NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

PREPODOBNI NIKITA STITAT

DRUGA STOTINA PRIRODNIH I DUŠESLOVNIH POGLAVLJA O OČIŠĆENJU UMA
 
1. Počelo ljubavi prema Bogu jeste zanemarivanje vidljivih i ljudskih stvari, sredina – očišćenje srca i uma (od čega dolazi otvaranje umnih očiju uma i poznanje u nama skrivenog Carstva nebeskog), a kraj – nezadrživa čežnja za natprirodnim darovima Božijim i prirodna želja sjedinjenja sa Bogom i spokojstva u Njemu.
2. Mir duševnih sila, očišćenje uma i useljenje Svete Trojice postoji u prisustvu ljubavi Božije, delanja mislenih dela i učestvovanja u nepristupnoj svetlosti. Jer, Gospod govori: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
3. Slovesnost priznaje tri stanja života: telesno, duševno i duhovno. Svaki od njih ima svoje sopstveno raspoloženje života, samo njemu svojstveno i različito od ostalih.
4. Telesno stanje života znači potpuno predavanje uživanjima i zadovoljstvima sadašnjeg života. Ono nema ništa od duševnog ili duhovnog stanja, čak i ne želi da bilo šta stekne. Duševno stanje se nalazi na sredini između greha i vrline. Ono znači staranje o podmirivanju i zdravlju tela i briga oko ljudske slave. Izbegavaju se telesna dela, ale ne postoji staranje oko vrlina, ni oko greha. Oko vrline ne postoji staranje usled surovosti i napora [koji za nju vezan], a oko greha – usled straha da se ne izgubi ljudska pohvala. Duhovno stanje znači izbegavanje oba prva stanja i rđavosti koja im je svojstvena. Budući slobodni od oba, [oni kojima je ono svojstveno] na srebrnim krilima ljubavi i bestrašća preleću preko njih, ne dozvoljavajući sebi ništa od zabranjenog i izbegavajući divljinu zla.
5. Oni koji žive telesno, koji svagda u sebi imaju telesno razmišljanje i koju su potpuno telo, ne mogu ugoditi Bogu. Njihovo razmišljanje je pomračeno i oni uopšte ne učestvuju u zracima božanstvene svetlosti. Oblaci strasti koji su, naime, na njih nalegli, kao visoke stene od njih odbijaju duhovne zrake, te ostaju bez svetlosti. Budući rastrojeni u unutrašnjim duševnim čulima, oni ne mogu da pogledaju na mislenu krasotu Božiju, da vide svetlost zaista istinskog života i uzdignu se iznad ništavnih vidljivih stvari. Međutim, oni kao da su postali stoka, prepunivši se svetskim osećanjem i privezavši dostojanstvo slovesnosti za čulne i ljudske stvari. Oni sav svoj trud i staranje okreću na vidljive i prolazne stvari, ratujući međusobno zbog njih, pa čak i duše svoje polažući za njih. Prilepivši se za bogatstvo, slavu i telesna uživanja, oni smatraju da su lišeni velikih stvari ukoliko ih nemaju. Njima je pravedno, u ime Božije, upućena proročka reč: Neće Duh moj prebivati sa ovim ljudima doveka jer su plot (Post. 6, 3).
6. Oni koji žive duševno i koji se nazivaju duševnim kao da su poluumni i kao da su ukočeni. Oni nikada nemaju nikakvo usrđe da se potrude na delu vrlina i ispunjavanja zapovesti Božijih, već samo radi slave ljudske izbegavaju očigledno prekorna dela. Obuzeti samoljubljem, koje hrani pogubne strasti, oni sve staranje okreću na čuvanje zdravlja i naslađivanje tela, izbegavajući svaku skorb, trud i zlopaćenje zbog vrline. Oni i preko potrebe neguju telo, koje nam je neprijateljsko. Držeći se rečenog načina života i ponašanja, oni um čine zemljanim, debelim od strasti i postaju nesposobni za primanje mislenih i božanstvenih stvari, kojima se duša odvaja od veštastva i sva ustremljuje ka mislenim nebesima. Oni stradaju na rečeni način stoga što ih je savladao veštastveni duh, usled čega vole svoje duše i svemu pretpostavljaju ispunjavanje svojih prohteva. Budući tuđi Duhu Svetome, oni i ne učestvuju u Njegovim darovima. Utoliko se kod njih neće videti ni božanstveni plodovi, tj. ne samo ljubav prema Bogu i bližnjemu, radost u siromaštvu i nevoljama, duševni mir, iskrena vera i svestrano uzdržanje, već ni umilenje, suze, smirenje i saosećanje. Kod njih je sve puno nadmenosti i gordosti. Oni nemaju sile da ulaze u dubine Duha. Oni, naime, nemaju svetlosti koja bi ih rukovodila i otvarala im um za razumevanje Pisma. Oni čak i druge nerado slušaju kad im o rečenome govore. Stoga je pravedno za njih rekao apostol: A duševni čovek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost (1. Kor. 2, 14). On ne zna da je zakon duhovan i da se jedino duhovno i može shvatiti.
7. Oni koji hode u Duhu i koji su u potpunosti primili duhovni život, ugađaju Bogu, posvetivši mu se kao nazoreji i svagda se starajući samo o jednome, tj. da čiste svoje duše podvižničkim naporima i da čuvaju zapovesti Gospodnje. Oni su spremni i krv svoju da proliju iz ljubavi prema Gospodu. Oni telo svoje iscrpljuju postom i bdenjem, debljinu srca stanjuju suzama, udove svoje umrtvljuju zlopaćenjem, um ispunjavaju molitvom i poučavanjem, čineći ga svetlim, svoje duše oslobađaju od telesnih pristrašća odbacivanjem svojih prohteva, postajući potpuno duhovni. Stoga ih svi smatraju duhovnima i zaista se pravedno nazivaju duhovnima. Idući ka bestrašću i ljubavi, oni se okriljuju na umozrenje tvorevine, primajući poznanje postojećeg kroz skrivenu mudrost u Bogu, koja se daje jedino onima koji su postali viši od uniženog tela. Na rečeni način prevazišavši svako svetsko čulo i prosvećenom mišlju stavši iznad čula, oni postaju svetli razumom, te u Crkvi i mnogobrojnom sabranju saopštavaju blage reči iz čistog srca. Oni su za ljude so i svetlost, kao što je Gospod rekao: Vi ste so zemlji… Vi ste svetlost svetu (Mt. 5, 13; 14).
8. Otpočinite, i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45, 11). Eto glasa Božanstvene reči i onaj ko hoće može je delatno poznati. Onaj ko se jednom odrekao od mnogometežnog života i njegove pogubne sujete, sa velikom pažnjom i tihovanjem treba marljivo da ispituje svoju unutrašnjost sve dok ne pozna da je Bog u njemu, budući da je Carstvo Božije unutra u čoveku. Štaviše, i onaj ko na rečeni način postupa jedva može nakon mnogih godina iz duše da izgladi rđave obraze, potpuno obnovivši drevnu krasotu za Onoga koji mu je darovao.
9. Prethodno položeni u nas otrov zla jeste obilan. Stoga je, da bi se očistio, neophodan je veliki oganj, tj. suze pokajanja i dobrovoljni podvižnički napori. Jer, mi se od skverni greha čistimo ili dobrovoljnim naporima, ili nevoljnim skorbima. Ukoliko prethodi ono što je po volji, ne postoji nužda za nevoljnim. Ukoliko prvo ne donosi neophodno očišćenje unutrašnjosti čaše i zdele (Mt. 23, 25), šalje se drugo u većem stepenu kako bi se u nama vaspostavilo drevno stanje. Rečeno biva po domostroju našeg Veštaka.
10. Ismejavaju se nad blagočašćem i sami su ismejani delima oni koji se nisu odrekli [sveta] kao što priliči, od samog početka ne ushtevši da imaju učitelja i rukovoditelja, sledeći svoju razumnost i sami sebi izgledajući naučeni (Is. 5, 21).
11. Bez velike opitnosti u lekarskoj nauci niko ne može tačno znati uzrok i lekarstvo telesnih bolesti. Ni bez dugog podvižništva se [ne mogu lečiti] duševne bolesti. U prepoznavanju, naime, telesnih bolesti lako dolazi do grešaka, usled čega je na delu samo malobrojnim dostupno njihovo tačno raspoznavanje. Još lakše je pogrešiti u duševnim bolestima, budući da je njihovo raspoznavanje još teže. Ukoliko je duša prevashodnija od tela, utoliko je teže prepoznavati njene strasti od bolesti tela, koje je čulno vidljivo.
12. Glavne i osnovne vrline su zajedno sa stvaranjem položene u čovekovu prirodu. Iz njih se kao iz četiri izvora pune vodom reke svih drugih vrlina, napajajući grad Božiji, tj. čisto srce, tešeno suzama. Onaj ko ih je sačuvao celovitim od duhova zlobe, ili ko ih je nakon pada mnogim naporima pokajanja podigao, u stvari je sebi sazidao carski dom i palatu, u kojoj obitava Car svih. Onima koji su se ukrasili na rečeni način, On daje i raspodeljuje svoje bogate darove.
13. Život je kratak, budući vekovi beskrajni, a vremena u ovdašnjem životu je malo. Čovek, tj. veliko i malo živo biće, kome je dato kratko vreme, u stvari je nemoćan. Vreme je, dakle, kratko, čovek nejak, a nagrada koja se daje kao plata za podvige velika. Postoje i mnoga iskušenja i opasnosti, koje mu prete u kratkom životu.
14. Bog hoće da se delanje revnosnih podvižnika podvrgne velikim ispitivanjima, a ne da ostane bez iskušenja. On na njih popušta oganj iskušenja i privremeno sakriva svoju blagodat odozgo, ponekad dopuštajući duhovima zlobe da uznemire tišinu njihovih pomisli kako bi video usmerenje njihove duše, tj. kome hoće više da ugađaju – Tvorcu i Dobrotvoru svome, ili svetskom osećanju i prevari uživanja. Potom im On ili udvostručava blagodat, ukoliko napreduju u Njegovoj ljubavi, ili ih bičuje iskušenjima i skorbima, ukoliko su pristrasni prema [zemaljskim] stvarima, sve dok ne steknu mržnju prema vidljivim stvarima usled njihove nepostojanosti i dok gorčinu uživanja njima ne potope suzama.
15. Ukoliko mir pomisli bude pomućen od strane duhova zlobe, odmah i teloljubivi besi i lovci puštaju učestale raspaljene strele pohote na um koji se brzo penje na visinu. Ukoliko mu je uspinjanje presečeno, um upada u neprilična i pomešana kretanja, te neuravnoteženo telo počinje da ustaje na duh. Ono golicanjem i raspaljivanjem um svlači dole, želeći da ga pogrebe u jamu uživanja. I kada Gospod Savaot ne bi skratio rečene dane i kada svojim slugama ne bi dao silu trpljenja, niko ne bi ostao (Mt. 24, 22).
16. Iskusni i vešti bes bluda za jedne postaje pad i rov blata, za druge – pravedni bič i žezal, a za treće – duševno mučenje i iskustvo. Prvo se primećuje kod početnika koji lenjo i nemarno vuku breme podviga, drugo – kod onih koji su dospeli do sredine u vrlini ukoliko se sporije protiru ka njoj, a treće – kod onih koji su krilo uma već pružili ka umozrenju, tek pošto su napravili silni poriv ka savršenom bestrašću. Svakome se rečeno po domostroju odozgo šalje na korist.
17. Pad i rov blata jeste bes bluda za one koji u savršenom nemaru provode svoj monaški život. On njihove udove raspaljuje ognjem pohote, upućujući ih u načine da tvore volju tela i bez opštenja sa drugim telom. O rečenome je sramno i govoriti i pomišljati. Oni oskrnavljuju svoje telo, kao što je kazano (Jd. 8), jedući plod slanog uživanja. Oni se u izgledu ispunjavaju mrakom, sa pravom se lišavajući boljega. Za njih je lekarstvo, ukoliko požele, toplo pokajanje i suzno umilenje, koje se od njega rađa. Ono podstiče na izbegavanje zla, čisteći dušu od skverni i čineći je naslednicom milosti Božije. Imajući njega u vidu, mudri Solomon je pravedno rekao: Iscelenje će izgladiti velike grehe (Prop. 10, 4).
18. Navedeni bes pravedno postaje bič i žezal za one koji se u prvom bestrašću usavršavaju kroz delatno mudroljublje, napredujući ka većem savršenstvu. Jer, ukoliko se olenje i oslabe silu svog podvižništva, unekoliko nepažljivo poprimivši gledanje svetskog čula i poželevši ljudske stvari, po velikoj blagosti Božijoj na njih se pušta rečeni bes kao bič. On počinje da ih tuče ukoliko pomišljaju pomisli telesne pohote kako bi, ne trpeći ga, požurili da se domognu tvrđave svog marljivog delanja i pažnje, te se još usrdnije latili za svoja spasonosna dela, poprimivši naporniji vid života. Budući dobroljubiv, Bog neće da se duša koja je već napredovala vrati svetskom osećaju, već da stalno napreduje i usrdno preduzima savršenija dela, kako se bič zlobe ne bi približavao njenom obitalištu.
19. Iskustvo i žalac i mučenje po domostroju jeste rečeni duh i za one koji su prošli prvo bestrašće i došli do drugog, kako bi se, budući da im dosađuje, sećali svoje prirodne nemoći i pri mnoštvu otkrivenja od umozrenja ne bi ponosili, po reči Apostola (2. Kor. 12, 7). Videći ko je onaj ko se protivi zakonu njihovog uma, oni otresaju i samo tanano grehovno sećanje iz straha da ne prime osećanje prema sramnoj nečistoti koja se od njega rađa, te da oko svoga uma sa visine umozrenja ne svuku naniže.
20. Svoj um su mogli da sačuvaju neuznemirenim od najtananijih grehovnih sećanja jedino oni koji su se odozgo, kroz Duha udostojili da prime životvornu mrtvost Gospodnju i u svojim udovima i u mislima. Oni nose telo koje je mrtvo za greh, dok su duh obogatili životom kroz pravdu koja je u Hristu. Kod onih kojima je dat Hristov um u reči mudrosti, pokazuje se i neuznemiravana životvorna mrtvost u poznanju Božijem.
21. U duše koje se još čiste obično nekako ulazi duh pohote i gneva. Zbog čega? Da bi odbacili plodove Duha Svetoga, koji postoje u njima. S obzirom da se i radost slobode u izvesnoj meri razliva u pomenutim dušama, domostrojna mudrost (koja sve ustrojava na korist i želi da svagda svojim darovima privlači njihovu misao i da ih drži u nepokolebivom smirenoumlju), dozvoljava da ih napadnu rečeni duhovi, čime shvataju da ne treba da se prevaznose nad drugima svojom velikom slobodom i bogatstvom darova i da ne treba da pomisle da su svojom silom i razumnošću stekli veliku palatu mira. Ona sama, pak, sakriva svoje dejstvo kako bi, poraženi strahom od pada, čvrsto stojali u čuvanju blaženog smirenoumlja i u ubeđenju da su još vezani telom i krvlju, te iskali utvrđenje svojstveno prirodi, u kome bi mogli biti sačuvani silom Duha.
22. Naše iskušenja je saobrazno sa bolešću strasti koja nas je obuzela i sa grehovnom truleži koja se u nama nakupila. Sudeći po njima, gorka čaša opredeljenja Božijih rastvara se za nas ljuće ili milosrdnije. Ukoliko je veštastvo greha koje se u nama nakupilo od slastoljubivih i životoljubivih pomisli lako izlečivo i lako ustupa pred lekovima, Lekar duša naših daje čašu iskušenja koja je rastvorena saosećanjem, budući da se kažnjavamo zbog ljudskih nemoći, svojstvenih čoveku. Ukoliko je, pak, ono teško izlečivo, prošavši u dubinu i izazvavši smrtonosnu truležnost s obzirom da je proizašlo od pomisli nadmenosti i krajnje gordosti, daje se nerastvorena čaša sa ljutošću gneva kako bi bolest, budući oslabljena i stanjena ognjem neprestanih iskušenja, najzad otišla od duša naših pod dejstvom smirenja, koje se od njih rađa, nakon što se slane pomisli potope u suzama i pošto se pred Lekarom duša naših u svetlosti smirenja pokažemo čisti.
23. Podvižnici ne mogu da izbegnu iskušenja koja dolaze jedno za drugim ukoliko ne poznaju svoju nemoć i ukoliko se ne budu smatrali tuđim svakoj pravednosti i nedostojnim svake utehe, svake časti i spokojstva. Lekar duša naših, Bog ima nameru da mi uvek budemo smireni i skrušeni, da se udaljavamo od svih ljudi i da ga podražavamo u stradanjima. Sam budući krotak i smiren srcem, On hoće da i mi sa krotošću i smirenim srcem hodimo putem Njegovih zapovesti.
24. Smirenje se ne sastoji u savijanju vrata, ili u zapuštenoj kosi, ili u neurednom, grubom i bednom odevanju, u čemu inače mnogi postavljaju suštinu rečene vrline. Ona se, pak, sastoji u skrušenosti srca i smirenju duha, kao što je kazao David: Duh skrušen i srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps. 50, 19).
25. Jedno je smireni govor, drugo smirenje, a treće smirenoumlje. Smireni govor i smirenje se kod podvižnika projavljuju pri svakom zlopaćenju i u spoljašnjim naporima vrlina. Jer, svi oni su upućeni na telesna delanja i vežbanja, pri čemu im duša nije uvek utvrđena na dobrom nastrojenju, te se pri susretu sa iskušenjima smućuje. Smirenoumlje, pak, kao božanstveno i veliko delo, javlja se samo kod onih koji su nailaskom Utešitelja već prešli sredinu, tj. već daleko otišli najkraćim putem vrlina, posredstvom svakog smirenja.
26. Pronikavši u dušu i teškim kamenom nalegavši na nju, smirenoumlje je pritiska i steže, usled čega joj se sva snaga iscrpljuje u nezadrživom izlivanju suza, od kojih se um čisti od svake skverni pomisli, te dolazi do viđenja Božijeg, pod čijim dejstvom je podstaknut da, slično Isaiji, uzvikne: O kukavni ja, jer se skruših, jer budući čovek i imajući nečiste usne i živeći u narodu koji ima nečiste usne videh Cara, Gospoda Savaota svojim očima (Is. 6, 5).
27. Ukoliko u tebe uđe duboki smireni govor, svaki visoki govor će otići od tebe. Ukoliko se smirenje ukoreni u dubini tvoga srca, i svaki površni i duboki smireni govor će otići od tebe. Ukoliko se odozgo obogatiš smirenoumljem, i spoljašnje smirenje i smireni govor jezika će nestati, po reči svetoga Pavla: A kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično (1. Kor. 13, 10).
28. Istinski smireni govor je od istinskog smirenja udaljen koliko i istok od zapada. Smirenoumlje koje Duh Sveti daje savršenima je savršenije i veće od istinskog smirenja koliko je i nebo više od zemlje, i duša od tela.
29. Onoga ko pri smirenom izgledu i odelu govori smireno, nemoj odmah smatrati i smirenim u srcu, kao što ni onoga ko govori visoko i visokosmerno nemoj odmah smatrati ispunjenim nadmenošću i gordošću. Naprotiv, najpre ih ispitaj i po plodovima ih poznaj.
30. Plod Duha Svetoga jeste ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 23). Plod suprotnog duha jeste mržnja, svetska malodušnost, duševni nered, srdačno uznemirenje, lukavstvo, ljubopitljivo razmišljanje, nemarnost, gnev, neverje, zavist, prejedanje, pijanstvo, svadljivost, osuđivanje, pohota očiju, nadmenost, gordost duše. Po pomenutim plodovima poznaj drvo. Na rečeni način ćeš verodostojno poznati kakvog je duha onaj ko govori sa tobom. Na njihova obeležja je još jasnije ukazao Gospod: Dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo (Mt. 12, 35). Jer, drvetu odgovara njegov plod.
31. U onima u kojima postoje i primećuju se plodovi Duha Svetoga i sam Bog obitava. Od njih izvire bistri izvor slova sa mudrošću i poznanjem, bilo da ih čuješ da govore smirenim rečima, ili da saopštavaju uzvišene stvari. U onima, pak, u kojima se ne primećuju plodovi i darovi Svetoga Duha, već plodovi suprotnog duha, postoji mrak neznanja Boga, gomila strasti i stanište neprijateljskih duhova, bez obzira da li smireno govore i izgledaju, ili da li govore o visokim stvarima sa izabranom odećom i spoljašnjim velikoljepijem.
32. Istina se ne ocrtava u licima, u spoljašnjem izgledu i rečima, niti Bog u rečenome počiva, već u skrušenom srcu, u smirenim duhovima i u dušama koje su prosvećene bogopoznanjem. Primećujemo da se poneko na rečima i spoljašnje postavlja ispod drugih, pred drugima o sebi upotrebljavajući smirene izraze radi lovljenja ljudskih pohvala, premda je iznutra pun nadmenosti, lukavstva, zavisti i zlopamćenja prema bližnjem. Ponekad se, naprotiv, vidi da neko naizgled visokomudrim rečima ratuje za pravdu ili ustaje protiv laži i prestupa božanstvenih zakona, jedino na istinu gledajući, dok je iznutra pun skromnosti, smirenja i ljubavi prema bližnjem. On se, uostalom, ponekad hvali u Gospodu, podražavajući svetoga Pavla, koji se hvali u Gospodu i govori: Najradije ću se hvaliti svojim nemoćima (2. Kor. 12, 9).
33. Bog ne gleda na spoljašnjost našeg govora ili delanja, već na duševno raspoloženje i nameru sa kojom činimo vidljiva dela i govorimo o mislenim stvarima. I ljudi koji druge prevazilaze u razumnosti više gledaju na silu reči i konac dela, po njima donoseći nepogrešivi sud. Međutim, uobičajenije je da čovek gleda na lice, a Bog na srce (1. Car. 16, 7).
34. Bog je odlučio da se u pokolenjima ne prekraćuje pripremanje Duhom Svetim Njegovih proroka ili prijatelja radi uređivanja Crkve Njegove. Drevna zmija ne prestaje da bljuje otrov greha u uši ljudi na pogubljenje duša. Zar utoliko pre On ko je ponaosob sazdao srca njihova (Ps. 32, 15) neće sa zemlje smirenja podići siromaha, i sa đubrišta strasti uzdići ubogoga (Ps. 112, 7), šaljući kao pomoć nasleđu svome mač Duha, koji je reč Božija (Ef. 6, 17). Prepodobni se odriču sebe započinjući smirenjem i penjući se na visinu poznanja. Njima se odozgo silom Božijom daje reč mudrosti kako bi blagovestili spasenje Crkvi Njegovoj.
35. Poznaj sebe samog, tj. stekni istinsko smirenje, koje te uči da se držiš smirenoumlja i da skrušavaš srce. Njega delaj i čuvaj. Ukoliko još nisi poznao sebe, nećeš znati ni šta je smirenje, uopšte se ne dotakavši njegovog delanja i čuvanja. Jer, samopoznanje je svrha delanja zapovesti.
36. Onaj ko je svojom čistotom dostigao do poznanja bića, poznao je sebe saglasno izreci: „Poznaj sebe“. Onaj, pak, ko još uvek nije dostigao do poznanja smisla naznačenja tvorevine i božanstvenih i ljudskih stvari, poznao je naravno stvari oko sebe i van sebe, ali nimalo nije sebe upoznao.
37. Drugo sam ja, a drugo ono što je u vezi sa mnom. Drugo je, takođe, ono što je u vezi sa mnom, a drugo ono što je okolo mene, i drugo ono što je izvan mene. Ja sam obraz Božiji, koji se vidi u umnoj, besmrtnoj i slovesnoj duši. Jer, ja imam um, tj. oca slova, nerazdeljivog od duše i jednosušnog sa njom. Ono što je u vezi sa mnom jesu usađene osobine čoveka da caruje i načelstvuje tvorevinom, da je slovesan i samovlastan slobodan. Ono što je okolo mene jeste ono što mogu da izaberem sopstvenim proizvoljenjem: da budem zemljoradnik, trgovac, učen čovek, mudroljubac. Ono što je izvan mene je sve ono što se navodi u društvenim počastima i u svetskom blagorodstvu, tj. bogatstvo, slava, čast, blagostanje, visoki činovi, ili suprotno, tj. siromaštvo, beslavlje, beščašće, nesreća.
38. Onaj ko je poznao sebe počinuo je od svih dela po Bogu i ušao u svetilište Božije, u misleno bogosluženje Duha i u božanstveno pristanište bestrašća i smirenja. Onaj, pak, ko sebe još nije poznao preko smirenoumlja i poznanja u trudu i znoju hodi putem ovoga života. O rečenome je David govorio: I bi preda mnom trud (i muka), dok ne uđoh u svetilište Božije (Ps. 72, 17).
39. Onaj ko je poznao sebe (kroz veliko čuvanje u odnosu na spoljašnjost, kroz napuštanje svetskih dela i strogo ispitivanje savesti) iznenadno stupa u dušu i neko božanstveno smirenje iznad reči, koje srcu donosi skrušenost i suze toplog umilenja. Onaj ko ispita njegovo dejstvo sebe smatra zemljom i pepelom i crvom, a ne čovekom, nedostojnim čak i života stoke. Zbog prevashodstva dara Božijeg [čovek] dospeva u dubinu smirenoumlja. Onaj ko se udostojio da prebiva u rečenom daru ispunjava se neizrecivom opijenošću umilenja. Izašavši iz sebe, on spoljašnjost ne smatra ni u šta, tj. jelo, piće i odevanje tela (izuzev najneophodnijega), budući da se promenio izmenom desnice Višnjega. (Ps. 76, 11)
40. Smirenje je najveće među vrlinama. Jer, one u koje se useli kroz iskreno pokajanje (uzevši za saputnicu molitvu sa uzdržanjem), ono odmah čini slobodnim od ropstva strastima, dajući mir njihovim [duševnim] silama, suzama im čisteći srce i ispunjavajući ih tišinom kroz nailazak Duha. Sa rečenim nastrojenjem, njima postaje jasan smisao poznanja Božijeg, te ulaze u umozrenje tajni Carstva Božijeg i smisao tvari. I ukoliko se udubljuju u dubinu Duha, utoliko se pogružavaju u dubinu smirenoumlja, usled čega u njima raste poznanje vlastite mere i nemoći ljudske prirode. U njima raste i ljubav prema Bogu i bližnjem, usled čega postaju ubeđeni da crpu osvećenje i od jednog pozdrava i bliskosti onih sa kojima opšte.
41. Smirenoumlje, umilenje i čista molitva ponajviše okriljuju dušu na čežnju ka Bogu i ljubav prema ljudima. Smirenoumlje skrušava duh, pokreće potok suza i uči da se vidi vlastita nemoć, predstavljajući pred očima neznatnost ljudskih mera. Umilenje čisti um od svega veštastvenog, prosvećuje oko srca i čini da je čitava duša blistava. Čista molitva, pak, čitavog čoveka spaja sa Bogom, čini da čovek postaje sudeonik anđelske trpeze, daje mu da okusi sladost večnih Božijih dobara, snabdeva ga riznicama velikih tajni i rasplamsava ljubavlju, podstičući ga da se usudi da svoju dušu polaže za prijatelje svoje, budući da se već uzdigao iznad granica telesne ništavnosti.
42. Sačuvaj mi ti dobri zalog smirenja koje čini bogatim, u koje se na čuvanje polaže sakrivena riznica ljubavi, u kome se čuvaju biseri umilenja, i u kome se kao na prestolu okovanom zlatom uspokojava Car, Hristos Bog, deleći darove Duha Svetoga njegovim privrženicima i udostojavajući ih velikih dostojanstava: smisla Njegovog poznanja. Njegove neizrecive mudrosti, prozrenja božanstvenih stvari, predviđanja ljudskih stvari, životvornog umrtvljivanja u bestrašću i najtešnjeg sjedinjenja sa Njim radi sacarovanja sa Njim u Carstvu Oca i Sina, kao što mu se sam molio, govoreći o nama: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja (Jn. 17, 24).
43. Ukoliko se onaj ko se delatno trudi u ispunjavanju zapovesti iznenada ispuni neiskazivom i neizrecivom radošću, izmenivši se nekom divnom i neopisivom promenom i gotovo svukavši telesno breme, zaboravljajući na hranu, san i druge prirodne potrebe, neka zna da ga je posetio Bog, proizvodeći u njemu životvorno umrtvljenje, koje ga uvodi u stanje besplotnih. Rečenog blaženog života vinovnica jeste smirenje, hraniteljka i majka – sveto umilenje, prijateljica i sestra – umozrenje božanstvene svetlosti, presto – bestrašće, kraj – Presveta Trojica, Bog.
44. Onaj ko je dostigao do rečenog vrhunca ne može da bude zadržavan uzama čula ni za šta tvarno. On ne obraća pogled ni na kakve životne utehe, ne razlikujući nedolično od doličnog. Kao što Bog podjednako daje kišu i sunce i pravednima i nepravednima, zlima i dobrima (Mt. 5, 45), i on ispušta i prostire zrake svoje ljubavi na sve, ne budući tesan u utrobi, već za sve budući bogat ljubavlju. On oseća tesnotu i težinu jedino kad ne može svima da čini dobro koliko bi hteo. I kao nekada iz Edema, javlja se drugi izvor umilenja iz koga teku četiri načela, tj. smirenoumlje, čistota, bestrašće i visoka nerasejana molitva, napajajući lice čitave mislene tvorevine Božije.
45. Oni koji nisu okusili sladost suza umilenja i koji ne znaju za njihovu blagodat i dejstvo misle da se one ničim ne razlikuju od onih koje se prolivaju za pokojnicima, izmišljajući mnoge vrste praznih pretpostavki i zaključke pune nedoumica. Međutim, one su nam urođene po prirodi. Ukoliko se gordost uma prekloni ka smirenju, a duša skupi oči pred prelešću vidljivih dobara, ustremivši ih jedino ka umozrenju prve neveštastvene svetlosti, odbaciće se svako osećanje prema svetu i stići će uteha od Duha. I iz nje, kao voda iz izvora, poteći će suze, naslađujući joj čula i ispunjavajući joj razum svakom radošću i božanstvenom svetlošću. Štaviše, one skrušavaju srce i um čine smirenoumnim u viđenju boljega. Ništa rečeno se ne može naći kod onih koji plaču i ridaju iz drugih razloga.
46. Nije moguće da se pokrene izvor suza bez najdubljeg smirenoumlja, kao što nije moguće biti smirenouman bez umilenja, koje nastaje nailaskom Duha. Jer, umilenje se Svetim Duhom rađa od smirenoumlja, a smirenoumlje od umilenja. Kao karike na lancu, oni se drže jedno drugog i vezuju jednom blagodaću, sačinjavajući neraskidivu svezu Duha.
47. Svetlost koja od Duha Svetog silazi na dušu obično odlazi usled mrzovolje, nemara i neopreznosti u odnosu na reči i jelo. Jer, nemar u odnosu na hranu i uopšte sita trpeza, te neuzdržanje jezika i nezadržavanje očiju nju izgone i čine nas pomračenima. Ukoliko se, pak, napunimo tamom, sve zveri šumske našega srca i lavići, tj. strasne pomisli sa rikanjem se razilaze po duši, tražeći sebi hranu u strastima, pokušavajući da ukradu skrivnicu koju je u nama položio Duh (Ps. 103, 20-21). Međutim, naša istinska prijateljica, tj. uzdržanje i anđelotvorna molitva ne samo da ne dozvoljavaju da se nešto slično desi u duši, već u umu čuvaju neugasivu svetlost Duha, srce čine tihim i čistim, toče božanstveno umilenje, dušu šire ljubavlju prema Bogu, čitavu je, u veselju i devstvenosti, sjedinjujući sa Hristom.
48. Slovesnosti je ponajviše svojstvena čednost i zdravoumlje [čistota] duše, čija majka i prijateljica jeste sveopšte uzdržanje, a otac – strah Božiji. Pretvorivši se u čežnju za Bogom i sjedinivši se sa stremljenjem prema božanstvenim stvarima, strah Božiji dušu čini slobodnom od straha, punom ljubavlju i majkom božanstvene slovesnosti.
49. Sjedinivši se sa dušom, strah je kroz pokajanje čini bremenitom pomislima o sudu, usled čega je obuzimaju patnje adske (Ps. 114, 3). Nju trzaju uzdasi i bolovi i stiskanja srca pri pomisli na buduće uzvraćanje za rđava dela. Kroz mnoge suze i napore umnoživši u unutrašnjosti razuma začeti duh spasenja, ona ga i rađa na zemlji srca svoga. Oslobodivši se od muke pri pomisli na ad i izbavivši se od stenjanja pod dejstvom [predstava] o sudu, ona u sebe prima čežnju i radost zbog budućih dobara, susrećući se sa prijateljicom, tj. sa čednošću i zdravoumljem, koji je iskrenom ljubavlju sjedinjuju sa Bogom. Sjedinivši se, pak, sa Bogom, duša oseća neizrecivo uživanje, usled čega već sa uživanjem i naslađivanjem proliva suze umilenja, postajući tuđa osećanju za bilo šta svetsko. Ona kao u izvansebnosti žuri za Ženikom, uzvikujući mu bezglasnim glasom: „Za tobom i za mirisom tvoga blagouhanja žurim. Reci mi gde se nalaziš, ti, koga je zavolela duša moja, gde napasaš, gde počivaš u podne čistog umozrenja, kako bih se možda našla u stadu pravednika (Pes. 1, 3; 6). Jer, svetlost velikih tajni je kod tebe“. I uvevši je u skrivnicu skrivenih tajni svojih, Ženik čini da postaje umozriteljnica naznačenja tvorevine sa mudrošću.
50. Nemoj govoriti u srcu svom da je već nemoguće da stekneš čednost devstvenosti nakon višestrukog razvrata i besnila tela. Jer, nakon usrdnog truda pokajanja uz zlopaćenje i duševnu toplinu, praćenu rekom suza umilenja, ruši se svaka tvrđava greha i gasi svaki oganj strasti, te se dešava novo rođenje odozgo nailaskom Duha Utešitelja. I duša opet postaje palata čednosti i devstvenosti. Došavši u nju u svetlosti neizrecivoj i radosti, natprirodni Bog zaseda na visinu njenog uma kao na prestol slave, dajući mir njenim silama, govoreći: „Mir vam od strasti koje vas napadaju. Mir svoj dajem vam radi vašeg prirodnog dejstvovanja. Mir svoj vam ostavljam radi dostizanja natprirodnog savršenstva“. Iscelivši trojičnim darivanjem mira trodelnost duše, uzdigavši je ka trojičnom savršenstvu i sjedinivši je sa sobom, Bog je već čini potpuno devstvenom, dobrom, prekrasnom, pomazavši je blagouhanjem ulja čednosti, i govoreći: „Ustani i priđi, bliska moja, dobra moja, golubice moja, sa delatnim mudroljubljem. Jer, eto zima strasti prođe, kiša slastoljubivih pomisli ode, mimoiđe, i cveće vrlina sa mirisom pomisli se javi na zemlji srca tvoga. Ustani, dođi meni sa poznanjem prirodnog umozrenja, dođi, golubice moja sama u pokrov i primrak tajanstvenog bogoslovlja i tvrde kao kamen vere u mene, Boga“ (Pes. 2, 10-14).
51. Od onih koji su se udostojili dobre izmene i ushođenja naviše, blažen je onaj ko je delatnim mudroljubljem preskočio stenu strasnih navika i posrebrenim krilima bestrašća sa poznanjem uzišao u misleni vazduh umozrenja svega postojećeg, a potom se podigao u mrak bogoslovlja, najzad počinuvši od svih dela svojih u Bogu blaženim životom. On je u savršenstvu postao zemaljski anđeo i nebeski čovek, proslavivši Boga u sebi, radi čega će i njega Bog proslaviti.
52. Oni koji ljube zakon Božiji imaju puno mira i za njih ne postoji uzrok sablazni. Jer, Bogu nije ugodno ono što se ljudima dopada, nego ono što možda ljudima ne izgleda dobro, ali je po svojoj prirodi veoma dobro za onoga ko zna smislove [naznačenja] bića i stvorenja.
53. Izvrsno je da čovek umre za svet i da živi za Hrista. Jer, u suprotnom, ne može da se preporodi, saglasno sa rečju Gospodnjom: Ako se ko ne rodi odozgo, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3, 3). Rečeno rođenje se zbiva pokoravanjem duhovnim ocima. Jer, ukoliko u sebe ranije ne primimo seme reči sa učenjem otaca i ukoliko nas ne usvoje Bogu, mi se ne možemo ponovo roditi. Dvanaestoricu apostola je jedan Hristos porodio, a oni sedamdesetoricu apostola. Njih je usvojio Bog i Otac, kao što Gospod govori: Vi ste sinovi Oca svoga koji je na nebesima (Mt. 5, 45). Stoga i sveti Pavle nama govori: Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih… Ugledajte se na mene (1. Kor. 4, 15-16).
54. Ukoliko se [čovek] ne pokori duhovnom ocu podražavajući Hrista (koji se pokorio Ocu svome do krsne smrti), znači da se neće ni preporoditi. Onaj, pak, ko nije postao ljubljeni sin dobroga oca, i nije se preporodio Slovom i Duhom, kako će sam postati dobar otac dobrih sinova i kako će roditi dobru duhovnu decu, sličnu ocu svome po dobroti? Drugačije rečeno, plod će svakako biti sličan drvetu.
55. Rđavo neverje je porod lukavog srebroljublja i najporočnije zavisti. Ukoliko je ono rđavo, nije li još rđavije ono što ga rađa? Jer, ono sinovima ljudskim ljubav prema zlatu čini poželjnijom od ljubavi prema Hristu. Ono čini da se Sazdatelj veštastva smatra nižim od tvorevine. One koji se rado slažu da istinu Božiju zamenjuju lažju, i da više poštuju tvar nego Tvorca (Rim. 1, 25), ono uči da se njoj služi više negoli Bogu. Rečeni porok je veoma rđav, usled čega se i naziva drugim idolopoklonstvom. Utoliko je još rđavija duša koja proizvoljno [svojevoljno] boluje od njega.
56. Ukoliko hoćeš da budeš prijatelj Hristov, omrzni zlato i nenasitu ljubav prema njemu. Jer, ono ka sebi privlači razum onoga koji ga ljubi. Ono ga odvaja od najslađe ljubavi prema Gospodu Isusu, koja se ne projavljuje u rečima, nego u ispunjavanju Njegovih zapovesti. Ukoliko poželiš zlato, svakako ćeš ga, avaj, dobiti, naravno, ukoliko se ljubav prema njemu može smatrati dobitkom, a ne velikim gubitkom u odnosu na ljubav prema Hristu. Znaj da ćeš u rečenom slučaju Hrista potpuno izgubiti, tj. Boga, koji je glava ljudima i bez koga im nema života i spasenja.
57. Ukoliko voliš zlato, ti ne voliš Hrista. Ukoliko ne voliš Hrista, a voliš zlato, treba da shvatiš kome rečeni nasilnik hoće da te upodobi. Onome koji beše učenik, premda neverni, i prijatelj, premda se pokazao kao zaverenik, koji je zlo ustao na opšteg Vladiku, bedno otpao od vere i ljubavi prema Njemu i bacio se u dubinu očajanja. Uplaši se rečenoga primera i beži od zlata i ljubavi prema njemu kako bi stekao Hrista, ukazujući istovremeno i istinsku ljubav prema sebi. Jer, vidiš kakav je udeo onoga ko je upao u navedeni [greh].
58. Bez priziva odozgo nikada nemoj iskati da dobiješ prvenstvo [u činu], tj. jedino uz pomoć zlata ili ljudskog posredovanja, čak i ako primetiš da imaš snage da pomažeš dušama. Jer, tri moguće nevolje mogu da te susretnu, i jedna će se svakako desiti: ili će negodovanje i ljutina Božija naići na tebe kroz različite napasti i skorbne okolnosti, pri čemu će na tebe ustati ne samo ljudi, nego i skoro čitava tvar, te će ti život biti pun uzdisanja, ili ćeš sa velikim beščašćem biti svrgnut pošto te nadvladaju drugi, ili ćeš umreti pre svog vremena, budući posečen iz ovoga života.
59. Niko ne može da smatra ništavnom slavu i beščašće i da bude iznad uživanja i patnje ukoliko se nije udostojio da vidi čime se stvari završavaju. Ukoliko, pak, uvidi da se svaka slava, svako zadovoljstvo i uteha, svako bogatstvo i dobrobit završavaju ničim, s obzirom da smrt sve odnosi i uništava i ukoliko pozna očiglednu ispraznost ljudskih stvari, on će svoja čula okrenuti prema kraju božanstvenih stvari. On se, dakle, vezuje uz one [stvari] koje opstaju i koje ne mogu da propadnu. Ištući ih, on postaje viši od patnje i uživanja zemaljskih: od patnje stoga što je u duši pobedio slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje, i od uživanja – stoga što je od duše odvojio svetsko čulo. On je svagda jednak, bez obzira da li ga poštuju ili beščaste, da li ga okružuju patnje ili ugodnosti, za sve blagodareći Bogu i pomišlju ne silazeći dole.
60. Marljivi može i po snoviđenjima da prepoznaje pokrete i raspoloženja duše, te da u skladu sa njima usmerava staranje o ustrojstvu svog [duhovnog] stanja. Jer, telesni pokreti i duševna maštanja se odvijaju u skladu sa unutrašnjim nastrojenjem čoveka i njegovim brigama. Onaj ko ima veštastvoljubivu i slastoljubivu dušu, mašta o sticanju stvari i novčanim dobicima, o ženskim oblinama i strasnim zagrljajima, usled čega mu se dešavaju oskrnavljenja tela i odeće. Onaj ko ima lakomu i srebroljubivu dušu u snu svagda vidi zlato: čas traži uplate, čas umnožava postotke, čas dobijeno sakriva u kasu, čas kao da mu se sudi zbog nemilosrdnosti. Onome ko je gnevljiv i pun zavisti pričinjavaju se da ga gone zveri ili otrovni gmizavci, usled čega oseća veliki užas i strah. Onaj, pak, ko je u duši pun taštine mašta o svojoj slavi, o bučnim narodnim dočecima, i o činovima i starešinstvima koja mu se nude i uručuju, prema čemu i budan ima sklonost. Onaj čija je duša gorda i ispunjena nadmenošću vidi sebe kako se vozi u blistavim kočijama ili kako leti na krilima po vazduhu, dok ostali trepte pred veličinom njegove vlasti. Na sličan način i bogoljubivi čovek, kao revnostan za vrlinska dela i pravedan u podvizima blagočašća, u snu vidi ili događanje budućih stvari, ili otkrivenje strašnih viđenja, imajući dušu čistu od uticaja veštastva. Budeći se, on se svagda nalazi u molitvi sa umilenjem i mirnom ustrojstvu duše i tela, sa suzama na obrazima i besedom sa Bogom na ustima.
61. Ono što nam se predstavlja u snu su ili snovi, ili viđenja, ili otkrivenja. Snovi u uobrazilji uma ne ostaju neizmenljivi. Njihovi predmeti se menjaju, tj. jedni potiskuju druge ili se menjaju u druge. Od njih nema nikakve koristi i samo njihovo maštanje iščezava zajedno sa buđenjem. Njih marljivi treba da preziru. Viđenja sve vreme ostaju nepromenljiva, ne preobražavajući se jedno u drugo. Ona ostavljaju pečat u umu, usled čega na mnoge godine ostaju nezaboravna. Ona pokazuju dešavanja budućih stvari i duši donose korist, privodeći je u umilenje kroz predstave strašnih izgleda. Ona onoga ko ih vidi čine udubljenim u sebe i punim trepeta zbog neizmenjivog umozrenja strašnih stvari koje su izobražene. Marljivi revnitelji rečena viđenja treba da smatraju dragocenim. Otkrivenja su, pak, umozrenja čiste i prosvećene duše iznad svakog čula. Ona predstavljaju izvesna divna božanstvena dela i shvatanja, tajnovodstvo u skrivene Božije tajne, događanje za nas najvažnijih predmeta i opštu izmenu svetskih i ljudskih stvari.
62. Od navedenih vrsta [predstavljanja] prva su svojstvena veštastvenim i teloljubivim ljudima, za koje je bog – stomak i neumereno nasićivanje i čiji je um obuzet tamom usled nemarnog i strastima rastrzanog života. Nad njima se izruguju demoni posredstvom maštanja. Druga [su svojstvena] marljivima, koji čiste svoja duševna čula i na koje viđeno blagotvorno deluje na shvatanje božanstvenih stvari i na [vrlinsko] ushođenje. Treća [su svojstvena] savršenima, koji primaju dejstvo Božanstvenog Duha. Oni su sa Bogom sjedinjeni bogorečitom dušom.
63. Snoviđenja nisu istinita kod svih ljudi. Ona se u vladalačkom delu uma ne zapečaćuju se kod svih, već samo kod onih čiji je um očišćen i čija su duševna čula prosvećena, koji su napredovali do prirodnog umozrenja, koji ne brinu o životnim stvarima, koji se ne staraju o sadašnjem životu, čije je dugo gladovanje obrazovalo opšte uzdržanje i koje su znoj i napori po Bogu priveli svetilištu Božijem, tj. poznanju postojećega i višoj mudrosti, čiji je anđelski život sada skriven u Bogu i koje je napredak u sveštenom tihovanju uzveo na stepen proroka Crkve Božije, o kojima je u Mojsijevoj knjizi Bog rekao: Ukoliko bude prorok među vama, javiću mu se u snu i u viđenju ću govoriti sa njim (4. Mojs. 12, 6), i u [Joilovoj] knjizi: I biće potom da ću izliti od Duha moga na svaku plot i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i starci vaši će ugledati snove i mladići vaši će videti viđenja (Joil 2, 28).
64. Tihovanje je stanje uma izbavljenog od svih uznemirenja, tišina slobode i duševne radosti, neuznemiravano i neuzburkivano utvrđenje srca u Bogu, svetlo umozrenje, poznanje Božijih tajni, reč mudrosti iz čistog razuma, bezdan božanstvenih shvatanja, ushićenje uma, beseda sa Bogom, neuspavljivo oko, umna molitva, neumorni veliki pokoj u naporima i najzad sjedinjenje i spajanje sa Bogom.
65. Sve dok je duša rastrojena u sebi usled neurednog dejstva njenih sila, te nesposobna da u sebe smesti božanstvene zrake, sve dok se ne oslobodi od ropstva telesnog razmišljanja i sve dok ne okusi mir usled prekidanja borbe neuzdržljivih strasti, njoj je neophodno veliko ćutanje usta kako bi i sama mogla govoriti sa Davidom: A ja kao gluv ne slušah, i kao nem ne otvarah usta svoja (Ps. 37, 14). Ona uvek treba da bude tužna i da sa skrušenošću hodi putem zapovesti Hristovih, sve dok je još žalosti neprijatelj i dok čezne za nailaskom Utešitelja. Jer, ukoliko prebiva u umilenju i sebe omiva suzama, On će joj darovati pravu slobodu.
66. Ukoliko med vrlina koji se priprema u tihovanju prevaziđe smireno telo usled podviga mudroljublja, ukoliko mu duševne sile stupe u prirodno stanje usled obaranja telesnog razmišljanja, ukoliko očisti srce suzama i postane sposoban da prima zrake Duha, obukavši se u netruležnu životvornu mrtvost Hristovu, te ukoliko primi Utešitelja sa ognjenim jezikom, sedeći u peći tihovanja, podvižnik je već dužan da sa smelošću govori veličinu Božiju i u crkvi velikoj blagovesti pravdu Njegovu (Ps. 144, 11; 39, 10), budući da je u unutrašnjost primio zakon Duha. Inače će, slično nevaljalome sluzi koji je sakrio talanat gospodara svoga u zemlju, biti bačen u oganj večni. Pošto je svoj greh omio pokajanjem i opet primio proročki dar, David nije mogao da skriva Božije dobročinstvo, te se obraćao Bogu: Evo usta moja neću sprečiti, Gospode, ti znaš. Pravdu tvoju ne skrih u srcu mome, istinu tvoju i spasenje tvoje rekoh; ne krih milost tvoju i istinu tvoju od sabora velikog (Ps. 39, 11).
67. Um koji je očišćen od svake nečistote za dušu postaje zvezdano nebo po svojim blještavim i svetlim shvatanjima, imajući u sebi Sunce pravde koje sija i u svet ispušta svetle zrake bogoslovlja. Pošto se slovesnošću pogruzi u bezdan mudrosti, on iznosi jednostavne i nepomešane izglede stvari i jasna otkrivenja sakrivenog kako bi se obznanila dubina i visina i širina poznanja Božijeg. Primivši rečeno u svoja nedra kao prirodno, on potom rečima objašnjava dubine Duha svima koji u sebi imaju Božanstvenog Duha, otkriva lukavstvo duhova i saopštava tajne Carstva nebeskog.
68. Telesnu pohotu i poigravanje tela sprečavaju uzdržanje, post i duhovna borba. Duševno raspaljivanje i uznemiravanje srca hladi čitanje Božanstvenih Pisama, neprestana molitva – smirava, a umilenje – stišava kao ulje.
69. Čista molitva, tuđa svemu veštastvenome, ponajviše čoveka čini dostojnim sabesednikom Bogu. Ona sa Slovom sjedinjuje onoga ko se moli nerasejano, u duhu, omivajući dušu suzama, naslađujući se sladošću umilenja i prosvećujući se svetlošću Duha.
70. Količina u molitvenom psalmopojanju je prekrasna, ukoliko je rukovođena trpljenjem i pažnjom. Ipak, zapravo kakvota oživljava dušu i dovodi do ploda. Kakvota psalmopojanja i molitve sastoji se u moljenju umom u duhu. Umom se moli onaj ko, pojući i moleći se, razmatra ono što se sadrži u Božanstvenom Pismu i ushodi shvatanjem u srcu svome kroz bogodolične misli. Duša koja se njima ushićuje u vazduhu svetlosti, postaje ozarena i još više se čisti, sva se uzdižući ka nebesima. Posmatrajući krasote dobara koja su pripremljena svetima, ona se i sama zagreva željom za njima. I u njoj se odmah javlja plod molitve kroz točenje izvora suza iz očiju po dejstvu svetlotvornog Duha. One duši pružaju sladostan ukus, usled čega često sasvim zaboravlja telesnu hranu. Rečeno i predstavlja plod molitve koji se od kakvote psalmopojanja rađa u dušama koje se mole.
71. Plod Duha prati kakvotu molitve. Kakvotu, pak, prekrasno prati količina psalmopojanja. Ukoliko nema ploda, i kakvota je suva. Ukoliko je ona suva, utoliko pre je suva količina. I premda i daje napor telu, ona svakako za mnoge biva nekorisna.
72. Čuvaj se neprijateljskih zamki kada se moliš i pevaš Psalme Gospodu. Demoni nas ili varaju, kradući osećanje duše, ili nas navode da govorimo jedno umesto drugog, pretvarajući stihove Psalama u hule i vadeći iz usta naših neprilične reči. Kada počnemo Psalam, oni naše reči navode na kraj i ono što se nalazi između raspršavaju iz uma. Oni nas zadržavaju na jednom stihu ne dozvoljavajući, usled zaborava koji izazivaju, da se setimo nastavka. Takođe, kada smo na sredini Psalma oni iznenada iz uma brišu svako sećanje na prethodne stihove usled čega se ne sećamo ni šta smo govorili, niti možemo da ga nađemo i ponovimo. Oni rečeno čine da bi izazvali nemar i mrzovolju, te da nas liše plodova molitve, ubeđujući nas da smo se već dugo molili. Ti, pak, krepko istraj i nastavi sa psalmopojanjem još sporije kako bi požnjeo korist od molitve pri umozrenju onoga što sadrže stihovi i kako bi se obogatio prosvećenjem Svetoga Duha, koji dolazi u duše molitvenika.
73. Ukoliko ti se rečeno desi kada se staraš da poješ sa razumnošću pazi da se ne olenjiš i padneš u mrzovolju, te telesni pokoj pretpostaviš duševnoj koristi, pomislivši da je već pozni čas. Čim primetiš da ti je um zarobljen, ti se zaustavi i usrdno se vrati na početak Psalma, čak i ako si već na njegovom kraju. Ti počni ispočetka i po redu čitaj isti Psalam, čak i kad bi ti se mnogo puta u satu desilo da budeš zarobljen [nepažnjom]. Radeći na rečeni način, demoni će, ne podnoseći tvoje trpljenje i istrajnost i silu revnosti, pobeći od tebe, pokriveni stidom.
74. Treba dobro da znaš da neprestana molitva ne odlazi od duše ni danju ni noću. Ona se ne sastoji u podizanju ruku, ni u molitvenom položaju tela, ni u izgovaranju molitava jezikom (ostajući nevidljiva telesnim očima), već u umnom delanju sa sećanjem na Boga, pri postojanom umilenju. Nju shvataju jedino oni koji umeju da je shvate.
75. U molitvi se može svagda prebivati ukoliko se pomisli drže sabrane pod vladalaštvom uma u punom miru i pobožnosti, ukoliko se proniče u dubine Božije i ište ukus najslađeg toka umozrenja, koji iz nje ističe. Rečeno, pak, nije moguće u odsustvu mira. Neprestana molitva može da se uspostavi samo u onome čije su duševne sile umirene poznanjem.
76. Ukoliko ti za vreme molitve Bogu dođe brat i pokuca na vrata tvoje kelije, nemoj delo molitve pretpostaviti delu ljubavi, prezrevši brata koji ti kuca. Jer, rečeno je Bogu ugodno. On od tebe u navedeno vreme želi jelej ljubavi, a ne žrtvu molitve. Stoga, ostavljajući dar molitve, pruži bratu besedu ljubavi, podmirujući njegovu želju. Potom, vrativši se, prinesi dar svoj Ocu duhova sa suzama i skrušenim srcem, te će se pravi duh obnoviti u utrobi tvojoj.
77. Tajinstvo molitve se ne vrši u određeno vreme i na određenom mestu. Jer, ukoliko delo molitve vežeš za časove, vreme i mesto, ti ćeš kao po pravu ostalo vreme da provodiš u ispraznim zanimanjima. Granica molitve jeste nepokretno prebivanje uma oko Boga. Delo molitve jeste prebivanje duše oko božanstvenih stvari, a vrhunac molitve jeste prilepljivanje razumom uz Boga kako bi se sa Njim bilo jedan duh, po određenju i reči apostola (1. Kor. 6, 7).
78. Premda si već umrtvio udove tela, duševno oživeo Duhom i udostojio se natprirodnih darova od Boga, ipak nemoj dozvoljavati da slovesna sila tvoje duše luta, već je priuči da se svagda kreće u sećanju na ranije grehe i na adske muke, misleno gledajući na sebe kao na osuđenika. Zapošljavajući svoj um rečenim pomislima i gledajući na sebe kao na osuđenika, ti ćeš sačuvati skr?šeni duh i u sebi imati životvorni izvor umilenja, koji toči struje božanstvene blagodati. I Bog će da te gleda i da ti daje Duha radi utvrđivanja tvoga srca.
79. Blagorazumni post, koji prati bdenje sa bogomislijem i molitvom ubrzo svog delatelja privodi granicama bestrašća, ukoliko mu se i duša u obilju smirenja obliva suzama, goreći ljubavlju prema Bogu. Došavši do njega, on će biti uveden u duhovni mir, koji prevazilazi svaki slobodni um, ljubavlju ga sjedinjujući sa Bogom.
80. Car ne razmišlja o slavi i carstvu i ne zanosi se i ne raduje se državnoj vlasti koliko se monah raduje zbog bestrašća i suza umilenja. Razmišljanje prvoga vene zajedno sa carstvom, a blaženo bestrašće odlazi zajedno sa [podvižnikom] i prebiva sa njim u radosti u beskonačne vekove. On se u sadašnjem životu među ljudima kreće kao točak, unekoliko se dodirujući zemlje i onoga što je na zemlji po neophodnim zahtevima prirode. On se, međutim, čitav uznosi u misleni vazduh, u sebi spajajući početak i kraj i urezujući vidove blagodatnih darova u venac smirenja. Za njega je obilna trpeza umozrenje postojećeg, piće – čaša mudrosti, a pokoj – Bog.
81. Onoga ko dobrovoljno sebe predaje vrlinskim naporima i sa vrelim usrđem hodi podvižničkim putem, Bog udostojava velikih darova. Krećući se u napredovanju ka sredini, on dolazi do božanstvenih otkrivenja i viđenja, postajući sve svetliji i mudriji ukoliko se više napreže njegov podvižnički trud. Ushodeći, pak, na visinu umozrenja, on sve više protiv sebe izaziva zavist pogubnih besova. Jer, oni ne mogu ravnodušno da gledaju kako se čovek izmenjuje u anđelsku prirodu. Oni se ne lenje da tajno na njega puštaju strelu nadmenosti. Ukoliko se, shvativši neprijateljsku zamku, sakrije u tvrđavu smirenja, prekorevajući se, on će izbeći nevolju gordosti i biti uveden u pristanište spasenja. U suprotnom, ostaviće ga pomoć odozgo i biće predan u ruke duhova zlobe, koji ga ištu na nevoljno kazneno obučavanje stoga što se nije proizvoljno opitovao. Duhovi kaznenog obučavanja jesu duhovi slastoljublja i teloljublja, zlobe i gneva, koji ga smiravaju ljutim napadima, sve dok ne pozna svoju nemoć. I oplakavši svoj pad, on će se izbaviti od vaspitavanja, te sa Davidom uzviknuti: Dobro mi je što si me unizio, da bih naučio zakone tvoje (Ps. 118, 71).
82. Bog neće da nas svagda smiravaju strasti, niti da se, gonjeni njima, upodobljavamo zečevima, koji mu pribegavaju jedino kao prema kamenu pribežišta. Inače, On ne bi rekao: Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6). On želi da mi kao jeleni ushodimo na visoke gore Njegovih zapovesti i da smo žedni životvornih voda Duha. Progutavši zmije, jeleni putem vatrenosti od dugog trčanja po prirodi, kako govore, otrovnu prirodu zmija divno pretvaraju u hranu koja nije štetna. I mi svaku strasnu pomisao koju primamo u utrobu razuma treba dejstvom ognjenog trčanja putem zapovesti Božijih i sile Duha da pretvaramo, pošto je zarobimo, u miomirisno i spasonosno delanje vrlina. Na rečeni način i mi ćemo svaku pomisao kroz delanje pokoravati na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 5). Jer, gornji svet ne treba da se napuni telesnim i nesavršenim ljudima, nego duhovnim i savršenim, koji su se uspeli do čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).
83. Onaj ko se uvek kreće u jednom stanju, ne želeći da se pruži napred, liči na mulu koja vuče mlinski točak, uopšte se ne pomerajući napred. Jer, onaj ko se svagda bori sa telom i ko se upražnjava uvek u istim telesnim delanjima, uz svo zlopaćenje pričinjava sam sebi i veliku štetu, ni sam ne primećujući, budući da ne ispunjava nameru Božije volje. Jer, po svetom Pavlu, telesno vežbanje je za malo korisno (1.Tim. 4, 8) tj. dok telesno razmišljanje ne bude progutano potocima pokajničkih suza, dok u telo ne uđe životvorna duhovna mrtvost i dok se zakon duha ne zacari u našoj mrtvoj ploti. Duševna pobožnost, pak, koja se, putem poznanja postojećeg i besmrtnog rastinja, tj. božanstvenih misli, sagledava kao drvo života u mislenom delanju uma, svagda je i u svemu korisna budući da izgrađuje čistotu srca i donosi mir među duševnim silama, prosvećenje uma, čednost tela, zdravoumlje, svestrano uzdržanje, smirenoumlje, umilenje, ljubav, osvećenje, nebesko poznanje, mudrost reči i umozrenje Boga. Onaj ko se nakon mnogih podviga uspeo na rečeno savršenstvo pobožnosti u stvari je prošao crveno more strasti i ušao u obećanu zemlju, u kojoj teče med i mleko bogopoznanja, tj. neiscrpna naslada svetih.
84. Onaj ko nema nastrojenje da se uzdigne iznad delimičnog i malo korisnog do sveobuhvatno korisnog, u stvari još jede neprosejan hleb u znoju lica svoga, saglasno staroj odluci Božijoj. Stoga je i duša njegova bez želje za mislenom manom i medom, koji je potekao za Izrailjski narod iz raspukle stene. Onaj, pak, ko je čuo podstrek: Ustanite, hajdemo odavde (Jn. 14, 31), te po glasu Učitelja ustao od napornog rada, u stvari je prestao da jede hleb patnje, zbacio sa sebe jaram čula, a zatim se napio iz krasovulje mudrosti Božije, poznavši da je blag Gospod. Jer, pošto je ispunio zakon zapovesti u službi reči, on se uspeo do gornje sobe i očekuje nailazak Utešitelja.
85. Po porecima i stepenima mudroljubivog života treba da se prostiremo napred i da ushodimo ka višem, ostajući svagda pokretni u onome što je po Bogu i ne poznajući zamor u dobru. Od delatnog podvižništva treba ushoditi ka prirodnom umozrenju tvorevine, a od njega ka tajinstvenom slovesnom bogoslovlju, u kome se čovek uspokojava od svih napora telesnog delanja, uzdigavši se već iznad svega telesnog i donjeg i dobivši blagorasudno poznanje istinskog razlikovanja stvari. Ukoliko, pak, još nismo dostigli rečeno razlikovanje, mi ne znamo ni kako da se prostiremo napred i ushodimo ka savršenome, te se pokazujemo kao lošiji od svetovnjaka, koji ne znaju za granicu napredovanja u društvenim položajima, ni zastoj u uzdizanju, sve dok se ne popnu do najvišeg dostojanstva i prekinu svoju želju s obzirom da su je ispunili.
86. Duša koja se sa vrelom usrdnošću čisti podvižničkom naporima poprima ozarenje božanstvenom svetlošću i postepeno počinje da vidi prirodnu krasotu koju joj je Bog na početku dao, šireći se u ljubavi prema Sazdatelju. Po meri očišćenja njoj postaju jasniji zraci Sunca pravde i njena prirodna lepota se pred njom otkriva. I ona umnožava podvižničke napore radi većeg očišćenja kako bi čisto shvatila slavu dara koga se udostojila i poprimila drevno blagorodstvo, te za Tvorca sačuvala Njegov obraz čist i nepomešan sa bilo čime veštastvenim. Ona nikada sebi ne popušta i ne prestaje da dodaje trud na trud, sve dok se ne očisti od svake nečistote i skverni, postavši dostojna da gleda Boga i razgovara sa Njim.
87. Otvori oči moje, i shvatiću čudesa tvoja iz zakona tvoga (Ps. 118, 18), vapije Bogu onaj ko je još pokriven maglom zemaljskog razmišljanja. Neznanje zemaljskog uma kao magla i duboki mrak pokriva oči duše, čineći je tamnom i pomračenom za razumevanje božanstvenih i ljudskih stvari, te nesposobnom da upućuje svoj pogled ka ozarenju božanstvenom svetlošću ili okušanju dobara koje oko nije videlo, ni uho čulo, i koja u srce čoveku nisu došla (1. Kor. 2, 9). Međutim, otkrivajući oči svoje pokajanjem, duša sve vidi čisto, i čuje sa poznanjem i shvata razumno. Štaviše, ona i uzvišene misli u svom srcu prima o rečenome. Okusivši potom i sladost rečenoga, ona se prosvećuje u poznanju i slovom mudrosti po Bogu svima saopštava o divnim božanstvenim dobrima koja je Bog pripremio onima koji ga ljube. I ona sve ubeđuje da ištu udeo u njima kroz mnoge podvige i suze.
88. Postoji sedam darova Duha. Nabrajajući ih, Reč Božija, [Sveto Pismo], počinje od vrha, od mudrosti, i silazi do kraja, do duha straha Božijeg, govoreći: Duh mudrosti, duh razumnosti, duh saveta, duh kreposti, duh poznanja, duh pobožnosti, duh straha Božijeg (Is. 11, 23). Mi treba da počinjemo od očišćujućeg straha, tj. straha od muka, kako bismo se odvojili od rđavog i potom se pokajanjem očistili od skverni greha, te dostigli do čistog straha Duha. Prema njemu treba da idemo pravim putem i da se u njemu uspokojimo u svakom delanju vrlina.
89. Onaj ko počinje sa strahom od suda i napreduje u očišćenju srca suzama pokajanja, ponajpre se ispunjava mudrošću, s obzirom da je, po rečenome, strah njen početak (Prič. 1, 7). Potom se ispunjava razumnošću i savetom, uz pomoć koga izabire dušekorisne namere. Dostigavši do rečenoga kroz ispunjavanje zapovesti, on ushodi ka poznanju postojećeg i stiče tačno znanje božanstvenih i ljudskih stvari. Potom, postavši sav stanište pobožnosti, on ushodi u gornji grad ljubavi i dospeva do savršenstva. I odmah ga čisti strah Duha prihvata kako bi sačuvao primljeno skrovište Carstva nebeskog. Budući krajnje spasonosan, rečeni strah čini da onaj ko je dostigao visinu ljubavi trepti i da bude spreman na svaki podvig iz bojazni da ne padne sa visine ljubavi Božije i da opet ne bude vrgnut u užas muka.
90. Čitanje Pisma je različito kod onih koji se tek uvode u pobožan život, različito kod onih koji su došli do sredine napredovanja, i različito kod onih koji se penju ka savršenstvu. Za jedne je ono hleb trpeze Božije, koji krepi njihova srca za sveštene podvige oko vrlina. On pruža krepku silu za borbu sa duhovima koji dejstvuju u strastima, i čini ih hrabrim borcima protiv demona, usled čega govore: Pripremio si preda mnom trpezu, nasuprot tlačitelja mojih (Ps. 22, 5). Za druge je ono vino božanstvene čaše koje veseli njihova srca, koje ih dovodi u ushićenje silom pomisli, koje njihov um odvaja od slova koje ubija i uvodi u ispitivanje dubina Duha i čini da sav postane poroditelj i nalazač shvatanja, usled čega je i njima svojstveno da govore: Čaša tvoja napajajuća je kao najjača (Ps. 22, 5). A za treće je ono jelej Božanskog Duha koji umašćuje njihovu dušu, kroteći je i smirujući izobiljem božanstvenih ozarenja i svu je uzdižući iznad nizine tela, usled čega sa hvalom vapiju: Namazao si uljem glavu moju… I milost tvoja pratiće me ? sve dane života moga (Ps. 22, 5-6).
91. Sve dok se sa naporom delatnim mudroljubljem u znoju lica usmeravamo ka Bogu, umanjujući telesne strasti, sa nama se nasušnim hlebom (koji se priprema vršenjem vrlina i krepi ljudska srca) na trpezi svojih darova hrani i Gospod. A kad se bestrašćem u nama osveti ime Njegovo i On se zacari nad svim našim duševnim silama, pokorivši i umirivši odvojeno, tj. nisko telo sa visokim pomislima, u nama će Njegova volja biti kao na nebu, te će novo i neizrecivo piće mudrosti Slova (rastvoreno umilenjem i poznanjem velikih tajni) piti sa nama u Carstvu svome, koje je ušlo u nas. I kad postanemo sudeonici Duha Svetoga kroz dobru izmenu i obnovljenje uma, Bog će biti sa nama kao sa bogovima, obesmrtivši primljeno [čoveštvo].
92. Ukoliko nezadrživa voda strasnih pomisli uma bude zadržana nailaskom Duha Svetoga i slani bezdan nepriličnih misli i sećanja bude obuzdan uzdržanjem i sećanjem na smrt, znači da leluja Božanski Duh pokajanja i da su naišle vode umilenja, kojima Bog i Vladika naš, ulivajući u umivaonicu pokajanja, omiva mislene noge naše i čini ih dostojnim da stupaju po dvorištu Njegovog Carstva.
93. Postavši telo i savršeni Čovek ali bez greha, Bog Slovo je našu prirodu primio u svoju Ipostas, Ličnost. Kao savršeni Bog, pak, on ju je presazdao i obožio. Budući Slovo Prvoga Uma i Boga, On se sjedinio sa čovekovim slovesnim delom i okrilio ga na gore, tj. da razmišlja i pomišlja na božanstveno. Ujedno, kao oganj, On je suštinskom i božanstvenom vatrom njegovu srčanu silu učino sposobnom da se živo suprotstavlja neprijateljskim strastima i besima. Najzad, budući željan svake slovesne prirode i uspokojene čežnje, On je želateljni deo njegov proširio unutrašnjom ljubavlju za učestvovanjem u dobrima večnog života. Na rečeni način On je celog čoveka obnovio u sebi, od starog ga načinivši novim, kako ne bi postojao ni jedan razlog za osuđivanje Tvorca Slova u obnavljanju čoveka.
94. Svešteno u sebi izvršivši naše presazdanje, Slovo je potom sam sebe prineo na Žrtvu za nas kroz Krst i smrt, svagda predajući na žrtvovanje svoje Prečisto Telo i svakodnevno ga nam predlažući kao dušehranjivu obilnu trpezu kako bismo, okušajući ga i pijući Njegovu Prečistu Krv, u osećanju duše kroz Pričešće postajali bolji nego što jesmo, rastvarajući se sa njima, iz lošijeg se pretvarajući u bolje i dvostruko postajući jedno sa dvostrukim Slovom, tj. i telom i slovesnom dušom, s obzirom da je On ovaploćeni Bog i da nam je postao jednosuštan po ploti. I mi nismo svoji, nego Njegovi. On je nas sjedinio sa sobom kroz besmrtnu trpezu, učinivši da po usinovljenju postanemo ono što je sam po prirodi.
95. Ukoliko smo isprobani u naporima vrlina i očišćeni suzama, te pristupamo da okušamo od rečenog Hleba i da pijemo iz navedene čaše, dvostruko Slovo se sa krotošću sa dve prirodne sile sjedinjuje sa nama, svecelo nas pretvarajući u samog sebe, budući da se ovaplotio i da nam je po čoveštvu jednosuštan. On kao Bog i Ocu jednosuštan sve obožuje slovom poznanja i usvaja kao braću koja su mu saobrazna. Ukoliko, pak, pristupamo pomešani sa veštastvom strasti i oskrnavljeni grehovnom skverni, On će, približivši nam se svojim ognjem koji po prirodi istrebljuje greh, potirati i istrebljivati sve nas, podsecajući našu životnu silu, premda ne po blagovoljenju svoje blagosti, već budući nagonjen da se odvraća od naše neosetljivosti.
96. Gospod se nevidljivo približava i hodi uz sve one koji su iz delatnog mudroljublja započeli da hode putem Njegovih zapovesti. Pošto još uvek nemaju savršeno razmišljanje, njihova duša još ima velike nedoumice na delu vrlina. Njihove oči se pravedno u rečeno vreme sprečavaju da poznaju svoj napredak. I Gospod hodi sa njima, pomažući im da se izbave od strasti i pružajući svoju ruku pomoći da bi vršili svaku vrlinu. Ukoliko produže da ostvaruju uspehe u podvizima pobožnosti i da idu ka bestrašću kroz smirenje, Slovo već neće da još uvek ostaju zamoreni od napora oko vrlina, nego da se pružaju još dalje i da ushode ka umozrenju. Nasitivši ih dovoljno hlebom suza, On ih blagosilja svetlošću umilenja, a um im otvara za poznanje dubina Božanstvenih Pisama, te da čisto gledaju prirodu i naznačenje postojećeg. Sam se, pak, odmah skriva da bi ih podstakao i pokrenuo da marljivo ištu da nauče šta je poznanje postojećeg i koje uzvišenje proizvodi. Pošto ga potraže sa marljivošću, oni se podižu na više služenje slova i svima propovedaju vaskrsenje Slova, koje poznaju iz delanja i umozrenja.
97. Pravedno Slovo prekoreva zbog sporosti one koji se dugo zadržavaju na trudovima delatnog života, ne hoteći da se odvoje od njega i da poteku na viši stepen umozrenja. On im govori: O bezumni i sporoga srca za verovanje. (Lk. 24, 25) Onome ko može da otkrije slovo prirodnog umozrenja onima koji po duhu hode dubinama Duha. Jer, odsustvo htenja da se od početničkih podviga pređe ka savršenijim i da se od pisanog tela Božanstvenog Pisma dođe do uma i razuma slova jeste obeležje lenjive duše, koja ne ište da okusi sladost duhovne koristi i koja se zlo odvraća od svog napredovanja. I s obzirom da joj je svetiljka ugašena, njoj ne samo da će biti rečeno: Idite prodavcima i kupite sebi (Mt. 25, 9), već će joj se, nakon što pred njom bude zatvorena bračna odaja, dodati: Idi. Zaista ti kažem, ne poznajem te. (Mt. 25, 12)
98. Ukoliko se Slovo Božije približi paloj duši, kao nekada gradu Vitaniji, sa ciljem da vaskrsne njen um, koji je umro od greha i koji je pogreben pod truležnošću strasti, razboritost i pravednost ga (pogruženi u tugu zbog umrtvljenosti uma) susreću sa suzama i govore: „Da si bio kod nas, čuvan i pažen, brat naš (um) ne bi umro od greha“ (Jn. 11, 21). Potom pravednost žuri da nahrani Slovo staranjem za mnogo i vršenjem vrlina, predusrećujući ga predlaganjem pune i raznovrsne trpeze zlopaćenja, dok razboritost pretpostavlja da se veže uz umno delanje, uz mislene pokrete Slova i slušanje Njegovih umozriteljnih shvatanja, ostavljajući svako drugo staranje i naporno zlopaćenje. I Gospod prvu prihvata stoga što se dobro podvizava i trudi da ga predusretljivo nahrani trpezom raznovrsnog delatnog mudroljublja, premda je unekoliko i prekoreva što se brine o mnogim vrstama zlopaćenja i što se stalno stara za ono što nije mnogo korisno. Jer, jedno je ono što se zaista traži i jednim se ugađa Slovu, tj. da se rđava pomisao potčinjava dobroj, da se kroz znoj vrlina zemljano razmišljanje duše okrene u duhovno. Drugu On pohvaljuje i privlači sebi s obzirom da je izabrala dobri deo duhovnog poznanja kroz koje, uzdigavši se iznad ljudskih stvari, ulazi u divne dubine Božije, dobro kupujući mnogoceni biser Slova i gledajući u sakrivene riznice Duha. Ona poseduje neizrecivu radost, koja se neće oduzeti od nje.
99. Umrtvljen strastima i oživotvoren nailaskom Slova Božijeg, um odbacuje kamen neosetljivosti i razrešava se od grehovnih sveza i truležnih pomisli uz pomoć slugu Slova, tj. straha od muka i napora oko vrlina. Okusivši potom svetlost budućeg života, on se upušta u hod ka bestrašću, te zaseda na prestolu čula. Čisto sveštenoslužeći tajinstvo viđenja, on postaje satrpeznik Slova i zajedno sa Njim od zemlje ushodi na nebo, te sacaruje sa Njim u Carstvu Boga i Oca, počinuvši od svih iskanja svojih.
100. Vaspostavljanje koje sledi posle razrešenja od tela, koje je ugotovano svakom revnitelju koji se zakonito podvizavao, koji je došao do sredine i usavršio se do mere rasta punote Hristove, biće jasno i očigledno kroz dejstveno osvedočenje Duha. Večna radost u svagdapostojećoj svetlosti sačinjava blaženstvo rečenog nasleđa. Neprestana radost obuzima srca onih koji su se zakonito podvizavali. Njih celiva veselje Duha Svetoga, koje se, po reči Gospodnjoj, od njih neće oduzeti. Onaj ko se ovde udostojio nailaska Utešitelja i Njegovim se plodovima nasladio u vršenju vrlina, obogativši se Njegovim Božanskim darovima, biva ispunjen radošću i svakom ljubavlju, s obzirom da je od njega pobegao strah. On se sa radošću razrešava od uza tela i biva uzet od svega vidljivog sa veseljem. On je još dok beše živ zaboravio na svako čulo, da bi se potom uspokojio u neizrecivoj radosti svetlosti na mestu u kome je stanište svih koji se vesele. Doduše, telo ponekih u vreme razrešenja i presecanja saveza sa dušom pati, slično ženama koje se teško porađaju.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *