NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

PREPODOBNI NIKITA STITAT

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Prepodobni Nikita, prezviter Studitske obitelji i najbliži učenik svetog Simeona Novog Bogoslova življaše u jedanaestom stoleću. Njega je sveti Simeon uputio u sve tajne duhovnog mudroljublja, usled čega je usvojio sve njegove vrline. On je zaista postao drugo uporedno sunce sa svojim učiteljem, odražavajući u svojoj duši sve svetlosne prelome njegovih darova i učenja. Potom se on neuspavljivim trudom udubljivao u Božanstvena Pisma, i na delu se isprobavajući i učvršćujući, sabirajući mnoštvo prekrasnih uvida na poretke duhovnog života. On je svoj um prepunio božanstvenim i natprirodnim zrenjima, porodivši visoke i premudre izreke, kao što se [čitalac] može uveriti iz predložene tri stotine poglavlja. Onaj ko ih nazove tačnim pravilom delatnog života, rukovodstvom za nepogrešivo poznanje, ogledalom savršenstva bogodoličnog života, tj. najbogatijom skrivnicom naravstvenih pouka i umozrenja, zaista će reći pravu istinu. One su visoke po mislima, a ujedno i lepe u izrazu. Stoga je čovek u nedoumici o uzroku sladosti koju ulivaju u dušu, tj. da li proističe iz misli koje se u njima kriju, ili iz lepote izlaganja.
 

PRVA STOTINA DELATNIH POGLAVLJA
 
1. Čini mi se da, u okvirima savršenog trojstva vrlina (vere, nade i ljubavi), postoje četiri uzroka koji onoga ko je već prešao početak i dostigao do trojstva tajinstvenog bogoslovlja podstiču na pisanje dušekorisnih stvari. Prvi je sloboda, tj. bestrašće duše, koja je kroz naporno delanje došla do prirodnog umozrenja tvorevine, a potom stupila u primrak bogoslovlja. Drugi je čistota uma koja se uspostavlja suzama i molitvom i od koje se rađa blagodatna reč, te toče tokovi uvida. Treći je useljenje Svete Trojice u nas, od koga ishodi izlivanje svetlosti Duha na korist svima koji se čiste radi projavljivanja tajni Carstva nebeskog i otkrivanja skrivnica Božijih u duši. Četvrti je dug koji leži na svakome ko je primio dar reči poznanja i koji [ima u vidu] opomenu Božiju: Zli i lenji slugo… trebalo je stoga moje srebro da daš menjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom (Mt. 25, 26-27). Iz istog razloga i David u strahu govori: Blagovestih pravdu u crkvi velikoj; evo usta moja neću sprečiti, Gospode, ti znaš. Pravdu tvoju ne skrih u srcu mome, istinu tvoju i spasenje tvoje rekoh; ne krih milost tvoju i istinu tvoju od sabora velikog. (Ps. 39, 10-11)
2. Početak života po Bogu jeste svecelo udaljavanje od sveta. Rečeno udaljavanje predstavlja odricanje od duševnih želja i odbacivanje zemaljskog razmišljanja. Ushodeći ka božanstvenom razmišljanju, mi od telesnih postajemo duhovni, umrtvljujući se za telo i svet i oživotvoravajući se dušom u Hristu i u Duhu.
3. Nelažno poznanje Boga, duboka vera uz preziranje svega vidljivog i vrlinsko delanje tuđe samoljublju jesu trostruki konopac, koji po Solomonu ne mogu brzo da rastrgnu lukavi duhovi (Prop. 4, 12).
4. Verom čekamo da dobijemo nagradu za napore, usled čega lako podnosimo napore vrline. Uverivši se u rečeno Duhom Svetim, mi se ljubavlju uznosimo kao Bogu.
5. Mi ne potpadamo u udeo onih koji čine neprilične stvari čim pretrpe napade nečistih pomisli. Međutim, ukoliko u duši oslabi revnost, ukoliko um, usled nepažljivog i neurednog ponašanja, počne da luta po smućujućim i pomračujućim maštanjima i ukoliko se javi lenjost za bogomislije i molitvu, prestaće i trud oko vrline. I mi ćemo se već i bez činjenja nepriličnih stvari ubrajati među one koji se proizvoljno valjaju u uživanjima.
6. Ukoliko oslabe brazde vladalačkih [viših] čula, odmah se podižu strasti i pokreće dejstvo ropskih [nižih] čula. Jer, razrešivši se od uza uzdržanja, beslovesnost ih obično baca na predmete strasti i napasa na njima kao na smrtonosnim pašnjacima. I ona su utoliko nenasitija, ukoliko se duže naslađuju njima. Ukoliko su slobodna od uza, ona, naime, ne mogu da se uzdrže od uživanja u onome ka čemu prirodno streme.
7. Neka od čula, tj. vida i sluha su slovesna i više mudroljubiva i vladalačkija od drugih, tj. ukusa, mirisa i dodira, koja su beslovesna i životinjska, naznačena da služe slovesnim. Jer, mi najpre vidimo i čujemo, a potom, pokrenuti pomišlju, dotičemo predležeći predmet, te ga posle mirisanja predajemo ukusu. Dakle, poslednja tri čula su više životinjska i ropska, negoli prva dva. Na zadovoljavanju [zadnja tri] naročito se trude zveri i stoka, čiji su stomak i pohota nezasiti, danonoćno se nenasito puneći hranom i nezadrživo ištući parenje.
8. Anđelski život na zemlji provodi onaj ko dejstvo spoljašnjih čula zamenjuje unutrašnjim, tj. ko gledanje zamenjuje ustremljivanjem uma na zrenje životne svetlosti, slušanje – duševnom razumnošću, okušanje – rasuđivanjem slovesnosti, mirisanje – razumnošću uma, dodirivanje – srdačnom bodrošću. Za ljude on jeste i izgleda kao čovek, a za anđele – sapostoji i shvata se kao anđeo.
9. Umnim zrenjem svetlosti božanstvenog života mi primamo poznanje skrivenih tajni Božijih. Duševnom razumnošću mi u naše srce polažemo uznošenje pomisli sa znanjem i odvajamo dobre misli od loših. Sa rasuđivanjem slovesnosti mi ispitujemo vrste poimanja, te ona koja proizilaze iz gorkog korena pretvaramo u slatku hranu za dušu, ili potpuno odbacujemo, a pogodna i zelena prihvatamo, pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 5). Sa razumnom [silom] uma mi mirišemo misleno miro blagodati Duha, usled čega se naše srce ispunjava radošću i veseljem. Sa bodrošću srca svesno osećamo kako Duh odozgo osvežava plamen želje ka dobru i kako zagreva duševne sile, zamrznute hladnoćom strasti.
10. Telo ima pet čula: vid, sluh, ukus, miris i dodir, I duša ima pet čula: um, slovesnost, umno čulo, poznanje i nauku. Pet čula duše sabiraju se u tri dejstva: u um, slovesnost i umno čulo. Umom shvatamo zamisli, slovesnošću tumačenja, a umnim čulom – maštanja božanstvene nauke i znanja.
11. Onaj ko ima um koji ispravno razlikuje mišljenja, koja nastaju od pomisli i čisto prima božanstvena poimanja, slovesnost koja tumači prirodno kretanje vascele vidljive tvorevine, tj. prozire u smislove, [tj. naznačenja] bića, i umno čulo koje prima nauku nebeske mudrosti i znanja, u stvari je, ozarenjima Sunca Pravde, prevazišao sve čulno i dostigao do natčulnog, naslađujući se blaženstvom nevidljivoga.
12. Četiri su opšte sile uma: razboritost, oštroumnost, poimanje i dosetljivost. Onaj, pak, ko je sa četiri sile povezao i četiri opšte vrline duše, tj. ko je sa razboritošću uma sjedinio zdravoumlje duše, sa oštroumnošću razboritost, sa poimanjem pravednost, i sa dosetljivošću hrabrost, zapravo je od dve vrste veštastva sagradio jednu ognjenu nebohodeću kolesnicu, za borbu protiv tri opšta čelnika i tri sile iz reda strasti, tj. protiv srebroljublja, slastoljublja i slavoljublja.
13. Onaj ko je pobedio srebroljublje sjedinivši poimanje sa zakonitom pravednošću, tj. sa sastradalnošću, saosećajnošću punom milosti prema jednorodnima, [tj. čoveku], nadvladao slastoljublje blagorazumnim zdravoumljem, tj. velikim uzdržanjem, pobedio slavoljublje (kao najslabije) oštroumnošću i razboritošću, tj. jasnim razlikovanjem božanstvenih i čovečanskih stvari, pogazivši ga pobednički kao zemljano i bezvredno, u stvari je pobedio zemaljsko razmišljanje tela. Štaviše, on ga pretvara u zakon duha života i oslobađa mučiteljskog zakona tela, govoreći: Blagodarim Bogu jer zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona grijeha i smrti (Rim. 8, 2).
14. Onaj ko ište ljudsku slavu, smatrajući je vrednom, premda je ništavna, i prigrljuje slastoljublje sa duševnom nenasitošću i pohlepno se prepušta srebroljublju, u stvari zbog visokoumlja i gordosti postaje demonolik, ili se usličuje stoci zbog uživanja stomaka i podstomačnih delova, ili postaje sličan zveri prema bližnjima zbog nenasitog i nečovečnog srebroljublja. On, po reči Gospodnjoj, otpada od vere u Boga stoga što prima slavu jedan od drugoga (Jn. 5, 44), odvraća se od zdravoumlja i čistote stoga što se nenasito naslađuje raspaljivanjem podstomačnih delova, potčinjavajući se njihovim sramnim nagonima i odvaja se od ljubavi stoga što se samo o sebi stara, ništa od svog imanja ne udeljujući bližnjima koji imaju potrebe. On se kroz sve pokazuje kao neko mnogoliko čudovište, sastavljeno od mnogih protivrečnosti i neprijateljski raspoloženo i prema Bogu, i prema ljudima, i prema životinjama.
15. Ukoliko stoje i dejstvuju u svom poretku, srdžba, želja i slovesni deo uma, čovek postaje božanstven i bogolik, usled čega uvek zdravo dejstvuje, uopšte ne skrećući od prirodne osnove. Ukoliko se, pak, protiv prirode udaljuju od doličnog načina dejstvovanja, primajući pokrete koji nisu svojstveni prirodi, čovek se pokazuje, kao što je rečeno, kao neko mnogoliko čudovište, sastavljeno od mnogih protivrečnosti.
16. Srdžba jeste granica između želje i slovesnog dela duše, služeći svakoj kao oružje, bilo da dejstvuje po prirodi ili protivprirodno. Ukoliko želja i slovesna sila dejstvuju po prirodi, usmeravajući se ka božanstvenim stvarima, srdžba služi kao oružje pravde za svaku od njih protiv zlobne zmije, koja im našaptava i predlaže da okuse od telesnih uživanja i da ištu ljudsku slavu. Ukoliko se, pak, one odvoje od prirodnog kretanja i okrenu ka protivprirodnom, svoje upražnjavanje sa božanstvenih prenevši na ljudske stvari, ona počinje da služi kao oružje nepravde, kojim se one bore i ratuju sa svakim ko im smeta u ostvarivanju pohote i nagona. Stoga čovek u Crkvi vernih poprima ili delatne, umozriteljne i bogoslovske crte, ukoliko dejstvuje po prirodi, ili, pak, skotske, zveronaravne i demonolike crte, ukoliko skreće na ono što je protivprirodno.
17. Onaj ko ponajpre svoje duševne sile bolnim pokajanjem i usiljenim podvizima ne preobrazi i učini onakvima kakve ih nam je Bog na početku dao, sazdavši Adama i udahnuvši mu dah života, ni samoga sebe ne može nikada poznati, niti steći vladalačku pomisao nad strastima (koja neće biti ni nadmena, ni znatiželjna, ni lukava, već jednostavna, smirenoumna, tuđa zavisti i kleveti), pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu. Ni njegova duša nikada neće biti plamena i ognjena u ljubavi prema Bogu, neće prevazilaziti granice uzdržanja, biti zadovoljna dostupnim i željna pokoja svetih. Ne stekavši, pak, rečeno, ona ne može nikada imati krotko, mirno, negnevljivo, blago, nepobedoljubivo, mnogomilostivo i tiho srce, budući da se protivi sama sebi. Usled smućivanja svojih sila, ona postaje nesposobna da prima u sebe zrake Duha.
18. Kako će onaj ko na sebe ponovo ne primi prvobitno blagoljepije i trajno ne izobrazi osobene crte obraza Onoga ko ga je na početku sazdao po svome obrazu, moći bilo kada da se sjedini sa Onim od koga se odvojio nesličnošću osobenih crta? Kako će onaj ko je u sebi ugasio svetlost i privukao suprotno (tj. tamu), moći da se sjedini sa Onim ko je sama svetlost? I ne sjedinivši se sa Onim od koga je primio počelo ličnosti, iz nepostojećeg postavši postojeći i nad postojećim dobivši vlast, gde će biti vrgnut po odvajanju od Njega, budući da mu nije sličan? [Odgovor] je očigledan onima koji vide, premda ću ga ja prećutati.
19. Sve dok u sebi imamo veštastvo strasti i njihove uzroke rado negujemo, izbegavajući da ih odbacimo, njihova sila će nas nadvladavati, dobijajući snagu od nas samih. Ukoliko ih, pak, odbacimo od sebe, očistivši srce svoje suzama pokajanja i zamrzevši prelest vidljivih stvari, mi ćemo postati sudeonici prisustva Utešitelja, sagledavajući Boga u svetlosti i budući Njime sagledavani.
20. Oni koji su se odrešili od uza [pristrasnog] osećanja prema svetu prebivaju u slobodi od svake porobljenosti čulima, živeći jedinome Duhu i sa Njim besedeći. Oni se Njime kreću i Njime se obično sjedinjuju i sa Ocem i Slovom, koji su mu jednosušni, postajući jedan duh sa Njima, po svetom Pavlu. Oni su neulovljivi za demone. ІІІtaviše, kao sudeonici božanstvenog ognja postajući i sami oganj, oni su čak strašni za njih.
21. Dodir nije delimično čulo, koje projavljuje svoje dejstvo samo u jednom delu tela, već opšte čulo, rasprostranjeno po čitavom telu. Ukoliko, dakle, bez potrebe nešto dodirne, gajeći još pristrasnost prema raznežujućim stvarima, um će se pokolebati strasnim pomislima. Ukoliko se, pak, dotakne nečega po prirodnoj potrebi, već se odrešivši od svake nežnosti i savladavši čulnost, ono ne koleba duševna čula.
22. Ukoliko se um preseli kod natprirodnih stvari, čula stoje u svom poretku, bestrasno dolazeći u dodir sa uzrocima strasti, jedino istražujući njihova naznačenja i prirodu i verno određujući njihova dejstva i svojstva, bez ikakve pristrasnosti ili protivprirodnog kretanja u odnosu na njih.
23. Duhovni podvizi i napori rađaju duševnu radost, kojoj prethodi umirenje strasti. Posledica rečenoga je da je ono što je za ljude koji su porobljeni čulnosti teško, za trudoljubive duše, koje sveštenim znojem stiču čežnju prema Bogu i koje su ranjene ljubavlju prema božanstvenom poznanju, u stvari lako i veoma sladosno. Za one koji su predani pokoju tela i naslađivanju uživanjima, napori i podvizi vrlina su neprijatni i surovi. Oni se nisu laćali napora da sladost uživanja operu potocima suza. Za [dušu, pak, koja služi Gospodu], oni su poželjni i dobrodošli. Jer, ona mrzi uživanja koja joj pričinjavaju patnju, odbacujući svako pristrašće prema njima i svako telesno samoljublje. Za nju je skorbno samo popuštanje napora i presecanje podviga. Stoga ono što [prvima] služi na radost tela, duši koja je svecelo naklonjena ka božanstvenom, u stvari pričinjava tugu. Ono, pak, što njoj pruža duhovnu radost, za njih je uzrok uzdaha i patnje.
24. Napori u početku kod svih izazivaju patnju, s obzirom da privode znoju i duhovnim podvizima. Ukoliko, pak, počnu da se rado upražnjavaju u njima radi uzrastanja u vrlini i dostignu do sredine napredovanja, napori već počinju da predstavljaju izvor divnog uživanja i olakšanja. A kada, najzad, umrtvljujuće razmišljanje tela bude progutano besmrtnim životom, koji se daje nailaskom Duha Svetoga u one koji istinski prebivaju u neumornim naporima i pružaju se ka krajnjim granicama vrlina, [javiće se] neizreciva radost i veselje. Jer, u njima će se otkriti čisti izvor suza i slatkog potoka, koji kao kiša liju umilenje odozgo.
25. Ukoliko želiš da dostigneš poslednje granice vrlina i da nepogrešivo nađeš put koji vodi ka Bogu, nemoj davati san očima svojim, ni trepavicama svojim dremanje, ni počinak obrazima svojim (Ps. 131, 4) sve dok mnogim naporima i suzama ne nađeš mesto bestrašća za izmorenu dušu svoju, dok ne uđeš u svetilište poznanja Božijeg, dok kroz Njegovu uličnosnjenu Mudrost sa razumnošću ne prozreš u poslednje svrhe ljudskih dela i dok, prezrevši donje, sa žeđu, slično jelenu, ne potrčiš na visoke gore umozrenja.
26. Kratki put za sticanje vrlina za početnike jeste ćutanje usta, zatvaranje očiju i zapušivanje ušiju. Jer, koristeći se nedelatnošću č?la i zatvorivši ulaz u sebe od spolja, um počinje da se zagleda u sebe samoga i u svoje pokrete. On će odmah utvrditi koja sećanja plivaju po mislenom moru pomisli i koje pomisli se guraju u pećnicu njegovog razuma. On će poznati da li su one čiste i bez primesa gorkog semena, tj. da li kao da ih anđeo daje, ili su mešavina pleve i slame, koju seju sile koje su protivne svetlosti. On, dakle, kao samodržac vladika, stojeći usred pomisli, razmatra i odvaja dobre od rđavih, te jedne polaže u svoju mislenu žitnicu, kao [hlebove] zamešene na božanstvenoj vodi i ispečene ognjem Duha (od kojih napreduje i ispunjuje se svetlošću), a druge šalje u dubinu zaborava, stresajući sa sebe njihovu gorčinu. Opisano delo poseduje samo onaj ko je misleno stupio na put koji nezabludno vodi na nebo ka Bogu, tj. ko je svukao kukavne haljine tamnih strasti.
27. Duša koja je odlučno odbacila lukavstvo i ćudljivo razmišljanje rđave nadmenosti, obogativši se jednostavnim i nezlobivim srcem po nailasku Utešitelja, svagda prebiva u Bogu i u samoj sebi. Sve što vidi i čuje, ona smatra vernim i nesumnjivo istinitim, s obzirom da je prešla preko pogubnih provalija neverja, nalazeći se iznad adske zavisti.
28. U začelju svih vrlina hodi iskrena vera, koja dušu vodi nekolebivom mišlju i potpuno odbacuje samoljublje. Jer, onoga ko je tek stupio na podvig ispunjavanja zapovesti na delu ponajviše ometa upravo najzlobnije samoljublje, [tj. žaljenje tela]. Ono je smetnja za napredovanje čak i revnosnima. Ono u njih polaže misao o neizlečivim bolestima i stradanjima tela, hladeći im žar duševne revnosti i nagovarajući ih da napuste zlopaćenje radi vrline, koje predstavlja optužbu samougodljivog života. Samoljublje je beslovesna ljubav prema telu, koje monaha čini samoljubivim, dušeljubivim i teloljubivim, odvajajući ga od Boga i Njegovog Carstva, po prepodobnoj reči: Ko voli dušu svoju izgubiće je. (Jn. 12, 25)
29. Onaj ko je trudoljubivo započeo da ispunjava zapovesti Božije i sa toplim račenijem uzeo na svoja ramena laki jaram podvižništva, više ne štedi zdravlje tela, ne užasava se od težine vrlinskih dela, ne odstupa sa bolesnim strahom pred naporima i ne gleda na drugog koji se nemarno i bezbrižno odnosi prema podvizima, već sa plamenom željom hodi stazom vrlina sa svakim zlopaćenjem, gledajući na sebe samog i na zapovesti Božije, svakodnevno sa suzama bacajući seme svoje na zemlju živih, sve dok ne nikne zelje bestrašća i poraste stablo božanstvenog poznanja, te izraste klas koji će doneti zrno reči i porod pravde.
30. Smatram da napredovanje duše biva brzo i hitro ponajviše od vere, premda ne jednostavno od vere kojom verujemo u Jednoga Boga i Njegovog Jedinorodnog Sina, već naročito od unutrašnje vere, kojom verujemo da su nesumnjivo istinita sva Hristova obećanja, koja je obećao i pripremio onima koji ga ljube, kao i sve opomene i adske muke, koji su pripremljeni đavolu i njegovim slugama. Slična vera ubeđuje dušu koja se nalazi u podvigu da dostigne ustrojstvo svetih i njihovo blaženo bestrašće, da požuri ka visini njihove svetosti i postane sa njima naslednica Carstva Božijeg. Uverivši se u rečeno, ona revnosnije stremi ka delanju zapovesti. Ni malo se ne kolebajući, ona se stara da podražava njihove napore, nadajući se da će podvizima koji su slični njihovim dostignuti i njihovo savršenstvo.
31. Spoljašnji izgled lica se po prirodi preobražava u skladu sa unutrašnjim stanjem duše. Prema delanju umnog kretanja duše i izgled lica, onima koji ga posmatraju, pokazuje podobno raspoloženje. Izgled i raspoloženje se, dakle, menjaju u odnosu na božanstveno ili demonsko poreklo odgovarajuće pomisli, usled čega se ponekad pokazuje radosno i svetlo (s obzirom da se srce veseli ushođenjima u dobra sećanja i bavljenjem Bogom), dok se ponekad pokazuje sumorno i tamno (budući ugorčano neumesnim pomislima). Stoga unutrašnja dejstva čoveka ne mogu proći neprimećena od strane onih koji imaju izvežbana čula duše. Ukoliko se radi o izmeni koju je izazvala desnica Višnjega, oni će je odmah prepoznati s obzirom da su i sami njome preporođeni, postavši svetlost i so bližnjima. Ukoliko se, opet, radi o prisustvu neprijateljskih sila i smućenju pomisli, biće im jasno, budući da su ga odbacili, imajući uz božanstvene darove na sebi najblistavije crte obraza Sina Božijega.
32. Unutrašnje delanje duši donosi ili vence, ili kaznu i muke. Ukoliko se, naime, bavi božanstvenim stvarima i sa ljubavlju obrađuje polje smirenoumlja, ono će, imajući odozgo rosu od suza, negovati ljubav i veru prema Bogu, a prema bližnjemu sastradavanje, čime duša, odražavajući u sebi krasotu obraza Hristovog, postaje svetlost za ljude, zracima vrline privlačeći poglede na sebe i sve pobuđujući na slavljenje Boga. Ukoliko se, pak, bude zanimalo donjim i ljudskim stvarima, tj. ukoliko uzburkava i prokopava podzemlje greha, ono će odozdo odavati smrad i mrak, izazivajući mržnju i odvratnost prema dobru, čime će duša, odražavajući u sebi zemljani i neuobličeni obraz starog čoveka, izgledati kao mrak za one koji joj se približavaju. Ona će nepriličnim delima i besedama razvraćati nezlobive i neutvrđene duše, pobuđujući hule na Boga. Najzad, duša će dobiti uzdarje prema stanju u kome pri smrti bude zatečena.
33. Onaj ko neguje rđave pomisli čini da mu spoljašnji izgled lica bude mračan i surov, a jezik nesposoban za pevanje božanstvenih pesama. On svima postaje neprijatan sabesednik. Onaj, pak, ko neguje dobre i besmrtne mladice u srcu ima radosno lice sa osmehom, milozvučni glas u molitvama, za sve predstavljajući prijatnog sabesednika. Iz rečenoga za sve koji dobro vide postaje jasno ko se još nalazi u ropstvu nečistih strasti, stojeći pod nevoljnim zakonom zemaljskog razmišljanja, a ko je zakonom Duha od njega oslobođen, u skladu sa rečima Solomona: Lice cveta kada je srce veselo. Kada je, pak, tužno i ono je snuždeno (Prič. 15, 13).
34. Strasti se delima ukorenjuju, a delima se, premda suprotnim, i isceljuju. Neuzdržanje, uživanje, prejedanje i rasejani i raspušteni život u duši obrazuju strasno nastrojenje i vode ka neumesnim delima. Naprotiv, pritešnjavanje sebe u svemu i uzdržanje, napori i duhovni podvizi dušu opskrbljuju bestrašćem i prevode je iz strasnog u bestrasno stanje.
35. Onaj ko je najpre preko napornog i usiljenog podvižništva zbog smirenoumlja bio Bogom udostojen velikih darova, da bi potom otpao i bio predan strastima i demonima mučiteljima, neka zna da se pogordio i nešto veliko o sebi uzmaštao, sa prezrenjem gledajući na druge. On iscelenje i izbavljenje od strasti i demona koji su zavladali njegovim životom može naći jedino u uzdizanju do ranijeg dobrog ustrojstva kroz pokajanje, izabravši kao dobre posrednike smirenje i poznanje svoje mere. Pod njihovim dejstvom i onaj ko stoji na osnovi vrlina smatra sebe nižim od čitave tvari.
36. Pred Bogom i pred ljudima koji žive u Hristu zlo strasnih dela sa stavom neumerenosti jeste podjednako sa zlom nadmenosti u vrlinama kroz duh uobraženosti. O delima prvog i o onome što tajno čini, sramno je i govoriti (Ef. 5, 12). Slično je i nadmenost drugoga mrzost pred Bogom (Prič. 5, 12). I jedan je odbojan Bogu s obzirom da u njemu ne može da se uspokoji, budući da je, po reči Božijoj, telo (Post. 6, 3), i drugi je nečist pred Gospodom stoga što je gord.
37. Strast nije isto što i grešno delo. Strast se kreće u duši, a grehovno delo se vidljivo vrši telom. Slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje su pogubne duševne strasti, a blud, pohlepa i nepravda su grehovna dela tela. Pohota, gnev i gordost su duševne strasti koje dolaze od neprirodnog kretanja njenih sila. Preljuba, pak, ubistvo, krađa, pijanstvo i ostali telesni gresi jesu grešna i strašna dela tela.
38. Postoje tri glavna načelnika svih strasti i tri protivljenja njima i tri lica koja se bore sa njima i ruše troglavu aždaju. Početnik savlađuje slastoljublje, napredni – srebroljublje, a savršeni – slavoljublje.
39. Nije jedna i ista borba rečene trojice protiv tri načelnika i sile [lukavog] duha koji vlada, nego se razlikuje u svakom slučaju. Jer, odgovarajući suparnik vodi drugačiju borbu protiv svakog od trojice načelnika. Oni kao prirodno oružje imaju pravednu srdžbu.
40. Onaj ko se obnažio radi podviga blagočašća i ko se uvodi u borbu protiv strasti, svu svoju borbu usmeruje protiv duha slastoljublja, silno ga poražavajući uz pomoć svakovrsnog zlopaćenja. On iscrpljuje telo nejedenjem, spavanjem na goloj zemlji, bdenjem i noćnim molitvama, a dušu skrušava pomišljanjem na večne muke i sećanjem na smrt. On i srce umiva suzama pokajanja, čuvajući ga od oskrnavljenja slaganjem i spajanjem [sa pomislima].
41. Onaj ko je svoje nastupanje od početka rasprostro do sredine i znoj od borbe sa duhom slastoljublja otro sunđerom prvog bestrašća, počevši otkrivenim očima da gleda na prirodu stvari, potom već oružje vere podiže protiv duha bezvernog srebroljublja, um uzvišavajući ka poučavanju u božanstvenim stvarima. On slovesnost ustremljuje ka shvatanju naznačenja tvari i ka razjašnjenju njihove prirode, a dušu verom podiže od vidljivog na visinu nevidljivog, negujući ubeđenje da je Bog, koji je sve iz nebića priveo u biće, ujedno i Promislitelj o svojoj tvorevini, okriljujući se nadom na dostizanje božanstvenog života.
42. Onaj ko je uz pomoć umozrenja i bestrašća prošao sredinu i zaobišao prelesti svetskog čula, stupivši uz pomoć reči poznanja i Uličnosnjene Mudrosti Božije u primrak bogoslovlja, već silom smirenoumlja podiže oružje protiv duha slavoljublja, čineći dušu umilnom kroz sveštena otkrivenja i nalažući joj da bez bola proliva suze. On svoje razmišljanje potire sećanjem na ljudsku nemoć, uzdižući ga shvatanjima božanstvenog poznanja.
43. Postom, bdenjem, molitvom, spavanjem na goloj zemlji, telesnim trudom i odsecanjem svoje volje sa duševnim smrdenjem mi činimo da je duh slastoljublja bezuspešan. Porobljavamo ga, pak, suzama pokajanja, uvodeći ga u uze uzdržanja i čineći ga nepokretnim i nedejstvenim ukoliko se uvršćujemo u red revnosnih podvižnika.
44. Oružjem vere i mačem Duha, koji je reč Božija (Ef. 6, 17) mi pobeđujemo duha srebroljublja, koljući ga i ujedno se, uz pomoć reči mudrosti, uspinjemo ka umozrenjima postojećeg, rečju poznanja se uzvisujući iznad ništavnosti vidljivih dobara i u carstvu ljubavi se uspokojavajući pod dejstvom bogatih riznica nade u Boga.
45. Na krilima bestrašća i smirenoumlja plivajući u vazduhu tajinstvenog bogoslovlja i ulazeći u gornju dubinu poznanja tajni Božijih uz Božanskog Duha, munjama božanstvenih dogmata i uvida mi opaljujemo duha slavoljublja. Gledajući na ishod ljudskih dela, mi kišom suza i potocima umilenja davimo trokolice njegovih demona, koji protiv nas ratuju nadmenošću, taštinom i gordošću.
46. Onaj ko je pohotu telesnu, pohotu očiju, i nadmenost življenja (up. 1. Jn. 2, 16), tj. svet nepravde (zbog ljubavi prema kojima postajemo neprijatelji Bogu) zamrzeo iz duše i odrekao ih se, u stvari se razapeo svetu i svet se njemu razapeo. On je u telu razrušio neprijateljstvo između Boga i duše, načinivši mir među njima. Onaj ko je umro na rečeni način, tj. ko se svlačenjem telesnog razmišljanja pomirio sa Bogom, ubio je neprijateljstvo sveta u umrtvljivanju uživanja kroz život razapet svetu, zagrlivši prijateljstvo prema Isusu. I on više nije neprijatelj Božiji (kao prijatelj sveta), već zapravo prijatelj Božiji, koji se razapeo svetu i koji govori: Meni se razape svet i ja svetu (Gal. 6, 14).
47. Bog napušta podvižnika obično iz sledećih razloga: zbog taštine, zbog osuđivanja bližnjega i nadimanja vrlinama. Ukoliko nešto od rečenoga uđe u dušu podvižnika, Bog ga ostavlja. I on neće izbeći pravednu osudu za pad, sve dok, odbacivši ono što je bilo povod napuštanja, ne pribegne na visinu smirenoumlja.
48. Nečistota srca i oskrnavljenje duše ne dolaze samo od skvernih strasnih pomisli, već i od prevaznošenja svagdašnjim postignućima i od nadimanja vrlinama, od mnogog razmišljanja o vlastitoj mudrosti i poznanju Boga, te od osuđivanja nemarne i lenjive bratije. Rečeno je očigledno iz priče o cariniku i fariseju.
49. Nemoj očekivati da dobiješ olakšanje od strasti i da izbegneš oskrnavljenje od strasnih pomisli koje od njih dolaze ukoliko još u sebi nosiš oholo i nadmeno razmišljanje o vrlinama. Ti nećeš ugledati polje mira u dobroti pomisli i nećeš ući u hram ljubavi sa radošću u svakoj blagosti i tihosti srca sve dok se nadaš na sebe i na svoja dela.
50. Ukoliko se tvoja duša strasno lepi za lepa tela, te se potom podvrgava mučenju strasnih pomisli koje se rađaju, nemoj misliti da su zapravo tela uzrok bure pomisli i strasnih pokreta koji u tebi nastaju. Naprotiv, uzrok je skriven u tvojoj duši. Kao što magnet privlači gvožđe, i tvoja duša privlači štetu od lica usled predraspoloženja i zle strasne navike. Sva stvorenja Božija su veoma dobra, po reči samoga Boga. Ona nemaju ništa što bi davalo osnovu za hulu sazdanja Božijeg.
51. Oni koji plove po moru i stradaju od morske bolesti u stvari ne trpe zbog prirodnog svojstva mora, već zbog nekih unutrašnjih sokova u njima samima. I duša se podvrgava krajnje silnom potresu i buri strasti usled njenog raspoloženja prema zlu, a ne zbog lepote lica.
52. U skladu sa unutrašnjim raspoloženjem duši se predstavlja i priroda stvari. Ukoliko su njena umna čula u svom prirodnom poretku i um nezabludivo hodi oko naznačenja događanja, slovesnošću objašnjavajući njihovu suštinu i kretanja, ona u prirodnom poretku vidi i stvari i lica i svaku prirodu veštastvenih tela, nemajući nikakav sakriveni uzrok zaraze ili štete. Ukoliko joj, pak, sile ne dejstvuju po prirodi, ustajući jedna protiv druge, ni ostalo joj ne izgleda kao što je po prirodi. Sve rečeno je više svojom prirodnom krasotom ne uzvodi ka poznanju Tvorca, već usled njenog strasnog stanja survava u dubinu pogibli.
53. Ne treba da ti izgleda neobično ili čudno ukoliko, budući ostavljen od Boga, padneš u telesni greh, ili greh jezikom ili pomišlju, premda si vodio naporan i surov život. Pad će biti tvoj i po tvojoj krivici. Jer, da najpre nisi pomislio za sebe da si nešto neobično i važno (što nije trebalo), ili da se nisi uzvisio nad nekim u gordeljivom razmišljanju o sebi, ili da nisi osudio nekoga zbog neke ljudske prirodne nemoći, ti ne bi bio ostavljen po pravednom sudu Božijem i ne bi sam okusio nemoć. Ti si je, međutim, sada okusio kako bi se naučio da ne osuđuješ, da ne misliš o sebi više nego što valja misliti (Rim. 12, 3), te da se ni nad kim ne uznosiš.
54. Upavši u dubinu zala, nemoj očajavati misleći da ne možeš da se podigneš, čak i da se survaš u poslednji stepen adske zlobe. Čak i da se dom koji je napravljen od raznih kamenova vrline pokoleba i podvrgne padu sve do zemlje svestrasnih zala, osnovu blagočašća, koja je ranije usrdno postavljena delatnim vrlinama, Bog neće zaboraviti zbog tvog prethodnog napora i znoja. Dovoljno će biti da srcem skrušenim zbog pada sa uzdahom prizoveš Njega, sećajući se pređašnjih dana. Pogledavši, on će te ubrzo videti, budući da treptiš od Njegovih reči (Is. 66, 2), te će se nevidljivo kosnuti očiju tvog bolnog srca. Naporima položen temelj vrlina, On će uzeti pod svoj pokrov i dati ti silu još veću i savršeniju od pređašnje u toplini plamtećeg duha, kako bi iznova trpeljivo stekao vrlinska dela, koja si izgubio zbog zavisti lukavoga. I ti ćeš u duhu smirenja podići dom još svetliji od pređašnjeg radi večnog uspokojenja, kao što je pisano (Ps. 131, 4).
55. Beščašće koje nam se dešava od ljudi ili demona, biva po pravednom sudu Božijem i Njegovom domostroju radi smiravanja sujetnog nadimanja naše duše. Namera Boga, Upravitelja našeg života, jeste da svagda budemo smireni, da ne mislimo o sebi više nego što valja misliti, nego da mislimo smirenoumno (Rim. 12, 3), da ne mislimo o sebi visoko, već da gledamo na Njega i po mogućnosti podražavamo Njegovo blaženo smirenje. Jer, On je krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29). On, koji je radi nas pretrpeo nepravednu i pozornu smrt, želi da i mi budemo [smireni]. Njemu je, dakle, najugodnije i najmilije da je svaka istinska vrlina praćena krotošću, smirenjem i ljubavlju prema bližnjem. Oni nas najsilnije uzdižu iz blata strasti. Bez njih, pak, sva naša dela i vrline, svaki trud podviga jesu uzaludni, beskorisni i neprihvatljivi.
56. Onima koji se uvode u vrlinski život radi ispunjavanja zapovesti i izbegavanja grehova pomaže strah od večnih muka. Onima koji su kroz vrlinu dostigli do umozrenja slave Božije takođe pomaže strah, premda čisti. Iz ljubavi on im izgleda veoma strašan. Naime, on im pomaže u nepokolebivom stojanju u ljubavi Božijoj. Oni se strašno plaše da ne otpadnu od nje. Ukoliko padnu, otpavši od svog cilja, prvi ustaju čim se pokaju, pri čemu im dolazi prvi strah, okriljujući ih dobrom nadom. Druge, pak, po ogrešenju i padu sa visine umozrenja slave Božije po zavisti đavola ne prati odmah drugi strah. Njih obuzima neka magla i opipljiva tama, puna beščašća, patnje i gorčine i ujedno prvim strahom od muka. I kad Gospod Savaot ne bi skratio dane neizdržive patnje, ne bi se spasao niko od onih koji padnu na rečeni način.
57. Ukoliko se duša uspokoji od postojanog uznemiravanja strasnim pomislima i ukoliko mučna vatra tela uvene, znaj da ja unutra naišao Sveti Duh, nagoveštavajući otpuštenje grehova i darujući bestrašće. Naprotiv, sve dok ona oseća njihov miris zbog njihovog čestog dosađivanja i dok se podstomačni [delovi] tela raspaljuju, znaj da je od nje daleko blagouhanje Duha i da se čitava nalazi u nerazrešivim uzama strasti i čula.
58. Video sam pod suncem, kaže mudri, čoveka koji misli da je razborit. I ja sam slične video među ljudima. Oni se uzdaju u svoja dela i imaju visoko mišljenje u svojoj zemaljskoj i telesnoj mudrosti. Stoga se oni razmeću pred jednostavnim ljudima, pa čak i pred učiteljima Hristovim, koji su božanstveno skončali, rugajući im se i ismejavajući ih zbog njihovog neuobičajenog jezika i stoga što nisu hteli da oponašaju izabrani i doterani rečnik svetske mudrosti, niti da iznalaze faktovno izlaganje u svojim pisanim učenjima. Oni, međutim, ne znaju da Bog ne traži i ne voli doterane reči i lepe izraze, već dobro značenje misli. Stoga ću im navesti sledeću izreku: Živi pas je bolji je od mrtvog lava (Prop. 9, 4). I siromašni i mudri mladić je bolji od starog i nesmislenog cara, koji još nije naučio da obraća pažnju [na dobre uzore].
59. Strast hule je ljuta i teško savladiva. Njen povod je gordi satanski razum. Ona napada na sve koji žive vrlinski po Bogu, a naročito na one koji su napredovali u molitvi i umozrenju božanstvenih stvari. Stoga na svaki način treba čuvati čula i imati strah Božiji pred svim strašnim tajnama Božijim, pred sveštenim obrazima i rečima, pažljivo pazeći na napade pomenutog duha. On je uz nas kad se molimo i pojemo Psalme, te ponekad, zbog naše nepažnje, našim ustima izgovara kletve na nas same i neobične hule na Višnjeg Boga, uvodeći ih u stihove Psalama i u reči molitve. Ukoliko, dakle, nešto slično počne da izgovara našim ustima ili da seje u naš razum, mi treba da protiv njega usmerimo Hristove reči: Idi od mene, satano (Mt. 4, 10), ispunjeni svakog smrada i osuđeni na večni oganj. Neka tvoja hula padne na tvoju glavu. Rekavši rečeno, odmah nasilno okrenimo um, kao nekog zarobljenika, na neki drugi božanstveni ili ljudski predmet, ili sa suzama ga uznesimo na nebo i ka Bogu. I mi ćemo se, uz pomoć Božiju, izbaviti od tereta hule.
60. Tuga je štetna strast za dušu i telo, dotičući se same srži. Međutim, štetna je samo tuga ovoga sveta, koja ljudima vlada zbog privremenih neprijatnosti, koje su često i uzrok smrti. Tuga po Bogu je, pak, veoma korisna i dušespasonosna. Ona pruža trpljenje u naporima i iskušenjima, otkriva izvor umilenja kod podvižnika i onih koji su žedni pravde Božije i suzama nasićuje srce njihovo, usled čega se na njima ispunjavaju reči Davidove: Da nas hraniš hlebom suza i pojiš nas suzama na meru (Ps. 79, 6) kao vinom umilenja.
61. Delove duše koji su rastrojeni činjenjem rđavih dela vrlo uspešno obnavlja tuga po Bogu, ponovo ih postavljajući u njihovo prirodno stanje. Ona suzama otapa zimu strasti i oblak greha, izgoneći ih iz mislenog vazduha duše. Stoga u pomislima uma odmah postaje vedro, na moru razuma tišina, u srcu veselje i u izgledu lica promena. Gledajući na nju oni koji dobro primećuju uspokojavaju svoj pogled i svoje unutrašnje raspoloženje, te sa Davidom mogu da kažu: Ovo je izmena desnice Višnjega (Ps. 76, 11).
62. Nemoj primati pomisli podozrenja prema bližnjem koje se seju u tebe, budući da su lažne, pogubne i svagda prelesne. Znaj da preko njih demoni pokušavaju da vrgnu u jarak pogibli one koji su već postigli uspehe u vrlinama. Oni podvižnike mogu da usmere u rov osuđivanja i delatnog greha jedino ukoliko ga nagovore da najpre primi lukava podozrenja na bližnjeg, tj. na njegove spoljašnje običaje i raspoloženja. Podvodeći ga na rečeni način samog pod sud i dovodeći ga do pada u greh, oni čine da bude osuđen zajedno sa svetom, po prepodobnoj reči: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1. Kor. 11, 31-32).
63. Ukoliko iz nemarnosti demonima dopustimo da u naše uši polažu podozrenja prema bratiji (ne pazeći na kretanje naših očiju), mi ćemo biti dovedeni do osuđivanja čak i savršenih u vrlini. Jer, onaj ko sa osmehom na licu gleda i biva dostupan svima za razgovor može da izgleda kao da pristaje na uživanja i strasti. Drugi, pak, koji gleda strogo i mračno, može da izgleda kao gnevljiv i gord. Međutim, po spoljašnjim crtama ne treba graditi suđenje o ljudima, budući da gotovo uvek biva pogrešno. Jer, među ljudima se primećuju velike razlike u prirodnim svojstvima, navikama i telesnom sastavu. Na njih mogu istinski da gledaju i istinski da sude oni koji su umno oko duše očistili mnogim umilenjem. Imajući u sebi bezmernu svetlost božanstvenog života, oni mogu da poznaju tajne Carstva Božijeg.
64. Postavši delatelji sramnih telesnih dela, želateljna i srčana sila duše dela protiv prirode, oskrnavljujući telo sramnim istečenjem, a dušu pomračujući gorčinom greha, čime se otuđujemo od Sina Božijeg. Stoga oskrnavljenje nečistim istečenjem iz suštine tela treba da čistimo potocima suštinskih suza. Na rečeni način će telo, koje se oskrnavilo uživanjem sa telesnim istečenjem, ponovo biti očišćeno patnjom tuge preko prirodnog toka suza. Mrak, pak, duše od gorčine srdžbe treba da progonimo svetlošću umilenja i sladošću ljubavi Božije, ponovo se sjedinjujući sa Onim od koga smo se ranije otuđili.
65. Oskrnavljenje tela uživanjem kao prethodeći uzrok ima satansku ljubav, kojom dovršuje zlo. I očišćenje tugom punom patnje ima kao prethodeći uzrok toplinu srca, kojom dovršuje plač i suze. Rečeno predstavlja domostroj Božije dobrote prema nama. Naime, odbacujući i očišćujući trud uživanja trudovima patnje, a najsramnija istečenja tela tokom suza, mi iz svog uma brišemo nepotrebne oblike i rugobne slike iz duše naše, kako bismo pokazali njenu prirodnu krasotu još svetlijom.
66. Onaj ko po dejstvu zlog duha čini blud kao platu dobija uživanje tela, dok se njegova nečasna dela završavaju oskrnavljenjem. Onaj, pak, u kome odozgo dejstvuje Sveti Duh, kao platu dobija duševnu radost i njegova dobra dela se završavaju očišćenjem i suzama, preporodom i jedinstvom i sjedinjenjem sa Bogom.
67. Dva prirodna istečenja po suštini postoje u nama: semena i suza. Prvim se prlja haljina duše naše, dok se drugim čisti. Stoga je neophodno da oskrnavljenje koje proističe iz naše suštine spiramo suzama koje takođe proističu iz nje. Jer, ne postoji drugi način da se očisti prljavština naše prirode.
68. Svako raspoloženje duše koja greši i kreće se na izopačen način, njen trud privodi jednom kratkom uživanju. Svaka duša, međutim, koja se čisti od izopačene navike i raspoloženja, rasprostire svoje trudove na dugotrajno uživanje puno radosti. I čudno je kako uživanje koje sprečava uživanje, sasvim zaslađuje patnju koja se rađa od uživanja.
69. Ponekad prolivanje suza umnom čulu srca donosi gorčinu i bol, a ponekad radost i veselje. Čisteći se pokajanjem kao jakom vatrom od otrova i skverni greha, posedujući suze koje ono izaziva kroz božansku vatru i imajući pomisao koja kao da nas teškim čekićem udara (izazivajući uzdisaje koji izlaze iz dubine srca), mi osećamo gorčinu i bol i misleno i čulno. Pošto se, međutim, rečenim suzama dovoljno očistimo i pošto osetimo slobodu od strasti, nas će utešiti Božanstveni Duh, budući da smo stekli tiho i čisto srce. I mi se ispunjavamo uživanjem i neizrecivom sladošću od radostotvornih suza umilenja.
70. Jedne su suze koje se prolivaju u pokajničkoj skrušenosti, a druge koje se prolivaju u božanstvenom umilenju. Jedne kao reka potapaju i ruše tvrđave greha, a druge su za dušu ono što kiša predstavlja za njive i sneg za rastinje, hraneći klas poznanja i čineći ga punim zrna i mnogoplodnim.
71. Nisu isto suze i umilenje. Naprotiv, između njih postoji veliko rastojanje. One dolaze od kajanja zbog ranijeg načina života i prethodnih padova duše radi očišćenja srca kao oganj ili vrela voda. A ono dolazi odozgo od božanstvene rose Duha kao uteha i prohlađenje duše, koja je toplo stupila u dubinu smirenoumlja i okusila od umozrenja nepristupne svetlosti, sa Davidom u radosti Bogu vapijući: Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u odmor (Ps. 65, 12).
72. Slušao sam kako govore da je nemoguće naviknuti se na vrline bez odlaženja u daljinu i bez bežanja u pustinju, te sam se zadivio kako su smislili da neodredivo određuju mestom. Naime, navika u vrlinama jeste vaspostavljanje sila duše u prvobitno blagorodstvo i spajanje u jedno opštih vrlina radi dejstvovanja koje im je svojstveno po prirodi. Rečeno, međutim, ne dolazi u nas spolja, kao nešto što ulazi, već nam je prirođeno od stvaranja kroz božanstveno i umno čulo. I ukoliko se njima koristimo u skladu sa prirodom, mi ulazimo u Carstvo nebesko, koje je u nama, po reči Gospodnjoj. Pustinja je, dakle, suvišna ukoliko mi i bez nje ulazimo u Carstvo kroz pokajanje i svestrano držanje zapovesti, što je moguće na svakom mestu vladavine Božije, kao što poje božanstveni David: Na svakom mestu vladavine Njegove, blagoslovi dušo moja Gospoda (Ps. 102, 22).
73. Onaj ko u mnoštvu carske vojske pod vojvodama i narednicima, premda štićen, boreći se nije mogao da pokaže vojničku hrabrost i plemenitost protiv neprijatelja, ne porazivši ni jednoga, kako će moći sam da stane da ratuje i bori se sa hiljadama neprijatelja. Kako će on, neiskusan u ratovanju, moći da pokaže neki vojnički uspeh? Nešto slično je u ljudskim delima nemoguće. Utoliko pre je nemoguće u božanstvenim stvarima. Jer, ko će, pobegavši u pustinju, poznati napade demona i javne i skrivene pristupe strasti ili sam na njih napadati ukoliko se najpre nije dobro naučio odsecanju svoje volje usred bratske zajednice i pod rukovodstvom opitnog putovođe [upoznao] delo nevidljive i mislene borbe. A ukoliko je rečeno nemoguće, utoliko pre je nemoguće da on za druge uspešno vojuje ili da druge poučava u pobeđivanju nevidljivih neprijatelja.
74. Odseci prekorni nemar i nerad oko zapovesti Božijih, dostojan grdnje, odbaci samoljublje i bespoštedno se naoružaj protiv tela. Traži da naučiš i da čuvaš zapovesti Božije i osvedočenja iz zakona Njegovog. Prezri slavu i beščašće, zamrzi uživalačku pohotu tela, beži od sitosti od koje se razgoreva oganj ispod stomaka, zavoli oskudicu i svakakva zlopaćenja, protivi se strastima, svoja čula okreni ka unutrašnjosti duše, svoju unutrašnjost usmeri na delanje dobroga. Postani gluv za ljudska dela, svu svoju silu upotrebljavaj na delanje zapovesti, plači, spavaj na zemlji, posti, zlopati se i tihuj. Poznaj, najzad, šta si sam, a ne šta je ono izvan tebe, budi iznad ništavnosti vidljivih stvari, ustremljuj misleno oko na umozrenje Boga, gledaj na lepotu Gospodnju kroz krasotu tvorevine. Potom, sišavši saopštavaj bratiji o večnom životu i o tajinstvima Carstva nebeskog. Eto šta znači bežanje od ljudi na delu kroz krajnje podvižništvo i šta je cilj prebivanja u pustinji.
75. Ukoliko želiš da ugledaš dobra koja je Bog pripremio onima koji ga ljube, naseli se u pustinju odricanja od svoje volje i beži od sveta. Kakvog sveta? Pohote očiju i tela i nadmenosti pomisli i prelesti vidljivih stvari. Ukoliko pobegneš od rečenog sveta, tebi će rano zasijati svetlost putem uviđanja božanstvenog života. I isceljenje tvoje duše, tj. suze će uskoro zasijati (Is. 58, 8), te ćeš se izmeniti izmenom desnice Višnjega (Ps. 76, 11). I rana strasti se već neće približiti telu tvome (Ps. 90, 10). I premda ćeš biti usred sveta i ljudi, ti ćeš živeti kao u pustinji, uopšte ne primećujući ljude. Ukoliko na rečeni način ne pobegneš od sveta, ni vidljivo bežanje od sveta ti uopšte neće koristiti u napredovanju u vrlinama i sjedinjenju sa Bogom.
76. Biti monah ne znači biti daleko od ljudi i sveta, već – odreći se sebe, napustiti prohteve tela i ući u pustinju strasti, [tj. u bestrašće]. U navedenom smislu je onome velikome avi Arseniju rečeno: „Beži od ljudi i spašćeš se“. Jer, mi vidimo da je on i posle bežanja iz sveta bivao među ljudima, prolazio kroz naseljena mesta i živeo sa učenicima. Marljivo čuvajući misleno bekstvo pri čulnom opštenju, on nije pretrpeo nikakvu štetu od druženja sa ljudima. Slično je i jedan drugi veliki uzviknuo, izlazeći iz sabranja: „Bežite, bratijo“. Pitajući ga od čega da beže, on je pokazao na usta.
77. Boravak u zajednici na jednom mestu je bezopasniji od usamljenosti. O neophodnosti zajedničkog života svedoči sveštena reč Gospoda Isusa: Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt. 18, 20). O opasnosti usamljeničkog života govori Solomon: Teško usamljenome. Jer, ukoliko padne, nema ko da ga podigne (Prop. 4,10). I David ublažava one koji pevaju Bogu u ljubavi i jednomisliju, govoreći: Blažen je narod koji zna klicanje (Ps. 88, 16). On pohvaljuje i zajednički boravak govoreći: Gle, šta je dobro, ili šta je krasno, nego da braća žive zajedno (Ps. 132, 1). I za učenike Gospodnje se u Delima apostolskim govori da imađahu jedno srce i jednu dušu (Dap. 4, 32). Najzad, i dolazak Gospodnji nije bio u pustinji, nego u naseljenim mestima, među grešnim ljudima. Dakle, neophodan je opšti jednomisleni život, dok je usamljivanje klizovito i opasno.
78. Gospod govori: Potrebno je da dođu sablazni, ali teško čoveku onom kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7). [Rečeno breme na sebe navlači] onaj ko je izgubio pobožnost i nemarno i bez straha Božijeg se ponaša u saboru bratije, u mnogima od jednostavnijih izazivajući sablazan. On svojim dejstvima, načinom držanja tela, lošim navikama, rečima i besedom kvari duše i dobre i blage naravi.
79. Onaj ko ispunjava zapovesti ne biva kamen sablazni za ljude, s obzirom da sablazni u njemu nema (1. Jn. 2, 10). Mir je mnogi ljubiteljima zakona tvog, i nema im spoticanja (Ps. 118, 165). Oni su, naime, svetlost, so i život, po reči Gospodnjoj: Vi ste svetlost svetu… Vi ste so zemlji (Mt. 5, 14, 13). Oni su svetlost stoga što imaju vrlinski život, što blistaju u reči i što su mudri u razumu. Oni su so stoga što su bogati božanstvenim poznanjem i silni u mudrosti Božijoj. Oni su život budući da slovesnim besedama oživljavaju umrtvljene strastima i izvode ih iz ada očajanja. Svetlošću svojih pravednih dela sijajući pred licem ljudi i osvećujući ih, oni ih prijatnošću i oporošću svojih reči podižu iz razlenjenosti i izbavljaju od kvareža strasti. Oni životvornošću svojih reči oživljavaju duše umrtvljene grehom.
80. Strast taštine jeste trozubac taštine, nadmenosti i gordosti, koji raspaljuju i kuju demoni. Oni, pak, koji se naseljavaju pod pokrovom Boga nebeskoga, njega lagano hvataju i lome mu zupce. Oni se na krilima smirenoumlja uzdižu gore i uspokojavaju na drvetu života.
81. Ukoliko ti pristupi pomenuti nečisti i podmukli bes i počne da ti, pošto si napredovao u vrlini, proriče o visini prestola, privodeći ti na pamet i u pomisli tvoju delatnost i prevaznoseći je kao višu od drugih, te predstavljajući da si dovoljno silan da i druge duše rukovodiš, ti ga misleno uhvati i ne dozvoljavaj mu, ukoliko si odozgo dobio silu, da ti pobegne, već ga povedi i pođi sa njim razumom i uobraziljom do nekog tvog ranijeg rđavog dela. Obnaživši ga pred njim, ti mu reci: „Da li su oni koji čine slična dela dostojni da se popnu na visinu načelstva. Da li ti se oni čine dovoljno pogodnim da rukovode duše i da ih spasene privedu Hristu? Ti ćeš se možda i složiti, ali ja ću prećutati“. I nemajući šta da ti odgovori, on će iščeznuti kao dim od stida, te više neće da ti mnogo dosađuje. Ukoliko kod tebe nema ničega rđavo učinjenog ili rečenog, budući da ti je život iznad sveta, postavi sebe pred zapovesti i stradanja Gospodnja, te ćeš odmah uvideti da si pred punom merom savršenstva neznatniji negoli kupelj vode u odnosu na more. Jer, ljudska pravda je od Božije udaljenija negoli zemlja od neba ili komarac od lava.
82. Onaj ko je duboko ranjen ljubavlju prema Bogu nema dovoljno telesnih sila da udovolji svojoj težnji. On trudovima i znojem podvižništva ne može da nasiti svoje raspoloženje. Nalazeći se u stanju koje je slično sa krajnjom žeđu, on ničim ne može potpuno da nasiti unutrašnju žeđ koja ga opaljuje. On je spreman da se danonoćno nalazi u naporima, premda ga telesne sile izneveravaju. Pretpostavljam da su natprirodnim žarom ljubavi bili nadvladani i Hristovi mučenici, te nisu osećali muke, niti su mogli da se nasite u predavanju na mučenja. Oni su sami sebe pobeđivali plamenom ljubavlju prema Bogu, svagda nalazeći da njihova stradanja stoje daleko od mere njihove plamene želje da stradaju za Gospoda.
83. Onaj ko sebe upoređuje u bilo kom smislu sa nekim od sapodvižnika ili sa bratijom koja žive sa njim u stvari sam sebe vara u neznanju, ne hodeći Božijim putem. On ili sam sebe ne poznaje, ili je skrenuo sa puta koji vodi na nebo, po kome revnitelji hode sa samounižavajućim razmišljanjem. Oni njime preleću zamke neprijatelja, leteći u mislenom vazduhu na krilima bestrašća i lepršajući u svetlim mestima, budući ukrašeni skromnošću.
84. Nadmeni i onaj ko se u oholosti vara u razboru, nikada u svetlosti umilenja neće dobiti blagodat smirenja, zbog koga se svetlost mudrosti Božije daje onima koji su skrušeni srcem, kao što je napisano: U svetlosti tvojoj vidimo svetlost (Ps. 35, 10). Njega pokriva noć strasti, u kojoj hodi svo šumsko zverinje ljudske prirode i lavići nadmenosti, tj. besi taštine i bluda, ričući i ištući koga će da progutaju i vrgnu u utrobu očajanja.
85. Za onog ko živi po čovečanski i koga vuče duh nadmenosti sadašnji život predstavlja more zla, pogružavajući njegov umni [deo] duše u slanost uživanja. Ono trodelnost njegovih [sila] obremenjuje svirepim talasima strasti pod dejstvom duha zlobe. Njega ugrožava strašna nedoumica i veliko beščašće sve dok se njegova duševna lađa i kormilo krše o telesna uživanja i dok kormilar, tj. um ostaje u dubini greha i u mislenoj smrti. On će se izbaviti ukoliko se valovi mora zla smire u dubini smirenja i ukoliko slanost uživanja svoje tokove preobrati u kišu suza, pretvorivši se u uživanje svetlonosnog umilenja.
86. Onaj ko se uživanjima i telesnim delima služio do sitosti, neka se do sitosti potrudi i u podvižničkim naporima, znoju i zlopaćenju, kako bi sitost odbijala sitost, patnja – uživanje, telesni napori – pokoj, i kako bi se stekla sitost veselja i radosti u spokojstvu. Na rečeni način ti ćeš se nasladiti i mirisom čistote i čednosti i okusiti neizrecivo uživanje od besmrtnih duhovnih plodova. Mi obično i za odeću koristimo praškove za čišćenje čulne nečistote, kojom se natopila do neupotrebljivosti.
87. Bolesti su korisne za one koji tek stupaju u vrlinski život budući da im pomažu u iscrpljivanju i smiravanju plamtećeg tela. One čine da slabi sila tela, da se stanjuje grubo zemljano razmišljanje duše, pri čemu njena sopstvena sila postaje veća i moćnija, po božanstvenome Pavlu, koji govori: Jer, kada sam slab onda sam silan (2. Kor. 12, 10). Međutim, za one koji su napredovali u trudu vrlina, prevazišli čula i dostigli do nebeskih umozrenja, one su štetne, budući da ih ometaju u bavljenju božanstvenim. One sa patnjom i nevoljom otupljuju slovesni deo duše, zamućujući ga maglom neraspoloženja, te suvotom bola sušeći umilenje. Sveti Pavle je znao za rečeno. Stoga je, brinući o sebi po zakonu rasuđivanja, rekao: Nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1. Kor. 9, 27).
88. Od neurednog i nejednakog uzdržanja kod mnogih se često javljaju bolesti, tj. ukoliko usled usiljenog revnovanja oko napora vrlina bezmerno i bez rasuđivanja naležu na krajnje udaljavanje od hrane. Međutim, potom oni telu, našem prirodnom neprijatelju, čine ustupke mnogim jelom i presićivanjem. Stoga je neophodno umereno uzdržanje i za one koji stupaju na put vrlina, i za one koji su prešli sredinu podviga, prostirući se ka oblasti višeg umozrenja. Ono je majka zdravlja, prijateljica čednosti i dobra supruga smirenoumlja.
89. Znaj da je bestrašće dvojako. Ono se naročito kod revnosnih projavljuje na dvojaki način. Po dovršavanju delatnog mudroljublja, prvo bestrašće se javlja kod revnosnih. Nakon napredovanja u raznovrsnim naporima zakonitog podvižništvima u njima, naime, umiru strasti, stremljenja tela se obustavljaju i postaju bezdejstvena, sile duše počinju da dejstvuju po svojoj prirodi, a um se uzvodi u prvobitno stanje, poučavajući se razumno u božanstvenim stvarima. Zatim, sa začecima prirodnog umozrenja, njima dolazi drugo, najsavršenije bestrašće u kome se njihov um, nakon mislenog tihovanja pomisli, uzvodi u mirno ustrojstvo i postaje zriteljan u božanstvenim stvarima (kroz uviđanje boljega i kroz raskrivanje tajni Božijih) i prozorljiv u ljudskim stvarima (koje se u daljini dešavaju i koje se imaju desiti). U oba vida bestrašća dejstvuje jedan Duh. On u prvom bestrašću drži i vezuje, a u drugom razrešuje na slobodu večnog života, kao što govori sveti Pavle (Rim. 6, 22).
90. Onaj ko se približio granicama bestrašća ima ispravna umozrenja o Bogu i prirodi bića. Od lepote stvari i u srazmeri sa svojom čistotom, on ushodi ka Tvorcu, primajući obasjanja Duha. Imajući dobar stav o svima, on uvek misli dobro, sve vidi svetima i neporočnim, iznoseći ispravan sud o božanstvenim i ljudskim stvarima. On ništa ne voli od stvari ovoga sveta, koje su ljudima veoma mile. Svukavši se umom od svakog svetskog čula, on ushodi ka nebu i Bogu, čist od svake zemaljske mrlje i slobodan od svakog ropstva. On se sav predaje mislenim dobrima Božijim u jedinom duhu i, gledajući Božansku krasotu, voli da bogodolično misleno prebiva u božanstvenim mestima blažene slave Božije u neizrecivom ćutanju i radovanju, izmenivši se čulima i kao anđeo u veštastvenom telu neveštastveno opšteći sa ljudima.
91. Slovesnost nalazi pet podvižničkih čula: bdenje, poučavanje, molitvu, uzdržanje i tihovanje. Onaj ko svoja čula spoji sa rečenim čulima, naime vid sa bdenjem, sluh sa poučavanjem, miris sa molitvom, ukus sa uzdržanjem i dodir sa tihovanjem, ubrzo će očistiti um svoje duše. Njima ga učinivši tananim, on će ga privesti bestrašću i zrenju.
92. Um koji je obuzdao svoje strasti i uzdigao se iznad tuge i radosti, postaje bestrasan. On se ni u tužnim okolnostima ne davi od skorbi, niti se u prijatnim razliva u radosti, već i u tuzi dušu održava radosnom i u prijatnostima – uzdržljivom u odnosu na radosti, kako ne bi prešla meru.
93. Besovi imaju veliku jarost prema onima koji napreduju u umozrenju. Oni su danonoćno uz njih sa napadima. Oni ili preko onih koji žive sa njima izazivaju ljuta iskušenja na njih, ili sami podižu lupnjavu da bi ih uplašili. Ponekad ih napadaju pri njihovom slavoslovlju, zavideći njihovom spokojstvu. Oni se, dakle, na svaki način staraju da ih uznemire, premda ne mogu da učine štetu onima koji su se posvetili Bogu. Ukoliko pored njih ne bi bio anđeo Gospoda Svedržitelja, koji ih čuva, oni ne bi mogli da izbegnu njihove napade i smrtonosne zamke.
94. Stojeći u podvigu delatnog mudroljublja i vrlina, pažljivo pazi na napade pogubnih besova. Jer, ukoliko ti ushodiš u napredovanju u višim vrlinama, dobijajući u svojim molitvama veću božanstvenu svetlost i blagodaću Duha Svetoga ulazeći u otkrivenja i neizrecive uvide, utoliko oni, gledajući te kako ushodiš ka nebu, škrguću zubima i marljivo šire zamršene zamke zla po mislenom vazduhu. Na tebe, međutim, neće ustati samo teloljubivi i zverski besi pohote i gneva, već i bogohulni duhovi u gorkoj zavisti. Štaviše, vazdušna načela i vlasti će očigledno i skriveno u golom uobraženju početi da primaju razne neobične i strašne obraze kako bi izazvali neku štetu. Ipak, upražnjavajući se sa bodrim okom uma u delanju umne molitve i poučavajući se zamislima prirodnog umozrenja dela Božijih, ti nećeš imati čega da se bojiš strela koje lete danju, budući da oni ne mogu čak ni da se približe tvom obitalištu (Ps. 90, 5, 10). Budući tama, naime, njih odgoni svetlost koja je u tebi, dok ih božanstveni oganj opaljuje.
95. Duhovi zlobe se krajnje boje blagodati Božanskog Duha, naročito ukoliko naiđe bogato, tj. ukoliko sijamo čistotom usled dejstva poučavanja ili čiste molitve. Ne smejući iz navedenog razloga da se približe obitalištu koje isijava, oni jedino maštanjem ili prividima, strašnom lupnjavom i izopačenim kricima pokušavaju da zaplaše i smute [podvižnike], kako bi ih odvojili od bdenja i molitve. Čak i ukoliko legnu da unekoliko zaspu na zemlji, oni ih ne štede. Zavideći na njihovom kratkom odmoru od napora, oni ih napadaju i nekim grčevima uzimaju san sa veđa njihovih, izmišljajući kako da im život čine težim i ispunjenijim patnjom.
96. Duhovi tame izgleda kao da su obučeni u tanana tela, kao što se iz opita može pomisliti, bilo da se prividno predstavljaju sa namerom da obmanu čula, bilo da se radi o osudi zbog drevnog pada. Ma kako bilo, oni se ustremljuju na borbu sa podvižničkom dušom u trenutku kad njen rob, tj. telo klone ka snu. Rečeno služi na ispitivanje duše, koja već stoji iznad nemoći smirenog tela. Naime, ispituje se njena srčana [sila] i hrabrost protiv onih koji joj strašno prete sa jarošću i velikim besom. Ranjena ljubavlju prema Bogu i ispunjena glavnim vrlinama, duša ne samo da im se suprotstavlja pravednim gnevom, nego ih i bespoštedno tuče, ukoliko uopšte imaju neko čulo. A izgleda kao da imaju, usled ozemljenja nakon otpadanja od prve Božanstvene Svetlosti.
97. Pre bitke i pobede, besi često smućuju duševno čulo, uzimajući san sa njegovih veđa. Međutim, duša koja je Duhom Svetim ispunjena smelošću i hrabrošću, uopšte ne uzima u obzir njihove napade i gorko besnilo, jednim životvornim obrazom krsta i prizivanjem Isusa i Boga rušeći njihove maštarije i same ih nagoneći u bekstvo.
98. Ukoliko si po delatnom mudroljublju izašao da otmeš plen neprijateljskih duhova, pazi i budi oprezan, odasvud se naoružavši duhovnim oružjem. Znaš li uopšte čije sasude si rešio da otmeš? Naravno, neprijateljske. Međutim, oni su misleni i besplotni, a ti još u telu služiš Caru duhova i Bogu. Znaj da će oni sada snažnije negoli ranije početi da te napadaju, brojnije ti postavljajući zamke, sve dok ne dobiju skriveni plen i zajedno sa njim uzmu i tebe u ropstvo, mnogom gorčinom ispunivši dušu tvoju, ili dok te ne vrgnu u zla i paćenička iskušenja kroz ranjavanje i mučenje tvoga tela.
99. Ne može dobar izvor da pušta nečisti i smradni potok, koji odaje svetski zapah. Ni srce koje se nalazi izvan Carstva nebeskog nikada ne može da ispušta tok božanstvenog života, koji izdaje miris umnog blagouhanja. [Sveti Jakov] govori: Zar može iz istog izvora teći slatko i gorko (Jak. 3, 11). Može li trnjik da daje masline ili maslina – žir? Stoga, ni jedan izvor srca ne može u isto vreme da rađa i rđavu i dobru pomisao. Naprotiv, po reči Gospodnjoj, dobar čovek iz dobre riznice srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo (Jak. 6, 45).
100. Bez ulja i ognja svetilnik ne može da gori i da svetli onima koji su u sobi. Ni duša bez Božanskog Duha i ognja ne može očigledno da saopštava o božanstvenim stvarima i da prosvećuje ljude. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti, i daje se kao nagrada svakoj duši koja voli Boga, u koga nema izmenljivosti ni senke promene (Jak. 1, 17).

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *