Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

28. Критика римокатоличког учења о Filioque

 

Порекло римокатоличког учења о исхођењу Светога Духа „и од Сина” треба тражити делимице у учењу светог Амвросија, а већим делом у учењу блаженог Августина.

Свети Амвросије пише: „Јер као што се Син рађа од Оца, тако и Дух Свети исходи од Оца и Сина (ех Patre Filioque procedit).[1] „Када Дух Свети исходи од Оца и Сина, не одваја се од Оца, не одваја се од Сина”.[2]

Блажени Августин на многим местима у својим списима, нарочито у De Trinitate, излаже своје учење о исхођењу Духа Светога и од Сина. Тако он вели: „Не можемо рећи да Свети Дух не исходи од Сина, пошто се тај Дух узалуд не назива Духом Оца и Сина”.[3] „Син је рођен од Оца, и Дух Свети (исходи) од Оца по почетку (principaliter), а пошто Отац без икаквог међувремена даје то исто Сину, то Дух заједнички исходи од Обојице (communiter de utroque procedit)… Не назива се узалуд у Тројици Богом Оцем Онај од кога је рођен Логос и од кога по почетку исходи (principaliter procedit) Дух Свети. Ja сам нарочито додао: по почетку (principaliter), јер се показује да Дух Свети исходи и од Сина (et de Filio). Али и то Му je дао Отац,… као и све што je дао Јединородном Логосу рађајући Га. Слетствено, Отац је тако родио Њега, да би и од Њега исходно општи дар и да би Свети Дух био Духом Обадвојице (amborum)”.[4] „Као што Отац у себи самом има то да Свети Дух исходи од Њега, тако је Он и Сину дао то да од Њега исходи исти Свети Дух, јер ако све што има Син има од Оца, онда Он има и то да Свети Дух исходи од Њега”.[5] Али учећи тако о исхођењу Светога Духа и од Сина блажени Августин одбацује мисао да у Божанству постоје два почетка, два начела: „Начело целокупне Божанствености или боље Божанства јесте Отац (totius divinitatis vel si melius dicitur Deitatis principium Pater est). Ко дакле исходи од Оца и Сина, тај се односи на Онога од кога је рођен Син”.[6] „Треба објавити да су Отац и Син начело (principium) Духа Светога, не два начела”.[7] — Али овакво своје учење о исхођењу Светога Духа и од Сина сам блажени Августин је сматрао не као предану веру, него као своје лично, приватно мишљење. Јер он о томе пише: „Било истинито ово мишљење или неко друго, неопходно је непоколебљиво држати веру и називати Оца Богом, Сина Богом и Духа Светога Богом, но не три бога”.[8]

Ослањајући се на ауторитет блаженог Августина римокатолички богослови тврде да се њихово учење о Filioque оснива на Светом Писму и Светом Предању.

  1. У одбрану свога филиоквистичког учења римокатолицисе, на прво место, позивају на самог Спаситеља, и то на речи које је изговорио на Тајној вечери: Кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене (Јн. 15, 26). У овим Спасовим речима римокатолици виде само једну радњу: вечно исхођење Светога Духа од Оца и Сина, јер, по њима, појам о исхођењу Духа од Оца већ садржи у себи појам о исхођењу Духа и од Сина; речи: који од Оца исходи, још не доказују да Дух Свети неисходи од Сина; разлог да Оци II Васељенског Сабора унесу у Символ вере да Дух Свети исходи од Оца јесте тај, што противници нису порицали веру васељенске Цркве да Дух такође исходи и од Сина; а када се речи: који од Оца исходи вежу се речима: кога ћу вам послати од Оца, онда су равнеречима: који од Оца и мене исходи.

Овакво римокатоличко схватање јасних и одређених Спаситељевих речи о исхођењу Светога Духа од Оца, гледано у светлости напред изложеног богооткривеног учења Светога Писма и Светога Предања о личном својству Светога Духа, сасвим је произвольно, натегнуто, изопачено, нетачно. Поред већ реченога споменућемо још и то, да сами облици које је Спаситељ употребио за глаголе: исходити (садашње време: εκπορεύεται) и послати (будуће време: έγώ πέμψω) сведоче да је реч о двема божанским радњама: вечном исхођењу Светога Духа од Оца и привременом одашиљању Светога Духа у свет од Оца и Сина.

Наведене Спаситељеве речи (Јн. 15, 26) римокатолици радо тумаче у вези са речима: Све што има Отац моје је (Јн. 16, 15), и изводе закључак да Дух Свети исходи и од Сина, јер ако Отац има својство да производи из себе Духа, онда то својство има и Син. Али ове Спаситељеве речи значе: да Син по суштини и Божанству има све што и Отац, као што и Отац има све што и Син, изузимајући лична својства. То исто важи и за Светога Духа, јер и Он има по суштини и Божанству све што има Отац и што има Син,осимличних својстава, по којима се Они једино и разликују један од другога. Јер ако би се лична својства преносила и мешала, онда би Тројица престала бити Тројицом, и не би уопште била Бог. Богооткривена је истина: Син се превечно рађа од Оца без посредништва Духа Светога, исто тако и Дух Свети исходи од Оца без посредништва Сина. Ако се под Спаситељевим речима: Све што има Отац моје је, разуме и исхођење Светог Духа, зашто не би припадала Сину Очева способност рађања Сина или Очева нерођеност, пошто и то припада Оцу? Ако се пак на основу Спасових речи: Све што има Отац моје је, може закључити да Дух Свети исходи од Сина јер исходи од Оца, онда се, доследно римокатоличкој логици, мора закључити да се Син рађа и од Духа Светога зато што се рађа од Оца. Доследно опет тој истој логици морало би се на основу Спаситељевих речи Оцу: Све моје твоје је (Јн. 17, 10) закључити да се и Отац рађа зато што се Син рађа, да се и Отац оваплотио зато што се Син оваплотио, да је и Отац страдао и распет био зато што је Син страдао и био распет. А све то одводи у јерес која пориче постојање трију вечних и неизменљивих Лица у Божанству.

Потврду свога учења о исхођењу Светога Духа од Сина римокатолици налазе и у следећим Спаситељевим речима: Α Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн. 14, 26); А кад дође Он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину; јер неће од себе говорити, него ће говорити што чује (Јн. 16, 13); Он ће ме прославити, јер ће од мога (έκ τοΰ έμοΰ) примити и јавити вам (Јн. 16, 14). Али ове Спасове речи говоре не о вечном исхођењу Светога Духа него о посланству и делатности Духа у вези са Спаситељевим богочовечанским подвигом на земљи и његовом богочовечанском науком. Дух истине неће од себе Говорити, као што ни једно Лице Свете Тројице, у строгом смислу речи, никада не говори искључиво од себе, већ из заједничке суштине Божанства. И за Оца, и за Сина, и за Светога Духа истина је једна, и кад неко од њих говори, говори једну исту истину, само у одори свога ипостасног својства. Зато и Дух Свети неће говорити од себе, већ од васцеле Тројице; говориће ону исту науку коју и Спаситељ; и ученици ће Спасови, по благодатном и огњеном дејству Светога Духа, моћи сместити у себи оно што нису могли за време Спаситељевог живота на земљи (Јн. 16, 12). По светоотачком тумачењу, ове Спаситељеве речи ни у ком случају не значе неку подређеност Светога Духа Сину било по суштини или по учењу. Када Спас говори: од мога ће примити и јавити вам, не вели: Дух ће позајмити од мене то што раније није имао нити знао, него вели: Он ће после мене наставити моје учење, Он, а не неко други, јер Он као Бог одувек све зна и све има.[9] И сами глаголи, које Спаситељ употребљава, стоје у будућем времену: научиће (Јн. 14, 26), упутиће, говориће, објавиће (Јн. 16, 13), прославиће, примиће, јавиће (Јн. 16, 14), што показује да је овде реч не о вечном исхођењу као вечном личном својству Светога Духа, него о његовој спољашњој делатности у односу према свету као објекту спасења, у коме је делало друго Лице Свете Тројице као Спаситељ и оснивач Цркве, дома спасења.

У потврду свог филиоквистичког учења римокатолици се позивају још и на то што Апостоли називају Светог Духа — Духом Сина, Духом Христовим. Али Апостоли Га називају тако не зато што Он исходи од Сина, него што је једносуштан са Сином и што су дарови Духа саопштени и дати људима кроз Сина. Такво је светоотачко, православно схватање. Свети Василије Велики вели да се Дух Свети назива Духом Христовим јер је сједињен с Њим по природи.[10] По начелу једносушности Дух припада Сину, као што Му и Отац припада, и обратно: Син припада подједнако Духу као и Оцу.[11] „Да је Дух од Бога, о томе јасно учи Апостол говорећи: примисмо Духа који је од Бога (1 Кор. 2, 12), а да се Дух јавио кроз Сина, то је Апостол учинио јасним, назвавши Га Духом Сина”.[12] „Ми поштујемо Духа Светога, изјављује свети Дамаскин, као Духа Бога и Оца, тј. од Њега происходећег, који је уједно и Дух Сина јер је кроз Њега објављен и саопштен твари, а не зато што од Њега има Ипостас или постојање”.[13] Објашњавајући због чега се Дух Свети назива Духом Христовим, блажени Теодорит вели да је то „јасно не стога што би Он био саздан од Бога кроз Сина (έκ τοΰ Θεού δια τοΰ Υίοΰ δεδημοιοΰργηται), као што су мислили јеретици (духоборци), већ стога што је Он једносуштан са Оцем и Сином, из Оца исходи, а благодат његова… даје се кроз Сина (έκ Πατρός εκπορεύεται, ή δε τούτου χάρις… δια τού Χριστού χορηγείται)”.[14]

  1. Да би оправдали своје учење о исхођењу Светога Духа и од Сина, римокатолички се богослови позивају на учење неких источних Отаца и тврде да је између источне и западне Цркве, до патријарха Фотија, постојала само формална разлика у учењу о исхођењу Светога Духа, јер је неточна Црква, тобож, изражавала то учење формулом: од Оца кроз Сипа (δι’ Υιού, per Filium), а западна — формулом: од Оца и Сипа (Filioque); у тим формулама није било стварне супротности; патријарх Фотије био је тај који је створио нову јерес: фотијанску, која руши јединство у Тројици.

Неоснованост овог тврђења лако се да уочити када се беспристрасно проследи учење о Светоме Духу оних источних Отаца на које се римокатолички богослови позивају. Тако се они за оправдање свога тврђења позивају на светог Атанасије Великог, наводећи његове речи: Дух од Оца исходи, и као својствен Сину (τοϋ Υιού ίδιον) даје се од Њега (παρ’ αυτού) ученицима и свима који верују у Њега.[15] Али ово, као и сва слична места,[16] јасно говоре не о исхођењу Духа Светог и од Сина, већ о давању Духа кроз Сина, о одашиљању у свет Духа Сином, о просијавању Духа кроз Сина. Наведени став ни у ком смислу не претставља Сина ко узрок или начело Светога Духа, јер свети Атанасије јасно учи о исхођењу Духа Светога од Оца као личном својству Светога Духа, и о Оцу као јединственом узроку и начелу Божанства. „Свети Дух, вели свети Атанасије, који исходи од Оца (έκπόρευμα δν τοϋ Πατρός), увек је у рукама Оца који га шаље и Сина који га носи (και του φέροντος Υίοϋ) и кроз кога испуни све.”[17] „Отац кроз Реч у Духу Светом све твори,… Отац као почетакиизвор (Πατήρ, ώς αρχή και πηγή).”[18] Када се ова места светог Атанасија доведу у везу са онима која смо навели при разматрању личних својстава Тројичног Божанства, јасно је да свети Атанасије ни у ком смислу не сматра Сина за узрок Светога Духа, нити за посредника његовог вечног исхођења од Оца.

Свети Василије Велики, на кога се римокатолици такође позивају, јасно учи да Дух Свети исходи од Оца, а јавља се и познаје Сином. Само је Отац извор и начело Светога Духа, а Син никако и ни у ком случају. „Не (проповедамо ми) два бога, пише свети Василије, јер не (постоје) два Оца. Онај проповеда два бога који уводи два начела…[19] Корен и извор Сина и Светога Духа јесте Отац.”[20] „Син се увек нераздвојно замишља са Светим Духом. Дух Свети (иако) сједињен са Сином, ипак има биће (το είναι) које зависи од узрока, тј. од Оца, из кога Он исходи (εκπορεύεται). Он има карактеристичну ознаку (το γνωριστικόν σημειον), својствену Њему по Ипостаси: да се познаје после Сина и Сином (το μετά τον Υίόν και αύτω γνωρίζεσθαι) и да има биће одОца (και το έκ του Πατρός ύφεστάναι). Син пак који кроз себе и са собом (δι’ εαυτού και μεϋ’ εαυτού) даје дасе познаје Дух који од Оца исходи (έκ τού Πατρός έκπορευόμενον Πνεύμα), Он једини као Јединородни сија од нерођене Светлости, немајући са Оцем или са Духом ничег заједничког у ономе што служи као његова одлика.”[21] Посредништво Сина у односима Духа према Оцу не сме се ни у ком случају схватити узрочно, тј. као да Дух од Сина и кроз Сина добија своје биће од Оца, него само у том смислу: да Дух кроз Сина пројављује твари своје већ готово биће које је добио, једино од Оца. „Ако Дух није од Бога, вели свети Василије, већ јесте кроз Христа, онда Он уопште не постоји (ει δε μη έστιν έκ Θεού, δια Χριστού δε έστιν, ουδέ έστιν το παράπαν).”[22]

Римокатолички богослови позивају се и на светог Григорија Богослова. У његовим речима о Сину као одблеску Оца, и о Духу као одблеску Сина, они, тобож, налазе потврду свога филиоквистичког учења, ма да је очевидно да Свети Григорије говори о једносушности и нераздељивости Божанских Лица, и то у њиховом односу према људима. Поред тога он јасно и одређено вели: “Један је свети Дух који од Оца произлази (προελθόν έκ τοΰ Πατρός)”.[23] „Оцу и Сину и Светоме Духу заједничко је: непосталост и Божанство; Сину пак и Светоме Духу то што су од Оца (το έκ τοΰ Πατρός)”[24]. Ακο је ико од светих Отаца апостолски ревносно и тачно исповедао и проповедао богооткривену истину о исхођењу Светог Духа једино од Оца, онда је то, нема сумње, Свети Григорије Богослов, што се да видети из његовог учења о Светој Тројици, на које смо се толико пута позвали при излагању православног учења о Светој Тројици и својствима Божанских Лица.

Учење Светог Григорија Ниског о просијавању (εκλαμψις) и пројављивању (έκφανσις) Светога Духа кроз Сина римокатолици тумаче као έκπόρευσις Духа кроз Сина и од Сина. Али употреба израза δι’ Υιού нема у светог Григорија никакво узрочно значење с обзиром на исхођење Светога Духа. Јер свети Григорије врло јасно вели: „У овој нествореној суштини, Отац се замишља беспочетним, нерођеним и увек Оцем. Из Њега непосредно (има биће) Јединородни Син, који се замишља нераздвојно са Оцем. А кроз Њега и са Њим (δι’ αύτοΰ δε και μετ’ αύτοΰ) одмах, пре но што се појави претстава о нечем празном и непостојећем, појима се заједно и Дух Свети, који по своме бићу није каснији од Сина, те да би се Јединородни могао замислити без Духа, него узрок бића свог (την αϊτίαν τοΰ είναι) и Дух има од Бога свесвега, од кога има биће и Јединородна Светлост, а просијава (έκλάμψαν) кроз истиниту Светлост, тако да се Он не одваја од Оца или од Јединороднога ни растојањем ни разликом природе”.[25] Још Свети Григорије пише: „Дух Свети има са Сином и Оцем заједничко то што је нестворен по природи, али се разликује од Њих по својим личним признацима (τόΐς ιδίοις γνωρίσμασιν), јер је са Оцем сједињен као нестворен, од Њега се опет разликује тиме што није Отац као Он; са Сином је сједињен као нестворен и што узрок постојања (την αίτίαν της υπάρξεως) има од Бога свесвега, а разликује се опет лично (έν τω ίδιαζοντι) тиме што није постао од Оца на начин Јединородног (μονογενώς) ишто је објавио себе кроз његовог Сина (δι’ αυτού του Υιού)”[26]. У Светој Тројици „једно је и исто Лице Оца из кога се рађа Син и исходи Дух Свети (εν γαρ και το αυτό πρόσωπον του Πατρός έξ ου Υιός γεννάται και το Πνεύμα το άγιον εκπορεύεται). Због тога ми управо и називамо једним Богом Онога који је једини узрок Оних који су проузроковани Њиме, са којима је Он и савечан (διό και κυρίως τον ένα αίτιον όντα των αυτού αιτιατών ενα Θεόν φαμεν έπει και συνυπάρκει αϋτοΰς)”.[27]

Поборници Filioque најрадије се позивају на учење светог Кирила Александријског. У борби против Несторија који је учио да је Дух сила туђа Сину свети Кирил је нарочито наглашавао и подвлачио да је Дух својствен, сопствен Сину, да је суштаствено сједињен са Њим, да природно борави у Њему иса Њим, да Му се не даје споља, као што је то случај са Пророцима и Апостолима. У речима светога Кирила: Дух није туђ Сину, већ од Њега има све што Му припада, римокатолички богослови виде доказ за Filoque. То би могло бити тачно, да свети Кирил ништа више није учио нити рекао о Светоме Духу. Али када се целокупно учење светог Кирила о Светом Духу посматра синтетички и органски, онда се јасно види да се он држи апостолске васељенске вере, по којој Дух Свети вечно исходи од Оца, а привремено се шаље у свет од Оца и Сина. Говорећи о Светом Духу да је Он „као један из Оца кроз Сина по истоветности суштине (ώς εν, έκ Πατρός δι’ Υιού δια την ταυτότητα της ουσίας)”, свети Кирил продужава: „Једне природе, дакле, један је и Дух, и излива се од Оца као из извора (οΐάπερ από πηγής), али није туђ Сину, јер се Син родио имајући у себи све својствено Оцу, и пошто је плод преузвишеног Божанства, како се може замислити лишеним добара Божанства? А Божанству је својствено освећење, које је Дух способан да покаже”[28]. Дух Свети „произлази од Оца по природи, а кроз Сина (δι’ Υιού) даје се твари”[29]. „Дух Свети силази нама од Оца (παρά Πατρός) не друкчије него кроз Сина (ει μη δι’ Υιού)”[30]. „Верујемо, изјављује свети Кирил, и у Духа Светога, не сматрајући Га туђим Божанској природи, јер је и Он од Оца по природи (εκ Πατρός φυσικώς), а излива се на твар кроз Сина (προχεόμενον δι’ Υίοϋ τή κτίσει)”.[31] А на другом месту вели: „Ми исповедамо… да Дух происходи од Онога у коме све добија живот. Животворни Дух Свети происходи од Оца (πρόεισι έκ τοϋ Πατρός) на неизречен начин (άρρήτως), а даје се твари кроз Сина (δι’ Υίοϋ)”.[32] Да се при расуђивању о Светом Духу ваља држати ботооткривене вере, очуване у светоотачком Предању, свети Кирил показује када вели: „Ми верујемо и у Духа Светога… који од Оца исходи… Ми смо научени да Он исходи од Оца (έκ τοΰ Πατρός), али сувише не истражујемо како исходи (πώς εκπορεύεται), већ се задовољавамо границама које нам одредише богослови и блажени људи”.[33] Да се свети Кирил држао учења васељенске Цркве о исхођењу Светога Духа од Оца, имамо још једно сведочанство у његовом спору око тога са блаженим Теодоритом Кирским. Поводом деветог анатематизма у коме свети Кирил назива Духа „сопственим Сину” (ίδιον τοΰ Υιού) блажени Теодорит, епископ кирски, пише у своје име и у име малоазијских епископа ово: „Ако (Кирил) назива Духа сопственим Сину у том смислу, да је Он саприродан Сину и исходи од Оца (όμοφυές κάί έκ Πατρός έκπορευόμενον), онда се ми слажемо са њим и признајемо да је изрека његова православна. Ако се пак тиме хтело рећи, да Дух из Сина или кроз Сина има своје постојање (έξ Υιοΰ ή δι’ Υιού την ύπαρξιν έχον), онда ми то одбацујемо као богохулно и безбожно (ώς βλάσφημον τούτο και ώς δυσσεβές άπορρίψωμεν). Јер верујемо Господу који рече: Дух истине који од Оца исходи”.[34] Изазван овом изјавом малоазијских епископа, свети Кирил је изјавио: „Ма да, по речи Спаситеља, Дух Свети исходи од Бога Оца, Он ипак није туђ Сину, јер Сии има све што и Отац”.[35]

Како су западни богослови у VII веку схватали учење о исхођењу Светога Духа и од Сина приказује свети Максим Исповедник у своме писму презвитеру Марину. Знаменити Исповедник Православља пише: „Они не сматрају Сина за узрок Светога Духа, јер знају да је један узрок Сина и Духа: Отац, једнога по рођењу, другога по исхођењу. Али они то (тј. и од Сина) говоре да би показали да се Дух кроз Њега шаље (δι’ αυτού προϊέναι), и тиме означују јединство и неизменљивост суштине.”[36]]

Да се Син не може сматрати ни непосредним ни посредним узроком Духа очигледно је и у учењу о Светоме Духу богомудрог претставника црквеног Предања, светог Јована Дамаскина. Он пише: „Свети Дух је Дух Оца, пошто исходи од Оца. Он је и Дух Сина, али не у том смислу да има биће од Сина, него због тога што исходи од Оца кроз Сина (δι’ αυτού έκ του Πατρός έκπορευόμενον); јер је један једини узрок: Отац (μόνος γαρ αίτιος ό Πατήρ).”[37] Јасно је из наведених речи светог Дамаскина да предлог δια нема, нити може имати узрочно значење за исхођење Светога Духа од Сина. Свети Дамаскин још вели: „Сина не називамо ни узроком, ни Оцем, него говоримо да је од Оца (έκ του Πατρός), и називамо Га Духом Оца. Не говоримо да је Дух од Сина (έκ του Υιού),… него исповедамо да се Он нама јавља и даје кроз Сина (δι’ Υιού).”[38] „Отац је почетак Сина и Духа, не по времену него по узроку. Јер је од Оца Логос и Дух, ма да не после Оца… Отац je почетак (αρχή) и узрок (αιτία) Логоса и Духа… Исповедам један почетак: Оца, као природни узрок Логоса и Духа.”[39] „Дух Свети исходи, али нити је узрок нити је нерођен (οΰτε αίτιον, οΰτε άγέννητον), јер има један узрок и извор: Оца, из кога произилази, не рођењем него исхођењем, да буде један Отац, један Син, један Дух Свети.”[40] Када се ови наводи светог Дамаскина доведу у везу са његовим целокупним учењем о Светој Тројици, онда излази сасвим јасно да он ни у ком смислу не сматра Сина ни за узрок, ни за саузрок, ни за начело, ни за посредника исхођења Светога Духа од Оца.

Из учења Светих Отаца, чије смо учење о Светоме Духу проследили, очигледно је да васељенска апостолска Црква верује, учи и исповеда: да Син није узрочник, ни саузрочник, ни посредник бића Светога Духа, и да се δι’ Υΐου ни у ком случају не може истоветовати са римокатоличким учењем о Filioque, нити схватити у филиоквистичком смислу.

Али не само са садржајне већ и са формалне стране Filioque je нецрквена и антиканоничка новотарија, јер је на неапостолски, неканонски, несаборски начин убачено у завршени Символ вере васељенске Цркве. Још III Васељенски сабор (431 год.), на читаво столеће и пре појаве Filioque, својим седмим каноном забранио је свакоме без разлике да исказује, пише и склапа другу веру, осим вере већ утврђене у Символу вере, јер је, по изјави светих Отаца IV Васељенског сабора, „довољно и овог премудрог и спасоносног Символа божанске благодати за потпуно разумевање и учвршћење побожности, пошто он савршено учи о Оцу, Сину и Светоме Духу.”[41] Ко би се дрзнуо да објави другачију веру, томе III Васељенски сабор прети анатемом ако је световњак, а свргаућем ако је клирик.

Да је седмим правилом III Васељенског сабора забрањено појединцима и помесним Црквама, мењати, проширивати или скраћивати Никејоцариградски Символ вере, види се из писма претседника III Васељенског сабора, светог Кирила Александриског, Јовану антиохиском, у коме пише: „Ми не допуштамо ни себи нити икоме другоме да измени макар једну реч (λεξιν) у Символу вере, или да изостави макар један слог (συλλαβήν), сећајући се онога који је рекао: Не приступај вечне границе које поставите Оци твоји (Прич. Сол. 22, 28). Јер нису говорили они, него сам Дух Бога и Оца, који од Њега исходи, а није туђ ни Сину у смислу суштине.”[42]

Одлуке трећег и четвртог Васељенског сабора о неизменљивости Никејоцаригракског Символа вере потврђују сви потоњи Васељенски сабори. Тако, V Васељенски сабор понавља одлуку III и IV Васељенског сабора о неизменљивости Симовола вере[43]; VI Васељенски сабор, говорећи о тој неизменљивости вели, да је „за савршено познање и учвршћење вере православне довољно овог светог и православног Симовла божанске благодати”[44]; а када је на VII Васељенском сабору био прочитан Никејоцариградски Символ вере, Оци Сабора су једнодушно изјавили; „Сви ми тако верујемо, сви тако исто мислимо, и сви се сагласно потписујемо… То је вера апостолска, вера отачка, вера православна, вера која је утврдила васељену… Ми следујемо древној одлуци Цркве, ми чувамо одредбе Отаца, а предајемо анатеми оне који макар нешто додају или одузимају у Цркве”.[45] Имајући у виду овакво држање светих Васељенских сабора у погледу Символа вере, свети Фотије, патријарх цариградски, пише: „Из седам Васељенских и светих сабора, догмат да Дух Свети исходи од Оца, решио је други, примио га трећи, сматрао га светим четврти, једногласно био за њега пети, јавно га признао шести, сјајно га борбом запечатио седми Сабор. Очигледно је да је сваки од њих слободно изразио и чувао благочешће и богословско учење, да Дух исходи од Оца, али не од Сина (τοΰ Πατρός, αλλ’ ού τοΰ Υιού έκπορεΰεσθαι)”.[46]

Папа Јован III (872882), осуђујући сам и учење о исхођењу Духа и од Оца, и начин на који је Filioque унесено у Символ вере, писао је патријарху Фотију: „Узвишености твојој опет изјављујемо, да би се оправдали пред тобом за овај додатак у Символу (тј. за Filioque): ми не само не говоримо ово (тј. Filioque), него, шта више, оне који су се по своме безумљу први усудили то рећи осуђујемо као преступнике (transgressores) божанске речи, као изопачитеље богословља Господа Христа и светих Првосвештеника и осталих светих Отаца који нам саборски (synodice) предадоше свети Символ, те их стављамо упоредо са Јудом”.[47]

Изражавајући богооткривену веру, сазнање и учење васељенске Цркве о Светоме Духу, Цариградски сабор 879. год. бацио је, заједно са папским легатима кардиналом Петром и Евгенијем, анатему насве који би у Никејоцариградски Символ вере уносили своје измишљотине и кварили га својим домецима.

У одбрану учења једне, свете, саборне и апостолске Цркве о исхођењу Светога Духа од Оца, а ни у ком смислу и од Сина, писао је много свети Фотије, патријарх цариградски, од чијих су списа нарочито важни: Књига о тајни Светога Духа,[48] Окружнице 2 и 15, и Писмо архиепископу аквилејском. Његови аргументи против римокатоличког учења о Filioque могу се, у главном, свести на следеће:

Син не може бити посредник између Оца и Духа, пошто Дух није сопственост Сина. Ако би у Божанству постојала два начела, два узрока, онда се разорава јединство Божанства. Ако, Дух исходи и од Оца и од Сина, његово исхођење само од Оца мора бити или потпуно или непотпуно. Ако је непотпуно, исхођење од двају Лица било би много механичкије и непотпуније него исхођење од једног Лица само; ако није непотпуно, зашто би за Њега било неопходно да исходи и од Сина? Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, чиме се пада у полусавелијанство. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално а друго прима своје порекло од њега, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је Отац начело и узрок не због природе Божанства, него због свог ипостасног својства, и пошто Ипостас Очева не укључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Filioque у ствари раздваја Очеву Ипостас на два дела, или Ипостас Сина чини делом Очеве Ипостаси. Учењем о Filioque Свети Дух je два пута одмакнут од Оца, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Дух Свети исходи и од Сина, онда од трију Божанских Лица само Дух Свети има више него један почетак (αρχή). Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац и Син испадају ближи један другоме него Отац и Дух,поштоСинуприпаданесамоОчеваприроданегоиОчеволично својство. Исхођење Духа од Сина је или исто као и оно од Оца, у ком се случају разлика међу Лицима губи мешањем својстава, или је различито, у ком случају постоји противност у Светој Тројици. Двоструко исхођење се не може помирити са принципом, да оно што није заједничко свима трим Лицима, искључиво припада само једноме од трију Лица. Ако Дух исходи и од Сина, зашто не би нешто исходило и од Духа, да би сена тај начин очувала равнотежа међу Божанским Лицима? Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац се показује као пристрастан према Сину. Отац је или више узрок Духа него Син, или мање; ако је више, онда је то увреда према достојанству Сина, ако је мање, онда је то увреда према достојанству Оца. Латини чине Сина већим од Духа, јер Га сматрају узроком и непобожно Га стављају ближе Оцу. Уводећи другостепени узрок у Свету Тројицу, латини вређају Сина, јер Га чине узроком Онога који је већ проузрокован, те као узрок Он није потребан. Они раздељују Духа Светога на два дела: на онај од Оца и на онај од Сина. У Светој Тројици, сједињеној нераздељивим јединством, све три Ипостаси су неприкосновене, али ако се Синовство дода исхођењу Духа, Синовство је повређено и ипостасна својства оштећена. Ако је рођењем Сина била дата моћ Сину да од Њега исходи Свети Дух, како онда не би разорено само Синовство његово када Он, који је сам био проузрокован, постаде узроком другога који је раван Њему и исте природе са Њим? Према учењу о Filioque немогуће је видети зашто Свети Дух не би могао бити назван унуком. Ако je Отац узрок Сина, који је другостепени узрок Духа, онда је Отац истовремено и ближи и даљи узрок Духа! Двоструки узрок (први и другостепени) у Божанству неизбежно садржи и двоструки резултат; отуда личност Духа мора бити двострука. Пошто у Светој Тројици не постоје временски односи, онда је Дух Свети, ако исходи и од Сина, морао бити рођен упоредо са Сином.

Погружен у неисказану тајну богооткривеног учења Цркве о Светоме Духу, свети Фотије је провидео сву пагубност неапостолског учења о Filioque, и још 867 године у својој Окружници писао, да би то богохулство на Светога Духа било довољно да се његови творци жигошу хиљадама анатема (μυρίοις άναθέμασιν).[49]

Римокатоличко Filioque уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију. Двоначелност (диархија) чини немогућом једноначелност (μοναρχία). Учењем о Filioque ce нарушавају ипостасна својства Божанских Лица, и заводи опасна, јеретичка субординација међу пресветим Лицима. Сам пак начин уметања Filioque у неприкосновени и неизмешьиви Символ вере васељенске Цркве носи на себи печат горде и самољубиве анархичности, што је равно отпадању од једне, свете, саборне и апостолске Цркве, по речи Господа Цркве: Ако ли не послуша Цркву, да ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17).

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De dignit. condit. human.; P. lat. t. 17, col. 1015; cp. De Spirit. Sanct. с 9; Р. lat. t. 16, col. 732: „Non ergo quasi ex loco mittitur Spiritus, aut quasi ex loco procedit, quando procedit ex Filio.”

[2] De Spirit. Sanct. с 9; t. 16, col. 733: „Spiritus qouque sanctus cum procedit a Patre et Filio, non separatur a Patre, non separatur a Filio.”

[3] De Trinit. IV, 20. 29; cp. ib. XV, 26, 45; Contra Maximin. II, 14, 1.

[4] De Trinit. XV, 17, 29.

[5] ib. XV. 16, 47; sr. In Joann. evang. tract. 99, n. 9.

[6] De Trinit. IV, 20, 29.

[7] ib. V, 15: „Gatendum est Patrem et Filium principium esse Spiritus sancti, non duo principia”

[8] De fide et symbol. с 9, n. 90.

[9] Ср. св. Златоуст, In Joan. hom. 78, 2; hom. 75, 3; блаж. Августин, Contra sermon. arianor. с. 23.

[10] De Spirit. Sanct. с. 18.

[11] Св. Атанас. Велики, Ad Serap. Epist. IV, 4; Р. gr. t. 26, col. 641 С; Ad Serap. Epist. I, 33; Ad Serap. Epist. III, 1.

[12] Св.Василије Вел., Adversus Eunom. V. — Овакво учење није ништадруго до одређено, јасно и непрекидно осећање и сазнање једне, свете, саборнеи апостолске Цркве, која то врло често изражава у својим молитвама: … Духь оть Отца исходяй, и Сыномь вернымь намь явлейся подавателень (Πνεύμα έκΠατρός έκπορευτόν, και δι Υΐοϋ πιστοίς ήμίν πεφηνός). Канонь,песнь έ, на јутрењу св. Педесетнице. — Свять же и животворный Духь исходя изь Отца,Сыномь же являемь (Канонъ, песнь й недеља, Глась έ Октоих). Душе оть Отца исходяй, Сыномъ же являяй (Канонь, песнь в, суббота мясопустная). Животворящiй Духь, исходя изъ Отца, Сыномъ же являемь (Канон св.Троицъ, песнь й, въ недело утра на полунощницъ, Гласъ έ, Октоихъ).Просовершенная единице, трiипостасная,… Душе оть Отца исходяй, Сыномм являяйся (Канонъ, песнь в, суббота мясопустная).

[13] Orat. de Sabbato.

[14] Interpret. epist ad Rom. с 8, v. 11; Р. gr. t.82, col. 132.

[15] Ad Serap. Epist. I, 2; Ρ. gr. t. 26, col. 533 B.

[16] ib. I, 10; I, 27; I, 11; I, 25; Contra arian. Orat. II, 25; De Trinit. et Spirit.Sanct. n. 19. У IV посланици Серапиону (IV, 6; t. 26, col. 646 D), св. Атанасије пише: верујемо дасеДухсвети даје од Оца кроз Сина (παρά Πατρός δι’ Υιού).

[17] Expositio fid. 4; t. 25, col. 208 A.

[18] Ad Serap. Epist. I, 28; t. 26. col. 596 A.

[19] Homil. contra sabel. et Arium et anom. n. 3.

[20] ib. n. 4.

[21] Epist. 38, ad fratrem Gregorium, n. 3.

[22] Epist. 52.

[23] Orat. 25, 15; Р. gr. t. 35, col. 1220 В.

[24] ib. n. 16; col. 1221 В.

[25] Contra Eunom. I, 26.

[26] Contra Eunom. I; Р. gr. t. 45, col. 336.

[27] Он, Tract. advers. graec. ex commun. notion., P. gr. t. 45, col. 180.

[28] De S. Trinit dialog. VI; P. gr. t. 75, col. 1009.

[29] Contra Julian. lib. I; Ρ. gr. t. 76. col. 556.

[30] In Joann. lib. XII, с 1; Р. gr. t. 74, col. 712.

[31] De rect. fid.; P. gr. t. 76, col. 1204 и 1205.

[32] Contra Julian. lib. IV; P. gr. t. 76, col. 725.

[33] De sanct. et. vivific. Trinit. с 19; Р. gr. t. 75, col. 1175.

[34] Epist. 39; P. gr. t. 77, col. 173.

[35] У Labbei Concil. tom. VI, р. 123.

[36] Migne, Р. gr. t. 91, col. 136.

[37] De fid. 1, 12; P. gr. t. 94, col. 849 В

[38] ib. I, 8; col. 832 B. 833 A.

[39] Он, Contra manich. n. 4; t. 94, col. 1509 CD.

[40] Он, De recta sentent. n. 1; t. 94, col. 1424 Α.

[41] Binii Concil. tom. III, p. 339.

[42] Epist. 39; Р. gr. t. 77, col. 180 и 181.

[43] Binii Concil. tom. IV, p. 211 и 212.

[44] ib. tom. V, p. 257.

[45] ib. p. 828.

[46] Migne, P. gr. t. 102, col. 285.

[47] Harduini Acta concilior. tom. VI, р. 1, col. 119.

[48] Migne, Р. gr. t. 102, col. 279-392,

[49] Migne, Р. gr. t. 102, col. 736.

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.