NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SVETI SIMEON NOVI BOGOSLOV

 

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Sveti Simeon je bio rodom iz Paflagonije. Vaspitavao se u Carigradu kod svog dede, koji je pripadao dvorjanima. Po završetku učenja kratko je bio pri dvoru, ali je uskoro sve ostavio i stupio u Studitsku obitelj, gde se nalazio njegov starac Simeon Pobožni, koji je njime rukovodio još od vremena njegovog školovanja. Njegov prestrogi život je među bratijom izazvao nezadovoljstvo, te je po savetu starca prešao u Obitelj svetog Mamanta, gde je po smrti starešine izabran za igumana i gde ga je patrijarh Nikolaj Hrisoverg rukopoložio u jeromonaha. Sredivši svoju obitelj, sveti Simeon se predao tihovanju, ostavivši iza sebe dostojnog naslednika, iskusnog Arsenija. Ipak, on nije mogao do kraja da se naslađuje spokojstvom tihovanja. Protiv njega se podigla bura zbog njegovog poštovanja upokojenog starca Simeona Pobožnog, koja ga je izbacila iz Carigrada. Nedaleko od Carigrada on je zavoleo mesto na kome se nalazila stara crkva Svete Marine. Posednik pomenutog mesta, velmoža Hristofor Fagura, beše njegov poštovalac. On mu ga je ustupio i na njemu je Simeon ustrojio obitelj. Pošto je sve sredio u obitelji, on se opet povukao u tihovanje. Nakon tridesetogodišnjeg spokojstva u tihovanju on se, početkom XI veka, upokojio. Njegove svete mošti su otkrivene 1050. godine. Njegov spomen se slavi 13. marta, na dan njegove končine. Nikodim Svetogorac ga je na pomenuti datum uneo u svoj Sinaksar, premda u belešci ispod teksta stoji da mu je spomen premešten na 12. oktobar. On mu je i službu napisao.
Sveti Simeon je ostavio mnogo spisa. Dok je rukovodio manastirom obično je govorio pouke u crkvi, a za vreme tihovanja je pisao opštehrišćanske i podvižničke poslanice i savete. [Monasima se] uglavnom obraćao kratkim odlomcima ili poglavljima.
Njegov učenik Nikita Stitat je sastavio njegovo žitije, sabrao njegove spise i prepisivao ih još za njegovog života.
Na novogrčkom postoji knjiga sa njegovih 92 slova, njegovih i starčevih podvižničkih poglavlja, a na starogrčkom su 55 molitava u stihu. Slova i poglavlja su prevedeni na ruski i nalaze se kod atonskih staraca.
Grčko Dobrotoljublje je iz spisa svetog Simeona uzelo njegova podvižnička poglavlja, uključivši i poglavlja njegovog starca. Neka njegova poglavlja su propuštena, ali su dodata dva njegova slova iz opšteg sabornika.
I mi ćemo uzeti podvižnička poglavlja svetog Simeona i njegovog starca. Uzećemo i dva slova, ali ćemo ih smestiti na kraju celog zbornika, kao što je slučaj u grčkom Dobrotoljublju.
 

DELATNA I BOGOSLOVSKA POGLAVLJA
 
1. Vera predstavlja (spremnost) da se umre za Hrista radi Njegovih zapovesti (u ubeđenju da slična smrt donosi život), da se siromaštvo smatra bogatstvom, nemaština i ubogost – istinskom slavom i znamenitošću, a okolnost da se nema ništa – da se sve poseduje. Ona naročito znači sticanje neispitljivog bogatstva poznanja Hrista i gledanje na vidljivo kao na prah i dim.
2. Vera u Hrista ne znači samo prenebregavati prijatnosti života, nego i trpeljivo i blagodušno podnositi svako dolazeće iskušenje, tuge, skorbi i neprijatne slučajeve, sve dok Bog ne blagovoli da pogleda na nas, čime se oponaša David, koji je govorio: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju (Ps. 39, 2), tj. trpeći skorbi, ja sam se nadao da će mi Gospod pomoći; i Gospod je, videći da nepokolebivo očekujem da mi pomogne, pogledao na mene i ukazao mi svoju milost).
3. Oni koji u bilo čemu pretpostavljaju svoje roditelje zapovesti Božijoj, u stvari nemaju veru u Hrista. Naravno, i vlastita savest ih izobličava u neverju, ukoliko je u njima uopšte živa. Jer, najverniji priznak istinski verujućih jeste da ni u čemu nikada ne prestupaju zapovesti Velikog Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.
4. Vera u Hrista, istinitog Boga, rađa želju za večnim dobrima i strah od muka. Želja za dobrima i strah od muka privode strogom ispunjavanju zapovesti, a strogo ispunjavanje zapovesti uči ljude dubokom saznanju vlastitih nemoći. Saznanje naše istinske nemoći rađa sećanje na smrt. Onaj ko uspe da sećanje na smrt bude njegova saputnica svakako će uporno tražiti da sazna kako će mu biti po ishodu i udaljavanju iz ovog života. Ko se, pak, prilježno stara da sazna buduće, najpre treba da se liši svega sadašnjeg (tj. dobara i stvari ovoga sveta). Naime, onaj koga je nadvladalo pristrašće prema bilo čemu od drugoga, čak i najništavnijem, ne može da stekne savršeno poznanje prvoga. Štaviše, kad bi, po promislu Božijem, unekoliko i opitovao slično poznanje, od njega bi (ukoliko odmah ne ostavi ono za šta je privezan pristrašćem i ukoliko se svecelo ne preda sticanju jedino pomenutog poznanja, ne dozvoljavajući sebi čak ni da misli na nešto drugo) bilo oduzeto i poznanje koje smatra da poseduje.
5. Odricanje od sveta sa žarom revnosti i savršeno udaljavanje od njega za kratko vreme će nam doneti veliku korist, ukoliko se istovremeno potpuno udaljimo od svih životnih stvari, naravi, pogleda i lica, uz odbacivanje tela i vlastite volje.
6. Ukoliko imaš nameru da se udaljiš od sveta, pazi da u početku, još dok živiš u njemu, svojoj duši ne pružaš telesna zadovoljstva, pa makar te svi srodnici i prijatelji i prinuđavali na njih. Njih, u stvari, demoni podstiču kako bi pogasili toplinu tvog srca. Jer, čak i da ne ometu ispunjenje tvoje namere, ona će je svakako ohladiti i oslabiti.
7. Ukoliko budeš hrabro odbijao sva životna zadovoljstva i udaljavao se od svake utehe, demoni će kod tvojih srodnika izazvati sažaljenje, pobuđujući ih da plaču i ridaju zbog tebe pred tvojim licem. Da je rečeno istinito, poznaćeš po okolnosti, da će se tvoji srodnici, ukoliko ostaneš nepokolebiv i u rečenom iskušenju, odmah protiv tebe razgoreti jarošću i mržnjom, odvraćajući se od tebe kao od neprijatelja i ne želeći da te vide.
8. Videći da roditelji, braća i drugovi tuguju zbog tebe, podsmevaj se demonu koji se navedenim raznovrsno naoružao protiv tebe. Ipak, požuri da se udaljiš sa strahom, prilježno „dosađujući“ Bogu molitvom, da te udostoji da što pre stigneš u pristanište dobrog oca, u kome bi uspokojio tvoju namučenu i obremenjenu dušu. Jer, životno more nudi mnogo čega čemernog i krajnje pogubnog.
9. Onaj ko iz dubine duše želi da zamrzi svet, treba da zavoli Boga i da stekne neprestano sećanje na Njega, što ponajviše pobuđuje na radosno napuštanje svega kao smeća.
10. U svetu nemoj ostajati dugo ni zbog opravdanih, ni zbog besmislenih razloga. Naprotiv, čim budeš pozvan, požuri da poslušaš. Jer, Bog se najviše raduje našoj brzini (u ispunjavanju Njegove volje). Naime, bolja je brza poslušnost sa siromaštvom, negoli sporost sa mnoštvom imanja.
11. Svet i sve što je u njemu prolazi. Bog je, pak, večan i besmrtan. Stoga svi koji su radi Njega ostavili truležnost treba da se raduju. Truležno je ne samo bogatstvo i novac, nego i svako zadovoljstvo i grehovna naslada. Samo zapovesti Božije su život, kao što ih svi i nazivaju.
12. Ukoliko si, brate, obuzet plamenom revnošću za spasenje, trčeći došao u opštežiće, ili kod duhovnog oca, nemoj se saglašavati kada ti (bilo on, bilo bratija sapodvižnici) budu predlagali kupanje, jela ili neke druge utehe radi pokoja tela. Naprotiv, uvek budi spreman na post, na zlopaćenje (dobrovoljno lišavanje), na krajnje uzdržanje. Ukoliko ti tvoj otac po Bogu naredi izvesnu utehu za telo, poslušaj ga, odsecajući svoju volju. A ukoliko ti ne naredi, sa radošću i trpljenjem ispunjavaj ono što si ushteo (tj. na svaki način se uzdržavaj od svega). Ispunjavajući rečeno, ispašće da uvek postiš i uzdržavaš se u svemu, odrekavši se svoje volje. Štaviše, i plamen koji postoji u tvom srcu i koji te podstiče da sve [zemaljsko] prezireš, ti ćeš sačuvati neugasivim.
13. Učinivši sve sa svoje strane i ne uspevši da uzdrmaju nameru po Bogu, ili da ometu njeno ispunjenje, demoni prilaze (bratiji) koji su samo po izgledu pobožni i putem njih pokušavaju da ometaju one koji su već započeli da se podvizavaju dobrim podvigom. Oni im najpre, navodno pobuđivani ljubavlju i saosećanjem, savetuju da se ne udaljuju od telesnih uteha, kako im telo ne bi iznemoglo i kako ne bi upali u mrzovolju. Zatim, pozivajući ih na nekorisne razgovore, oni ih navode da čitave dane provode uzaludno. Najzad, ukoliko neko od revnosnih posluša njihov savet i postane im sličan, oni počinju da se smeju, gotovo se radujući njegovoj pogibli. Ukoliko, pak, ne posluša njihove reči, već ostane po strani od svega, pazeći na sebe i budući daleko od smelosti (tj. budući skroman i pokoran svima), oni se pokreću na zavist i naoružavaju protiv njega, upotrebljavajući sve načine da ga čak isteraju i iz manastira. Jer, za nečasnu sujetu postaje nesnosno da vidi kako im pred očima hvale istinsko smirenje.
14. Sujetni sa bolom pati gledajući kako smireni, prolivajući suze, i Boga umilostivljuje i ljude podstiče na nenamerne pohvale.
15. Ceo se predavši svom duhovnom ocu, znaj da je za tebe sve što si doneo izvan postalo tuđe – i stvari i novac. Sa njima nemoj ništa činiti bez njegove volje i od rečenoga nemoj ništa tražiti od njega, ni malo, ni veliko. Nešto možeš uzeti jedino ukoliko ti on, po vlastitom proizvoljenju, naredi da uzmeš, ili ti svojeručno preda.
16. Bez volje tvoga oca po Bogu nemoj ni pomišljati da daješ milostinju od novca koji si doneo sa sobom. Nemoj čak ni preko posrednika da pokušavaš da od njega dobiješ nešto od novca. Jer, bolje je biti i nazivati se siromah, negoli rasturati i davati siromašnima novac kada si već početnik. Delo savršene vere je da se sve, kao u ruku Božiju, preda na volju duhovnog oca.
17. Nemoj tražiti ni gutljaj vode da popiješ, čak i da se desi da goriš od žeđi, sve dok ti tvoj duhovni otac, sam od sebe pokrenut, ne kaže da učiniš rečeno. Pritešnjavaj se i prinuđavaj u svemu, nagovarajući se rečima: „Ukoliko hoće i ukoliko sam dostojan, Bog će svakako mom starcu dati da kaže: „Napij se“. I ti ćeš se već napiti sa čistom savešću, čak i ako nije vreme za piće.
18. Onaj ko je opitom poznao duhovnu korist i ko je stekao istinsku veru, imajući Boga za svedoka istine, kaže: „Ja sam u sebi prihvatio pomisao da nikada od svog oca ne tražim ni da jedem, ni da pijem, niti da uopšte bilo šta uzimam, sve dok ga Bog ne nadahne da mi nešto slično naredi. I postupajući kao što rekoh, moja nada nikada nije bila izneverena“.
19. Onaj ko je istinski stekao veru u svog oca po Bogu, gledajući ga, misli da vidi samog Hrista, i budući sa njim i sledeći ga – nesumnjivo veruje da je sa Hristom i da ide za Njim. On nikada neće poželeti da porazgovara sa bilo kim, niti će sećanju na Njega i ljubavi prema Njemu pretpostaviti bilo šta od zemaljskih stvari. Jer, šta bi bilo bolje ili korisnije u sadašnjem i u budućem životu od prebivanja sa Hristom? Šta je krasnije ili slađe od umozrenja Njega? Ukoliko se neko udostoji i besede sa Njim, svakako će, [iz rečene okolnosti], pocrpsti život večni.
20. Onaj ko blagonaklono voli one koji ga vređaju, grde i pričinjavaju mu štetu, te se moli za njih, svakako će za kratko vreme postići veliki napredak. Imajući slično dobro raspoloženje u osećanju srca, on dospeva do bezdana smirenja iz koga nastaju izvori suza, u koje se pogružava čitava trodelnost duše (tj. slovesna, srčana i želateljna njena sila), te se um uzvodi na nebo bestrašća i čini umozriteljnim. Okušanjem tamošnjih dobara čovek se podstiče da sva dobra sadašnjeg života smatra smećem, te da i samu hranu i piće ne prima sa sladošću i učestalošću.
21. Podvižnik ne treba da se udaljava [samo] od zlih dela, nego da se stara da bude slobodan čak i od misli i pomisli koje su protivne (zapovestima i volji Božijoj). On u sebi treba da je svagda zauzet dušespasonosnim i duhovnim sećanjima, prebivajući bezbrižan za životne stvari.
22. Onaj ko obnaži celo svoje telo, ali na svojim očima ostavi neko pokrivalo, izbegavajući da ga uzme i odbaci, neće moći, i pored sve ostale obnaženosti, da vidi svetlost. Ni onaj ko je ostavio sve svoje stvari, i novac, izbavivši se i od samih strasti, neće moći da vidi umnu svetlost – Gospoda našeg Isusa Hrista i Boga, ukoliko i oko svoje duše ne oslobodi od sećanja na životne stvari i rđavih pomisli.
23. Svetske misli i prisećanja su za um i oko duše isto što i pokrivalo koje se stavlja na [telesne] oči. Sve dok im dopuštamo da postoje, mi nećemo ništa videti. A ukoliko ih odagnamo sećanjem na smrt, mi ćemo ugledati istinsku svetlost, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet.
24. Onaj ko je slep od rođenja ne može da zna snagu pisane reči, niti da joj veruje. Međutim, ukoliko se ikada udostoji da progleda, počeće da svedoči da je ono što je napisano i što se čita – istinito.
25. Onaj ko vidi čulnim očima zna kad je dan i kad je noć, dok slepi ne zna ni jedno, ni drugo. I onaj ko je duhovno progledao i koji vidi duhovnim očima, tj. ko je ugledao istinsku i nezalaznu svetlost, [može] zbog nemara i nepažnje da se opet vrati na pređašnju oslepljenost i da se liši svetlosti. Nalazeći se u dobrom stanju čula, on dobro oseća lišenost svetlosti, premda ne zna zbog čega se rečeno desilo. Onaj, pak, ko je od rođenja duhovno slep, ništa slično ne zna ni po opitu, ni po dejstvu. On samo iz slušanja može nešto saznati o onome što nikada nije video. On će drugima pričati o rečenome, premda ni on ni oni koji ga slušaju ništa pouzdano ne znaju o stvarima o kojima razgovaraju.
26. Nije moguće u isto vreme i telo puniti do sitosti jelima, i duhovno se naslađivati umnim i božanstvenim dobrima. Jer, čovek se lišava kušanja duhovnih dobara u meri u kojoj služi stomaku. Naprotiv, čovek će se nasititi hranom i utehom duhovnom u meri u kojoj stanjuje svoje telo.
27. Ostavimo sve zemaljsko, tj. iz duša naših izagnajmo ne samo bogatstvo i zlato, i druge životne stvari, već i samu pohlepu prema njima. Omrznimo ne samo zadovoljstva tela, nego i njegove beslovesne pokrete, postaravši se da ga umrtvimo naporima i podvizima. Jer, preko njega se bude pohote i sprovode u delo. I sve dok je ono živo, naša duša po neophodnosti biva mrtva, tj. teško pokretna ili sasvim nepokretna za svaku zapovest Božiju.
28. Plamen ognja se uvek podiže naviše, naročito ukoliko se razgrće veštastvo u kome se zametnuo i rasplamsao. Slično se ni srce sujetnog ne može smiriti. Jer, rekavši mu nešto što mu je na korist, on se još više uzvisuje. A ukoliko ga izobličiš i urazumiš, on snažno protivreči. Ukoliko ga, najzad, pohvališ i pozdraviš, on se zlo nadima.
29. Čovek koji je naučio da protivreči sam sebi jeste dvosekli mač. On ubija svoju dušu i bez svog znanja, čineći je tuđom za večni život.
30. Onaj ko protivreči sličan je onome ko se proizvoljno predaje protivnicima svoga cara, tj. neprijateljima. Protivrečenje je udica kojoj kao mamac služi opravdavanje (tj. navodna zaštita pravde, samoopravdavanje i samozaštita). Njime prevareni, mi gutamo udicu (tj. kukicu udice) greha. Obično na opisani način kukavnu dušu duhovi zlobe love za jezik i grlo. I ona se čas podiže na gore, čas pogružava u haotični bezdan greha, budući osuđena zajedno sa onima koji su otpali sa neba.
31. Neka je na znanje da onaj koga srce silno boli, kada ga beščaste ili vređaju, u stvari pokazuje da u svojim nedrima nosi drevnu zmiju. Ukoliko, pak, počne sa ćutanjem da podnosi ono što mu nanose ili da protivreči sa velikim smirenjem, on će zmiju učiniti nemoćnom i raslabljenom (i sasvim je ubiti). Ukoliko, naprotiv, počne da protivreči sa gorčinom i da govori sa drskošću, on će zmiji dodati silu, izlivajući otrov u svoje srce i nemilosrdno izjedajući svoju unutrašnjost. Stoga će zmija na kraju, svakodnevno budući osnaživana, progutati samu nameru kukavne duše da se ispravi i da bude ispravna u dobrom poretku života, oduzevši joj svu snagu. I slični će već početi da živi za greh, budući sasvim mrtav za pravdu.
32. Ukoliko hoćeš da se odrekneš od sveta i da se naučiš jevanđelskom životu, predaj se iskusnom i bestrasnom učitelju, kako se ne bi naučio đavolskom životu. Jer, kod dobrih učitelja su i pouke dobre, a kod loših – loše. Od rđavog semena i rastinje je rđavo.
33. Molitvama i suzama umoli Boga da ti da bestrasnog i svetog učitelja. I sam ispituj Božanstvena pisma i naročito delatne spise svetih otaca kako bi, poredeći sa njima ono što te uči učitelj i starešina, kao u ogledalu video koliko su saglasni među sobom. Potom ono što je saglasno sa spisima usvoj i zadržavaj u misli, a ono što nije, dobro rasudivši, odloži, kako se ne bi prevario. Naime, znaj da se u naše dane pojavilo mnogo varalica i lažnih učitelja.
34. Svako ko ne vidi (tj. ko je slep dušom), a preuzima da rukovodi druge, jeste prevarant, te one koji idu za njim baca u jamu pogibli, po reči Gospodnjoj: A slijepi slijepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt. 15, 14).
35. Onaj ko je slep u odnosu prema Jednome (Bogu), slep je i u odnosu prema svemu, a onaj ko vidi u Jedinom (Bogu), vidi u svemu. Međutim, on je i udaljen od viđenja svega i nalazi se u viđenju svega, i jeste izvan svega vidljivoga. Budući u Jedinome, on vidi sve i, budući u svemu, ne vidi ništa od svega. Gledajući u Jedinom, on kroz Njega vidi i sebe, i sve [stvari] i sve [ljude]. I budući sakriven u Njemu, on ništa od svega ne vidi.
36. Onaj ko se u svom unutrašnjem slovesnom i mislenom čoveku nije obukao u obraz Gospoda našeg Isusa Hrista, nebeskog Čoveka i Boga, zapravo jeste samo krv i plot, te ne može samo pomoću reči da stekne osećaj duhovne slave, kao što ni slepi od rođenja ne može da pozna šta je svetlost sunca jedino na osnovu reči.
37. Onaj, pak, ko vidi i oseća na rečeni način, u stvari poznaje značenje onoga o čemu se govori, s obzirom da se već obukao u obraz nebeskog i da je već dospeo u meru čovjeka savršena, u mjeru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13). Potom on već može dobro rukovoditi i stado Hristovo na putu zapovesti Božijih. Onaj, međutim, ko rečeno ne zna i ko nije sličan, zapravo nema prosvećena i zdrava čula duše. Za njega je mnogo bolje da bude rukovođen, negoli da rukovodi uz opasnost za sebe i za druge.
38. Onaj ko gleda svog učitelja i rukovoditelja kao u Boga, ne može da protivreči. Onaj ko misli i govori da ima i jedno i drugo (tj. da gleda u svog oca kao u Boga i da protivreči) treba da zna da je u zabludi, budući da ne zna kakvo raspoloženje prema Bogu imaju ljudi Božiji.
39. Onaj ko veruje da se u ruci njegovog pastira nalazi njegov život i smrt, nikada neće usprotivrečiti. Neznanje rečenoga rađa prepiranje, koje izaziva duhovnu i večnu smrt.
40. Sve dok se ne donese presuda, onome kome se sudi se daje reč samoopravdanja, tj. da na sudu govori o onome što je učinio. Po razmatranju njegovog slučaja i posle donošenja presude sudije, on više ni malo, ni mnogo ne protivreči onima koji ga kažnjavaju (radi izvršenja presude).
41. Pre nego što stupi na sud (pokajanja, tj. u manastir) i otkrije ono što mu leži na srcu, monah može ponešto da govori protiveći se, bilo iz neznanja, bilo iz pomisli da sakrije neka svoja dela. Međutim, po otkrivanju i iskrenoj ispovesti vlastitih pomisli, on više nikada do smrti ne treba da protivreči svom sudiji i vladici po Bogu. Jer, stupivši na pomenuto sudište i u početku obnaživši skrivenost svoga srca, monah od samog početka života u [manastiru] nosi, ukoliko je pri zdravoj pameti i ukoliko zna silu tajinstva, ubeđenje da je dostojan bezbrojnih smrti, premda i veruje da će se preko poslušnosti i smirenja izbaviti od svake muke i kazne.
42. Onaj ko rečeno neizgladivo čuva u svom umu, nikada se, dok ga uče, urazumljuju i izobličavaju, neće srcem pokrenuti na nešto neprilično. Jer, onaj ko pri rečenome pada u pogubni greh protivrečenja i neverja svom duhovnom ocu i učitelju, još se u ovom kukavnom životu survava u dubinu ada, postajući stanište satane i sve njegove nečastive vojske, kao nepokorni sin pogibli.
43. Molim te da, pošto si već uzeo breme poslušnosti, rečeno često imaš u svojim mislima, sa svakim staranjem se podvizavajući da ne upadneš, kao što je rečeno, u ad na večne muke. Naprotiv, svakog dana se toplo moli Bogu, govoreći: „Bože i Gospode svega, koji imaš vlast nad svakim disanjem i svakom dušom, koji jedini možeš da me izlečiš, usliši moje moljenje te zmiju, koja se gnezdi u meni kukavnom, nailaskom Duha Svesvetoga tvog, umrtvi i istrebi. Nauči me i nastroji da, premda siromah i lišen svake vrline, ipak pripadam stopama oca moga, te njegovu svetu dušu oraspoloži na saosećanje i milostivost prema meni. Daruj mi, Gospode, smirenje u srcu mome i pomisli koje priliče grešniku, koji je rešio da se kaje pred tobom. Nemoj do kraja ostaviti dušu koja se jednom sjedinila sa tobom, koja tebe ispoveda, koja je tebe umesto celoga sveta izabrala i svemu pretpostavila. Ti znaš, Gospode, da ja želim da se spasem, premda mi moja loša navika smeta. Međutim, tebi je, Vladiko, moguće i ono što ljudima nije moguće“.
44. Oni koji su na poprištu blagočašća sa strahom i trepetom položili dobar temelj vere i nade, te svoje noge nepokolebivo utvrdili na kamenu poslušnosti duhovnim ocima, slušajući ono što zapovedaju kao da izlazi iz usta Božijih, u stvari brzo napreduju, na osnovu poslušanja bez kolebanja sa smirenjem duše se brinući o ispunjenju rečenog. I na njima se ostvaruje veliko i prvo delo koje se sastoji u odricanju od sebe samih. Jer, ispunjavanje tuđe umesto svoje volje ne samo da ukorenjuje duševno samoodricanje, nego proizvodi i umiranje za ceo svet.
45. Onaj ko protivreči svome ocu raduje demone. A onome ko se do smrti smirava pred njim dive se anđeli. Jer, on vrši delo Božije upodobljujući se Sinu Božijem, koji je pokazao poslušnost Ocu svome čak do krsne smrti.
46. Bezmerno i nepravovremeno skrušavanje srca zbog nečega čulnog pomračuje i smućuje um, što iz duše izgoni čistu molitvu i umilenje, usađujući u nju bolno mučenje srca. Otuda jarost i beskrajna bezosećajnost, čime demoni obično navode i očajanje na one koji su se latili duhovnog života.
47. Ukoliko se sa tobom, monaše, desi da (iako u svojoj duši nalaziš revnost i veliku želju za savršenstvom, usled čega silno stremiš da ispunjavaš svaku zapovest Božiju, da ne grešiš čak ni praznom rečju, te da niukoliko ne zaostaješ za drevnim svetiteljima, ni u delu, ni u znanju, ni u umozrenju) vidiš da te ometa neprijatelj, sejući kukolj malodušnosti i ne dopuštajući ti da se popneš na visinu svetosti, već navodeći raslabljenost putem podsticanja na strašljive pomisli da se ne možeš spasti usred sveta i da ne možeš bez omaški ispuniti sve zapovesti Božije, ti sedi u ugao, usamljen, te saberi i usredsredi svoje pomisli, dajući dobar savet svojoj duši i govoreći: Zašto si žalosna, dušo moja, i zašto se smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću se ispovedati Njemu. On je spasenje lica moga, a ne dela moja. On je Bog moj (Ps. 41, 6). Ko će se opravdati delima zakona? I car prorok govori: Jer, neće se opravdati pred tobom niko živ (Ps. 142, 2). Naprotiv, verom koju imam u Boga mog, ja se nadam da dobijem spasenje kao dar po neizrecivoj štedrosti Njegovoj. Idi od mojih očiju, satano. Ja se poklanjam Gospodu Bogu mome i od mladosti mu služim, budući da može da me spase jedino po milosti svojoj. Odstupi od mene. Neka te satre Bog, koji me je stvorio po obrazu i podobiju svome“.
48. Bog od nas ljudi ne traži ništa osim da ne grešimo. I ne radi se o ispunjavanju zakona, nego o nenarušivom čuvanju obraza i gornjeg dostojanstva. Stojeći u njemu po prirodi i noseći svetlozarnu odeću Duha, mi prebivamo u Bogu i On u nama, postajemo bogovi po blagodati i sinovi Božiji, znamenujući se svetlošću poznanja Boga (po reči: Znamenova se na nama svetlost lica tvoga, Gospode (Ps. 4, 7).
49. Mrzovolja i otežalost tela, koji u dušu dolaze od lenjosti i nemara, odvode od običnog pravila i proizvode pomračenje uma i malodušnost. Otuda u srcu često počinju da se pojavljuju pomisli straha i hule. Onaj koga iskušava demon mrzovolje često od tromosti ne može da nađe obično mesto molitve, predajući se lenjosti i često ispitujući napade neumesnih pomisli o Tvorcu svega. Stoga, znajući uzrok od koga ti rečeno dolazi, požuri da uđeš u uobičajeno mesto molitve tvoje. Pavši pred čovekoljubivim Bogom, moli se sa srdačnim stenjanjem, sa patnjom i suzama, ištući izbavljenje od tereta mrzovolje i zlih pomisli. I uskoro će ti biti data sloboda od njih, ukoliko budeš naporno u uporno kucao (na dveri milosrđa Božijeg).
50. Onaj ko je stekao čisto srce svakako je pobedio strahovanje. A onaj ko ga još čisti, ponekad ga savlađuje, a ponekad biva savladan njime. Onaj, pak, ko se uopšte ne podvizava (za čistotu) ili je potpuno upao u stanje neosetljivosti (postavši prijatelj strasti i demona, uz sujetu bolujući još i od samouverenosti i misleći da je nešto, iako nije ništa – Gal. 6, 3), ili je rob koji je predan u ruke strahovanja, te kao detinjast umom, drhti i trepti od straha na mestu gde nema straha ni bojažljivosti za one koji se boje Boga.
51. Onaj ko se boji Boga ne boji se podizanja demona na njega, niti njihovih nemoćnih napada, kao ni pretnji zlih ljudi. Budući kao neki plamen i oganj koji prži, on odvraća u bekstvo demone čak i kad hodi po skrivenim i tamnim mestima. Jer, oni beže od njega (više negoli on od njih) kako ne bi bili opaljeni lučama božanstvenog ognja, koje izlaze iz njega.
52. Onaj ko je proniknut strahom Božijim ne boji se da se nalazi među zlim ljudima. Imajući u sebi strah Božiji i noseći nepobedivo oružje vere, on je sposoban za sve i može činiti čak i ono što mnogima izgleda teško i nemoguće. On između njih hodi kao div među majmunima, ili kao lav koji riče među kerovima i lisicama, uzdajući se u Gospoda. Čvrstinom svog razmišljanja on ih izbezumljuje i užasava, poražavajući ih slovom mudrosti kao gvozdenim žezlom.
53. Bezbrižan, tj. slobodan od pečalne brižljivosti za životne potrebe ne treba da bude samo tihovatelj ili poslušnik, već i iguman, tj. starešina nad mnogima, koji sve ustrojava. Jer, ukoliko se brinemo, mi pokazujemo da smo prestupnici zapovesti Božije, koja kaže: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim u šta ćete se odjenuti… Jer, sve ovo neznabošci ištu (Mt. 6, 25; 32), i još: Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk. 21, 34).
54. Onaj čije su pomisli zauzete brigama o životnim stvarima nije slobodan. Jer, staranje o njima ga drži u svojim rukama i čini svojim robom, bez obzira da li se brine za sebe ili za druge. Onaj ko je slobodan od rečenoga ni zbog sebe, ni zbog drugih ne brine o životnim [stvarima], bilo da je episkop, ili đakon, ili iguman. Ipak, on nije nikada besposlen, ne pokazujući ni najmanju ravnodušnost ni prema beznačajnim ili ništavnim stvarima. Bogougodno sve čineći i uređujući, on ostaje potpuno bezbrižan čitavog svog života.
55. Pazi da ne razoriš svoj dom, hoteći da izgradiš dom bližnjega. [Izgraditi dom bližnjega] jeste naporno i teško izvodljivo delo. Stoga budi oprezan da se ne bi desilo da, zauzevši se oko rečenoga, i svoj dom razoriš i njegov ne izgradiš.
56. Ukoliko nisi stekao savršenu bespristrasnost prema životnim stvarima i novcu, nemoj poželeti da ti bude uručeno domostrojiteljstvo (nadležnost nad stvarima i raspolaganje njima) kako ne bi bio porobljen njima i kako umesto nagrade za služenje obitelji ne bi potpao pod osudu za utajivanje i krađu svetinje. Ukoliko te, pak, nastojatelj prinudi na rečeno delo, obavljaj ga kao da rukuješ sa gorućim ognjem. Razbijaj već prvi prilog pomisli (o prisvajanju tuđeg) ispovešću i pokajanjem, te ćeš molitvom starešine ostati nepovređen.
57. Onaj ko nije postao bestrasan čak i ne zna šta je bestrašće, uopšte ne verujući da je bestrasnih bilo na zemlji. Onaj ko se najpre, nije sam sebe odrekao i svoju krv usrdno prolio radi blaženog života, teško da će pomisliti da je neko drugi rečeno učinio da bi stekao bestrašće. Slično i onaj ko misli da poseduje Duha Svetoga (iako ga zapravo nema), ne veruje kada čuje da su dejstva Duha Svetog prepoznatljiva na onima koji ga poseduju. On podjednako ne veruje da je bilo ko u našem rodu ravan apostolima Hristovim i svim svetima od veka, te da je pokretan dejstvom Božanstvenog Duha, da je pod Njegovim nadzorom ili da ga oseća Jer, svako po svom sopstvenom stanju sudi i o onome što se govori o bližnjima, tj. po vrlini ili gresima.
58. Jedno je bestrašće duše, a drugo – bestrašće tela. Bestrašće duše i telo osvećuje sopstvenim sijanjem i izlivanjem svetlosti Duha. Drugo, pak, samo po sebi uopšte nije korisno onome ko ga je stekao.
59. Siromah iz krajnje bede koga je car obogatio, uzveo u visok čin, obukao u svetlo odelo i odredio da stoji pred njegovim licem, samog cara gleda sa čežnjom i bezmerno voli kao dobročinitelja, veselo gledajući na odelo u koje je obučen, budući svestan svoga čina i spoznajući svoje bogatstvo. Slično i monah koji je iskreno ostavio svet i sve svetsko, koji je pristupio Hristu i, vučen dobrim osećanjima, uzišao na visinu duhovnog umozrenja putem ispunjavanja zapovesti – i samog Boga netvarno vidi, kao što jasno vidi i promenu koja se u njemu dešava. On uvek vidi blagodat Svetog Duha koja ga obasjava, koja se imenuje i odećom i carskim plaštem, rečeno je za verne, upravo i sam Hristos Gospod u koga se oni oblače.
60. Mnogi ljudi sami čitaju Božanstvena Pisma. Drugi slušaju one koji ih čitaju. Pa ipak, malobrojni uspevaju pravilno da razumeju značenje i smisao čitanoga. Jedni smatraju da je ono što se čita u Božanstvenim Pismima nemoguće. Drugi izravni smisao napisanog smatraju teško prihvatljivim, te se laćaju da ga tumače po svome, rđavo ga tumačeći. O onome što je rečeno u sadašnjem vremenu, oni rasuđuju da će se dogoditi u budućnosti, a ono što je kazano za budućnost, oni odnose na prošlost ili na svakodnevno dešavanje. Stoga kod njih nema pravilnoga rasuđivanja i istinskog raspoznavanja osobina Božanskih i ljudskih stvari.
61. Na sve verne mi treba da gledamo kao na jednoga, misleći da u svakome prebiva Hristos. Za svakoga treba da imamo ljubazno raspoloženje, kojim smo gotovi čak i dušu svoju za njega položiti. Stoga ne treba da govorimo ili mislimo da je bilo ko zao, već sve treba da vidimo kao dobre, kao što je rečeno. Ukoliko vidiš da se neko bori sa strastima, nemoj omrzeti brata, nego strasti koje ga napadaju. Ukoliko, pak, vidiš da nekoga muči pohota i loše navike, imaj prema njemu još veće sastradavanje, kako inače i sam ne bi bio iskušan na sličan način, s obzirom da si i sam sklon promenama i da stojiš pod uticajem promenljivog veštastva.
62. Onaj ko je unekoliko iskvaren zbog licemerja, ili kriv za neka dela, ko je ranjen nekom strašću ili unekoliko neispravan zbog nemara, neće biti primljen u broj ispravnih u svemu, već će biti odbačen kao nepotreban i neiskusan kako ne bi izazvao rascep u savezu koji treba da ostane neraskidiv i kako ne bi doveo do razdeljenja među onima koji treba da ostanu nerazdeljivi. On bi i kod jednih i kod drugih izazvao tugu, s obzirom da bi oni koji su ispred (u vrlini) bili tužni zbog onih koji su iza, a oni koji su iza – zbog razdvajanja sa onima koji su ispred.
63. Onaj ko na plamen raspaljene peći baca zemlju zapravo gasi oganj. Slično i životne brige i svaki vid pristrašća prema nečemu, čak i poslednjem i najbeznačajnijem, u stvari istrebljuje toplinu srca koja se razgorela u početku.
64. Onaj ko se sa radošću i savršenim osećanjem odrekao od svega spoljašnjeg, tj. od stvari i ljudi, i sve zaboravio, preskačući kao stenu svako pristrašće prema njima (i ostavljajući ih iza sebe), biće tuđ za svet i sve što je u svetu. Držeći svoj um u sabranosti, on se uvek poučava u sećanju i mišljenju na smrt. Stoga se on svagda i stara o onome što se tiče suda i nagrada, budući njime zaplenjen i kao okovan uzama. Udubljivanjem u rečene pomisli on u svoje srce unedruje neizrecivi strah.
65. Onaj ko u dubinu srca svoga useli strah od suda, na pozornici sveta izgleda kao neki osuđenik, okovan u uze. On prebiva u strahu kao onaj koga nemilostivi dželat vuče na mesto kazne, misleći samo na stradanja i muke koje će trpeti u večnom ognju. Osećanje muka u njegovom srcu ostaje neizgladivo zbog straha koji ga je porodio, ne dajući mu da se brine ni o čemu ljudskom. Jer, on kao da se uvek nalazi na krstu. On kao da u svoj sili i bolu oseća stradanja krsne smrti, što mu ne’ dozvoljava da pazi na bilo koga, ili da misli na ljudsku čast ili beščašće. Iz sve duše se smatrajući dostojnim svakog prezira i beščašća, on ne obraća pažnju na uvrede i poniženja koja mu čine.
66. Onaj ko je ispunjen strahom od smrti gnuša se svakog jela, pića i ukrašavanja. On hleb ne jede i vodu ne pije radi zadovoljstva, već radi pružanja telu onog što mu je neophodno za održavanje života. On odbacuje svaku svojevoljnost i biva blagorazumni sluga, ispunjavajući sve što mu se naredi.
67. Onaj ko se kao sluga predao svojim ocima po Bogu iz straha od muka neće početi da pravi izbor iz onoga što mu naređuju, što bi olakšalo bol njegovog srca i razrešilo uze straha, kao što neće poslušati ni one koji bi ga prijateljski, ili varljivo, ili naredbeno podsticali na rečeno. On će pretpostaviti ono što povećava njegov bol, poželevši ono što jače steže pomenute uze i zavolevši ono što dželata čini surovijim. U sličnim raspoloženjima on će uvek prebivati, ne hraneći nadu da će se bilo kada osloboditi od zasluženih krajnosti. Jer, nada na izbavljenje olakšava bol srca, što za pokajnika nije korisno.
68. Za sve koji su počeli da žive po Bogu koristan je strah od muka i bol srca, koji on porađa. Onaj ko bez pomenutog bola i uza straha zamišlja da postavi početak (dobrom životu) ne samo da na pesku polaže temelj svojih dela, već štaviše mašta da u vazduhu izgradi dom bez temelja. Naravno, rečeno je nemoguće. Naprotiv, pomenuti bol ubrzo rađa svaku radost, dok uze raskidaju svaku svezu greha i strasti, a dželat postaje vinovnik večnog života, a ne smrti.
69. Onaj ko ne počne da se udaljava od bola srca, koji se rađa iz straha od večnog mučenja, već ga sledi sa proizvoljenjem srca, po meri uspeha sve više se stežući njegovim uzama, u stvari će sve brže hoditi napred. On će ga dovesti i pred lice Cara nad carevima. Došavši do rečenoga, čim bude, makar i nejasno, pogledao na Njegovu slavu, odmah će se raskinuti uze njegove, strah-dželat će daleko pobeći od njega, a srdačan bol će se pretvoriti u radost koja će u njemu postati živi istočnik ili bujni izvor, koji će uvek čulno točiti reku suza, a duhovno – tišinu, krotost i neizrecivu sladost, uz hrabrost da se sa spremnošću slobodno i nesmetano preda na svako ispunjavanje zapovesti Božijih. Rečeno inače nije moguće početniku, nego onome ko se popeo do sredine napretka. Za one, pak, koji prilaze savršenstvu, pomenuti izvor postaje svetlost pri iznenadnoj promeni ili izmeni srca.
70. Onaj ko u sebi ima svetlost Svesvetog Duha pada na zemlju (ne budući sposoban da podnese njegovo viđenje), priziva i vapije sa užasom i velikim strahom s obzirom da je video i okusio nešto što je iznad prirode, reči i razuma. On postaje sličan čoveku kome se iz nekog razloga razgorela utroba ognjem, te zbog vreline i žarenja plamena ne može da trpi, postajući sav izmučen i ne mogući da ostane u sebi. Ipak, budući neprestano orošavan i prohlađivan suzama, on se još više razgoreva ognjem božanstvene želje, usled čega mu suze još obilnije teku. Budući omivan njihovim izlivanjem, on sija još blistavije. I kada se razgori i sav postane svetlost, na njemu se ispunjavaju reči (Bogoslova): „Bog se sjedinjuje sa bogovima koji ga poznaju (budući da se Bog sjedinjuje sa onima koje obožuje i koji ga poznaju) u stepenu u kome se već sjedinio sa onima koji su se sa Njime spojili, otkrivši se u meri u kojoj su ga poznali“.
71. Neka nas niko ne vara praznim rečima, kao što ni sami sebe ne treba da varamo: pre plača i suza mi nemamo pokajanja, ni istinsku nameru da se promenimo, ni straha Božijeg u srcima našim, niti smo shvatili da smo krivci, niti smo se osudili, niti je naša duša stekla osećanje budućeg suda i večnih muka. Jer, kad bismo osudili sebe, kad bismo imali slične pokrete srca, kad bismo imali slična osećanja, mi bismo odmah prolili suze. Bez njih surovost naše duše ne može da se smekša, niti duša može da stekne duhovno smirenje, niti možemo postati smireni. Ko, međutim, ne stekne rečeno, ne može se sjediniti sa Duhom Svetim. Ne sjedinivši se, pak, sa Njim kroz očišćenje od svega strasnog, on ne može da se udostoji umozrenja i poznanja Boga, niti skrivenog poučavanja u vrlini smirenja.
72. Spočetka od plača po Bogu nastaje smirenje, od koga potom dolaze radost i neizreciva veselost. Oko smirenja po Bogu, pak, raste nada na spasenje. Jer, ukoliko čovek sebe iz sve duše smatra grešnijim od svih ljudi, utoliko u njemu sve više, zajedno sa smirenjem, raste i nada. Ona cveta u njegovom srcu i ispunjava ga uverenošću da će nesumnjivo biti spasen posredstvom smirenja.
73. Ukoliko čovek dublje silazi u dubinu smirenja i osuđuje samog sebe, utoliko više plače i ispušta potoke suza. Međutim, po meri suza i plača u njegovo srce ulazi duhovna radost. Zajedno sa njom se uliva i izrasta i nada, dajući verodostojnije uverenje o spasenju.
74. Svako sebe treba da razmatra i da pazi na sebe razumno, kako se ne bi uzdao jedino na nadu bez plača po Bogu i smirenja, niti opet samo na smirenje i suze bez nade i duhovne radosti.
75. Postoji prividno smirenje, koje proizilazi od nemarnosti i lenjosti, te od silnog osuđivanja savesti. Oni koji ga imaju često ga smatraju putem ka spasenju, iako zapravo nije, budući da nema radostotvornog plača koji bi bio sjedinjen sa njim.
76. Postoji i plač bez duhovnog smirenja. Oni koji plaču na rečeni način takođe misle da sličan plač čisti grehove. Međutim, oni uzalud obmanjuju sebe, budući da su lišeni sladosti Duha, koja se tajanstveno rađa u mislenom skrovištu, tj. skrivnici d?še, ne okušavajući od Gospodnje blagosti. Stoga se oni brzo zapaljuju gnevom i ne mogu da potpuno prezru svet i ono što je u njemu. Onaj, pak, ko ga nije potpuno prezreo i prema njemu nije stekao mržnju iz sve duše, nikada neće moći da stekne čvrstu i nesumnjivu nadu na spasenje, nego će svagda lutati sa sumnjom. On, naime, svoju nadu nije zasnovao pa kamenu.
77. Plač ima dvojako dejstvo: kao voda, on suzama gasi plamen strasti i dušu omiva od skverni, koju one pričinjavaju, a kao oganj, prisustvom Duha Svetog, oživotvorava, zagreva i omirišljuje srce, rasplamsavajući u njemu ljubav i želju za Bogom.
78. Pazi na sebe i trudi se da prepoznaš dejstva koja u tebi nastaju od smirenja i ilača. Pazi da primetiš korist koju ti donose svakog časa. Kod početnika oni donose još jednu korist, naime – odbacivanje svake zemaljske brige i pristrašća, odricanje od svih ljudi (roditelja, srodnika i prijatelja) i bezbrižnost i preziranje svih stvari, tj. novca i svega, ne samo do poslednje niti, već i samog tela svoga.
79. One koji se pretvaraju da su vrlinski i čiji se spoljnji izgled razlikuje od njihovog unutrašnjeg čoveka, te koji su ponekad ispunjeni svakom nepravdom, puni zavisti, ljubomore i smrada čulnih slasti, mnogi poštuju kao bestrasne i svete, imajući neočišćeno oko duše i ne budući sposobni da ih poznaju po plodovima njihovim. One, pak, koji žive u pobožnosti, vrlini i prostoti srca, budući zaista sveti, oni ne razlikuju od drugih ljudi, te prolaze pored njih sa nepažnjom, ne računajući ih ni u šta.
80. Pričljivog i samoističućeg oni smatraju sposobnijim za učitelja i duhovnijim, dok ćutljivog i onog ko se čuva od praznoslovlja oni smatraju grubim, neobrazovanim i nemim.
81. Visokoumni i oni koji boluju od đavolske gordosti udaljuju se od onoga ko govori u Duhu Svetom, s obzirom da im izgleda visokouman i gordeljiv. Oni su, naime, njegovim rečima više poražavani, negoli privođeni u umilenje i skrušenost. Onoga, pak, koji melje kao žrvanj i govori po svom stomaku ili po nauci, oni hvale i prihvataju, premda o delu spasenja sve naopako tumači. Stoga među njima nema ni jednoga koji bi dobro i kao što jeste mogao da raspozna i vidi (ljude i stvar spasenja).
82. Bog govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti (Mt. 5, 8). Čisto srce ne čini jedna, ili dve, ili deset vrlina, već sve zajedno, slivši se, takoreći, u jednu, kojom se dostiže poslednji stepen savršenstva. Pa ipak, ni u navedenom slučaju same vrline ne mogu srce učiniti čistim, ukoliko ne dođe dejstvo i poseta Duha Svetog. Ma koliko iskusno znao da rukuje oruđem, kovač ništa ne može da uradi bez sadejstva ognja. I čovek koji sve čini sa svoje strane (radi očišćenja srca), koristeći se vrlinama kao oruđem za ostvarenje svog cilja, ipak ostaje neuspešan i nedejstven bez posete ognja Duha. Jer, same vrline nemaju silu da čiste nečistotu i skvernu duše.
83. U božanstvenom krštenju mi dobijamo otpuštenje sagrešenja, oslobađajući se od praroditeljske kletve i osvećujući se nailaskom Svetoga Duha. Ipak, savršenu blagodat koja se označava rečima: Useliću se u njih, i živeću u njima (2. Kor. 6, 16), mi ne dobijamo u navedenom trenutku. Ona je nasleđe onih koji su se savršeno utvrdili u veri i dokazali je delima. Ukoliko posle krštenja skrećemo na skverna i rđava dela, mi potpuno gubimo i samo osvećenje. I već pokajanjem, ispovešću i suzama koje odgovaraju delima mi opet dobijamo otpuštenje grehova, a potom i osvećenje gornjom blagodaću.
84. Kroz pokajanje se vrši omivanje skverni ranijih nepriličnih dela. Posle rečenog očišćenja dolazi do zajednice sa Svetim Duhom, premda ne jednostavno, već zbog sile vere, raspoloženja (tj. čvrste rešenosti da se stoji i ne pada) i smirenja onih koji se kaju iz sve duše. Štaviše, neophodno je ne samo projavljivanje navedenih raspoloženja, nego i dobijanje razrešenja grehova od duhovnog oca i kuma. Stoga je dobro svakodnevno se kajati, kao što naređuje zapovest. Jer, reči: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt. 3, 2) nalažu na nas svagdašnje delanje, koje nije ograničeno određenim vremenom.
85. Blagodat Svesvetoga Duha se, kao obručenje ili zalog, daje dušama koje su se unevestile Hristu. Žena bez obručenja nema čvrstu uverenost da će se nesumnjivo ikada sjediniti sa mužem. Ni duša koja ne dobije obručenje ili zalog blagodati Božije i koja ga svesno ne poseduje u sebi, nikada neće steći verodostojno uverenje da će večno prebivati sa svojim Vladikom i Bogom, ili da će se tajinstveno i neizrecivo sjedinjavati sa Njim i naslađivati se Njegovom nepristupnom krasotom.
86. Obručenje ne biva izvesno ukoliko saglašavajuće hartije, na kojima se pišu uslovi braka, ne potpišu svedoci dostojni poverenja. Ni čvrsto osijanje blagodaću ne biva pre ispunjavanja zapovesti i sticanja vrlina. Jer, vršenje zapovesti i vrlina su u duhovnom obručenju isto što i svedoci pri zaključivanju uslova [braka]. Njima svako ko želi da se spase stiče savršene uslove za obručenje (tj. blagodat Svetoga Duha).
87. U početku kao da se vršenjem zapovesti pišu bračni uslovi, da bi se vrlinama zapečatili i potpisali. I već Ženik Hristos nevesti duši daje prsten, tj. zaruku Duha.
88. Nevesta pre braka od ženika dobija samo zalog obručenja, a ostalo što je uslovljeno i obećane darove očekuje posle braka. I nevesta Hristova, tj. Crkva vernih i duša svakoga najpre od Ženika Hrista dobija samo obručenje Duha, a večna dobra i nebesko Carstvo očekuje po odlasku odavde. Ona se na njih nada na osnovu zaloga obručenja, koji joj sve pokazuje kao u ogledalu. Nesumnjivost sticanja rečenog se potvrđuje njenom saglasnošću sa njenim Vladikom i Bogom.
89. Ukoliko se rasrdi stoga što se ženik zadržao u odsustvu ili što je, zauzet drugim poslovima, privremeno odložio čin braka, nevesta može da prezre ljubav i bračni dogovor, te da ga izbriše ili pocepa. Ona se istovremeno, pak, lišava i svih nada kojima joj je ženik mnogo obećavao. Slično se dešava i sa dušom. Jer, podvižnik koji sebi kaže: „Dokle ću ja da se zlopatim (tj. da trpim svakakva lišavanja)“, te zanemari podvižničke napore i podvige, prenebregavajući zapovesti i napuštajući svagdašnje pokajanje, u stvari kao da briše i razdire svoj dogovor sa Gospodom, usled čega se odmah lišava i zaloga obručenja (blagodati) i potpuno gubi svaku nadu na Boga.
90. Ukoliko počne javno ili tajno da živi sa drugim, i posveti mu ljubav, koju je bila obavezna da pruži ženiku sa kojim se obručila, nevesta ne samo da ne dobija ništa od onoga što joj je obećao ženik, već treba da očekuje i dostojnu kaznu i sramotu po zakonu. Slično se dešava i sa nama. Ukoliko javno ili tajno zameni ljubav prema Ženiku Hristu sa zaljubljenošću u bilo koji drugi predmet i srce joj se zarobi njime, duša postaje mrska i odvratna Ženiku i nedostojna sjedinjenja sa Njim. Jer, On je rekao: Ja ljubim one koji mene ljube (Prič. 8, 17).
91. Po navedenim priznacima svako treba da raspoznaje da li je dobio zaruku Duha od Ženika i Vladike Hrista. I ukoliko ju je dobio, neka se stara da je održi i sačuva, a ako se još nije udostojio da je primi, neka se potrudi da je putem dobrih dela, neophodnih delanja i toplog pokajanja što pre stekne i potom čuva vršenjem zapovesti i umnožavanjem vrlina.
92. Obručenje Svetim Duhom je neobjašnjivo čak i onome ko ga je stekao, s obzirom da se stiče neshvatljivo, održava neodrživo i vidi nevidljivo. Ono oživljava, govori i pokreće onoga ko ga je stekao. Ono odleće iz svoje skrivnice, u kojoj je zapečaćeno, i opet se u njoj nalazi neočekivano, čime daje da se stekne ubeđenje da ne dozvoljava ni da se njegova poseta učini utvrđenom jednom za svagda, niti da se njegov odlazak učini nepovratnim i konačnim. Stoga onaj ko ga je stekao i kad ga nema u sebi (opipljivo) – kao da ga ima, i kada ga ima – kao da ga nema.
93. Ukoliko noću stoji iza vrata i prozora koji su sa svih strana zatvoreni, prekriveni i potom otvori jedan prozor, čovek će odjednom biti preplavljen blistavom svetlošću, usled čega će, ne podnoseći sijanje, odmah zatvoriti svoje oči, zamotati se i sakriti. Slično je i sa dušom. Ukoliko je odasvud zaključana u čulnom, te nekako umom svojim, kao kroz prozor, pogleda u izvančulno i oblista se sijanjem koje postoji unutar obručenja Svetim Duhom, ona neće biti u stanju da podnese sijanje božanstvene nepokrivene svetlosti, te će odmah početi da trepti svojim umom, sva se sakrivajući u samu sebe i kao bežeći u nekakav dom, pod pokrov čulnog u ljudskog.
94. Mudri Solomon govori: Hoće li ko uzeti ognja u njedra i haljine da mu se upale (Priče 6, 27). A ja kažem: „Zar onaj ko u svoje srce primi nepokriveni nebeski oganj Duha Svetoga neće da se razgori i oblista, zar neće zasijati i zar neće steći obasjanje Božanstvom po meri svog očišćenja i primanja ognja“. Jer, primanje ognja dolazi posle očišćenja srca. I opet, očišćenje srca ide za primanjem ognja. Naime, srce prima božanstvenu blagodat po meri očišćenja, i opet – ono se čisti po meri primanja blagodati. Kada se rečeno završi (tj. i očišćenje srca i primanje blagodati), čovek svecelo postaje bog po blagodati.
95. U domu se krov drži na temelju, zajedno sa ostalim zdanjem, a temelj se (zajedno sa ostalim zdanjem) postavlja da drži krov, s obzirom da je i jedno i drugo neophodno i blagopotrebno. Ni krov se obično ne pravi bez temelja (sa ostalim zdanjem), niti temelj (sa ostalim zdanjem) predstavlja stanište pogodno za život. Slično se i u duši blagodat Svetoga Duha čuva ispunjavanjem zapovesti, dok se ispunjavanje zapovesti polaže kao temelj za dobijanje dara blagodati Božije. Ni blagodat Svetoga Duha obično ne ostaje u nama bez ispunjavanja zapovesti, niti ispunjavanje zapovesti Božijih biva potrebno i korisno bez blagodati Božije.
96. Dom koji nema krov usled nemara neimara ne samo da ničemu ne služi, već mu služi i na podsmeh. I onaj ko je položio temelj ispunjavanjem zapovesti i podigao zidove visokih vrlina ostaje nedovršen, te za savršene ostaje predmet sažaljevanja, ukoliko ne dobije blagodat Svetoga Duha, sa duševnim viđenjem i osećanjem rečenoga. A on se lišava blagodati iz dva razloga: ili što zanemaruje pokajanje ili što je, postavši malodušan zbog bezmerno velikog dela sticanja punote vrlina, ostavio neke od njih, koje su, premda izgledaju nevažne, ipak suštinski neophodne za potpuno zidanje i okončanje doma vrlina. Jer, bez njih dom ne može da bude pokriven blagodaću Svetoga Duha.
97. Sin Božiji i Bog je na zemlju sišao da bi nas, koji smo mu neprijatelji, svojim posredništvom pomirio sa Ocem i da bi nas sa sobom svesno sjedinio posredstvom Svetog i jednosušnog Duha svog. Onaj ko se liši navedene blagodati, kakvu li će drugu primiti? Naravno, on se ni sa Njim (Ocem) neće izmiriti, ni sa Njime (Sinom) sjediniti blagodaću Svetoga Duha.
98. Onaj ko je postao pričesnik Svetoga Duha izbavlja se od strasnih pohota i slasti, ali se ne oslobađa i od prirodnih telesnih potreba. Oslobodivši se od uza strasne pohote, okusivši besmrtnu slavu i sladost i sjedinivši se sa njom, on se prinuđava da se neprestano uznosi gore i prebiva sa Bogom, ne dozvoljavajući sebi ni na trenutak da odstupi od umozrenja Njega i nenasitog naslađivanja Njime. Međutim, kao svezan sa telom i truležnošću, on se odvaja od gornjega, biva vučen na dole i vraća se ka zemaljskom. Stoga se u njemu javlja tuga (zbog odvajanja od gornjeg), koja je slična tuzi grešne duše pri razdvajanju od tela.
99. Za teloljupca, životoljupca, slastoljupca i svetoljupca odvajanje od predmeta njegove ljubavi predstavlja smrt. Za ljubitelja, pak, čistote i neveštastvenog Boga i vrline, smrt predstavlja i najmanje udaljavanje srcem od njih. Onaj ko gleda čulnu svetlost postaje tužan i žalostan ukoliko zatvori oči ili mu ih drugi zatvori, te ne može dugo da podnosi stanje mraka, naročito ukoliko je gledao važne i divne predmete. Utoliko pre će se žalostiti i tugovati onaj ko je prosvećen Duhom Svetim i ko jasno (u viđenju na javi ili misleno, u budnom stanju ili u snu) vidi dobra koja oko nije videlo, o kojima uho nije slušalo i koja na srce čoveku nisu dolazila, u koja i sami anđeli Božiji žele da proniknu, ukoliko bude otrgnut od njihovog umozrenja. Njemu će rečeno pravedno izgledati kao smrt i otuđenje od večnog života.
100. Jedni ublažavaju pustinjski život, drugi opštežiteljni, treći rukovodeći, kojim se vodi, urazumljuje i uči narod, te grade crkve od kojih se obično mnogi hrane i duševno i telesno. Ja ne bih hteo ni jednom da dam prednost pred drugima, niti da kažem da je jedan dostojan pohvale, a drugi poricanja. Naime, u svemu i u svakom delu i delanjima život za Boga i po Bogu jeste preblažen.
101. Običan ljudski život je ustrojen i teče kao međudejstvo raznih životnih poduhvata, veština i iskustava, pri čemu jedan jedno, a drugi drugo prinosi i čini ono što je drugima na potrebu. Ljudi, dakle, jedni drugima daju i jedni od drugih primaju, zadovoljavajući svoje prirodne telesne potrebe. Slično se može videti i u duhovnom životu. Jedan vrši jednu vrlinu, drugi – drugu, jedan prohodi jedan put života, a drugi – drugi, premda svi zajedno hode ka jednom cilju, jedan drugome pomažući.
102. Cilj svih koji žive po Bogu jeste da blagougode Hristu Bogu našem i da se izmire sa Bogom Ocem kroz primanje Duha Svetog, čime se gradi spasenje. Jer, u rečenome se sastoji spasenje svake duše. Ukoliko rečenoga nema kod nas (kao cilja i dejstva), uzaludan je svaki drugi trud i isprazno svako drugo delanje naše. Svaki životni put je beskoristan ukoliko onoga ko hodi po njemu ne vodi ka [spasenju].
103. Onaj ko je ostavio svet i udaljio se u goru na tihovanje, da bi potom marljivo pisao onima koji su u svetu, jedne ublažavajući, a drugima deleći laskanja i pohvale, liči na čoveka koji se razveo sa bludnom, raspusnom i zlobnom ženom i otišao u daleku zemlju kako bi izbrisao i samo sećanje na nju, da bi potom zaboravio na cilj zbog koga se udaljio u tuđinu (na goru), te počeo da piše sa čežnjom onima koji opšte sa njom ili se, tačnije rečeno, oskrnavljuju, ublažavajući ih. I premda se ne oskrnavljuje telom, on se svakako oskrnavljuje srcem i umom, budući da proizvoljenjem saoseća sa njihovom vezom sa pomenutom ženom.
104. Oni koji žive usred sveta ali čiste svoja čula i srce od svake grehovne pohote svakako su dostojni svake pohvale i ublažavanja. Oni, pak, koji žive po gorama i pećinama, ali žele pohvale i ublažavanje od ljudi, dostojni su svakog prekora i odbacivanja. Oni su pred Bogom, koji ispituje unutrašnjost, jednaki sa onima koji čine preljubu. Jer, onaj ko strasno želi da se o njegovom životu i delima čuje u svetu čini preljubu pred Bogom, kao i drevni narod judejski, kao što govori David.
105. Onaj ko se sa nesumnjivom verom u Boga odrekao sveta i svega što je u njemu, veruje da milostivi i štedri Gospod prima one koji mu pristupaju sa pokajanjem. Znajući da On svoje sluge kroz beščašće vodi ka časti, kroz krajnje siromaštvo – ka bogatstvu, kroz uvrede i poniženja – ka slavi, kroz smrt – ka nasledstvu i učešću u životu večnom, on žuri kao žedni jelen ka besmrtnom izvoru, ushodeći ka gornjem kao po lestvici po kojoj anđeli uzlaze i silaze, pomažući onima koji se penju. Na njenom vrhu sedi Bog i očekuje naš trud i usilje prema sili, naravno ne stoga što se raduje što se mi trudimo, već što, kao čovekoljubiv, želi da nam da nagradu kao [neki svoj] dug.
106. Oni koji žive usred sveta i čiste čula i srce od svake grehovne pohote dostojni su pohvale i ublažavanja. Oni, pak, koji žive u gorama i pećinama, a žele pohvale i ublažavanje od ljudi, u stvari su dostojni prekora i poricanja. Oni su pred Bogom, koji ispituje srca, jednaki sa onima koji čine preljubu. Jer, onaj ko strasno želi da njegov život, ime i dela postanu čuveni u svetu, vrši preljubu pred Bogom, slično drevnom judejskom narodu, kao što govori David.
107. Pravedno je da [čovek] ponajpre pod breme zapovesti Hristovih savije svoj vrat, ne skrećući u stranu, ne vraćajući se unazad i ne zaostajući, već pravo i usrdno hodeći u njima sve do smrti, sve više se obnavljajući i čineći sebe uistinu novim Božijim rajem, sve dok sa Ocem Sin kroz Duha Svetog ne uđe i počne da obitava u nama. I kad ga već na opisan način steknemo u sebi kao Žitelja i Učitelja, ma šta da nam naredi (da uzmemo kao služenje) i ma kome šta da poveri, neka se prihvati. I neka svako postupa kako je Bogu ugodno. Ipak, pre vremena ne treba iskati slično služenje, niti ga primati kada ga daju ljudi (sami od sebe), već treba prebivati u zapovestima Vladike našeg i Boga i očekivati Njegove naredbe (da na sebe uzmemo izvesno služenje).
108. Pošto nam bude povereno služenje u božanstvenim stvarima i pošto se dolično potrudimo, mi ne treba da se protivimo ukoliko nas Duh usmerava da pređemo na drugo služenje, ili delanje ili delo. Jer, Bog neće da smo zaludni, niti da ostajemo na delu od koga smo započeli, već da, napredujući, sve više stremimo ka sticanju boljega, naravno, rukovodeći se Njegovom, a ne svojom voljom.
109. Onaj ko se stara da umrtvi svoju volju treba da čini volju Božiju, tj. da u sebe umesto svoje uvodi Božiju volju, nasađujući je i unedravajući u svoje srce. Pri svemu treba marljivo pratiti da li raste ono što je nasađeno i unedreno, pustivši duboko korenje, tj. da li je poraslo i dalo stablo. Potom [treba pratiti] da li je stablo sraslo sa kalemom koji je narezan na njega i da li je postalo jedno sa njim. Najzad, treba pratiti da li je kalem izrastao, rascvetao se i dao prekrasni i slatki plod, kako zemlja koja je u sebe primila seme, i koren, na kome se duboko utvrdilo nepostiživo i neizrecivo živonosno rastinje ne bi ostali nepoznati.
110. Onome ko iz straha Božijeg odseca svoju volju, Bog na njemu nevidljiv način daje svoju volju, čineći da postane neizgladiva u njegovom srcu. On mu ujedno otvara oči njegovog srca kako bi je poznao i daje silu da je ispunjava. Sve rečeno čini blagodat Duha Svetog, bez koje ništa ne biva.
111. Ukoliko si dobio oproštaj svih svojih grehova jednostavno kroz tajnu pokajanja i ispovesti ili kroz primanje svetog anđelskog obraza [shime], ti treba da u sebi poseduješ istočnik blagodarenja i smirenja. Jer, budući dostojan beskrajnih muka, ti ne samo da si ih se izbavio, već si se udostojio i usinovljenja, slave Carstva nebeskog. Imajući rečeno u svom umu i svagda ga se sećajući, budi spreman i pripremaj se da sobom ne obeščastiš Onoga ko te je stvorio i počastvovao i oprostio ti bezbrojna sagrešenja, već da ga svim svojim delima proslavljaš i poštuješ, da bi te i On, koji te je uspoštovao iznad svake vidljive tvari (u tvorevini), još više uspoštovao (blagodaću) zbog [pomenutog tvog držanja], imenujući te svojim najbližim prijateljem.
112. Ukoliko je duša časnija od tela, utoliko je slovesni čovek bolji i višlji od celog sveta. Čoveče, nemoj gledati na veličinu onoga što postoji u svetu, pomišljajući da je zbog veličine časnije od tebe. Naprotiv, gledajući na blagodat koja ti je data i na dostojanstvo svoje umne i slovesne duše, pesmama proslavljaj Boga, koji te je počastvovao više od svega vidljivog.
113. Gledajmo i razmatrajmo kako ćemo proslavljati Boga. A mi ga ne možemo proslaviti drugačije negoli što ga je proslavio Sin. Onim čime je proslavio Oca, i sam Sin je bio proslavljen. I mi činimo isto što (i Sin) sa marljivošću, kako bismo proslavili Oca našeg koji je na nebesima (koji je blagovoleo da se nazove [našim Ocem]) i kako bi nas proslavio slavom Sina, koju je imao kod Njega pre nego što je svet postao (Jn. 17, 5). A radi se o Krstu, o umrtvljenju za čitav svet, o skorbima, iskušenjima i drugim Hristovim stradanjima, koja je podneo sa potpunim trpljenjem. I mi treba da podražavamo Njegova stradanja, te da njima proslavljamo Oca našega, kao Njegovi sinovi po blagodati i sunaslednici Hristovi.
114. Duša koja se nije potpuno oslobodila od svetskih navika i pristrasnosti prema vidljivim stvarima, u samim osećanjima i raspoloženjima svoga srca ne može bez tuge da podnosi nevolje koje joj se dešavaju, tj. klevete i iskušenja od demona i ljudi. Pristrašćem prema ljudskim stvarima vezana kao uzama, ona se ranjava zbog gubitka u novcu, teško je poražava skorb zbog gubitka stvari i silno tuguje zbog rana koje se nanose njenom telu.
115. Onaj ko je svoju dušu otrgao od pristrašća i privezanosti za čulno, te se tesnom vezom sjedinio sa Bogom, ravnodušan je prema novcu i stvarima oko njega, bez tuge podnoseći njihov gubitak, kao da i nisu njegovi, već tuđi. On će i sam bol koji se pričinjava njegovom telu podnositi sa radošću i odgovarajućim blagodarenjem, uvek uviđajući, po rečima božanstvenog apostola, da se naš unutrašnji obnavlja iz dana u dan čak i ako se spoljašnji čovek raspada (2. Kor. 4, 16). Jer, drugačije je nemoguće sa radošću podnositi skorbi. Za rečeno je neophodno savršeno poznanje i duhovna mudrost. Onaj ko ih nema, svagda hodi u tami beznađa i neznanja, nemajući nikakvu mogućnost da vidi svetlost trpljenja i utehe (molitve).
116. Ni jedan od onih koji smatraju da su mudri stoga što su prošli sve nauke i što poznaju spoljašnju neznabožačku mudrost nikada se neće udostojiti da pronikne u tajne Božije, niti da ih vidi ukoliko se najpre ne smiri i u osećanju svog srca ne postane lud, zajedno sa samouverenjem odbacujući i stečenu učenost. Onaj ko postupa na rečeni način i sa nesumnjivom verom sledi ljude koji su mudri u božanstvenim stvarima, ući će, rukovođen njima, u grad Boga Živoga, te će, poučavan i prosvećivan Duhom Svetim, videti i poznati ono što niko od drugih ljudi ne može da vidi i pozna. Stoga on postaje bogoučen.
117. Učenici mudraca ovoga veka bogonaučene smatraju ludima, iako su sami zaista ludi, budući ispunjeni spoljašnjom sluđenom mudrošću, koju Bog pretvori u ludost (1. Kor. 1, 20), i koju je bogoslovski glas nazvao zemaljskom, čulnom, demonskom, ispunjenom zavišću i svađom (up. Jak. 3, 15-16). Nalazeći se izvan božanstvene svetlosti, oni ne mogu da vide čudesa koja su u njoj. Štaviše, i one koji se nalaze u njoj i poučavaju o njoj, oni smatraju prelešćenim, premda su sami obmanuti i premda nikada nisu okusili od božanstvenih dobara.
118. I sada postoje i među nama hode bestrasni i sveti ljudi, ispunjeni božanstvenom svetlošću, koji su umrtvili udove svoje koji su na zemlji, odvojivši ih od svake nečistote i svake strasne pohote. Oni uopšte ne pomišljaju da čine bilo šta rđavo. Štaviše, i kad ih drugi vuku na rečeno, oni ne trpe nikakvu izmenu u bestrašću, koje je prisutno u njima. Njih bi poznali i oni koji se prezrivo prema njima odnose i ne veruju im kada ih poučavaju u božanstvenim stvarima u mudrosti Duha, kada bi dobro razumeli božanstvene reči, koje svakodnevno čitaju i pevaju. Jer, kad bi savršeno znali Božanstveno Pismo, oni bi verovali u dobra koja nam je Bog obećao i darovao. Međutim, zbog svoje nadmenosti i nemara, oni ne učestvuju u rečenim dobrima, te omalovažavaju i one koji su se udostojili opštenja u njima i koji ih uče o njima, ne verujući im.
119. Oni koji su ispunjeni blagodaću Božijom i savršeni u poznanju i gornje mudrosti žele da izlaze u svet i da vide one koji u njemu žive jedino da bi ih, napominjanjem o zapovestima Božijim, podstakli na dobra dela i pružili im mogućnost za sticanje neke nagrade, naravno ukoliko ih poslušaju i ubede se. Jer, budući da ih ne vodi Duh Božiji, oni hode u tami i ne znaju kuda idu, niti da li uspevaju u nekim zapovestima. (Oni koji žive u blagodati idu ka njima sa navedenim napominjanjem, sa željom i nadom) da jednom prihvate istinsko učenje Svetoga Duha, probudivši se iz samouverenosti koja ih je obuzela, da iskreno (a ne sa pretvaranjem i samohvalisanjem) obrate pažnju na volju Božiju, te da se pokaju i ispune je, postavši sudeonici u nekom od duhovnih darova. Ukoliko se ne desi da postanu vinovnici pomenute koristi za svetovnjake koje posećuju, oni plaču zbog okamenjenosti i oslepljenosti njihovih srdaca. Oni se vraćaju u svoje kelije i počinju danonoćno da se mole za njihovo spasenje. Jer, oni koji neprestano prebivaju sa Bogom i koji su ispunjeni svakim dobrom ne tuguju ni zbog čega drugog.
120. Kakav je cilj domostroja Ovaploćenja Boga Slova, koji se propoveda u celom Božanstvenom Pismu, premda ga ipak ne poznajemo? Ništa drugo do da, stupivši u opštenje sa onim što je naše, postanemo učesnici u onome što je Njegovo. Sin Božiji je postao Sin Čovečiji da bi nas, ljude, učinio sinovima Božijim, blagodaću uzvodeći naš rod u ono što je sam po prirodi, rađajući nas gornjom blagodaću Svetoga Duha i odjednom nas uvodeći u Carstvo nebesko, ili, bolje rečeno, čineći da Carstvo nebesko posedujemo u sebi (Lk. 17, 21). Stoga se mi ne hranimo jedino nadom da ćemo ući u njega, već budući od sada uvedeni u njega, uzvikujemo: „Život naš je sakriven sa Hristom u Bogu“ (Kol. 3, 3).
121. Krštenje ne isključuje samovlasnost, [slobodu] i samoproizvoljenje, [odlučivanje], već nam daruje slobodu od tiranije mučiteljstva đavola, koji više protiv naše volje ne može da vlada nama. Po krštenju je već u našoj volji da li ćemo samoproizvoljno prebivati u zapovestima Onoga u čije smo se [Ime] krstili, tj. Hrista, Vladike i Boga i hoditi putem Njegovih naredbi, ili ćemo skrenuti sa pravog puta, opet se vrativši đavolu, protivniku i neprijatelju našem.
122. Oni koji se posle Svetog krštenja povinuju zahtevima lukavog i tvore ono što mu je ugodno, sebe otuđuju od svete materice svetog krštenja, po Davidovoj reči: Otuđiše se grešnici od materice (Ps. 57, 4). Jer, niko od nas se ne menja ili pretvara u neku drugu prirodu u odnosu na onu sa kojom je stvoren. Naprotiv, sazdan Bogom kao dobar (budući da Bog ništa zlo nije stvorio) i prebivajući nepromenljiv po prirodi i suštini kao što je stvoren, on čini ono što svojom slobodnom voljom hoće i želi, bilo dobro, bilo zlo. Nož ne menja svoju gvozdenu prirodu, bilo da se upotrebljava na zlo ili na dobro. Ni čovek ne istupa iz svoje prirode, premda čini i dela kako hoće, kao što je rečeno.
123. Ne spasava se [čovek] ukoliko jednom nekome ukaže milost, premda se i predaje ognju večnome ukoliko samo i jednoga [potrebitog] prezre. Jer, ogladneh i… ožedneh (Mt. 25, 35) nije rečeno za jedan slučaj i za jedan dan, već ukazuje na čitav život. Na isti način, dadoste… napojiste me… odenuste me (Mt. 25, 35-36) i ostalo ne ukazuje na jednokratno delo, nego na svagdašnje i prema svima. Hristos Gospod i Bog naš je ispovedao da sličnu milost sam prima od svojih slugu (u licu potrebitih).
124. Čak će i onaj ko je dao milostinju stotini potrebitih biti na sudu pred Hristom i odgovarati za izbegavanje hranjenja [siromašnih], ukoliko je mogao da nahrani i napoji i druge, ali je odbio one koji su ga molili i vapijali. Jer, On sam se nalazi i u svima njima, te ga mi hranimo u svakom od siromaha.
125. [Poneko jednog dana] potrebitima pruža sve što im je neophodno za telo. Međutim, ukoliko sutradan, premda ima mogućnost da učini isto, prenebregne neku bratiju i ostavi ih da umiru od gladi, žeđi i hladnoće, on samog [Hrista] ostavlja da umire, prezirući Onoga ko je rekao: Kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40).
126. Gospod je blagovoleo da primi na sebe lice svakog siromaha i da se upodobi svakom potrebitom kako se niko od onih koji veruju u Njega ne bi uzvisivao nad bratom svojim, već kako bi svako, videći u bratu svome Boga svoga, sebe smatrao manjim i gorim od brata svoga, s obzirom da je manji od svoga Tvorca, te kako bi prihvatao brata svoga kao što prihvata Njega, budući spreman da radi pomoći njemu potroši i sve svoje imanje kao što je i Hristos i Bog naš i svoju krv dao radi našeg spasenja.
127. Onaj kome je naređeno da se prema svome bližnjem odnosi kao prema samome sebi, treba da ga u rečenom odnosu ima za ceo život, a ne za jedan dan. Slično se i zapovest da se daje svakome ko traži odnosi na čitav život. I od onog ko želi da mu drugi (uvek) čine dobro očekuje se da i sam čini dobro drugima.
128. Onaj ko se prema bližnjem odnosi kao prema samom sebi ne može sebi da dozvoli da ima nešto više od bližnjega. Stoga onaj ko ne deli izobilno sve dok i sam ne postane siromašan i dok se ne upodobi svojim bližnjim u stvari ne može tačno da ispuni zapovest Vladike. Na sličan način se i onaj ko ima barem groš ili komad hleba (pokazuje) nespremnim da da svakome ko prosi ukoliko od sebe otpusti praznog onog ko traži pomoć od njega, ili ukoliko ne učini za bližnjeg ono što bližnji od njega traži, otpuštajući ga kod drugog koji bi mogao da mu ukaže [pomoć]. I onaj ko je svakog siromaha i ništeg hranio, pojio, odevao i sve drugo za njega činio, ipak će biti ubrojan u one koji su prezreli Hrista Boga, koji gladuje i žeđa, ukoliko prezre samo jednoga i zanemari ga.
129. Kako neki zatvaraju Hrista Gospoda samo u jednom siromašnom, kada se On nerazdeljivo razdeljuje i kada je u svakom siromašnom? Pretpostavimo u svome umu da postoji sto siromaha, a jedan Hristos? Jer, Hristos ostaje savršeno nerazdeljiv. Šta je uradio onaj ko je dao po novčić devedeset devetorici siromaha, a jednoga izgrdio, udario i oterao bez ičega. I kome je, šta misliš, rečeno učinio? Naravno, samome Hristu, koji je rekao, koji govori i koji će uvek govoriti: Kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40).
130. Iz rečenoga je očigledno da Gospod usvaja i prihvata kao da je Njemu samome učinjeno ono što se čini za našu siromašnu bratiju. I reč Gospodnja: Ni meni ne učiniste (Mt. 25, 45), ne ograničava se samo na one prema kojima smo bili nemilostivi, kojima smo učinili nepravdu, čijom smo se imovinom okoristili, ili kojima smo učinili zlo svake vrste, već i na one koje smo prezreli. I prezir je dovoljan za našu osudu s obzirom da, prezirući ih, mi preziremo samoga Isusa Hrista.
131. Može biti da rečeno svima izgleda teško, te će stoga smatrati opravdanim da kažu sebi: „Ko može sve tačno ispunjavati kako bi svima ugodio i sve nahranio, i kako nikoga ne bi ostavio nezadovoljnim?“. Međutim, oni treba da čuju Pavla, koji govori jasnim rečima: Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo (2. Kor. 5, 14).
132. Glavne zapovesti u sebi sadrže sve delimične zapovesti. Slično i glavne vrline u sebi sadrže sve delimične vrline. Na primer, onaj ko je prodao sve svoje i podelio siromasima, i sam postavši siromah, odjednom je ispunio sve delimične zapovesti, koje se odnose na rečeni [slučaj]. Stoga on više nema potrebe da daje prosjaku ili da odbija onoga koji hoće od njega da uzme. Slično i onaj ko je stekao neprestanu molitvu kroz jedno ispunjava sve zapovesti o molitvi. On više ne stoji pod neophodnošću da sedam puta na dan hvali Gospoda, ili uveče, izjutra i u podne, s obzirom da je već u sebi ispunio sve molitve kojima se, inače, mi molimo i pojemo po ustavu, u određeno vreme i časove. Podjednako, i onaj ko svesno u sebi ima Boga, koji ljudima daje poznanje, u stvari je prošao svo Sveto pismo, kao plod sabravši svu korist koja se inače može steći od čitanja, nemajući više potrebu za čitanjem knjiga. Jer, da li će imati potrebu za čitanjem onaj ko je za sagovornika stekao Onoga ko je nadahnjivao one koji su pisali Božanstvena Pisma i ko u sebi ima zapečaćene neizrecivosti skrivenih tajni? Naprotiv, on sam će za druge biti nadahnuta knjiga, koja u sebi nosi nove i drevne tajne, koje u njemu piše prst Božiji, s obzirom da je sve izvršio i u Bogu počinuo od svih dela svojih, što predstavlja vrhunac savršenstva.
133. Istečenje koje se dešava za vreme sna obično ima mnoge uzroke: stomakougađanje, taštinu i demonsku zavist. Ono biva i od dugog bdenja, zbog koga se telo potom raznežuje u snu, ili od straha da ne postrada [od rečenoga], ili radi Božanstvene liturgije koju (kao sveštenik) treba da odsluži, ili radi Svetog pričešća (za koje se priprema kao prost sabrat). Sa onim ko je zauzet sličnim pomislima na svom odru, tj. ko se boji da ne postrada od rečenoga, dešava se da zaista doživi [ono čega se boji] čim zaspe. Isto se dešava i zbog zavisti demona. Biva još da poneko danju vidi lepo lice i potom ga slika u mislima, odlazeći najzad na spavanje sa bludnim pomislima. Ne odbacivši ih radi raslabljenosti, on doživljava istečenje u snu, a ponekad i još pre sna, dok leži na odru. Dešava se i da poneki nemarni, kao i ja, sede i razgovaraju o strasnim pokretima bilo strasno, bilo bestrasno, da bi potom, odlazeći na san, okrećući slične prizore u svom umu, usnuli u sjedinjenju sa njima. Potom se u snu i podvrgavaju pomenutoj neprijatnosti. Može se desiti da je neko još za vreme razgovora primio štetu od drugoga. Stoga treba da pazimo na sebe i da se svagda poučavamo u reči proroka: Proviđam Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem (Ps. 15, 8), zatvarajući sluh za slične reči. Drugi su se često podvrgavali telesnim pokretima po prestanku molitve (tj. po ostavljanju molitve), kao što smo pokazali u poglavlju o molitvi.
134. Onome ko bogoslovstvuje ne priliči pokajanje, kao što ni onome ko se kaje ne priliči bogoslovlje. Jer, bogoslovlje je više od pokajanja koliko je istok daleko od zapada. Onaj ko se nalazi u stanju pokajanja i čini dela pokajanja, oseća se kao bolestan čovek, koji iz dana u dan živi u nemoći, ili kao siromah koji je odeven u zakrpe i prosi milostinju. Onaj, pak, ko bogoslovstvuje liči na čoveka koji vreme provodi u carskim palatama, u svetlom carskom ruhu, svagda se nalazeći pored cara, razgovarajući sa njim i od njega samog slušajući jasno njegove naredbe i sve što hoće (podrazumeva se stanje umozrenja, a ne naučno bogoslovstvovanje).
135. Umnožavanje poznanja Boga postaje uzrok smanjivanja znanja svega drugog. Naime, ukoliko čovek više poznaje Boga, utoliko oskudeva u poznanju svega ostalog. Štaviše, on sve više dospeva do svesti da ne poznaje ni samoga Boga. Obilje Njegovog obasjanja u duhu biva Njegovo savršeno nepoznanje, dok čulo koje se uzvisuje iznad čulnosti postaje neosetljivost za sve što je spolja. I kako se može nazvati čulom ono što ne zna ni šta je, ni kakvo je, ni gde je ono u čemu ono prebiva, ostajući izvan svake mogućnosti da pozna ili shvati rečeno? A i kako može biti dostupno čulu ono što oko nije videlo, ni uho slušalo i što u srce čoveku nije dolazilo?
136. Onaj ko nam daje ono što je iznad čula, blagodaću Svetoga Duha nam daje i drugo čulo koje je iznad čula kako bismo njime čisto i jasno osećali Njegove darove i uzdarja, koji su iznad čula.
137. Onaj ko je gluv za reč Božiju, gluv je i za svaki Njegov glas. Naprotiv, onaj ko sluša reči Božije, sluša (tj. sposoban je da sluša) sve reči (svaku reč Božiju). On ne sluša nikoga osim onih koji govore reči (pouke) blagodaću Slova. I on ne sluša njih, nego reč koja se bezglasno izgovara njihovim glasom.
138. Kada si dole, u zemaljskom, nemoj ispitivati ono što je gore, tj. nebesko. Ushodeći gore, nemoj biti znatiželjan za donje sve dok ne dostigneš vrh, kako se ne bi okliznuo i pao, ili bolje reći – kako ne bi ostao dole (misleći da se penješ).
139. Onaj ko se obogatio nebeskom skrivnicom, tj. dolaskom i useljenjem Hrista, koji je rekao: Ja i Otac moj… ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23), duševnim znanjem (tj. opitno, svesno i čulno) zna kakvu radost je dobio i kakvu i koliku skrivnicu ima u carskim riznicama svoga srca. Razgovarajući sa Bogom kao prijatelj sa prijateljem, on sa smelošću stoji pred licem Onoga koji u njemu obitava u nepristupnoj svetlosti.
140. Blažen je onaj ko veruje onome što sam rekao. Onaj, pak, ko se delatno podvizava da posredstvom sveštenih podviga dođe do poznanja rečenoga, jeste triput blažen. Najzad, onaj ko je posredstvom delanja i umozrenja dostigao visinu rečenoga stanja i kao sin došao do samoga Boga, već je anđeo, da ne kažem nešto više.
141. Onaj ko stoji na obali mora vidi bezmernu pučinu vode. On njene granice ne dostiže viđenjem, već vidi samo jedan njen mali deo. I onaj ko se udostojio da putem umozrenja ugleda bezmerno more slave Božije, da misleno vidi samog Boga, umnim očima vidi Boga i bezdan Njegove slave, premda ne svu, nego samo prema svojoj meri.
142. Onaj ko stoji na obali mora ne samo da ga vidi, već i ulazi u njegovu vodu ukoliko hoće. I oni koji su dostigli duhovno (savršenstvo), ukoliko zažele ulaze u svetlost Božiju i sagledavaju je i svesno učestvuju u njoj po meri preduzetih napora, truda i stremljenja želje.
143. Onaj ko stoji na obali mora vidi sve unaokolo i nazire njegovo prostranstvo sve dok stoji van vode. Međutim, ukoliko uđe u vodu i pogruzi se u nju, on već više ništa ne vidi izvan nje. I oni koji učestvuju u božanstvenoj svetlosti sve više dospevaju u neznanje (o svemu što je van Boga) ukoliko više napreduju u poznanju Boga.
144. Onaj ko ulazi u morsku vodu do kolena ili do pojasa jasno vidi sve što se nalazi izvan vode. Sišavši, pak, u dubinu i sav se pogruživši u vodu, on više ne može da vidi ništa od onoga što je napolje, već jedino zna da je u dubini mora. Slično biva i sa onima koji uzrastaju u duhovnom napredovanju i ushode do savršenstva poznanja i umozrenja.
145. Oni koji napreduju u duhovnom savršenstvu u [trenutku] prosvećenja ili obasjanja uma vide mislenu slavu Gospodnju, budući božanstvenom blagodaću misleno poučavani kroz viđenje za viđenjem, ushodeći od umozrenja postojećeg ka poznanju onoga što je zaista iznad svega postojećeg.
146. Videći samo delimično neograničenost (duhovnih stvari) i spoznavajući nedostižnost onoga što vide, oni koji se približavaju savršenstvu [počinju] da se dive i dolaze do zaprepaštenja. I ukoliko više ulaze (ne znajući kako) u svetlost poznanja, utoliko više shvataju svoju nemoć. I ono što im se javlja na neki način u primraku (pokazujući se kao u ogledalu i zagonetki, delimično obasjavajući um koji misli o njemu), ukoliko blagoizvoli da se pojavi u većoj svetlosti (i po učestvovanju se sjedini sa onima koje obasjava, uvlačeći ih sve u sebe, usled čega bivaju u dubini Duha kao u dubini bezmernih svetlih voda), zaista čini da neobjašnjivo ushode u savršeno nepoznanje, s obzirom da stupaju u [oblast] koja je iznad znanja.
147. Budući jednostavan, obnaživši se od svake strane pomisli i ušavši u jednostavnu svetlost Božiju, naš um biva obuzet i čitav sakriven svetlošću, ne mogući da sretne bilo šta drugo, niti da pomišlja o bilo čemu drugom. On prebiva u božanstvenoj svetlosti, ne mogući da pogleda izvan nje, što i pokazuje izreka da je Bog svetlost najviša. I kada se rečeno desi, dolazi do uspokojenja (počinka) svakog umozrenja.
148. Potom uvekpokretni um postaje nepokretan i bez misli, sav se pokrivši božanstvenim oblakom i svetlošću, prebivajući ipak u svesnom umozrenju i osećanju i okušajući dobra među kojima se nalazi. Dubine Duha Svetoga nisu kao dubine morske. One su živa voda večnog života. Sve što se nalazi u dubinama Svetoga Duha jeste neuhvatljivo i neobjašnjivo. Um u njih ulazi pošto prođe sve vidljivo i misleno. Usred neshvatljivih stvari on se kreće i okreće, živeći iznad života u životu, budući svetlost u svetlosti i ne budući svetlost s obzirom da je sam u sebi. I on već ne vidi sebe samog, nego Onoga koji je iznad njega. Budući misleno izmenjen tamošnjom slavom, on više samog sebe ne prepoznaje.
149. Onaj ko je dospeo do mere savršenstva biva mrtav i živ, živeći više životom u Bogu, s kojim prebiva. Jer, on više ne živi sebi, kao što govori apostol: A ne živim više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 20). On biva i slep i ujedno vidi, s obzirom da gleda neprirodnim očima, uzdigavši se iznad svakog prirodnog gledanja i dobivši nove oči, koje su neuporedivo bolje od prirodnih očiju. Njima on i vidi iznad prirode. On biva i nedejstven i nepokretan s obzirom da je ispunio svako sopstveno dejstvo. On biva i bez misli s obzirom da je postao jedno sa Onim ko je iznad svake misli i da je počinuo na mestu gde nema dejstva uma, tj. njegovih kretanja kroz sećanja, pomisli ili razmišljanja. Nemajući mogućnosti da postigne ili pozna nepostižno i divno, on na neki način počiva na njemu savršenim počinkom, nepokretnošću blažene neosetljivosti, tj. neradoznalo se naslađujući neobjašnjivim dobrima sa verodostojnim i određenim osećanjem.
150. Ko se ne udostoji da dospe do navedene mere savršenstva i postigne rečena dobra, neka krivi samoga sebe, i neka ne govori u svoje opravdanje da je navedeno delo nemoguće ili da u nama postoji savršenstvo o kome mi ništa ne znamo. Uveravan Božanstvenim pismom, neka on zna da je rečeno delo moguće, da je u svojoj istinskoj sili dejstveno, te da se očigledno dešava uz njegovu svest. Međutim, usled neispunjavanja i narušavanja zapovesti Božijih, svako u stvari sam sebe lišava navedenih dobara, u saglasnosti sa svojom neispravnošću.
151. Bog je od početka stvorio dva sveta – vidljivi i nevidljivi, kao i cara nad vidljivim [svetom], koji u sebi nosi odlikovne crte oba sveta, tj. jednog u svom vidljivom delu – telu, a drugog u svom mislenom delu – duši. U pomenuta dva sveta sijaju i dva sunca – vidljivo i misleno. I sunce je za vidljivi i čulni svet ono što je Bog za nevidljivi i misleni svet, budući da se i imenuje Suncem pravde. Čulni svet i sve što je u njemu osvetljava se čulnim i vidljivim suncem, a misleni svet i oni koji se nalaze u njemu osvetljavaju se i obasjavaju mislenim Suncem pravde. Čulno se osvetljava čulnim suncem, a misleno – mislenim odvojeno, nezavisno jedno od drugoga, kako se ne bi slili i pomešali među sobom, tj. ni misleno sa čulnim, ni čulno sa mislenim.
152. Od svega vidljivog i mislenog Bog je samo čoveka sazdao dvojakim. On ima telo koje je sastavljeno od četiri sastojka, čulo i disanje, dok je duša mislena, neveštastvena, netelesna. Ona je neizrecivo i neispitljivo sjedinjena i nesliveno sarastvorena i spojena sa onim što je u telu. I eto šta je čovek – smrtno i besmrtno živo biće, vidljivo i nevidljivo, čulno i misleno, sposobno da vidi tvorevinu i da pozna mislene [stvari]. Dva sunca razdvojeno deluju svako na svoj svet. Ona razdvojeno deluju i na svaku stranu čoveka: jedno osvetljava telo, a drugo – dušu. I svako od svoje sopstvene svetlosti daje odgovarajućoj strani ili bogato ili oskudno – u zavisnosti od prijemčivosti onoga ko se osvetljava.
153. Čulno sunce je vidljivo, ali ne vidi, a misleno Sunce vide dostojni i samo gleda sve, a naročito one koji na Njega gledaju. Čulno sunce ne govori i nikome ne daje silu i sposobnost da govori, a misleno Sunce i samo govori prijateljima svojim i svima daje sposobnost i silu da govore. Sijajući na čulnu baštu, čulno sunce toplotom svojih zrakova isušuje samo zemljinu vlagu, ne nasićujući i ne hraneći rastinje i semenje. Kada zasija u duši, misleno, pak, Sunce projavljuje oba navedena dejstva, tj. isušuje vlagu strasti, čisteći ujedno prljavštinu i smrad koji one proizvode i pružajući mislenoj zemlji duše hranu (čineći je plodnom), naime božanstvenu blagodat. Njome se nasićujući, mladice vrlina postepeno rastu u izobilju.
154. Izlazeći, čulno sunce osvetljuje čulni svet i sve što je u njemu: ljude, zveri i sve ostalo. Ono podjednako prostire svoju svetlost, carujući u podne, a zatim se opet skriva, ostavljajući u tami mesta koja je obasjavalo. Zasijavši, pak, misleno Sunce uvek svetli, bezmestno se smeštajući u svemu i ujedno ostajući izvan svojih tvorevina, neodvojivo odvojeno prebivajući u njima, budući sve u svemu i ne budući nigde isključivo u svojoj tvorevini (u smislu da ga ne bi bilo na drugim mestima). Ono je sve u vidljivom i sve u nevidljivom, potpuno svuda prisutno i ujedno nigde isključivo.
155. Hristos je načelo, sredina i kraj. On je i među prvima, i među srednjima, i među poslednjima. On je među svima kao među prvima. Za Njega nema razlike između njih, kao što za Njega nema ni varvarina ni Skita, ni Judejaca ni Jelina, nego je sve i u svemu Hristos (Kol. 3, 11; Gal. 3, 28).
156. Proničući sve, od prvih do poslednjih, od glave do nogu, sveta ljubav sve sa sobom spaja, sjedinjuje, vezuje i objedinjuje, čineći sve krepkim i nepokolebivim. Pošto je upoznaju, ona se svakom pojedinačno otkriva kao jednaka. Ona je Bog, s kojim i poslednji postaju prvi, i prvi – kao poslednji.
157. Mislene činove nebeskih sila Bog prosvećuje po poretku, pri čemu božanstveno izlivanje svetlosti kroz prvo činonačelstvo proniče u drugo, potom u treće, pa u ostale. I sveti, budući prosvećivani svetim anđelima, vezujući se i sjedinjujući svezom Svetoga Duha, postaju jednaki sa njima i slični njima. I sveti koji se javljaju iz roda u rod, od vremena do vremena, posle svetih koji su im prethodili, posredstvom ispunjavanja zapovesti Božijih sjedinjuju se sa njima i, dobijajući blagodat Božiju, prosvećuju se slično njima, sačinjavajući povezani zlatni lanac, pri čemu je svaki [u stvari] zasebni beočug, sjedinjavajući se sa prethodnima putem vere, dobrih dela i ljubavi. I utvrđujući se u Bogu, pomenuti lanac je neraskidiv.
158. Onaj ko sa svom ljubavlju i željom u smirenoumlju ne želi da se sjedini sa poslednjim (po vremenu) od svih svetih, imajući prema njemu izvesno neverje, u stvari nikada se neće sjediniti ni sa prethodnima, te neće biti pribrojan u red prethodnih svetih, čak i ako mu izgleda da ima svu veru i svu ljubav prema Bogu i svima svetima. On će biti odstranjen od njih s obzirom da nije sa smirenjem hteo da zauzme mesto koje mu je pre vekova Bog odredio, te da se sjedini sa poslednjim svetim (po vremenu), kao što mu je predodredio Bog.
159. Bog nam se otkriva u meri u kojoj hoće da bude poznat, i dostojni ga vide i poznaju po meri u kojoj se otkriva. Međutim, rečenog niko ne može da se udostoji ili da okusi ukoliko se prethodno ne sjedini sa Duhom Svetim, unapred trudom i znojem stekavši čisto, jednostavno i skrušeno srce.
160. Onaj ko počne da daje časove iz govorništva i mudroljublja onome ko tek uči azbuku ne samo da mu neće doneti nikakve koristi, već će ga odbiti i od onoga što uči, učinivši da zaboravi naučeno, s obzirom da ne može da primi učenje koje mu se nudi. I onaj ko govori o poslednjim stepenima savršenstva početnicima, štaviše onima lenjivijima među njima, ne samo da im neće doneti koristi, već će učiniti da će se vratiti nazad. Jer, pogledavši na visinu vrlina i uvidevši koliko daleko su udaljeni od njenog vrha, oni će, pomislivši da im je nemoguće da dođu do njega, kao nekorisna odbaciti i malobrojna dobra dela koja su već počeli da čine, pogruživši se u beznađe.
161. Čuvši da čovek koji je savršen po Bogu sebe smatra nečistijim od svih ljudi, svake životinje i svake zveri, da se raduje kad ga beščaste, da blagosilja i zahvaljuje kad ga vređaju, da trpi kad ga proganjaju i sa suzama i bolom u srcu se moli Bogu za svoje neprijatelje, oni nad kim gospodare strasti (držeći ih u svojoj vlasti) ponajpre ne veruju onome što čuju, upoređujući sebe sa njima i smatrajući da su im slični. Potom, budući izobličavani Božanstvenim Pismom i opovrgavani svetima, koji su rečeno pokazali na delu, oni shvataju da ne mogu da dostignu pomenutu meru savršenstva. Najzad, čuvši da se ne mogu spasti ukoliko ne počnu i sami da postupaju na sličan način, oni upadaju u beznađe, ne želeći da ostave svoje grehovne navike i da se pokaju.
162. Obilne suze prate duboko smirenje, a njih prati poseta Duha Svetoga. Pošto dođe blagodat Duha, kome se klanjamo, u onome ko se nađe pod njenim dejstvom javlja se svaka čistota i svetost. On sagledava Boga i Bog gleda na njega. Jer, Gospod govori: Na koga ću pogledati? Na nevoljnoga i onoga ko je skrušena duha i ko drhće od moje riječi (Is. 66, 2).
163. Čovek može da pobeđuje strasti, ali ne može da ih iskoreni. On je dobio vlast da ne čini zlo, ali ne i da ne pomišlja o njemu. Prava pobožnost se ne sastoji samo u nečinjenju zla, nego i u izbegavanju pomisli na njega. U onome ko pomišlja na zlo nema čistote. Jer, kako može biti čisto srce kod onoga ko se oskrnavljuje nečistim pomislima, slično ogledalu koje tamni od prašine.
164. Meni se čini da čisto srce ima onaj ko ne samo što se ne opterećuje i obremenjuje nekom strašću, nego čak i ne pomišlja na rđavo i svetsko, čak i kada bi hteo. On se samo Boga seća sa nezadrživom ljubavlju. Jer, oko duše, tj. um čisto u čistoj svetlosti vidi Boga ukoliko ga ništa ne ometa u umozrenju.
165. Meni se čini da je bestrasan onaj ko se ne samo udaljava od dejstvovanja po uticaju strasti, već je tuđ i za samu njihovu pohotu. Štaviše, on je obnažen i od samog pomišljanja na njih, slobodno se uznoseći iznad nebesa kada ushte, odlazeći izvan predela svega vidljivog i čulnog kao da su mu čula potpuno zakrivena. Njegov um prebiva u natčulnoj oblasti, premda sa sobom ima čula, kao što orao ima svoje perje (na visini sa sobom).
166. Um bez čula ne projavljuje svoje dejstvo, kao ni čula bez uma.
167. Srce se može nazvati čistim ukoliko u sebi ne nalazi nikakvu svetsku pomisao, već je čitavo prilepljeno uz Boga i sjedinjeno sa Njim, usled čega već ne prima ništa svetsko, ni tužno, ni radosno. Ono prebiva u umozrenju, uznoseći se do trećeg neba, uzdižući se u raj i gledajući nasleđe dobara koja su obećana svetima. U saglasnosti sa rečenim, ono potom u skladu sa ljudskim nemoćima, predstavlja sebi i večna dobra. Eto šta služi kao znamenje srdačne čistote i kao verni priznak po kome svako može da odredi meru svoje čistote i da se vidi kao u ogledalu.
168. Onaj ko se nalazi izvan kuće ne vidi one koji se nalaze zatvoreni u domu. Ni onaj ko se raspeo i umro za svet nema nikakvo osećanje za stvari i poslove sveta.
169. Mrtvo telo nema nikakva osećanja ni prema živim telima, ni prema mrtvim, koja leže zajedno sa njim. I onaj ko je blagodaću Svetoga Duha izašao iz sveta i prebiva sa Bogom, nema više osećanja prema svetu, niti pristrašće prema stvarima sveta, premda i ima telesne potrebe.
170. Na delu, u iskustvu, u sili i istini postoji smrt još pre prirodne [telesne] smrti, kao što postoji vaskrsenje duše još pre vaskrsenja tela. Jer, ukoliko se smrtno razmišljanje uništi besmrtnim umom i ukoliko se smrtnost istera životom, duša kao da vaskrsava iz mrtvih, samu sebe videći čisto kao što se vide oni koji se bude iz sna. Ona poznaje istinitog Boga koji ju je vaskrsao. Pomišljajući na Njega i blagodareći mu, ona izlazi iz oblasti čula i čitavog sveta, ispunivši se neizrecivom radošću, usled čega se smiruje svaki smrtni pokret.
171. Jedno mi sami unosimo (u spasonosni život), a drugo nam daje Bog. Ukoliko se više očistimo sopstvenim trudom i sveštenim znojem, utoliko ćemo više sijati božanstvenom svetlošću, sve više se čisteći sopstvenim suzama. Jer, mi od sebe prinosimo suze, za koje od Boga dobijamo svetlost skrušenosti.
172. Prinoseći nešto od svog sopstvenog, mnogi nisu dobili ono što obično Bog daje. Rečeno je jasno iz onoga što su učinili i što su doživeli Kain i Isav. Jer, onaj ko svoje ne prinese sa ispravnom pomišlju, sa blagočastivim raspoloženjem, sa verom i velikim smirenjem, ne može da doživi da ga Bog pogleda milostivo i da primi ono što mu prinosi. Ne primivši ga, pak, On mu ne daje ono što obično pruža u sličnim slučajevima.
173. Za svete je svet mrtav, kao i svetski ljudi. Svetski ljudi iako gledaju, ne mogu da vide dobra dela svetih ljudi, niti da shvate, premda slušaju, božanstvene reči koje im predlažu blagodaću Svetoga Duha. Ni duhovni i sveti muževi ne mogu da vide lukava dela svetskih ljudi, niti da shvate njihove strasne reči. Iako gledaju, oni ne vide ono što je u svetu. Iako slušaju ono što se odnosi na svetske ljude, zbog božanstvenog stanja i raspoloženja u kome se nalaze, oni kao da ne slušaju, budući da nemaju osećanje prema rečenome. Stoga ne postoji nikakvo opštenje između duhovnih i svetskih ljudi.
174. Između tame i svetlosti postoji očigledna razdvojenost, budući da se ne mogu mešati: Kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom?… Ili kakav dio ima vjerni s nevjernikom (2. Kor. 6, 14-15). Slično razdvajanje postoji i između onih koji imaju Svetoga Duha i onih koji ga nemaju. Jer, duhonosci žive na nebesima, postavši više anđeli negoli ljudi, a drugi još sede u praroditeljskoj tami i senci smrti, prikovani za zemlju i zemaljsko. Jedne obilno osvetljava mislena nevečernja svetlost, a druge samo čulna. Jedni vide i sebe same i bližnje, a drugi ne znaju i ne veruju da postoji vaskrsenje mrtvih, sud i nagrada prema delima, iako svaki dan vide i sebe i bližnje kako umiru duševnom smrću.
175. Ti sam možeš istinski da poznaš da li u sebi imaš Duha Svetoga po Njegovim dejstvima u tebi, po reči svetoga Pavla: A gdje je Duh Gospodnji ondje je sloboda (2. Kor. Z, 17), i još: [A ako je Hristos u vama], onda je tijelo mrtvo za grijeh, a Duh je život za pravednost (Rim. 8, 10), i još: A koji su Hristovi, razapeše tijelo sa strastima i željama (Gal. 5, 24). Oni koji su se krstili u Duhu Svetom obukli su se u čitavog Hrista, postali sinovi svetlosti i hode u nevečernjoj svetlosti. Videći svet, oni ga ne vide, i slušajući svetske [stvari] – ne čuju. Za svetske ljude je napisano da gledajući ne vide i da slušajući o božanstvenim stvarima – ne razumeju i ne mogu da shvate duhovno, s obzirom da im izgleda kao ludost. Slično treba razmišljati i o onima koji u sebi imaju Duha. Naime, premda nose telo, oni su bestelesni, kao što govori apostol: A vi niste po tijelu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama (Rim. 8, 9). Oni su mrtvi za svet i svet za njih, kao što o njima govori kroz sebe: Meni se razape svijet i ja svijetu (Gal. 6, 14).
176. Čovek je dvojak, sastojeći se iz duše i tela. I svet je, slično, dvojak, tj. vidljiv i nevidljiv. Za svaki od njih odgovaraju posebna dela, po njihovom duhu, i posebne brige i poslovi. Slično nalazim i u viđenjima i snovima. Duša mašta ili mudruje u snu o onome čime je zauzeta i o čemu razgovara na javi. Ukoliko sav dan provodi u ljudskim poslovima i delima, ona će se isprazno baviti njima i u snoviđenjima. Ukoliko se, pak, sve vreme poučava u božanstvenim i nebeskim stvarima, ona će i za vreme sna ulaziti u njih i umudrivati se njima, po proroku koji kaže: I mladići vaši vidjeće viđenja (Dap. 2, 17). I ona se ne vara lažnom snoviđenjima, nego u snu vidi istinu i poučava se otkrivenjima.
177. Ukoliko se želateljni deo duše pokreće ka strasti, utesi, nasladama i zadovoljstvima ovoga sveta, duša vidi snove koji su im slični. I opet, ukoliko srčani deo duše postane zverolik i svirep prema jednorodnim ljudima, i u snovima se vide napadi zveri i gmizavaca, ratovi i bitke, sukobi i prepiranje na sudu sa onima sa kojima smo u razdoru. Najzad, ukoliko se slovesni deo duše nadima u sujeti i gordosti, u snu se mašta o vinućima u vazduh na krilima ili sedenju na visokim stolicama sudija i starešina narodnih, te o svečanim izlascima i susretima.
178. Istinska viđenja u snu (budući da ih ne treba nazivati snovima, već viđenjima) bivaju samo kod onih čiji je um blagodaću Svetoga Duha postao jednostavan i slobodan od svakog pritiska sa strane strasti (i od ropstva njima), čija je jedina briga i staranje za božanstveno, čije sve pomišljanje biva usmereno na buduće nagrade i uzdarja, čiji je život iznad života ostalih, tj. bezbrižan, nerasejan, tih, čist, pun milosti, mudrosti, nebeskog poznanja i drugih dobrih plodova, koji kod njih niču dejstvom Duha Svetog. Kod onih koji nisu slični njima, snovi su lažni i neuredni, puni obmane i očigledne prelesti.
179. Onaj ko umrtvi svoju volju svakako postaje bezvoljan, lišivši se volje. U živoj i samopokretnoj tvari nema ni jedne bezvoljne. [Bezvoljna je samo] tvar bez čula i kretanja. Rastinje se kreće nekako iznutra i raste, premda se ne kaže da kretanje i uzrastanje vrše po svojoj volji, s obzirom da je bezdušno. Svaka tvar koja ima dušu ima i prirodnu volju. Dakle, onaj ko umrtvi svoju volju podvigom i naročitom pažnjom i staranjem, te postane bezvoljan, svakako izlazi iz svoje prirode. On više ništa neće svojim htenjem, te ništa ne čini sam – ni dobro, ni loše.
180. Od onih koji su se udostojili da postanu jedno sa Bogom, sjedinivši se sa Njim dejstvom Svetoga Duha i okusivši neizreciva Njegova dobra, niko se ne naslađuje ispraznom i, reći ću, nečasnom i ništavnom slavom koju pružaju ljudi. On ne želi ni novac, ni skupocenu odeću, ni dragoceno kamenje (kako ga nazivaju nerazumni ljudi). On ne voli da prilepljuje svoje srce ili da ima pristrašće prema prolaznom i nepostojanom bogatstvu, koje se prenosi od jednog na drugog. On ne voli da je poznat caru i načelnicima, koji u stvari nisu istinski načelnici, vlastodršci i gospodari, budući da njima vladaju i gospodare mnoge strasti. On ih i ne smatra velikim i visokim i ne misli da svojom bliskošću mogu druge obući u slavu. On ne želi da bude blizak ni sa drugim, poznatim i slavnim u ovome svetu, kao što niko od bogatih ne želi da postane siromašan, ili kao što niko od velikih i slavnih vlastodržaca i gospodara ne želi da postane prezren i ništavan, bez časti i slave.
181. Onaj ko mnogo govori ustima, u svojoj molitvi nije lako da pozna sve što govori. Onaj, pak, ko se moli sa malo reči može da pozna šta govori na molitvi. Onima koji ne poznaju sve dobro šta govore naloženo je da mnogo govore, a oni koji su naučili da poznaju šta govore na molitvi ne mogu da govore mnogo kako se ne bi rasejavali umom. Nema potrebe da se Bogu mnogo govori. Naprotiv, treba govoriti sa razumnim poimanjem onoga što se govori. Uostalom, ukoliko ne postane pričesnik Duha Svetoga, čovek uopšte ne može da se moli sa razumnim poimanjem. Jedan od velikih otaca je rekao da duša ne može da se moli sa razumnim poimanjem ukoliko se ne sjedini sa Bogom kroz Gospoda Isusa Hrista u Duhu Svetom. Mi se molimo kao što dolikuje jedino silom Duha Svetoga. Onaj ko misli da se na pravi način moli i bez Duha Svetoga u stvari huli na Njega, čak i da Boga proslavlja u pesmama, s obzirom da je nečist i da se još nije sjedinio sa Bogom.
182. Onaj ko stalno gleda na čulno sunce i bez svoje namere trpi promenu u gledanju, tj. počinje da gleda drugačije, s obzirom da ne može ništa drugo od vidljivog da vidi, već u svemu vidi samo sunce. I onaj ko svojim umom i srcem svagda gleda na umno Sunce pravde i bez svoje namere trpi promenu u umnom gledanju, stoga što više ništa od zemaljskog ne može da zamišlja, već u svemu vidi jedinoga Boga.
183. Jednom su svetog i blaženog Simeona pitali kakav treba da bude sveštenik. On je odgovorio: „Ja sam nedostojan da budem sveštenik, ali dobro znam kakav treba da bude sveštenik. Najpre, on treba da je čist ne samo telom, nego i dušom, tuđ svakom grehu. Zatim, on treba da je smiren ne samo po spoljašnjem držanju i vladanju, već i po unutrašnjem nastrojenju. Stojeći pred sveštenom i svetom trpezom i čulno videći svete darove, on treba misleno da sagledava Božanstvo. Štaviše, on treba da stekne Onoga ko je nevidljivo prisutan u darovima, svesno ga imajući u svom srcu, kako bi sa smelošću mogao da uznosi moljenja Bogu, te da, besedeći kao sa prijateljem, govori: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje (Mt. 6, 9). Jer, pomenuta molitva pokazuje da onaj ko je izgovara u sebi ima Sina Božijeg po prirodi, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom. Eto kakvog sam prezvitera ja video. Oprostite mi oci i bratijo“.
184. Podstaknut ljubavlju prema bližnjem i opštom korišću, on je [još nešto] ispričao, navodno o nekom drugom, a u stvari sakrivajući sebe i bežeći od slave ljudske: „Ja sam čuo od jednog monaha sveštenika, koji je prema meni imao veliko poverenje, da nikada nije liturgisao ukoliko nije video Duha Svetog, kao što ga je video kada su ga rukopolagali i kada je mitropolit nad njegovom glavom čitao molitvu svešteničkog posvećenja, dok je Molitvoslov bio položen na njegovu smirenu glavu. Ja sam ga upitao kako ga je video i u kom obliku. On je rekao da je bio jednostavan i bezobličan, kao svetlost. Videvši ono što nikada nije video i zadivivši se, on je počeo u sebi da razmišlja o čemu se radi. A On mu je tajanstveno, ali razgovetnim glasom rekao: „Ja silazim na proroke i apostole i sadašnje izabranike Božije i svetitelje. Jer, ja sam Sveti Duh Božiji“. Njemu slava i sila u vekove vekova. Amin“.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *