NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom I

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom I

UVOD

 

2. Pojam o dogmatima

 

Dogmati su bogootkrivene večne istine vere, koje se sadrže u Svetom Otkrivenju, a čuva ih, objašnjava i saopštava Crkva kao božanska, životvorna i neizmenljiva pravila spasenja. Sama reč dogmat (δόγμα) grčkog je porekla, i dolazi od glagola δοκεΐν (misliti, držati, smatrati, verovati) u njegovom obliku δέδογμαι (u 3. licu δέδοκται = rešeno, određeno, opredeljeno), te etimološki označava misao određenu, utvrđenu kao neospornu logičku istinu u ma kojoj oblasti ljudske delatnosti: filosofskoj, religijskoj, zakonodavnoj

Stari grčki i rimski pisci upotrebljavaju reč dogmat u filosofskom, etičkom, zakonodavnom smislu sa značenjem učenja, pravila, koje je zbog svoje neosporne istinitosti za mnoge dobilo značaj logički i faktički obavezne istine, zapovesti, zakona, naredbe[1].

U Starom Zavetu reč dogmat označava s jedne strane političke naredbe, državne ukaze i zakone,[2] a s druge — zapovesti Mojsejeva zakona,[3] ili zapovesti koje se odnose na religiozni život uopšte.[4]

U Novom Zavetu reč δόγμα upotrebljena je pet puta u dvojakom smislu: političkom, i označava carske ukaze i zakone[5], i religioznom, označavajući propise Mojsejeva zakona koji su u svoje vreme imali obaveznu silu za svakog Jevrejina[6], i novozavetne uredbe koje su obavezne za sve članove Hristove Crkve. Jer se u Delima Apostolskim veli da Apostol Pavle i Timotej učahu verne da drže dogmate koje propisaše Apostoli i starešine u Jerusalimu (φυλάσσειν τά δόγματα τά κεκριμενα ύπό των αποστόλων και τών πρεσβυτέρων τών έν Ιερουσαλήμ).[7] Povlačeći razliku između propisa Mojsejevog zakona i večnih novozavetnih istina, dogmata, apostol Pavle veli da je Gospod Hristos „zakon zapovesti (Mojsejevih) dogmatima ukinuo“ (τον νόμον των εντολών έν δόγμασι καταργήσας)[8].

Na osnovu toga, još od apostolskih vremena formirao se crkveni značaj reči „dogma“, kao božanske, neosporne, apsolutne i opšteobavezne istine vere[9]. Veliki revnitelj bogodanog apostolskog Predanja, sveti Kiril Jerusalimski, osnovne istine vere, koje se sadrže u Simvolu jerusalimske Crkve, naziva neophodnim dogmatima (των αναγκαίων δογμάτων)[10], blagočestivim dogmatima (δογμάτων ευσεβών)[11], a podvig vere, kojim se ovi usvajaju na spasenje, naziva dogmatičkim oblikom vere (είδος της πίστεως το δογματικόν)[12]. Celokupno novozavetno učenje ο Bogu on naziva dogmatima ο Bogu (τα περί θεού δόγματα), a lično i životvorno usvajanje ovih dogmata delotvornom verom on smatra za neophodni uslov spasenja, zbog čega i veli: „Najveća je dobit — izučavanje dogmata“[13]. Nabrojavši sve novozavetne istine ο Bogu, Sinu Božjem, Duhu Svetom, ο dobru, ο zlu, ο domostroju spasenja uopšte, sveti Grigorije Bogoslov poziva oglašene da svoje dobro, svoje spasenje, svoj novi život zasnuju na temelju ovih dogmata (έπι τούτω τω θεμελίω τών δογμάτων)[14]. Sveti Grigorije Niski deli celokupno hrišćansko učenje na dva dela: na etički deo i na tačne dogmate (εις το ηθικόν μέρος και την τών δογμάτων άκρίβειαν)[15]. Sveti Zlatoust pod dogmatima razume hrišćansko veroučenje[16], a Vikentije Lerinski vaseljensku veru (universalis fides) naziva vaseljenskom dogmom (catholicum dogma)[17]. Ha Vaseljenskim saborima reč dogma upotrebljavana je u značenju: istina hrišćanskog veroučenja[18], i saborski Oci nazivaju dogmatima svoje odredbe o veri, a sve ostale odluke i propise — kanonima, pravilima. To se delimično ogleda i u tome što Crkva naziva dogmatikom (δογματικόν) one bogoslužbene stihire, koje sadrže u sebi učenje vere o Presvetoj Bogorodici, o ovaploćenju Gospoda Hrista, o dvema prirodama u njegovoj jednoj Bogočovečanskoj Ličnosti.

Tako se na crkvenom jeziku, u strogom smislu reči, dogmatima nazivaju samo one bogootkrivene istine koje se tiču vere, za razliku od bogootkrivenih istina etičkog, obrednog i kanonskog karaktera, ali se pritom nikad nesme gubiti iz vida, da sve one, na kraju krajeva, sačinjavaju jednu nedeljivu celinu.[19]

 


NAPOMENE:

[1] Ksenofont, Άνάβασις III, 3, 5. — Ciceron piše: Sapientia neque de seipsa dubitare debet, neque de suis decretis, quae philosophi vocant dogmata (Quaest.acad., lib. IV, c. 9). Α Seneka veli: Nulla ars contemplativa sine decretis suis est,quae Graeci vocant dogmata; nobis decreta licet appeliare, vel scita, vel placita(Epist. 95). — U tom smislu sv. Isidor Pelusiot naziva Sokrata zakonodavcem atičkihdogmata (ό των ‘Αττικών δογμάτων), a učenja Platona i stoika — dogmatima (Epist. 11; Ρ. gr. t. 78, col. 185; Epist. 91, ib. col. 1453).

[2] Dan. 2, 13; 3, 10; 6, 89; Jestira Z, 9.

[3] Jezek. 20, 24.

[4] 2 Mak. 10, 8; 15, 36.

[5] Lk. 2, 1; D. A. 17, 7.

[6] Kol. 2, 14.

[7] D. A. 16, 4.

[8] Ef. 2, 15.

[9] Vidi: Sv. Ignjatije Bogonosac, Ad Magnes. 13,1; sv. Varnava, Epist. 1.6;Origen, De princip. I, 7.

[10] Catech. IV, 3.

[11] ibid. IV, 2.

[12] ibid. V, 10.

[13] ibid. IV, 2: Μέγιστον κτήμα έστι τό τών δογμάτων μάθημα.

[14] Orat. 40, 45; Ρ. gr. t. 36. col. 424 AC; cp. sv. Vasil. Vel. In Psalm. 44, 4.

[15] Epist. 24.

[16] In Genes. hom. 11, 5;

[17] Commonit. prim. n. 18; P. lat t. 50, col. 664.

[18] Vidi VI Vas. sabora prav. 1.

[19] Na to ukazuje Kliment Aleksandriski kada veli: Το μέν δόγμα εστίκατάληψίς τις λογική (Strom. VIII, 5; Ρ. gr. t. 9, col. 581).

4 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *