NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

6. O Presvetoj Bogomajci, Prisnodevi Mariji Bogorodici

 

U prirodi novozavetnog domostroja spasenja i pogleda na svet prirodno je i logično po višoj, bogočovečanskoj logici, da Ona, koja je rodila Boga i Gospoda našega Isusa Hrista, postane i ostane, bude i jeste — Prisnodeva i Bogorodica. To je neminovna posledica ipostasnog sjedinjenja dveju priroda u Gospodu Hristu, koje je izvršeno u ovaploćenju njegovom od Duha Svetoga i Marije Deve. Bog Logos je postao čovek, zato je sveta Deva, kojom je On postao čovek, vaistinu Bogorodica. Pošto je Isus Hristos Jedinorodni Sin Božji, istiniti Bog i Gospod, to je sveta Deva koja je rodila Boga u telu — istinita Bogorodica. „Jer ako je Gospod naš Isus Hristos — Bog, veli sveti Kiril Aleksandriski, kako ne bi sveta Deva, koja Ga je rodila, bila Bogorodica?“[1]

Sveta Deva jeste i naziva se Bogorodicom ne u tom smislu da je Gospoda Hrista rodila po Božanstvu njegovom, ili dala biće i postojanje njegovom Božanstvu, jer je njegovo Božanstvo večno i bespočetno, nego u tom smislu, da Ga je rodila po čovečanstvu, jer rođeni od nje, u samom začeću i rođenju od nje bio je, kao što i uvek jeste, istiniti Bog. Kao istiniti Bog On je u trenutku začeća od Duha Svetog i Marije Deve primio čovečansku prirodu u jedinstvo svoje Božanske Ipostasi, i telo je postalo telo Boga Logosa, ali je iu ovaploćenju ipo ovaploćenju On neizmenljivo ostao isto Božansko Lice, drugo Lice Presvete Trojice — Bog Logos, zbog čega je i sveta Deva, rodivši Ga, postala Bogorodicom, i zanavek to ostala.

„Svetu Devu nazivamo u pravom smislu (κυρίως) istinitom Bogorodicom, veli sveti Damaskin, jer kao što je istiniti Bog Onaj koji se rodio od nje, tako je istinita Bogorodica ona koja je rodila istinitog Boga od nje ovaploćenog (αληθής Θεοτόκος ή τον άληθινόν Θεόν έξ αυτής σεσαρκωμένον γεννήσασα). Jer mi govorimo da je ona rodila Boga, ne smatrajući pritom da je Božanstvo Logosa dobilo od nje početak svome biću (αρχήν του είναι), nego držeći da je sam Bog Logos, koji je pre vekova van svakog vremena rođen od Oca, i bespočetno i večno postoji sa Ocem i Duhom, u poslednje dane radi našeg spasenja obitavao u njenoj utrobi, i neizmenljivo se ovaplotio od nje i rodio. Jer sveta Deva nije rodila prostog čoveka (ούχ άνθρωπον ψιλόν) već istinitog Boga (άλλα Θεον άληΦινόν), i ne prosto Boga već Boga ovaploćenog (ου γυμνόν, άλλα σεσαρκωμένον), koji nije s neba doneo telo i prošao kroz nju kao kroz kanal, nego je primio od nje jednosušno telo s našim (όμοοΰσιον ήμΐν σάρκα) i uzeo ga u svoju Ipostas“[2].

Božanska istina o svetoj Devi Bogorodici složena je iz dve istine: jedna je, da je sveta Deva — Prisnodeva (Άειπαρβένος = Uvekdeva); a druga je, da je sveta Deva — Bogorodica (Θεοτόκος). Obe ove istine ističu iz jednog božanskog izvora: Svetog Otkrivenja. I jedna i druga su božanska stvarnost u granicama čovečanskog sveta.

a) Prisnodevstvo presvete Bogorodice pretskazala je starozavetna proročka vizija, a potvrdila novozavetna bogočovečanska stvarnost. Svojom bogonadahnutom rečju starozavetni evanđelist je pretskazao veliku novozavetnu istinu o rođenju Boga od Deve: Eto, devojka će začeti, i roditi Sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što znači: s nama Bog[3]. Bogovidac Mojsej, kome je Bog otkrio mnoge novozavetne istine, video je na brdu Horivu u tajanstvenoj pojavi nesagorive kupine prasliku ličnosti svete Deve Bogorodice, koja, rađajući i rodivši kao Deva ovaploćenoga Boga Logosa, ostaje uvek Deva, ne prestaje biti Devom[4]. U čudesnoj viziji Gospod otkriva svetom proroku Jezekilju nenarušivu blagovesnu istinu o Presvetoj Bogomajci: njeno prečisto devičanstvo pre ovaploćenja i po ovaploćenju Boga Logosa. I to je otkriva u simvoličkoj viziji svetih vrata, kroz koja prolazi samo Gospod Bog naš, i ona ostaju za uvek zatvorena[5].

Novi Zavet nam pokazuje da je Presveta Deva Marija rodila Spasitelja kao devojka, bez učešća muža. O tome nam svedoči sam razgovor koji se vodio između svetog blagovesnika Arhistratiga Gavrila i Presvete Deve Marije. On joj objavljuje, da će roditi Spasitelja sveta; a ona ga u čuđenju pita: kako će to biti kad ja ne znam za muža? Na to joj nebeski blagovesnik odgovara: Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega oseniće te, zato i ono što će se roditi biće Sveto, i nazvaće se Sin Božji[6]. Potvrdu o takvom bezmužnom začeću Spasitelja od svete Deve dobija pravedni Josif, koji je hteo da je otpusti zbog njene trudnoće; njemu se Anđeo javlja i objavljuje da je ono što se u svetoj Devi začelo od Duha Svetoga[7]. Po otkrivenju Božjem, sveti evanđelist Matej svedoči: Kad je Marija bila isprošena za Josifa, a još dok se nisu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha Svetoga[8].

Natprirodnost Spasiteljevog rođenja pokazala se naročito u tome što je sveta Deva i po rođenju ostala Devom. Nama je data činjenica, ali nije objašnjen način na koji je ona postala. Nešto nam je otkriveno, ali mnogo štošta nije. Mi ne znamo, veli sveti Zlatoust, kako Neobuhvatljivog obuhvata utroba Deve (πως ό άπειρος έν μήτρα εστί); kako Svedržitelj boravi u utrobi Deve (πως ό πάντα συνεχών κυοφορέΐται ύπό γυναικός); kako Deva rađa, i ostaje Devom (πώς τίκτει ή Παρθένος, και μένει Παρθένος). U svemu ovome, savetuje sveti Zlatoust, ne traži poredak prirodni i zakone bračne; sve je tu natprirodno (υπέρ φΰσιν τά γινόμενα)[9]. Josifova pak pravednost pred Bogom[10], projavila se u njegovoj pobožnoj pokornosti Anđelovoj blagovesti[11], i još u tome što je on i po rođenju Spasiteljevom ostao bogobojažljivi pokrovitelj Presvete Deve i Majke, ne narušavajući njeno devičanstvo, nego je, po rečima svetoga Zlatousta, postao služitelj ovaploćenja[12].

Natprirodno začeće, neobično rođenje Gospoda Isusa i svi čudesni događaji oko toga nisu mogli ne izazvati i u svetoj Devi i u pravednom Josifu trepetno strahopoštovanje prema velikoj i svetoj tajni bogovaploćenja. „Devičanstvo Marijino je u toliko skupocenije i prijatnije, veli blaženi Avgustin, što ga je ona posvetila Bogu još pre no što se začeo od nje Hristos. To pokazuju njene reči Anđelu: kako će to biti kad ja ne znam za muža? Zaista, ona ovo ne bi rekla da ranije nije dala Bogu obet da će ostati Devom (nisi Deo virginem se ante vovisset). Ali pošto to nije bilo u skladu sa običajima Izrailjaca, ona se i obručila mužu pravednom, koji ne bi ne samo narušio ono što je ona već posvetila Bogu, nego bi je i čuvao od drugih“[13].

Reči evanđelista Mateja: i ne znađaše za nju dok (έως ου) ne rodi sina svog prvenca[14], ne znače da je pravedni Josif poznao nju po rođenju Spasitelja. Ovde je Evanđelist upotrebio reč dok, veli sveti Zlatoust, da bi time dao na znanje da je Deva pre rođenja Spasovog bila apsolutno neprikosnovena (ανέπαφος ην ή Παρθένος). U Svetom Pismu se ova reč često upotrebljava, ne označavajući određeno vreme (μή έπι διορισμένων τνθέναι χρόνων). Tako se veli za Hoja: i ispusti gavrana, koji se ne vrati dok ne presahnu voda na zemlji (1 Mojs. 8, 7), ma da se on ni posle nije vratio. Takođe se u Svetom Pismu govori o Bogu: otъ veka do veka Tы esi (Psal. 89, 2), ali se time ne stavljaju granice Božjem postojanju (ούχ όρους τιθεϊσα ενταύθα)[15]. Tako je iovde Evanđelist upotrebio reč dok, da bi posvedočio ono što je bilo pre rođenja. A šta je bilo posle rođenja, prepušteno je nama da sami sudimo. Iz rečenoga je očigledna posledica to, da takav pravednik, kakav je bio Josif, nije zaželeo da pozna Devu posle toga, pošto je ona na tako čudesan način postala majka, i udostojila se da rodi na nečuven način i da proizvede neobičan plod[16]. Dakle, Deva i po rođenju ostaje Prisnrdevom (μένει τοίνυν και μετά τόκον παρθένος ή Άειπαρβένος), i do smrti svoje nije poznala muža[17]. Deva začinje, Deva rađa, Deva je bremenita, Deva je plodna, Deva — neprekidno (concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum)[18].

Reč prvenac (ό πρωτότοκος), koju Evanđelist upotrebljava[19], označava onoga koji se rodio prvi, pa makar i ne imao ni braću ni sestre. Ona znači i prvenca i jedinca. Treba znati, veli sveti Damaskin, da je prvenac onaj koji je rođen prvi, makar bio i jedinac (μονογενής). Jer reč prvenac označava onoga koji se rodio prvi, i ni najmanje (ού πάντως) ne ukazuje na rođenje drugih[20].

U Evanđeljima se govori o braći i sestrama Isusa Hrista[21], pa se pominju i imena njegove braće: Jakov, Josija, Simon, Juda[22]. Pri objašnjenju ovoga treba imati u vidu da u Svetom Pismu reč brat (αδελφός) označava često bliske srodnike, a ne samo rođenu braću. Tako se Avraam i Lot nazivaju braćom[23], ma da je Lot bio sin Avraamovog brata Arana[24]; braćom se nazivaju Jakov i Lavan, iako je Jakov bio sin sestre Lavanove Reveke, žene Isaakove[25]. U takom smislu treba razumeti i nazivanje braćom Isusovom njegovih bliskih srodnika. Po mišljenju nekih svetih Otaca, ova braća i sestre Isusove bili su deca Josifova iz prvog braka[26]; a po mišljenju drugih, oni su bili deca Marije Kleopove, sestre Presvete Bogorodice, što znači da su oni bili braća od tetke Gospodu Isusu.

b) Prikazujući Isusa iz Nazareta, Sina svete Deve Marije, kao u svemu i po svemu istinitog i pravog Boga i Gospoda, Sveto Otkrivenje samim tim pokazuje i dokazuje da je sveta Deva — Bogorodica. Osim toga, u Svetom Otkrivenju ima neposrednih i jasnih svedočanstava o tome. Tako je sveti prorok Isaija prorekao da će sveta Deva roditi Boga: Eto, devojka će začeti, i roditi sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što znači: s nama Bog (μεΦ’ ήμων ό Θεός)[27]. Evanđelje potvrđuje da se božansko proroštvo svetog Proroka ispunilo: sveta Deva je zaista rodila Emanuila, tj. Boga s nama, Boga u telu, Bogočoveka[28], stoga je ona vaistinu Majka Božja, Bogorodica. Sam nebeski Blagovesnik objavljuje svetoj Devi da će roditi Sina Božjeg[29]. Sveta Jelisaveta, ispunivši se Duha Svetoga[30], naziva svetu Devu Majkom Gospoda (ή Μήτηρ του Κυρίου), što pokazuje da je sam naziv: Bogomajka, Bogorodica, od Duha Svetoga. Bogonosni Apostol svedoči: posla Bogь Sыna svoego edinorodnago, raždaemago otъ ženы[31]; — a žena od koje se On rodio jeste sveta Deva Marija, zbog čega joj s pravom pripada naziv: Bogorodica, Bogomajka[32]. Govoreći o Gospodu Hristu, isti Apostol veli: Bog se javi u telu[33], a telo je Gospod i Bog Isus dobio od svete Deve Marije, što znači da je ona rodila Boga ovaploćenog. Veliki Apostol piše Rimljanima da je od Izrailjaca Hristos po telu (κατά σάρκα), koji je nad svima Bog (ό ών έπι πάντων Θεός)[34], a ona koja Ga je rodila po telu nije drugo do Bogorodica, Bogomajka. Rodivši Boga u telu, sveta Deva je sjedinila Boga sa čovekom, nebo sa zemljom, što je još u Starom Zavetu pretskazano svetom patrijarhu Jakovu u simvoličkom viđenju lestvica, koje stoje na zemlji i vrhom dodiruju nebo, po njima silaze i uzlaze Anđeli Božji, a na vrhu stoji Gospod Bog[35], zbog čega ovo simvoličko viđenje i sačinjava jednu parimiju na svete Blagovesti. Isto tako, i blagoveštenska parimija, uzeta iz priča Solomonovih[36], pokazuje da je sama Premudrost Božja, Logos Božji, načinio sebi dom, to jest telo uzeo od Presvete Deve, i time je učinio Bogorodicom.

U svetom osećanju i saznanju vaseljenske Crkve od samog početna živela je bogootkrivena istina Svetoga Pisma o svetoj Devi Mariji kao Prisnodevi i Bogorodici. Prožeti životvornim vaseljenskim osećanjem i saznanjem Crkve, bogomudri Oci i Učitelji nisu mogli ne osećati, ne saznavati, i ne propovedati svetu Devu kao Prisnodevu i Bogorodicu. Ispovedajući kao osnovnu istinu novozavetne vere, da je Isus Hristos Bog i Gospod, oni nisu mogli ne ispovedati svetu Devu Prisnodevom i Bogorodicom.

Hristočežnjivi apostolski učenik, sveti Ignjatije Bogonosac, piše: „Bog naš Isus Hristos po promislu Božjem bi začet od Marije iz plemena Davidova i do Duha Svetoga… Ali od kneza ovoga sveta beše sakriveno i devičanstvo Marijino (ή παρθενία Μαρίας), i rođenje, i smrt Gospoda, — tri slavne tajne, izvršene u ćutanju Božjem“[37]. U prvom tomu svoga tumačenja poslanice Rimljanima Origen naziva presvetu Devu Bogorodicom (Θεοτόκος), i opširno govori o tome (πλατέως έξητασε)[38]. Sveti Dionisije Aleksandriski, u svojoj poslanici, koju je zajedno sa saborom drugih aleksandriskih pastira pisao Pavlu Samosatskom,nazivasvetuDevu Mariju Bogorodicom (Dei genitrix Maria) zato što se od nje ovaplotio Hristos, istiniti Bog[39].

Sveti Atanasije Veliki, koji je apostolskom revnošću i neustrašivošću branio i odbranio bogootkriveno učenje o Božanstvu Gospoda Isusa, često naziva i ispoveda Prisnodevom i Bogorodicom svetu Devu Mariju, koja je rodila Gospoda i Boga Isusa Hrista[40]. Veliki tajnik Svete Trojice, ne manje je tajnik svete Bogorodice, sveti Grigorije Bogoslov piše Kledoniju: „Ako neko ne priznaje svetu Mariju za Bogorodicu, odlučen je od Božanstva“[41]. Presveta Deva Marija ne može biti drugo do Bogomajka (Θεομήτωρ) zato što je rodila Boga[42]. „Ko odriče da je Marija rodila Boga, neće ugledati slavu njegovog Božanstva“[43]. Natprirodna, božanska veličanstvenost svete Deve kao Bogomajke ogleda se naročito u tome, što je ona i do rođenja Spasiteljevog, i pri rođenju, i po rođenju bila i ostala Deva. „Devojka zače, devojka rodi, i po rođenju devojkom ostade“[44].

Sin Božji, koji je pre vekova rođen od Oca, ovaplotivši se u poslednje dane rodio se od Deve na način samo Njemu poznat. Rodio se besemeno i neizrecivo, i njenu devstvenost očuvao netaknutom. Jer gde Bog hoće, tu se pobeđuje prirodni poredak. Bog Logos se uselio u samu utrobu Deve, i oganj n»egovog Božanstva nije sagoreo delove devičanskog tela, već ih je sačuvao u toku devet meseci. On se uselio u samu utrobu Deve ne zgadivši se na truležnost prirode. I iz nje je proizašao ovaploćeni Bog, da bi nas spasao[45].

Suzbijajući nestorijanstvo bogootkrivenim učenjem Crkve, sveti Kiril Aleksandriski je uporedo dokazivao dve istine Svetog Otkrivenja: da je Gospod i Bog naš Isus Hristos jedna Ličnost i da je sveta Deva Marija — Bogorodica, zato što je rodila Boga i Gospoda Isusa. Logos zaista beše Bog, veli sveti Kiril, i postade čovek, i, pošto je rođen po telu, to je ona koja Ga je rodila neminovno Bogorodica (Θεοτόκος); jer da nije rodila Boga, sigurno se ne bi nazivao Bogom Onaj koga je ona rodila. Njega samog Sveto Pismo naziva Bogom; ona je rodila Boga očovečenog, pošto se ne može drugačije postati čovek nego rođenjem od žene. Kako dakle nije Bogorodica ona koja je Njega rodila? (quomodo igitur non sit, quae ipsum peperit, Θεοτόκος?) Da je Onaj koji je od nje rođen istiniti Bog (Deus verus), svedoči nam Sveto Pismo[46]. Logos, koji je istiniti Bog i od istinitog Boga, postade čovek. On je dakle Bog u telu (Deus in carne), a ona koja je Njega telesno, ili po telu rodila, jeste vaistinu Bogorodica (et Θεοτόκος vere est quae eum carnaliter, sive secundum carnem generavit)[47].

Mi ispovedamo, izjavljuje sveti Kiril, da je Onaj koji se rodio od svete Deve Bogorodice Marije jedan i isti — savršeni Bog i savršeni čovek, stoga i svetu Devu nazivamo Bogorodicom (ταΰτη τοι και Θεοτόκον λέγομεν την άγίαν Παρϋένον), i velimo da je u njoj suštastveno i stvarno, ne prividno, obitavao Bog Logos[48]. Sveta Deva je zaista Bogorodica, jer je telesno, po telu, rodila Boga koji se sjedinio sa telom[49]. Oni koji nerazumno uče da sveta Deva nije Bogorodica, neminovno (άναγκαίως) dolaze do tvrđenja da postoje dva sina Božija. Jer ako sveta Deva nije po telu rodila ovaploćenog Boga, oni neminovno moraju priznati da je ona rodila običnog čoveka koji ni po čemu nije viši od nas[50]. Hteli ljudi ili ne, Bog je Onaj što se rodio od Deve, jer je bogodivna Deva rodila u telu Boga Logosa, koji je od Boga (ή θεοπρεπής Παρθένος έτεκεν έν σαρκι τον έκ Θεού Θεόν Λόγον)[51].

Isus nije ranije bio prost čovek sa kojim se kasnije združio i sjedinio Bog, nego je sam Logos, došavši u samu blaženu Mariju, uzeo sebi svoj vlastiti hram (to jest telo) iz suštine Deve (έκ της ουσίας της Παρθένου), i proizašao iz nje čovek koji je po spoljašnosti bio vidljiv, a unutrašnje bio istiniti Bog (ένδοθεν δε Θεός υπάρχων αληθινός), stoga je i posle rođenja Deva sačuvala svoje devičanstvo, što se nije dogodilo ni sa jednim svetiteljem. Pošto je Onaj koji je po prirodi bio Bog, uzevši na sebe u poslednje vreme i čovečansku prirodu, primio od Deve prečudno rođenje, to se blažena Deva sasvim prirodno i s pravom naziva Bogorodicom i Devomajkom (Θεοτόκος και Παρθενομήτωρ), jer Isus koji se rodio od nje ne bejaše prost čovek[52].

Pita li neko: gde to Sveto Pismo naziva Devu Bogorodicom? neka jasno čuje ono što Anđeo blagovesti pastirima: Danas vam se rodi Spasitelj, koji je Hristos Gospod — δς έστι Χριστός Κύριος (Lk. 2, 11). Anđeo ne veli: koji će biti Gospod (δς έσται Κύριος), ili: u kome će obitavati Gospod (έν ω ό Κύριος ένοικήσειν μέλλει), nego: koji je Gospod. Očigledno je, dakle, da Anđeo naziva Gospodom Rođenoga. Slično Anđelu i apostol Petar propoveda, kada došavši Korniliju govoraše: Reč što posla sinovima Izrailjevim, blagovesteći mir kroz Isusa Hrista; ovaj je Gospod svima — ούτος έστι πάντων Κύριος (D. A. 10, 36). Jasno je da je spasonosna propoved poslana kroz Isusa Hrista; Apostol pokazuje da je ovaj Isus — Gospod svima. Prema tome, ona koja je Gospoda rodila, nesumnjivo je Bogorodica (ούκοΰν Θεοτόκος αναμφιβόλως ή τον Κΰριον γεννήσασα). Tako je i majka blaženoga Krstitelja, pokrenuta Duhom Svetim (ΰπό Πνεύματος αγίου κινούμενη), nazvala svetu Devu majkom Gospoda — ή μήτηρ τοΰ Κυρίου (Lk. 1, 41.43). Ko bi toliko bezuman bio, da ne želi da sa Evanđelistima naziva svetu Devu Bogorodicom?[53]

Sveti i blaženi Oci, veli sveti Kiril, nazivali su svetu Devu Bogorodicom, zato što se od nje ovaplotio i očovečio Logos Boga Oca, Svetlost od Svetlosti, Bog istiniti od Boga istinitoga; to jest, što se On sjedinio sa telom koje je imalo razumnu dušu, i postao čovek ne prestajući biti Bog (μετά τοΰ και άπομέίναι Θεόν)[54]. Logos, po prirodi Bog, postade telo, proizađe na božanski način, to jest kao što dolikuje Onome koji je vaistinu Bog. Jer On jedini imađaše Majku neiskusobračnu (μόνος γαρ έσχε μητέρα την άπειρόγαμον), i sačuvao je Devom onu koja Ga je po telu rodila (και τετήρηκε παρθένον την τεκοϋσαν αυτόν κατά σάρκα). Čudnovato je da oni, koji se ne usuđuju nazvati svetu Devu Bogorodicom, govore da je Ona rodila Njega na bogodoličan način (Φεοπρεπως)[55].

Mi tvrdimo, veli sveti Kiril, da se Logos Boga Oca, uzevši na sebe sveto i oduhotvoreno telo, sjedinio sa njim istinski nesliveno, i iz utrobe svete Deve proizašao kao čovek, ali i ostao istiniti Bog, s toga sveta Deva i jeste Bogorodica[56]. Ako Emanuil nije vistinu Bog, onda ni sveta Deva nije Bogorodica[57]. Stoga je u prvom anatematizmu, napisanom od svetog Kirila, a sankcionisanom od cele vaseljenske Crkve na III Vaseljenskom saboru, podvrgnut anatemi svaki koji svetu Devu ne priznaje za Bogorodicu. Anatematizam glasi: „Ako ko ne ispoveda da je Emanuil istiniti Bog, i zbog toga i sveta Deva — Bogorodica, jep je ona telesno rodila Logos Boga Oca koji postade telo, — da bude anatema“[58].

Posledica ipostasnog jedinstva dveju priroda u Gospodu Hristu, koga je sveta Deva rodila, jeste da je ona Bogorodica. Po izuzetnom daru Onoga koji je naš Gospod i Bog, veli Vikentije Lerinski, i uz to vlastiti sin svete Deve, ona ima da se priznaje za istinitu i preblaženu Bogorodicu (Theotocos), ali ne u smislu u kom je zamišlja bezbožna jeres, koja smatra da se ona ima nazivati Bogorodicom samo zato što je rodila čoveka koji je kasnije postao Bog. Naprotiv, ona je Bogorodica, jer je u svetoj utrobi njenoj izvršena ona presveta tajna (sacrosanctum illud mysterium) kojom je, zbog jedinstvenog i izuzetnog jedinstva Ličnosti, Logos u telu — telo, i čovek u Bogu — Bog (sicut Verbum in carne caro, ita homo in Deo Deus est)[59].

Svetu preslavnu Devu mi u pravom smislu ispovedamo kao istinitu Bogorodicu, piše hrabri Ispovednik bogootkrivene istine, jep se iz nje putem neizrazivog začeća ovaplotio i savršeno očovečio sam istiniti Bog Logos, jedan od Svete Trojice (του ενός της αγίας Τριάδος)[60].

Sveta Deva nije začela Sina Božjeg, veli sveti Damaskin, Ipostasnu silu Oca, od volje telesne, ni od volje muževlje (Jn. 1, 13), to jest ne spajanjem i Semenom, nego blagovoljenjem Oca i sadejstvom Svetoga Duha (έκ της του Πατρός ευδοκίας και συνεργίας του αγίου Πνεύματος). Ona je poslužila tome, da Tvorac postane tvar i Sazdatelj — sazdanje, i da se Sin Božji i Bog ovaploti i očoveči od prečistog neporočnog tela njenog i krvi… Od nje se, dakle, rodio Sin Božji ovaploćeni, ne bogonosni čovek nego Bog ovaploćeni (ού ϋεοφόρος άνθρωπος, άλλα Θεός σεσαρκωμένος); pomazan ne dejstvom Pomazujućeg, kao neki prorok, nego prisustvom vascelog Pomazujućeg (ούχ ώς προφήτης ενεργεία χριόμενος, παρουσία δε όλου του χρίοντος), tako da je Pomazujući postao čovek, a pomazani — Bog, ne promenom prirode nego ipostasnim sjedinjenjem. Jer jedan i isti bejaše i Pomazujući i pomazani: pomazajući kao Bog — sebe samog kao čoveka. Kako onda nije Bogorodica Ona koja je rodila od nje ovaploćenog Boga (πώς ούν ου Θεοτόκος, ή Θεόν σεσαρκωμένον έξ αυτής γεννήσασα)? Ona koja se pokazala kao sluškinja i majka Tvorčeva, stvarno je, u pravom smislu i uistini Bogorodica, Gospođa i Gospodarica nad svima tvarima (κυρίως και αληθώς Θεοτόκος, και Κυρία, και πάντων κτισμάτων δεσπόζουσα)[61].

Pošto se sveta Deva saglasila sa rečju Gospodnjom koju joj je anđeo doneo, na nju je sišao Duh Sveti, očistio je (καθαΐρον αυτήν) i podario joj silu da primi Božanstvo Logosa, kao i silu da rodi. I tada ju je, kao neko božansko seme, osenila ipostasna Premudrost i Sila preuzvišenog Boga, Sin Božji, koji je jednosuštan sa Ocem, i od njene svete i prečiste krvi obrazovao sebi telo, oduhotvoreno dušom slovesnom i razumnom, prvinu našeg sastava: ne putem semena, nego tvorački, kroz Duha Svetoga (ού σπερματικώς, αλλά δημιουργικώς, δια τοΰ άγιου Πνεύματος). Pri tome se čovečanski oblik nije formirao postepenim dodavanjem, nego se odjedanput usavršio (αλλ’ ύφ’ εν τελειωθέντος). Sam Bog Logos služio je telu kao Ipostas. Jer se božanski Logos nije sjedinio sa telom, koje je već imalo nezavisno postojanje, već je, uselivši se u utrobu svete Deve, u svojoj sopstvenoj Ipostasi, ne pritesnivši je, uzeo na sebe od prečiste krvi Prisnodeve telo, oduhotvoreno dušom slovesnom i razumnom. Uzevši na sebe prvinu čovečanskog sastava, sam je Logos postao Ipostasju tela, tako da je telo, čim se obrazovalo, u isto vreme bilo telo Boga Logosa (άμα Θεού Λόγου σαρξ) i ujedno s tim telo oduhotvoreno, misleće i razumno. Stoga mi ne govorimo o čoveku oboženom nego o Bogu očovečenom (Θεόν ένανθρωπήσαντα). Jer sam Onaj koji je po prirodi savršeni Bog, postade po prirodi savršeni čovek; i pri tome ne izmeni svoju prirodu, niti se prividno ovaploti, nego se sa primljenim od svete Deve telom, oživotvorenim dušom mislećom i razumnom, koje je u Njemu dobilo svoje biće, ipostasno sjedinio (ενωθείς καθ’ ύπόστασιν), i to nesliveno, neizmenljivo i nerazlučno, ne pretvorivši prirodu svoga Božanstva u suštinu tela, niti suštinu svoga tela u prirodu svoga Božanstva, niti načinivši jednu složenu prirodu iz svoje Božanske prirode i čovečanske prirode koju je uzeo na sebe[62].

Verni bogootkrivenom učenju o svetoj Devi kao Bogorodici, Oci Crkve su naziv Hristorodica, koji je Nestorije predlagao mesto naziva Bogorodica, smatrali za hulu na samoga Gospoda Isusa i odbacili ga apostolski odlučno. Oni su to učinili naslonjeni na istinu Svetog Otkrivenja, jer se u njemu naziv Hristos, što znači pomazanik[63], pridaje svima onima koji su dobijali pomazanje od Duha Svetoga, pa i svima hrišćanima[64]. Tako, sveti Kiril Aleksandriski o tome piše: Kada protivnici govore da svetu Devu treba nazivati Hristorodicom (Χριστουτόκον) a ne Bogorodicom (Θεοτόκον), oni javno bogohule i poriču da je Hristos — itiniti Bog i Sin. Jer ako veruju da je On istiniti Bog, zašto se onda plaše da nazovu Bogorodicom onu koja Ga je rodila po telu? Naziv Hristos daje se izvesnom licu samo zato što je pomazano (δια το κεχρισθαι), kao što se i naziv apostol daje zbog apostolstva, i naziv anđeo (vesnik) zbog vesništva, jer ovi nazivi označavaju izvesne radnje, a ne vlastitu suštinu ili lica (ούχ υποστάσεων Ιδικών, οΰτε μην προσώπων). Jer se i proroci nazivaju χριστοί, po rečima psalma: Ne dirajte u pomazanike moje (μη άπτεσθε τών χριστών μου), i prorocima mojim ne činite zla (Ps. 104, 15). A prorok Avakum govori: Izašao si na spasenje naroda svog, da spaseš pomazanike svoje — τοΰ σώσαι τους χριστούς σου (Avak. 3, 13). Α Jedinorodnom Sinu Božjem dato je ime Hristos pošto se ovaplotio, i ono označava njegovo pomazanje po ovaploćenju, jer je On pomazan pošto je postao čovek[65].

Mi nikada ne nazivamo svetu Devu Hristorodicom (Χριστοτόκον), veli sveti Damaskin, jer je taj uvredljivi naziv izmislio nečisti, odvratni, po judejski mudrujući Nestorije, da bi uklonio ime Bogorodica i unizio onu koja je jedina prečasnija od svake tvari. Jer se Hristom, to jest pomazanikom, naziva i car David i prvosveštenik Aaron, jer je bio običaj da se i carevi i prvosveštenici pomazuju. Osim toga, svaki bogonosni čovek može se nazvati Hristom, ali ne Bogom po prirodi, u kakvom se smislu i bogoodbačeni Nestorije drznuo nazvati bogonoscem (θεοφόρον) Rođenoga od Deve. Neka je daleko od same pomisli naše, da Njega nazivamo bogonoscem; naprotiv, mi ispovedamo da je On — Bog ovaploćeni (Θεόν σεσαρκωμένον). Jer sam Logos postade telo, bivši začet od Deve, i izašao je iz nje Bog sa čovečanskom prirodom koju je uzeo na sebe, i koju je On obožio čim ju je uveo u biće, te su se tako jednovremeno desile tri stvari: uzimanje od strane Logosa čovečanske prirode, njen ulazak u postojanje, i njeno oboženje. Tako se sveta Deva zamišlja i naziva Bogorodicom ne samo zbog prirode Logosa, nego i zbog oboženja čovečanske prirode (και δια την ϋέωσιν του ανθρωπίνου), čije se i začeće i postojanje izvršilo jednovremeno na čudesan način: začeće Logosa (ή μεν συλληψις του Λόγου) i postojanje tela u samom Logosu (της δέ σαρκός, ή έν αύτω τω Λόγω ύπαρξις). Sama Bogomajka na natprirodan način (ύπερφυώς) poslužila je tome, da Sazdatelj postane tvar, i da se Bog i Tvorac svega očoveči, obožujući uzetu čovečansku prirodu, pri čemu sjedinjenje čuva sjedinjene prirode onakvima kakve su ušle u sjedinjenje, to jest ne samo Božansku prirodu Hristovu nego i čovečansku prirodu njegovu, ne samo ono što je iznad nas nego i ono što je od nas (το υπέρ ημάς, και καθ’ ημάς)[66].

Bogootkrivenu istinu ο svetoj Devi kao Bogorodici i Prisnodevi Crkva je uvek i oduvek osećala, saznavala i ispovedala kao sastavni deo bogootkrivene istine o čudesnoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista. To se vidi u najranijim simvolima apostolskih crkava, čije je istine vaseljenska Crkva jednom za svagda slila i ovekovečila neizmenljivo i neporečno u vaseljenskom Simvolu apostolske vere: Nikeocarigradskom. Treći član ovog svetog i neizmenljivog Simvola glasi: Nasъ radi čelovЬkъ i našego radi spasešя, sšedšago sъ nebesъ, i voplotivšagosя od Duha Svяta i Marš DЬvы, i vočelovЬčšasя (τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος ‘Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα). Ovaj treći član Simvola vere je prirodni nastavak i posledica drugog člana njegovog, u kome se na najočigledniji način ispoveda Božanstvo Sina Božjeg, njegova večita jednosušnost sa Ocem. Imajući to osećanje i to saznanje, Crkva Božja nije mogla na III Vaseljenskom saboru ne objaviti i pečatom neizmenljivosti zapečatiti istinu: da je sveta Deva — Bogorodica zato što je rodila Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista[67]. U svojoj znamenitoj dogmatskoj odredbi o Bogočoveštvu Gospoda Hrista, IV Vaseljenski sabor naziva svetu Devu — Bogorodicom[68]. Izražavajući sveto i apostolsko osećanje Crkve, V Vaseljenski sabor je doneo sledeću odluku: „Ako ko svetu preslavnu Prisnodevu Mariju ne naziva Bogorodicom u pravom, već u izvrnutom smislu (καταχρηστικώς), ili u tom smislu da je ona rodila prostog čoveka, a ne da se od nje ovaplotio Bog Logos (αλλ’ οΰχ του Θεοΰ Λόγου σαρκωθέντος);… i ako ko kleveta sveti Sabor Halkidonski da on objavljuje svetu Devu Bogorodicom u onom smislu u kom je shvata bezbožni Teodor; ili ako je ko naziva čovekorodicom (άνθρωποτόκον) ili Hristorodicom (χριστοτόκον) u smislu da Hristos nije Bog, umesto da je ispoveda u pravom smislu i vaistinu Bogorodicom (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον αυτήν ομολογεί) zato što se od nje ovaplotio u poslednje dane Bog Logos koji je pre vekova rođen od Oca, i to ispoveda je Bogorodicom u onom pobožnom smislu u kom je ispoveda sveti Sabor Halkidonski, — da bude anatema“[69]. U prvom pak pravilu VI Vaseljenskog sabora nalazi se i ovakva odluka: „Pečatom saglasnosti zapečaćujemo učenje izloženo od dve stotine bogonosnih Otaca, kao neoborivu silu pobožnosti, propovedajući jednoga Hrista Sina Božjeg ovaploćenog, i ispovedajući u potpunom smislu i vaistinu Bogorodicom (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον) neporočnu Prisnodevu koja Ga je besemeno (άσπόρως) rodila“.

Božanska istina Otkrivenja o svetoj Devi kao Prisnodevi i Bogorodici, razrađena je bogonadahnuto i molitvenoumetnički u crkvenim bogosluženjima. Nema pravoslavnog bogosluženja, u kome se sveta Deva ne slavi i ne veliča kao Prisnodeva i Bogorodica. Bezbrojne su stihire, molitve, pesme o njoj, upućene njoj. Dovoljno je spomenuti od njih vrlo mali broj, pa će se i u njemu moći ogledati sva čudesnost Bogomajkine ličnosti, njena svetost, njena neporočnost, njena nesravnjiva uzvišenost, njena neophodnost u domostroju našeg spasenja, njena ničimnezamenljivost u istoriji roda ljudskog. Svaka reč crkvenog saznanja o njoj jeste molitva njoj, slavoslovlje njoj. Ona je molitveni centar svoje vrste, kome gravitiraju svi molitveni uzdasi i čežnje pravoslavnih molitava. Nema bogosluženja u Pravoslavnoj Crkvi, u kome presveta Bogorodica — „krotka Golubica“ — ne zauzima prvo mesto posle Gospoda Isusa, Sina njenog predivnog. Gospod Hristos i njegova čudesna Bogomajka su za molitveno osećanje Pravoslavie Crkve dva nerazdvojna bića. Spasonosni iskupiteljski podvig Gospoda našeg Isusa Hrista nerazdvojan je u pravoslavnom osećanju i saznanju novozavetne vere od presvete, prečiste, preblagoslovene, slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodeve Marije.

Da bismo to najelementarnije, i delimično, ilustrovali, mi ćemo se najpre zadržati na Akatistu Presvetoj Bogorodici. Po njemu, Presveta Bogorodica je: razrešenje prokletstva; u njoj je pobeđen prirodni poredak; ona je u sebi smestila „nevmestimago vsemi“; ona je „radosti priяteliщe“, jer je kroz nju istinska radost prvi put ušla u ovaj tužni svet; ona je ne samo „Adamovo ispravlenie“ nego i „adovo umerщvlenie“; ona je Spasitelja rodila, i time sama spasenje sveta postala: raduйsя, mirovi spasenie; njome se ulazi u spasenie: raduйsя, božestvennый vhode spasaemыhъ, Bogonevesto; rodivši Bogomladenca ona je postala most nad provalijom između neba i zemlje: raduйsя moste, kъ nebesamъ prevodяй; ona je postala most kojim se prelazi iz smrti u život: raduйsя moste, voistinnu prevodяй vsehъ otъ smerti kъ životu, poющihъ tя; svojim Bogorođenjem ona je postala — vina vsehъ obožešя (αιτία της των πάντων θεώσεως) i njome — mы obožihomsя (δι’ ης ήμεις έθεώθημεν)[70]; rodivši Boga ona je spasla svet od potopa grehovnog: raduйsя, Preneporočnaя, otь potopa grehovnago mirъ spasšaя; ona je ne samo pakao umrtvila nego i dveri raja otvorila: raduйsя, raйskihъ dvereй otverzete. No ne samo to, nego je ona i raj postala, u kome je drvo života — Gospod Isus: raduйsя, Vladыčice, oduševlennый raю, drevo posredi imeя žizni Gospoda; mi smo njome od našeg grehopada ustali: raduйsя, eюže otь padeniя našego vostahomъ; ona je — vsečudnoe vsъhъ kъ Bogu primirenie; ona je — ispravlenie čelovekovъ, jer je nispadete besovъ; ona je — dverь spaseniя, ko kroz nju uđe spašće se. Bogorođenjem svojim ona je postala obnovljenje svih tvari uopšte: raduйsя, eюže obnovlяetsя tvarь (χαίρε, δι’ ης νεουργεΐται ή κτίσις); rodivši jedino Čistog, ona je postala — vsego šra očiщenie (παντός του κόσμου έξίλασμα); ona je i — očistiliщe Mipy; ona je Bogom obećana zemlja: raduйsя, zemle obetovaniя; ona je — cvet besmrtnosti (το άνθος της αΦφαρσίας); ona je — Boga nevmestimago vmestiliщe; ona je sjedinila devstvo i roždestvo; ona je — pristaniщe žiteйskihъ plavaniй, ali i lađa hotящihъ spastisя; ona je — dverь spasešя (ή πΰλη της σωτηρίας); ona je — svetilo nezahodimago sveta; ona umiva od greha savest čovečanstva; ona je seleše Boga i Slova; ona je veća od Svetinje na svetinjama: raduйsя, svяtaя svяtыhъ bolьšaя; ona je „neiscrpna riznica života“; ona je nepokolebivi stub Crkve; ona je „tъla vračevanie“ i „duši spaseše“, jer je rodila Spasitelja duše i Iscelitelja tela. Ona je ne samo život rodila nego i sama život postala: mertvii Toboю oživlяюtsя, žiznь bo ipostasnuю rodila esi, nemii prežde blagoglagolivi bыvaюtъ; prokaženii očiщaюtsя, neduzi otgonяюяsя, duhovъ vozdušnыhъ množestva pobeždaюtsя, Devo, čelovekovъ spasete; rodivši ovaploćenog Boga Logosa, ona je postala nesagoriva kupina, u kojoj Božanstvo večito gori a ne sagoreva: raduйsя, kupino neopalimaя; ona je jedino Bezgrešnog rodila, zato je i bezgrešna postala; ona je „ognjeni presto Svedržitelja“. Rodivši Hrista Boga ona se uzvisila „pače Serafimovъ“; njena visina je nedogledna za misli ljudske: raduйsя, vыsoto neudobovoshodimaя čelovečeskimi pomыsli; njena dubina je nesagledna i za anđelske oči: raduйsя, glubino, neudobozrimaя i angelьskimi očimi; njena čudesna ličnost svojom božanskom tajanstvenošću premaša svaki razum: raduйsя, premudrыhъ prevoshodящaя razumъ.

Rodivši svemilostivog Boga i Gospoda Hrista, Presveta Bogomajka je i sama postala svemilostiva. To osećanje i saznanje prožima svu dušu Crkve Pravoslavie, zato joj se pravoslavii hrišćanin u tuzi obraća za utehu, u bolesti — za isceljenje, u nemoći — za okrepljenje, u očajanju — za blagonastrojenje. To molitveno nastrojenje prema svemilostivoj Majci i Devi dirljivo i trepetno izražava Kanonъ molebnый ko Presvяteй Bogorodice, poemый vo vsяkoй skorbi duševneй i obstoяnii. Po njemu, Presveta Bogomajka je u svima nevoljama „jedina nadežda“ naša, zato: ne umolčimъ nikogda, Bogorodice, silы tvoя glagolati nedostoйnii; aщe bo tы ne bы predstoяla molящi, kto bi nasъ izbavilъ otъ tolikihъ bъdъ? kto že bы sahranilъ do nыne svobodnы? ne otstupimte Vladыčice, otъ tebe, tvoя bo rabы spasaeši prisno otъ vsяkihъ lюtыhъ. Kada bura strasti prolama dušu, pravoslavni se moli prekrotkoj Bogomajci: „umiri, Otrokovice, tišinoю Sina i Boga tvoego, vseneporočnaя“. „Molю, Devo, duševnoe smuщenie, i pečali moeя burю razoriti; tы bo, Bogonevъstnaя, načalьnika tišinы Hrista rodila esi, edina prečistaя“. Ona je predstatelьstvo i pokrovъ života našeg. Rodivši Dobrotvora, ona je i sama postala prebogati izvor dobrotvorstva; ona sve može, jep je rodila silnog u moći Hrista: vsя bo možeši, яko silьnago vъ kreposti Hrista roždši, Bogoblažennaя.Postavši Majkom milostivog Gospoda, ona je i sama postala „izvor milosti“, „bezdan milosrđa“. Njena milostivost je neizmerna, zato je ona postala „mirovi pribežiщe“. Pomoću nje „neudobstva vsяkago izbavlяemsя“. Ona daje — netlennuю radostь, jer je rodila Uzročnika radosti, i još: večnoe izbavlenie, i mirъ vsяkъ umъ preimuщii. Rodivši jedinog i nezamenljivog Spasitelja, Presveta Bogomajka je i sama postala dušъ vsesoveršennoe spasenie, i prostranstvo vъ skorbъhъ (ψυχών παντελή σωτηρίαν, και πλατισμόν έν ταΐς Φλίψεσι). Ona je predstatelьstvo hristianъ nepostыdno, hodotaйstvo ko Tvorcu nepreložno. Ona je „nadežda beznadežnih“.

Rodivši Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, sveta Bogorodica je i sama postala „spaseše roda hristianskago“, i pravoslavii joj se svakodnevno obraća kao takvoj: Miloserdiя dveri otverzi namъ, blagoslovennaя Bogorodice tы bo esi spasenie roda hristianskago“. Preslavna Bogomajka je „pučina čovekoljublja“, „dubina milosrđa“, „pomoć bespomoćnima“; ona je — upovaše Mipa, ona — grešnihъ očiщenie, ona — očistiliщe Mipa. U divnom Kanonu svetoj Bogorodici — Odigitriji, ona se naziva: vsehъ skorbящihъ radostь, oburevaemыhъ pristaniщe, bolьnihъ poseщenie. Ona je za pravoslavne: jedina pomoć, jedina nada, jedina pohvala.

Među jutarnjim molitvama nalazi je jedna koja, valjda, spada u najdivnije molitve Presvetoj Bogomajci. Ona se počinje rečima: Vospevaю blagodatь tvoю, Vladыčice, molю tя, umъ moй oblagodati. Stupati pravo mя nastavi putю Hristovыhъ zapovъdeй. Pa dalje: sveta Bogorodica je ta koja odgoni „unыniя sonъ“, oslobađa molitvom svojom vezanoga verigama grehopada, krili čoveka i danju i noću; ona oživljava umrtvljenog strastima, jer je rodila Životodavca; ona prosvetljuje dušu oslepljenu, jer je rodila Svetlost nezalaznu; ona leči duše od dugogodišnjih strasti, jer je Lekara Rodila; ona izbavlja od ognja večitoga, i crva zlog, i tartara; ona obnavlja dušu koja je ostarila u gresima; ona daje pokajičke suze očima, koje očišćavaju dušu od prljavštine; ona, nadanđelsko biće, ispunjuje dušu nadzemaljskim raspoloženjem: Prevыššaя Angelъ, mipckago mя prevыšša slitiя sotvori; ona daje duhovnu blagodat; ona izbavlja od zala koja dušu ubijaju.

Iz ogromnog mora pravoslavie molitvene misli o Presvetoj Bogorodici, mi ćemo izvaditi još koje zrno bisera mnogocenog. Preblagoslovena Bogorodica je: nebo na zemlji; zemnoe nebo (ουρανός επίγειος); u njoj se pobeđuju prirodni zakoni: pobeždaюtsя estestva ustavы vъ tebe, Devo čistaя[71]; ona je spasete Mipa, očistiliщe Mipa, zemnorodnыmъ upovaše, neusыpaemaя predstatelьnica; ona — čestneйšaя vsяюя tvari, svяteйšaя svяtыhъ vsehъ silъ; rodivši Gospoda Hrista, ona je prevazišla svaku vrstu pohvale: Vsecarice, pohvalы bo vsяkiя prevzošla esi činъ, Hrista roždši[72]. Ona je stolpъ ognennый, sredi mglы greha vsemъ namъ putь spasešя pokazuющiй; ona — temnoe polčiщe strasteй i pohoteй našihъ progonяющaя; ona — stolpъ ognennый, otъ iskušeniй i soblaznovъ Mipa nasъ pokrыvaющš; ona — vыsšaя nebesъ, i širšaя nebesъ; ona — Vladыčica Mipa. Ona je utešenie zemnыhъ, sogrušaющihъ očiщenie, grušnыmъ spasenie; ona je drevo žizni; ona — edina pače solnca; ona — padaющihъ vostanie, sogrešaющihъ očiщenie, hodataica spaseniя, edina padšihъ ispravlenie, edina kъ Bogu rukovoditelьnica i vhodъ. Ona je — vsečistaя, vseneporočnaя, božestvennaя hodataica; ona — spasete vernыhъ, raйskaя vrata; ona — vernыhъ spasitelьnica, spasaemыmъ putь, spasešя stezя, Mipa spasete, mostъ spasešя, spasete roda hristianskago. Za nju se veli: Deva roždaetъ, i po roždestva paki Devoю prebыvaetъ[73]. Deva bo rodila esi, i Deva prebыla esi, pače smыsla, mati Devo[74]. O njoj se peva: … яže prežde roždestva Deva, i vъ roždestve Deva; i po roždestve paki prebыvavši Deva[75]. Mati vsehъ Carя, očiщšisя Duhomъ, Devo, bыla esi tebe sozdavšago[76]. Rodivši istiniti Život, ona je pritupila smerti žalo, i mipckii grehъ[77]. Ona, edina Bogoblažennaя, jeste — očistiliщe estestva[78], cerkovь vsesvetlaя Božiя[79]. Ona je vsemъ zemnыmъ načalo spaseniя[80]. U njoj su se kao u Bogomajci ispunila sva starozavetna proroštva i praslike o svetoj Bogorodici: Iže o tebe proročestviя ispolnišasя, Devo čistaя: ovъ ubo otъ Prorokъ dverь tя proreče, vo Edeme na vostoce zrящuю, юže niktože proйde, toč Zižditelь tvoй, i vsego Mipa; ovъ že kupinu ognemъ žegomu, яko vъ tebe obita ognь Božestva, i neopalima prebыstъ; inъ goru svяtuю, otъ neяže otsъčesя kamenь kraeugolьnый, krome ruki čelovečesюя, i porazi obrazъ mыslennago Navuhodonosora[81]. Nju Crkva veliča яko Bogoneestnuю Materь.

Premnogo je pesama, stihira, kondaka, tropara, u kojima se opisuje, veliča, slavi Presveta Bogomajka; svaki niz stihira završava se „Bogorodičnom“ pesmom; a u „krstobogorodnim“ pesmama opisuje se njena materinska tuga za raspetim Sinom. Njena božanska tuga bogonadahnuto je opevana u velikosubotnim statijama. U samoj svetoj Liturgiji prvo mesto posle Spasitelja pripada bogodivnoj Bogomajci. Uzimajući „vreme“ za vršenje svete Liturgije, sveštenik se obraća Presvetoj Bogorodici kao „spasenju roda hrišćanskoga“. Za nju se najpre vadi častica na svetoj Proskomidiji, čije se stavljanje sa strane Agneca propraća rečima: Predsta Carica odesnuю tebe, vъ rizы pozlaщennы odeяna, preukrašenna. U svim molitvama ona se javlja ispred svih Svetitelja, kao horovođa u horu Svetitelja: U najvažnijem momentu svete Liturgije, po osvećenju svetih Darova, mi se najpre molimo njoj, i veličamo je što nam je rodila Boga, u divnoj pesmi: Dostoйno estь яko voistinnu blažiti tя Bogorodicu, prisnoblažennuю i preneporočnuю i materь Boga našego. Čestneйšuю Heruvimъ i slavneйšuю bezъ sravnešя Serafimъ, bezъ istleniя Boga Slova roždšuю, suщuю Bogorodicu tя veličaemъ[82].

Pošto Presveta i Svemilostiva Bogomajka obuhvata sav život pravoslavnog hrišćanina, to joj se mi, posle pričešća, obraćamo divnom zahvalnom molitvom: Presveta Vladičice Bogorodice, videlo pomračene duše moje, nado, zaštito, pribežište, uteho, radovanje moje, blagodarim ti što si me nedostojnog udostojila da budem pričasnik prečistoga Tela i prečasne Krvi Sina tvoga. No ti, koja si rodila istinito Videlo, prosveti duhovne oči srca moga; ti, koja si rodila izvor besmrća, oživi me umrtvljenog gresima; ti, koja si nežnomilostiva Majka milostivog Boga, pomiluj me i daj mi umilenje i skrušenost u srcu, i smirenost u mislima mojim, i povratak iz ropstva pomisli mojih, i udostoji me da do poslednjeg daha svog neosuđeno primam svetinju prečistih Tajni, na isceljenje duše i tela; i podaj mi suze pokajanja i ispovesti, da bih te pevao i slavno u sve dane života svog, jer si blagoslovena i proslavljena vavek. Amin.

Presveta Bogorodica je i nebo, i raj, i Deva, i Mater: Čto tя narečemъ, o Blagodatnaя? nebo, яko vozaяla esi Solnce pravdы; raй, яko prozяbla esi cvetъ netleniя; Devu, яko prebыla esi netlenna; čistuю Materь, яko imela esi na svяtыhъ tvoihъ obяtiяhъ Sыna, vsehъ Boga: togo moli spastisя dušamъ našimъ[83]. Ona je Majka Boga, i otuda majka svega božanskog, svega svetog, svega nebeskog, svega najboljeg. Od svega dobrog, ona je najbolja; od svega svetog, ona je najsvetija; od svega čistog, ona je najčistija; od svega divnog, ona je najdivnija. Ona je najpuniji obrazac svega najboljega. Jer kad je kroz nju Bog ušao u svet, u čoveka, kako da kroz nju ne uđe u čoveka sve što je Božje, sve što je nebesko, sve što je besmrtno, sve što je večito, sve što je blaženo? Zato: Vsяkъ zemnorodnый da vzыgraetsя duhomъ prosveщaemь, da toržestvuetъ že bezplotnыhъ Umovъ estestvo, počitaющee svящennoe toržestvo Bogomatere, i da vopietъ: raduйsя vseblažennaя, Bogorodice čistaя Prisnodevo.

Presveta Bogomajka je vseй vselenneй krepkoe zastuplenie. Prva istinska i neprolazna radost ušla je u svet kroz njeno Bogorođenje; zato se kroz nju i zbog nje raduje svaka stvar i sav rod ljudski: O tebe raduetsя, Blagodatnaя, vsяkaя tvarь (έπι σοι χαίρει, Κεχαριτωμένη, πάσα ή κτίσις), angelьskiй soborъ i čelovečeskii rodъ, osvящennый hrame i raю slovesnый, devstvennaя pohvalo… Ona je „Bogorodica i majka Svetlosti“; o njoj se govori: Pače ognezračnыhъ Serafimovъ яvilasя esi Čistaя čestneйšaя. Neiskazane tajne triblaženog Božanstva unedrile su se u čudesnoj ličnosti svete Bogomajke; i one su postale njenim tajnama. Pravoslavni oseća i zna da se te svete tajne ne mogu nikakvim umom, ni anđelskim ni čovečanskim, shvatiti, zato molitvom raskliktana duša peva: Vsя pače smыsla, vsя preslavnaя tvoя, Bogorodice, tainstva, čistote zapečatannoй, i devstvu hranimu mati poznalasя esi neložna, Boga roždši istinnago; togo moli spastisя dušamъ našimъ[84]. Pogružavajući se u neiskazanu tajnu Presvete Bogorodice, sveti, saborni, apostolski, vaseljenski duh Crkve vidi u njoj: neizglagolannoe Devы tainstvo; vascelom ličnošću svojom ona je: neizrečennoe čudesъ delateliщe[85], čudesъ velikoe čudo (θαυμάτων το μέγιστον θαύμα)[86]. Otuda, divljenje i svešteni užas spopada pravoslavno srce na dogledu prečudne i preslavne Bogomajke:

Užasošasя vsяčeskaя o božestvenneй slave tvoeй: tы bo, neiskusobračnaя Devo, imela esi vo utrobe nadъ vsemi Boga, i rodila esi bezletnago Sыna, vsemъ vospevaющimъ tя mirъ podavaющaя.

 


NAPOMENE:

[1] Epist. ad monachos; Ρ. gr. t. 77, col. 13 Β: Ει γαρ έστι Θεός ό Κύριος ήμων Ιησούς Χριστός, πώς ού Θεοτόκος ή τεκοΰσα, αγία Παρθένος

[2] De fide, III, 12; R. gr. t. 94, col. 1028 VS.

[3] Is. 7, 14 Mt. 1, 23; Ίδοϋ, ή παρθένος έν γαστρι εξει και τέξεται υ’ιόν,και καλέσουσι το όνομα αυτού ‘Εμμανουήλ, δ έστι μεβερμηνευόμενον, Μεθ’ημών ό Θεός.

[4] 2 Mojc. 3, 18. Ovo je parimija na Blagovesti, kroz koju blagodatna misao Crkve tumači veliku novozavetnu blagovest i stvarnost: Prisnodevstvo Presvete Bogomajke.

[5] Jezek. 43, 27-44, 3. I u ovoj parimiji na svete Blagovesti osvetljena je i posvedočena bogootkrivena istina o nenarušivom devičanstvu Presvete Bogomajke ne samo do rođenja Gospoda Hrista, nego i u rođenju, i po rođenju. Sr. sv. Amvrosije, De instit, virgin. s. VIII, 52. Govoreći o ovom simvoličkom viđenju svetoga Proroka, sveti Damaskin piše: Kao što je Gospod sačuvao Devom Onu koja Ga je začela (παρθένον την συλλαβοΰσαν έτήρησεν), tako je, i pošto se rodio, sačuvao njeno devičanstvo nepovređenim (την αυτής παρθενίαν εφυλαξεν ατρωτον), On jedini prošavši kroz nju (δι αυτής) i sačuvavši je zatvorenom (Jezek. 44, 2). (De fide, IV, 14; R. gr. t. 94, col. 1161 A)

[6] Lk. 1, 31. 34. 35.

[7] Mt. 1, 20.

[8] Mt. 1, 18.

[9] In Math. Homil. IV, 3; R. gr. t. 57, col. 43; In Genes. Homil. 49, 2; P. gr. t.54, col. 446.

[10] Mt. 1, 19.

[11] Mt. 1, 20.

[12] In Math. Homil. V, 3; P. gr. t. 57, col. 58.

[13] De sancta virginit. s 4, R. lat. t. 40, col. 398; sr. sv. Kiril Jerusalimski,Catech. XII, 30. 31. 32.

[14] Mt. 1, 25.

[15] Takoseu Bibliji veli: I Mihala kćiSaulova ne ima poroda do (έως) dana smrti svoje (2 Car. 6, 23), što ne znači da jeimala poroda posle svojesmrti. I još Spasiteljeve Reči: I evo ja sam s vama u sve dane do (εως) svršetka veka (Mt. 28, 20), ne znače da će Spasitelj prestati biti s njima posle svršetka veka; jer božanski Apostol govori: I tako ćemo svagda s Gospodom biti(1 Sol. 4, 17), to jest poslesveopšteg vaskrsenja (sr. sv. Damaskin, De fide, IV,14, R. gr. t. 94, col. 1161 D).

[16] In Math. Homil. V, 3, P. gr. t. 57, col. 58; sr. sv. Damaskin, De fide, IV, 14,P· gr. t. 94, col. 1161 VS.

[17] Sv. J. Damaskin, De fide, IV, 14, P. gr. t. 94, col. 1161 V. U svojojbesedi na Božić sv. Vasilije Veliki veli da Bogorodica nikada nije prestala biti Devom (ποτε έπαύσατο είναι παρθένος ή Θεοτόκος).

[18] Blaž. Avgustin, Sermo 186, s. 1, R. lat. t. 38, col. 999. U produženju ovaj Blaženi Učitelj Crkve veli: Quid miraris haec, o homo? Deum sic nasci oportuit, quando esse dignatus est homo. Talem fecit illam, qui est factus ex illa… Quomoao Deus esse desisteret, cum homo esse coepit, qui genetrici suae praestitit nedesisteret virgo esse, cum peperit?

[19] Mt. 1, 25.

[20] De fide, IV, 14; R. gr. t. 94, col. 1161 B.

[21] Mt. 12, 46; Mk. 6, 3; Jn, 2, 13; 7, 3. 5; sr. D. A. 1, 14.

[22] Mt. 13, 55; Μκ. 6, 3.

[23] 1 Mojs. 13, 8; 29, 15.

[24] 1 Mojs. 12, 45; 14, 14-16.

[25] 1 Mojs. 29, 15.

[26] Sv. Epifanije, Haeres. 28 i 78; sv. Amvrosije, De institi, virginit. s. 6; sv.Grigorje Niski, In Christi resurrect., Orat. Π, Ρ. gr. t. 46, col. 648 VS; sv. Zlatoust, In Math. Homil. V, 3; sv. Kiril Jerusalimski, Catech. VII, 9.

[27] Is. 7, 14.

[28] Mt. 1, 23.

[29] Lk, 1, 35.

[30] Lk. 1, 41.

[31] Gal. 4, 4.

[32] Navodeći ove reči hristonosnog Apostola, sveti Damaskin veli: „Apostol nije rekao: kroz ženu (δια γυναικός), nego:odžene (έκ γυναικός). Time jebožanski Apostol pokazao da upravo Jedinorodni Sin Božji i Bog jeste Onaj koji je od Deve postao čovek, i da upravo Rođeni od Deve jeste Sin Božji i Bog(ό Υιός τοΰ Θεού και Θεός). A On se rodio na telesan način (σωματικώς), ukoliko je postao čovek, ne uselivši se u ranije sazdanog čoveka (ού προδιαπλασθεντι άνθρωπω ένοικήσας), nego je sam suštastveno i istinski postao čovek, tojest On je u svojoj Ipostasi dao biće telu, oduhotvorenom dušom slovesnom i razumnom,isam je postao Ipostas za nju. Jer to znače reči: raždaemago otъ ženы. Otuda mi s pravom i istinski nazivamo svetu Mariju Bogorodicom(δθεν δικαίως και αληθώς Θεοτόκον την αγίαν Μαρίαν όνομάζομεν), jer ovo ime sadrži svu tajnu domostroja spasenja (τούτο γαρ το όνομα άπαν το μυστήριοντης οικονομίας ουνίστησι). Jer ako je ona koja je rodila — Bogorodica, to je Rođeni od nje nesumnjivo Bog (πάντως Θεός), ali nesumnjivo i čovek (πάντως δεκαι άνθρωπος). Jer kako bi se mogao roditi od žene Bog, kojiprevečno postoji, da nije postao čovek? Jer Sin čovečjije očigledno čovek. Ako je pak Rođeni od žene sam Bog, očevidno jeonda da jejedan i isti i rođeni od Boga Ocapo božanskoj i bespočetnoj suštini, i u poslednje vreme rođeni od Deve po suštini koja ima početak i podleži vremenu, to jest koja je čovečanska“ (De fide, III, 12; R. gr. t. 94, col. 1020 VS).

[33] 1 Tm. 3, 16.

[34] Pm. 9, 5.

[35] 1 Mojs. 28, 10-17.

[36] Prič. Solom. 9, 1-11: Premudrostь sozda sebe domъ…

[37] Epist. ad Ephes. 18 i 19; sr. ib. 7; Epist. ad Smyrn. 1; sv. Justin, Apolog. I,33; sv. Irinej, Contra haeres. III, 22, 4; V, 19, 1.

[38] Sokrat, Hist eccles. lib. VII, s 32, R. gr. t. 76, col. 812 V; sr. Origen, Deprincip. Praefat. 4.

[39] Epist. ad Paul. Samosat; P. gr. t. 28, col. 1564.

[40] Contra arian. Orat. III, 14, P. gr. t. 26, col. 349 C; ib. III, 33, col. 393 B; ib.III, 29, col. 385 A; Contra arian. Orat. IV, 32, col. 517 B; De incarnat. Verbi, 8, P. gr.t. 25, col. 109; De incarnat. et contra arian. 22, P. gr. t. 26, col. 1025 Α: Θεός ούνεστίν ο γεννηθείς έκ Παρθένου, και γενόμενος άνθρωπος έκ Μαρίας της Θεοτόκου. Contra Apollinar. lib. I, 4, Ρ. gr. t. 26, col. 1097 D; ib. 12, col. 1113 B; ib. 13, col.1116 A.

[41] Epist. 101. P. gr. t. 37, col. 177 S: й τις οϋ Θεοτόκον την άγίαν Μαρίαν υπολαμβάνει, χωρίς έστι τής Θεότητος. Cp. Orat. 45, 9; Orat. 38, 13.

[42] Sv.Kiril Jerusalimski, Homil. in occursum Domini, 2, P. gr. t. 33, col. P89 B; cp. Catech. X, 19, col. 685 A; XII, 15, col. 741 AB.

[43] Sv. Jefrem Sirin, Slovo na Preobraž. Gospoda, str. 154; Tvoreniя iže vo svяtыhъ otca našego Efrema Sirina, častь vtoraя, Moskva 1849.

[44] Blaž. Avgustin, De Symbolo, Sermo 1, s. 3, R. lat. t. 40, col. 630: Virgo concepit, virgo peperit, et post partum virgo permansit. Cp. Sermo 186,1, P. lat. t. 38, col. 999: Concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum.

[45] Sv. Jefrem Sirin, Slovo na Preobraženie Gospoda i Boga Spasitelя našego Isusa Hrista, str. 148-149; Tvoreniя, častь 2, Moskva 1849.

[46] Scholia de incarnat. Unigeniti, s. 26, R. gr. t. 75, col. 1400 D; cp. ib. col.1399 D; Quod beata Maria sit Deipara, 18, P. gr. t. 76, col. 1402 A.

[47] On, Scholia de incarnat. Unigeniti, s 27, R. gr. t. 76, col. 1401 A; sr. ib. col.1402 A.

[48] On, Scholia de incarnat. Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1414 VS.

[49] On, Advers. Nestorium, lib. I, s 5, R. gr. t. 76, col. 41 Β. Θεοτόκος γε μηναληθώς ή αγία Παρθένος, ότι Θεόν ένωθέντα σαρκϊ τέτοκε σαρκικώς, τουτέστι,κατά σάρκα. Cp. Apologeticus contra Theodoret, pro XII capitubus, Anathemat. II,P. gr. t. 76, col. 397 A.

[50] On, De recta fide ad regin. 6; P. gr. t. 76, col. 1205 CD.

[51] On, Dialog. cum Nestorio; P. gr. t. 76, col. 252 AB.

[52] On, Quod beata Maria sit Deipara, 4; P. gr. t. 76, col. 260 VS.

[53] ib. 23, col. 284 AV.

[54] On, Apologetic. pro XII capit, contra orientales, Anathemat. I; R. gr. t. 76,col. 320 V.

[55] ib. col. 321 B.

[56] On, Apologetic, contra Theodoret. pro XII capit, Anathemat. I; P. gr. t. 76,col. 396 D.

[57] ib. col. 396 A; cp. Explicatio duodec. capit, Anathemat. I, P. gr. t. 76, col.297 AC.

[58] Explicatio duodec. capitum, Anathemat. I, R. gr. t. 76, col. 296 S: Й τις ουχί ομολογεί, θεόν είναι κατά άλήθειαν τον ‘Εμμανουήλ, και δια τούτο θεοτόκον την αγιαν Παρβένον γεγένηκε γαρ σαρκικως σάρκα γεγονότα τον έκ θεού Πατρός Λόγον ανάθεμα έστω“. Cp. Binii Concil. ephes. Pars. III, t. II. p. 442.

[59] Commonitor. s 15; R. lat. t. 50, col. 658.

[60] Sv. Maksim Ispovednik, Epist; R. gr. t. 91, col. 504 A.

[61] De fide, IV, 14; R. gr. t. 94, col. 1160 BCD 1161 A.

[62] De fide, III, 2; R. gr. t. 94, col. 985 V 988 Α.

[63] Psal. 104, 15; 1 Dnevn. 16, 22; 1 Car. 16, 3; Avak. 3, 13.

[64] 1 Jn. 2, 20. 27; D. A. 10, 44-46.

[65] Quod unus sit Christus, P. gr. T. 75, col. 1573D, 1276 Α Β D, 1277 A; sr. Sv. J Kasijan, De incamat. Domini contra Nestor., lib. I, s 2; lib. V, s 1.

[66] De fide, III, 12; R. gr. t. 94, col. 1032 AS; sr. ib. IV, 14, col. 1160 D-1161 Α.

[67] Vidi o tome: Dogmatika, kn.. I, str. 225 [250].

[68] Vidi o tome: Dogmatika, knj. I, str. 80 [89].

[69] Cinquieme concile oecumenique, Huitieme et derniere session, le juin 553, str. 117, Histoire des Conciles, Hefele — Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909

[70] Bogorodicom je istinski obožena ljudska priroda. Njome smo postali zajedničari u Božanskoj prirodi. To se snažno naglašava u mnogim stihira ma. Na primer: Sravnitisя želanie mi vloživъ zmiй vselukavый, Sodetelяю, яko plъnnika voshiti. Toboю že, Vsečistaя, vozzvanъ bыhъ, oboživsя stinъiše: tы bo, o Bogomati, mene, oboživšago rodila esi (Mesяcь dekem. estыi denь, na utreni, Kanonъ, pesnь 1, Bogorodičenъ). — Božestvennago ыhomъ obщnicы estestva, toboю, Bogorodice Prisnodevo, Boga bo namъ voplotivšagos rodila esi (Θείας γεγόναμεν κοινωνοί φύσεως, δια σοϋ Θεοτόκε Παρθενε Θεον γαρ ημιν σεσαρκωμενον ετεκες) (Vъ četvertok, tretiя sedmicы po Pasce, na utreni, sedalenъ, Slava i nыne, Bogorodičenъ)

[71] Uspenie Presv. Bogorodicы, Kanonъ, pesnь 9, Irmosъ.

[72] Vъ subbotu na povečerii, Kanonъ Presv. Bogorodica, pesnь 1 (Glasъ 1,Oktoihъ).

[73] Vъ nedelю utra, sedalьnы voskresnы, Bogorodičenъ (Glasъ 4, Oktoihъ).

[74] Vъ nedelю utra, Kanonъ Presv. Bogorodice, pъsnь 1 (Glasъ 5). A u dogmatiku drugoga glasa veli se: Deva rodila esi, i Deva prebыla esi…

[75] Vъ subotu, na velic. večerni, Bogorodičenъ, (Glasъ 7).

[76] Vъ nedelю utra, Kanonъ Presv. Bogorodica, pЬsnь 7 (Glasъ 5, Oktoihъ).

[77] Vъ pяtokъ na povečer., Kanonъ Presv. Bogorodica, pesnь 1 (Glasъ 5, Oktoihъ).

[78] Vъ nedelю utra, Kanonъ Bogorod., pesnь 7 (Glasъ 6, Oktoihъ).

[79] Vъ sredu utra, Kanonъ Presv. Bogorodice, pesnь 8 (Glasъ 7, Oktoihъ).

[80] Predprazdnstvo Blagoveщeniя Presv. Bogorodicы, 24 martь, Kondakъ.

[81] Vъ subbotu večera na Maleй večerni, Bogorodičenъ.

[82] Uistini je dostojno da zovemo blaženom tebe, Bogorodicu, uvek blaženu i preneporočnu, i Mater Boga našega. Veličamo tebe, prečasniju od Heruvima i neuporedljivo slavniju od Serafima, uistini Bogorodicu, koja si Boga Reč neporočno rodila.

[83] Bogorodičenъ, vъ navečerii Roždestva Hristova.

[84] Bogorodičenъ (Glasъ 2), vъ pяtokъ večera. Na grčkom glasi: Πάντα υπέρ εννοιαν, πάντα ύπερένδοξα τα σα, Θεοτόκε, μυστήρια’ τή άγνεία εσφραγιομενη και παρθενία φυλαττομένη, μητηρ έγνοκτθης άψευδής, Θεόν τεκοΰσα άληθινον. Αυτόν ικέτευε, σωθήναι τάς ψυχάς ήμων.

[85] Vъ subbotu na maleй večerni, na stihovne stihir., Slava i nьine, Bogorodičenъ, (Glasъ 5, Oktoihъ).

[86] Vъ nedelю tretiя sedmicы svяtago posta, Kanonъ voskresenъ, pesnъ 6, Bogorodičenъ: Čudesъ velikoe čudo vъ tebe яvisя, neskvernaя Agnice, vzemlющago bo mipa grehь, Agnca rodila esi (θαυμάτων το μέγιστον θαύμα έν ι ωφθη, άσπιλε Άμνας’ τον γαρ αίροντα του κόσμου την άμαρτίαν, Άμνον απεκυηοας)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *