Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ДРУГИ
Бог у суштини

25. Лична својства Божанских Лица Пресвете Тројице

 

Јасно је учење Светог Откривења: Отац је Бог, Син је Бог, Дух Свети је Бог; то су три Лица једнога Божанства, због чега Православна Црква неотступно верује, исповеда и учи: Бог је један по бићу, а тројичан по Лицима; у једној недељивој Божанској суштини постоје три савршена и савечна Лица; Бог је у исто време и један и тројичан: вечно постоји као савршена Јединица у савршеној Тројици и савршена Тројица у савршеној Јединици. „Ми друкчије не можемо замислити једнога Бога, вели свети Иполит, него верујући при томе у Оца, Сина и Светога Духа… Ко би изоставио ма кога од њих, не би достојно прославио Бога, јер се Отац прославлю кроз Тројицу”.[1] Бог је „единица тричисленна”.[2] У једној нераздељивој суштини коју називамо Бог постоје три оделита Лица: Отац, Син и Свети Дух; заједничка им је суштина и сва њена својства, и зато имају једно заједничко име (δνομα κοινόν): Бог, Божанство,[3] а посебна су им лична својства. Једносушност њихова чини да је сваки од њих носилац целокупне природе Божанске, и да је сваки од њих — васцели Бог (δλος Θεός).[4] Изузетна и неизрецива надумност богооткривене истине о Светој Тројици и састоји се у томе што су три Лица Божанства у исто време и једносушна по бићу и различита по личним својствима. „Безначалное естество, и непредельное, вь Tpiexе познавается единствехь, Богоначальныхь Ипостасехь едино Божество, вь Отце, и Сыне, и Дусе”.[5] Лично ствојство Оца јесте нерођеност (άγεννησία), јер се ни од кога не рађа нити исходи; лично својство Сина јесте рођеност (γέννησις), јер се вечно рађа од Оца; лично својство Духа Светога јесте исхођење (έκπόρευσις), јер вечно исходи од Оца. Стога је „сопствено име Беспочетнога — Отац, беспочетно Рођенога — Син, и нерођено Исходећег или Произлазећег — Дух Свети”.[6]

Заједничко и једно у Тројичном Божанству јесте то што сва три савечна Лица имају једну исту суштину (το ταυτόν της ούσιας), једно исто дејствовање, једну исту вољу, једну исту власт, једну исту моћ, једну исту доброту. Свака од три Ипостаси је једно са осталима не мање него са самом собом, тј. Отац, Син и Дух Свети у свему су једно (κατά πάντα εν είσιν) осим нерођености, рођености и исхођења. Очинство је лично својство Оца, синовство — Сина, исхођење — Духа Светога.[7] У Тројичном Божанству заједничко (το κοινόν) је суштина (ουσία), а ипостас означава особеност сваког Лица (το ιδιάζον).[8] „И Оцу и Сину и Светоме Духу заједничко је: беспочетност и Божанство… Специфично пак својство Оца јесте нерођеност, Сина — рођеност, Духа Светога — исхођење”.[9] Сва три Лица имају једну суштину, због чега су један Бог; али се међу собом разликују по личним својствима, због чега су Тројица. „Све што има Отац припада и Сину, осим нерођености; све што има Син припада Светоме Духу осим рођености. Α нерођеност и рођеност не раздељују суштину него се раздељују унутра у суштини”.[10] Ми се клањамо, изјављује свети Григорије Богослов, Оцу и Сину и Светоме Духу, раздељујући лична својства (τάς Ιδιότητας) а сједињујући Божанство (ένοΰντες δε την Θεότητα); и не сводимо три Ипостаси на једну, да не би пали у Савелијев недуг, нити једнога Бога делимо на три разноврсне и несродне суштине, да не би пали у Аријево безумље.[11] „Отац није умањио себе, вели блажени Августин, да би родио из себе Сина, него је тако родио из себе другога себе, да је сав остао у себи и борави у Сину онакав какав је и сам; исто тако и Дух Свети, васцели од васцелог (integer de integro), не претходи Ономе од кога исходи, него je такав са Њим какав је из Њега, не умањава Га исхођењем, нити увеличава својим борављењем у Њему”.[12]

Бити нерођен, рађати се и исходити, каже се: прво — о Оцу, друго — о Сину, трепе — о Светоме Духу, при чему се вечно чува несливеност трију Ипостаси (το άσΰγχυτον των τριών υποστάσεων) у једној природи и достојанству Божанства. Син није Отац, јер је Отац један, али је оно што и Отац; Дух није Син, ма да је од Бога, јер је Јединородни један, али је оно што и Син: Три су једно по Божанству (‘εν τα τρία τή θεότητι), и Једно је три по личним својствима (και το εν τρία ταϊς Ίδιότησιν), те тако не постоји једно — у смислу Савелијевом, ни три — у смислу аријанске зле поделе.[13] „Свакако је сама Тројица један Бог (unus Deus); и тако je један Бог каогод што је један Творац”.[14]

Основа је еванђелске вере: исповедати и поштовати Бога Оца, Бога Сина, Бога Духа Светога, три Личности, једно Божанство, нераздељиво у слави, части, суштини и царству.[15] Замислите, вели свети Григорије Богослов, Тројицу као један бисер, који је одасвуд исти и подједнако блиста. Ако се ма који делић бисера оштети, сва лепота његова пропада. Тако када омаловажавате Сина да би указали поштовање Оцу, Отац не прима ваше поштовање. Отац се не прославлю непоштовањем Сина. Поштовање Сина постаје поштовањем Оца. Ако омаловажавате Духа Светога, Син не прима ваше поштовање. Јер иако Дух Свети није на исти начин од Оцана који Син, ипак је Он од истог Оца (έκ τοϋ αυτού Πατρός). Или поштуј васцелу Тројицу, или је омаловажавај целу, да би био доследан себи.[16] „Када кажем: Бог, вели овај свети Богослов, треба да вас једновремено обасја једна и трострука светлост: трострука према својствима или Ипостасима или Лицима (κατά τάς ιδιότητας εΐτουν υποστάσεις είτε πρόσωπα), а једна — због суштине, то јест због Божанства (κατά τον της ουσίας λόγον, ειτουν Θεότητος). Јер се Божанство дели недељиво (διαιρείται αδιαιρέτως), ако се тако могу изразити, и сједињује се раздељиво (συνάπτεται δνηρημένως). Јер Божанство je једно у трима (εν γάρ έν τρισιν ή Θεότης), и три су једно (και τά τρία έν); у њима је Божанство, или тачније рећи: они су Божанство”.[17]

Савршена Јединица свесавршеног Тројичног Божанства, својом неодољивом еванђелском истинитошћу и неуклонљивом реалношћу, јесте Светиња над светињама, у коју никада неће бити способан проникнути ум људски, ни у овом свету ни у оном. „Три су једно (τά τρία εν), али једно не ипостасју него Божанством. Јединица у Тројици обожавана (Μονάς έν Τριάδι προσκυνουμένη), и Тројица у Јединицу оглављена (και Τριάς εις μονάδα άνακεφαλαιουμένη), сва достојна обожавања, сва царска, једнопрестолна, свеславна, надкосмичка, надвременска, нестворена, невидљива, неприкосновена, недокучива, која једино зна какав је поредак у њој, а коју ми подједнако поштујемо и којој служимо, и која једина улази у Светињу над светињама остављајући сву твар изван”.[18] „Тројица је заиста Тројица, али Тројица означава не набрајање неједнаких предмета него збир једнаких и равночесних, при чему назив сједињује оно што је сједињено по природи и не дозвољава да се распадањем броја разори оно што је неразориво”.[19] Стога треба и једшнство Божанства чувати, и три Ипостаси исповедати, сваку са њеним својством.[20]

Ипостасне разлике у Тројичном Божанству, које сваку Ипостас карактеришу као апсолутну у најсавршенијем смислу, ни у ком погледу не ремете, нити деле, нити распарчавају, нити разједињују јединство Божанске суштине, пошто је суштина недељива. Свету Тројицу ваља замишљати не као три дела једне целине него као неразлучно сапостојање трију бестелесних Савршених.[21] Три су Ипостаси потпуно савршене, али је Тројица једна и нераздељива; сједињује се несливено (άσυγχΰτως), а као Јединица дели се недељиво.[22] Једна је иста суштина, једно Божанство у три Ипостаси, те свете Ипостаси не могу ни у ком случају претстављати три бога. Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети једна су природа у трима Личностима (μία φύσις έν τρισιν ίδιότησι) које су савршене и себи довољне, бројно дељиве, али недељиве Божанством.[23] Вечно је и једно Божанство у Тројици (αιδιος και μία Θεότης εστίν έν Τριάδι); Божанска монада се не може делити у три божанства, да би се очувала и Божанска Тројица и Божанска μοναρχία.[24] Једно је Божанство и један Бог у трима Ипостасима.[25] „Кад год размишљам о једној од Испостаси, вели свети Дамаскин, ја је сазнајем као савршеног Бога (τέλειον Θεόν) и савршено биће; а када сједињујем и збрајам три Ипостаси, ја сазнајем једног савршеног Бога, јер Божанство није сложено него је у трима савршеним Лицима једно, савршено и несложено”.[26]

Ипостасне разлике у Божанству не сачињавају саму природу него само оно што се односи на природу (περί την φύσιν, οΰ ταύτα φΰσις), јер је у трима Ипостасима једна природа, једно Божанство.[27] „У нас је један Бог, јер је Божанство једно, расуђује свети Григорије Богослов,… ма да верујемо у три Ипостаси. Јер није једна Ипостас више а друга мање Бог; нити је једна ранија а друга познија; нити се одвајају вољом, нити се деле у сили; нити се у њих налази ишта што бива у дељивих вештастава; једном речју: Божанство је недељиво у раздељеним Личностима (αμέριστος έν μεμερισμένονς), иту је једна светлост као што би била у три сунца која се садрже једно у другом.[28] Отуда, када гледамо на Божанство, на Први Узрок, на Монархију, онда оно што ми схватамо јесте Једно; али када гледамо на Испостаси у којима је Божанство, и на Оне који вечно и равнославно имају своје биће од Првог Узрока, онда обожавамо Три…[29] Свака од Ипостаси Божанства једно је са осталима не мање него са самом собом због истоветности суштине и силе”.[30]

Три Божанске Ипостаси су један Бог јединством суштине; Оне владају њоме потпуно и савршено једнолико Ипостаси су нарочити начини троличног постојања (τρόπον υπάρξεως) једне и исте Божанске суштине.[31] Ипостасна својства су у Божанству вечита, неизменљива, непреносива са једне Ипостаси на другу: Отац није лишен нерођености зато што је родио Сина, нити је Син лишен рођености зато што је од Нерођенога, нити се Дух Свети претвара у Оца или у Сина зато што исходи или зато што је Бог; јер је лично својство неизмешьиво, иначе како би могло остати личним својством када би се преносило и мењало?[32]

Очигледно је да је начин постојања једног Бога у три Лица, у суштини својој, несхватљив и непретстављив за људску мисао. „Све што се говори о Оцу, Сину и Светом Духу, ваља замишљати изнад свих векова и изнад све вечности: јер је ово једна Тројица која превазилази свако разумевање, не само временско него и вечно”.[33] Никакво поређење, никакав символ, никаква слика, никаква реч, узети из људског живота у времену и простору, не могу довољно и јасно изразити ову пресвету тајну. „Ја сам врло брижљиво размишљао о овоме, изјављује свети Григорије Богослов, посматрао са сваке стране, тражећи неко поређење (εικόνα τιά) за ово, али не пронађох ништа на земљи што би се могло упоредити са Божанством. Јер ако се и пронађе нека малена сличност, она већим делом умакне, остављајући ме доле са поређењем… Најзад сам дошао до закључка да је најбоље оставити на страну сва поређења и сенке као нешто варљиво и далеко од истине, а држати се побожне мисли остајући при мало речи, имати Духа Светог за путовођа, чувајући до краја као свог присног друга и саговорника озарење које примих од Њега, пролазити овај век и, према својим моћима, убеђивати и друге да се клањају Оцу и Сину и Светоме Духу — једноме Божанству и сили”.[34]

Свако Лице Свете Тројице, чувајући своју самосталност и личност, находи се и у два друга, и не може се замислити без Њих; сва се три Лица међусобно проничу живећи вечито једно у другом, са другим, ради другог.[35] „Побожно је схватање ово: нити се Отац без Сина икада замишља, нити се Син без Светога Духа појима. Као што је немогуће узаћи Оцу ако се мишљу не узнесемо кроз Сина, тако је немогуће Исуса назвати Господом осим Духом Светим (1 Кор. 12, 3). Стога, Отац и Син и Дух Свети познају се свагда у савршеној Тројици, у најприснијој последичности и међусобном јединству, пре свих векова, пре сваке идеје наше о ма чему. Отац је увек Отац, и у Оцу Син, и са Сином Дух Свети.”[36] Када се говори о Оцу, замишља се у исто време са Њим и Син, и у Сину Свети Дух; и када се помене Син, са Њим иу Њему се претпоставља и Отац и Дух Свети. Зато, ко вређа једно Лице Свете Тројице, вређа сву свету Тројицу; ко одриче једно Лице, одриче са њим и друга два; ко неправилно учи о једном Лицу, неправилно учи о целој Светој Тројици.[37] Свако од три света Лица има савршену Ипостас, да се не би сматрало да је савршена природа састављена из трију несавршених, него да је у трима савршеним Ипостасима једна проста суштина (έν τρισι τελείας ύποστάσεσι μίαν άπλήν οϋσίαν) која је изнад и испред сваког савршенства. У неограниченом Божанству се не може допустити ни временско, ни просторно растојање, јер Ипостаси постоје једна у другој (έν άλλήλαις γαρ αί υποστάσεις είσίν), не сливене него сједињене, по речи Господњој: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 11); нити се може допустити икаква разлика у вољи, мишљењу, дејствовању, моћи, или чему другом, што би могло створити стварну разлику. Отуда ми исповедамо да су Отац, Син и Дух Свети не три бога него један Бог у Тројици. Они имају своје биће један у другоме (την έν άλλήλαις περιχώρησιν εχουσι) без икаквог мешања и стапања.[38]

Указујући на непостижност тајне о Светој Тројици, свети тајновидац саветује: треба једино знати ово: Јединицу у Тројици и Тројицу у Јединици обожавану, у којој су и раздељеност и јединство недокучиви[39]. Сва надумност, и логичка недокучивост, и недомислимост тајне Пресвете Тројице и састоји се у томе, што су три самостална, савечна, свесавршена Лица Божанска истовремено једно суштином и разделена недељиво. „Божество Единица и Троица есть; о преславнаго обращены! Соединяемая естествомь, делится Лицы свойственно; несекома бо сечется, едино сущи троится; Сiя Отець есть, Сынь и Духь живый, соблюдающая все.”[40]

 

а) Лично својство Оца којим се Он вечито и неизменљиво разликује од Сина и Светога Духа јесте нерођеност (άγεννησία). „Под нерођеним ми смо научени да разумемо оно што је без порекла (το άνευ αιτίας)”.[41] По овом личном својству Бог Отац је беспочетан (άναρχος), безузрочан (αναίτιος), нестворен, нерођен, несаздан, а у односу према другим Божанским Лицима Он је почетак (αρχή), беспочетни почетак, узрок (αίτία); у посебном пак односу према Сину — Он је Отац,[42] а према Светоме Духу—Производитељ (προβολεύς).[43] Божанство сваког Лица Свете Тројице јесте Божанство свих трију Лица, али док Отац, као први у Тројици, јесте Бог сам од себе, дотле су Син и Свети Дух од Оца беспочетно и вечно. На тај се начин одржава и Јединство и Тројичност Божанства. „Иако говорим о трима Ипостасима, вели свети Дамаскин, ипак истичем један почетак (αρχήν), јер је Отац почетак Сина и Духа, не по времену него по узрочности (κατ’ αϊτίαν), зато што су Логос и Свети Дух од Оца, ма да и не после Оца. Као што је светлост од опьа, и огањ по времену не претходи светлости (јер је немогуће да постоји огањ без светлости, него је огањ почетак и узрок светлости која од њега произлази), тако је и Отац — почетак и узрок (αρχή και αιτία) Логоса и Духа, зато што су Логос и Дух од (έκ) Оца, и Отац им не претходи по времену. Ја дакле исповедам један почетак као природни узрок (μίαν αρχήν ώς αίτιον φυσικόν) Логоса и Духа, наиме: Оца[44]… Све дакле што Син и Дух имају — имају од Оца, и само биће (και αυτό είναι); и када не би било Оца, не би било ни Сина ни Духа; и када нешто не би имао Отац, то не би имао ни Син ни Дух. И због тога, то јест зато што постоји Отац — постоји и Син и Дух; и због Оца имају и Син и Дух све што имају, то јест зато што Отац то има, осим нерођености, рођености и исхођења. Јер се једино овим личним својствима разликују међу собом три свете Ипостаси, будући недељиво раздељене, не суштином него карактеристиком своје сопствене личности… Стога ми не говоримо да су Отац, Син и Свети Дух три бога, него тврдимо да је Света Тројица један Бог, пошто се Син и Дух своде на један узрок (εις εν αίτιον)”[45]

У Тројичном Божанству не постоје три или два почетка, три или два узрока, већ само један почетак, један извор, један узрок: Отац. Када би постојали три почетка или три узрока, онда би било три бога а не један Бог, јер би у Божанству владала триархија а не μοναρχία. Када би постојали два почетка или два узрока, онда би било два бога, јер диархија чини немогућим постојање једнога Бога. Само μοναρχία чини и одржава јединство у Тројичном Божанству, које је један Бог и Господ.[46] „Отац је извор и узрок (πηγή και αιτία) Сина и Светога Духа; и то Отац јединога Сина и Производитель (προβολεύς) Светога Духа. Син је Син, Реч, Премудрост, Сила, Обличје, Сјај, Изображење Оца, и од Оца. Али Дух Свети није Син Оца него Дух Оца, као Онај који од Оца исходи. Али је Он и Дух Сина, но не стога што је од Њега, већ што кроз Њега од Оца исходи. Јер је само један узрок: Отац”.[47]

Признајући Оцаза једини узрок и начело Тројичног Божанства, нимало се не умањује, нити мења, нити крњи, нити нарушава, нити ремети савршено јединство и једнакост Сина и Светога Духа у свему што Свету Тројицу чини Тројицом. Уводећи надвременски (άχρονον), нераздељиви (άχώριστον) и бесконачни почетак Божанства (αόριστον αρχήν Θεότητος), вели свети Григорије Богослов, ми подједнако поштујемо и Почетак и Оне што су од Почетка: Почетак поштујемо зато што је Почетак таквих Произлазећих, а ове пак, зато што на такав начин, такви, и из таквог Почетка призлазе, неодељени од Њега ни временом, ни природом, ни поклоњењем, једно су са Њим али раздељено (διηρημένως), раздељени су са Њим али сједињено (συνημμένως), подједнако славни како међусобним односима тако и сваки за себе посебно узет и расматран, — савршену Тројицу из Трију савршених (Τριάδα τελείαν έκ τελείων τριών). Јер је Божанство кренуло из јединице (μονάδος) због богатства, преступило двојство (δυάδος), (зато што је Божанство изнад вештаства и форме, из којих се састоје тела), и ограничило се Тројицом (Τριάδος δε ορισθείσης) због савршенства (јер је тројство прво што превазилази двојство), да Божанство не би остало ограничено нити се разлило у бесконачност.[48]

Објашњавајући православно учење о Светој Тројици, свети Григорије Богослов вели: ми поштујемо једно начело (μοναρχίαν), али не једноначелност (μοναρχίαν) које се ограничава на једно лице, већ једноначелност која се састоји из јединства природе, једнодушности воље, истоветности покрета и устрамљености ка Једноме Оних који су од Њега (то што је немогуће у створеној природи), тако да Они, иако се разликују по броју, суштином се не раздељују. Стога Јединица која се од почетка кренула у двојство зауставила се у Тројици (δια τούτο μονάς απ’ αρχής εις δυάδα κινηθείσα, μέχρι Τριάδος έστη).[49] Савршена Јединица у Тројици, и савршена Тројица у Јединици, — то је сав Бог и сва истина о Богу. И Беспочетно, и Почетак, и Оно што је са Почетном — један је Бог. Но беспочетност или нерођеност није природа Беспочетности, јер се природа нечега не одређује оним што оно није него оним што оно јесте. И Почетак, тиме што је почетак, не одељује се од Беспочетнога: јер бити почетак не сачињава његову природу, као што и бити беспочетним не сачињава његову природу, као што и бити беспочетним не сачињава природу Беспочетнога: јер се ово односи на природу, а не сачињава саму природу (περί γαρ την φΰσιν, οΰ ταύτα φύσις). И Оно што је са Беспочетним и са Почетном није ништа друго до то што и Они. Дакле, име Беспочетноме је Отац, Почетку — Син, Ономе што је са Почетком — Дух Свети, а природа у Трима је једна — Бог (φύσις δε τοις τρισι μία, Θεός). Јединство је Отац, од Кога и ка Коме се узводе друге Ипостаси, не стапајући се него сапостојећи с Њим, при чему се не раздељују међу собом ни временом, ни вољом, ни силом.[50]

Беспочетност, безузрочност искључиво се приписује Богу Оцу само у односу према Богу Сину, који се рађа од Оца, и према Богу Духу Светоме, који исходи од Оца, а по Божанству су заједно са Оцем беспочетни, безузрочни и Син и Свети Дух, или боље: сабезузрочна је и сабеспочетна сва Света Тројица. Ту свету истину Црква молитвено изражава у својим богослужбеним књигама када о Тројичном Божанству вели: Единое Богоначалiе вь трiехь Лицeхь;[51] триипостасное единоначалiе; Богоначалiе трисолнечное.[52] Солнца солнцы, сугубо озариша, Сынь и Духь оть Отца, несозданни, собезначални: обоимь Отець единь виновень воруется.[53] Оцу се не може приписивати почетак, учи свети Григорије Богослов, да не бисмо увели нешто првобитније од Првобитног и тиме уништили биће Првобитнога; нити можемо Сина и Духа Светога сматрати беспочетним (άναρχον), да не би одузели Оцу његово лично својство. Јер Они нису беспочетни, и уједно су на неки начин беспочетни (άναρχα), у чему се и састоји чудноватост и необичност. Они нису беспочетни у односу према Узроку, јер су Они из Бога, иако нису после њега (εν και μη μετ’ αυτόν), као светлост из сунца. Али они су беспочетни у односу према времену, јер нису под временом. И Оцу, и Сину, и Светом Духу заједнички су: непосталост и Божанство (το μη γεγονέναι και ή θεότης), а Сину и Духу заједничко је то што су од Оца. Специфично својство Оца је нерођеност, Сина — рођеност, а Духа Светога — исхођење.[54] Не треба тако љубити Оца па му одузимати својство бити Оцем, као што то чине аријанци. Јер чији ће Он бити Отац када отуђимо од Њега, заједно са тварју, и природу Сина? Не треба бити ни такав христољубац, па Христу не сачувати својство бити Сином. Јер чији ће Он бити Син ако се не односи према Оцу као према узроку? Не треба Оцу умањивати достојанство бити узроком, што му као Оцу и Родитељу припада, јер ће Он бити узрок малог и недостојног ако није узрок Божанства, созерцаваног у Сину и Духу. Треба дакле и чувати веру у једнога Богаи исповедати три Ипостаси, или три Лица, и то свако са његовим личним својством. А вера у једнога Бога сачуваће се, када и Сина и Духа будемо сводили на један Узрок (εις εν αίτιον), (не мешајући ихса њим), како по једном и истом кретању и вољи Божанства, тако и по истоветности суштине (την της ουσίας ταυτότητα). Сачуваће се вера у три Ипостаси, када не будемо измишљали никакво мешање или стапање, да не би, поштујући једну Ипостас више него друге, уништили све. Сачуваће се и лична својства, када будемо замишљали и називали Оца беспочетним и почетном, (почетном као узрок, као извор, као вечну светлост), а Сина — нипошто беспочетним, па ипак почетном свега. Али се у реч: почетак, не сме уносити ништа временско.[55] Отац је почетак (αρχή) Сина и Духа не по времену него по узроку (κατ’ αίτίαν), јер је из Оца Син и Дух Свети, ма да и не после Оца.[56] „Якоже единаго корене отрасли богосадны, Сынь и Духь возаяша: ибо Отець единовиновень есть, безлeтный безлeтнымь Лицамь единочестень.”[57]

Новозаветни поредак трију светих Личности Тросунчаног Божанства: Отац, Син и Свети Дух, ни у ком случају и ни на који начин не значи ни суштаствену, ни логичку, ни хронолошку, ни модалну подређеност ма ког Лица према осталима.[58] Сва три Лица су савечна и у свему једнака, осим у својим личним својствима. Отац зато што је Отац, вечно сазнаје себе као Оца; Син зато што је Син, вечно сазнаје себе као Сина; Свети Дух зато што је Свети Дух, вечно сазнаје себе као Светога Духа. „Чувши о Оцу, пише свети Григорије Ниски, ми подразумевамо узрок свега; дознавши за Сина, сазнајемо Силу која је засијала из првог узрока ради устројења васељене; дознавши за Духа, ми разумемо Извршну силу онога што је уведено у постојање стварањем од Оца кроз Сина. Дакле,Ипостасисунесливено одељене једна од друге, — разумем Ипостаси Оца и Сина и Светога Духа, а биће њихово, ма какво оно било (јер је оно неизразиво речју и недосежно мисли), не раздељује се ни у какву другачију природу. Отуда недосежност за мисао подједнако доликује свакоме од Лица поштованих у Тројици. Слетствено, мудар човек, када га запитају шта је у суштини Отац, истину ће одговорити ако каже да је то питање изнад сазнања. Исто ће тако учинити и односно Јединороднога Сина, да се његова суштина никаквом речју обухватити не може, јер је речено: родь же Его кто исповесть? (Ис. 53, 8). На исти начин реч Господња и у погледу Светога Духа указује на такву исту немогућност достижења, говорећи: глась Его слышиши, но не вЬси откуда приходить и камо идеть (Јн. 3, 8). Пошто дакле ми не признајемо никакву разлику у недокучивости трију Лица (јер једно Лице није више а друго мање недокучиво, него је једна и иста недокучивост у Тројици), то, руковођени самом недокучивошћу и несхватљивошћу, говоримо да не находимо у Светој Тројици никакве разлике суштине, осим поретка Лица и исповедања Ипостаси. Поредак Лица, по коме се вера, почињућу у Оцу кроз посредништво Сина завршава у Духу Светом, нама је предан у Еванђељу. А разлика између Лица, која се открива у самом поретку одвојености њихове у преданом учењу, не побуђује мисао о њиховом стапању код оних који могу следити за значением речи, пошто назив Отац показује особеност појма о Оцу, и назив Син и Свети Дух показују такође особене појмове, тако да се Лица, означена овим називима, ни на који начин не сливају једно са другим.”[59]

На неисказан и непретстављив начин Отац вечито рађа Сина и вечито производи Духа. Никакво расуђивање које се креће у границама категорије времена не може ни приближно изразити то неисказано рађање и неизразиво исхођење. На питање: када је настало то рођење и то исхођење? свети Григорије Богослов одговара: „Пре сваког када. А ако се треба изразити мало смелије: онда кад и Отац. Када пак Отац? — Никада није било да Оца није било (ούκ ην, δτε ούκ ην); и исто тако, никада није било да није било Сина и да није било Светога Духа. Опет ме питај, и опет ћу ти одговорити. Када је Син рођен? Када Отац не беше рођен. Када је Дух произашао? Када Сина бејаше, не произашао (ούκ έκπεπορεΰεται) него рођен (γεγένηται) ван времена и насхватљиво, ма да ми не можемо замислити оно што је изнад времена ако чак избегаемо, као што желимо, сваки израз који означава време. Јер изрази: када, пре, после, испрва, не искључују време, ма како се ми напрезали у томе”.[60] На питање: који то отац није почео бити оцем? Свети Григорије одговара: „Онај чије постојање нема почетка… Бог Отац не постаде Оцем касније него што је почео постојати, јер Његово постојање нема почетка. Он је Отац у апсолутном смислу, јер није уједно и Син; исто тако и Син је Син у апсолутном смислу, јер није уједно и Отац”.[61]

Начин вечитог рађања Сина и вечитог исхођења Духа зна само Отац који рађа, Син који се рађа и Дух Свети који исходи од Оца.[62] Ти чујеш о рођењу Сина, вели свети Григорије Богослов, не мучи се да сазнаш какав је начин рођења. Чујеш да Дух исходи од Оца, не мучи се да сазнаш како исходи. Доста ти је што знаш да постоји Син и да је од Оца, да исходи Дух и то од Оца; не буди сувише радознао, да се с тобом не би десило оно што се дешава са оком које пиљи у сунчеву светлост.[63]

Природа људске мисли је таква да она никако не може докучити на који начин Отац рађа Сина. То само једини Бог зна, а створена природа то не може знати, не само људска него ни анђелска. „Не стиди се да признаш своје незнање, саветује тим поводом свети Кирил Јерусалимски, јер ти не знаш оно што ни Анђели не знају. Једино Онај који је родио зна Рођенога; и Рођени од Њега зна Онога који је родио; а Свети Дух сведочи у Светом Писму да је Рођени — Бог беспочетни… Нити се Родитељ лишио чега, нити Рођени има какав недостатак… Нити Родитељ има Оца, нити Рођени има брата; нити се Родитељ претворио у Сина, нити је Рођени постао Отац. Од једног јединог Оца родио се један Јединородни Син, те не постоје нидва нерођена (δυο άγέννηττοι) нити два јединородна (δύο μονογενείς). Једини је Отац нерођен (јер нерођен је Отац који нема Оца), и један је Син вечно рођени од Оца… Рођење, вршено силом Божјом, јесте изван времена (άχρονος). Бог није Сина свога из небића увео у биће, нити је усинио неко лице које није било Син, него будући вечити Отац, родио је вечно (άνδίως) и неизразиво једног јединог Сина који нема брата”.[64]

Умови сазданих бића не могу докучити не само начин вечног рађања Сина и начин вечног исхођења Духа, него ни разлику између таквог рађања Сина и таквог исхођења Духа. Али разлика нема сумње постоји, пошто вечито рађање Сина од Оца и вечито исхођење Духа од Оца означавају два нарочита облика ипостасног постојања, које није допуштено мешати. „Разлика између рађања и исхођења постоји, вели Свети Дамаскин, али природу те разлике ми не можемо ни на који начин сазнати”.[65]

б) Лично својство Сина којим се Он вечно и неизмешьиво разликује од Оца и Духа јесте рађање (γέννησης). Он се вечито рађа из природе Оца по својој вољи и сходно животу апсолутне хармоније која влада у свесавршеној пуноћи бића Божјег. По самој природи својој Отац хоће и љуби Сина и Син хоће и љуби Оца.[66] Вечно постојање једног условљено је вечним спотојањем другог. Вечит је Отац, вечит и Син, зато је и рађање Сина вечито,[67] једино и јединствено,[68] свесавршено и свеимајуће,[69] унутрашње, у неприступачној светлости Божанства,[70] недокучиво.[71] Оно је, по речи светог Атанасија Великог, савршено рађање од Савршенога (γέννημα τέλειον έκ τελείου),[72] стога се ни по чему не може поредити са рађањем створења у времену и простору. По природи својој и по свима својствима својим оно је апсолутно несватљиво за створена бића уопште, како за Арханђеле и Анђеле, тако и за Пророке и Апостоле, за све људе и за сву твар.[73] При објашњавању ове свете тајне никаква се временска мерила не могу узимати у озбир, нити примењивати. Начин на који Отац рађа Сина — неизрецив је (άρρητον) и својствен природи Божјој, стога и познат једино Оцу и Сину.[74] „Рођење Сина јесте нешто изузетно и достојно Бога; за њега нема поређења, не само у стварима, него ни у мисли, ни у разуму, зато човекова мисао не може разумети, како нерођени Бог бива Оцем Јединороднога Сина, јер то рођење је вечно и непрекидно”.[75] Вечити, неизменљиви, бестрасни Бог, који је природои и постојањем изнад времена и простора, не може рађати у времену, временски и просторно, него рађа Сина вечито, неизменљиво, бестрасно. „Божанство је бестрасно (απαθές) иако рађа. Оно рађа на божански начин (θεϊκως) а не на људски (ουκ άνθρωπικως), јер и биће његово није људско.[76] Син се рађа из суштине Оца,[77] али се притом суштина Божанства не раздељује, нити умањује, нити крњи.[78] Пошто Бог није састављен из делова, него је једноставан, прост и бестрастан, то је и рађање Сина од Оца бестрасно и недељиво (αμέριστους).[79] „Отац је, родивши Сина, остао Отац и није се изменио. Он је родио Мудрост, али сам није остао без мудрости (άσοφος); родио је Сина, али није изнемогао; родио је Бога, али се није лишио Божанства; и ништа није изгубио, нити се умањио, нити изменио; исто тако и Рођени нема никаквог недостатка. Савршен је Онај који је родио, Бог је и Рођени”.[80]

Син се беспочетно и вечито рађа од Оца, из суштине Оца; рађа се као савршени од савршенога, као једини од јединога, као васцели од васцелога (δλος έξ δλου), као Бог истинити од Бога истинитог.[81] У вечности није било тренутка када је Отац био без Сина, него су увек постојали заједно Отац као Отац а Син као Син.[82] Отац увек (semper) рађа Сина и Син се увек (semper) рађа.[83] Стога је Син не у простом смислу вечан (ούχ άπλως άίδιος), него је вечан вечношћу Очевом (τη του Πατρός άϊδιότητι), и има вечност Очеву, и никада није било да Њега није било, него је увек постојао будући неодељив од Оца.[84] „Отац је увек Отац и Син је увек Син… Отац, будући Отац у апсолутном смислу и Отац једини (μόνος), јесте ибио је иувек ће бити Отац; и Син је Син у апсолутном смислу, и јесте једини (μόνος) Син. Према томе несумњиво је: да Отац јесте и назива се увек Оцем, и Син јесте и назива се увек Сином… И као што Отац никада није био Син, тако и Син никада неће бити Отац. И као што Отац будући једини Оцем никада неће престати бити Отац, тако и Син будући једини Сином неће престати бити Син… И Дух Свети није у Светом Писму назван син, да га не би сматрали за брата; није назван ни син Сина, да не би Оца сматрали за деду; напротив, Син се назива Сином Очевим, и Дух — Духом Очевим”.[85]

Лично својство Сина: вечито и божанско рађање од Оца, има све особине вечности Божанства, те се на тај начин чува вечна неизменљивост Ипостаси другога Лица Пресвете Тројице. Син је, по речима светога Дамаскина, увек био са Оцем и у Оцу из кога се родио вечно и безпочетно (άϊδίως και άνάρχως). Јер никада није било да је постојао Отац а да Син није постојао, него су увек заједно постојали и Отац и Син од Њега рођени. Јер се Отац не би могао без Сина назвати Оцем. Ако је некад постојао не имајући Сина, онда није био Отац; и ако је касније почео имати Сина, онда је исто тако касније постао Отац не будући Оцем раније, и изменио се поставши Оцем од неоца. А таква мисао је ужаснија од сваког богохулства, јер је немогуће рећи о Богу да није имао природне силе рађања. А сила рађања састоји се у способности родити из себе, тј. из сопствене суштине биће, слично себи по природи. Безбожно је, дакле, говорити о рођењу Сина да се оно десило у времену, и да је постојање Сина почело после Оца. Јер ми исповедамо рођење Сина од Оца, тј. из његове природе. И ако ми не допустимо да је Син од почетка (έξ αρχής) постојао заједно са Оцем од кога је рођен,[86] онда ћемо увести измену Ипостаси Очеве (τροπήν τής του Πατρός υποστάσεως), jep je Он не будући Оцем, доцније постао Отац… Рађање уБогу је беспочетно и вечно (άναρχος και άίδιος), пошто је оно дело Његове природе и произлази из његове суштине (έκ τής ουσίας αύτοϋ), иначе би Онај који рађа претрпео измену, и био би Бог први и Бог потоњи, и тако би се десио прираштај у Богу… Будући изнад времена и беспочетан, и бестрастан, и бестелесан, и једини, и бесконачан, Бог и рађа невременски, беспочетно и бестрасно, и Његово рађање нема ни почетна ни краја. Он рађа беспочетно, јер је неизменљив; рађа бескрајно и непрестано, јер је беспочетан, вечан, бесконачан, и увек један исти.[87]

Сам савршени Син савршенога Оца, и Јединородни Изданак нерођенога Бога; сам Бог од Бога, дух од духа, светлост од светлости, Господ Исус смело говори: Отац је у мени, и ја сам у Оцу (Јн. 10, 38). Јер као што je Отац дух, тако je и Син дух; као што je Отац Бог, тако je и Син Бог: као што je Отац светлост, тако je и Син светлост. Својства што су у Оцу јесу извор својства што су у Сину; тј. Он је свецело Син Онога који је свецело Отац; Он није унесен споља, јер пре Сина не беше ничега; нити је Он начињен од нечег, јер је Син од Бога; нити је Он делимично син, јер је пуноћа Божанства у Сину; нити је Он Син у неком само смислу, већ у сваком погледу. Што је у Оцу, и у Сину је такође; што је у Нерођеном, и у Јединородном је исто тако. Један је од Другога, и њих Двоје су Јединство; не Два начињена једно, но ипак Један у Другоме, јер оно што је у Обојима исто је. Отац је у Сину, јер је Син од Оца; Син је у Оцу, јер је Отац једини извор Сина; Јединородни је у Нерођеном, јер је Јединородни од Нерођеног. Тако су Они узајамно Један у Другоме, јер као што је све савршено у Нерођеном Оцу, исто тако је све савршено у Јединородном Сину. Ово је Јединство што постоји у Сину и Оцу, ово сила, ово љубав; наша нада, и вера, и истина, и пут, и живот није у истраживању Очевих сила и у потцењивању Сина, него у поштовању тајне и величанства Његовог рађања, у стављању Њерођеног Оца изнад сваког супарништва, и у сматрању Јединородног Сина за Њему равног у вечности и моћи, исповедајући о Богу Сину да је Он од Бога.[88]

Вечито рађање Сина од Оца чини Оца вечитим Оцем а Сина вечитим Сином. Када не би било тако, нити би Отац био Оцем нити Син Сином; другим речима: Света Тројица не би била Светом Тројицом, нити би постојала. Сам појам о вечном Оцу претпоставља и садржи у себи појам о вечном Сину, и обратно: појам о Сину претпоставља и садржи у себи појам о Оцу. Када се каже: Отац, означава се тиме и Син пре но што се изрекне сама реч: Син. Када се каже: Син, несумњиво се и Отац подразумева у Сину иако се и није ставила испред њега реч: Отац.[89] Отац није Син, нити је Син Отац, али Отац је Отац Сина, и Син је Син Оца.[90] Ако је икада било да није било Оца, богословствује свети Григорије Богослов, онда је било када није било ни Сина. Ако је икада било да није било Сина, онда је било када није било ни Духа Светога. Ако је један био од почетка, онда и Тројица беху такође. Ако одбациш Једнога од Тројице, онда немој тврдити да високо цениш осталу Двојицу.[91]

Да би донекле проникли у загонетну тајну вечног рађања Сина од Оца, богомудри Учитељи Цркве употребљавају извесна поређења. Али и када се зађе у та поређења, треба имати на уму мудар савет светог Иларија, по коме, иако при размишљању о природи и рађању Божјем употребљавамо понека поређења, нека нико не помисли да су та поређења савршена и потпуна. Између Бога и земаљских ствари не може бити поређења. На поређења морамо гледати као на помоћна средства, а не као на средства која описују Бога исцрпно, јер она пре наговештавају него што исцрпљују смисао који ми тражимо.[92] Поређења која у овом погледу употребљавају Учитељи Цркве јесу: Син се рађа од Оца као светлост од светлости, као живот од живота, као истина од истине, као премудрост од премудрости, као светлост од огња. Рађајући се од Оца Син се не одваја од Оца, него је увек нераздељив са Њим као светлост са опьем. „Као што истовремено постоје огањ и светлост, која од њега произлази, јер не бива најпре огањ па светлост већ постоје заједно; и као што светлост увек произлази од огња, и увек је у њему, и никако се не одваја од њега, тако се и Син рађа од Оца, никако се не одвајајући од Њега него увек обитавајући у Њему. Али док светлост која се нераздељиво рађа од опьа, и увек обитава у њему, нема своју сопствену самосталност (Ιδίαν ύπόστασιν) без огња, јер је она природно својство огња, дотле Јединородни Син Божји, који је рођен од Оца нераздељиво и неразлучно, и који увек обитава у Њему, има своју сопствену Ипостас (ιδίαν ύπόστασιν), различиту од Очеве.”[93] Али људска упоређења су увек упоређења, а не објективна божанска реалност у њеном бесконачном савршенству и пуноћи. Отуда и тајна рођења Сина од Оца после свих поређења остаје надумном тајном, коју само Бог зна.[94] „Ако нас ко упита, вели свети Иринеј, на који је начин Син рођен од Оца, ми ћемо му одговорити да то произвођење, или рођење, или наречење, или откривење, или ма каквим се именом назвало његово неисказано рођење — нико не зна: ни Валентин, ни Маркион, ни Сатурнин, ни Василид, ни Анђели, ни Арханђели, ни Начала, ни Власти, нико осим Оца који је родио и Сина који је рођен (nisi solus qui generavit Pater, et qui natus est Filius). Када је, дакле, Његово рођење тако неисказано, онда сви они који се упињу да рођење Његово објасне нису при себи, обећавајући да објасне оно што је необјашњиво.”[95] Образложавајући немогућност да се рођење Сина од Оца схвати и објасни, свети Григорије Богослов вели: „Божје рођење нека буде поштовано ћутањем. Велика је ствар за тебе да знаш да се Син родио. А како, убеђени смо да то ни Анђели схватити не могу акамоли ти. Хоћеш ли да ти објасним како се родио? Онако како то знају Отац који је родио и Син који се родио; а све што је више од овога, покривено је облаком и недоступно је твом слабом виду.”[96]

Свето Откривење назива Сина Божјег Логосом, Речју,[97] указујући тиме на духовност његовог божанског рођења и на Његово Божанство. Као што се реч људска рађа од разума дејством унутрашње радње духа, али не умањује разум, него служи као његов израз, тако се и Син духовно рађа од Оца, не умајући тиме Оца, него служи као вечита Реч Оца, вечити Разум Оца, вечита Мудрост Оца, вечити сјај славе Очеве, вечити Лик Оца.[98] И овде, наравно, ваља приметити да је између духа човекова и речи његове с једне, и Бога и Речи Његове с друге стране, разлика неупоредљива. Бог увек има своју Реч која се рађа од Њега и која није као наша реч неипостасна и у ваздуху разливена, већ је ипостасна (ένυπόστατος), жива, савршена, не ван Бога, него увек у Њему.[99] Савршена духовност, вечност, неизменљивост и надумност рађања Сина од Оца огледа се нарочито у Божанству Речи која се рађа иОца који је рађа: У почетку беше Реч (ό Λόγος), и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Она беше у почетку у Бога,[100] тј. у беспочетном почетку. Али да би вечно рађање Сина било ближе нашим појмовима, боље је, како вели блажени Августин, говорити да је Син увек рођен од Оца (semper natus) него ли да се увек рађа (semper nascitur), jep оно што се увек рађа, још није рођено, а Син је рођен; и увек је Син пошто је увек рођен.[101]

Овако рођење Сина од Оца као вечно својство Ипостаси Синовље, са свима својим божанским одликама, и чини Сина Божјег јединим, Јединородним (μονογενής) Сином Божјим,[102] сопственим (ίδιος) Сином Божјим,[103] прворођеним (πρωτότοκος) Сином Божјим,[104] за разлику од људи који могу или не могу постати синови Божји по благодати. Створења у времену и простору рађају се по вољи Божјој, али не из природе Божје.[105] Једини је Господ Христос Син Божји по природи, а људи нису синови Божји по природи, већ могу постати синови Божји по вери и благодати кроз Исуса Христа.[106] Јединородни Син Божји ни у ком смислу није твар нити се може упоређивати са њом. Он је изнад и беспочетно испред свега што је створено и што се да замислити.

Све ове одлике Сина показују непобитно да је Син Божји као вечна Ипостас Свете Тројице — Бог, једносуштан са Оцем и Светим Духом. То је богооткривена вера Цркве коју је Црква увек исповедала, штитила и бранила као душу своју кроз свете Апостоле и Исповеднике, Мученике и свете Оце,[107] кроз молитве и подвиге, кроз све верне и христољубиве, кроз свете Саборе и свете људе, и за сва времена неизменљиво изразила у другом члану Никејоцариградског Символа вере: И во единнаго Господа Исуса Христа, Сына Божiя, единороднаго (τον μονογενή), иже оть Отца рожденнаго прежде всехь векь (τον έκ του Πατρός γεννηθέντα προ πάντων των αιώνων); света оть света, Бога истинна оть Бога истинна, рожденна, не сотворенна, единосущна Отцу (όμοοΰσιον τω Πατρι), имже вся быша.

 

в) Лично својство Светога Духа којим се Он као вечна Ипостас Тројичног Божанства разликује од Оца и Сина јесте његово исхођење (έκπόρευσις) од Оца. Ову божанску истину открио нам је сам Спаситељ на Тајној вечери као једну од највећих тајни Троједног Бога, говорећи својим ученицима: Када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца (όν έγώ πέμψω ύμίν παρά του Πατρός), Дух истине, који од Оца исходи (δ παρά τοΰ Πατρός εκπορεύεται), Он ће сведочити за мене.[108] Ове Спаситељеве речи јасно показују: а)да је Свети Дух самостална Ипостас, б) да исходи од Оца, и в) да се шиље у свет Сином. Дакле, по среди су две радње: прва је исхођење Светога Духа од Оца као од узрока и начела Божанства, а друга — слање Светога Духа у свет Сином[109]; прва је унутрашња и вечна, и дешава се у Тројичном Божанству без обзира на саздани свет, а друга је привремена и дешава се с обзиром и у односу на свет створених бића, јер се Дух Свети шиље у све од Оца и Сина да буде Утешитељ, наставник и сведок људима о искупитељском подвигу оваплоћеног Сина Божјег.[110] Као треће Лице Пресвете Тројице Дух Свети продужује као Бог спасоносно дело, које је друго Лице извршило као Богочовек. Спасенье људи је заједничко дело Свете Тројице, због чега Спаситељ и говори својим следбеницима: Ја ћу умолити Оца да вам да другог Утешитеља, Духа истине, да буде с вама вавек.[111] Дух Свети, вечна Ипостас Тројичног Божанства, почива на Сину, учествује у његовом искупитељском делу као Бог,[112] шиље се у свет од Сина,[113] даје се ученицима као Цркви[114].

Због таквог односа са Сином Дух Свети се и назива Духом Сина.[115]

Божанско Откривење јасно учи и сведочи да Дух Свети вечито исходи од Оца, што сачињава његово лично, вечито неизменљиво својство, и да се привремено шиље у свет од Оца и Сина, што опет сачињава његов привремени посао, који личи на посао стварања. Вечност и неизменљивост Личности Светога Духа осигурана је вечношћу његовог исхођења од Бога Оца, које бива по вољи самога Духа као вољи свесавршеног Тројичног Божанства, што Црква изражава речима: Якоже благоволи самовластно (καθώς περ εύδόκησεν αυτεξούσιος), необладаный исходить Духь оть Отца…[116]

У Божјој природи, простој и несложеној, вели Свети Дамаскин, треба побожно исповедати биће Духа Божјега, али би било безбожно мислити да је у Богу Дух нешто што споља (έξωθεν) долази, како то бива у нас, сложених бића. Ми бисмо до ништавила унизили величанство Божје природе, када би о Духу који је у Богу мислили као о нашем духу. Али ми смо дужни сматрати Га као суштаствену силу (δΰναμιν ουσιώδη), која постоји у својој сопственој и посебној ипостаси (ίδιαζοΰση ύποστάσει), која исходи од Оца и у Логосу почива (τοΰ Πατρός προερχομένην, και εν τω Λόγω άναπαυομένην), која се не може одвојити од Бога у коме постоји, ни од Логоса кога прати, која не може ишчезнути у небиће, која, као и Логос, постоји лично (καθ’ ύπόστασιν), живи, има слободну вољу, креће се самостално, делатна је, увек хоће добра, има моћи да свако хтење своје воље спроведе, нема ни почетка ни краја. Јер ни Отац никад није био без Логоса, ни Логос без Духа.[117]

Богооткривено учење о Ипостасти Светога Духа, које је са страхом Божјим, вером и љубављу чувано у Цркви и исповедано у свима древним символима,[118] нашло је свој завршни и неизмешьиви догматски израз у осмом члану Никејоцариградског Символа вере, који гласи: И вь Духа Святаго, Господа, животворящаго, иже оть Отца исходящаго (το έκ τού Πατρός έκπορευόμενον) иже со Отцемь и Сыномь спокланяема и сславима (συμπροσκυνοΰμενον και συνδοξαζόμενον), глаголавшаго пророки. Ово исповедање потврдили су сви доцнији Васељенски сабори као богооткривено, савршено и неизменљиво, јер су Оци свих Васељенских сабора били убеђени да Никејоцариградски Символ „савршено учи о Оцу, Сину и Светоме Духу”.[119] Карактеристичан је у том погледу римски сабор, који је одржан под претседништвом папе Дамаса. На њему је осуђено лажно учење духобораца о Светоме Духу, и донете одлуке које су биле послате Павлину, епископу антиохијском. У њима се вели: „Ако ко не буде говорио и исповедао да Дух Свети јесте заиста и сопствено одОца (το Πνεύμα το άγιον έκ τοΰ Πατρός είναι αληθώς και κυρίως), као што је и Син од суштине Божје и Бог, Божја Реч, — да буде анатема. Ако ко буде говорио да је Дух створење, илида је постао кроз Сина (ειτις εΐπη είναι το Πνεύμα το άγιον ποίημα, ή δια τού Υιού γεγενήσθαι), — да буде анатема. Ако ко не буде говорио да је у Оца и Сина и Светога Духа једно Божанство, власт и господство, једна слава и владавина, једно царство, једна воља и истина, — да буде анатема. Ако би ко и правилно мислио о Оцу и Сину, али не буде правилно веровао о Духу Светом, тај је јеретик”.[120]

Као што се Син рађа од Оца на тајанствен и несхватљив начин, тако и Дух Свети исходи од Оца на начин не мање тајанствен и не мање несхватљив. Вечно исхођење Духа од Оца сачињава с једне стране вечиту разлику између Духа Светога као Лица и Оца као Лица и Сина као Лица; с друге стране чини га у свему осталом једнаким и равним са Оцем и Сином. „Размишљајући о овоме просто и на обичан начин, вели свети Григорије Ниски, ми верујемо и исповедамо, да у свему постојећем и мислимом што се налази у свету, и изнад света, у времену и пре векова, са Оцем и Сином мора бити подразумевай и Дух Свети, који није лишен ни воље, ни дејствовања, нити чега другог што се побожно замишља као добро. И стога, изузев разлике у поретку и по ипостаси, ми не примамо разлику ни у чему другом, него говоримо да се Дух рачуна као трећи по реду после Оца и Сина; а трећи и по поретку Предања (Мт. 28, 10). У свему пак осталом исповедамо нераздельно јединство по природи и части, по побожности и слави и велељепију, и по власти над свима, и по благочестивом исповедању”.[121] Исхођење је начин, облик постојања (τρόπος υπάρξεως) Духа Светога као оделитог Лица Божанског. „Дух Свети исходи од Оца, али не рађањем него исхођењем (οΰ γεννητώς, άλλ’ έκπορευτώς). Ово је другачији начин постојања, несхватљив и непознат (άληπτός τε και άγνωστος) као и рађање Сина”.[122] „Дух Свети је заиста Дух који происходи од Оца, али не као Син (οΰχ ύϊκώς), јер происходи не рађањем него исхођењем (οΰδε γαρ γεννητώς, άλλ’ έκπορευτώς)”.[123] „Дух Свети је увек био, и јесте, и биће; Он нити има почетка нити ће имати краја, него се увек са Оцем и Сином сврстава и збраја… Све што има Отац припада и Сину, осим нерођености; све што има Син припада и Духу, осим рођености”.[124] „Не називам Духа Светог ни нерођеним, вели свети Василије Велики, (јер знам једног Нерођеног), ни рођеним (јер из Предања вере знамо Јединородног); о Духу пак истине, будући научени да Он исходи од Оца, исповедамо да је Он од Бога несаздано”.[125] „Треба знати једнога Бога Оца, беспочетног и нерођеног, и једнога Сина који је рођен од Оца, и једнога Духа који има постојање од Оца (έκ Θεού την ΰπαρξιν έχον), који уступа Оцу нерођеност и Сину рађање, а иначе је у свему осталом саприродан (συμφυές) Њима и сапрестолан, подједнако славан и поштован”.[126] „Уверавам, писао је свети Василије Велики, свакога човека који исповеда Христа а одриче Бога, да му Христос ништа користити неће; уверам такође свакога онога који призива Бога, али одбацује Сина, да је вера његова узалуд; уверавам исто тако и свакога онога који отстрањује Духа Светога, да ће његова вера у Оца и Сина бити бескорисна, јер он не може имати ове вере без присуства Духа. Јер ко не веpyje у Духа, не верује у Сина; а ко не верује у Сина, не верује у Оца. Нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим (1 Кор. 12, 3). Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави (Јн. 1, 18). Који не верује у Духа, нема удела ни у истинском поклоњењу, јер је немогуће друкче се клањати Сину осим Духом Светим, и немогуће је друкче призивати Оца осим Духом усиновљења”.[127]

Сумирајући својим облагодаћеним духом богооткривено учење Цркве о Светоме Духу, свети Дамаскин вели: „Верујемо и у једнога Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи и у Сину почива, који је Оцу и Сину спокланяемь и сславимь, пошто је једносуштан и савечан; у Духа од Бога, Духа правога, силнога, извор мудрости, живота и освећења; у Бога који са Оцем и Сином постоји и назива се; несазданога, потпунога, творца, сведржитеља, светворећега, свемоћнога, бескрајно моћнога, који господује над целокупном твари (δεσπόζον πάσης κτίσεως) а над којим нико не господује, који обожује а кога нико не обожује (Φεοΰν οΰ θεοΰμενον), који испуњује а не испуњује се, који освећује а кога не освећују, Утешитеља, јер прима молитве свију, у свему подобан Оцу и Сину; који од Оца исходи, и кроз Сина се свој твари даје и усваја (έκ τοΰ Πατρός έκπορευόμενον, και δι’ Υίοΰ μεταδιδόμενον και μεταλαμβανόμενον ύπο πάσης κτίσεως); κοји кроз себе ствара и осуштињује (οΰσιοΰν), освећује и чува сву твар; који је ипостасан, постоји у својој сопственој Ипостаси (εν ιδία ύποστάσει υπάρχον), нераздвојив и недељив од Оца и Сина; који има све што има Отац и Син, осим нерођености и рођености. Јер Отац је безузрочан и нерођен, пошто није ни од кога већ сам од себе има своје биће, нити ишта што има — има од неког другог; напротив, Он је почетак и узрок свега. А Син је од Оца по рођењу; Дух пак Свети иако је такође од Оца, ал и није по рођењу него по исхођењу.”[128]

Богоотркивену истину о личном својству Светога Духа Црква одувек ревносно крили и чува у своме благодатном, светом, апостолском, весељенском самосазнању и молитвено изражава својим богослужењем, нарочито на дан свете Педесетнице. Око чудесне Личности кроткога Утешитеља она молитвено плете раскошне венце своје смирене вере и благодатне речитости: „Духь Святый бе убо присно, и есть, и будеть: ниже начинаемь, ниже престаяй, но присно Отцу и Сыну счинень и счисляемь: животь и животворяй: светь, и свита податель, самоблагiй, и источникь благостыни: имже Отець познавается, и Сынь прославляется, и оть всехь познавается; едина сила, едино счетанiе, едино поклоненiе Святыя Троицы.”[129] „Духь Святый, светь и животь, и живый источникь умный: Духь премудрости, Духь разума, благiй, правый, умный обладали, очищаяй прегрешенiя: Богь и боготворяй, огнь оть огня происходяй: глаголяй, деяй, разделяяй дарованiя, имже пророцы вси, и божественны апостоли сь мученики венчашася, странное видеше, огнь разделяяйся вь подаяше дарованiи”.[130] А молитвена раскликтаност Цркве као да врхуни у стихири, пуној еванђелског заноса и усхићења: „Прiидите, людiе, Tpiипостасному Божеству поклонимся, Сыну во Отце, со Святымь Духомь: Отець бо безлетно роди Сына, и Духь Святый бе во Отце, со Сыномь прославляемь: едина сила, едино существо, едино Божество, емуже покланяющеся, вси глаголемь: Святый Боже, вся содьявый Сыномь, содействомь Святаго Духа: Святый крьпкий, имже Отца познахомь, и Духь Святый прiиде вь мiрь: Святый безсмертный, утешительный Душе, оть Отца исходяй, и вь Сыне почиваяй: Троице Святая, слава Тебе.[131]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Contra Noet. с. 14.

[2] Тако се често назива Бог у богослужбеним књигама.

[3] Св. Григорије Богослов, Orat. 40. 45; t. 36, 424 Α.

[4] Св. Атанас. Вел., Contra arian. III, 6; t. 26, 332 ВС; sr. Contra arian. 1,16.

[5] Канонъ воскрес, песнь ё, Недeля, Гласъ а (Октоихъ).

[6] Св. Григорије Богослов, Orat. 30, 19; t. 36, 128 С.

[7] Св. J. Дамаскин, De fid. 1, 8; Р. gr. t. 94, col. 828 CD.

[8] Св. Васил. Вел., Epist. 38, 5; sr. Epist 236, 6: Ουσία δε και ύπόστασιςταΰτην έχει την διαφοράν ην έχει το κοινόν προς το καθ’ έκαστον, οίον ώς έχειτο ζώον προς τον δείνα άνΟρωπον. — Треба приметити да је терминологија, којом се одређивала и изражавала богоотркивена истина о Тројичном Божанству, коначно била утврђена у Цркви у четвртом веку (362 год.). До тога добаУчитељи Цркве употребљавали су израз ουσία, апонекади ύπόστασις, да биизразили оно што је заједничко опште у Троједном Божанству; а за означење посебних, личних разлика у Тројичном Богу употребљавали су изразеυποστάσεις, πρόσωπα (persona). Да би се уклониле недоумице и неспоразумизбог различитог разумевања и употребе истих термина, св. Атанасије Великисазове 362 год. сабор у Александрии, на коме је решено да под речима: ουσία,substantia, ваља разумевати оно што језаједничко за сва три Лица Пресвете Тројице, а то је суштина; а под речима: ύπόστασις, πρόσωπον, persona, ваља разумевати оно што је тројично у суштини, а то су Лица (Hafele, Con.Geschicht. I, 728. 729. ss.). Држећи се ове на Александриском сабору утврђене терминологије, Оци II Васељенског сабора у посланици римској цркви изразили су се о црквенојвери у Св. Тројицу: она учи веровати у име Оца и Сина иСв. Духа, тј. у Божанство, силу и једну суштину Оца и Сина и Св. Духа, равночесно достојанство и савечно царство у трима савршеним Ипостасима или у трима савршеним Лицима (έν τρισί τελείαις ύποστάσεσιν, ήτον τρισι τελείοιςπροσώποις) (Binii Concil. Т. I, р. 667).

[9] Св. Григор. Богосл., Orat. 25.16; t. 35,1221 В: Κοινόν γαρ Πατρι μεν καιΥιφ και άγίω Πνεύματι, το μη γεγονέναι, και ή Θεότης… “Ιδιον δέ Πατρός μεν, ήάγεννησία · Υιού δέ, ή γέννησις · Πνεύματος δέ, ή έκπεμψις..

[10] Св. Григор. Богослов. Orat. 41,9; t. 36, 441 С.

[11] Orat. 20, 5; t. 35, 1072 Α; sr. Orat. 6, 22; t. 35, 749 В.

[12] Epist. 170 (al. 66, n. 5; P. lat. t. 33, 750.

[13] Он, Orat. 31, 9; t. 36, 141 D. 144 А. Ср. бл. Августин: „Акосунашамисаоиречи немоћне да схвате и означе однос којипостоји у Божанству измеђуједног и тројице, ми смо ипак, у најмању руку, дужни знати и са сигурношћу истаћи оно што противречи побожнојвери и што треба избегавати да се не бипало у заблуду. Тако, немогуће је говорити да су у Тројици три суштине, да неби (слично аријанцима) унели деобу у оно што сачињава безусловну једнакост.Такође је немогуће говорити да у Божанству нема тројице, како је то говорио Савелије и тиме пао у заблуду. Неопходно је говорити овако: у Божанству је једна суштина, а три Ипостаси или Лица, три не у смислу њиховедеобе негоособености” (De Trinit. lib. VII, 9).

[14] Б. Августин, Contra serm. arian., 3.

[15] Св. Григор. Богослов, Orat. 31, 28; t. 36, 164 С.

[16] Orat, 37, 18; t. 36, 304 AB.

[17] Orat, 39, 11; t. 36; 345 CD; sr. Orat. 43, 30; t 36, 537 B.

[18] Он, Orat. 6, 22; t. 35, 749 С.

[19] Он, Orat, 23, 10; t. 35, 1161 В.

[20] Он, Orat, 2, 38; t. 35, 445 С.

[21] Св. Васил. Вел. Homil. 24, contra sabel. et Arium et anom. n. 5.

[22] Св. Атанасије Вел. In illud, Omnia mihi tradita sunt, n. 6; P. gr. t. 25, col.220 A; sr. Ad Serap. Epist. IV, 12; Contra Apollinar. I, 3.

[23] Св. Григ. Богослов, Orat, 33, 16. t. 36, 236 Α; sr. Orat. 42, 16; Orat, 20, 6; Orat. 39, 11.

[24] Св. Атан. Вел. Contra arian. Orat. I, 18; t. 26, 48 С; De decret. Nic. synod.26; t. 25, 465 A.

[25] Он, De incarn. et contra arian. 10; t. 26, 1000 Β: μία γαρ ή θεότης και ειςθεός έν τρισιν ύποστάσεσι.

[26] De fid. Ι, 12; t. 94, 848 С.

[27] Св. Григор. Богослов, Orat. 42, 15; t. 36, 476 В; ср. Orat. 41, 9.

[28] У богослужбеним књигама Св. Тројица се назива: трисолнечное Божество ; трисветлое существо; единица трисолнечная; естество трисолнечное; трисолнечный Господь.

[29] Orat. 31, 14; t. 36, 148 D – 149 Α.

[30] Orat, 31, 16; t. 36. 152 D; ср. Orat. 40, 45 — Бл. Августин пише: Tantusest solus Pater, vel solus Filius, vel solus Spiritus sanctus quantus est simul Pater et Filius et Spiritus sanctus (De Trinit. VI, 9).

[31] Ср. св. Васил. Вел. Homil. contra sabel. et Arium et anom. n. 6; P. gr. t.31,613 А; св. Атанас. Вел. Contra arian. Orat. III, 15.

[32] Св. Григ. Богослов, Orat, 39. 12; t. 39, 348 ВС.

[33] Ориген, De princip. IV, 28

[34] Orat. 31, 31. 33; t. 36, 169 A. 172 А; ср. ib. n. 10, col. 144 ВС, бл. Августин,De Trinit. VII, 7.

[35] Ср. св. Атанас. Вел. Ad Serap. Epist. I, 30, Epist. III. 56.

[36] Св. Григорије Ниски, De spir. Sancto.

[37] Св. Атанас. Вел. Ad Serap. Epist. 1,1; In illud, Omnia mihi tradita sunt, 4. 5.

[38] Св. Ј. Дамаскин, De fid. 1, 8; t. 94, col. 824 B, 828 D – 829 АС; ср. ib. I,14, col. 860 B. — По учењу св. Дионисија Алекс, Отац и Син су двоје, и један у другоме постоје (έν αλληλοις είναι) (св. Атанас. В., De sentent. Dionys. 23; t.25, col. 513 B).

[39] Св. Григ. Богослов, Orat, 25, 17; t. 35, 1221 С.

[40] Канонъ, песнь ё, среда в седм. св. поста (Трюд поста.): ή ουσία Μονάςέστιν άτμητος, ένουμένη τή φΰσει μερίζεται τοις προσώποις ειδικώς; μή τμωμένηγαρ τμάται, εν ούσα τρισσεΰεται; αΰτη Πατήρ έστιν, ό Υιός και Πνεύμα το ζων, ήφρουρούσα το πάν.

[41] Св. Григ. Ниски, Contra Eunom lib. XII, pars. II; P. gr. t. 45, col. 917 С

[42] Пс. 2, 7; Јевр. 1, 5.

[43] Јн. 15, 26.

[44] Contra manich. n. 4; Р. gr. t. 94, col. 1509 CD; ср. св. Атанас. Вел. Contraarian. Orat. IV, 1; t. 26. 468 В: „Један је почетак Божанства, а не два почетка:отуда je управо и једноначелност (μία αρχή θεότητος, και οΰ δυο άρχαί; όθενκυρίως και μοναρχία έστιν). Ср. Он, De Synod. 50 и 3; св. Кирил Jepyc. Catech.XI, 20; бл. Августин, De Trinit. IV, 20, 29 Св. Епифаније пише: „Једини је БогОтац, и једини истинити Бог…, али једини истинити Богзатошто је од Јединога једини Јединородни (μόνος έκ μόνου ό Μονογενής) и само једини Дух Свети… Из истог је Божанства (έκ τής αυτής Θεότητος) Син и Свети Дух… Син јерођен од Оца и Дух Свети је произашаоодОца (προελβόν έκ Πατρός) (Ancorat. n. 11; Haeres 74).

[45] Св. Дамаскин. De fid. I, 8; t. 94, 824 AB, 829 А; ср. Клим. Алекс. Strom,VII, 1; Кирил Jepyc. Catech XI, 14.

[46] Ср. св. Атанас. Вел. Contra arian. Orat. III, 15.

[47] Св. Дамаскин, De fid. Ι, 12, col. 849 В; ср. ib. I, 13, col. 856 С; св. Васил.Вел.: „Отац je корен и извор Сина и Светога Духа” (Homil. contra sabe]. et Arium et anom. n. 4). Св. Амвросије: Fons Pater Filii est, quia radix Pater Filii est (Dend IV, 10, 132). Св. Атанас. В., Contra arian. Or. IV, 1; Ad. Serap. Epist. I, 28,19.A У тројичном канону вели се: Иже источникъ и корень Отецъ сый, яковиновенъ иже въ Сыне и Святемъ твоемъ Дусе: сросленнаго Божества…(Канонь св. Троиць, песнь в, неделя, Глась в, Октоихъ.).

[48] Orat. 23, 8; t. 35, 116 С.

[49] Orat. 29, 2; t. 36, 76 АВ.

[50] Св. Григ. Богослов, Orat, 42, 15; t. 36, 476 АВ.

[51] Канонь св. Троице, песнь й, вь неделю утра на полунощн. Глась έ,(Октоихь).

[52] Канонь св. Троице, песнь д, вь неделю утра, Глась а (Октоихь). — У тропару петога гласа пева се: Собезначальное Слово Отцу и Духови… — На вечењу св.Педесетницеовакосеопевасебеспочетностисабезузрочност Трију светих Ипостаси: Воспьваемь тя безначальнаго Отца, и собезначальнаго Сына, и соприсносущнаго и пресвятаго Духа… (τον άναρχον Πατέρα, και τον συνάναρχον Υιόν, και το συναιδιον και πανάγιον Πνεύμα…) (Стихира на Господи воззвахь).

[53] Канонь, песнь д, Память вселенскихь шести Соборовь, месяць iулiи si день (Минеј).

[54] Orat, 25, 15. 16; t. 35, 1220 ВС. 1221 В; ср. Orat. 29,3.

[55] Он, Orat. 20, 7. 8; t. 35. 1072 С. 1073 АВ.

[56] Св. J. Дамаскин, Contra manich. 4; Р. gr. t. 94, col. 1509 С.

[57] Канонь, песнь й, Память святыхь вселенскихь шести Соборовь,месяць iулiи si день (Минеј).

[58] Ср. св. Васил. Вел. De Spir. Sanct. с. 16; св. Григ. Ниски, De Spir. Sancto.

[59] Epist. 24. — Мало даље у истом писму богомудри Отац Цркве вели: “Ако све што јесвојствено Оцу има Син и сва савршенства Сина опажају се у Духу, онда ми не находимо у Св. Тројици никакве разлике у погледу висине славе међу њеним Лицима. Но и по никаквом телесном поређењу једно није вишеадруго мање, јер оно што је невидљиво и што нема облика не може се обухватити мером… Према томе, ако је савршен Син, савршен је и Дух. Јер разум не признаје степене савршенства у Ономе који је свесавршен, не сматра Га нити мање савршеним нити више савршеним. И из дејства Лица Св. Тројице ми распознајемо недељивост славе њихове. Оживотворава Отац, говори ЕванОеље (Јн. 5, 21), оживотворава и Син, оживотворава и Дух, по сведочанству Господа којијерекао да је Дух оно што оживотворава (Јн. 6, 63).

[60] Orat. 29, 3; t. 36, 77 Α.

[61] Orat. 29, 5; t. 36, 80 А; ср. св. Кирил. Jepyc. Catech. XI, 8. 10.

[62] Св. Иринеј, Contra haer. II, 28, 6; II, 13, 8; Св. Теофил. Ad Autolic. 11, 15.

[63] Orat. 20, 11, 10; t. 35, 1077 CB; cp. Orat. 25, 16; t. 35, 1221 B.

[64] Catech. XI, 13. 14; t. 33, col. 705 С. 708 AB. – Блаж. Августин пише: „Допуштено je знати да je Син рођен, али није допуштено расправљати на којије начин рођен; оно порицати није ми допуштено, ово истраживати опасно је”(De Trinit. VII, 8).

[65] De fid. I, 8; col. 824 А; ср. св. Григор. Богосл. Orat. 23, 11; t. 35, 1161C1164 B; Orat. 31, 8; t. 36, 141 В; бл. Августин, Contra Maxim, III, с 14.

[66] Св. Атанас. Вел. Contra arian. Orat. III, 6; t. 26, 464 CB; ό Πατήρ αγαπάκαι θέλει τον Υιόν, και ό Υιός αγαπά και θέλει τον Πατέρα Cp. ib. n. 52 и 62.

[67] Пс. 2, 7; 109, 3; Ми. 5, 2.

[68] Јн. 1, 18; 10, 30.

[69] Јн. 17, 10.

[70] Јн. 1, 18; 10, 38.

[71] Ис. 53, 8.

[72] Contra arian. II, 35; t. 26; 221 В; ср. Expositio fid. 3; t. 25, 204 С.

[73] Св. Иларије, De Trinit. II, 9; св. Јустин, Apolog. Ι, 22.

[74] Св. Атанас. Вел. Contra arian. II, 36; t. 26, 224 А; ср. De incarn. et contraarian. 8, св. Кирил Jepyc, Catect. XI, 5.

[75] Ориген, De princip. I, 2, 4.

[76] Св. Григор. Богосл. Orat. 25, 17; t. 35, 1221 С; ср. св. Атан. Вел. De decret. Nic. synod. 10,

[77] Св. Атанас, В. Contra arian. Orat. III, 62, 66; De decret. Nic. synod. 10. 22.Epist. ad afros episc. 5.

[78] Св. Григ. Ниски, Contra Eunom. I, 18: (Ούκ έν τώ γεννάν την οϋσίανμερίζει). Св. Атанас. Β, Expositio fid. 2; Ad Serap. Epist. I, 16.

[79] Св. Атанас. В., Contra arian. Orat. I, 28; De decret. Nic. synod. 20; cp. Ориген, De princip. I, 2, 4.

[80] Св. Кирил Jepyc, Catech. XI. 18; t. 33, 713 AB; ср. св. Атан. В. Exprositio fid. 1.

[81] Св. Атанас. В., Expositio fid. 1. 2. 3; Contra arian. Orat. III, 62. 66; De decret. Nic. synod. 22; св. Иларије, De Trinit. III, 4.

[82] Jн. 1, 1. 14. 18; 5, 20. 21. 24 26; 10, 38; 14, 10, 11; св. Атанас. Вел., Соntra arian, Orat. I, 28.

[83] Бл. Августин, Epist. 174.

[84] Св. Атанас. Вел. Contra arian Orat. III, 28; t. 26, col. 384 ВС; ср. Ориген.In. Epist. ad Rom. I, 5; P. gr. t. 14, col. 848 и 849; In Jerem. hom. IX, 4; P. gr. t. 13,col. 357; De princip. IV, 28.

[85] Св. Атанас. Вел. Ad Serap. Epist. IV, 6; t. 26, 645 CD; Ad Serap, Epist. I,16; t. 26, 569 В; ср. Expositio fid. 2; св. Григ. Богосл., Orat. 29, 3. 17.

[86] Ср. св. Иринеј, Contra haer. II, 30, 9: Semper autem coexistens Filius Patri, olim et ab initio semper revelat Patrem, et Angelis, et Archangelis, et Potestatibus, et Virtutibus et omnibus, quibus vult revalare Deus. Cp. ib. II, 25, 3; III. 6, 2;III, 18, 1.

[87] De fid. I, 8; t. 94, col. 812 А. В. 813 А. В. С

[88] Св. Иларије, De Trinit. III, 4; ср. ib. V, 39.

[89] Св. Атанас. В., De sentent. Dionys. 17. t. 25, 504 С; ср. Клим. Алекс,Strom. V, 1; Р. gr. t. 9, col. 9; Strom. VII, 2, col. 409, 412; св. Кирил. Jepyc, Catech.XI. 14.

[90] Св. Атанас. Вел., Expositio fid. 2, t. 25, col. 204 B.

[91] Orat. 31, 4; t. 36, col. 137 A.

[92] De Trinit. I, 19.

[93] Св. Дамаскин, De fid. Ι, 8; t. 94, col. 816 В; ср. св. Јустин, Dial. cumTryph. 61; Тертулијан, Adv. Prax. с 8; Apologet. с 21; св. Иполит, Contra Noet. с.11; св. Атан. В., Desentent. Dionys. 15.

[94] Св. Дамаскин, De fid. I, 8; 94, col. 816 В

[95] Contra haer. II, 28, 6.

[96] Orat. 29, 8; t. 36, 84 С.

[97] Јн. 1, 1. 14; 1 Јн. 1, 1.

[98] Јевр. 1, 3; 1 Кор. 1, 24; Кол. 1, 15; 2 Кор. 4, 4.

[99] Св. Дамаск., De fid. I, 6; col. 804 Α.

[100] Јн. 1, 12; ср. 1 Јн. 1, 1.

[101] Lib. Qouest. 83, quaest. 37.

[102] Јн. 1, 18. 14; 3, 16. 18; 1 Јн. 4, 9. Св. Дамаскин вели: Син се назива Јединородним jep je Он једини од јединога Оца на тако јединствен начин рођен(μονογενής δε, ότι μόνος έκ μόνου του Πατρός μόνως έγεννήθη), јер никакво друго рођење није слично рођењу Сина Божјег, нити има другог Сина Божјег (Defid. Ι, 8; col. 816 С.)

[103] Рм. 8, 12.

[104] Кол. 1, 12; ср. св. Атанас. Вел. Expositio fid. 2.

[105] Св. Дамаскин, De fid. Ι, 18; col. 812 В.

[106] ср. Јн. 1, 12. 13; 3, 3. 5; 1 Петр. 1, 23; Рм. 8, 14; Гал. 4, 47. Св. Атанас.Вел., De incarn. et contra arian. n. 8.

[107] Види нарочито: св. Атанас. Вел., Contra Apollinar. 1, 9; De Synod. 47. 48.50. 51. 52. 53 54. 40; Epist. ad afros, 6. 8. 9. 5; De decret. Nis. synod. 19. 20.

[108] Јн. 15, 26; ср. Мт. 10, 20; Лк. 10, 12; Д. А. 1, 1628; 2 Петр. I, 21; Јевр. 3, 7; 10, 15.

[109] Св. Иларије пише: „Од Оца исходи Дух Истине, али се Сином шиље од Оца (а Patre procedit Spiritus veritatis, sed a Filio a Patre mittitur)” (De TrinitVIII, 20). Св. Амвросије вели: „Син говори: Дух Свети од Оца исходи (Јн. 15,26); ипак због заједнице и јединства природе шиље се од Сина (propter societatem unitatemque naturae a Filio mittitur)” (Tract. de Trinit; P. lat. t. 17, col. 520).

[110] На св. Педесетницу Православна Црква се молитвено обраћа Св. Духуовим речима: Всесвятый Душе, исходяй изь Отца, и Сыномь пришедьй кь безкнижнымь ученикомь (То πανάγιον Πνεύμα, το προϊόν έκ τού Πατρός, καί διΥιού ενδήμησαν τοις άγραμμάτοις μαφητάϊς) (Егзапостилар).

[111] Јн. 14, 16. 17.

[112] Ис. 11, 2; 61, И; Лк. 4, 18.

[113] Јн. 16, 7.

[114] Јн. 20, 21. 22; Д. А. 1, 8; 2, 14.

[115] Гал. 4, 6.

[116] Канонь, песнь 6, на јутрењу св. Педесетнице.

[117] De fid. Ι, 7; col. 805 А. В.

[118] Види, infra: Символи, стр. 50-53.

[119] IV Васељ. сабор, Binii Concil. Т. III, р. 339.

[120] Теодорит, Eccles. hist. V, 11.

[121] De Spir. Sancto.

[122] Св. Дамаскин, De fid. I, 8; col. 816 С. Св. Кирил Александриски пише: „Ми знамо да Дух исходи од Оца, али не истражујемо на који начин исходи,држећи се у оним границама, које су нам поставили богослови и блажени људи” (De Trinit. с. 19).

[123] Св. Григор. Богосл., Orat, 39, 12; t. 36, col. 348 В.)

[124] Он, Orat. 41, 9; t. 36, col. 441 В. С.

[125] Epist. 125.

[126] Св. Григор. Богосл., Orat. 32, 5; t. 36, col. 180 В.

[127] De Spir. Sancto, с 11.

[128] De fid. Ι, 8; col. 821 ВС.

[129] Хвалитна стихира, на грчком она гласи: То Πνεύμα το άγιον, ην μεν άεί,και εστί, και εσται, ούτε άρξάμενον, ούτε παυσόμενον, αλλ’ άει Πατρι και Υίωσοντεταγμένον, και συαριθμούμενον · ζωή, και ζωοποιοϋν · φως, και φωτόςχορηγόν, αύτάγαθον, και πηγή άγαθότητος · δι’ ου Πατήρ γνωρίζεται, και Υιόςδοξάζεται, και παρά πάντων γινώσκεται, μία δύναμις, μία σΰνταξις, μία προσκύνησις τής αγίας Τρίαδος.

[130] Хвалитна стихара. На грчком гласи: То Πνεύμα το άγιον, φως, και ζωη, και ζώσα πηγή νοερά. Πνεύμα σοφίας, Πνεύμα συνέσεως · αγαθόν, εϋθές, νοερόν, ηγεμονεύον, καθαΊρον τα πταίσματα. Θεός, και θεοποιούν · πΰρ, έκ πυρός προϊόν, λαλούν, ενεργούν, διαιρούν τα χαρίσματα δι’ ου Προφήται άπαντες,κάιΘεού Απόστολοι, μετά Μαρτύρων έστέφθησαν ξένον άκουσμα, ξένον θέαμα,πύρ διαιροΰμενον εις νομάς χαρισμάτων.

[131] Стихирана вечерњу св. Педесетнице, на Госп. воззв. Слава и нынe. — Црква молитвено и богослужбено исповеда да намь је Господ Христос „вь великiй спасительный день Пятдесятницы праздника” показао „тайну святыя и единосущныя, и соприсносущыя, и нераздьлимыя, и несиянныя Троицы” (Из коленопреклоне молитве у недељу св. Педесетнице).

4 Comments

  1. Moja cerkica od 5godina je sanjala malu zelenu,debelu zmiju kako ju je liznula po nogici,a majku joj ujela za jezik,pa samo onda ja i ona tukli tu zmiju,ugnjecili i ona je pobegla.inace taj dan je moja supruga otisla u bolnicu da uradi kiretazu,jer je imala spontani pobacaj.nisam sujetan,al cisto pitam kakav li je znak tome,..

  2. Предраг

    Дивно је имати на располагању овакво штиво за читање, које помаже да наслутимо несхватљиво.
    Хвала оцу Јустину, а хвала и вама на труду.

  3. Bog vas blagoslovio,Dogmatika kao hleb nasusni ponovo na sajtu.Hvala vam na strpljenju i trudu.

  4. Хвала Вам пуно на труду. Свако добро и Бог вас чувао.