Догматика Православне Цркве – Том I

ДЕО ПРВИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Бог у суштини

 

18. Ум Божји

 

Као самобитни, вечити и апсолутни дух, Бог поседује свесавршени, вечити ум. У Божјем уму све је безгранично и бескрајно. Ту нема границе између бити и знати. Његово је знање у сваком погледу свезнање. Нема мере ни његовој природи ни његовом знању. Стога Свето Откривење учи да знању Божјем нема мере,[1] Бог је — Господ знања.[2] Савршено знање и савршена мудрост су на тајанствен начин једно у Богу; у Њему је дубина мудрости и знања.[3] Нема сумње да Божје знање није разултат спољних утисака, прерађених затим у уму мисленом делатношћу. Бог зна на начин несхватљив за наш ум. То Свето Откривење потврђује говорећи: Ко позна ум Господњи (τίς εγνω νουν Κυρίου)?[4]

 

Својства ума Божјег

 

а) Свезнање (παγγνωσ1α) је својство ума Божјег, којим Бог на најсавршенији и најпотпунији начин зна и себе и све остало. Непосредни предмет Божјег сазнања јесте биће и својства самога Бога. У Богу као бићу самобитном, вечном и неизмешьивом, савршено самосазнање и свезнање је непосредни, вечни акт. Самосазнање човеково, као тајанствена суштина боголике душе његове, у сравњењу са Божјим самосазнањем није друго до бескрајно далеки одблесак, који никако не може да проникне у суштину Божјег самосазнања, које је за сваки створени ум ограђено наприступном светлошћу.[5] На то указује сам Спаситељ говорећи: Никтоже знаетъ Сына токмо Отецъ, ни Отца кто знаетъ токмо Сынъ.[6] Погружен у божанске тајне, Апостол благовести: Кто бо весть отъ человекъ, яже въ человеце, точно духъ человека, живущiй въ немъ? Такожде и Божiя никтоже весть, точiю Духъ Божiй.[7] Ма с које стране човек посматрао ум Божји и његова својства, он се мора придружити светом Иринеју, и са њим рећи: Бог је сав-ум, сав-разум, сав-дух делатни, сав-светлост.[8]

У односу према твари Божје знање се јавља као свезнање: Нема твари Њему непознате, него је све голо и откривено пред очима његовим.[9] Очи су Господње на сваком месту гледајући зле и добре.[10] Богу су позната одувек сва дела његова;[11] Он надгледа све што јо под небом, знајући шта је на земљи, све што створи.[12] Бог је већи од срца нашег и зна све (γινώσκει πάντα).[13]

Знајући све ствари савршено и непосредно, да ли Бог својим свезнањем, које се с обзиром на будућност јавља као предзнање (πρόγνωσις), на неки начин умањује, стешњава, предодређује слободу твари у њеној делатности и самоопредељењу? Иако унапред зна све мисли, сва осећања, сва дела људска,[14] Бог ипак тиме не умањује, нити стешњава, нити предодређује мисли, осећања, дела људска, јер је сама слобода дар Божји човеку, чија неприкосновеност чини човека човеком, тј. боголиким бићем. Поред тога, предвиђајући дела људска, Бог у исто време предвиђа и слободу људску као узрочника и извршиоца тих дела.Унапред знајући све мисли људске, и осећања, и дела, Бог их зна као слободне мисли, као слободна осећања, као слободна дела, а не као неопходна.[15] У ствари, Божје предзнање је знање и гледање свих мисли људских, и осећања, и дела, у стању њиховог збивања, јер за Бога не постоји ни прошлост ни будућност већ је све садашњост. Као што наше посматрање извесних предмета ван нас не условљава собом њихово постојање, тако и предзнање Боје не условљава собом слободна дела људска, јер их Бог предвиди и зна онаквима, каквима их замишљају и остварују сами људи у слободи својој. Свети Дамаскин расуђује: „Предзнање Божје (ή πρσγνωσις τοΰ Θεού) је истинито и непроменљиво, али оно ни у ком случају није узрок онога што ће се десити, него Бог унапред зна (προγινώσκει) да ћемо ми учинити ово или оно. Он унапред зна многе ствари које Њему нису по вољи, али није стога Он њихов узрок. Као што лекар није узрок болести када унапред распозна (προέγνω) да ће се неко разболети, већ је обољење последица неког другог узрока који изазива болеет, а предзнање (ή πρόγνωσις) лекарево је ствар његове вештине, — тако и Бог није узрок онога што ћемо ми учинити, већ наша слободна воља.”[16] По блаженом Августину, Бог унапред зна сав низ узрока свих збивања у свету, али у том низу воља наша заузима важно место. Она има у себи онолико силе колико јој је Бог допустио да има, предвидевши унапред њену будућу силу и будућу делатност; и када она пројављује ту своју силу, она то чини као потпуно слободно биће, као поседник те силе. Човек греши не зато што је Бог предвидео да ће он грешити, нити греши по некој неопходности (fatum) или случајности (fortuna), већ што сам хоће; а Бог, предвиђајући то, показује да не може бити обманут. Ко не жели грешити, тај не греши, што је Бог такође предвидео, знајући да он неће зажелети да греши.[17]

 

б) Премудрост (πανσοφία) је својство ума Божјег које се пројављује у најцелисходнијем стварању света, промишљању о свету, и спасењу света. У тајанственој суштини својој премудрост Божја је једно са свезнањем Божјим. Стога се у Светом Откривењу и говори: У Него премудрость и сила, у Тога советь и разумъ.[18] Самобитна, вечна, неизмењива по себи као и само биће Божје, премудрост Божја се пројављује у делима и дејствима Божјим. Богонадахнути псалмопевац диви се мудрости свега Божјег: Яко возвеличишася дела твоя, Господи, вся премудростiю сотворилъ еси.[19] Највиша и најмања створења сведоче о неизреченој премудрости Божјој. „Диви се Господу, саветује свети Златоуст, не само што је створио сунце и небо него што је створио мрава: та животињица, и ако мајушна, претставља собом велики доказ премудрости Божје”.[20] Осим васељене као творевине Божје премудрост Божју посведочавају још и начин Божјег промишљања о свету као и план и средства за спасење света. Они садрже у себи премудрост Божју у тајности сакривену.[21] Дивећи се томе, свети Апостол узвикује: О, глубина богатства и премудрости и разума Божiя! яко неиспытани судове Его и неизследовани путie Его.[22] Због тако неисказане, безграничне и вечне мудрости, Откривење и назива Бога јединим премудрим,[23] и премудрошћу.[24]

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Пс. 146, 5.

[2] 1 Цар. 2, 3.

[3] Рм. 11, 33; ср. Ис. 11, 2.

[4] Рм. 11, 34; 1 Кор. 2. 16; Ис. 40, 13; ср. Прем Сол. 9, 13; Сирах. 1, 5.

[5] ср. 1 Тм. 6, 16.

[6] Мт. 11, 27; ср. Јн. 6,46.

[7] 1 Кор. 2, И; ср. Рм. 11, 33; Јов. 36, 23.

[8] Contra haer. II, 28, 4.

[9] Јевр. 4,13; ср. Јерем. 23, 24; Јов. 34,21; Пс. 138, 79; Дан. 13,42; Ис. 46,10.

[10] Прич. Сол. 15, 3; ср. Пс. 138, 16; Сирах. 23, 27-29.

[11] Д. А. 15, 18; Прем. Сол. 23, 29. У јутарњим молитвама православни се обраћа Господу… сокровенная человековъ яве предведый. (Молитвы утреннiя, молитва пятая)

[12] Јов. 28, 24; ср. Пс. 146, 4; 49, 11; 32, 14-15.

[13] 1 Јн. 3, 20; ср. Мт. 9, 4; Мк. 2, 8; Лк. 5, 22; 1 Кор. 4, 5.

[14] ср. Пс. 138, 24; 118, 168; 37, 10; Мт. 6, 6; Дан. 13, 2.

[15] ср. Блаж. Августин, De liber. arbitr. III, 4.

[16] Dial. contra manich. 79; P. gr. t. 94, col. 1577 b; sr. De fid. II. 30, col. 972 A; Ориген, De princip. III, 1; св. Амвросије, De fide I, 7.

[17] De civit. Dei V, 9, 4; V, 10, 2.

[18] Јов. 12, 13; ср. Прич. Сол. 2, 6; Дан. 2, 21.

[19] Пс. 103, 24; ср. 91, 6; Прич. Сол. 3, 19; Јерем. 10, 12.

[20] De stat. hom. XII, 2.

[21] 1 Кор. 2, 7.

[22] Рм. 11, 33; ср. Јов. 9, 10; 5, 9; 36, 23.

[23] 1 Тм. 1, 17; ср. Прем. Сол. 7, 15.

[24] 1 Кор. 1, 24; ср. Кол. 2, 3.