ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

ПРЕПОДОБНИ НИКИТА СТИТАТ

ДРУГА СТОТИНА ПРИРОДНИХ И ДУШЕСЛОВНИХ ПОГЛАВЉА О ОЧИШЋЕЊУ УМА
 
1. Почело љубави према Богу јесте занемаривање видљивих и људских ствари, средина – очишћење срца и ума (од чега долази отварање умних очију ума и познање у нама скривеног Царства небеског), а крај – незадржива чежња за натприродним даровима Божијим и природна жеља сједињења са Богом и спокојства у Њему.
2. Мир душевних сила, очишћење ума и усељење Свете Тројице постоји у присуству љубави Божије, делања мислених дела и учествовања у неприступној светлости. Јер, Господ говори: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).
3. Словесност признаје три стања живота: телесно, душевно и духовно. Сваки од њих има своје сопствено расположење живота, само њему својствено и различито од осталих.
4. Телесно стање живота значи потпуно предавање уживањима и задовољствима садашњег живота. Оно нема ништа од душевног или духовног стања, чак и не жели да било шта стекне. Душевно стање се налази на средини између греха и врлине. Оно значи старање о подмиривању и здрављу тела и брига око људске славе. Избегавају се телесна дела, але не постоји старање око врлина, ни око греха. Око врлине не постоји старање услед суровости и напора [који за њу везан], а око греха – услед страха да се не изгуби људска похвала. Духовно стање значи избегавање оба прва стања и рђавости која им је својствена. Будући слободни од оба, [они којима је оно својствено] на сребрним крилима љубави и бестрашћа прелећу преко њих, не дозвољавајући себи ништа од забрањеног и избегавајући дивљину зла.
5. Они који живе телесно, који свагда у себи имају телесно размишљање и коју су потпуно тело, не могу угодити Богу. Њихово размишљање је помрачено и они уопште не учествују у зрацима божанствене светлости. Облаци страсти који су, наиме, на њих налегли, као високе стене од њих одбијају духовне зраке, те остају без светлости. Будући растројени у унутрашњим душевним чулима, они не могу да погледају на мислену красоту Божију, да виде светлост заиста истинског живота и уздигну се изнад ништавних видљивих ствари. Међутим, они као да су постали стока, препунивши се светским осећањем и привезавши достојанство словесности за чулне и људске ствари. Они сав свој труд и старање окрећу на видљиве и пролазне ствари, ратујући међусобно због њих, па чак и душе своје полажући за њих. Прилепивши се за богатство, славу и телесна уживања, они сматрају да су лишени великих ствари уколико их немају. Њима је праведно, у име Божије, упућена пророчка реч: Неће Дух мој пребивати са овим људима довека јер су плот (Пост. 6, 3).
6. Они који живе душевно и који се називају душевним као да су полуумни и као да су укочени. Они никада немају никакво усрђе да се потруде на делу врлина и испуњавања заповести Божијих, већ само ради славе људске избегавају очигледно прекорна дела. Обузети самољубљем, које храни погубне страсти, они све старање окрећу на чување здравља и наслађивање тела, избегавајући сваку скорб, труд и злопаћење због врлине. Они и преко потребе негују тело, које нам је непријатељско. Држећи се реченог начина живота и понашања, они ум чине земљаним, дебелим од страсти и постају неспособни за примање мислених и божанствених ствари, којима се душа одваја од вештаства и сва устремљује ка мисленим небесима. Они страдају на речени начин стога што их је савладао вештаствени дух, услед чега воле своје душе и свему претпостављају испуњавање својих прохтева. Будући туђи Духу Светоме, они и не учествују у Његовим даровима. Утолико се код њих неће видети ни божанствени плодови, тј. не само љубав према Богу и ближњему, радост у сиромаштву и невољама, душевни мир, искрена вера и свестрано уздржање, већ ни умилење, сузе, смирење и саосећање. Код њих је све пуно надмености и гордости. Они немају силе да улазе у дубине Духа. Они, наиме, немају светлости која би их руководила и отварала им ум за разумевање Писма. Они чак и друге нерадо слушају кад им о реченоме говоре. Стога је праведно за њих рекао апостол: А душевни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост (1. Кор. 2, 14). Он не зна да је закон духован и да се једино духовно и може схватити.
7. Они који ходе у Духу и који су у потпуности примили духовни живот, угађају Богу, посветивши му се као назореји и свагда се старајући само о једноме, тј. да чисте своје душе подвижничким напорима и да чувају заповести Господње. Они су спремни и крв своју да пролију из љубави према Господу. Они тело своје исцрпљују постом и бдењем, дебљину срца стањују сузама, удове своје умртвљују злопаћењем, ум испуњавају молитвом и поучавањем, чинећи га светлим, своје душе ослобађају од телесних пристрашћа одбацивањем својих прохтева, постајући потпуно духовни. Стога их сви сматрају духовнима и заиста се праведно називају духовнима. Идући ка бестрашћу и љубави, они се окриљују на умозрење творевине, примајући познање постојећег кроз скривену мудрост у Богу, која се даје једино онима који су постали виши од униженог тела. На речени начин превазишавши свако светско чуло и просвећеном мишљу ставши изнад чула, они постају светли разумом, те у Цркви и многобројном сабрању саопштавају благе речи из чистог срца. Они су за људе со и светлост, као што је Господ рекао: Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету (Мт. 5, 13; 14).
8. Отпочините, и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11). Ето гласа Божанствене речи и онај ко хоће може је делатно познати. Онај ко се једном одрекао од многометежног живота и његове погубне сујете, са великом пажњом и тиховањем треба марљиво да испитује своју унутрашњост све док не позна да је Бог у њему, будући да је Царство Божије унутра у човеку. Штавише, и онај ко на речени начин поступа једва може након многих година из душе да изглади рђаве образе, потпуно обновивши древну красоту за Онога који му је даровао.
9. Претходно положени у нас отров зла јесте обилан. Стога је, да би се очистио, неопходан је велики огањ, тј. сузе покајања и добровољни подвижнички напори. Јер, ми се од скверни греха чистимо или добровољним напорима, или невољним скорбима. Уколико претходи оно што је по вољи, не постоји нужда за невољним. Уколико прво не доноси неопходно очишћење унутрашњости чаше и зделе (Мт. 23, 25), шаље се друго у већем степену како би се у нама васпоставило древно стање. Речено бива по домостроју нашег Вештака.
10. Исмејавају се над благочашћем и сами су исмејани делима они који се нису одрекли [света] као што приличи, од самог почетка не усхтевши да имају учитеља и руководитеља, следећи своју разумност и сами себи изгледајући научени (Ис. 5, 21).
11. Без велике опитности у лекарској науци нико не може тачно знати узрок и лекарство телесних болести. Ни без дугог подвижништва се [не могу лечити] душевне болести. У препознавању, наиме, телесних болести лако долази до грешака, услед чега је на делу само малобројним доступно њихово тачно распознавање. Још лакше је погрешити у душевним болестима, будући да је њихово распознавање још теже. Уколико је душа превасходнија од тела, утолико је теже препознавати њене страсти од болести тела, које је чулно видљиво.
12. Главне и основне врлине су заједно са стварањем положене у човекову природу. Из њих се као из четири извора пуне водом реке свих других врлина, напајајући град Божији, тј. чисто срце, тешено сузама. Онај ко их је сачувао целовитим од духова злобе, или ко их је након пада многим напорима покајања подигао, у ствари је себи сазидао царски дом и палату, у којој обитава Цар свих. Онима који су се украсили на речени начин, Он даје и расподељује своје богате дарове.
13. Живот је кратак, будући векови бескрајни, а времена у овдашњем животу је мало. Човек, тј. велико и мало живо биће, коме је дато кратко време, у ствари је немоћан. Време је, дакле, кратко, човек нејак, а награда која се даје као плата за подвиге велика. Постоје и многа искушења и опасности, које му прете у кратком животу.
14. Бог хоће да се делање ревносних подвижника подвргне великим испитивањима, а не да остане без искушења. Он на њих попушта огањ искушења и привремено сакрива своју благодат одозго, понекад допуштајући духовима злобе да узнемире тишину њихових помисли како би видео усмерење њихове душе, тј. коме хоће више да угађају – Творцу и Добротвору своме, или светском осећању и превари уживања. Потом им Он или удвостручава благодат, уколико напредују у Његовој љубави, или их бичује искушењима и скорбима, уколико су пристрасни према [земаљским] стварима, све док не стекну мржњу према видљивим стварима услед њихове непостојаности и док горчину уживања њима не потопе сузама.
15. Уколико мир помисли буде помућен од стране духова злобе, одмах и телољубиви беси и ловци пуштају учестале распаљене стреле похоте на ум који се брзо пење на висину. Уколико му је успињање пресечено, ум упада у неприлична и помешана кретања, те неуравнотежено тело почиње да устаје на дух. Оно голицањем и распаљивањем ум свлачи доле, желећи да га погребе у јаму уживања. И када Господ Саваот не би скратио речене дане и када својим слугама не би дао силу трпљења, нико не би остао (Мт. 24, 22).
16. Искусни и вешти бес блуда за једне постаје пад и ров блата, за друге – праведни бич и жезал, а за треће – душевно мучење и искуство. Прво се примећује код почетника који лењо и немарно вуку бреме подвига, друго – код оних који су доспели до средине у врлини уколико се спорије протиру ка њој, а треће – код оних који су крило ума већ пружили ка умозрењу, тек пошто су направили силни порив ка савршеном бестрашћу. Свакоме се речено по домостроју одозго шаље на корист.
17. Пад и ров блата јесте бес блуда за оне који у савршеном немару проводе свој монашки живот. Он њихове удове распаљује огњем похоте, упућујући их у начине да творе вољу тела и без општења са другим телом. О реченоме је срамно и говорити и помишљати. Они оскрнављују своје тело, као што је казано (Јд. 8), једући плод сланог уживања. Они се у изгледу испуњавају мраком, са правом се лишавајући бољега. За њих је лекарство, уколико пожеле, топло покајање и сузно умилење, које се од њега рађа. Оно подстиче на избегавање зла, чистећи душу од скверни и чинећи је наследницом милости Божије. Имајући њега у виду, мудри Соломон је праведно рекао: Исцелење ће изгладити велике грехе (Проп. 10, 4).
18. Наведени бес праведно постаје бич и жезал за оне који се у првом бестрашћу усавршавају кроз делатно мудрољубље, напредујући ка већем савршенству. Јер, уколико се олење и ослабе силу свог подвижништва, унеколико непажљиво попримивши гледање светског чула и пожелевши људске ствари, по великој благости Божијој на њих се пушта речени бес као бич. Он почиње да их туче уколико помишљају помисли телесне похоте како би, не трпећи га, пожурили да се домогну тврђаве свог марљивог делања и пажње, те се још усрдније латили за своја спасоносна дела, попримивши напорнији вид живота. Будући доброљубив, Бог неће да се душа која је већ напредовала врати светском осећају, већ да стално напредује и усрдно предузима савршенија дела, како се бич злобе не би приближавао њеном обиталишту.
19. Искуство и жалац и мучење по домостроју јесте речени дух и за оне који су прошли прво бестрашће и дошли до другог, како би се, будући да им досађује, сећали своје природне немоћи и при мноштву откривења од умозрења не би поносили, по речи Апостола (2. Кор. 12, 7). Видећи ко је онај ко се противи закону њиховог ума, они отресају и само танано греховно сећање из страха да не приме осећање према срамној нечистоти која се од њега рађа, те да око свога ума са висине умозрења не свуку наниже.
20. Свој ум су могли да сачувају неузнемиреним од најтананијих греховних сећања једино они који су се одозго, кроз Духа удостојили да приме животворну мртвост Господњу и у својим удовима и у мислима. Они носе тело које је мртво за грех, док су дух обогатили животом кроз правду која је у Христу. Код оних којима је дат Христов ум у речи мудрости, показује се и неузнемиравана животворна мртвост у познању Божијем.
21. У душе које се још чисте обично некако улази дух похоте и гнева. Због чега? Да би одбацили плодове Духа Светога, који постоје у њима. С обзиром да се и радост слободе у извесној мери разлива у поменутим душама, домостројна мудрост (која све устројава на корист и жели да свагда својим даровима привлачи њихову мисао и да их држи у непоколебивом смиреноумљу), дозвољава да их нападну речени духови, чиме схватају да не треба да се превазносе над другима својом великом слободом и богатством дарова и да не треба да помисле да су својом силом и разумношћу стекли велику палату мира. Она сама, пак, сакрива своје дејство како би, поражени страхом од пада, чврсто стојали у чувању блаженог смиреноумља и у убеђењу да су још везани телом и крвљу, те искали утврђење својствено природи, у коме би могли бити сачувани силом Духа.
22. Наше искушења је саобразно са болешћу страсти која нас је обузела и са греховном трулежи која се у нама накупила. Судећи по њима, горка чаша опредељења Божијих раствара се за нас љуће или милосрдније. Уколико је вештаство греха које се у нама накупило од сластољубивих и животољубивих помисли лако излечиво и лако уступа пред лековима, Лекар душа наших даје чашу искушења која је растворена саосећањем, будући да се кажњавамо због људских немоћи, својствених човеку. Уколико је, пак, оно тешко излечиво, прошавши у дубину и изазвавши смртоносну трулежност с обзиром да је произашло од помисли надмености и крајње гордости, даје се нерастворена чаша са љутошћу гнева како би болест, будући ослабљена и стањена огњем непрестаних искушења, најзад отишла од душа наших под дејством смирења, које се од њих рађа, након што се слане помисли потопе у сузама и пошто се пред Лекаром душа наших у светлости смирења покажемо чисти.
23. Подвижници не могу да избегну искушења која долазе једно за другим уколико не познају своју немоћ и уколико се не буду сматрали туђим свакој праведности и недостојним сваке утехе, сваке части и спокојства. Лекар душа наших, Бог има намеру да ми увек будемо смирени и скрушени, да се удаљавамо од свих људи и да га подражавамо у страдањима. Сам будући кротак и смирен срцем, Он хоће да и ми са кротошћу и смиреним срцем ходимо путем Његових заповести.
24. Смирење се не састоји у савијању врата, или у запуштеној коси, или у неуредном, грубом и бедном одевању, у чему иначе многи постављају суштину речене врлине. Она се, пак, састоји у скрушености срца и смирењу духа, као што је казао Давид: Дух скрушен и срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19).
25. Једно је смирени говор, друго смирење, а треће смиреноумље. Смирени говор и смирење се код подвижника пројављују при сваком злопаћењу и у спољашњим напорима врлина. Јер, сви они су упућени на телесна делања и вежбања, при чему им душа није увек утврђена на добром настројењу, те се при сусрету са искушењима смућује. Смиреноумље, пак, као божанствено и велико дело, јавља се само код оних који су наиласком Утешитеља већ прешли средину, тј. већ далеко отишли најкраћим путем врлина, посредством сваког смирења.
26. Проникавши у душу и тешким каменом налегавши на њу, смиреноумље је притиска и стеже, услед чега јој се сва снага исцрпљује у незадрживом изливању суза, од којих се ум чисти од сваке скверни помисли, те долази до виђења Божијег, под чијим дејством је подстакнут да, слично Исаији, узвикне: O кукавни ја, јер се скруших, јер будући човек и имајући нечисте усне и живећи у народу који има нечисте усне видех Цара, Господа Саваота својим очима (Ис. 6, 5).
27. Уколико у тебе уђе дубоки смирени говор, сваки високи говор ће отићи од тебе. Уколико се смирење укорени у дубини твога срца, и сваки површни и дубоки смирени говор ће отићи од тебе. Уколико се одозго обогатиш смиреноумљем, и спољашње смирење и смирени говор језика ће нестати, по речи светога Павла: А када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13, 10).
28. Истински смирени говор је од истинског смирења удаљен колико и исток од запада. Смиреноумље које Дух Свети даје савршенима је савршеније и веће од истинског смирења колико је и небо више од земље, и душа од тела.
29. Онога ко при смиреном изгледу и оделу говори смирено, немој одмах сматрати и смиреним у срцу, као што ни онога ко говори високо и високосмерно немој одмах сматрати испуњеним надменошћу и гордошћу. Напротив, најпре их испитај и по плодовима их познај.
30. Плод Духа Светога јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 23). Плод супротног духа јесте мржња, светска малодушност, душевни неред, срдачно узнемирење, лукавство, љубопитљиво размишљање, немарност, гнев, неверје, завист, преједање, пијанство, свадљивост, осуђивање, похота очију, надменост, гордост душе. По поменутим плодовима познај дрво. На речени начин ћеш веродостојно познати каквог је духа онај ко говори са тобом. На њихова обележја је још јасније указао Господ: Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт. 12, 35). Јер, дрвету одговара његов плод.
31. У онима у којима постоје и примећују се плодови Духа Светога и сам Бог обитава. Од њих извире бистри извор слова са мудрошћу и познањем, било да их чујеш да говоре смиреним речима, или да саопштавају узвишене ствари. У онима, пак, у којима се не примећују плодови и дарови Светога Духа, већ плодови супротног духа, постоји мрак незнања Бога, гомила страсти и станиште непријатељских духова, без обзира да ли смирено говоре и изгледају, или да ли говоре о високим стварима са изабраном одећом и спољашњим великољепијем.
32. Истина се не оцртава у лицима, у спољашњем изгледу и речима, нити Бог у реченоме почива, већ у скрушеном срцу, у смиреним духовима и у душама које су просвећене богопознањем. Примећујемо да се понеко на речима и спољашње поставља испод других, пред другима о себи употребљавајући смирене изразе ради ловљења људских похвала, премда је изнутра пун надмености, лукавства, зависти и злопамћења према ближњем. Понекад се, напротив, види да неко наизглед високомудрим речима ратује за правду или устаје против лажи и преступа божанствених закона, једино на истину гледајући, док је изнутра пун скромности, смирења и љубави према ближњем. Он се, уосталом, понекад хвали у Господу, подражавајући светога Павла, који се хвали у Господу и говори: Најрадије ћу се хвалити својим немоћима (2. Кор. 12, 9).
33. Бог не гледа на спољашњост нашег говора или делања, већ на душевно расположење и намеру са којом чинимо видљива дела и говоримо о мисленим стварима. И људи који друге превазилазе у разумности више гледају на силу речи и конац дела, по њима доносећи непогрешиви суд. Међутим, уобичајеније је да човек гледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16, 7).
34. Бог је одлучио да се у поколењима не прекраћује припремање Духом Светим Његових пророка или пријатеља ради уређивања Цркве Његове. Древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи на погубљење душа. Зар утолико пре Он ко је понаособ саздао срца њихова (Пс. 32, 15) неће са земље смирења подићи сиромаха, и са ђубришта страсти уздићи убогога (Пс. 112, 7), шаљући као помоћ наслеђу своме мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6, 17). Преподобни се одричу себе започињући смирењем и пењући се на висину познања. Њима се одозго силом Божијом даје реч мудрости како би благовестили спасење Цркви Његовој.
35. Познај себе самог, тј. стекни истинско смирење, које те учи да се држиш смиреноумља и да скрушаваш срце. Њега делај и чувај. Уколико још ниси познао себе, нећеш знати ни шта је смирење, уопште се не дотакавши његовог делања и чувања. Јер, самопознање је сврха делања заповести.
36. Онај ко је својом чистотом достигао до познања бића, познао је себе сагласно изреци: “Познај себе”. Онај, пак, ко још увек није достигао до познања смисла назначења творевине и божанствених и људских ствари, познао је наравно ствари око себе и ван себе, али нимало није себе упознао.
37. Друго сам ја, а друго оно што је у вези са мном. Друго је, такође, оно што је у вези са мном, а друго оно што је около мене, и друго оно што је изван мене. Ја сам образ Божији, који се види у умној, бесмртној и словесној души. Јер, ја имам ум, тј. оца слова, нераздељивог од душе и једносушног са њом. Оно што је у вези са мном јесу усађене особине човека да царује и начелствује творевином, да је словесан и самовластан слободан. Оно што је около мене јесте оно што могу да изаберем сопственим произвољењем: да будем земљорадник, трговац, учен човек, мудрољубац. Оно што је изван мене је све оно што се наводи у друштвеним почастима и у светском благородству, тј. богатство, слава, част, благостање, високи чинови, или супротно, тј. сиромаштво, беславље, бешчашће, несрећа.
38. Онај ко је познао себе починуо је од свих дела по Богу и ушао у светилиште Божије, у мислено богослужење Духа и у божанствено пристаниште бестрашћа и смирења. Онај, пак, ко себе још није познао преко смиреноумља и познања у труду и зноју ходи путем овога живота. О реченоме је Давид говорио: И би преда мном труд (и мука), док не уђох у светилиште Божије (Пс. 72, 17).
39. Онај ко је познао себе (кроз велико чување у односу на спољашњост, кроз напуштање светских дела и строго испитивање савести) изненадно ступа у душу и неко божанствено смирење изнад речи, које срцу доноси скрушеност и сузе топлог умилења. Онај ко испита његово дејство себе сматра земљом и пепелом и црвом, а не човеком, недостојним чак и живота стоке. Због превасходства дара Божијег [човек] доспева у дубину смиреноумља. Онај ко се удостојио да пребива у реченом дару испуњава се неизрецивом опијеношћу умилења. Изашавши из себе, он спољашњост не сматра ни у шта, тј. јело, пиће и одевање тела (изузев најнеопходнијега), будући да се променио изменом деснице Вишњега. (Пс. 76, 11)
40. Смирење је највеће међу врлинама. Јер, оне у које се усели кроз искрено покајање (узевши за сапутницу молитву са уздржањем), оно одмах чини слободним од ропства страстима, дајући мир њиховим [душевним] силама, сузама им чистећи срце и испуњавајући их тишином кроз наилазак Духа. Са реченим настројењем, њима постаје јасан смисао познања Божијег, те улазе у умозрење тајни Царства Божијег и смисао твари. И уколико се удубљују у дубину Духа, утолико се погружавају у дубину смиреноумља, услед чега у њима расте познање властите мере и немоћи људске природе. У њима расте и љубав према Богу и ближњем, услед чега постају убеђени да црпу освећење и од једног поздрава и блискости оних са којима опште.
41. Смиреноумље, умилење и чиста молитва понајвише окриљују душу на чежњу ка Богу и љубав према људима. Смиреноумље скрушава дух, покреће поток суза и учи да се види властита немоћ, представљајући пред очима незнатност људских мера. Умилење чисти ум од свега вештаственог, просвећује око срца и чини да је читава душа блистава. Чиста молитва, пак, читавог човека спаја са Богом, чини да човек постаје судеоник анђелске трпезе, даје му да окуси сладост вечних Божијих добара, снабдева га ризницама великих тајни и распламсава љубављу, подстичући га да се усуди да своју душу полаже за пријатеље своје, будући да се већ уздигао изнад граница телесне ништавности.
42. Сачувај ми ти добри залог смирења које чини богатим, у које се на чување полаже сакривена ризница љубави, у коме се чувају бисери умилења, и у коме се као на престолу окованом златом успокојава Цар, Христос Бог, делећи дарове Духа Светога његовим приврженицима и удостојавајући их великих достојанстава: смисла Његовог познања. Његове неизрециве мудрости, прозрења божанствених ствари, предвиђања људских ствари, животворног умртвљивања у бестрашћу и најтешњег сједињења са Њим ради сацаровања са Њим у Царству Оца и Сина, као што му се сам молио, говорећи о нама: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја (Јн. 17, 24).
43. Уколико се онај ко се делатно труди у испуњавању заповести изненада испуни неисказивом и неизрецивом радошћу, изменивши се неком дивном и неописивом променом и готово свукавши телесно бреме, заборављајући на храну, сан и друге природне потребе, нека зна да га је посетио Бог, производећи у њему животворно умртвљење, које га уводи у стање бесплотних. Реченог блаженог живота виновница јесте смирење, хранитељка и мајка – свето умилење, пријатељица и сестра – умозрење божанствене светлости, престо – бестрашће, крај – Пресвета Тројица, Бог.
44. Онај ко је достигао до реченог врхунца не може да буде задржаван узама чула ни за шта тварно. Он не обраћа поглед ни на какве животне утехе, не разликујући недолично од доличног. Као што Бог подједнако даје кишу и сунце и праведнима и неправеднима, злима и добрима (Мт. 5, 45), и он испушта и простире зраке своје љубави на све, не будући тесан у утроби, већ за све будући богат љубављу. Он осећа тесноту и тежину једино кад не може свима да чини добро колико би хтео. И као некада из Едема, јавља се други извор умилења из кога теку четири начела, тј. смиреноумље, чистота, бестрашће и висока нерасејана молитва, напајајући лице читаве мислене творевине Божије.
45. Они који нису окусили сладост суза умилења и који не знају за њихову благодат и дејство мисле да се оне ничим не разликују од оних које се проливају за покојницима, измишљајући многе врсте празних претпоставки и закључке пуне недоумица. Међутим, оне су нам урођене по природи. Уколико се гордост ума преклони ка смирењу, а душа скупи очи пред прелешћу видљивих добара, устремивши их једино ка умозрењу прве невештаствене светлости, одбациће се свако осећање према свету и стићи ће утеха од Духа. И из ње, као вода из извора, потећи ће сузе, наслађујући јој чула и испуњавајући јој разум сваком радошћу и божанственом светлошћу. Штавише, оне скрушавају срце и ум чине смиреноумним у виђењу бољега. Ништа речено се не може наћи код оних који плачу и ридају из других разлога.
46. Није могуће да се покрене извор суза без најдубљег смиреноумља, као што није могуће бити смиреноуман без умилења, које настаје наиласком Духа. Јер, умилење се Светим Духом рађа од смиреноумља, а смиреноумље од умилења. Као карике на ланцу, они се држе једно другог и везују једном благодаћу, сачињавајући нераскидиву свезу Духа.
47. Светлост која од Духа Светог силази на душу обично одлази услед мрзовоље, немара и неопрезности у односу на речи и јело. Јер, немар у односу на храну и уопште сита трпеза, те неуздржање језика и незадржавање очију њу изгоне и чине нас помраченима. Уколико се, пак, напунимо тамом, све звери шумске нашега срца и лавићи, тј. страсне помисли са рикањем се разилазе по души, тражећи себи храну у страстима, покушавајући да украду скривницу коју је у нама положио Дух (Пс. 103, 20-21). Међутим, наша истинска пријатељица, тј. уздржање и анђелотворна молитва не само да не дозвољавају да се нешто слично деси у души, већ у уму чувају неугасиву светлост Духа, срце чине тихим и чистим, точе божанствено умилење, душу шире љубављу према Богу, читаву је, у весељу и девствености, сједињујући са Христом.
48. Словесности је понајвише својствена чедност и здравоумље [чистота] душе, чија мајка и пријатељица јесте свеопште уздржање, а отац – страх Божији. Претворивши се у чежњу за Богом и сјединивши се са стремљењем према божанственим стварима, страх Божији душу чини слободном од страха, пуном љубављу и мајком божанствене словесности.
49. Сјединивши се са душом, страх је кроз покајање чини бременитом помислима о суду, услед чега је обузимају патње адске (Пс. 114, 3). Њу трзају уздаси и болови и стискања срца при помисли на будуће узвраћање за рђава дела. Кроз многе сузе и напоре умноживши у унутрашњости разума зачети дух спасења, она га и рађа на земљи срца свога. Ослободивши се од муке при помисли на ад и избавивши се од стењања под дејством [представа] о суду, она у себе прима чежњу и радост због будућих добара, сусрећући се са пријатељицом, тј. са чедношћу и здравоумљем, који је искреном љубављу сједињују са Богом. Сјединивши се, пак, са Богом, душа осећа неизрециво уживање, услед чега већ са уживањем и наслађивањем пролива сузе умилења, постајући туђа осећању за било шта светско. Она као у извансебности жури за Жеником, узвикујући му безгласним гласом: “За тобом и за мирисом твога благоухања журим. Реци ми где се налазиш, ти, кога је заволела душа моја, где напасаш, где почиваш у подне чистог умозрења, како бих се можда нашла у стаду праведника (Пес. 1, 3; 6). Јер, светлост великих тајни је код тебе”. И увевши је у скривницу скривених тајни својих, Женик чини да постаје умозритељница назначења творевине са мудрошћу.
50. Немој говорити у срцу свом да је већ немогуће да стекнеш чедност девствености након вишеструког разврата и беснила тела. Јер, након усрдног труда покајања уз злопаћење и душевну топлину, праћену реком суза умилења, руши се свака тврђава греха и гаси сваки огањ страсти, те се дешава ново рођење одозго наиласком Духа Утешитеља. И душа опет постаје палата чедности и девствености. Дошавши у њу у светлости неизрецивој и радости, натприродни Бог заседа на висину њеног ума као на престол славе, дајући мир њеним силама, говорећи: “Мир вам од страсти које вас нападају. Мир свој дајем вам ради вашег природног дејствовања. Мир свој вам остављам ради достизања натприродног савршенства”. Исцеливши тројичним даривањем мира троделност душе, уздигавши је ка тројичном савршенству и сјединивши је са собом, Бог је већ чини потпуно девственом, добром, прекрасном, помазавши је благоухањем уља чедности, и говорећи: “Устани и приђи, блиска моја, добра моја, голубице моја, са делатним мудрољубљем. Јер, ето зима страсти прође, киша сластољубивих помисли оде, мимоиђе, и цвеће врлина са мирисом помисли се јави на земљи срца твога. Устани, дођи мени са познањем природног умозрења, дођи, голубице моја сама у покров и примрак тајанственог богословља и тврде као камен вере у мене, Бога” (Пес. 2, 10-14).
51. Од оних који су се удостојили добре измене и усхођења навише, блажен је онај ко је делатним мудрољубљем прескочио стену страсних навика и посребреним крилима бестрашћа са познањем узишао у мислени ваздух умозрења свега постојећег, а потом се подигао у мрак богословља, најзад починувши од свих дела својих у Богу блаженим животом. Он је у савршенству постао земаљски анђео и небески човек, прославивши Бога у себи, ради чега ће и њега Бог прославити.
52. Они који љубе закон Божији имају пуно мира и за њих не постоји узрок саблазни. Јер, Богу није угодно оно што се људима допада, него оно што можда људима не изгледа добро, али је по својој природи веома добро за онога ко зна смислове [назначења] бића и створења.
53. Изврсно је да човек умре за свет и да живи за Христа. Јер, у супротном, не може да се препороди, сагласно са речју Господњом: Ако се ко не роди одозго, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 3). Речено рођење се збива покоравањем духовним оцима. Јер, уколико у себе раније не примимо семе речи са учењем отаца и уколико нас не усвоје Богу, ми се не можемо поново родити. Дванаесторицу апостола је један Христос породио, а они седамдесеторицу апостола. Њих је усвојио Бог и Отац, као што Господ говори: Ви сте синови Оца свога који је на небесима (Мт. 5, 45). Стога и свети Павле нама говори: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих… Угледајте се на мене (1. Кор. 4, 15-16).
54. Уколико се [човек] не покори духовном оцу подражавајући Христа (који се покорио Оцу своме до крсне смрти), значи да се неће ни препородити. Онај, пак, ко није постао љубљени син доброга оца, и није се препородио Словом и Духом, како ће сам постати добар отац добрих синова и како ће родити добру духовну децу, сличну оцу своме по доброти? Другачије речено, плод ће свакако бити сличан дрвету.
55. Рђаво неверје је пород лукавог среброљубља и најпорочније зависти. Уколико је оно рђаво, није ли још рђавије оно што га рађа? Јер, оно синовима људским љубав према злату чини пожељнијом од љубави према Христу. Оно чини да се Саздатељ вештаства сматра нижим од творевине. Оне који се радо слажу да истину Божију замењују лажју, и да више поштују твар него Творца (Рим. 1, 25), оно учи да се њој служи више неголи Богу. Речени порок је веома рђав, услед чега се и назива другим идолопоклонством. Утолико је још рђавија душа која произвољно [својевољно] болује од њега.
56. Уколико хоћеш да будеш пријатељ Христов, омрзни злато и ненаситу љубав према њему. Јер, оно ка себи привлачи разум онога који га љуби. Оно га одваја од најслађе љубави према Господу Исусу, која се не пројављује у речима, него у испуњавању Његових заповести. Уколико пожелиш злато, свакако ћеш га, авај, добити, наравно, уколико се љубав према њему може сматрати добитком, а не великим губитком у односу на љубав према Христу. Знај да ћеш у реченом случају Христа потпуно изгубити, тј. Бога, који је глава људима и без кога им нема живота и спасења.
57. Уколико волиш злато, ти не волиш Христа. Уколико не волиш Христа, а волиш злато, треба да схватиш коме речени насилник хоће да те уподоби. Ономе који беше ученик, премда неверни, и пријатељ, премда се показао као завереник, који је зло устао на општег Владику, бедно отпао од вере и љубави према Њему и бацио се у дубину очајања. Уплаши се реченога примера и бежи од злата и љубави према њему како би стекао Христа, указујући истовремено и истинску љубав према себи. Јер, видиш какав је удео онога ко је упао у наведени [грех].
58. Без призива одозго никада немој искати да добијеш првенство [у чину], тј. једино уз помоћ злата или људског посредовања, чак и ако приметиш да имаш снаге да помажеш душама. Јер, три могуће невоље могу да те сусретну, и једна ће се свакако десити: или ће негодовање и љутина Божија наићи на тебе кроз различите напасти и скорбне околности, при чему ће на тебе устати не само људи, него и скоро читава твар, те ће ти живот бити пун уздисања, или ћеш са великим бешчашћем бити свргнут пошто те надвладају други, или ћеш умрети пре свог времена, будући посечен из овога живота.
59. Нико не може да сматра ништавном славу и бешчашће и да буде изнад уживања и патње уколико се није удостојио да види чиме се ствари завршавају. Уколико, пак, увиди да се свака слава, свако задовољство и утеха, свако богатство и добробит завршавају ничим, с обзиром да смрт све односи и уништава и уколико позна очигледну испразност људских ствари, он ће своја чула окренути према крају божанствених ствари. Он се, дакле, везује уз оне [ствари] које опстају и које не могу да пропадну. Иштући их, он постаје виши од патње и уживања земаљских: од патње стога што је у души победио сластољубље, славољубље и среброљубље, и од уживања – стога што је од душе одвојио светско чуло. Он је свагда једнак, без обзира да ли га поштују или бешчасте, да ли га окружују патње или угодности, за све благодарећи Богу и помишљу не силазећи доле.
60. Марљиви може и по сновиђењима да препознаје покрете и расположења душе, те да у складу са њима усмерава старање о устројству свог [духовног] стања. Јер, телесни покрети и душевна маштања се одвијају у складу са унутрашњим настројењем човека и његовим бригама. Онај ко има вештаствољубиву и сластољубиву душу, машта о стицању ствари и новчаним добицима, о женским облинама и страсним загрљајима, услед чега му се дешавају оскрнављења тела и одеће. Онај ко има лакому и среброљубиву душу у сну свагда види злато: час тражи уплате, час умножава постотке, час добијено сакрива у касу, час као да му се суди због немилосрдности. Ономе ко је гневљив и пун зависти причињавају се да га гоне звери или отровни гмизавци, услед чега осећа велики ужас и страх. Онај, пак, ко је у души пун таштине машта о својој слави, о бучним народним дочецима, и о чиновима и старешинствима која му се нуде и уручују, према чему и будан има склоност. Онај чија је душа горда и испуњена надменошћу види себе како се вози у блиставим кочијама или како лети на крилима по ваздуху, док остали трепте пред величином његове власти. На сличан начин и богољубиви човек, као ревностан за врлинска дела и праведан у подвизима благочашћа, у сну види или догађање будућих ствари, или откривење страшних виђења, имајући душу чисту од утицаја вештаства. Будећи се, он се свагда налази у молитви са умилењем и мирном устројству душе и тела, са сузама на образима и беседом са Богом на устима.
61. Оно што нам се представља у сну су или снови, или виђења, или откривења. Снови у уобразиљи ума не остају неизменљиви. Њихови предмети се мењају, тј. једни потискују друге или се мењају у друге. Од њих нема никакве користи и само њихово маштање ишчезава заједно са буђењем. Њих марљиви треба да презиру. Виђења све време остају непроменљива, не преображавајући се једно у друго. Она остављају печат у уму, услед чега на многе године остају незаборавна. Она показују дешавања будућих ствари и души доносе корист, приводећи је у умилење кроз представе страшних изгледа. Она онога ко их види чине удубљеним у себе и пуним трепета због неизмењивог умозрења страшних ствари које су изображене. Марљиви ревнитељи речена виђења треба да сматрају драгоценим. Откривења су, пак, умозрења чисте и просвећене душе изнад сваког чула. Она представљају извесна дивна божанствена дела и схватања, тајноводство у скривене Божије тајне, догађање за нас најважнијих предмета и општу измену светских и људских ствари.
62. Од наведених врста [представљања] прва су својствена вештаственим и телољубивим људима, за које је бог – стомак и неумерено насићивање и чији је ум обузет тамом услед немарног и страстима растрзаног живота. Над њима се изругују демони посредством маштања. Друга [су својствена] марљивима, који чисте своја душевна чула и на које виђено благотворно делује на схватање божанствених ствари и на [врлинско] усхођење. Трећа [су својствена] савршенима, који примају дејство Божанственог Духа. Они су са Богом сједињени богоречитом душом.
63. Сновиђења нису истинита код свих људи. Она се у владалачком делу ума не запечаћују се код свих, већ само код оних чији је ум очишћен и чија су душевна чула просвећена, који су напредовали до природног умозрења, који не брину о животним стварима, који се не старају о садашњем животу, чије је дуго гладовање образовало опште уздржање и које су зној и напори по Богу привели светилишту Божијем, тј. познању постојећега и вишој мудрости, чији је анђелски живот сада скривен у Богу и које је напредак у свештеном тиховању узвео на степен пророка Цркве Божије, о којима је у Мојсијевој књизи Бог рекао: Уколико буде пророк међу вама, јавићу му се у сну и у виђењу ћу говорити са њим (4. Мојс. 12, 6), и у [Јоиловој] књизи: И биће потом да ћу излити од Духа мога на сваку плот и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и старци ваши ће угледати снове и младићи ваши ће видети виђења (Јоил 2, 28).
64. Тиховање је стање ума избављеног од свих узнемирења, тишина слободе и душевне радости, неузнемиравано и неузбуркивано утврђење срца у Богу, светло умозрење, познање Божијих тајни, реч мудрости из чистог разума, бездан божанствених схватања, усхићење ума, беседа са Богом, неуспављиво око, умна молитва, неуморни велики покој у напорима и најзад сједињење и спајање са Богом.
65. Све док је душа растројена у себи услед неуредног дејства њених сила, те неспособна да у себе смести божанствене зраке, све док се не ослободи од ропства телесног размишљања и све док не окуси мир услед прекидања борбе неуздржљивих страсти, њој је неопходно велико ћутање уста како би и сама могла говорити са Давидом: А ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја (Пс. 37, 14). Она увек треба да буде тужна и да са скрушеношћу ходи путем заповести Христових, све док је још жалости непријатељ и док чезне за наиласком Утешитеља. Јер, уколико пребива у умилењу и себе омива сузама, Он ће јој даровати праву слободу.
66. Уколико мед врлина који се припрема у тиховању превазиђе смирено тело услед подвига мудрољубља, уколико му душевне силе ступе у природно стање услед обарања телесног размишљања, уколико очисти срце сузама и постане способан да прима зраке Духа, обукавши се у нетрулежну животворну мртвост Христову, те уколико прими Утешитеља са огњеним језиком, седећи у пећи тиховања, подвижник је већ дужан да са смелошћу говори величину Божију и у цркви великој благовести правду Његову (Пс. 144, 11; 39, 10), будући да је у унутрашњост примио закон Духа. Иначе ће, слично неваљаломе слузи који је сакрио таланат господара свога у земљу, бити бачен у огањ вечни. Пошто је свој грех омио покајањем и опет примио пророчки дар, Давид није могао да скрива Божије доброчинство, те се обраћао Богу: Ево уста моја нећу спречити, Господе, ти знаш. Правду твоју не скрих у срцу моме, истину твоју и спасење твоје рекох; не крих милост твоју и истину твоју од сабора великог (Пс. 39, 11).
67. Ум који је очишћен од сваке нечистоте за душу постаје звездано небо по својим бљештавим и светлим схватањима, имајући у себи Сунце правде које сија и у свет испушта светле зраке богословља. Пошто се словесношћу погрузи у бездан мудрости, он износи једноставне и непомешане изгледе ствари и јасна откривења сакривеног како би се обзнанила дубина и висина и ширина познања Божијег. Примивши речено у своја недра као природно, он потом речима објашњава дубине Духа свима који у себи имају Божанственог Духа, открива лукавство духова и саопштава тајне Царства небеског.
68. Телесну похоту и поигравање тела спречавају уздржање, пост и духовна борба. Душевно распаљивање и узнемиравање срца хлади читање Божанствених Писама, непрестана молитва – смирава, а умилење – стишава као уље.
69. Чиста молитва, туђа свему вештаственоме, понајвише човека чини достојним сабеседником Богу. Она са Словом сједињује онога ко се моли нерасејано, у духу, омивајући душу сузама, наслађујући се сладошћу умилења и просвећујући се светлошћу Духа.
70. Количина у молитвеном псалмопојању је прекрасна, уколико је руковођена трпљењем и пажњом. Ипак, заправо каквота оживљава душу и доводи до плода. Каквота псалмопојања и молитве састоји се у мољењу умом у духу. Умом се моли онај ко, појући и молећи се, разматра оно што се садржи у Божанственом Писму и усходи схватањем у срцу своме кроз богодоличне мисли. Душа која се њима усхићује у ваздуху светлости, постаје озарена и још више се чисти, сва се уздижући ка небесима. Посматрајући красоте добара која су припремљена светима, она се и сама загрева жељом за њима. И у њој се одмах јавља плод молитве кроз точење извора суза из очију по дејству светлотворног Духа. Оне души пружају сладостан укус, услед чега често сасвим заборавља телесну храну. Речено и представља плод молитве који се од каквоте псалмопојања рађа у душама које се моле.
71. Плод Духа прати каквоту молитве. Каквоту, пак, прекрасно прати количина псалмопојања. Уколико нема плода, и каквота је сува. Уколико је она сува, утолико пре је сува количина. И премда и даје напор телу, она свакако за многе бива некорисна.
72. Чувај се непријатељских замки када се молиш и певаш Псалме Господу. Демони нас или варају, крадући осећање душе, или нас наводе да говоримо једно уместо другог, претварајући стихове Псалама у хуле и вадећи из уста наших неприличне речи. Када почнемо Псалам, они наше речи наводе на крај и оно што се налази између распршавају из ума. Они нас задржавају на једном стиху не дозвољавајући, услед заборава који изазивају, да се сетимо наставка. Такође, када смо на средини Псалма они изненада из ума бришу свако сећање на претходне стихове услед чега се не сећамо ни шта смо говорили, нити можемо да га нађемо и поновимо. Они речено чине да би изазвали немар и мрзовољу, те да нас лише плодова молитве, убеђујући нас да смо се већ дуго молили. Ти, пак, крепко истрај и настави са псалмопојањем још спорије како би пожњео корист од молитве при умозрењу онога што садрже стихови и како би се обогатио просвећењем Светога Духа, који долази у душе молитвеника.
73. Уколико ти се речено деси када се стараш да појеш са разумношћу пази да се не олењиш и паднеш у мрзовољу, те телесни покој претпоставиш душевној користи, помисливши да је већ позни час. Чим приметиш да ти је ум заробљен, ти се заустави и усрдно се врати на почетак Псалма, чак и ако си већ на његовом крају. Ти почни испочетка и по реду читај исти Псалам, чак и кад би ти се много пута у сату десило да будеш заробљен [непажњом]. Радећи на речени начин, демони ће, не подносећи твоје трпљење и истрајност и силу ревности, побећи од тебе, покривени стидом.
74. Треба добро да знаш да непрестана молитва не одлази од душе ни дању ни ноћу. Она се не састоји у подизању руку, ни у молитвеном положају тела, ни у изговарању молитава језиком (остајући невидљива телесним очима), већ у умном делању са сећањем на Бога, при постојаном умилењу. Њу схватају једино они који умеју да је схвате.
75. У молитви се може свагда пребивати уколико се помисли држе сабране под владалаштвом ума у пуном миру и побожности, уколико се прониче у дубине Божије и иште укус најслађег тока умозрења, који из ње истиче. Речено, пак, није могуће у одсуству мира. Непрестана молитва може да се успостави само у ономе чије су душевне силе умирене познањем.
76. Уколико ти за време молитве Богу дође брат и покуца на врата твоје келије, немој дело молитве претпоставити делу љубави, презревши брата који ти куца. Јер, речено је Богу угодно. Он од тебе у наведено време жели јелеј љубави, а не жртву молитве. Стога, остављајући дар молитве, пружи брату беседу љубави, подмирујући његову жељу. Потом, вративши се, принеси дар свој Оцу духова са сузама и скрушеним срцем, те ће се прави дух обновити у утроби твојој.
77. Тајинство молитве се не врши у одређено време и на одређеном месту. Јер, уколико дело молитве вежеш за часове, време и место, ти ћеш као по праву остало време да проводиш у испразним занимањима. Граница молитве јесте непокретно пребивање ума око Бога. Дело молитве јесте пребивање душе око божанствених ствари, а врхунац молитве јесте прилепљивање разумом уз Бога како би се са Њим било један дух, по одређењу и речи апостола (1. Кор. 6, 7).
78. Премда си већ умртвио удове тела, душевно оживео Духом и удостојио се натприродних дарова од Бога, ипак немој дозвољавати да словесна сила твоје душе лута, већ је приучи да се свагда креће у сећању на раније грехе и на адске муке, мислено гледајући на себе као на осуђеника. Запошљавајући свој ум реченим помислима и гледајући на себе као на осуђеника, ти ћеш сачувати скр?шени дух и у себи имати животворни извор умилења, који точи струје божанствене благодати. И Бог ће да те гледа и да ти даје Духа ради утврђивања твога срца.
79. Благоразумни пост, који прати бдење са богомислијем и молитвом убрзо свог делатеља приводи границама бестрашћа, уколико му се и душа у обиљу смирења облива сузама, горећи љубављу према Богу. Дошавши до њега, он ће бити уведен у духовни мир, који превазилази сваки слободни ум, љубављу га сједињујући са Богом.
80. Цар не размишља о слави и царству и не заноси се и не радује се државној власти колико се монах радује због бестрашћа и суза умилења. Размишљање првога вене заједно са царством, а блажено бестрашће одлази заједно са [подвижником] и пребива са њим у радости у бесконачне векове. Он се у садашњем животу међу људима креће као точак, унеколико се додирујући земље и онога што је на земљи по неопходним захтевима природе. Он се, међутим, читав узноси у мислени ваздух, у себи спајајући почетак и крај и урезујући видове благодатних дарова у венац смирења. За њега је обилна трпеза умозрење постојећег, пиће – чаша мудрости, а покој – Бог.
81. Онога ко добровољно себе предаје врлинским напорима и са врелим усрђем ходи подвижничким путем, Бог удостојава великих дарова. Крећући се у напредовању ка средини, он долази до божанствених откривења и виђења, постајући све светлији и мудрији уколико се више напреже његов подвижнички труд. Усходећи, пак, на висину умозрења, он све више против себе изазива завист погубних бесова. Јер, они не могу равнодушно да гледају како се човек измењује у анђелску природу. Они се не лење да тајно на њега пуштају стрелу надмености. Уколико се, схвативши непријатељску замку, сакрије у тврђаву смирења, прекоревајући се, он ће избећи невољу гордости и бити уведен у пристаниште спасења. У супротном, оставиће га помоћ одозго и биће предан у руке духова злобе, који га ишту на невољно казнено обучавање стога што се није произвољно опитовао. Духови казненог обучавања јесу духови сластољубља и телољубља, злобе и гнева, који га смиравају љутим нападима, све док не позна своју немоћ. И оплакавши свој пад, он ће се избавити од васпитавања, те са Давидом узвикнути: Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе твоје (Пс. 118, 71).
82. Бог неће да нас свагда смиравају страсти, нити да се, гоњени њима, уподобљавамо зечевима, који му прибегавају једино као према камену прибежишта. Иначе, Он не би рекао: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6). Он жели да ми као јелени усходимо на високе горе Његових заповести и да смо жедни животворних вода Духа. Прогутавши змије, јелени путем ватрености од дугог трчања по природи, како говоре, отровну природу змија дивно претварају у храну која није штетна. И ми сваку страсну помисао коју примамо у утробу разума треба дејством огњеног трчања путем заповести Божијих и силе Духа да претварамо, пошто је заробимо, у миомирисно и спасоносно делање врлина. На речени начин и ми ћемо сваку помисао кроз делање покоравати на послушност Христу (2. Кор. 10, 5). Јер, горњи свет не треба да се напуни телесним и несавршеним људима, него духовним и савршеним, који су се успели до човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
83. Онај ко се увек креће у једном стању, не желећи да се пружи напред, личи на мулу која вуче млински точак, уопште се не померајући напред. Јер, онај ко се свагда бори са телом и ко се упражњава увек у истим телесним делањима, уз сво злопаћење причињава сам себи и велику штету, ни сам не примећујући, будући да не испуњава намеру Божије воље. Јер, по светом Павлу, телесно вежбање је за мало корисно (1.Тим. 4, 8) тј. док телесно размишљање не буде прогутано потоцима покајничких суза, док у тело не уђе животворна духовна мртвост и док се закон духа не зацари у нашој мртвој плоти. Душевна побожност, пак, која се, путем познања постојећег и бесмртног растиња, тј. божанствених мисли, сагледава као дрво живота у мисленом делању ума, свагда је и у свему корисна будући да изграђује чистоту срца и доноси мир међу душевним силама, просвећење ума, чедност тела, здравоумље, свестрано уздржање, смиреноумље, умилење, љубав, освећење, небеско познање, мудрост речи и умозрење Бога. Онај ко се након многих подвига успео на речено савршенство побожности у ствари је прошао црвено море страсти и ушао у обећану земљу, у којој тече мед и млеко богопознања, тј. неисцрпна наслада светих.
84. Онај ко нема настројење да се уздигне изнад делимичног и мало корисног до свеобухватно корисног, у ствари још једе непросејан хлеб у зноју лица свога, сагласно старој одлуци Божијој. Стога је и душа његова без жеље за мисленом маном и медом, који је потекао за Израиљски народ из распукле стене. Онај, пак, ко је чуо подстрек: Устаните, хајдемо одавде (Јн. 14, 31), те по гласу Учитеља устао од напорног рада, у ствари је престао да једе хлеб патње, збацио са себе јарам чула, а затим се напио из красовуље мудрости Божије, познавши да је благ Господ. Јер, пошто је испунио закон заповести у служби речи, он се успео до горње собе и очекује наилазак Утешитеља.
85. По порецима и степенима мудрољубивог живота треба да се простиремо напред и да усходимо ка вишем, остајући свагда покретни у ономе што је по Богу и не познајући замор у добру. Од делатног подвижништва треба усходити ка природном умозрењу творевине, а од њега ка тајинственом словесном богословљу, у коме се човек успокојава од свих напора телесног делања, уздигавши се већ изнад свега телесног и доњег и добивши благорасудно познање истинског разликовања ствари. Уколико, пак, још нисмо достигли речено разликовање, ми не знамо ни како да се простиремо напред и усходимо ка савршеноме, те се показујемо као лошији од световњака, који не знају за границу напредовања у друштвеним положајима, ни застој у уздизању, све док се не попну до највишег достојанства и прекину своју жељу с обзиром да су је испунили.
86. Душа која се са врелом усрдношћу чисти подвижничком напорима поприма озарење божанственом светлошћу и постепено почиње да види природну красоту коју јој је Бог на почетку дао, ширећи се у љубави према Саздатељу. По мери очишћења њој постају јаснији зраци Сунца правде и њена природна лепота се пред њом открива. И она умножава подвижничке напоре ради већег очишћења како би чисто схватила славу дара кога се удостојила и попримила древно благородство, те за Творца сачувала Његов образ чист и непомешан са било чиме вештаственим. Она никада себи не попушта и не престаје да додаје труд на труд, све док се не очисти од сваке нечистоте и скверни, поставши достојна да гледа Бога и разговара са Њим.
87. Отвори очи моје, и схватићу чудеса твоја из закона твога (Пс. 118, 18), вапије Богу онај ко је још покривен маглом земаљског размишљања. Незнање земаљског ума као магла и дубоки мрак покрива очи душе, чинећи је тамном и помраченом за разумевање божанствених и људских ствари, те неспособном да упућује свој поглед ка озарењу божанственом светлошћу или окушању добара које око није видело, ни ухо чуло, и која у срце човеку нису дошла (1. Кор. 2, 9). Међутим, откривајући очи своје покајањем, душа све види чисто, и чује са познањем и схвата разумно. Штавише, она и узвишене мисли у свом срцу прима о реченоме. Окусивши потом и сладост реченога, она се просвећује у познању и словом мудрости по Богу свима саопштава о дивним божанственим добрима која је Бог припремио онима који га љубе. И она све убеђује да ишту удео у њима кроз многе подвиге и сузе.
88. Постоји седам дарова Духа. Набрајајући их, Реч Божија, [Свето Писмо], почиње од врха, од мудрости, и силази до краја, до духа страха Божијег, говорећи: Дух мудрости, дух разумности, дух савета, дух крепости, дух познања, дух побожности, дух страха Божијег (Ис. 11, 23). Ми треба да почињемо од очишћујућег страха, тј. страха од мука, како бисмо се одвојили од рђавог и потом се покајањем очистили од скверни греха, те достигли до чистог страха Духа. Према њему треба да идемо правим путем и да се у њему успокојимо у сваком делању врлина.
89. Онај ко почиње са страхом од суда и напредује у очишћењу срца сузама покајања, понајпре се испуњава мудрошћу, с обзиром да је, по реченоме, страх њен почетак (Прич. 1, 7). Потом се испуњава разумношћу и саветом, уз помоћ кога изабире душекорисне намере. Достигавши до реченога кроз испуњавање заповести, он усходи ка познању постојећег и стиче тачно знање божанствених и људских ствари. Потом, поставши сав станиште побожности, он усходи у горњи град љубави и доспева до савршенства. И одмах га чисти страх Духа прихвата како би сачувао примљено скровиште Царства небеског. Будући крајње спасоносан, речени страх чини да онај ко је достигао висину љубави трепти и да буде спреман на сваки подвиг из бојазни да не падне са висине љубави Божије и да опет не буде вргнут у ужас мука.
90. Читање Писма је различито код оних који се тек уводе у побожан живот, различито код оних који су дошли до средине напредовања, и различито код оних који се пењу ка савршенству. За једне је оно хлеб трпезе Божије, који крепи њихова срца за свештене подвиге око врлина. Он пружа крепку силу за борбу са духовима који дејствују у страстима, и чини их храбрим борцима против демона, услед чега говоре: Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22, 5). За друге је оно вино божанствене чаше које весели њихова срца, које их доводи у усхићење силом помисли, које њихов ум одваја од слова које убија и уводи у испитивање дубина Духа и чини да сав постане породитељ и налазач схватања, услед чега је и њима својствено да говоре: Чаша твоја напајајућа је као најјача (Пс. 22, 5). А за треће је оно јелеј Божанског Духа који умашћује њихову душу, кротећи је и смирујући изобиљем божанствених озарења и сву је уздижући изнад низине тела, услед чега са хвалом вапију: Намазао си уљем главу моју… И милост твоја пратиће ме ? све дане живота мога (Пс. 22, 5-6).
91. Све док се са напором делатним мудрољубљем у зноју лица усмеравамо ка Богу, умањујући телесне страсти, са нама се насушним хлебом (који се припрема вршењем врлина и крепи људска срца) на трпези својих дарова храни и Господ. А кад се бестрашћем у нама освети име Његово и Он се зацари над свим нашим душевним силама, покоривши и умиривши одвојено, тј. ниско тело са високим помислима, у нама ће Његова воља бити као на небу, те ће ново и неизрециво пиће мудрости Слова (растворено умилењем и познањем великих тајни) пити са нама у Царству своме, које је ушло у нас. И кад постанемо судеоници Духа Светога кроз добру измену и обновљење ума, Бог ће бити са нама као са боговима, обесмртивши примљено [човештво].
92. Уколико незадржива вода страсних помисли ума буде задржана наиласком Духа Светога и слани бездан неприличних мисли и сећања буде обуздан уздржањем и сећањем на смрт, значи да лелуја Божански Дух покајања и да су наишле воде умилења, којима Бог и Владика наш, уливајући у умиваоницу покајања, омива мислене ноге наше и чини их достојним да ступају по дворишту Његовог Царства.
93. Поставши тело и савршени Човек али без греха, Бог Слово је нашу природу примио у своју Ипостас, Личност. Као савршени Бог, пак, он ју је пресаздао и обожио. Будући Слово Првога Ума и Бога, Он се сјединио са човековим словесним делом и окрилио га на горе, тј. да размишља и помишља на божанствено. Уједно, као огањ, Он је суштинском и божанственом ватром његову срчану силу учино способном да се живо супротставља непријатељским страстима и бесима. Најзад, будући жељан сваке словесне природе и успокојене чежње, Он је желатељни део његов проширио унутрашњом љубављу за учествовањем у добрима вечног живота. На речени начин Он је целог човека обновио у себи, од старог га начинивши новим, како не би постојао ни један разлог за осуђивање Творца Слова у обнављању човека.
94. Свештено у себи извршивши наше пресаздање, Слово је потом сам себе принео на Жртву за нас кроз Крст и смрт, свагда предајући на жртвовање своје Пречисто Тело и свакодневно га нам предлажући као душехрањиву обилну трпезу како бисмо, окушајући га и пијући Његову Пречисту Крв, у осећању душе кроз Причешће постајали бољи него што јесмо, растварајући се са њима, из лошијег се претварајући у боље и двоструко постајући једно са двоструким Словом, тј. и телом и словесном душом, с обзиром да је Он оваплоћени Бог и да нам је постао једносуштан по плоти. И ми нисмо своји, него Његови. Он је нас сјединио са собом кроз бесмртну трпезу, учинивши да по усиновљењу постанемо оно што је сам по природи.
95. Уколико смо испробани у напорима врлина и очишћени сузама, те приступамо да окушамо од реченог Хлеба и да пијемо из наведене чаше, двоструко Слово се са кротошћу са две природне силе сједињује са нама, свецело нас претварајући у самог себе, будући да се оваплотио и да нам је по човештву једносуштан. Он као Бог и Оцу једносуштан све обожује словом познања и усваја као браћу која су му саобразна. Уколико, пак, приступамо помешани са вештаством страсти и оскрнављени греховном скверни, Он ће, приближивши нам се својим огњем који по природи истребљује грех, потирати и истребљивати све нас, подсецајући нашу животну силу, премда не по благовољењу своје благости, већ будући нагоњен да се одвраћа од наше неосетљивости.
96. Господ се невидљиво приближава и ходи уз све оне који су из делатног мудрољубља започели да ходе путем Његових заповести. Пошто још увек немају савршено размишљање, њихова душа још има велике недоумице на делу врлина. Њихове очи се праведно у речено време спречавају да познају свој напредак. И Господ ходи са њима, помажући им да се избаве од страсти и пружајући своју руку помоћи да би вршили сваку врлину. Уколико продуже да остварују успехе у подвизима побожности и да иду ка бестрашћу кроз смирење, Слово већ неће да још увек остају заморени од напора око врлина, него да се пружају још даље и да усходе ка умозрењу. Наситивши их довољно хлебом суза, Он их благосиља светлошћу умилења, а ум им отвара за познање дубина Божанствених Писама, те да чисто гледају природу и назначење постојећег. Сам се, пак, одмах скрива да би их подстакао и покренуо да марљиво ишту да науче шта је познање постојећег и које узвишење производи. Пошто га потраже са марљивошћу, они се подижу на више служење слова и свима проповедају васкрсење Слова, које познају из делања и умозрења.
97. Праведно Слово прекорева због спорости оне који се дуго задржавају на трудовима делатног живота, не хотећи да се одвоје од њега и да потеку на виши степен умозрења. Он им говори: O безумни и спорога срца за веровање. (Лк. 24, 25) Ономе ко може да открије слово природног умозрења онима који по духу ходе дубинама Духа. Јер, одсуство хтења да се од почетничких подвига пређе ка савршенијим и да се од писаног тела Божанственог Писма дође до ума и разума слова јесте обележје лењиве душе, која не иште да окуси сладост духовне користи и која се зло одвраћа од свог напредовања. И с обзиром да јој је светиљка угашена, њој не само да ће бити речено: Идите продавцима и купите себи (Мт. 25, 9), већ ће јој се, након што пред њом буде затворена брачна одаја, додати: Иди. Заиста ти кажем, не познајем те. (Мт. 25, 12)
98. Уколико се Слово Божије приближи палој души, као некада граду Витанији, са циљем да васкрсне њен ум, који је умро од греха и који је погребен под трулежношћу страсти, разборитост и праведност га (погружени у тугу због умртвљености ума) сусрећу са сузама и говоре: “Да си био код нас, чуван и пажен, брат наш (ум) не би умро од греха” (Јн. 11, 21). Потом праведност жури да нахрани Слово старањем за много и вршењем врлина, предусрећујући га предлагањем пуне и разноврсне трпезе злопаћења, док разборитост претпоставља да се веже уз умно делање, уз мислене покрете Слова и слушање Његових умозритељних схватања, остављајући свако друго старање и напорно злопаћење. И Господ прву прихвата стога што се добро подвизава и труди да га предусретљиво нахрани трпезом разноврсног делатног мудрољубља, премда је унеколико и прекорева што се брине о многим врстама злопаћења и што се стално стара за оно што није много корисно. Јер, једно је оно што се заиста тражи и једним се угађа Слову, тј. да се рђава помисао потчињава доброј, да се кроз зној врлина земљано размишљање душе окрене у духовно. Другу Он похваљује и привлачи себи с обзиром да је изабрала добри део духовног познања кроз које, уздигавши се изнад људских ствари, улази у дивне дубине Божије, добро купујући многоцени бисер Слова и гледајући у сакривене ризнице Духа. Она поседује неизрециву радост, која се неће одузети од ње.
99. Умртвљен страстима и оживотворен наиласком Слова Божијег, ум одбацује камен неосетљивости и разрешава се од греховних свеза и трулежних помисли уз помоћ слугу Слова, тј. страха од мука и напора око врлина. Окусивши потом светлост будућег живота, он се упушта у ход ка бестрашћу, те заседа на престолу чула. Чисто свештенослужећи тајинство виђења, он постаје сатрпезник Слова и заједно са Њим од земље усходи на небо, те сацарује са Њим у Царству Бога и Оца, починувши од свих искања својих.
100. Васпостављање које следи после разрешења од тела, које је уготовано сваком ревнитељу који се законито подвизавао, који је дошао до средине и усавршио се до мере раста пуноте Христове, биће јасно и очигледно кроз дејствено осведочење Духа. Вечна радост у свагдапостојећој светлости сачињава блаженство реченог наслеђа. Непрестана радост обузима срца оних који су се законито подвизавали. Њих целива весеље Духа Светога, које се, по речи Господњој, од њих неће одузети. Онај ко се овде удостојио наиласка Утешитеља и Његовим се плодовима насладио у вршењу врлина, обогативши се Његовим Божанским даровима, бива испуњен радошћу и сваком љубављу, с обзиром да је од њега побегао страх. Он се са радошћу разрешава од уза тела и бива узет од свега видљивог са весељем. Он је још док беше жив заборавио на свако чуло, да би се потом успокојио у неизрецивој радости светлости на месту у коме је станиште свих који се веселе. Додуше, тело понеких у време разрешења и пресецања савеза са душом пати, слично женама које се тешко порађају.

2 Comments

  1. Hvala vam puno

  2. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса