NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

7. Kratak pregled i kritika rimokatoličkog učenja o neporočnom začeću svete Deve Marije

 

Bogootkrivenu istinu jedine, svete, saborne i apostolske Crkve o svetoj Bogorodici rimokatolici su izmenili i iskvarili svojom novoskovanom dogmom o neporočnom začeću svete Deve Marije. Najpre je ova dogma bila bogoslovsko mišljenje, koje se još u devetom veku pojavilo u Španiji u spisu Pashazija Radberta, istaknutog i uticajnog pisca. On je pisao: „Pošto se Deva Marija tako svečano proslavlja, jasno je iz autoriteta Crkve da, kad je rođena, nije podležala nikakvim gresima (nullis, quando nata est, subjasuit delictis), niti je, osvećena u utrobi, navukla na se prvorodni greh (neque contraxit in utero sanctificata originale peccatum)… Sada pak, pošto se po autoritetu cele Crkve slavi, jasno je da je ona bila slobodna od svakog prvorodnog greha (constat eam ab omni originali peccato immunem fuisse)“[1].

Ovo bogoslovsko mišljenje Pashazija Radberta posteleno je sticalo i svoje pristalice i svoje protivnike, tako da se u 12 veku rasplamtelo u veliki spor. Franciskanci su se istakli kao odlučni pobornici ovoga učenja, a Bernard Klervoski, Aleksandar Halski, Bonaventura, Albert Veliki, Toma Akvinski i dominikanci kao odlučni protivnici. Ali je u toku vremena broj pristalica bivao sve veći, a protivnika sve manji. Tako vidimo da papa Aleksandar VII objavljuje 1661 godine, u svojoj buli Sollicitudo omnium Ecclesiarum, da je sveta Deva Marija „sačuvana čista od mrlje prvorodnoga greha“ (a macula peccati originalis praeservatam immunem). Kada je Pije IX postao papa, dominikanci su bili primorani da usvoje učenje o neporočnom začeću svete Deve. Čuveni rimokatolički dogmatičar Đovani Perone (t 1876) zastupao je gledište daovo učenje treba proglasiti dogmom. Pije IX je to učinio svojom bulom Ineffabilis Deus od 8 decembra 1854 godine. Ta dogmatska odluka glasi: ,Utvrđujemo, da je učenje, koje smatra da je preblažena Deva Marija u prvom trenutku svoga začeća (in primo instanti concepcionis suae), osobitom blagodaću i povlasticom svemogućega Boga (singulari omnipotentis Dei gratia et privilegio), s obzirom na zasluge Isusa Hrista, Spasitelja roda ljudskog, bila sačuvana čista od svake mrlje prvorodnoga greha (ab omni originalis culpae labe praeservatam immunem), — od Boga otkriveno (esse a Deo revelatam), i da zato svi verni moraju čvrsto i postojano verovati u to“.

Kada se ova rimokatolička dogma razmotri u svetlosti napred izloženog bogootkrivenog učenja Svetog Pisma i Svetog Predanja o svetoj Devi Bogorodici, odmah postaje jasno da ona protivreči ovom učenju svete apostolske vaseljenske Crkve. Osim toga, Sveto Pismo jasno uči da niko od ljudi nije slobodan od prvorodnog greha. Apostol Pavle naročito naglašava da niko od ljudi nije izuzet od prvorodnog greha. Svi su pod grehom, tvrdi on[2], svi sagrešiše[3].Pošto se prvorodni greh prenosi putem prirodnog začeća i rođenja, to znači da je od njega slobodan samo Gospod Isus kao natprirodno rođen od svete Deve i Duha Svetoga.

Verna bogootkrivenoj istini o sveopštoj naslednosti prvorodnog greha apostolska Crkva Pravoslavna osuđuje i odbacuje rimokatoličko učenje o neporočnom začeću svete Deve Marije, i ispoveda da se ona začela i rodila prirodnim putem od svetoga Joakima i svete Ane, što znači da je njeno začeće podložno prvorodnom grehu. Sveto Otkrivenje nigde ne naziva svetu Devu Mariju prvorodnom ćerkom Božjom; nigde je ne izdvaja od roda ljudskog po njenoj prirodi, začeću i rođenju; nigde ne pominje natprirodni karakter njenoga začeća i rođenja. Rodivši Spasitelja sveta, Boga i Gospoda Isusa Hrista, sveta Deva je zbog toga i time postala slavnija ne samo od svih ljudi, nego preslavnija od svih Serafima i prečasnija od svih Heruvima. Ali to ne znači da je ona bila potpuno bezgrešna i neporočna još od svog začeća u utrobi majke svoje, svete Ane. Kada bi rimokatoličko učenje o neporočnom začeću svete Deve bilo tačno, onda bi to uništilo istinitost čovečanske prirode u Gospodu Hristu i podvrglo sumnji sam fakt ovaploćenja, i Gospod Isus ne bi bio pravi pretstavnik roda ljudskog. Jer ako sveta Deva nije pravi član grešnog roda ljudskog, njeno bi poreklo moralo biti nebesko, natprirodno, božansko, i u tom slučaju čovečanstvo se ne bi moglo stvarno sjediniti sa Hristom Bogom, i Gospod Hristos ne bi mogao biti stvarni pretstavnik roda ljudskog.

Rimokatolici vole još da tvrde, da je svetoj Devi bilo neophodno da bude slobodna od prvorodnog greha, da bi mogla roditi bezgrešnog Hrista Spasitelja. Ako bi se ovo tvrđenje uzelo kao tačno, onda bi se dovela u sumnju istinitost, stvarnost prvorodnog greha, što je još u 12 veku istakao Bernard Klervoski. „Šta ćemo reći, pita on lionske monahe u svome pismu, ako neki na istom osnovu zatraži da tako isto proslavljamo oca i mater svete Marije? Takođe, mogu to isto zahtevati za njene dedove i pradedove do beskonačnosti“[4]. U samoj stvari, dopustiti neporočno začeće Mariji Devi, značilo bi — pretpostaviti neporočno začeće i njenim pretcima sve do Adama, opšteg praoca roda ljudskog. A to bi se sukobilo sa istinom Svetoga Otkrivenja o stvarnosti prvorodnog greha i njegovoj sveopštoj naslednosti u rodu ljudskom, što bi povuklo za sobom odbacivanje celokupne biblijske antropologije. Pošto je učenje Svetog Otkrivenja o sveopštoj grehovnosti svih ljudi bez izuzetka — nesumnjiva, očigledna i nepobitna istina, to je rimokatoličko učenje o neporočnom začeću svete Deve Marije — neistinito i lažno.

Istina, Pravoslavna Crkva još iz duboke starine naziva u svojim bogoslužbenim knjigama svetu Bogorodicu: presvetom, prečistom, preblagoslovenom, preslavnom, preneporočnom, i u superlativu joj pripisuje sve što je najbolje, najčistije, najsvetije, najdobrodeteljnije. Ali sve to Pravoslavna Crkva ne odnosi na otsustvo prvorodnog greha u svetoj Devi, nego na otsustvo ličnih grehova u njoj, od kojih je ona bila slobodna posle silaska Svetoga Duha na nju i začeća Gospoda Isusa. Zbog silaska Svetog Duha na svetu Devu i zbog začeća Spasiteljevog, i od začeća, ona je postala slobodna od ličnih grehova. Zato što je rodila jedino Bezgrešnog, ona je i sama postala u jednom smislu bezgrešna, to jest bez ličnih grehova, a nije bila bezgrešna u tom smislu da je sama bila rođena bez prvorodnog greha.

Izmalena nastanjena u hramu Božjem, sveta Deva se, po učenju bogomudrih Otaca, i do začeća Spasiteljevog trudila da bude bez ličnih grehova. Preispunjena Duhom Svetim, kao plodovita maslina, veli sveti Damaskin za svetu Devu, ona je postala žilište svake dobrodetelji (πάσης αρετής καταγώγιον γέγονε), odvrativši um od svake žitejske i telesne želje i na taj način sačuvavši devičanskom i dušu i telo, kao što je i dolikovalo onoj koja je imala da u nedra svoja primi Boga, jer On, budući svetim, počiva u svetima. Tako dakle, sveta Deva teži za svetošću (άγιωσΰνην μετέρχεται) i pokazuje se kao svet i čudesan hram Boga višnjega.[5]

Govoreći o ovaploćenju Boga Logosa od svete Deve, sveti Grigorije Bogoslov veli: „I duša i telo Deve bili su predočišćeni Duhom“ (καν ψυχήν καΐ σάρκα προκαθαρΦείσης τω Πνεύματα).[6] Majku Gospoda Isusa „prethodno je očistio Duh“ (την Πνεύμα ήγνισε πρόσϋεν).[7] Bog, došavši kroz čistu Mater, ne samo što se sam nije oskrnavio u utrobi, nego je i nju očistio (και τα κάΦηρεν).[8] Sveti Jefrem Sirin piše: „Hristos se rodio od prirode koja je bila podvrgnuta nečistoti i kojoj je bilo potrebno da se očisti Božjom posetom. Kao što munja proniče sve, tako i Bog. I kao što munja obasjava ono što je sakriveno, tako i Hristos očišćava i ono što je sakriveno u prirodi. On je očistio i Devu, i zatim se rodio, da bi pokazao da, gde je Hristos, tamo se čistota projavljuje u svoj svojoj sili. Očistio je Devu, spremivši je unapred Duhom Svetim; i zatim utroba, postavši čista, začinje Njega. Očistio je Devu pri njenoj neporočnosti; stoga ju je, i rodivši se, ostavio Devom…. Bog Logos, boraveći u Mariji, učinio ju je tuđom svemu nečistom i telesnom… I Marija je po blagodati postala ne žena već deva. Ne velim da je Marija postala besmrtna, već da nju ozaravanu blagodaću, nisu uznemiravale grehovne želje“[9].

Reči svetog Atanasija Velikog: „Marija je sestra naša, jer smo svi od Adama“[10], pokazuju jasno da sveta Deva nije bila izuzeta od prvorodnog greha. „Ja nazivam Mariju Devu preneporočnom i prečistom, izjavljuje treći od trojice svetih Bogoslova, sravnjujući je sa nama ljudima, slugama njenim; ali sravnjujući je sa Ženikom njenim i Ocem njegovim, ja je nazivam čovekom, kao što su i svi ljudi, samo svetom i svetijom od svih ljudi, neporočnom i najčistijom u svima rodovima“[11].

Osećajući Presvetu Devu kao srce svoje, Pravoslavna Crkva bogonadahnuto objašnjava odnos svete Bogomajke prema grešnosti. Na blagovest svetog Arhanđela Gavrila da će roditi Sina Božjeg, sveta Deva odgovara molbom: Dušu očisti, telo osvяti, cerkovь sotvori mя vmestitelьnu Boga, skišю bogoukrašenu, oduševlenъ hramъ naitiemъ Presvяtago Duha, i žizni čistuю materь[12]. A malo kasnije presveta Deva dodaje: … dušu ubo očistihъ sъ telomъ, i po glagolu tvoemu budi mne, da vselitsa Bogъ vъ mя[13]. Bivši očišćena Duhom Svetim, Deva je postala Majkom Svevladara koji ju je stvorio[14]. Nadbožanski Bog, Logos koji je od Oca i sa Duhom Svetim, kome se klanjamo u Trojici, primivši telo od čiste Deve, osveti njenu prečistu utrobu[15].

Očigledna je, dakle, iz hristonadahnutog učenja bogomudrih Otaca, da se neporočnost i bezgrešnost Presvete Deve Bogorodice odnose ne na otsustvo prvorodnog greha u njenoj čovečanskoj prirodi, već na njen lični odnos prema poroku i grehu i na njenu borbu i prevlast nad porokom i grehom.

 


NAPOMENE:

[1] De partu Virginis, lib. I; R. lat. t. 120, col. 1371 S, 1372 Α.

[2] Rm. 3, 9.

[3] Rm. 3, 23; sr. Rm. 5, 12. 17; Jn. 3, 6; Gal. 3, 22; Psalm. 50, 7. Uopšte, vidi o ovome: Dogmatika, kn.. I, str. 285-299 (300-308).

[4] Epistola 174, Ad canonicos lugdunenses, De conceptione s. Mariae (P. lat. t. 182, col. 334 D): Quid si alius, propter eamdem causam, etiam utrique parenti ejus festos honores asserat deferendos? Sed de avis et proavis idipsum posset pro simili causa quilibet flagitare, et sic tenderetur in infinitum.

[5] De fide. IV, 14; R. gr. t. 94. 1160 Α.

[6] Orat. 45, 9, Ρ. gr. t. 36, col. 633 D; cp. Orat. 38, 13, col. 325 B.

[7] On, Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col. 462 A.

[8] On, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.

[9] Slovo na eretikovъ, str. 71. 72; Tvoreniя iže vo svяtыhъ otca našego Efrema Sirina, častь tretья, Moskva 1849.

[10] Epist. ad Epictet. 7, R. gr. t. 26, col. 1061 Β: ‘Αδελφή γαρ ημών ή Μαρία,έπει και πάντες έκ τοΰ ‘Αδάμ έσμεν.

[11] Sv. Simeon Novi Bogoslov, Slovo 45; Slova prep. Simeona Novago Bogoslova, perevodъ sъ novogrečeskago ep. Teofana, kn. I, str. 363 (Moskva 1882).

[12] Blagoveщenie Presv. Bogorodicы, 25, martъ, Kanonъ. pesnь 7.

[13] tamo, pesnь 8.

[14] Vъ nedelю utra, Kanonъ Presvяtoй Bogorodica, pesnь 7 (Glasъ 5, Oktoihъ): Mati vsъhъ Carя, očiщšisя Duhomъ Devo, bila esi, tebe sozdavšago (Ντηρ του Παντάνακτος, άγνισθείσα Πνεΰματι, Παρθένε γεγένησαι, τοΰ σε πλαστουργησαντος).

[15] Vъ pяtokь. Vaii, povečerš velikomъ, Kanonъ, Pesnь 5, Bogorodičenъ: Prečistoe črevo tvoe osvяti, Čistaя, plotь izъ nego priemый prebožestvennый, vъ Troicъ poklanяemый, izъ Otca Slovo, i sъ Duhomъ Bogъ (Την αχραντον γαστέρα σου, ήγίασεν ‘Αγνή, σάρκα εξ αυτής, λαβών ό ύπέρθεος ό ένιριαδι προσκυνοΰμενος, ό έκ Πατρός Λόγος).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *