NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

PODVIŽNIČKO SLOVO STARCA SIMEONA POBOŽNOG
 
1. Brate,[1] na samom početku svog odrečenja od sveta potrudi se da u sebi nasadiš dobre vrline, kako bi i bratstvu bio koristan i kako bi te Gospod na kraju uzvisio. Nemoj prema igumanu imati naročitu smelost, niti od njega traži posebnu čast. Nemoj uspostavljati prijateljstvo sa najznačajnijima u obitelji, niti se zadržavaj u njihovim kelijama, znajući da će inače strast taštine početi da pušta korenje u tebi, pri čemu bi i nastojatelju postao mrzak. Koji razume neka razume. Sedi u miru u svojoj keliji, ma kakva bila. Ipak, onoga ko hoće da te poseti i porazgovara s tobom nemoj odbiti radi očuvanja pobožnosti. Jer, po savetu oca besedeći sa njim, ti nećeš pretrpeti štetu, čak i da je od protivnih, tj. ukoliko nije saglasan sa tobom ni u pravilu, ni u mislima.
2. Uvek treba imati strah Božiji i svakodnevno razmatrati i rasuđivati šta je dobro ili rđavo učinjeno. Dobro, pak, treba predavati zaboravu, kako ne bi upao u strast taštine, a zbog suprotnog treba prolivati suze sa ispovešću i napregnutom molitvom. Pomenuti sud nad sobom vrši na sledeći način: pošto prođe dan i počne veče, počni da govoriš sa sobom i zapitaj se kako si, uz pomoć Božiju, proveo dan. Da li si nekog osudio, ili si nekog uvredio rečju, ili nekog sablaznio, ili strasno pogledao na nečije lice, ili si bio neposlušan nastojatelju u svom poslušanju, zanemarivši ga, ili si se razgnevio na nekoga, ili si na (crkvenom) sabranju svoj um zanimao nečim nekorisnim, opterećujući se bogosluženjem iz lenjosti i izlazeći iz crkve i sa pravila? Čak i kad bi se našlo da si u svemu nabrojanom nevin, što je nemoguće, budući da niko nije čist od skverni makar i jedan dan samo živeo (Jov 14, 4) i budući da se niko ne može pohvaliti da ima čisto srce (Prič. 20, 9), ipak sa mnogim suzama zavapi Bogu: „Gospode, oprosti mi sve što sagreših rečju i delom, u znanju i neznanju, budući da u mnogome grešimo i ne znajući“.
3. Svome duhovnom ocu treba svakodnevno da ispovedamo svaku pomisao. Ono što on bude govorio treba primati kao iz usta Božijih sa punim ubeđenjem (u njegovu nepromenljivu istinitost). Nikome drugome ne treba da pričaš šta si pitao oca i šta ti je odgovorio, utoliko manje se raspitujući da li ti je dobro rekao i šta treba da učiniš da bi se izlečio. Jer, nešto slično bi bilo neverje prema ocu svome i pogubno za dušu. Ono se obično sreće kod početnika.
4. Na sve u opštežiću treba gledati kao na svete, a samo sebe samog smatrati grešnim i poslednjim, držeći da ćeš od svih koji se spasavaju samo ti biti osuđen na večne muke u onaj dan. Stojeći na službi, stalno razmišljaj o rečenome, i nemoj prestajati da plačeš sa srdačnom skrušenošću, ne obraćajući pažnju na one koji se sablažnjavaju i podsmevaju. Jedino ukoliko primetiš da skrećeš u taštinu, ti izlazi iz crkve i rečeno čini u tajnosti, opet se potom brzo vraćajući na svoje mesto. Rečeno je za početnike veoma korisno, naročito u vreme Šestopsalmija, čitanja Psaltira i pouka i u vreme Božanstvene liturgije. Pazi, međutim, te nikog nemoj osuđivati. U umu svome položi da te oni koji te vide kako plačeš smatraju velikim grešnikom i mole se za tebe. Uostalom, neprestano pomišljajući i čineći rečeno, ti ćeš steći veliku korist i privući Božiju blagodat, postavši sudeonik božanstvenog blaženstva.
5. Nemoj nikome ići u keliju, izuzev kod igumana, pa i kod njega što ređe. Ukoliko želiš da ga pitaš o nekoj pomisli, priđi mu u crkvi. Sa crkvene službe idi pravo u svoju keliju i potom na delo svog poslušanja. Posle povečerja, položivši poklon igumanu i isprosivši molitve, opet sa spuštenom glavom i ćutanjem žuri u keliju. Bolje je reći jedno Trisveto sa pažnjom i otići na spavanje, negoli četiri sata provesti u beskorisnim razgovorima. Uostalom, božanstveno osijanje prati skrušenost i duhovni plač. A kada ono dođe, odgone se lenjost i nemoć.
6. Nemoj ni sa kim imati posebnu ljubav, naročito sa početnikom, makar ti se njegov život i činio vrlo dobrim i nimalo podozrivim. Jer, dešava se da duhovna ljubav često pređe u strasnu i postaje uzrok mnogih nekorisnih skorbi. Rečeno se najviše dešava sa onima koji se revnosnije podvizavaju. Uostalom, smirenje i čista molitva uče kako da se postupa. Podrobno govoriti o rečenome ne smatram umesnim. Koji razume neka razume.
7. U odnosu prema svakom bratu u opštežiću treba biti kao tuđ i stranac, naročito ukoliko si sa nekim u svetskom životu bio poznat. Međutim, sve treba voleti, pritom podjednako. Na pobožne i podvižnike treba gledati kao na svete, a za nemarne, kao što sam ja, treba se prilježno moliti. Uostalom, kao što smo i ranije pokazali, mi sve treba da smatramo svetima, trudeći se da se plačem očistimo od strasti. Osvetivši se blagodaću, mi ćemo na sve gledati podjednako i udostojiti se blaženstva čistih srcem.
8. Savršenim odvajanjem od sveta, koje je prilično tvom imenu, smatraj potpuno umrtvljenje svoje volje, te bespristrasnost prema roditeljima, srodnicima i prijateljima, koju prati savršeno odricanje od njih.
9. [Rečenome] još treba dodati obnaženje sebe od svega imanja kroz razdavanje siromašnima, po reči Gospoda, koji je rekao: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt. 19, 21), i stvarni zaborav svih lica koja si srdačno voleo telesnom ili duhovnom ljubavlju.
10. Takođe, [treba dodati] i ispovedanje svih skrivenosti srca tvog i svega što si u prošlosti učinio, tvom duhovnom ocu ili igumanu, kao samom Bogu, koji ispituje srca i utrobe. I Jovan je krstio krštenjem pokajanja i svi su išli da mu ispovedaju svoje grehe (Mk. 1, 4-5). Od rečenoga biva velika radost u duši i olakšanje savesti, po proročkoj reči: Kaži ti najprije grijehe svoje, da se opravdaš (Is. 43, 26).
11. Zatim, [treba dodati i rešenost] da se u pomisao stavi ubeđenje da su posle stupanja u obitelj umrli tvoji roditelji i prijatelji. Ocem i majkom treba smatrati samo Boga i nastojatelja. Stoga od njih više ništa ne treba tražiti od telesnih potreba. Ukoliko ti oni po svom staranju i pošalju nešto, ti primi i pomoli sa za njih zbog njihove brige o tebi, a poslano daj u gostoprimnicu ili bolnicu sa smirenjem, s obzirom [da činiš nešto što je odlika] poslednjih, a ne savršenih.
12. Svako dobro delo čini sa smirenjem, sećajući se reči Gospodnje: Kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi to nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk. 17, 10).
13. Na svaki način se čuvaj da ne primaš Sveto pričešće ukoliko imaš nešto protiv nekoga, čak i u vidu pomisli, sve dok se sa njim potpuno ne izmiriš putem pokajanja. Uostalom, molitva će te naučiti.
14. Svakodnevno budi spreman na podnošenje svake skorbi, pomišljajući da one predstavljaju izbavljenje od mnogih dugova, svagda za njih blagodareći Svetoga Boga. Eto kako se stiče nepostidna nada, po reči velikog apostola: Znajući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu; a nada ne postiđuje (Rim. 5, 3-5). Jer, po nelažnom obećanju, ono što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe (1. Kor. 2, 9) jeste nasleđe onih koji, uz pomoć Božiju, pokazuju puno trpljenje u skorbima. Uostalom, bez blagodati ništa ne može da se učini kao što treba.
15. U svojoj keliji nemoj imati nikakvih stvari, čak ni iglu, izuzev rogože, ovčije kože, rase i onoga u šta se odevaš (noću). Ukoliko je moguće [izbegni] čak i podnožje. Ima šta da se kaže o svemu, ali onaj ko razume neka razume.
16. Od igumana nemoj tražiti ništa što nije ustanovljeno po ustavu. Čak i rečeno uzmi samo kada te pozove i sam ti preda, nikako se ne saglašavajući sa pomišlju koja te nagovara da promeniš ono što ti je dato. Ma šta bilo, primi ga sa blagodarnošću, kao od Boga, budući zadovoljan. Nemoj pomišljati da nešto drugo kupiš za sebe, budući da je slična misao neumesna. S obzirom da se odeća prlja, treba je prati dva puta godišnje. Za rečeno vreme treba isprositi, slično siromahu i tuđincu, sa svim smirenjem od drugoga brata nešto čime bi se odenuo. Kada se oprana odeća osuši na suncu, treba je opet oblačiti sa blagodarnošću. Slično treba postupati i sa rasom i svim drugim.
17. Trudi se po mogućnostima (bez lenjosti) na delu poslušanja, a u keliji prileži na molitvu sa pažnjom, skrušenošću i čestim suzama, ne slažući se u srcu sa pomislima da si se premorio, te da zbog telesnog truda unekoliko treba da oduzmeš od molitvenog truda. Ja ti kažem da si izgubio nešto veliko ukoliko te preveliki trud na delu poslušanja odvoji od molitve. I zaista je po rečenome.
18. Pre svih dolazi u crkvu na bogosluženje i posle svih odlazi, izuzev krajnje nužde, naročito na jutrenju i Liturgiji.
19. Svako povinovanje treba da imaš prema svom igumanu, koji te je i postrigao. Ispunjavaj bez razmišljanja ono što ti nalaže, sve do smrti, čak i kada ti nešto izgleda nemoguće. I bićeš podražavalac Onoga ko je bio poslušan do same smrti, do krsne smrti. Treba u svemu slušati ne samo igumana, nego i svu bratiju, i onoga kome je naloženo da se stara o poslušanjima. Ukoliko ti, pak, naloži nešto što prevazilazi tvoje snage, učinivši poklon, išti snishođenje. I ukoliko ga ne pokaže, prinudi se da ispuniš ono što ti je rečeno, sećajući se da se Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12).
20. Sa skrušenim srcem pripadaj nogama sve bratije kao ništavan, nepoznat i gotovo nepostojeći. Onaj ko se bude na rečeni način obraćao sa svima, i držao se rečenog života biće, smem da kažem, prozorljiv i predskazivaće mnogo [stvari] uz pomoć blagodati. On se moli i za sagrešenja druge bratije, prebivajući nerasejan pristrašćem prema veštastvenom. Jer, duhovna božanstvena ljubav mu ne dozvoljava da sklizne u nešto slično. Predskazivanje nije čudesno delo. Ono često biva i od demona. Onaj ko razume neka razume. Uostalom, dešava se da onaj ko počne da ispoveda ili prima pomisli drugih biva lišen pomenutog dara, budući da je zauzet rasuđivanjem o pomislima drugih. Međutim, ukoliko iz velikog smirenja prestane da sluša i govori o rečenome, njemu se vraća prethodno ustrojenje. Zašto se rečeno dešava, zna jedino Bog. Ja, pak, obuzet strahom, ne smem da govorim o rečenome.
21. Imaj svagda um u Bogu, i za vreme sna i u budnom stanju, pri jelu i razgovoru, za rukodeljem i svakim drugim delom, po reči proroka: Proviđam Gospoda preda mnom svagda (Ps. 15, 8). Smatraj sebe grešnijim od svakog čoveka. Jer, ukoliko slična pomisao dugo zanima um i srce, obično se unutra javlja neko osijanje svetlosti, kao neki zrak. I ukoliko je više išteš sa krepkom pažnjom, nerasejanom mišlju i velikim trudom i suzama, utoliko postaje jasnija. Postajući jasnija, ona se više voli, a voljena očišćuje. Čisteći, ona čini [čoveka] bogovicem, prosvećujući ga i učeći da razlikuje dobro od zla. Uostalom, brate, neophodan je veliki trud da se, uz pomoć Božiju, blagodatno osijanje potpuno useli u dušu i osvetljava je, kao mesec noćni mrak. Naročito treba pažljivo gledati da se ne prokrade prilog pomisli taštine i samomnenja, tj. da se ne osudi neko ko čini nešto neprilično. Jer, videći da se duša preko useljenja blagodati i uspostavljanja mirnog stanja oslobodila strasti i kušanja, demoni obično u nju polažu slične pomisli. Međutim, pomoć od Boga dolazi i razgoni njihove zamke. Neka u tebi bude neprestani plač, ne znajući za sitost u suzama. Pazi da ne postradaš i zbog prevelike duhovne radosti i umilenja. A postradaćeš ukoliko pomisliš da su plod tvog sopstvenog truda, a ne blagodati Božije. U suprotnom će biti uzeti od tebe, te ćeš ih u molitvi iskati i nećeš naći. I poznaćeš kakav si dar blagodati izgubio. Gospode, nemoj nikada dozvoliti da se lišimo tvoje blagodati. Uostalom, brate, ukoliko se rečeno i desi sa tobom, položi na Boga nemoć svoju i ustavši podigni ruke svoje, te govori u molitvi: „Gospode, pomiluj me grešnoga, nemoćnog i jadnog, i pošalji mi blagodat svoju, ne dozvoljavajući da se iskušavam više nego što mogu. Vidi, Gospode, u kakvu bezdušnost i u kakve pomisli su me bacili moji mnogi gresi. Gospode, mene ne može da opravda misao da je moje samomnenje [umišljenost], koje je uzrok lišavanja tvoje blagodatne utehe, došlo od demona. Jer, ja znam da im se oni koji sa toplom usrdnošću tvore volju tvoju lako suprotstavljaju. Nisu me iskušali oni, nego moja sopstvena grešna raspoloženja, koja se kriju u srcu mome. Kajem se za sve, Gospode, i molim te, ukoliko ti je blagougodno i za mene korisno, da opet uđe blagodat tvoja u slugu tvoga. I ja ću se, videći je, radovati sa umilenjem i plačem, budući prosvećen uveksvetlim njenim sijanjem i budući čuvan od skvernih pomisli i svake zle stvari, do svih rđavih dela i reči, kojima svakodnevno grešim u znanju i neznanju. Ja ću se krepiti u smelosti punoj nade pred tobom i odsecanjem vlastite volje, Gospode, u skorbima koje se svakodnevno dešavaju sluzi tvome od demona i ljudi, pomišljajući na dobra koja su ugotovljena onima koji te ljube. Jer, ti si rekao, Gospode, da će dobiti ko ište, i naći ko traži i da će se otvoriti onome ko kuca (Mt. 7, 7). Rečenome dodajući, brate i drugo što ti Bog položi u srce, trpeljivo prebivaj u molitvi, ne raslabljujući se dosadom i mrzovoljom. I blagi Bog te neće ostaviti.
22. U keliji koju si u početku dobio od nastojatelja trpeljivo prebudi do kraja. Ukoliko pomisao počne da te smućuje zbog njene starosti ili opasnosti od pada, ti se pokloni nastojatelju i reci mu je sa smirenjem. I ukoliko te posluša, raduj se, a ukoliko ne – opet budi blagodaran, sećajući se Vladike svoga, koji nije imao gde glavu da zakloni. I više nemoj ponavljati molbu. Jer, ukoliko ti dva, tri ili četiri puta dosađuješ nastojatelju (i ne budeš udovoljen), najpre će se u tebi roditi drskost prema njemu, zatim nepoverenje i najzad prezir (usled čega će se tvoj život raspasti). Stoga, ukoliko hoćeš da provodiš miran i tih život, nemoj od nastojatelja tražiti ništa što zadovoljava telesne potrebe. Pri tvom stupanju u monaštvo u početku, o rečenom uopšte nije bilo reči. Nisi li ti, naprotiv, obećao da ćeš hrabro, po zapovesti Božijoj, podnositi tuđi prezir i poniženje? Dakle, ukoliko hoćeš da sačuvaš veru i ljubav prema svom nastojatelju i da ga uvek gledaš kao svetog, održi sledeće tri stvari: nemoj tražiti od njega ono što služi za telesni pokoj, nemoj sebi dozvoljavati smelost pred njim i nemoj često ići kod njega, kao što neki čine, navodno radi koristi od njegovih pouka i rukovođenja. Jer, rečeno delo nije monaško, već ljudsko. Uostalom, ja ga ne osuđujem. Rečenome dodaj [staranje] da od njega ne skrivaš nikakvu pomisao koja ti dolazi. Ukoliko se budeš pridržavao navedenoga, ti ćeš bez bure preplivati more života i nećeš prestati da smatraš svoga oca svetim, ma kakav bio. Ukoliko u crkvi priđeš svom ocu da pitaš za neku pomisao, te nađeš da te je neko drugi predupredio istim povodom ili nekim drugim, i uvidiš da se na tebe ne obraća pažnja, pazi da se ne ožalostiš i da ne pomisliš nešto neprilično. Naprotiv, stani daleko sa strane i sačekaj, skrstivši ruke, dok sa drugim ne završi razgovor i pozovu te. Dešava se da oci naročito slično postupaju da bi nas ispitali ili zagladili ranije naše pogreške u sličnim okolnostima.
23. Za vreme postova treba da se držiš sledećeg pravila: za veliki post preskači dva dana, izuzev ukoliko se desi praznik, subota ili nedelja. U druge postove preskači jedan dan, a u ostale dane godine jedi jednom dnevno, izuzev subote, nedelje i praznika, premda ne do sitosti.
24. Staraj se da za celo bratstvo budeš poučan primer u svakoj vrlini, u smirenju, krotosti, milostivosti i poslušnosti čak i u ništavnim stvarima, u negnevljivosti i nepristrasnosti, u oskudoljublju i umilenju, u nezlobivosti i neljubopitljivosti, u jednostavnosti naravi i ustranjivanju od svakog čoveka, u posećivanju bolesnih, u tešenju tužnih, u dostupnosti onima koji traže korist u razgovoru po Bogu (budući da je ljubav veća od molitve), u sažaljivosti prema svima, u izbegavanju taštine, drskosti, izobličavanja, zahtevnosti u odnosu na nastojatelja i drugih nadležnih, čuvajući poštovanje prema svim sveštenicima, u pažnji na molitvi, u iskrenom nastrojenju i ljubavi prema svima, u izbegavanju ljubopitljivog izučavanja Pisma radi slave, čemu će te naučiti molitva sa suzama i prosvećenje blagodaću. Ukoliko te neko pita o nečem priličnom, pouči ga o bogougodnim i bogopriličnim delima kako ti da blagodat, sa svim smirenjem, iz iskustva života navodno nekog drugog, ne budući tašt u pomisli. Nemoj odbijati ni onoga ko od tebe traži leka protiv neke pomisli, već primi njegova sagrešenja, ma kakva bila, moleći se za njega sa plačem (što je znak savršenog sastradavanja i ljubavi). Takođe, nemoj odbijati od sebe onoga ko ti dolazi pod izgovorom izbegavanja štete od slušanja sličnih stvari. Dejstvujući iz ljubavi, uz pomoć blagodati Božije, ti nećeš pretrpeti nikakvu štetu. Uostalom, da drugi ne bi imali štetu, razgovor (tj. primanje pomisli i saveti o njima) treba voditi na tajnom mestu. Ukoliko se, pak, kao čovek, i podvrgneš napadu neke pomisli (što se neće desiti ukoliko si se udostojio dejstva blagodati), ipak nemoj prestati da pomažeš, budući da nismo naučeni da tražimo svoju korist, nego korist mnogih, kako bi se spasli (1. Kor. 10, 33). Treba da znaš da na sebi imaš dejstvo blagodati ukoliko zaista počneš sebe da smatraš grešnijim od svih ljudi. Budi bezbrižan (za zemaljsko) i oskudoljubiv, te ćeš se udostojiti rečenoga. Kako, pak, biva sve rečeno, ne umem da kažem – Bog zna.
25. Časove bdenja provodi na sledeći način: dva sata čitaj (otačke knjige), dva sata se moli u umilenju sa suzama (sam, a ne po molitveniku), zatim dodaj kanon koji hoćeš (iz Osmoglasnika [Oktoiha] dnevni, ili iz Mesečnika [Mineja], ili opšti pokajni), i dvanaest psalama, najzad, na kraju, ako je ugodno, molitvu: „Neskverna, Besprekorna“… i molitvu svetog Evstratija: „Veličajući, veličam te“… Rečeno važi za slučaj kad su noći velike. A kada su noći kraće, i sled molitava neka bude kraći, po sili koju ti je dao Bog. Jer, bez Njega se ništa dobro ne može učiniti, kao što govori prorok: Od Gospoda se upravljaju koraci čoveka (Ps. 36, 23), i kao što je rekao Gospod: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Nikada ne treba da se pričešćuješ bez suza.
26. Jedi ono što se predlaže, ma kakvo bilo. Slično neka bude i sa vinom, bez roptanja, držeći se uzdržanja. Ukoliko živiš sam, zbog nemoći jedi sirovo zelje (povrće, salate) sa maslinama. Ukoliko ti neko od bratije pošalje neko varivo, primi ga sa blagodarnošću i smirenjem, kao stranac, pojevši ga, ma šta bilo. Ono što ostane pošalji drugome bratu, ubogom i pobožnom. Ukoliko te neko pozove na ugošćenje, jedi sve predloženo, premda po malo, po zapovesti, držeći se uzdržanja. Ustavši sa trpeze načini poklon onome ko te je pozvao, po običaju stranaca i siromaha, zablagodarivši mu rečima: „Neka ti Bog uzvrati, sveti oče“. Trudi se da ništa ne govoriš, čak i kad bi mogao ponešto korisno da kažeš.
27. Ukoliko ti dođe neko od bratije koga je povredio nastojatelj, upravitelj ili neko drugi, uteši ga rečima: „Veruj mi, brate, da ti se stvar desila radi tvog ispitivanja. Često se i meni slično dešavalo i ja sam zbog malodušnosti bio tužan. Međutim, pošto sam se ubedio da mi se rečeno dešavalo zbog ispitivanja, ja sam ga podnosio sa blagodarnošću. I ti postupaj slično. Nemoj se žalostiti, već se, naprotiv – raduj sličnim skorbima“. I čak ukoliko bi on upao u prekorevanje i okrivljavanje (onih koji su ga rastužili), ti ga nemoj odbaciti, već se postaraj da ga utešiš po danoj ti blagodati. Jer, postoje mnogi načini rasuđivanja (koji su prigodni za rečenu stvar). Prema stanju brata i njegove pomisli, ti mu priđi i pomogni mu. I nemoj ga nikako neizlečenog otpuštati od sebe.
28. Ukoliko je neki brat bolestan i desi se da ga dugo vremena nisi posetio, ti ga, želeći da ga posetiš, najpre obavesti i reci: „Veruj mi, oče sveti, da sam tek sad saznao za tvoju bolest i molim te da mi oprostiš“. Potom sam otidi i, došavši, načini poklon, te posle molitve reci: „Kako si, oče sveti? Kako te miluje Bog“. Potom sedi, složi svoje ruke i ćuti. Ukoliko i drugi budu kod njega, došavši u posetu, pazi da ništa ne govoriš ni iz Pisma, ni iz nauke, kako posle ne bi bio tužan. Rečeno se najčešće dešava sa najprostijom bratijom.
29. Ukoliko se desi da si ugošćen za trpezom zajedno sa drugom pobožnom bratijom, sve što je predloženo treba da jedeš bez razmišljanja, ma šta postavili. Ukoliko ti je neko dao zapovest da ne jedeš ribu ili nešto drugo što je predloženo, a onaj ko ti je zabranio sedi u blizini, priđi i zamoli ga da ti dozvoli da jedeš rečeno. Ukoliko ga, pak, nema ili znaš da ti ne bi razrešio, ali nećeš da smutiš one sa kojima sediš za trpezom, jedi bez kolebanja, a posle mu sve kaži, tj. kako i zašto si postupio, ištući oproštaj. A ukoliko nećeš ni jedno ni drugo, bolje je da uopšte ne ideš u goste, od čega ćeš dobiti dva dobra ploda: izbeći ćeš demona sujete i bratiju ćeš izbaviti od smućenja i neprijatnosti. Međutim, ukoliko se radi o debeloj bratiji, ti održi datu ti zapovest. Uostalom, bolje je i pred njima jesti po malo od svega. Slično postupaj i pri utesi sve bratije (tj. kada neko za svu bratiju predlaže trpezu) po apostolu koji zapoveda da jedemo sve što nam se prinese, ništa ne ispitujući savesti radi (1. Kor. 10, 27).
30. Ukoliko neko od bratije pokuca na vrata dok tvoriš molitvu u svojoj keliji, ti mu otvori i, sevši, pogovori sa njim sa smirenjem o onome što on predloži od dušekorisnih stvari. Ukoliko je, pak, opterećen tugom, postaraj se da ga utešiš rečju i delom. Potom, kad se udalji, zatvori vrata i završi svoju molitvu, nastavivši od mesta na kome si bio prekinut. Jer, uteha i izlečenje onih koji dolaze jeste jednoznačna sa izmirenjem (onih koji su u neprijateljstvu). Uostalom, sa svetovnjacima treba postupati drugačije: sa njima treba razgovarati tek po završetku molitve.
31. Ukoliko te za vreme molitve napadne strah, ili se čuje lupnjava, ili zasija svetlost ili se desi nešto drugo, nemoj se smutili niti uplašiti, već pre budi u njoj još duže negoli što je uobičajeno. Jer, smetenost, strahovanje i užasavanje biva od demona kako bi se ti pomeo i raslabio, te ostavio molitvu. Njihov cilj je da ti slična smućenja pređu u naviku kako bi te sasvim uzeli u svoje ruke i pomerali kako hoće. Međutim, ukoliko ti za vreme molitve zasija neka druga svetlost, koju ja nisam sposoban da opišem rečima, od koje se duša ispunjuje radošću i od koje se rađa želja za dobrim, a suze umilelja počinju da teku, znaj da se radi o Božijoj poseti i zastupništvu. Ukoliko se slično stanje oduži, ti obrati svoj um na nešto zemaljsko i smiri se, kako zbog obilja suza sam sebi ne bi izgledao boljim nego što jesi. Pazi da nikada ne ostavljaš molitvu iz straha od neprijatelja. Uplašivši se od strašilišta, dete beži u naručja oca ili majke, napuštajući svaki strah. I ti poteci Bogu molitvom, te ćeš izbeći strah koji nanose demoni.
32. Ukoliko ti, dok sediš u keliji, dođe neki brat i zapita o telesnoj borbi, nemoj ga otpustiti praznog, već mu sa umilenjem budi od koristi onim što ti da blagodat Božija i što si stekao iz sopstvenog iskustva. I tek potom ga otpusti. I kad bude izlazio, pokloni mu se i kaži: „Veruj mi, brate, da se uzdam u čovekoljublje Božije da će otići od tebe ta borba, jedino ne treba da se predaješ i da se raslabljuješ (tj. popuštaš)“. Pošto izađe, ti zamisli njegovu borbu i podigni svoje ruke Bogu, pomolivši se za brata sa suzama i uzdisajima, govoreći: „Gospode Bože, koji nećeš smrti grešnika, ustroj ovu stvar kako sam znaš na korist ovome bratu“. I videći njegovu veru prema tebi i tvoje sastradavanje za njega iz ljubavi i iskrenu molitvu za njega, Bog će mu olakšati borbu.
33. Sve rečeno, brate, jeste pogodno za buđenje i ukrepljenje umilenja. Njega inače treba ispunjavati sa skrušenim srcem, trpljenjem i blagodarenjem. Jer, u njemu je uzrok suza, očišćenje od strasti i pravi put u Carstvo nebesko. Carstvo nebesko jeste nasleđe onih koji se podvizavaju i samo ga podvižnici zadobijaju. Ukoliko ispunjavaš rečeno, savršeno ćeš napustiti ranije navike i raspoloženja, a može biti da ćeš se osloboditi i samih uzroka pomisli. Jer, obično tama ustupa pred svetlošću i senka pred suncem. Onaj ko rečeno zanemari u početku, upada u raslabljenost i radoznalost (zanimajući se ništavnim stvarima), lišavajući se blagodati i sledstveno upadajući u zle strasti. On poznaje svoju nemoć (tj. projavljuje nemoć i na opitu je upoznaje), budući pun bojazni i strašljivosti (jedno ne može, drugo nije u stanju, iako je bio dužan da ih ispuni). Onaj, pak, ko ispunjava rečeno ne treba da misli da ga ispunjava vlastitim silama, već sve treba da pripisuje blagodati Božijoj. On najpre treba da se očisti mnogim suzama i primi osijanje božanstvene svetlosti (koja se neće smanjiti makar je čitav svet primio), te da sa ljubavlju misleno prebiva u budućem i sagledava ga, kao što mu pokazuje Bog. On treba da se raduje duhovnom radošću po Apostolu, koji govori: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 22-23).
34. Onaj ko je stekao rečeno neka pazi na sebe i pažljivo prati priloge pomisli. Jer, onaj ko živi među ljudima ne može, čini mi se, da ih izbegne, naročito priloge zavisti i taštine, budući da ga hvale svetovnjaci zbog njegovog slavnog života i prezira vidljivih stvari. Dešava se ponekad da videći i slušajući kako neko postupa neprilično, upada i u neprimetno osuđivanje. Stoga on treba da se čuva od radoznalosti o onome što iguman i njegovi pomoćnici govore ili čine. Ukoliko, pak, pobeđen strašću, pomisli ili kaže nešto sa radoznalošću (tj. ono što je saznao ili da bi nešto saznao), neka se ispravi pokajanjem. Neka on pazi na sebe i za vreme stajanja u crkvi, i za vreme ispunjavanja dela poslušanja. Jer, pomisli taštine i u rečeno vreme obično napadaju revnitelje dobrog postupanja, našaptavajući im da dobro paze na psalmopojanje, da se mole bez lutanja uma, da druga bratija luta pomislima i da samo oni prebivaju u umozrenju koje budi duhovno pojanje (pevanje psalama), te da misleno podražavaju anđelske činove. Međutim, rečeno je očigledno jedino Bogu i onima koji su jednakog ustrojenja kao i oni anđeli. Dešava se da ih pomisli iskušavaju i na drugi način, tj. osuđujući ih ili ublažavajući ih. Uostalom, sve rečeno ti možeš izbeći ukoliko se čuvaš i paziš na sebe sa smirenjem, ljubavlju, ispovešću i nepristrasnošću.
35. Staraj se da nikog ne ožalostiš ni rečima, ni delom. Naprotiv, teši koliko možeš, čak i one koje su drugi ožalostili. Ipak, nikad nemoj da misliš da si pobedio zamke đavolje, niti budi sujetan. Jer, njih ne može da pobedi ljudska priroda, već samo blagodat Božija. Oni koji žive u bratstvu i potčinjavanju nastojatelju treba da postupaju kao što je rečeno. O ljubiteljima tihovanja (tj. onima koji žive usamljeno), ne mogu ništa da kažem. Uostalom, sudeći po onome što sam rekao, neka svako zaključi i ono što je svojstveno tihovateljima. Tihovanje zahteva strožiji i pažljiviji život.
36. Ukoliko si stekao punu veru prema nekom od bratije iz opštežića i ispovedaš mu pomisli, pazi da ga nikad ne napustiš. Ti mu svakodnevno odlazi i otkrivaj pomisli koje nailaze i smućuju te. Trebalo bi da svi idu igumanu da se ispovedaju. Međutim, neki neće da otkrivaju svoje pomisli igumanu zbog svoje nemoći i neverja prema njemu. Stoga ja i govorim iz snishođenja. Uostalom, ti ne treba da prelaziš od jednog ka drugom, slušajući neprijatelja našeg koji obično tajno našaptava, da ne opterećuješ brata koji prima tvoje pomisli čestim dolaženjem, ili da je stidno da često o sebi govoriš iste stvari, te da stoga prestaneš da ideš kod jednog i da pređeš kod drugog. Jer, ukoliko ne poslušamo rečena nagovaranja, već nastavimo da idemo kod prvog, mi ćemo steći prema njemu još veću veru i dobiti još veću korist i od njegovog života i od njegovih reči. Za pomenuti život nas niko neće prekorevati, već će, naprotiv, svi hvaliti postojanost u čuvanju vere prema njemu jedinom. Ukoliko zanemarimo često otkrivanje svojih pomisli upašćemo u veće strasti i potom, stideći se da ih otkrijemo, upasti u jamu beznađa. Ukoliko pođemo kod drugog duhovnika (što nije dozvoljeno) koji je u istom opštežiću, sva bratija će nas osuditi što smo ostavili veru prema prethodnom, a i Bog će nas snažno osuditi za rečeno. I sam duhovnik kome prelazimo svakako će pomisliti da ćemo najzad i u odnosu na njega slično postupiti. A svakako ćemo i postupiti. I naviknuvši se da prelazimo od jednoga drugome, mi nikada nećemo prestati sa prelaženjem. Počećemo da raspitujemo gde se nalaze stubnici, zatvornici, tihovatelji i da odlazimo njima da se ispovedamo, takođe prelazeći od jednog ka drugom i gubeći veru prema svakome. Najzad ćemo izgubiti veru prema svima, nikome ne verujući i budući u svemu neuspešni. I što je još nesretnije, potpašćemo pod opštu osudu i kletvu. Stoga se postaraj da ostaneš do same smrti u nesumnjivoj veri prema duhovniku kome si se ispovedao spočetka. Jer, kao što sam rekao, ukoliko ga prezreš i pređeš ka drugome, upašćeš u mnoga iskušenja, počećeš da slično osuđuješ i sve druge, sam sebi pripremajući put u pogibao. No, Gospode, Gospode, izbavi nas od svakog neverja i podozrivosti i pokri nas svojom Božanstvenom blagodaću.
37. Možda ćeš i ti steći učenike koji će imati veru prema tebi i koji će ti ispovedati svoje pomisli. Ukoliko vidiš da razgovaraju sa nekom pobožnom bratijom, pazi da se ne sablazniš. Jer, demoni i onima koji ispravno žive i dobro upravljaju svojim delima tajno našaptavaju da slični učenici ne hode ispravno i u prostoti srca, da kod nas dolaze da ispovedaju svoje pomisli bez istinske vere prema nama, te da se pokrivaju licemerjem sa ciljem da uhode našu slobodu. Našaptavajući nam rečeno, oni bude nezadovoljstvo i nepoverenje prema takvim učenicima. Ti, pak, nemoj da primaš slične pomisli kada demoni počnu da ti ih polažu, već se sa svom prostotom i ljubavlju, radi Boga i radi samog dobra, postaraj da ih ispraviš i da im duševno budeš od koristi, smatrajući njihov uspeh svojom sopstvenom slavom.
38. Ukoliko neki od tvojih učenika stekne nepoverenje prema tebi, razmotri uzroke i povode, koji mogu biti raznovrsni. On se ili naduo, pomislivši da je dostigao savršenstvo i upavši u gordost, izbegavajući da se više zove učenik i poželevši da se svrsta u učitelje, ili se udebljao (tj. predao nemaru), zavolevši telo i zaželevši da živi u punoj telesnoj ugodnosti, ili si ti ranije njega voleo više, a potom si zavoleo druge, te je pao u zavist, ili želi rukopoloženje a ti ga ometaš, po delima koja ti ispoveda smatrajući da je nedostojan sveštenstva, ili mu pretpostavljaš nekog drugog koji je došao posle njega (budući da nešto slično izaziva veliku skorb kod onoga ko želi i ne dobija, naročito ukoliko ti je došao od mladog uzrasta i ti si ga po Bogu jako voleo), ili si mu nekada, da bi ga podstakao na uzdržavanje od strasti, obećao da ćeš dati dozvolu za rukopoloženje (s obzirom da duhovnici često imaju običaj da mladima daju obećanje rukopoloženja kako bi ih oduševili da odseku naklonost koju, po zloj navici imaju, prema izvesnim strastima), pa je zbog svoje nedostojnosti nije dobio, iako se nadao zbog tvog obećanja, da bi potom prešao na zavist i izobličenja protiv drugog brata, koja se spokojno ne mogu ni čuti, a kamoli izreći. Osim rečenoga, bivaju i drugi uzroci neverja. Na primer, kada neko zbog nemara upadne u slaganje (sa rđavim pomislima) ili u stvarne grehe, te se iz taštine stidi da ih ispovedi, a kroz ćutanje postepeno dolazi do savršenog neverja (svome ocu), ili kada te neko osudi i odvoji se od tebe, videći da se nalaziš pod uticajem neke strasti. Priznak njihovog odvajanja od tebe, ukoliko si opitan, biće ti izgled njihovog lica ili (ukoliko ti je rečeno neizvodljivo) promena u uobičajenom spoljašnjem izgledu. Bilo da ga učiš, ili izobličavaš, ili tešiš, on pokazuje izgled kao da prima tvoje pouke, iako ih, očigledno, prima sluhom, ali ne i srcem. Jer, [tvoje reči] su mu neprijatne i on ih ismejava ili se razdražuje protiv njih. Dešava se da mu, želeći da ispitaš da li je čist od strasti, narediš da se pričesti ili da nešto drugo učini i on se odmah, bez ikakvog razmišljanja, saglasi kako ga ne bi izobličio. Lek za slične jeste usrdna molitva Bogu sa suzama, umnoženje ljubavi, često savetovanje, telesno uspokojenje i svagdašnji razgovori, ponekad krotki i sladosni, a ponekad strogi i izobličavajući, prema prilici, kako bi poslušali i smekšala se njihova narav.
39. Ukoliko tvoj učenik kaže za neku bratiju da su pobožni i pohvali ih, ti prećuti. Ukoliko te zapita za njih, ti sa smirenjem odgovori: „Veruj mi, oče, ne znam. Budući malouman, ja sam dužan da pazim na svoj nemar. Svi drugi su sveti i dobri. Uostalom, svako će požnjeti ono što poseje“. Ti nemoj nikog posebno hvaliti, niti osuđivati, naročito ukoliko tvom učeniku dođe pomisao da prema nekome imaš posebnu veru. Na rečeni način on će se ispraviti i izbaviti od pomenute pomisli.
40. Ukoliko čuješ da dva mlada brata imaju ljubav među sobom u prostoti srca, koja je [potom] prešla u strasnu rđavu ljubav, i osetiš potrebu da presečeš njihovu međusobnu pristrasnost pri njihovim čestim dolascima kod tebe, pazi da dobro rasudiš kako treba da vodiš razgovor sa njima da im, umesto koristi, ne bi učinio štetu. Dakle, ukoliko misliš da nešto od onog što ti je rečeno liči na istinu, pozovi jednog od njih i razgovaraj sa njim sa istinskom ljubavlju, sa srdačnim licem i duševnom prijatnošću. Pričaj mu o mnogim i raznim predmetima i u svoju reč prikriveno unesi ponešto o pomenutoj strasti. Potom mu reci: „Mi, brate, treba da smo pažljivi stoga što hodimo među zamkama i što ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe (Ef. 6, 12), te naš neprijatelj kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Petr. 5, 8). On je već mnoge velike podvižnike pobedio u borbi. Utoliko lakše će savladati one koji su, slično meni, nemarni. Pazi na sebe i čuvaj se od slaganja sa raznim pomislima, naročito od druženja sa nekim bratom, kako se ne bi upleo u ranije grehe, ili čak i gore“. Potom dodaj još ponešto o drugim korisnim stvarima kako bi rasejao svako podozrenje i otpusti ga. Drugog, međutim, uopšte ne diraj. Ukoliko je onaj sa kojim si razgovarao delatan čovek i istinski duhovni podvižnik, on će se na osnovu tvojih reči razići sa njim. On će njihovo druženje ostaviti ili radi vere prema tebi, ili radi stida, ili radi taštine, ili radi straha (što obično jesu razlozi zbog kojih neko, uz pomoć blagodati Božije, bez truda i podviga napušta neku strast). Međutim, ukoliko vidiš da uzajamno pristrašće mladih ostaje kao i ranije, ti pozovi drugoga, možda manje strasnog, te mu pričaj kao i prvome, ili čak i više. Potom dodaj i sledeće: „Ja sam čuo da imaš ljubav prema nekome. Znajući vas obojicu, uveren sam da je ljubav među vama duhovna. Ipak, da se ne bi drugi sablažnjavali, poslušaj me i, ukoliko imaš ljubav i veru prema meni, prestani da razgovaraš sa bratom i da sediš nasamo sa njim. Jer, i iguman ima dobro mišljenje o tebi i namerava da te predloži za rukopoloženje“. Zatim počni da grdiš i prekorevaš drugoga, govoreći da nema straha Božijeg i da pripada broju telesnih ljudi. Rečenim ćeš ga oraspoložiti da odustane od strasti ili iz duhovne pobude, ili iz strasti taštine, tj. radi rukopoloženja, koje si mu pominjao.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sledeće podvižničko i naravoučenjsko slovo ne pripada Svetom Simeonu Novom Bogoslovu, nego njegovom starcu – Simeonu Pobožnom.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *