Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom I

DEO PRVI – ODELJAK DRUGI
Bog u suštini

27. Filioque

(Kratki istorijat)

 

Polovinom šestoga veka na Zapadu je među hrišćanima u Španiji uzelo maha učenje o ishođenju Duha Svetoga i od Sina (et Filio, Filioque). Tome je naročito doprineo ondašnji popularni seviljski vladika Isidor. Na III Toledskom saboru (589 g.) ovo je učenje dobilo izvestan saborski karakter, jer su učesnici sabora uneli u Nikejocarigradski Simvol vere posle reči: „credimus et in Spiritum Sanctum dominum et vivificatorem ex Patre“, još i reči: „et filio (procedentem)“[1]. Stavljeno na takav način u red dogmata, ovo se učenje otada sve više i više rasprostiralo među vernima u Španiji, čemu su naročito pripomogli četvrti (634 god.), šesti (638 g.), jedanaesti (675 g.) i petnaesti (693 g.) toledski sabori.

Filioque je izazvalo velike sporove i na Istoku i na Zapadu. Lokalni dogmat španske crkve postupno je hvatao maha na Zapadu, ma da je često nailazio na otpor kod samih episkopa. Tako su, za vreme pape Martina, zapadni episkopi koji su učestvovali na Lateranskom saboru (649 god.) ispovedali svoju veru u Svetu Trojicu bukvalno po Nikejocarigradskom Simvolu i ujedno s tim doslovno ponovili odluku IV Vaseljenskog sabora o neprikosnovenosti i neizmenljivosti ovoga Simvola.[2] Papa Agaton u jednoj svojoj poslanici VI Vaseljenskom saboru je pisao je da se savršeno znanje sastoji u marljivom i budnom čuvanju svih članova apostolske vere, verujući i u Duha Svetoga, Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi; u drugoj poslanici tom istom Saboru odlučno je tvrdio da se rimska crkva čvrsto drži vere, predane od strane pet Vaseljenskih sabora, i naročito se brine da se ništa ne izmeni, ništa ne doda niti oduzme od onoga što je određeno pravilima svetih Vaseljenskih sabora.[3]

Krajem VIII veka Gali su pod Karlom Velikim osvojili jedan deo Španije i tamo zatekli da se na liturgijama upotrebljava Simvol vere sa umetkom Filioque. Po ugledu na to u Galiji se počeo postepeno odomaćivati običaj upotrebe na liturgijama Simvola vere sa umetkom Filioque. Ali to je nailazilo na otpor i osudu ljudi jačeg vaseljenskog osećanja i crkvenog saznanja. Tako je tim povodom znameniti bogoslov galijske crkve Alkuin pisao (798 god.) lionskim hrišćanima u svojoj devetoj poslanici: „Ljubljena braćo, najozbiljnije se čuvajte zablude novih španskih sekata. Sledujte u veri svetim Ocima i priljubljujte se vaseljenskoj Crkvi (universali Ecclesiae) presvetom jednodušnošću, jer je pisano: Ne prestupaj granice svojih Otaca (Prič. Sol. 22, 28). I nemojte ništa novo unositi u Simvol katoličke vere… Idite otvorenim putem apostolskog učenja i ne skrepite sa carskog puta na bespuća novačenja ni desno ni levo“.[4] Ali ovakvi protesti nisu imali šireg i trajnijeg uspeha, pošto je vatreni pobornik Filioque bio Karlo Veliki, u čijoj se dvorskoj kapeli upotrebljavao Simvol vere sa tim umetkom. To je veoma uticalo na rasprostranjenje i odomaćenje filiokvističkog Simvola.

Simvol sa umetkom Filioque pojavljuje se na Istoku početkom devetoga veka, kada su 809 god. galikanski monasi „Kongregacije Maslinske gore“ doputovali u Jerusalim da se poklone svetim mestima i stali na liturgiji upotrebljavati filiokvistički Simvol vere. Zbog toga su došli u sukob sa tamošnjim grčkim sveštenstvom, čiji je odlučni pretstavnik monah Jovan, iz manastira svetog Save Osvećenog, nazivao njihovo učenje o Filioque jepecjy a galikanske monahe jereticima. Uvređeni, galikanski monasi upute povodom toga pismo papi Lavu III, žaleći se i moleći ga za zaštitu i uputstvo. „Premilostivi oče, pisali su oni, izveštavamo te o nevolji koju ovde podnosimo. Jovan, iz manastira svetog Save, pisao je protiv nas govoreći da su galikanci koji se nalaze na Maslinskoj gori — jeretici, i rekao nam je da smo svi mi galikanci — jeretici; on odbacuje veru našu govoreći da nema gore jeresi… Posle toga mi smo objavili sveštenicima Svetoga grada… i rekli im da mi verujemo onako kao i sveta rimska crkva,… da u Simvolu vere govorimo više nego oni: koji od Oca i Sina ishodi, na što Jovan, taj neprijatelj duše svoje, reče da se baš po tim rečima i pokazujemo jeretici… I tako nam se zbog ovog Jovana desi u Svetome gradu velika zabuna, jer on veli da Duh Sveti ne ishodi od Oca i Sina… Na grčkom ne govore kao mi nego vele: koji od Oca ishodi, i reč koju mi upotrebljavamo na latinskom oni smatraju za nedopuštenu“.[5]

Ovu žalbu galikanskih monaha papa Lav III pošalje imperatoru Karlu Velikom sa svojim sprovodnim pismom. Karlo Veliki povodom toga sazove u Ahenu sabor novembra meseca 809 godine. Pojedinosti o radu sabora nedostaju. Zna se: da je na saboru pretsedavao sam Karlo, da je većina bila za Filioque, i da je po završetku sabora poslata u Rim papi na odobrenje saborska odluka po vormskom vladici Bernaru i korvejskom abatu Adelhardu. Papa je primio izaslanike, i pričitavši odluku sabora o Filioque, izjavio: „Tako mislim, tako držim… Ako bi ko hteo o ovoj stvari drugačije misliti ili učiti, zabranjujem; i onoga koji protivno misli, ako se ne bi obratio i ne bi hteo držati ovoga mišljenja, ja sasvim odbacujem“.[6] Ali, iako se složio sa učenjem o ishođenju Svetoga Duha i od Sina, papa je ipak odlučno odbio molbu izaslanika da se Filioque unese u Nikejocarigradski Simvol vere. On je, sa rimskim saborom (810 god.), naredio da se na dve srebrne tablice ureže tekst Nikejocarigradskog Simvola vere bez Filioque i istakne u hramu svetog Petra, ispod čega stavi: „Ja Lav, postavih ovo iz ljubavi i radi održanja pravoslavne vere (Naes Leo posui amore et cautela orthodoxae religionis)“.[7]

Ali naslednici Lava III, naročito uporni papa Nikola I, učinili su sve, usprkos protestima koji su dolazili sa istoka u ime vaseljenske Crkve i vere, da umetak Filioque u Simvolu vere ostane kao dogmat na Zapadu. Od toga doba pa do danas rimokatolici uporno ispovedaju i brane ovo svoje učenje. Filioque su zadržale u svojim Simvolima i sve verske zajednice koje su se posle reformacije odvojile od Rima.

 


NAPOMENE:

[1] Harduini, Acta concil., tom. III, 471. 472.

[2] Labbei Concil. tom. XV, p. 185 i 189.

[3] Binii Concil. tom. V. p. 62 i 63.

[4] Migne, R. lat. t. 100, col. 288.

[5] Stephan. Baluz. Miscellaneor. tom. VII, p. 15 i 16, Pariz 1715. g.

[6] Migne, R. lat, t. 102, col. 971.

[7] Hefele, Conciliengesch. III 754. s.

4 komentar(a)

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Divno je imati na raspolaganju ovakvo štivo za čitanje, koje pomaže da naslutimo neshvatljivo.
    Hvala ocu Justinu, a hvala i vama na trudu.

  3. Zoran Trisic

    Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Hvala Vam puno na trudu. Svako dobro i Bog vas čuvao.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *