Питање:
Помаже Бог! Можда није хришћански да ја постављам питање у вези овога, јер у њему има елемената осуде (а тај грех ме јако мучи) , али ћу га ипак поставити, јер ми стално пада на памет када ову (за мене) необичност видим у цркви. Заправо, понекад у цркви видим људе да кад прилазе иконама да их целивају, неке од њих додирну дланом као да хоће да покупе неку “енергију” са њих, а поједине иконе ни не пољубе већ их само дотачињу. Да ли је ово заиста чудно, или ја грешим, и како бих требао да се поставим према овој ствари? Хвала
Борислав
Одговор:
Драги Бориславе, Не видим у томе ништа чудно или повезано са сакупљањем енергија. Понашање у цркви и многе навике и обичају с тим у вези, настајале су вековима, у разним приликама и условима. Некада је био обичај, а и сада је делимично код Руса, Грка и других, да се у храму целивају не само једна или две иконе, оне које су постављене у средини као целивајуће, већ су људи ишли около и „јављали се” светитељима који су насликани на зидовима, на олтару или који су представљени на разним иконама које се на разним местима могу наћи у црквама. Знам за сигурно, да су они то радили најнормалније, из простог разлога јер су волели и св. Николу, и св. Јована и св. Стефана и друге светитеље који су били изображени на разним иконама у храму. Знам да је многим бакама просто било жао да прођу поред неког светитеља у храму а да му се не „јаве”, да не укажу поштовање и љубав према њему. То је било спонтано.
Е сада, многе од тих икона су се налазиле вишље, на местима где их баке или деде нису могли целивати, али су их могли дохватити руком, додирнути. Тако су се „јављали” или остваривали свој „контакт” са светима, исказивали поштовање и љубав према њима. Уз њих су често била и њихова деца и унуци, који су то гледали и чије рукице су баке пружале према светитељу. То је остало деци и када су порасла, и она више нису свесна када су и због чега то почела да раде. Само знају да се одувек тако радило, па су то чинили и са иконама које су биле доступне за целивање. Могуће је да су и други то видели од њих, па су помислили да можда то тако треба, да је то неки специјални и посебни начин приступања икони. Такође, могуће је да су неки, слаби у вери, у себи помислили и да је тако „практичније и хигијенскије”, додирнути икону уместо пољубити тамо где је већ много усана стављено… Али, ми не долазимо у цркву да гледамо шта ко ради, како и зашто, да би га похвалили или покудили.
Поздравља те, о. Срба
