Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света

37. Суштина и значај прародитељског греха

 

Грех наших прародитеља бескрајно је важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав богодани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку: Бог је био све у свему, и они су то са радошћу и усхићењем осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао вољу своју, и они су јој се свесно и драговољно повињавали; Бог их је руководио у свему, и они су Му свим бићем радосно следовали. Падом је нарушен и одбачен богочовечански поредак живота, а усвојен ђавочовечански, јер су својевољним преступањем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати „као богови” не помоћу Бога већ помоћу ђавола, а то значи: мимо Бога, без Бога, против Бога. Сав живот њихов до пада састојао се у драговољноблагодатном испуњавању воље Божје; у томе је био сав закон живота, јер је у томе био сав закон Божји према људима. Претступањем заповести Божје, то јест воље Божје, први људи су преступили закон и ступили у безакоње, јер је грех — безакоње (ή αμαρτία έστιν ή ανομία)[1]. Закон Божји: добро, служење добру, живљење у добру, заменен је законом ђавољим: злом, служењем злу, живљењем у злу. Заповест Божја је закон, јер изражава вољу доброг и предоброг Бога; нарушење те заповести је грех, и јавља се као нарушење закона Божјег, као безакоње.[2] Непослушношћу према Богу, која се пројавила као вршење воље ђаволове, први људи су драговољно отпали од Бога и приљубили се ђаволу, увели себе у грех и грех у себе,[3] и тиме у основу нарушили сав морални закон Божји, који није друго до воља Божја која од човека тражи једино: свесну и драговољну послушност и неизнуђену покорност. „Нека нико не мисли, изјављује блажени Августин, да је грех првих људи мален и лак зато што се састојао у једењу рода са дрвета; и при томе рода не рђавог ине шкодљивог већ само забрањеног; — заповешћу је тражена послушност, таква добродетељ, која је у разумних бића мајка и чувар свих добродетељи”.[4]

У ствари, првородни грех значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља животу: уподобљавање Богу на основу боголике душе човекове, и замењивање тога уподобљавањем ђаволу. Јер су грехом људи пренели центар свога живота из боголике природе и реалности у ванбожју реалност, из бића у небиће, из живота у смрт, одлутали од Бога и залутали у мрачну и беспутну даљину фиктивних вредности и реалности, пошто их је грех одбанио далеко од Бога[5]. Створени Богом за бесмртност и богоподобно усавршавање, људи су, по речима светог Атанасија Великог, скренули са тог пута, зауставили се на злу и осмртили себе, јер их је преступање заповести одвратило од бића небићу, од живота смрти[6]. Душа је кроз грех одлутала од себе, од боголикости своје, и постала изван себе (έξω εαυτής γενομένη)[7], и затворивши око којим је могла Бога гледати, измислила себи зло, и на њега окренула своју делатност, уображавајућида нешто ради, док се у ствари батрга по тами и трулежи.[8] Кроз грех људска природа се одвратила од Бога (αποστροφή του Θεού) и обрела се изван присности са Богом (εξω τής προς Θεόν οίκειότητος)[9].

Грех је, у суштини својој, противприродан и неприродан, јер у богозданој природи није било зла, него се оно појавило у слободној вољи неких бића, те се оно јавља као отступание од богоздане природе и устајање против ње. Зло није друго, вели свети Дамаскин, до скретање од природног у противприродно (εκ του κατά φΰσνν εις το παρά φΰσιν παραδρομή), јер нема ничег злог по природи (ουδέν γάρ κακόν κατά φΰσιν). Јер вся елика сотвори Богь — добра зело (1 Мојс. 1, 31); и све што остаје у онаквом стању у каквом је саздано — добро је веома; а оно пак што својевољно отступа од природнога (έκ τοΰ κατά φΰσιν) и скреће у противприродно (εις το παρά φΰσιν) налази се у злу. Зло није нека богодана суштина, или својство суштине, него својевољно (εκούσιος) одвраћање од природног ка противприродном, што у ствари и јесте грех. Грех је изум слободне воље ђаволове (της αυτεξουσίου γνώμης τοΰ διαβόλου εύρημα). Слетствено, ђаво је зао (κακός). У оном облику у ком је саздан, он није био зао већ добар, јер га је Творац створио анђелом светлим, блиставим, разумним и слободним, али је он својевољно (εκουσίως) отступио од природне добродетели и обрео се у мраку зла, удаљивши се од Бога који је једини добар, животворећ и светлодавац; јер свако добро њиме постаје добро, уколико се пак удаљава од Њега вољом, а не местом (γνώμη, ού γάρ τόπφ), утолико постаје зло[10].

Првородни грех је утолико судбоноснији и тежи што је заповест Божја била лака, јасна и одређена. Први људи су је могли без муке испунити, јер их је Бог настанио у рају, где су се наслађивали красотом свега видљивог и хранили животворним родом свих дрвета осим дрвета познања добра и зла[11]. Сем тога, они су били потпуно чисти и безгрешни, те их ништа изнутра није мамило у грех; њихове су доховне силе биле свеже, пуне свемоћне благодати Божје[12]. Да су хтели, они су са мало напора могли одбацити кушачев предлог, утврдити се у добру, и занавек остати безгрешни, свети, бесмртни, блажени. Поред тога, јасна је била реч Божја, да ће „смрћу умрети” ако окусе од забрањенога рода.

У самој ствари, првобитни грех семенски, у клици, садржи све остале грехе, сав закон греха уопште, сву његову суштину, његову метафизику, и генеологију, и онтологију, и феноменологију. У првородном греху се открила суштина сваког греха уопште, начело греха, природа греха, алфа и омега греха. А суштина, било ђаволовог или људског греха, јесте: непослушност према Богу као апсолутном Добру и Творцу свега доброга. Узрок те непослушности је самољубива гордост. Ђаво не би могао завести човека на грех, вели блажени Августин, да се у овоме није појавило самољубље[13]. Гордост је врхунац зала, говори свети Златоуст. Богу ништа није тако одвратно као гордост. Стога је Он још испочетка све тако уредио, да истреби у нама ту страст. Због гордости ми смо постали смртни, живимо у тузи и невољи; због гордости живот наш пролази у мукама и напорима, оптерећеен непрекидним радом. Први човек је пао у грех од гордости, пожелевши да буде раван Богу[14]. Првородни грех је као ганглија у коју се стичу сви нерви свих грехова, стога он, по речима блаженог Августина, и јесте „неисказано отступништво (ineffabilis apostasia)”. „Ту je и гордост, jep je човек зажелео да буде више у својој власти него у Божјој; ту је и ружење светиње, јер није поверовао Богу[15]; ту и човекоубиство, јер је себе подвргао смрти; ту и духовни блуд, јер је непорочност душе нарушена наговором змије; ту и крађа, јер се користио забрањеним родом; ту и љубав према богаћењу, јер је зажелео више него што му је било довољно”[16]. У нарушењу заповести Божје у рају Тертулијан види нарушење свих заповести Божјих из Декалога. У самој ствари, вели Тертулијан, да су Адам и Ева љубили Господа Бога свог, не би поступили против Његове заповести; да су љубили ближњега, тј. један другога, не би поверовали наговору змије, и не би, непосредно затим убили себе изгубивши бесмртност нарушењем заповести; не би извршили крађу окусивши тајно од рода дрвета и старајући се да се сакрију од лица Божија; не би постали саучесници лажову — ђаволу, поверовавши му да ће постати као богови, и тако не би увредили Оца свог Бога који их је саздао од праха земљиног; најзад, да нису пожелели туђе, не би окусили од забрањеног рода[17]. Да првородни грех није био мајка свих потоњих грехова, да није био бескрајно пагубан и ужасан, он не би изазвао онако пагубне и ужасне последице, и не би свеправедног Судију — Бога љубави и човекољубља — побудио да прародитеље наше и њихове потомке онако казни. „Заповешћу Божјом било је само забрањено јести са дрвета, и зато грех изгледа лак; али како га је великим сматрао Онај који се не може обмањивати, довољно се види из количине казне”[18].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Јн. З, 4.

[2] ср. св. Ј. Дамаскин, De fid. IV, 22; Р. gr. t. 94 col. 1197 С.

[3] ср. Рм. 5, 19.

[4] De civit. Dei, XIV, 12; ср. ln. Psalm. 71.

[5] Далече отъ Бога грехъ мя отрину, — јадикује православна душа, у молитви своме Анђелу хранитељу (Канонъ Ангелу хранителю, песнь д)

[6] De incarn. Verbi, 4; t. 25, col. 104 ВС.

[7] Он, Contra gent. 8; t. 25, col. 16 D.

[8] ib. 7; t. 25, col. 16. АС; ср. св. Кирил Jepyc, Catech. II, 1.

[9] Св. Кирил Александар., In Psalm. 50, ν. 13; In Psalm. 78, v. 8.

[10] De fid. IV, 20; col. 1196 BD; ср. ib. II. 30; II, 4.

[11] ср. св. J. Златоуст, In Genes. hom. 14, 3, hom. 17, 4; блаж. Теодорит, InGenes. quaest. 38.

[12] ср. св. J. Златоуст, In Genes. hom. 15, 4; hom. 16, 6.

[13] De civit. Dei, XIV, 13, 2; 11, 2; 13, 1; De Genes. ad litt, XI, 39; ср. св. Амвросије. In Psalm. 118, Sermo VII, 8.

[14] Св. Ј. Златоуст. In Matth. hom. 65, 6.

[15] ср. св. J. Златоуст. In Genes. hom. 16, 4.

[16] Блаж. Августин, Enchirid. с. 45.

[17] Adversus Iudaeos, с. 2.

[18] Блаж. Августин, Contra Julian., VI, с. 23.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.