмерно скупоцена душа, са свима својим бескрајним божанским истинама и стваралачким искупитељским силама, очишћава нас, спасава од свакога греха без изузетка[49] и искупљује нас од смрти. Пресвета крв Богочовека Христа има тајанствену искупитељску силу, због чега се у Апокалипсису двадесет и четири старешине обраћају Господу Исусу, који стоји насред престола као Јагње заклано, речима: Заклао си се и искупио си нас Богу крвљу својом (ήγόρασας τω θεω ημάς έν τω α’ίματι σου)[50].

Ακο је чудесни Спаситељ и једно људско биће удостојио да му до крајњих могућности открије искупитељски значај своје крсне смрти, онда је то биће апостол Павле. Све тајне Еванђеља, па и тајну Спасове смрти апостол Павле је дознао непосредно од вазнесеног Господа Исуса. И то путем многобројних откривења. Зато он одлучно тврди: Мени се откривењем каза тајна[51], васцела тајна Богочовека Христа и његовог искупитељског подвига. Отуда Еванђеље које он проповеда није по човеку (κατά άνθρωπον), није га научно од људи него непосредним окривењем Господа Христа (δι’ άποκαλΰψεως ‘Ιησού Χριστού)[52]. Стога све што чини, све што говори, све што пише, чини, говори и пише по откривењу Господа Исуса. А целокупно Еванђеље Господа Христа он своди на крст Христов, на распетог Христа[53]. Он ништа не зна осим Христа Исуса, и тога распета[54]. Α сводећи Христово Еванђеље на његову свеспасоносну искупитељску смрт, он вели: Предадох вам што и примих: да Христос умре за грехе наше (ότι Χριστός άπέθανεν υπέρ των αμαρτιών ημών), по Писму[55]. Ову истину Апостол је примио откривењем од самог Господа Исуса; у њој нема ничег људског. Тиме Апостол показује да „међу догматима нема ниједног људског” (ουδέν άνϋρώπινον)[56]. Апостол као да вели: „Нисам ја измислио проповед, нити сам пошао за људским расуђивањима (ουδέ άνθρωπίνοις ήκολοΰθησα λογισμοϊς), него сам од Господа Христа примио учење о овоме. Шта си дакле примио? Да Христос умре за грехе наше, по Писму. То су претсказали Пророци, и Исаија гласно објављује: Он рањен би за грехе наше и мучен за безакоња наша (Ис. 53, 5)”[57].

Велики Апостол народа благовести: Господ Исус Христос даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога[58]. По тумачењу светог Златоуста ово значи: Ми смо, вели Апостол, били огрезли у безбројним залима, и заслужили смо били најљућу казну. Закон нас пак не само није избављао, него нас је још и осудио, и нашу грешност учинио врло очигледном, и није био у стању да нас ослободи и утиша гнев Божји; аСин Божји ову немогућност учини могућом (το αδύνατον τούτο δυνατόν έποίησε): и грехе наше разреши, и нас непријатеље уврсти у пријатеље, и подари нам безбројна друга добра[59].

Предајући себе за наше грехе, Господ је чудотворном силом своје љубави избавив људску вољу од злих наклоности, од злих дела, од покварености, јер под злим светом, о коме Апостол говори, треба, по речима светог Златоуста, разумети рђава дела, искварену вољу (την προαίρεσιν την δειφϋαρμένην)[60]. Господ Христос нас је ослободио када смо се већ налазили под осудом на смрт; ослободио нас је онда када смо се ми већ налазили у очекивању извршења ове пресуде и када смо сви ми већ били мртви, ако не стварно, а оно по пресуди (ει και μη τη πείρα άλλα τη” άποφάσει). И пошто нас је Закон већ био оптужио и Бог осудио на смрт, дошао је Христос и, предавши себе на смрт, све нас избавио од смрти (πάντας ημάς έξήρπασε του θανάτου). А да се то није десило, ништа не би могло спречити свеопшту погибао, као што је било за време потопа. Једино нам је долазак Христов, зауставивши гнев Божји, дао могућности да живимо вером[61].

Када је људска природа већ била залудела (έμάνη), вели свети Исидор Пелусиот, и тиранија грехова постала несносна, настало је време извршења пресуде, којом је род људски осуђен на коначну погибао, јер су се сви начини лечења показали безуспешни, те ни Закон ни пророчке речи нису могли да уклоне заразу која се све више ширила, тада је Бог у откуп (λύτρον) дао јединородног Сина, да би сви добили силу и благодат… И за све би принесена једна жртва која својом вредношћу превазилази све и сва. И тада је престао гнев, наступило измирење, непријатељство се претворило у пријатељство, место осуђујуће пресуде дат је натприродни дар усиновљења, стекли су се безбројни дарови који украшују Цркву, да би се уједно показала и правда Божија и изобиље доброте Божије[62].

Господ Христос је предао себе на смрт за све људе скупа и за сваког човека посебно[63]. Сав богочовечански живот Спаситељев у телу и његова смрт имају за циљ: да Он искупи оне који су под Законом, да примимо посинаштво[64]. О овоме свети Златоуст вели: Овде Апостол истиче два узрока и два главна дела оваплоћења: избављење од зала и даривање добара (κακών άπαλλαγήν και αγαθών χορηγίαν), што нико други осим Господа Христа није могао учинити. Каква су то била добра? Ослобођење од проклетства Закона и усиновљења[65].

Циљ оваплоћења Бога састоји се у спасењу рода људског од трулежности, смртности, која се грехом задарила у људској природи и постала закон; но нарочити подвиг у земаљском животу оваплоћеног Бога, којим се κατ’ εξοχήν искупљује род људски од трулежности, јесте крсна жртва Богочовекова. Логос Божји узима наше тело од пречисте, непорочне и Пресвете Деве, вели свети Атанасије Велики, претвара га у свој храм, и усваја га као орган (ώσπερ όργανον), у коме обитава и којим се да познати. И то своје тело, пошто смо сви ми били подложни смртној трулежности, Он место свих људи предавши смрти, принесе Оцу (αντί πάντων αυτό ϋανάτω παραδιδούς, προσηγε τω Πατρί). И Он то чини из човекољубља, да би, с једне стране, пошто су сви људи умирали, учинио крај закону о трулежности људи, учинио крај тиме што се власт његова испунила на телу Господњем, те он нема више места у људима; а с друге стране, да би људе, утонуле у трулежност, понова вратио у нетрулежност и превео из смрти у живот, уништавајући у њима смрт као сламу огњем усвајањем себи тела и благодаћу васкрсења. Логос је знао да се трулежност у људи није могла друкчије уништити осим, свакако, смрћу (εί μη δια τού πάντως άποθανεΐν); Логосу пак, као бесмртном и Очевом Сину, било је немогуће умрети. Ради тога Он узима на себе тело које може умрети, да би оно, као тело Логоса, било довољно смрти место, свих људи (αντί πάντων ίκανόν γένηται τω θανάτω), и да би због живећег у њему Логоса остало нетрулежно, те да би најзад у свих људи била прекраћена трулежност благодаћу васкрсења. Отуда тело, које је Он узео на себе, приносећи на смрт као жртву, слободну од сваке мрље, Он је тим одговарјућим приносом одмах (ευθύς) уништио смрт у свима људима. Јер Логос Божји, који је изнад свих људи, приносећи свој храм, своје телесно оруђе као откупну цену за све (άντίψυχον υπέρ πάντων), смрћу својом је потпуно исплатио дуг. И тако је нетрулежни Син Божји, боравећи са људима помоћу сличног тела, разуме се, обукао све људе у нетрулежност обећањем васкрсења. И сама трулежност у смрти нема више власти над људима због Логоса који се уселио у њих помоћу једног тела[66].

Главни узрок Спаситељевог доласка у телу био је: исплатити дуг који је лежао на свима, јер су сви дужни били умрети. И пошто је Спаситељ својим делима доказао своје Божанство, Он напослетку приноси и жртву за све (υπέρ πάντων), место свих (άντι πάντων) предајући на смрт тело своје, да би све ослободио одговорности за стари преступ, и да би, показавши у свом нетрулежном телу почетак свеопштег васкрсења, доказао да је Он изнад смрти… Тело дакле, пошто имађаше заједничку са свима телима суштину (јер беше тело човечанско), ма да се на врло необичан начин образовало из једине Деве, ипак се, будући смртно, подвргло смрти по закону сличних тела; али због силаска Логоса на њега, оно не подлежи трулежи која је својствена телесној природи, него због обитавајућег Логоса Божјег у њему остаде ван трулежи. И на чудан начин у једном и истом догодише се две ствари: и смрт свију доврши се у телу Господњем (о πάντων θάντος έν τω Κυριακω σώματι έπληροϋτο), и би уништена и смрт и трулеж због обитавајућег у њему Логоса. Смрт је била потребна, и требало је да смрт буде за све (και θάνατον υπέρ πάντων έδει γενέσθαι), да би се исплатио дуг свију. Стога Логос, пошто није могао умрети (јер је бесмртан), узе на себе тело које може умрети, да би га, као своје сопствено, принео место свих (άντι πάντων), и да би, као онај који је пострадао за све (υπέρ πάντων), због обитавања свог у телу, сатро онога који има државу смрти, то јест ђавола, и избавио оне који, бојећи се смрти, целога живота беху робови (Јевр. 2, 14-15).[67]

Ма да је тело умрло ради искупљења свих (δια το υπέρ πάντων λΰτρον), али оно није видело труљења; и васкрсло је потпуно цело, јер није било тело неког другог, већ самог Живота… Треба имати на уму, да Спаситељ није дошао да учини крај својој смрти, већ смрти свих људи; стога Он својом сопственом смрћу (јер будући Живот Он није имао смрти) не скину са себе тело (тј. Он није сам нанео смрт своме телу), него је примио смрт од људи, да би и саму смрт, која се коснула његовог тела, потпуно уништио (τέλεον εξαφάνιση)[68].

Син Божји дође у свет, не да суди свету, него да искупи све (Ίνα πάντας λυτρώσηται) и да собом спасе свет (Јн. 3, 17). Јер пре Њега свет је, као крив, био суђен Законом; а сада Логос прими на себе осуду, и пострадавши телом за све, подари свима спасење (και τφ σώματι παθών υπέρ πάντων σωτηρίαν τοις πάσιν έχαρίσατο). И имајући то у виду, Јован је узвикнуо: Закон би дат преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1, 17)[69].

Бесмртни Бог не дође да спасе себе, већ умртвљене; и не пострада за себе, већ за нас (υπέρ ημών); Он зато и прими на себе нашу ништавност и наше убоштво, да би нам даровао своје богатство. Јер његово страдање је наше избављење од страдања; смрт његова је наша бесмртност; сузе његове су наша радост; погреб његов наше васкрсење; ране његове наше исцељење, јер се раном његовом исцелисмо (Ис. 53, 5); кар његов мир наш, јер кар беше на Њему нашега мира ради (Ис. 53, 5), тј. нашега мира ради Он подноси кар; срамота његова наша слава, због чега ради нас Он иште славе говорећи: Прослави ти мене, Оче, у тебе, славом коју имадох у тебе пре него што свет постаде (Јн. 17, 5)… И када говори на крсту: Оче, у руке твоје предајем дух свој (Лк. 23, 46), Он кроз себе предаје Оцу све људе, Њиме оживљаване[70].

Господ слугу постаде смртни син свога сопственог слуге, тј. Адама, да би синови Адамови, будући смртни, постали синови Божји. Стога Син Божји претрпљује смрт ради свог телесног оца, да би синови човечји узели удела у Божјем животу ради Оца свога по духу… Он, истинити и по природи Син Божји, носи у себи све нас (τους πάντας ημάς), да бисмо сви ми носили у себи јединога Бога[71].

На невиђеним парадоксима почива спасење рода људског, извршено Господом Исусом. По среди су необичне антиномије, које једино вера може усвојити и облагодаћена логика помирити. Богочовека продају за најнижу цену за тридесет сребрника, вели свети Григорије Богослов, али Он искупљује свет, и то високом ценом својом сопственом крвљу. Њега воде као овцу на заклање, али је Он Логос, објављен гласом вапијућег у пустињи. Он би мучен и рањен, али Он исцељује сваку болеет и сваку немоћ. Њега подижу на дрво и прикивају, али Он нас васпоставља дрветом живота, спасава разбојника с Њим распетог, помрачава сву видљиву твар. Он предаје душу, али има власт узети је опет; завеса се раздире, мртви устају. Он умире, али оживотворава, и смрћу смрт разорава (καταλύει τω θανάτω τον Φάνατον). Бива погребен, али васкрсава[72].

Чудо спасења, извршено чудесним Богочовеком, није ни прво ни последње у драми људског живота. Оно је само једно од многих, врло природно својом натприродношћу у необичној, па ипак целисходној, драми човековог постојања у овом свету. Поред свих заплета и ужаса ипак се осећа да ову богочовечанску драму људског живота од почетка до краја режира тајанствени промисао Божји. Ми смо створени да би смо благовали, расуђује богомудри Богослов, и благовали смо чим смо били створени. Нама је био поверен рај, да бисмо се наслађивали; нама је била дата заповест, да бисмо, одржавши је, заслужили славу, дата нам је била не зато што Бог није знао будућност, него зато што је поставио закон слободе. Ми смо били преварени, пошто су нам завидели; пали смо, јер смо преступили закон; постили смо, пошто нисмо држали пост него били овладани дрветом познања. Стара и савремена нам беше ова заповест, која је била нашој души као неки васпитач и обуздавач у наслади; ми смо јој с правом потчињени, да бисмо, држећи је, повратили оно што смо изгубили не држећи је. Нама је био потребан оваплоћени и умртвљени Бог, да бисмо оживели (έδεήφημεν θεού σαρκομένου και νεκρουμένου, ‘ίνα ζήσωμεν). С Њим смо умрли, да бисмо се очистили; с Њим смо васкрсли, јер смо с Њим умрли; с Њим смо се прославили, јер смо с Њим васкрсли. Много је у то време било чудеса: Бог распет, сунце се помрачује, и опет распламћује, завеса се раздире, крв и вода излазе из ребра, земља се тресе, камење се распада због Камена, мртви устају… Али ни једно од ових чудеса не може се упоредити са чудом човековог спасења; неколике капље крви обнављају васцели свет (ρανίδες α’ίματος όλίγαι κόσμον όλον άναπλάττουσαι).[73]

Господ је дошао у овај свет, да би људску природу излечио од страшне болести греха и смрти, јер је не само грех болеет него и смрт. Стога је Он и делао у свету као Спаситељ и Искупитељ, и његов богочовечански домострој спасења преставља једину божанску медицину у овом свету која на овом острву смрти исцељује од сваког греха и од сваке смрти. Оваплоћени Бог у овом свету, по мисли светог Богослова, има за циљ: да окрили душу, да отргне свет од зла и преда га Богу, да сачува лик Божји у човеку ако је читав, да га подржи ако је у опасности, да га обнови ако је повређен, да Христа усели Духом у срца људска; кратко речено: да учини богом (Θεόν ποιήσαι) и учесником вишњег блаженства човека који припада вишњим чиновима… Ради тога се Бог сјединио са телом преко душе, и све се сјединило у једно за све и за једнога праоца: душа за душу која се оглушила о заповест Божју, тело за тело које се покорило души и било заједно осуђено; Христос који је изнад греха и виши од греха за Адама који је био под грехом. Стога је старо замењено новим; страдањем би опозван страдалник (δια πάθους ό παθών άνεκλήθη); и за сваки наш дуг би појединачно узвраћено Оним који је изнад нас; и настаде нова тајна (και γέγονε καινόν μύστη ριον): Божји човекољубиви домострој спасења о палом кроз непослушност човеку. Ради тога је рођење и Дева, ради тога јасле и Витлејем… Ради тога Исус прима крштење; ради тога пости, бива кушан и побеђује победиоца. Ради тога се изгоне демони, исцељују болести… Ради тога бива: дрво за дрво, и руке за руку; руке, јуначки испружене, за руку, неуздржљиво испружену; руке клинцима приковане, за руку својевољну; руке које сабирају у једно све крајеве света, за руку која је истерала Адама. Стога бива подизање на крст насупрот паду, жуч насупрот једењу забрањеног плода, трнов венац насупрот ђаволовој владавини, смрт насупрот смрти, тама за светлост, погреб насупрот повраћању у земљу, васкрсење за васкрсење. Све је ово било нарочито старање Божје о нама и лечење немоћи наше, које је старог Адама враћало онамо одакле је био пао и приводило дрвету живота, од кога нас је удаљиво плод са дрвета познања, пробан у невреме и непаметно[74].

Кроз непослушност људска се природа први пут упознала са злом и отиснула у све безбројне грехе; кроз послушност Богу она се враћа свима вечним божанским истинама и бесмртним добрима. Господ се оваплотио, да би својим богочовечанским животом и страдањем повратио човека Богу, васпоставио боголикост у њему у првобитној пуноћи, повео га путем послушности Богу, тј. путем живота по Богу и у Богу, и тиме га излечио од непослушности према Богу, као основном узроку и извору свих грехова, страдања и смрти. Када Бог Логос постаде тело, вели свети Иринеј, Он истински показа лик (την είκόνα) свој, поставши сам оно што беше лик његов (тј. човек, саздан по лику његовом), и темељно васпостави подобије (την όμοίωσην), чинећи човека саподобним невидљивом Оцу (συνεξομοιώσας τον άνθρωπον τω άοράτω Πατρί) помоћу видљивог Логоса (per visibile Verbum). Али Господ није само тиме открио Оца и Себе него и помоћу самог страдања свог. Јер Он, уништавајући ону непослушност човекову која се догодила у почетку крај дрвета, „постаде послушан до смрти, и то смрти крсне” (Флб. 2, 8); и тако, непослушност која се десила крај дрвета, исцељујући послушност на дрвету крста. Јер ми не бејасмо дужници другоме до Ономе, чију смо заповест преступили у почетку[75].

Својим оваплоћењем Господ нас је повратио у пријатељство (in amicitiam), поставши посредник између Бога и људи, умилостивљавајући Бога за нас (propitians quidem pro nobis Patrem), коме смо били сагрешили, и својим послушношћу покривајући нашу непослушност и дајући нам општење са нашим Творцем и покорност. Стога нас је Он научно да и у молитви говоримо: И опрости нам дугове наше (Мт. 6, 12), пошто је Он Отац наш, чији дужници постадосмо, преступивши његову заповест[76]. Окусивши од забрањеног плода, наши прародитељи су истовремено са тим примили у себе смрт, јер су окусили у непослушности, а непослушност према Богу доноси смрт. Због тога су они од тог тренутка били предати смрти, поставши дужници смрти (debitores mortis effecti). Васпостављајући у себи васцелог човека, Господ Христос је поновио и смрт његову. Кроз своје страданье Господ му је подарио обновљење, тј. ослобођење од смрти[77].

Крсна смрт Господа Христа, поднесена из човекољубља и по вољи Тросунчаног Божанства[78], има свечовечански значај и распростире своје искупитељско дејство на све људе зато што је то смрт Богочовека, потпуног Бога и потпуног човека, који својом човечанском природом стоји у онтолошком сродству са свима људима. Отуда богонадахнути Апостол благовести: Један је посредник Бога и људи, човек Исус Христос, Он даде себе у откуп за све (ό δούς εαυτόν άντίλυτρον υπέρ πάντων)[79]. Из неизмерне љубави према роду људском Господ Христос је грех људски учинио својим, понео га у својој безгрешној Богочовечанској личности, и као вечни Бог и безгрешни човек потпуно га савладао за све људе и место свих људи. Као Богочовек Он је, по речима светога Кипријана, и грехе наше носио и све нас носио (nos omnes portabat)[80].

Искупитељски подвиг Богочовека по природи своје богочовечности има свечовечански значај: распростире своју силу на свуколику природу људску, диференцирану у безброј људских личности. Човек је психофизичко биће; као потпуни човек такво биће је био и Христос Богочовек. Својим богочовечанским искупитељским подвигом Богочовек је обухватио и психу и физис људског бића, јер су његова спасоносна страдања подједнако и недељиво прожимала и душу његову и тело. Његова гетсиманска самртничка мука од греха и због греха људског, који је узео на себе, природно се пројавила као телесна смрт на Голготи. Духовно одстрадавање људског греха од стране Богочовека завршило се својом природном последицом: телесном смрћу на крсту, пошто је Он као потпун човек психофизичко биће. Својом богочовечанском смрћу Господ Христос је окусио смрт свих смрти којима умиру људи, и као истински, богочовечански, претставник рода људског смрћу својом сатро сву смрт.

Тумачећи Апостолове речи: Христос даде себе у откуп за све[81], свети Кирил Александриски вели: Нема сумње, Христова смрт је спасоносна за цео свет (σωτήριος τω κόσμω παντί). Да Христос није Бог, како би Он сам био довољан за откуп свих (πώς άν άρκέσειεν εις το γενέσθαι πάντων άντίλυτρον αυτός τε και μόνος)? Али Он сам бй довољан умревши за све, јер је и изнад свих (ότι και υπέρ πάντας εστί). Бог је дакле Онај који је смрћу свога тела удаљио смрт од света[82]. Само зато што је Христос Бог Логос, његова крв нас очишћава од свакога греха. Само зато што није под тиранијом греха, Он је могао осудити грех и спасти род људски од тираније греха[83].

Поводом истих Апостолових речи свети Златоуст вели: На који начин Христос даде себе у откуп за све, када Он би предат Оцем? Значи, то је било дело његове доброте. Шта значи: откуп? Требало је да их казни, али Он то не учини; требало је да буду уништени, али Он за њих даде Сина свог. То је доста да привуче све и да покаже љубав Христову. Заиста су огромна и неисказана доброчинства која нам је Бог указао. Он принесе себе на жртву за непријатеље своје (κατέθυσεν εαυτόν υπέρ των έχθρων), заоне који га мрзе и за оне који се одвраћају од Њега. Оно што други не би учинио ни за пријатеље своје, ни за децу своју, ни за браћу, Господ је учинио за слуге, и то Господ који по природи није био онакав какве су слуге него Бог, учинио је за људе, и то за људе ништавне. Јер да су они заслуживали неки обзир, да су Му били по вољи, ово не би било тако достојно дивљења. Међутим, ово тиме поражава сваки ум, што је Он умро за тако незахвална и неразборита створења. Оно што људи не чине за своје саплеменике, то је Бог учинио за нас[84].

Када су се сви налазили под влашћу смрти, пише блажени Теодорит, Христос није био у њеној власти и као Бог, јер је имао бесмртну природу, и као човек, јер није учинио грех који проузрокује смрт. Али је Он сам предао себе на смрт као неку откупну цену и све ослободио од робовања смрти (οίον τι λΰτρον εαυτόν δέδωκε, και της εκείνου δουλείας απαντάς ήλευθέρωσε)[85].

Господ Христос је сишао да буде рођен у овом свету и распет не што је то било Њему потребно, већ је то учинио за род људски који од Адама потпаде под смрт и обману змије[86]. Нас, погружене у најцрње грехе које смо учинили, Христос откупи (έλυτρώσατο) својим распећем на дрвету[87].

Смрт Господа Христа има козмички значај зато што је Он и Искупитељ и Творац, те као Творац зна тајну својих саздања, њихове невоље и потребе, и има моћи да их проникне својим животворним силама. И нико други до Творац није могао бити Искупитељ пале твари, по речи Апостола: У њему имамо искупљење крвљу његовом, и отпуштење грехова. Јер кроз њега би саздано све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Власти; све се кроза Њ иза Њ сазда. И он је пре свега, и све је у њему[88]. Само је Творац, као Искупителе, имао моћи да узме на себе грехе свега света и да сав свет очисти од греха и смрти. Стога је његова жртва заиста козмичка, заиста свечовечанска. Жртва би принесена за сву природу (υπέρ πάσης της φύσεως), вели свети Златоуст, и беше довољна за спасење свију (και ικανή πάντας ην σώσαι), али су се њеним доброчинством користили само они који су поверовали[89]. Као једини Искупитељ, преблаги Господ је дао у откуп своју спасоносну крв, искупио нас заробљене, убио крстом тиранина, и привео нас Оцу небеском[90]. Господ, као човекољубиви животодавац, искупио је својим крстом васељену (την οίκουμένην)[91].

Да би искупио људе, Спаситељ је, по речима светог Оца Православља, морао имати потпуну човечанску природу, тј. и душу и тело. Као откупну цену Он је дао тело за тело (σώμα άντι σώματος), и душу за душу (και ψυχήν άντι ψυχής), и потпуно биће за целог човека. Ово се огледа и у домостроју крста. Проливањем крви своје Господ је показао стварност тела свог; а тиме што је повикао и, преклонивши главу, предао дух, показао је да је у телу његовом била душа, за коју је и рекао: полажем је за овце (Јн. 10, 15). Осим тога, да Христос није имао и душу и тело, како би наступила смрт? Како би Христос дао откупну цену за целог човека? Или, како би држава смрти била потпуно разорена, да није душу, која је свесно згрешила, Христос учинио у себи безгрешном? Смрт је царовала над душом, која је свесно згрешила. Тако је казано: душа која згреши умреће (Језек. 18, 20); за њу је Христос положио своју сопствену душу, давши је у откуп (λΰτρον άντιδιδοΰς)[92].

Свако дело Христово сачињава похвалу васељенске Цркве, али крст сачињава похвалу над похвалама (καύχημα δε των καυχημάτων). Крст је ослободио све поробљене грехом, и искупио сав род људски (καΐ κόσμον όλον ανθρώπων έλυτρώσατο). Не треба се чудити што је сав свет искушьен, јер Онај што умре за њега није био прост човек, већ јединородни Син Божји. Грех једног човека, Адама, био је у стању да нанесе смрт свету. А када се сагрешењем једнога (Рм. 5, 17) смрт зацарила у свету, како да се толико пре правдом једнога не зацари живот? И када су због једења са дрвета истерани тада били из раја, неће ли сада лакше помоћу дрвета Исусовог (тј. крста) ући у рај они који верују? Када је првоздани од земље нанео васељенску смрт (οίκουμενικόν θάνατον), не може ли онда Онај који га је саздао од земље донети вечни живот, будући сам Живот? Стога се не треба стидети крста Спасовог, него се треба хвалити њиме. Јер је реч крстова Јеврејима саблазан, незнабошцима безумље, а нама спасење (1 Кор. 1, 18. 23). Јер Онај што умре за нас не беше прост човек него Син Божји, Бог очовечени[93]. Дакле, Исус је истински пострадао за све људе, јер крст није привид, нити је искупљење привид (δόκησις)[94]. Господ Христос је по својој вољи ишао на страдање, радујући се подвигу, веселећи се људском спасењу. Он се није стидео крста, јер је спасавао васељену. Јер Он који је страдао не беше ништавни човек, него Бог очовечени (Θεός ένανθρωπήσας)[95].

Ми исповедамо, изјављује свети ревнитељ божанских истина, да се васцели Логос сјединио са васцелим човеком. И кроз то двоје (тј. Бога и човека, односно Богочовека) бй дивно извршена тајна домостроја спасења (της οικονομίας το μυστήριον). Својим телом Он се користио као органом за дела тела и за природне немоћи (προς τα σαρκός έργα τε και άρρωστήματα φυσικά) и за све што не подлежи прекору; душом пак својом Он се користио као органом за човечанска и непорочна душевна стања (προς τά ανθρωπινά τε και άνυπαίτια πάθη). Јер се каже за Њега да је бивао гладан, да се замарао од дугог путовања, да је осећао бојазан и страх, тугу и муку, и да је поднео крсну смрт. Јер Њега нико није приморавао да душу своју положи за нас, да би овладао и мртвима и живима. Своје тело Он је поднео за тело свих (σάρκα μεν την Ιδίαν της απάντων σαρκός άνταποτιννύς), дар који заиста вреди колико сви људи (δώρον αληθώς άντάξιον), адушу своју Он је дао у откуп за душе свих (ψυχήν δέ ψυχής άντίλυτρον της απάντων ποιούμενος), ма да је понова оживео будући као Бог живот по природи[96].

Требало је да за све умре Онај који вреди колико и живот свих људи (τής απάντων ζωής άντάξιον), да би овладао и мртвима и живима… Требало је дакле да оваплоћени Логос преда смрти своје властито тело у откуп за живот свих (τής απάντων ζωής άντίλυτρον), да би и људска природа могла следовати животу Логосовом[97]. Господ Христос нас је искупио својом крвљу, и свој живот учинио откупом за живот свих[98].

За све је умро Господ Христос који вреди колико сви (о πάντων αντάξιος), и своју сопствену душу учинио нашим откупом[99]. Шта више, Богочовек је, умревши за нас, дао себе у откуп за живот свих[100].

Господ је постао Богочовек ради спасења рода људског, вели свети Григорије Палама. Јер да није постао човек, Он не би могао пострадати. Он, који ништа није дуговао смрти, поднесе смрт, да би нас, дужнике смрти, искупио од робовања ђаволу и смрти, смрти како духовној тако и телесној, тј. смрти привременој и вечној. За нас, који смо криви због греха, Он безгрешни даде своју невину крв, ослободи нас кривице (έλυτρώσατο της ευθύνης ημάς), опростивши нам грехе и подаривши на крсту рукописаније, избави нас од ђаволове тираније[101].

Добровольно предајући себе на смрт за род људски, Господ Христос је неизмерном божанском вредношћу своје Богочовечанске личности учинио своју смрт откупом нашим од свеопште смрти. У свету човечанском и у сфери људског живота ништа није скупоценије од чудесне Личности Богочовека Христа. То је вредност изнад свих вредности; и свака истинска вредност у људском животу добија свој значај од ње, само од ње. Стога је богомудри Апостол у праву када пише хришћанима: Купљени сте скупо (ήγοράσθητε τιμής)[102].

О свевредностима Богочовекове Личности богонадахнуто рауђује свети Василије Велики, тумачећи седми и осми стих четрдесет и осмог псалма: Они који се уздају усилу своју (οί πεποιβότες έπι τη δυνάμει αυτών), и хвале се великим богатством својим; брат не може избавити, да ли ће избавите човек? неће дати Богу откуп за себе (Пс. 48, 7 8). Пророк се обраћа земнороднима и богатима. Једнима се обраћа обарајући њихово мишљење о сил и њиховој, а другима обарајући њихову гордост због обиља имања њиховог. Земнородни се уздају у силу своју, уздају се у телесну снагу и мисле да људска природа има довољно силе за извршење онога што жели; а онима што се уздају у несигурно богатство потребан је откуп (λύτρων χρεία), да би били изведени на слободу, коју су изгубили пошто су побеђени насиљем ђавола, јер ђаво, узевши их у ропство, неће их ослободити своје тираније док не зажели да их замени неким скупоценим откупом (τινι λΰτρφ αξιολογώ). Стога оно што се предлаже као откуп не треба да буде истог рода (ομογενές) са поробљенима, него да у великој мери превазилази њихову вредност, да би ђаво добровольно (εκών) ослободио заробљенике ропства. Отуда их брат не може искупити. Јер никакав човек није у стакьу да убеди ђавола, да пусти испод своје власти онога коде му је једанпут допао шака. Човек ни за властите грехе своје не може дати Богу жртву умилостивљења. А како ће бити у стању да то учини за другога? И шта је то што би он могао стећи у овом свету толико драгоцено, да би послужило као довољан откуп за душу по природи драгоцену (ώς αύταρκες έχειν της ψυχής αντάλλαγμα της φΰσει τιμίας), јер је она саздана по лику Творца свога? И какав труд у овом свету може доставити души људској довољну попутнину за прелаз у онај свет? Стога ове псаламске речи треба разумети овако: макар неко сматрао себе веома силним у овом животу, и имао огромна имања, псалам саветује да одбаци гордо мишљење о себи, да се понизи под силну руку Божију (1 Петр. 5, 6), и да се не узда у своју силу, нити да се хвали великим богатством. Али могуће је и узвисити се мало мишљу, те под онима који се уздају у силу своју и хвале се великим богатством разумети душине силе, јер и сама душа нема довољно сила за своје спасење (ώς ούκ αυτοτελούς ούσης ούδ’ αυτής προς σωτηρίαν). Макар неко био и савршен у људским силама, али, немајући у себи мудрости Божије, ништа не вреди. Макар неко накупио мноштво теорија из световне мудрости и стекао извесно богатство знања, али нека чује пуну истину: свака душа људска упрегла се је у тешки јарам ропства непријатељу, свима заједничком, и изгубивши слободу, дату јој Творцем, одведена је грехом у ропство. Но свакоме заробљенику потребан је откуп за ослобођење. Брат не може откупити (λυτρώσασθαι) свога брата, нити сам човек себе, јер онај који собом откупљује другога треба много више да вреди од онога који је ухваћен и већ робује. Али човек уопште нема такву силу пред Богом, да би Га могао умилостивити за грешника, јер је и сам крив греху (έπεί και αυτός αμαρτίας υπόδικος). Јер сви сагрешише, и лишени су славе Божије, и оправдани су за бадава благодаћу његовом, откупом који је у Христу Исусу (Рм. 3, 23-24).

Отуда, неће дати Богу откуп за себе ού δώσει οΰν τφ θεφ έξίλασμα εαυτού (ст. 8) и откупну цену за душу своју και την τιμήν της λυτρώσεως της ψυχής αύτου (ст. 9). Дакле, немој тражити брата за своје искупљење, него онога који тебе превазилази природом, не простога човека, него Богочовека Исуса Христа, који једини може дати Богу откуп за све нас (δς και μόνος δύναται δούναι έξίλασμα τω Θεφ υπέρ πάντων ήμδν), јер Њега постави Бог као умилостивљење вером у крви Његовој (Рм. 3, 25). Мојсеј је био брат Израиљцима, па их није могао искупити. Како ће онда искупити обичан човек? Пророк најпре говори потврдно: брат не може избавити, затим са нагласком додаје упитно: да ли ће избавити човек? Мојсеј није ослободио народ од греха, него је само умолио Бога да не кажњава за грех. Он ни за себе није могао дати откуп (έξίλασμα) када је пао у грех, и после толиких и тако великих чудеса и знамења, која је видео, изговорио је речи сумње: Чујте одметници! еда ли ћемо вам из ове стене извести воду? Стога и Господ за ову реч рече Мојсеју и Арону: Зато што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, нећете одвести збор овај у земљу коју сам им дао (4 Мојс. 20, 19. 12). Стога, неће дати Богу откуп за себе (ст. 8). Јер шта може човек наћи толико драгоцено, да би дао у откуп за душу своју? Али се нашло нешто што вреди колико сви људи скупа (αλλ’ ευρέθη εν ομού πάντων ανθρώπων άντάξιον), што је и дато као откупна цена за душу нашу (ό εδόθη εις τιμήν λυτρώσεως της ψυχής ημών): то je света и скупоцена крв Господа нашег Исуса Христа, коју је Он пролио за све нас, због чега смо ми и купљени скупо (1 Кор. 6, 20).

Дакле, брат не може избавити; да ли ће избавити човек? Ако нас човек не може искупити, онда Онај који нас је искупио није човек (ό λυτρωσάμενος ημάς ούκ άνθρωπος). Стога, ако је Господ наш поживео с нама у подобију тела греха, немој Га због тога сматрати простим човеком, не признајући у Њему силу Божанства. Он није имао потребе да даје Богу откуп за себе, нити да искупљује своју душу, јер Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (1 Петр. 2, 22). Тако, дакле, нико не може искупити себе док не дође Онај који повраћа народ из ропства (Пс. 13, 8), не сребром, не даровима, као што је написано код Исаије (52, 3), него крвљу својом. Он нас, који Му нисмо браћа, него смо Му постали непријатељи кроз грехе своје, Он који није прост човек већ Бог, пошто нам је подарио слободу, назива браћом својом (Јевр. 2, 12). Стога Онај који нас је искупио, ако своју мисао управимо на његову природу, није нам брат и није човек. Ако пак узмемо у обзир његов благодатни силазак к нама, онда нас и браћом назива, и силази к човечанству Онај који неће дати Богу откуп за себе, него ће дати откуп за сав свет, јер Њему није потребно очишћење, него је Он сам очишћење (αλλ’ αυτός έστιν ίλαστήριον)[103].

Грех и све што је од њега и води њему сачињава безакоње, јер иступа и војује противу светости истине Божје као закона живота Божјег; а безгрешни Господ: даде себе за нас, да нас искупи од свакога безакоња (ίνα λυτρώσηται ημάς από πάσης ανομίας)[104], тј. од свакога греха, јер је грех безакоње[105]. Умирући за нас, Господ Христос је у свуколику природу људску ставио квасац новог живота, живота по Богу и у Богу. За спасење рода људског био је неопходан и богочовечански живот Господа Исуса и његова богочовечанска смрт, да би собом обухватио сав живот људски до смрти и после смрти, те тако овладао и живима и мртвима[106]. Христос је умро, вели свети Кирил Александриски, да би овладао и мртвима и живима, и да бисмо живели Богу живоме и истинитоме. Али да би умро, Логосу је било неопходно да се претходно сједини са телом, тј. оваплоти. И умревши у телу, Он је овладао и живима и мртвима[107].

Једне је природе, једног Божанства, једне воље и једног човекољубља Отац са Сином. Син предаје себе на смрт за људе и по својој вољи и по вољи Оца свог небеског[108]. У том бескрајном човекољубљу Тросунчани Господ дарује роду људском сва небеска блага, све божанске истине, све божанске вредности; и ништа није изоставио што нам је требало дати кроз богочовечански живот и богочовечанску смрт Христа Спаситеља. Отуда Апостол с правом пита: Бог, који сина свога предаде за све нас, како да нам с њим све не дарује?[109] Својим богочовечанским животом, а нарочито својом богочовечанском смрћу, Господ Христос је постао за род људски искупљење (άπολΰτρωσις)[110], тј. избављење од свих зала (απάντων των κακών)[111]. Господ Исус је, по речима светог Златоуста, платно далеко више но што смо ми били дужни,итотоликовишеколико је море бескрајно у поређењу са малом капљом. Стога, видећи такво богатство добара, не треба сумњати и питати, како је она искра смрти и греха угашена (τώς ό σπινθήρ εκείνος τού θανάτου και αμαρτίας έλΰϋη), када се на њу излило толико море благодатних дарова[112].

У Христу Исусу имамо избављење крвљу његовом (την άπολύτρωσιν δια τού αίματος αυτού), отпуштање грехова, по богатству благодати његове[113]. Смрт Господа Христа, вели блажени Теодорит, учинила нас је достојнима љубави Божје. Јер смо ми смрћу његовом, скинувши са себе греховне прљавштине и ослободивши се робовања ђаволу, повратили црте божанског лика свога (τους της εικόνος της θείας άνελάβομεν χαρακτήρας)[114]. Род људски, заробљен грехољубивим тиранином, Господ Христос је искупио својом божанском крвљу и обоживши обновио[115].

Божанска крв Господа Исуса очистила је људску природу од греховне прљавштине, спрала са ње муљ порока, и она је заблистала у својој првобитној богозрачној красоти. Овде није само то чудно, каже свети Златоуст, што Бог Отац предаде Сина свог, већ и то што љубљени Син би заклан. Превелико изобиље љубави: Љубљеног предаде за ненависне. Погледај, колико нас цени! А када Он предаде Љубљеног још док Га ненавидесмо и бесмо непријатељи његови, шта Он онда неће учинити за нас када се помиримо са Њим благодаћу?… У ствари, ништа није тако велико као проливање крви Божје за нас, јер је важније и од усиновљења и од других дарова то што Бог Сина свог не поштеде. Нема сумње, отпуштање грехова је велика ствар, али оно постаје још веће када се извршује крвљу Господњом (δια του αίματος του Δεσποτικού). Ада је то много веће од свега, Апостол нарочито наглашава говорећи: по богатству благодати његове (Εφ. 1, 7)… Не може се речју описати шта је све урађено за нас. Нама је даровано богатство, богатство преизобилно, богатство не људско него божанско, те је апсолутно немогуће исказати га[116].

Дошао је сам Син Божји и крсном смрћу извршио наше искупљење. Покренут својом вољом, а не неопходношћу, Он је извршио тајну пресветог крста, који је Он побоо усред васељене, муњезрачно и божанствено знамење борбе, дато верницима као оруђе победе против непријатеља[117].

Бог је свету подарио слободу помоћу крви нашега Искупитеља, вели свети Атанасије Велики. Исто тако Он је ад предао поразу кроз смрт нашега Искупитеља. Он је отворио небеска врата, указујући слободан пут онима који узлазе тамо кроз нашега Искупитеља[118]. Смрт Искупитеља нашег показала се као дан (dies salutis apparuit)[119]. Радост искупљења непрестано се излива од крста Христовог[120], јер је спасење рода људског извршено крвљу Господа Христа[121].

У бескрајној мистерији божански човекољубивих односа Спасових према роду људском сладчајши Господ Исус се јавља као миомирна жртва Богу за нас. У чудесном царству тајанстава Божијих ова жртва кроткога Исуса означена је као искупљење рода људског од греха, зла и смрти. Апостол благовести хришћанима: Живите у љубави, као што је и Христос љубио нас и предаде себе за нас: принос и жртву Богу на слатки мирис (παρέδωκεν εαυτόν υπέρ ημών προσφοράν και βυσίαν τω Θεω εις οσμή ν εύωδίας)[122]. Син Божји постао је човек ради нас, вели свети Атанасије Велики, да би предао себе за нас на жртву Оцу и искупио нас својом жртвом и приносом (Еф. 5, 2). Он је сав род људски ослободио смрти и извео из ада (atque ex inferis eripuit)[123].

Спасова драговољна жртва је слаткомирисна Богу, пријатна Богу, јер „једини Човекољубац”, приносећи себе, безгрешног Богочовека, на жртву за људе и место људи, чудотворном силом своје жртве тајанствено спасава род људски од греха, смрти и ђавола. Смрад људских грехова, који се гнездио у свему људском, и ширио из свега људског, погаснут је слаткомирисном жртвом безгрешног Господа, који својом савршеном божанском светошћу и праведношћу преставља једини „цвeтъ благовонiя”[124] у смрдљивој јами људског земаљског живота. Од сваког мира, по речи светога лесника, мириснији (ευωδέστερος) је Христос, који је за нас понизио себе, да би уништио смрад којим је човека испунило мртвило греха[125].

Због спасоносног и искупитељског значаја и силе жртве Христове велики Апостол назива Господа Христа Пасхом: Пасха наша закла се за нас, Христос (το πάσχα ημών υπέρ ημών έτΰθη Χριςτός)[126]. Као што је старозаветна пасхална жртва, пасхално јагње, спасло првенце од смрти, тако и Господ Христос, Јагње Божије, јесте Пасха која спасава људе од вечне смрти и робовања ђаволу. Тумачећи ове Апостолове речи свети Златоуст вели: На крсту је принесена жртва; а где је жртва ту је отпуштење грехова (έκεϊ αμαρτημάτων άναίρεσις), ту празник и радост. Пасха наша закла се за нас, Христос. Где? На високом крсту. Нов и диван жртвеник, јер је жртва дивна и необична. Сам Он је и жртва и свештеник; жртва по телу, а свештеник под духу; сам Он је принео и био принесен[127]. Он је тај који је од старине био приношен на жртву, као јагње, и у јагњету био прасликован, а најзад је принео себе на жртву за нас, јер Пасха наша закла се за нас, Христос (1 Кор. 5, 7)[128].

Божански необична тајна је по среди: безгрешни Богочовек Христос је и жртва и првосвештеник, и „приносяй и приносимый, прiемляй и раздаваемый”[129], те стога има бесконачну важност искупљујући на такав начин род људски од греха, зла и смрти. У богочовечанском домостроју спасења Господ Христос је и жртва и првосвештеник, јер будући човеком Он је постао и првосвештеник. Ово његово првосвештенство (Јевр. 9, 4), по речима светог Григорија Богослова, односи се на његову човечанску природу, природу која је подложна страдању, а не на природу божанску, која је неизменљива и изнад страдања (καν του πάσχειν ΰψηλοτέραν). Το се односи на човечанску природу Господа Христа, као и сва она места у Светоме Писму у којима се Сину Божјем приписују: усавршавање (Јевр. 5, 9), узвишење (Д. А. 2, 33), послушност (Јевр. 5, 8), принос (Εφ. 5, 2), молитва Ономе који Га може спасти од смрти (Јевр. 6, 7), страдање, крвави зној (Лк. 22, 44), молитва, и томе слично[130].

У чуду своје Богочовечанске личности Спаситељ је носио сва чудеса неба и земље. У Њему је све људско дошло до своје чудесне и чудотворне пуноће, и нашло да је у Божанској природи, и ипостасној заједници са њом смисао свега људског. Чудо спасења је у тој ипостасној тајни Богочовека Христа. У томе је и чудо Спаситеља као жртве и као Првосвештеника. Христос је био смртан, али Бог (ην βροτός, αλλά θεός), благовести богоносни Богослов; род Давидов, али Адамов Творац; телоносац, али и бестелесан; по мајци Деви описљив (περίγραφος), али неизмерљив (αμέτρητος). Јасле су Га обухватиле, али звезда је водила к Њему мудраце, и дароносци су дошли и савили пред Њим колена. Као човек Он је био у борењу, али као непобедив Он је у трикратном кушању победно кушача. Он је узимао храну, али је хранио хиљаде, и воду у вино претворио. Он се крстио, али је грехе очистио; и Дух Га је громогласно објавио за Сина Беспочетнога. Као смртан, Он се предавао сну, и као Бог умиривао море. Замарао се на путу, али је изнемоглима давао снаге. Он се молио; али ко је примао усрдне молитве оних који пропадају? Он је био Жртва, али и Архијереј; Жрец, али и Бог; принео је крв на дар Богу, али је очистио сав свет (αίμ’ άνέθηκε θεω, κόσμον δ’ έκάθηρεν άπαντα); подигнут је на крст, али је приковао на крст грех. Он је спуштен међу мртваце, али је пробуђен из мртвих, а раније је сам васкрсао мртве. Ако је једно показивало убогост смртнога, друго је показивало богатство Бестелеснога. У сваком случају, видећи у Њему оно што је својствено смртнима, не треба омаловажавати Божанство. Оно је учинило славним и земљани лик, који је из љубави према човеку образовао нетрулежни Син[131].

Сам по себи Христос је Пастир, вели свети Златоуст, а ради човека је постао Јагње. Исаија пише: яко овча на заколете ведеся (Ис. 53, 7; Д. А. 8, 32); а Спаситељ говори: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11). Каква је разлика између Јагњета и Пастира; у каквом је смислу Он Јагње, а у каквом Пастир? Јасно је, разуме се, да се Он јавља као Јагње због страдања у подвигу домостроја спасења (δια το πάθος της οικονομίας), а као Пастир због изобилног човекољубља. Као Бог, Он се не стиди да себе назива Пастирем. Нама је требало да знамо самога Бога и Цара. Али пошто ми, обдарени разумом људи, нисмо познали Бога, Он жели да ми, макар као неразумие овце, познамо свога Пастира. Да је Спаситељ, долазећи у свет, затекао човека разумним, Он би му се сигурно јавио као Бог (άναγκαίοος ώς Θεός έπεφαίνετο). Али, пошто га није затекао као човека него као овцу заблуделу, Он стога и скрива своје царско достојанство и предлаже пастирско старање. Дакле, Господ се јавља као Јагње из разлога домостроја спасења (δια την οίκονομίαν), а као Бог због своје славе. Он полаже душу своју за овце (Јн. 10, 11), не потчињавајући се неопходности, него сам узимајући на себе ово дело. Све што се десило у време старозаветног богопоштовања своди се, на крају крајева, на Спаситеља, па било то пророштво, или свештенство, или царство, или храм, или жртвени олтар, или завеса, или ковчег, или чистилиште, или мана, или палица, или што друго: све се то односи на Њега (πάντα εις αυτόν την άναφοράν έχει).

Бог је издавна допустио јудејским синовима да Му служе помоћу жртава (την των θυσιών λειτουργίαν) не зато што се Он задовољавао жртвама, него зато што је желео да Јудејце одврати од незнабожачког сујеверја. Пошто разум Јудејаца још није био у стању да се бави духовном делатношћу, него је био заробљен незнабожачким навикама и тежио жртвеницима и жртвама, то Бог, узевши идолске празнике, мења их сходно духу побожности, и на тај начин трпи оно што не жели (ανέχεται ών μη βουλήται). И као што добри отац, пошто угледа сина где се бави несташлуцима, одводи га са трга кући, и код куће му допушта да чини што му је воља, и на тај начин га држи у границама пристојности одузимајући његовим забавама бестидност, тако исто и Бог, желећи да помоћу таквих празничних скупова поправи Јудејце, дозволио им је да приносе жртве, даје им жртвени олтар, неређује им да приносе на жртву и овце, и јарце, и волове, и да чине све што им је причињавало радост. Али Бог у томе није уживао.

А да се ово десило из разлога домостроја спасења (οικονομικώς), види се из тога што Бог, који је преко Мојсеја допустио вршење жртвоприношења и наредио да буду различне врсте жртава, кроз уста Пророка одузима свако значење ономе што се дешавало само по његовом снисхођењу (τά κατά συγχώρησιν γινόμενα), показујући да им је као деци допустио то у својству „млека”, али им није дао у виду „чврсте хране”[132]. Он говори кроз уста Давида: Слушај, народе мој, што ћу ти казати, Израиљу, што ћу ти јавити: Ја сам Бог, Бог твој. Нећу те за жртве твоје карати; твоје жртве паљенице свагда су преда мном. Нећу примити из дома твог телце, ни јариће из торова твојих (Пс. 49, 79). А да ко не би помислио да Бог не прима стога што се гнуша тих жртава, Господ објашњава суштину ствари: она је у томе што Бог нема потреба за таква жртвоприношења, а не у томе што се она уопште врше, и додаје: Зар ја једем месо волујско и крв јарећу пијем? Принеси Богу хвалу на жртву, и извршуј Вишњему завете своје (Пс. 40, 1314). Овим Бог показује да,не гнушајући се жртава, одбацује их, али зато што Јудејце дозива бољој и духовној жртви. Дакле, Бог је од самога почетка допустио вршење жртвоприношења, не што су Му се допале, него са циљем даоне који су тако почели скрене на страну побожности. Чинећи уступак прохтеву Јудејаца Он је, као мудар и велики, самим допуштењем жртвоприношења припремао обличје будућих ствари, да би се жртва, иако по себи бескорисна, показала корисна као такво обличје (δια την εικόνα χρήσιμος ευρέθη).

Жртве нису биле пријатне Богу, јер се нису вршиле по његовој вољи него по његовом снисхођењу. Вршеним жртвоприношењем Он је давао значај праслике будућег домостроја спасења Христовог (της μελλούσης οικονομίας τοΰ Χριστού), да би та жртвоприношења, иако сама по себи недостојна приманка, постала пријатна због праслике коју претстављају. Кроз сва жртвоприношења Он приказује лик Христов (εικόνα Χριστού) и изображава будуће догађаје. Приноси ли се на жртву овца, она је праслика Спаситеља; приноси ли се во, он је праслика Господа; приноси ли се теле, или јуница, или што дурго, као голуб, грлица, све се то односило на Спасителе. Због тога је постојао и храм, да би био праслика Господњега храма. Због тога и овца, и свештеник, и завеса. Апостол Павле не допушта да се ишта замишља без везе са Христом, већ све доводи у везу са Христом (αλλά πάντα εις Χριστόν άναλαμβάνοντα). Јер он желећи да Јеврејима објасни разлику међу тајнама: шта је означавала трпеза, шта жртвени олтар, шта завеса, шта храм, шта свештеник све уопште доводи у везу са Христом и показује да је скинија сав овај живот. Но прва је скинија обличје Старога Завета, а Светиња над светињама је обличје Новога Завета (Јевр. гл. 8 и 9). Храм је уопште био један, али се делио на делове: на Светилиште и на Светињу над светињама. Храм је био праслика Господњега тела; стога и каже Господ: развалите овај храм, и за три дана ћу га подигнути (Јн. 2, 19). Као што је, дакле, у старозаветном храму једно било видљиво за све, а друго само за првосвештеника, тако исто и у Спаситељевом домостроју спасења Божанство, и сила Божанства, иако сакривени, делали су јавно.

Храм је у средний имао завесу, која је одвајала Светилиште од Светиње над светињама. Она је била праслика тела Господњег. Као што је завеса одвајала оно што је доступно спољашњем посматрању од унутрашњих тајни, тако је и тело Господње било завеса Божанства, која није допуштала смртним очима да непосредно гледају лик Бесмртнога. Ево шта каже Павле: Имајући дакле, браћо, пут нови и живи, који нам је обновио завесом, то јест телом својим, да приступамо (Јевр. 10, 19. 20. 22). Треба обратити пажњу: Господ је и тело своје назвао храмом, и завесу прасликом тела. Даље, иза завесе је улазио првосвештеник само једанпут у току године. Павле и нато указује као на праслику Спаситеља (εις τΰπον του Σωτήρος): Христос не уђе у рукотворену светињу, која је праслика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем Божјим занас (Јевр. 9, 24).

Приносила се на жртву овца, и она је била праслика Спасителе (ην είκών τού Σωτήρος): яко овча на заколете ведеся (Ис. 53, 7). Приносило се на жртву теле, во, и остало, при чему је првосвештеник узимао прстом ломало крви од животинка приношених на жртву, улазио у Светињу над светињама и седам пута кропио према чистилишту (3 Мојс. 16, 15). И само чистилиште било је праслика Спаситеља (τύπος τοΰ Σωτήρος), исто тако и крв којом је првосвештеник кропио. Крвљу се кропило, чистилиште ју је примало, и збивало се очишћење. Шта је то чистилиште? Ево шта о томе говори Павле: Јер сви сагрешише, и лишени су славе Божије, и оправдавају се за бадава благодаћу његовом, крвљу његовом, откупом који је у Христу Исусу; Њега постави Бог за очишћење вером у крви његовој (Рм. 3, 2325). И крв је његова, и чистилиште је његово. Све је ово речено зато што је Спаситељ Бог, јединородни Син Божји постао све ради нас, а не ради Себе. У свему овоме треба видети домострој спасења (την οϊκονομίαν), извршен ради рода људског[133].

Првосвештеничку службу јединородни Син Божји могао је извршити само као човек, стога се морао оваплотити.

Апостол вели: Зато беше дужан да у свему буде као браћа, да буде милостив и веран првосвештеник пред Богом, да очисти грехе народне[134]. Он се родио, пише свети Златоуст, васпитао, растао, претрпео све што је требало (επαϋε πάντα άπερ έχρήν), и најзад умро, ето то значе Апостолове речи: да у свему буде као браћа. Он се оваплотио, јер је зажелео да буде наш првосвештеник пред Оцем. Он је примио наше тело једино из човекољубља, да би нас помиловао. То је једини узрок оваквог његовог домостроја спасења. Он је видео да смо ми оборени на земљу, пропадамо и патимо под насиљем смрти, и Он се смиловао. Апостол вели: да буде веран и милостив првосвештеник, да очисти грехе људске (Јевр. 2, 17). Шта значи: веран? Истинит, силан, јер је само Син веран првосвештеник, који може избавити од грехова оне чији је Он првосвештеник. Он је зато постао човек, да би принео жртву која нас може очистити[135].

У посланици Јеврејима, вели свети Григорије Ниски, апостол Павле каже да Бог постави Исуса за посланика и првосвештеника, који је веран ономе који га створи (Јевр. 3, 1. 2). Назвавши овде првосвештеником Онога који је крвљу својом свештенички принео умилостивљење за грехе наше, речју створи Апостол означава не прво постојање Јединороднога (тј. не његово постојање пре оваплоћења), него желећи да претстави благодат, која се обично спомиње при постављању свештеника, он каже: створи. Јер Исус, по речи Захарије, велики Првосвештеник (Захар. 3, 1), приневши на жртву за грех свега света своје јагње, то јест своје тело (τον ίδιον άμνόν, τουτ’ εστί το ίδιον σώμα), који ради деце, која имају телои крв, и сам узе присног удела у томе (Јевр. 2, 14) (не уколико Он беше у почетку, будући Логос и Бог, и у обличју Божјем, и раван Богу, него уколико понизи себе узевши обличје слуге, и принесе принос и жртву за нас), овај Исус постаде Свештеник по чину Мелхиседекову за многе потоње нараштаје[136].

Божанска је тајна: поглавар нашега спасења тражи изгубљену овцу (Лк. 15, 4). Α изгубљена овца јесмо ми људи, који смо кроз грех одлутали од разумне стотине оваца. И узима на раме своје целу овцу, јер није само један део овце пао у заблуду него цела овца, зато је целу и враћа. Он не носи само кожу, а оно што је под кожом оставља, како то хоће Аполинарије. Ову овцу која се налази на рамену Пастира, то јест у Божанству Господа, Он чини једно са собом узимајући је на себе, желећи кроз то да тражи и спасе изгубљено. А када нађе оно што је тражио, Он узе на себе нађено, јер се овца није крстала својим, једном већ заблуделим ногама, него ју је носило Божанство. Стога је оно што је видљиво на Њему овца, то јест човек. А траг његов, као што је писано, не познаваше се (Пс. 76, 20). Јер Онај што носи на себи овцу, не показа у своме човечанском животу никаквог трага од греха или заблуде,негоонакветраговекакве је било достојно да Бог остави у току живота Он је оставио, као: учења, исцељења, васкрсења мртвих, и друга чудеса. Узевши дакле на себе ову овцу, Пастир постаде једно са њом (ό ποιμήν εν προς εκείνο έγένετο); стога и са стадима говори гласом овце. Јер на који би начин људска немоћ могла сместити израз Божјег гласа? Али Он на човечански начин (άνθρωπικώς) и, ако би се могло рећи, на овчији начин (προβατικως) разговара с нама: Овце моје слушају глас мој (Јн. 10, 3. 16). Дакле, Пастир који узе на себе овцу и говори нам кроз њу, јесте и овца и Пастир; овца оним што је узето, а Пастир Оним који је узео.

Пошто је доброме Пастиру ваљало душу своју положите за овце, да би смрћу својом разорио смрт, то Поглавар нашег спасења постаје и једно и друго, и свештеник и јагње у ономе што је способно да узме удела у страдању, обавивши смрт (ένεργήσας τον θάνατον). Јер пошто смрт није ништа друго до растанак душе и тела, то Онај који је сјединио са собом и једно и друго, тј. и душу и тело, не одваја се ни од једног ни од другог, него доделивши себе и телу и души, душом отвара разбојнику рај, а телом зауставља дејство трулежности (δια δε του σώματος ΐτησε της φθοράς την ένέργειαν); у томе се и састоји разорење смрти, да се трулежност учини недејствена уништењем ње у животворном телу. Јер оно што се збива у души и телу постаје доброчинство и дар нашој природи уопште[137].

На неизрецив начин свештенодејствовања (κατά τον άρρητον τής ιερουργίας τρόπον), иод људи невиђен, Господ Христос приноси Себе самог у принос и жртву за нас, будући у исто време и свештеник и јагње Божје које узима грех света. Богу је, дакле, принео жртву велики Првосвештеник, који је на неисказан и невиђен начин свештенодејствовао Себе самог као јагње за свеопшти грех (τοΰ τον εαυτού άμνόν υπέρ της κοινής αμαρτίας άρρήτως τε και άοράτως ΐερουργήσαντος)[138].

Господ наш, не човек већ Бог, свети Логос Божји, Син Божји, рођен беспочетно и ван времена, који је вечно са Оцем, а који је ради нас постао човек од Марије, али не од семена мужевљева, свештенствује пред Оцем (την δε ίερωσυνην τω Πατρι προσφέρει), примивши човечански састав, да би постао за нас свештеник по чину Мелхиседековом, то јест по таквоме чину који нема прејемства. Јер Он непрестано приноси за нас даре, а најпре је принео себе на крсту, да би уништио сваку жртву Старога Завета, и у исто време свештенодејствује свесавршену живу жртву за васцели свет (την έντελεστέραν ζώσαν υπέρ πάντος κόσμου ίερουργήσας), сам жртва, сам жртвовање, сам свештеник, сам жртвеник, сам Бог, сам човек, сам цар, сам првосвештеник, сам овца, сам јагње, свима је постао све ради нас, да би у свему постао живот нама, и тврђаву свога свештенства учинио непоколебљивом занавек, не раздајући свештенство по телесном пореклу и прејемству, него дајући да се оно сачува у Светом Духу по оправдању (κατά το δικαίωμα)[139].

Логос Божји оваплотио се, вели свети Кирил Александриски, да постане милостив и веран првосвештеник пред Богом (Јевр. 2, 17). И Христос постаде милостив првосвештеник према нама, јер нас немоћне ослободи старих кривица и даде оправдање вером, док је слово Закона осуђивало грешнике и налагало тешке казне на нарушиоце Божје заповести: Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире пред два или три сведока (5 Мојс. 19, 15; 17, 6; Јевр. 10, 28). Христос дакле постаде милостив првосвештеник, јер учини да надаље не важи строгост Закона. Треба нагласити да Он не постаде првосвештеник да осуди грешнике него да искупи њихове грехе (είς το ίλάσκεσθαι δε ταις άμαρτίαις αυτών). Он, Син Божји, принесе Богу и Оцу себе, као непорочну жртву, да би телом својим био од помоћи онима који се злопате и искушавају. Јер је једним приносом савршио вавек оне који бивају освећени (Јевр. 10, 14). Он дакле постаде првосвештеник по човечанској природи (γέγονε άρχιερεύς κατά το άνθρώπινον), ма да као Бог прима жртве од свих. Он сам по сили Божанства свог опрашта грехе[140]. Господ Христос се назива још и веран првосвештеник (Јевр. 2, 17), јер може вавек спасавати оне који кроз Њега долазе Богу[141].

Суштину Божанства не треба сматрати првосвештеником, него јединородни Син Божји, који је по природи Бог, поставши човек, назива се првосвештеник. Из разлога домостроја спасења (οικονομικώς), Он се због свога човечанства назива првосвештеником, јер нас вером приноси на жртву миомирну, а себе је ради нас принео Оцу као најмиомирнију жртву (εαυτόν τε υπέρ ημών ώς εύοσμώτατον ϋϋμα προσκεκόμικε τω Πατρί)[142].

Постоји дубок разлог што се за Логоса, који је од Бога Оца, каже да је принео себе на жртву Оцу, јер Онто није учинио као Свештеник без тела него пошто је постао човек[143]. Оваплотивши се, Господ Христос je постао за људе милостив првосвештеник пред Богом, јер у чему пострада и искушаван би, може помоћи и онима који се искушавају (Јевр. 2, 18). Дакле, првосвештеник који је пострадао јесте милостив; оно што је пострадало јесте тело, а не Бог који је оживотворавао пострадавше тело[144]. Иако је Логос Очев постао Првосвештеник ради нас, ипак је остао Бог; и Он је себе, као човека, принео на жртву[145].

Пошто је постао човек, Логос Божји је назван првосвештеник; и Он је принео жртву Богу не као већем, него установљујући и себи и Оцу исповедање вере наше. Када би Логос био без тела, било би оправдано да неко рекне да је недостојно Бога да приноси жртву, али пошто је постао човек, Он и приноси жртву за човечанство, мада као Бог седи заједно изнад свих твари са Богом Оцем. Апостол Павле и каже: Имамо таквога првосвештеника који седе с десне стране престола Величине на небесима (Јевр. 8, 1). Знајући дакле да Он, Бог, постаде човек, а јесте један исти Син, ми Му и приписујемо све као једноме (αύτω πάντα προσνεμούμεν ώς ένί)[146].

Због своје безгрешности новозаветни Првосвештеник дубоко се разликује од старозаветног првосвештеника. Старозаветни првосвештеник, који се узимао од људи, био је дужан да приноси даре и жртве не само за грехе народне него и за своје, јер је и сам био под грехом[147]. Као безгрешан, новозаветни Првосвештеник је принео Себе на жртву за грехе људске, но не и за своје, јер их није имао. Не од људи већ од Бога Господ Христос би наречен првосвештеник по чину Мелхиседекову[148]. Због чега је речено: по чину Мелхиседекову, пита свети Златоуст, и одговара: због тајне коју је прасликовао Мелхиседек, када је поднео Аврааму хлеб и вино, и због тога што ово свештенство не зависи од Закона, и због тога што оно нема ни краја ни почетна. Оно што је Мелхиседек имао као сенку, то је у Исусу постало стварност (τούτο έν τη άληθεία γέγονεν έτη του Ίησοΰ). И као што су имена Исус и Христос постојала и раније, тако је и ово. Мелхиседек се описује као онај који нема ни почетна данима својим ни краја животу, не што их стварно он не би имао, него што је неизвесно његово порекло. А Исус Христос нема ни почетак данима ни крај животу, не у оном смислу у ком Мелхиседек, него у том што Он уопште нема ни временски почетак ни крај. Онамо је сенка, а овде стварност. Као што, слушајући у Старом Завету име Исус, човек не разуме правог Исуса, него то име сматра само за праслику (τον τύπον) и више ништа не тражи, тако и слушајући о Мелхиседеку беспочетном и бескрајном, не треба тражити у њему истину, него се задовољити самим називом, а истину научити у Христу (την δε άλήθειαν έπι τοΰ Χρίστου καταμάνβανε)[149].

Господ Христос је постао првосвештеник по сили вечнога живота, и као вечити Син Божји остаје вавек, има вечно свештенство (άπαράβατον έχει την ίερωσύνην)[150]. Христос је, по речима светог Кирила Јерусалимског, Првосвештеник који има вечно свештенство (Јевр. 7, 24), који није у времену почео своје свештенство, нити има другог прејемника у своме првосвештенству (οΰτε διάδοχον έτερον έχων της αρχιερατείας). Он није примио првосвештенство по телесном прејемству, нити је помазан јелејем, припремљеним од људи, него је превечно помазан од Она[151].

Христос није путем напредовања (έκ προκοπής) међу људима ступио у свештенство, него вечито има достојанство свештенства од Оца[152]. Он се назива двојако: Исус и Христос; Исус, јер спасава, Христос, јер свештенодејствује[153]. Он се не назива Христом што je у рукама људским помазан, него што је од Оца вечно помазан на првосвештенство ради људи (εις την υπέρ άνϋρώπων άρχιερωσυνην χροσθείς)[154].

По својој Богочовечанској личности безгрешни Првосвештеник је свет, безазлен, чист, одвојен од грешника, виши од небеса; њему није потребно, као старозаветним првосвештеницима, најпре за своје грехе приносити жртве, а потом за народне, јер Он ово учини једном, кад Себе принесе[155]; тиме Он постаде узрок вечног спасења (αίτιος σωτηρίας αιωνίου), зато може вавек спасавати[156]. Тумачећи ове Апостолове речи, свети Златоуст вели: Апостол овде говори о превасходству духовне жртве, Христове жртве. Када Апостол говори да је Христос свештеник, не треба из тога закључивати да Он свештенодејствује стално: Он је једном извршио свештенодејство, и затим сео с десне стране Оца. Да се не би мислило да Господ Христос стоји горе и свештенодејствује, Апостол показује да је то било дело домостроја спасења. Као што је Он био слуга, тако је био и свештеник и свештенослужитељ, јер свештенослужитељу је својствено стојати а не седети. Овде Апостол изражава величину жртве, која је сама, будући принесена једном, имала онолико силе колико нису имале све друге жртве скупа[157].

Логос Божји, Син Божји онда стаде имати браћу, богословствује свети Атанасије Велики, када се обуче у тело подобно нашем, које приносећи сам у лицу свом, би назван првосвештеником (άρχιερεύς ώνομάσθη), и постаде милостив и веран (Јевр. 2, 17); милостив, јер нас је помиловао приневши себе за нас, а веран, не стога што је као ми постао заједничар вере и поверовао у некога, него стога што смо ми дужни веровати свему што Он говори и чини, и што приноси жртву верну, која остаје и не престаје. Јер жртве, које су по Закону биле приношене, нису имале у себи нешто верно, него су биле пролазне и изискивале поновно очишћење; а жртва, једном принесена Спаситељем, све је извршила (τετελείωκε το πάν), и остала верна занавек. Арон је имао прејемнике, и уопште старозаветно свештенство мењало је са временом и са смрћу пређашње свештенике; Господ пак, имајући непролазно (Јевр. 7, 24) и непрејемствено (άδιάδεκτον) првосвештенство, постаде веран првосвештеник (Јевр. 2, 17), остајући вавек, и поставши веран по обећању, јер услишава оне који долазе к Њему ине обмањује их[158].

Све старозаветне жртве, које су непрекидно приношене за грехе, а нису биле у стању ни уклонити ни уништити грехе, Господ Христос укида и замењује својом драговољном богочовечанском жртвом, и приневши једну жртву за грехе (μίαν υπέρ αμαρτιών προσενέγκας θυσίαν) седи свагда с десне стране Богу[159]. Христос је био и Свештеник и Цар, вели свети Атанасије Велики: Свештеник, јер је Себе принео на жртву за нас, а Цар јер царује над грехом и смрћу[160].

Старозаветне приносе и жртве за грехе Бог није хтео, јер нису могли уништити грехе; то је могло учинити, и учинило је Христово творење воље Божје, јер је сва воља Божја остварена савршено и потпуно у апсолутно светом и безгрешном животу Господа Исуса, који је по природи једне воље са Богом Оцем[161]. Воља пак Очева, вели свети Кирил Александриски, у односу према роду људском била је: да Христос часним крстом изврши искупљење и васпостављење свих и свега (δια τοΰ τιμίου σταυρού λΰτρωσις και ανακεφαλαίωσης τώς δλων)[162].

У овом једном бескрајном човекољубивом богочовечанском приносу, који творећи сву вољу Божију уништава грех, налази се сва чудотворна сила спасења, која се вавек излива на оне који се освећују и освећењем спасавају[163]. Господ није нарушавао, већ испуњавао Закон, вели свети Иринеј, умилостивљавајући Бога према људима (propitians pro hominibus Deus), и очишћавајући губаве, исцељујући болесне, исам умирући, да би се човек, који је био прогнан, ослободио осуде и вратио у своје наслеђе[164].

На свемилостивој жртви Богочовека заснован је Нови Завет; а где је отпуштење грехова, онде нема више жртве за грех (ούκέτι προσφορά περί αμαρτίας)[165]. Поводом ових Апостолових речи свети Златоуст вели: Бог је отпустио грехе када је дао Нови Завет; а овај Завет је Он дао ради жртве Христове. Када је пак Он отпустио грехе ради те једне жртве, онда није потребна друга жртва[166].

Само оваплоћење Бога Логоса јесте жртва по себи, која достиже своју пуноћу у богочовечанској смрти. Циљ је боговаплоћења уништење греха: Господ се једанпут, на свршетку времена, јавио са телом, да својом жртвом уништи грех; и Он је једанпут принео себе, да узме грехе многих (εις το πολλών άνενεγκεΐν αμαρτίας)[167]. Тумачећи ове речи Апостолове, свети Златоуст каже: Господ Христос је једнапут умро за све људе. Шта, зар ми више не умиремо пређашњом смрћу? Умиремо, али не остајемо у њој (άποθνησκομεν μεν, άλλ’ ού μένομεν εν αύτω); а то не значи умирати. Тиранија смрти и истинска смрт је када умрли већ нема могућности да се врати у живот; онда ово није смрт већ спавање (ού θάνατος τούτο έστνν, άλλα κοίμησις). Смрт је могла задржати у својој власти све; Христос је стога и умро, да би нас ослободио. Тако се и Христос једанпут принесе (Јевр. 9, 28). Киме се принесе? Очигледно сам собом. Тиме апостол показује у Христу не само свештеника него и принос и жртву. Затим додаје и узрок због кога се принесе: Онсе једанпут принесе, да узме грехе многих (ст. 28). Зашто је Апостол рекао: многих, а не: свих? Зато што нису сви поверовали. Он је умро за све, да би спасао све, уколико зависи од Њега. Његова смрт је била моћна да спасе све од погибли, али није Он узео грехе свих, јер сами нису хтели (δια το μη θελήσαι αύτοΰς)[168].

Свето Писмо јасно показује, вели свети Атанасије Велики, зашто је требало да се Бог Логос очовечи, говорећи: Јер доликоваше Њему за кога је све и кроз кога је све да, доводећи многе синове у славу, страдањем доврши поглавара њиховог спасења (Јевр. 2, 10). А ове речи значе, да је људе, запале у трулежност, у смртност, имао да избави од трулежи не ко други до Бог Логос, који их је и створио у почетку. Да је пак сам Логос узео на себе тело, да би га принео на жртву за слична тела (περί των ομοίων σωμάτων), показују речи Светога Писма: Како пак деца имају удела у телу и крви, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који, бојећи се смрти, целога живота беху робови (Јевр. 2, 14 15). Јер Логос, приношењем на жртву свога сопственог тела, учини крај закону који је био против нас, и обнови у нама начело живота, давши нам наду на васкрсење. Пошто је кроз човека смрт завладала људима, због тога је оваплоћењем Бога Логоса извршено уништење смрти и васкрсење живота, по речи христоносног Апостола: Јер пошто кроз човека дође смрт, кроз човека дође и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1 Кор. 15, 21 22). Јер већ сад не умиремо као осуђени, него као они који имају устати очекујемо опште васкрсење свију, које ће у своје време обавити Бог[169].

Пошто је Адам, вели свети Василије Велики, по неопходности у нама предаван од једног другоме путем наслеђа (τη ακολουθία της διαδοχής) до краја, због тога сви у Адаму умиремо (1 Кор. 15, 22), и царова смрт до испуњења Закона и до доласка Христова… Ми који смо оживотворени у Христу, не умиремо више у Адаму[170]. Као што је у Адаму смрт постала силна, тако је онемоћала у смрти Христовој (οΰτως άσϋενήση εν τω θανάτω Χριστού)[171].

Христос дође као првосвештеник будућих добара, и кроз своју крв једном за свагда уђе у светилиште, и нађе вечно искупљење (αίωνίαν λΰτρωσιν εύράμενος)[172]. Ово је дело Христово, по речима светога Златоуста, једно од најдивнијих и најнеочекиванијих: да Он једним улажењем нађе вечно спасење[173]. Скупоцена и јединствена по важности крв Богочовека Христа јесте крв вечнога завета (αίμα διατδκης αιωνίου)[174], новога завета, који је духован, основан Богом, у коме Бог опрашта људима грехе и безакоња, испуњујући собом срца и мисли људске[175]. Зато се крвљу Богочовека Христа, тим путем новим и живим, улази у светилиште спасења и вечнога живота[176]. Крвљу Христовом нам је дарован, по речи светог Златоуста, улаз у небо и приступ духовним тајнама. Апостол назива овај пут новим и живим, изражавајући тиме пуноћу наде. Новим га назива, јер се труди да покаже да ми имамо све што је највише, пошто су сада отворена врата небеска, што није било чак ни при Аврааму. Живим га назива, јер је први пут био пут смрти, низводио је у ад, а овај је увек жив[177].

Проливањем своје неизмерно скупоцене богочовечанске крви за спасење рода људског Господ Христос је основао Нови Завет. Јер по свемудром промислу Божјем: где је завет, ваља да буде и смрт онога који чини завет[178]. Својом крсном смрћу Богочовек је посредник новога завета, да кроз његову смрт, која бй за откуп од преступа у првоме завету (εις άπολΰτρωσιν των επί τη πρώτη διαθήκη παραβάσεων), обећање вечнога наследства приме звани[179]. Шта је посредник? пита свети Златоуст, и одговара: Посредник (μεσίτης) није господар ствари за коју посредује, него је ствар на једној страни, а посредник на другој. На пример, при склапању брака бива посредник, али он није женик, него само помаже ономе који ступа у брак. Тако и овде. Син је постао посредник између Оца и нас. Отац није хтео да нам остави наследство; Он се гневио на нас и био незадовољан с нама као са отступницима од Њега; Син је постао посредник између нас и Њега и умолио Га је. И ево како је Он постао посредник: Он је примио на себе кривицу и оправдање, саопштио нам је Очеву вољу и притом се подвргао смрти. Ми смо били увредили Бога и морали смо умрети,али је Он умро за нас и учинио нас достојнима завета (άπέθανεν υπέρ ημών, και έποίησεν ημάς άξιους της διαθήκης). На тај начин завет је постао чврст, пошто је закључен не са недостојнима. У почетку је Бог закључио с нама завет, као отац са децом; али када смо ми постали недостојни, онда је требало да буде не завет већ казна (ούκέτι διαθήκης, αλλά τιμωρίας έδει). Нашто се онда, вели Апостол, хвалиш Законом? Он нас је довео до таквог греховног стања, да се ми никада не бисмо спасли. Да Господ наш није умро за нас, Закон нам ни најмање не би помогао, јер је био немоћан[180].

Као вечни Првосвештеник Господ Христос свагда живи, да би се могао молити за нас (Јевр. 7, 25). Ово је и врло тајанствено и врло човекољубиво, вели свети Григорије Богослов. Јер молити се (έντυγχάνειν) значи овде молити се за нас у својству посредника, као што се и о Духу каже да се Он моли за нас ΰπερεντυγχάνει (Рм. 8, 26). Јер је један Бог и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос (1 Тм. 2, 5). Јер се Он и сада, као човек (jep je са телом које узе на себе), моли за моје спасење, док ме силом свога очовечења не учини богом (έως αν έμε ποιήση θεόν τη δυνάμει της ενανθρωπήσεως).

Тако и заступника имамо Исуса (1 Јн. 2, 1), не у том смислу да се Он понижава за нас пред Оцем и ропски Му припада (нека је далеко од нас таква, заиста ропска и недостојна Духа помисао! јер нити је својствено Оцу да то тражи, ни Сину да то подноси; а и неправедно је мислити тако о Богу), него у том, да нас Он, пострадавши за нас као човек, упућује тиме на трпљење као Логос и Саветник[181].

Господ Исус, да би крвљу својом осветио људе, изван града пострада[182]. Зашто, пита свети Златоуст, Господ Христос не би принесен на жртву у храму, него изван града и зидина градских? Да би се испунило пророштво, да ће бити убројен међу злочинце (Ис. 63, 12). И не у храму још стога, да Јудејци не би прикрили жртву, и људи не би помислили да се она приноси само за јеврејски народ. Зато изван града и зидина, да бисмо знали, да је жртва свеопшта (καθολική ή θυσία), да је принос за сву земљу (υπέρ της γης άπάσης ή προσφορά); да бисмо знали, да је очишћење свеопште, не посебно као код Јудејаца[183].

Скупоцена крв Богочовека Христа јесте крв завета, којом се обавља освећење и спасење рода људског, стога, ко је за погану уздржи, заслужује најстрашније муке[184]. Ради спасења свију Господ Исус окуси смрт за све, прими страдања за све, и на тај начин постаде поглавар спасења (αρχηγός της σωτηρίας)[185]. Кроз ипостасно сједињење човечанске и божанске природе у Господу Христу крв његове човечанске природе постала је и назива се крвљу Бога, Богочовека. Зато Он том пресветом и пречистом крвљу стече Цркву, која је дом спасења, радионица спасења: Господ Бог стече Цркву крвљу својом (δια τοΰ αίματος τοΰ Ιδίου)[186].

Основна и вечна еванђелска вредност, која вреди више него сав видљиви свет, јесте боголика душа човекова. У ризници козмичких вредности нема ниједне која се може упоредити са бескрајном божанском вредношћу душе људске. Изгуби ли кроз грехе и страсти душу своју, човек не може у свету временскопросторних вредности пронаћи ниједну тако скупоцену, којом би могао откупити душу своју. О томе божански Спаситељ речито и јасно говори: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју (τί δώσει άνθρωπος αντάλλαγμα της ψυχής αυτού)[187]?

Кроз грехе човек је много наудио боголикој души својој, и делимично је погубио и изгубио. Нико и ништа од створених бића и ствари не може је искупити и спасти, нико и ништа у свима сазданим световима. Једина сила, а тиме и једина вредност, којом се може искупити огреховљена, изгубљена душа јесте безгрешна душа Богочовека Христа. Она више вреди, бескрајно више него сва саздана бића скупа. У њеној безгрешној свечистоти и божанској свевредности с једне стране, и у њеном природном генетичком сродству са душом људском с друге стране, и лежи њена свесилна искупитељска и спаситељска сила и моћ. Зато је безгрешни Господ и објавио, да је Он дошао: да душу своју да у откуп за многе (δούναι την ψυχήν αυτού λΰτρον άντι πολλών)[188].

Човекољубиви Спаситељ је то учинио богочовечанским подвигом свога земаљског живота, нарочито својом крсном смрћу и васкрсењем. Добровольно дајући душу своју за спасење људи, Господ је богочовечанском безгрешношћу и свевредношћу њеном, а тиме бескрајном, свепобедном силом њеном откупио душу људску, продану греху и смрти[189], одробио род људски, заробљен грехом, смрћу и ђаволом. То не значи да је свеправедни Господ учинио насиље над ђаволом. Напротив, у томе Спаситељевом подвигу има толико свеправедне, свемудре, свељубавне логике богочовечанске, да је она очигледна за сва бића у свима световима, па и за самог злоумног ђавола.

Својом безгрешношћу, но и човечанском природношћу, душа Богочовека Христа је најзаконитији и најистинитији преставник рода људског, а својом добровољном, бескрајно човекољубивом жртвеношћу, она је свеправедно и свемудро искупила род људски од робовања греху и смрти. И пред свеправедним Богом жртва Христова је довољна за искупљење рода људског; али и пред неправедним ђаволом она има то исто значење. Хтео – не хтео, ђаво осећа и увиђа сву оправданост и неодољивост Спаситељеве човекољубиве жртве искупљења. И његова логика, ма колико и ма како била искварена и посувраћена злом, мора видети и признати у Спаситељевој жртви свепобедну искупитељску силу. И када неки од светих Отаца претстављају искупљење рода људског као откуп од ђавола, они то чине, не што уче да је Господ Христос душу своју дао ђаволу на жртву, да би откупио род људски, него да би показали логичку неодољивост и богочовечанску оправданост и свемоћ искупитељског подвига Христовог и за самог ђавола. Они то претстављају антропоморфистички, да би бескрајну тајну искупљења учинили донекле приступачном за људско схватање. Шта више, неки од њих (као свети Макарије Велики) иду тако далеко у том антропоморфистичком реализму, да у диалошкој форми драматично претстављају Спаситељев подвиг искупљења. Разуме се, по среди је бескрајна, несхватљива тајна, што се осећа и код Отаца који антропоморфистички претстављају Спаситељев подвиг искупљења. Њихова богочежњива мисао, испитујући ову пресвету тајну, трепетно и побожно предаје себе несхватљивој божанској провиденцијалности, тако обидно заступљеној у богочовечанском подвигу искупљења.

Тако, свети Иринеј пише: Господ наш Исус Христос борио се и победио, јер је Он био човек који се борио за оце, и послушношћу прекратив непослушност; јер је Он свезао јакога (fortem, тј. ђавола) и одвезао слабе и даровао спасење своме саздању разоравајући грех. Јер je Он свесвети и милосрдни Господ и који љуби род људски. Он је, дакле, сјединио човека са Богом. Јер да човек није победно непријатеља људског, онда непријатељ не би био побеђен на праведан начин (ουκ άν δικαίως ένικήθη ό εχθρός). И опет, да Бог није даровао спасење, оно не би било сигурно… Требало је да Онај који је преузео на себе да убије грех и искупи човека крива смрти (occidere peccatum et mortis reum redimere hominem), сам постане оно што je био човек, који је грехом био одведен у ропство и над којим је царовала смрт, да би грех био сатрвен човеком и човек отишао од смрти[190].

Непријатељ рода људског, ђаво, не би био побеђен на праведан начин (juste), да Онај који га је победно није био човек од жене. Јер је Он у почетку преко жене овладао човеком, и поставио себе за непријатеља човеку. Због тога и Господ исповеда себе за Сина човечијег, васпостављајући у себи оног првобитног човека, од кога је била саздана жена, да бисмо, као што је кроз побеђеног човека род наш сишао у смрт, тако опет кроз човека победника ми узишли у живот, и као што је кроз човека смрт однела победу над нама, тако опет кроз човека ми однели победу над смрћу[191].

За време кушања у пустињи Господ Христос је, по светом Иринеју, коначно отерао од себе Сатану, као законито побеђенога (quasi legitime victum); и некадањи Адамов преступ заповести Божје уништен је помоћу заповести Закона, коју је сачувао Син човечји, не преступивши заповест Божју… Пали анђео побеђен је од Сина човечијег који је сачувао заповест Божју. Јер као што је он у почетку наговорио човека да прекрши заповест Творца, због чега га је и имао у својој власти, а његова се власт састоји у преступу и отступништву (potestas autem ejus est trensgressio et apostasia), којима je свезао човека, то je, с друге стране, Сатана имао бити побеђен кроз човека и бити свезан оним истим оковима којима је он био свезао човека, да би се човек, ослободивши се, вратио своме Господу, остављајући оне окове, којима је био свезан, то јест преступ (trensgressionem). Jep везивање Сатане било је ослобођење човека, јер: не може неко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најпре не свеже јакога (Мт. 12, 29). Стога Господ изобличава Сатану за противљење Богу, који је све створио, и побеђује га помоћу заповести, а заповест је Божја Закон. Као човек, Господ Христос је показао да је Сатана бегунац и преступник Закона и отступник од Бога, а затим, као Логос, Он га је чврсто свезао као свога бегунца, и отео његово покућство, то јест људе, над којима је он владао и којима се неправедно (injuste) користио. И праведно (juste) је заробљен онај који је неправедно (injuste) био заробио човека; а пређе заробљени човек истргнут је испод власти власника по милосрђу Бога Оца, који се сажалио на своје створење и подарио му спасење, васпоставивши (redintegrans) га кроз Логоса, то јест кроз Христа, да би човек опитом (experimento) сазнао, да није Он од себе самог, већ по дару Божјем добио нетрулежност[192].

У подвигу искупљења и спасења рода људског од стране Господа Исуса има толико свесавршене мудрости, правде и милости Божје, да је он неодољиво убедљив, природан и логичан не само за анђеле и људе, него и за ђаволе. Оваквим својим подвигом Господ Христос нити се удвара ђаволу, нити га наговара, нити моли, већ му својом свеправедном и свемудром богочовечанском жртвом показује, да је човек заиста искупљен од греха и смрти, заиста спасен вечним спасењем. Такав смисао имају следеће речи светог Иринеја: Господ Христос, моћни Логос и истински човек, искупљујући нас мудро (rationaliter) крвљу својом, даде себе сама у откуп за оне који су били одведени у ропство. И пошто је отпадништво (apostasia = ђаво) неправедно (injuste) овладало нама, и нас, који смо природно достојање свемогућега Бога, противприродно отуђило од Њега и учинило нас својим сопственим ученицима, то је Логос Божји, моћан у свему и не оскудевајући у својој правди, праведно (juste) устао против самог отпадништва и искупио од њега своје достојање не силом, као што је отпадништво овладало нама, незаситно отимајући оно што није његово, него путем убеђења (sed secundum suadelam), као што приличи Богу који путем убеђивања, путем разлога а не путем насиља добија оно што жели, те да ни правда не буде нарушена, нити да пропадне старо саздање Божије. Господ нас је, дакле, искупио крвљу својом и дао је душу своју за душе наше и тело своје за тела наша (δόντος την ψυχή ν υπέρ των ημετέρων ψυχών, και την σάρκα την εαυτού αντί των ημετέρων σαρκών) и излио Духа Очева за сједињење и општење Бога са човеком, Бога предајући људима кроз Духа, човека пак с друге стране привлачећи Богу кроз своје оваплоћење, и несумњиво и истински дарујући нам својим доласком нетрулежност кроз општење са Богом[193].

Безгрешно тело Господа Исуса, принесено на жртву за род људски, има свепобедну искупитељску силу. Као истинит човек, и тиме истинити претставник рода људског, Господ својом безгрешном богочовечанском жртвом откушьује човека од греха и смрти, пошто Га ни грех ни смрт нису могли победити. На то указује свети Макарије Велики, драматично описујући Спаситељев подвиг искупљења. Тело које је примио од Деве Марије, вели свети Макарије, Господ је подигао на крст и приковао на њему, и мртво тело победило је и убило живу змију. По среди је велико чудо. Ново и безгрешно тело (σώμα καινόν και άναμάρτητον) није се појавило у свету до Господњега доласка, јер је, пошто је први Адам преступно заповест, царовала смрт над свим потомцима његовим. Мртво тело, дакле, победило је живу змију. Иово је чудо Јеврејима саблазан, а Грцима безумље. Но шта каже Апостол? Ми проповедамо Исуса Христа, и њега распета; Јеврејима дакле саблазан а Грцима безумље, нама пак који се спасавамо, Христа, Божију силу и Божију премудрост (1 Кор. 1, 23. 24). Јер је у мртвом телу живот; ту је искупљење (ή άπολΰτρωσις), ту светлост, ту Господ долази смрти, разговара са њом и наређује да пусти душе из ада и смрти, и да Му их врати. И гле, збуњена тиме, смрт одлази својим слугама, скупља све силе, и владар зла доноси рукописанија (τά χειρόγραφα), и говори: „Ево, ови су се покорили речи мојој! ево како су нам се клањали људи!” Али Бог, праведни судија, иовде показује правду своју и вели му: „Теби се покорно Адам, и ти си овладао свим срцем његовим; покорило се теби човечанство. Али тело моје шта ради овде? Оно је безгрешно (άναμάρτητόν έστιν). Тело првога Адама постало је теби дужник, и ти с правом (δικαίως) држиш његово рукописаније; за мене пак сви сведоче да нисам грешно; не дугујем ти ништа (ου χρεωστώ σοι ουδέν). Сви сведоче за мене да сам Син Божји. Глас који је с висине неба дошао на земљу, посведочио је: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте (Мт. 17, 5); Јован сведочи: Гле, јагње Божје које узима грех света (Јн. 1, 29); Свето Писмо сведочи: Он греха не учини, нити се обмана нађе у њега (1 Петр. 2, 27), и: иде владар овога света, и у мени не налази ништа (Јн. 14, 30). И ти, Сатано, сам сведочиш за мене, говорећи: знам те ко си, Син Божји (Мк. 1, 24; 3, 11); и још: шта је теби до нас, Исусе Назарећанине; дошао си пре времена да нас мучиш (Мт. 8, 29). Ја имам три сведока: један који с небеских висина шаље глас, други са земље, трећи ти сам. Откупљујем дакле тело које ти је продао први Адам (εξαγοράζω οΰν το σώμα το πραθέν σοι δια τού πρώτου Αδάμ), уништавам твоја рукописанија, јер сам ја исплатио Адамов дуг тиме што сам распет и што сам сишао у ад; и неређујем теби, аде, тамо и смрти, ослободите закључане душе Адама (тј. рода људског)”. И тако дакле зле силе дрхтећи ослобађају закључаног Адама (тј. род људски)[194].

Трудећи се да велику тајну искупљења учини што приступачнијом уму људском, свети Григорије Ниски се у великом степену служи антропоморфистичким изразима. Он замишља род људски као ђаволовог заробљеника, а Бога као ослободиоца. По себи, и у своме домостроју спасења, Бог је не само моћан него и праведан, добар и мудар, и има све оно што разум сматра за најбоље. Божји домострој спасења човека изобилује свим свесавршеним својствима Божјим[195].

Човек се, обманут проналазачем порока, добровољно (εκουσίως) подвргнуо пороку и потчинио себе непријатељу живота. Као добар, Бог се испуњује милосрђем према паломе човеку, и као премудар, Он зна начин како да врати човека; дело пак премудрости у исто време је и дело правде. Дејствујући кроз своја божанска својства, Бог није употребио никакво насиље против ђавола који је био овладао родом људским, те је на тај начин ђаволу одузет сваки повод за негодовање или жалбу против насиља од стране Бога[196]. Бог није силом ослободио човека, него га је откупио. Пошто смо ми добровольно били продали себе, то је наш ослободиттељ имао да пронађе праведни, а не насилии начин ослобођења (τον δίκαιον τρόπον της ανακλήσεως). Α тај начин јесте: дати за заробљеника откуп (λΰτρον) какав жели власник. Болујући од властољубља као основног порока, зли дух је врло пажљиво посматрао чудеса Господа Христа, и видећи у Њему такву необичну силу, он је увидео да је то нешто веће од онога чиме он располаже и што држи у ропству. Стога он жели да Христос буде откуп (λΰτρον) за оне које држи под стражом смрти. Али њему је било немогуће погледати у непокривени лик Божји, ако најпре не угледа на њему неки део онога тела које је већ грехом био покорно себи. Стога је Божанство прикрило себе телом, да се зли дух, гледајући на познато и сродно њему, не би уплашио приближења превелике силе, и да би, опазивши како сила све јаче и јаче просијава кроз чудеса, сматрао све то више жељеним него страшним. У овоме се доброта сједињује са правдом, а и премудрост није одвојена од њих. Пронаћи: да Божанска сила постане доступна помоћу телесног покривала, и да домостроју спасења нашег не смета страх од узвишене појаве, без сумње је доказ и доброте, и премудрости, и правде. Јер желети спасти сведочанство je доброте; учинити пак себе откупном ценом за овладаног другим показује праведност; а смишљеношћу учинити за непријатеље недоступно доступним јесте доказ највише мудрости[197].

Да би нечисти дух, који је тражио откуп за нас, добио исти, Божанство се сакрило под завесом наше природе, и враг је, као халпљива риба, са мамцем тела прогутао удицу Божанства (το άγκιστρον της Θεότητος); и на тај начин, када је живот уведен у смрт и када се у тами појавила светлост, светлошћу и животом би уништено оно што је супротно светлости и животу. Јер је немогуће да тама остане у присутству светлости и да смрт постоји када живот дејствује (οΰτε Φάνατον είναι ζωής ενεργούσης)[198].

Резимирајући своје мишљење о овоме, богомудри Отац вели: Тако, дакле, доказано је да се доброта, премудрост, праведност, моћ, недоступност трулежи, све открива у појму домостроја спасења нашег. Доброта се изражава у жељи да се спасе онај који је пропао. Премудрост и праведност обелодањене су у начину нашег спасења (έν τω τρόπφ της σωτηρίας ημών). Α моћ се огледа у томе што Он узе на себе обличје човека, обличје наше понижене природе, и даде смрти наду да она може овладати Њиме, као и осталим људима. Али, будући у њеној власти, Он учини оно што је својствено Њему по Божанској природи: својствено је светлости уништење таме, а животу разорење смрти[199].

Као допуњујући светог Григорија Ниског свети Дамаскин вели: Господ наш Исус Христос, будући безгрешан, јер греха не учини Онај који узима грех света (1 Петр. 2, 24; Јн. 1, 29), нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9), није подлежао смрти, јер је смрт ушла у свет кроз грех (Рм. 5, 12). Дакле, Он умире, примајући смрт за нас, и себе приноси Оцу на жртву за нас. Јер ми смо сагрешили Оцу, и требало je да Он прими откуп за нас (και αυτόν έδει το υπέρ ήμων λΰτρον δέξασθαι), да бисмо се на тај начин ослободили осуде. Боже сачувај, да је крв Господа била принесена тиранину. Смрт дакле приступа и, прогутавши тело Господње мамац, натаче се на удицу Божанства и, окусивши безгрешно и животворно тело, разори себе и отпусти све које је била прогутала. Јер као што се уношењем светлости уништава тама, тако се и налетом живота уклања трулежност (ή φθορά), и за све настаје живот, а за погубитеља погибао[200].

Тајанственост Спаситељеве крене смрти не исцрпљује се до краја никаквим појмовима људским, нити поређењима антропоморфистичким. И појам откупа носи на себи печат људске релативности. И у овом случају важи Апостолова богомудра реч: ми нешто знамо[201], а већи део покривей је безданим ћутањем божанским. Крена смрт Спасова је победа над смрћу и оцем смрти Сатаном. Као жртва, она је по богочовечанском домостроју спасења неопходност у спасењу природе људске, у освећењу крви људске и живота људског. Као израз бескрајног човекољубља Богочовековог она је пријатна Богу Оцу, али, у строгом смислу речи, она није немилосрдни Очев захтев Сину јединородном. Својом бескрајном вредношћу, и значајем, и силом, и човекољубљем, и жртвеношћу, и логичношћу, крсна смрт Спасова је спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, спасење које је очигледно и потпуно и за Бога, и за људе, и за анђеле, и за ђаволе. И када неки Оци фигуративно говоре о откупу који је Господ Христос дао ђаволу, не подразумева се да је Он себе дао ђаволу место људи већ да је и за самог ђавола постало јасно и очигледно, да је спасење рода људског извршено крсном смрћу Богочовековом. О томе богонадахнуто говори свети Богослов: Коме је и ради чега је проливена за нас крв, велика и преславна крв Бога, Првосвештеника и Жртве? Ми смо били у власти ђавола, продани под грех, сластољубљем смо били зарадили порочност. Ако се пак откуп (το λΰτρον) не даје некоме другоме него власнику, ја питам: коме је и због каквог разлога принесен такав откуп? Ако ђаволу, о, како је то увредљиво (φεϋ της ύβρεως)! Разбојник добија откуп, добија не само од Бога, него самога Бога; за своју тиранију узима тако безмерну плату… Ако ли Оцу, онда, на првом месту, на који начин? Ми нисмо у Њега били у ропству. А на другом месту, због чега је крв Јединороднога пријатна Оцу, који није ни Исаака, приношеног оцем, примио, него је заменио жртву, давши овна место разумне жртве? Није ли из овога очигледно да Отац прима жртву, не зато што је захтевао или имао потребу, него због домостроја спасења (ούκ αίτήσας, ουδέ δεηθείς, άλλα δια την οΐκονομίαν), и зато што је човеку било потребно да се освети човечанском природом Бога (το χρήναι άγιασθήναι τω άνρωπίνω τοΰ θεοϋ τον άνθρωπον), да би нас Он сам избавио, савладавши тиранина силом, и уздигао нас себи кроз Сина који посредује и све устројава у част Оца, коме је Он у свему покоран. Таква су дела Христова, а остало нека буде поштовано ћутањем (και τά πλείω σιγή σεβέσΑω)[202].

Главно је: човекољубиви Господ Христос добровољно је принео себе на жртву, јер је огреховљеном и осмрћеном човеку било потребно да се освети човечанском природом оваплоћеног Бога. При томе су се десила велика и тајанствена збивања: добровољно проливена крв Богочовека Христа на тајанствено-благодатни начин је осветила крв човека и човечанства, оскрнављену грехом, оживотворила је новим животом, и осмрћеној природи људској отворила пут нови и живи[203], који одводи Богу и уводи у живот бескрајни и вечни. А иза овога простире се безобално и бездано море Христових богочовечанских тајни, у које продире само вера, док ум смирено и спокојно понавља за светим Богословом: „а остало нека буде поштовано ћутањем”.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Лк. 22, 20; Мт. 26, 28; ср. Μκ. 14, 21; 1 Кор. 11, 25; Јевр. 9, 22.

[2] In Math. Homil. 82, 2; Р. gr. t. 58, col. 739.

[3] Въ святую и велику среду, повечерје малое, Триeснецъ, пeснь 4: Горница постланная прiять тя Создателя и стаинники, и тамо Пасху скончалъ еси (και αυτού το Πάσχα έπετέλεσας), и тамо содeлалъ еси таинства (και αυτού είρ—γάσω τα μυστήρια).

[4] Enarratio in evang. Lucae, cap. 22, ν. 20; Р. gr. t. 123, col. 1069 AB.

[5] Мт. 20, 28; Мк. 10, 45.

[6] In Math. Homil. 65, 4; Р. gr. t. 58, col. 622.

[7] Enarrat. in evang. Math. cap. 20, с 28; Р. gr. t. 123, col. 365 B.

[8] JH. 1, 29.

[9] Блаж. Теофилакт вели: Рекавши „грех” означио je све грехе — πάσας τάςαμαρτίας έδήλωσεν (Enarrat. in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1173 A).

[10] Enarratio in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1172 С

[11] ib.

[12] ib. col. 1172 D, 1173 Α.

[13] У једној црквеној стихири Господ Христос се велича као онај који је узео на себе „бездну Mipa прегрeшенiя” (Въ понедeльникъ вечера, на Госп. воззв. стихира; Гласъ 1, Октоихъ).

[14] Рм. 6, 23.

[15] Orat. 30, 1; Р. gr. t. 36, col. 104 CD.

[16] Јн. 10, 11. 10. 15; ср. Јн. 3, 14-15.

[17] Јн. 6, 51.

[18] Лк. 22, 19.

[19] Exposit. in Psalm. 87, 5; Р. gr. t. 27, col. 380 ВС.

[20] Он, Sermo major de fide, 3. 4. 5; P. gr. t. 26, col. 1625 В. С D.

[21] Св. Златоуст, Толкованiя на прор. Исаiю, гл. 53, 8; Творенiя св. Ј. Златоуста, т. VI, кн. 1, стр. 327 (С. Петербургь, 1900).

[22] Он, Homil. in Pascha, 4; Р. gr. t. 52, col. 770.

[23] Св. Златоуст, In Rom. Homil. 11, 2; P. gr. t. 60, col. 485.

[24] Homil. in Psalm. VII, ν. 2; Ρ. gr. t. 29, col. 232 ВСю

[25] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры на стиховнe (Гласъ 1, Октоихъ): О чудесе! како смерти вкуси всехъ жизнь (“Ω τοΰ θαύματος! πώς θανάτου έγεύσατο ή των απάντων ζωή).

[26] Ис. 53, 4. — Св. Златоуст овако тумачи ове Пророкове речи: Христа су тукли, исмевали, мучили, али je Он узео грехе других; Он је умирао, а ослобађао је смрти друге (Толков, на прор. Исаш, гл. 53, 4; Творен, св. Ј. Златоуста,т. VI, књ. I, стр. 323; С. Петербургъ, 1900. — ср. св. Василије Велики, Regulaebrev. tract Interrog. 177; Р. gr. t. 31, col. 1200 С 1201 А).

[27] Ис. 53, 5. — По св. Златоусту, овде је реч о исцељењу душа људских Христовим ранама на крсту. Крстом Спасовим извршено је ово исцељење за све људе (тамо, гл. 53, 5; стр. 324).

[28] Ис. 53, 6. — Поводом ових Пророкових речи свети Златоуст вели: Да сене би помислило, да је све ово дошло на Господа Христа због његових грехова,Пророк каже: Господ га предаде ради грехова наших. Ради нас, вели Пророк, ане ради својих грехова Он би показан као злочинац (тамо, гл. 53, 6; стр. 324).

[29] Ис. 53, 7. — Пророк је назвао Господа Христа јагњетом не само зато што је ћутао,већ и зато што је био жртва (св. Златоуст, тамо, гл. 53, 7; стр. 325).

[30] Ис. 53, 12. — Спаситељ је добровoљно умро, вели св. Златоуст, да би загладио грехе људске. Са Господом Христом на крсту био је прикован на кретгрех; кретом су разрешени греси (тамо, гл. 53, 12; стр. 331).

[31] 3 Мојс. 4, 1-35; 7, 1-38; 16, 134; Језек. 45, 23.

[32] ib.

[33] Ср. Јевр. 10, 1-14.

[34] 1 Петр. 1, 17-20; ср. 2 Петр. 2, 1.

[35] De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1292 A.

[36] 1 Петр. 2, 21; ср. 4, 1.

[37] 1 Петр. 2, 22-24.

[38] Ср. Флб. 2, 7-8.

[39] 1 Петр. 2, 22-24.

[40] Ср. 3. Мојс. 20, 19. 17; 24, 15; Језек. 23, 35.

[41] 3 Мојс. 19, 17; 4 Мојс. 14, 33; Језек. 18, 19; Плач Јерем 5, 7.

[42] О томе блаж. Августин пише: Confitere (Christum) suscepisse poenampeccati nostri sine peccato nostro (Contro Faustum, XIV, 6, 7). Non enim ipse ulladelicta habuit, sed nostra portavit (Tract. advers. Judaeos, 6).

[43] Гал. 3, 13.

[44] 1 Петр. 3, 18.

[45] De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1296 CD.

[46] 1 Јн. 3, 5.

[47] Ср. Јн. 8, 32-36.

[48] 1 Јн. 3, 16.

[49] 1 Јн. 1, 7.

[50] Апок. 5, 6. 9.

[51] Еф. 3, 3.

[52] Гал. 1, 11-12.

[53] 1 Кор. 1, 23.

[54] 1 Кор. 2, 2.

[55] 1 Кор. 15, 3.

[56] Св. Златоуст, 1n 1 Соr. Homil. 38, 2; Р. gr. t. 61, col. 324.

[57] Блаж. Теодорит, Interpret. epist. 1 ad Cor. cap. 15, v. 3; Р. gr. t. 82, col.349 В.

[58] Гал. 1,4.

[59] In Galat. cap. 1, 4; Р. gr. t. 61, col. 617.

[60] ib. col. 618.

[61] ib. cap. 2, 8; col. 646.

[62] Epistolar. lib. IV, Epist. 100: Ђакону Исидору; Р. gr. t. 78, col. 1165 AB.

[63] Ср. Гал. 2, 20.

[64] Гал. 4, 45.

[65] In Galat. сар. 4, ν. 45; Р. gr. t. 61, col. 657.

[66] De incarnat. Verbi, 89; Р. gr. t. 25, col. 109 ABCD, 112 AB.

[67] ib. 20; col. 129 D, 132 АВС.

[68] ib. 21, 22; col. 133 С, 136 А; ср. Contra arian. Orat. I, 45; Р. gr. t. 26, col.105 Α.

[69] Он, Contra arian. Orat. I, 60; P. gr. t. 26, col. 137 С 140 Α.

[70] Он, De incarnat. et contra arian. 5; Р. gr. t. 26, col. 992 А В.

[71] ib. 8; col. 996 B, 997 A.

[72] Orat. 29, 20; P. gr. t. 36, col. 101 AB.

[73] Orat. 45, 28. 29; Р. gr. t. 36, col. 661 BCD, 664 Α.

[74] Orat. II, 22, 23. 24. 25; Р. gr. t. 35, col. 432 В, 433 АВС, 436 А.

[75] Contra haeres. V, 16, 2. 3.

[76] ib. V, 17, 1.

[77] ib. V, 23, 1. 2.

[78] Ср. Јн. 3, 16.

[79] 1 Тм. 2, 6.

[80] Epist 63, 13: Nos omnes portabat Christus qui et peccata nostra portabat.

[81] 1 Тм. 2, 6.

[82] De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1296 ВС; ср. ib. col. 1293 A.

[83] Он, quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1269 B.

[84] In epist. 1 ad Timoth. cap. 2, Homil. 7, 3; P. gr. t. 62, col. 537-538.

[85] Interpret. epist. 1 ad Tim. cap. 2, vers. 6; P. gr. t. 82, col. 800 B.

[86] Св. Јустин Dialog. cum Tryph. с. 88.

[87] ib. с. 86.

[88] Кол. 1, 14. 16-17.

[89] In Galat. cap. 2, 8; P. gr. t. 61, col. 647.

[90] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, песнь 6 (Гласъ, 7, Октоихъ): Избавителю сый едине, цену твою вдалъ еси спасительнуюкровь (τίμημα το σον κατεβάλου, αίμα το σωτηριον), и искупилъ еси плененныя ны, Преблагой, и твоему Родителю привелъ еси, убивъ крестомъ,Христе, мучителя (τον τΰραννον).

[91] тамо, на стиховне стихиры крестны: Владыка сый Человеколюбче жизнодавче, искупилъ еси крестомъ твоимъ вселенную (έξηγόρασας δια σταυρούσου την οίκουμένην).

[92] Св. Атанас. Велики, Contra Apollinar. lib. I, 17. 18. 19; Ρ. gr. t. 26, col. 1125 AC.

[93] Св.Кирил Јерусалимски, Catech. XIII, 1. 2. 3; Р. gr. t. 33, col. 772 Α. Β,773 А. В.

[94] ib. 4; col. 776 В.

[95] ib. 6; col. 780 С.

[96] Св. Кирил Александриски, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1213D-1216A.

[97] Он, In Joannis evang., lib. XI, cap. 18, 79; P. gr. t. 74, col. 585 AB.

[98] Он, Glaphyr. in Exod., lib. II, De tribus a Mose patratis admirandis, 5; P.gr. t. 69, col. 480 B. — Cp. ib. col. 437: Да Христос није умро за нас, ми не бисмо били спасени.

[99] Он, De adorat, in Spir. et verit., lib. III; P. gr. t. 68, col. 293 С

[100] ib. lib. XV: col. 972 B.

[101] Homil. 16; P. gr. t. 151. col. 212 ACD.

[102] 1 Кор. 6, 20; 7, 2. 3.

[103] Homil. in Psalm. 48, 3. 4; Р. gr. t. 29, col. 437 В 441 В.

[104] Тит. 2, 14.

[105] 1 Јн. 3, 4.

[106] Ср. 1 Сол. 5, 910; Рм. 14, 89.

[107] De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1301 B.

[108] Cp. Jн. 10,18; 3, 16. — Cp. св. Фотије, Του έν άγίοις πατρός ημών ΦωτίουΛόγοι και Όμιλίαι, εκδίδοντος Σ. Άριστάρχου, τομ. πρωτ.” стр. 133-134. (ΈνΚωνσταντινουπόλει 1901).

[109] Рм. 8, 31-32.

[110] 1 Кор. 1, 30.

[111] Св. Златоуст, In 1 Cor. Homil. 5, 3; P. gr. t. 61, col. 42.

[112] In Rom. Homil. 10, 2; P. gr. t. 60, col. 477.

[113] Еф. 1, 7; ср. Кол. 1, 14.

[114] Interpet. epist. ad Ephes. cap. 1, vers. 7; P. gr. t. 82; col. 512 A.

[115] Въ неделы на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 3, Октоихъ): Родъ человечь порабощенъ мучителемъ грехолюбнымъ, кровiю божественною Христосъ искупи (α’ίματν θείω Χριστός έξηγόρασε), и обоготворивъ обновилъ есть (και Φεοποιήσας άνεκαίνισεν).

[116] In Ephes. Homil. 1, 3; P. gr. t. 62, col. 14.

[117] Св. Златоуст, Толков, на прор. Исаiю, гл. 28; Твор. св. Ј. Златоуста, т.VI, стр. 169; С. Петербурга, 1900.

[118] Epist. heortast, Epist. V, 3; Р. gr. t. 26, col. 1380 D.

[119] ib. Epist. VI, 4; col. 1385 B.

[120] ib. Epist. V, 2; col. 1380 B.

[121] Св. Јустин, Dialog. cum Tryph. с 111.

[122] Еф. 5, 2.

[123] Epistol. heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 С

[124] У Акатисту Исусу сладчајшему православнадуша чежњиво се моли: Исусе, цвeте благовонный облагоухай мя (Икосъ 12).

[125] Св. Григорије Богослов, Poemata moralia, Comparatio vitarum; P. gr. 37,col. 656 А 657 Α.

[126] 1 Кор. 5, 7. — Ср. св. Иринеј, Contra haeres. IV, 10, 1.

[127] De cruce et latrone, Homil, II, 1; P. gr. t. 49, col. 408.

[128] Св. Атанасије Велики, Epistol, heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 С

[129] Речи из молитве коју свештеник тајночита за време Херувимске песмена св. Литургији.

[130] Orat. 30, 16; Р. gr. t. 36, col. 124 CD, 125 A.

[131] Св. Григорије Богослов, Poemata dogmatica, De Filio; Р. gr. 37, col. 406 A, 407 A, 408 A.

[132] Ученик светог Златоуста свети Исидор Пелусиот вели: Бог је због тадашњег детињског стања људи (тј. у Старом Завету) трпео (ήνέσχετο) жртве и проливање крви (Epistol. lib. II, Epist. 176, Ђакону Исидору; Р. gr. t. 78, col. 628 С.

[133] In memoriam Martyrum, et quod Christus sit Pastor et ovis, 1. 2. 3; P. gr. t. 52, col. 827, 828, 829, 830, 831.

[134] Јевр. 2, 17.

[135] In Hebr. Homil. 5, 1; P. gr. t. 63, col. 47.

[136] Contra Eunom. lib. VI; P. gr. t. 45, col. 717 В С.

[137] Св. Григорије Ниски, Advers. Apollinar. (Antirrheticus), 16. 17; Р. gr. t.45,col. 1153 А1156 А.

[138] Он, In Christi resurrect., Orat. I; Ρ. gr. t. 46, col. 612 С D.

[139] Св. Епифаније Кипарски, Advers. haer. lib. II, tom. I, Haeres. 35 (55), 5;P gr. t. 41, col. 980 В С.

[140] Ad regin. de recta fide, Orat. III, 10. 11; P. gr. t. 76, col. 1348 С D, 1349 А; ср. ib. 26; col. 1369 B.

[141] ib. 26; col. 1369 B.

[142] Он, Adversus Nestor. lib. III, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 120 AD, 121 А; ср.Quod unus sit Christus, P. gr. t. 75, col. 1316 CD. — Ср. св. Златоуст: Спаситељ наш је првосвештеник не по своме Божанству, него по обличју тела (κατά τοντης σαρκός τύπον). Он горе седи са Богом на престолу ради нас и јесте првосвештеник по чину Мелхиседекову… Ради тебе Христос је првосвештеник, ради себе — Бог (δια σε άρχιερεύς, δι’ εαυτόν Θεός) (Homil. in Legislatore, 5; Ρ. gr.t. 56, col. 406).

[143] ib. lib. III, сар. 1; col. 124 Α.

[144] ib. col. 129 С.

[145] ib. col. 133 ВС.

[146] Он, Apologeticus pro XII capit. contra orientales. anathemat. X; P. gr. t. 76,col. 368 CD.

[147] Јевр. 5, 13.

[148] Јевр. 5, 10. 5. 6; 7, 17.

[149] Exposit. in Psalm. 109, 8; Р. gr. t. 55, col. 266, 267.

[150] Јевр. 7, 16. 24.

[151] Catech. X, 14; Р. gr. t. 33, col. 680 A.

[152] ib. XI, l;col. 692 A.

[153] ib. X, ll;col. 676 A.

[154] ib. X, 4; col. 664 В.

[155] Јевр. 7, 26. 27.

[156] Јевр. 5, 9; 7, 25.

[157] In Hebr. Homil. 13, 3; Р. gr. t. 63, col. 107.

[158] Contra arian. Otat. II, 9; P. gr. t. 26, col. 165 AB.

[159] Јевр. 10, 11. 10. 12.

[160] Fragm. in Matheum; P. gr. t. 27, col. 1364 A.

[161] Cp. Јевр. 10, 7. 8. 9. 10.

[162] Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1345 D.

[163] Јевр. 10, 14.

[164] Contra haeres. IV, 8, 2.

[165] Јевр. 10, 16. 17. 18.

[166] In Hebr. Homil. 18, 1; P. gr. t. 63, col. 136.

[167] Јевр. 9, 26. 28; 10, 5.

[168] In Hebr. Homil. 17, 2; Р. gr. t. 63, col. 129. — Ср. св. Јусtин: Христос је претрпео ропство докрстаза најразноврсније људе из сваког народа, стекавшиих својомкрвљу и тајном крста (δι’ αίματος και μυστηρίου τοΰ σταυρού κτησάμενος αϋτοΰς) (Dialog. cum. Tryph. с. 134).

[169] De incarnat. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 ВС.

[170] De Spiritu Sancto, cap. 14, 31; P. gr. t. 32, col. 124 A.

[171] Он, In Isai, cap. 5, 1; Р. gr. t. 30, col. 348 D. ⁵⁰

[172] Јевр. 9, 11. 12.

[173] In Hebr. Homil. 15, 2; P. gr. t. 63, col. 119.

[174] Јевр. 13, 20.

[175] Јевр. 8, 10-13.

[176] Јевр. 10, 19. 22.

[177] In Hebr. Homil. 19, 1; P. gr. t. 63, col. 139.

[178] Јевр. 9, 16.

[179] Јевр. 9, 15. — Зато се верни следбеници Богочовека Христа називају у Откривењу: откупљени (ο’ι ήγορασμένοι) (Апок. 14, 3; ср. Ис. 51, 10, 11; 62, 12;Пс. 106, 2).

[180] In Hebr. Homil. 16, 1; Р. gr. t. 63, col. 123-124.

[181] Orat. 30, 14; Р. gr. t. 36, col. 121 С-124 Α.

[182] Јевр. 13, 12.

[183] De cruce et latrone, Homil. 1,1: P. gr. t. 49, col. 400. — Ср. св. Кирил Алксандриски: Зато Исус, да би крвљу својом осветио људе, изван града пострада(Јевр. 13,12). Крв обичног човека не би нас могла осветити, али нас је крв Христова осветила, јер је Божја а не просто људска (Θείον ούν άρα, και οΰχ απλώςανθρωπινον): јер Бог беше у телу, који нас очишћава својом крвљу (De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1296 B).

[184] Јевр. 10, 29.

[185] Јевр. 2, 9. 10.

[186] Д. А. 20, 28.

[187] Мт. 16, 26.

[188] Мк. 10, 45.

[189] Рм. 7. 14; 6, 17. 20; 5, 12.

[190] Contra haeres. III, 18, 6. 7.

[191] ib. V, 21, 1.

[192] ib. V, 21, 2. 3.

[193] ib. V, 1,1.

[194] Homil. XI, 10; Р. gr. t. 34, col. 552 А С. Ср. Блаж, Теодорит, De providentia, Orat. X; Р. gr. t. 83, col. 757 А 760 В.

[195] Orat. catech. с. 20; Р. gr. t. 45, col. 56 D 57.

[196] ib. с. 22; col. 60 CD. — Блаж. Теодорит, De providentia, Orat. X; P. gr. t.83, col. 748 ВС, 760 AB.

[197] ib. с. 23; col. 61 АС 64 А.

[198] ib. с. 24; col. 64 D — 65 А. — Исти Отац на другом месту каже: Бог je ономе који има државу смрти дао себе у откуп (λΰτρον) за овладане смрћу. И пошто сви беху под стражом смрти, очигледно је да Он све откупљује овим откупом (πόντος δηλονότι έξωνεΐται τω λυτρω), тако да по извршењу искупљења васцелог рода људског, нико није остављен под влашћу смрти, јер је и немогуће да ико остане у смрти када смрти више нема — τοΰ θανάτου μη δντος (InPsalmos, cap. 8; Р. gr. t. 44, col. 468 CD; cp. ib. col. 472 C).

[199] ib. с 24; col. 65 B. — Св. Герман пише: Свеопшти Господ није дошао на крст да суди свету, него да на крст прикује рукописаније (το χειρόγραφον) палих и да их ослободи старих дугова (όφλημάτων), давши у откуп сву своју веома скупоцену крв (Orat. I; Р. gr. t. 98, col. 224 С).

[200] De fide, III, 27; Р. gr. t. 94, 1096 В-1097 Α.

[201] 1 Кор. 13, 18.

[202] Св. Григорије Богослов, Orat. 45, 22; Р. gr. t. 36, col. 653 АВ. — Ср. св.Фотије, ‘Ομιλία Τοΰ έν άγίονς πατρός ημών Φωτίου Λόγοι και Όμιλιάι εκδίδοντοςΣ. Άριστάρχου, τόμος πρώτος, Έν Κωνσταντινουπόλει, 1901.

[203] Јевр. 10, 19-20.