NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

IZ ŽITIJA SVETOG GRIGORIJA PALAME,
SOLUNSKOG ARHIEPISKOPA, ČUDOTVORCA
UOPŠTE, SVI HRIŠĆANI TREBA DA SE NEPRESTANO MOLE

 
Neka niko ne misli, braćo moja Hrišćani, da jedino lica svešteničkog dostojanstva i monasi imaju dug da se neprestano i stalno mole, a ne i svetovnjaci. Ne, nikako. Svi mi, Hrišćani, dužni smo da svagda prebivamo u molitvi. Jer, pogledajte šta najsvetiji patrijarh carigradski Filotej piše u žitiju svetog Grigorija Solunskog.
Svetitelj je imao voljenog prijatelja, Jova, veoma priprostog, ali veoma vrlinskog. Razgovarajući jednom sa njim, vladika je rekao da svaki Hrišćanin treba stalno da se podvizava u molitvi i da se neprestano moli, kao što je zapovedio apostol Pavle svim Hrišćanima: Molite se bez prestanka (1. Sol. 5, 17). I prorok David, iako beše car i premda se brinuo za celo svoje carstvo, govori o sebi: Proviđam Gospoda preda mnom svagda (Ps. 15, 8), tj. svagda misleno gledam Gospoda pred sobom u svojoj molitvi. I Grigorije Bogoslov uči sve Hrišćane i govori im da treba u molitvi da pominju ime Božije češće nego što udišu vazduh. Govoreći još mnoge stvari svome Jovu, svetitelj je još dodao da, povinujući se zapovestima svetih, mi ne samo da sami svagda treba da se molimo, već da i druge učimo molitvi – i monahe i svetovnjake, i mudre i proste, i ljude i žene i decu, podstičući ih da se neprestano mole.
Slušajući ga, starcu Jovu se učinilo da se radi o novoj stvari, te je počeo da se prepire, govoreći vladici da je neprestana molitva stvar samo podvižnika i monaha koji žive izvan sveta i njegove sujete, a ne svetovnjaka koji imaju mnogo briga i poslova. Vladika je naveo nova svedočanstva koja potvrđuju navedenu istinu i nove nepobitne dokaze, ali se starac Jov nije ubedio. Potom je sveti Grigorije, izbegavajući mnogoslovlje i prepirku, zaćutao, te je svaki pošao u svoju keliju.
Kada je potom u svojoj keliji ushteo da se pomoli nasamo, Jovu se javio anđeo, koga je poslao Bog, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1. Tim. 2, 4). On ga je ukorio što se prepirao sa vladikom Grigorijem i što se protivio očiglednoj stvari, od koje zavisi spasenje Hrišćana. On mu je u ime Božije saopštio da ubuduće pazi na sebe, da se čuva da ne govori nešto protiv dušekorisne stvari i da se ne protivi volji Božijoj. On čak ni u umu svom ne treba da ima protivnu pomisao, niti da sebi dozvoli da misli drugačije od svetog Grigorija. I priprosti starac je odmah požurio svetom Grigoriju. Pripavši njegovim nogama, on je iskao oproštaj zbog protivrečenja i sklonosti ka prepiranju, otkrivši mu sve što mu je rekao anđeo Gospodnji.
Vidite li, braćo moja, da su uopšte svi Hrišćani, od malog do velikog, dužni da se svagda mole umnom molitvom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, kako bi njihov um i njihovo srce navikli da uvek izgovaraju sveštene reči. Ubedite se da se rečenim mnogo ugađa Bogu i da se njime dolazi do velikog dobra. On je, po svom bezmernom čovekoljublju, poslao nebeskog anđela da nam objavi rečeno, kako više niko ne bi imao nikakvu sumnju.
Ali, šta govore svetovnjaci? „Mi smo obremenjeni poslovima i brigama životnim. Kako možemo da se molimo neprestano“.
Ja im odgovaram da nam Bog ne zapoveda ništa nemoguće, već samo ono što možemo da učinimo. Stoga rečeno može da ispuni svako ko revnosno ište spasenje svoje duše. Kada bi rečeno bilo nemoguće, bilo bi nemoguće za sve svetovnjake, usled čega se ne bi našlo ni jedno lice koje u svetu ostvaruje delo neprestane molitve kao što priliči. Međutim, neka predstavnik mnogih drugih sličnih lica bude otac svetog Grigorija Solunskog, divni Konstantin, koji je bio neprestano uz Boga iako se kretao u pridvorskom životu, nazivao se ocem i učiteljem cara Andronika i svakodnevno se zanimao državnim poslovima, pored svojih domaćih poslova, a imađaše veliko imanje i mnoštvo robova, kao i ženu i decu. On beše veoma privezan za umnu neprestanu molitvu, usled čega je često zaboravljao šta je car sa pridvorskim velmožama govorio sa njim o carskim poslovima. Često je on dva ili više puta pitao o jednoj istoj stvari, usled čega su se druge velmože, ne znajući za uzrok, smućivale i prekorevale ga što brzo zaboravlja stvar i što ponavljanim pitanjima obremenjuje cara. Znajući, pak, za razlog i štiteći ga, car je govorio: „Blaženi Konstantin ima svoje misli, koje mu ponekad ne daju da sa pažnjom prati naše reči koje se odnose na privremene i isprazne stvari. Um blagoslovenoga je prilepljen za istinske i nebeske [stvari], usled čega zaboravlja prizemne. Čitava njegova pažnja je usmerena na molitvu i na Boga“. Stoga su Konstantina poštovali i voleli i car i svi velikaši i načelnici. Njega, nezaboravnoga, je voleo i Bog, udostojivši ga da čini i čuda.
Jedanput je, naime, ušao u čamac zajedno sa čitavom porodicom da bi gore u Galati posetio jednog usamljenika, tihovatelja i da bi od njega zatražio molitvu i blagoslov. Dok su plovili, on je svoje sluge upitao da li su uzeli neko predjelo da bi ga dali ocu i da bi imao čime da ih posluži. Oni odgovoriše da su u žurbi zaboravili da bilo šta uzmu. Blagosloveni se ožalosti, ali ništa ne reče. On ode nešto napred, spusti ruku u more i sa tihom i umnom molitvom moljaše Boga, Gospodara mora, da mu podari neki ulov. I ubrzo (o, čudesnih li dela, Hriste Care, kojima neobično proslavljaš sluge svoje), on vadi ruku svoju iz mora držeći veoma veliku ribu, koju je bacio pred svoje sluge i rekao: „Eto, Bog se pobrinuo da slugu svoga oca i poslao mu predjelo“.
Vidite li, bratijo moja, kako Isus Hristos proslavlja sluge svoje, koji su svagda uz Njega i koji neprestano prizivaju svesveto i najslađe ime Njegovo?
Zar i onaj pravedni i sveti Evdokim nije bio u Carigradu, usred dvorca i carskih stvari? Zar nije susretao cara i velikaše u dvorcu, imajući velike brige i rasejanost? Pa ipak, on je uvek imao uz sebe nerazlučnu umnu molitvu, kao što saopštava Simeon Prevodilac u njegovom životopisu. I premda je živeo u svetu i svetskim okolnostima, triblaženi je zaista živeo anđelskim i nadsvetskim životom, udostojivši se da od Nagradodavca Boga dobije blaženu i božanstvenu končinu. A beše veliko mnoštvo i drugih sličnih, koji su živeli u svetu i svecelo se predavali umnoj i spasonosnoj molitvi, kao što uveravaju istorijski zapisi o njima.
Stoga vas ja, braćo moja Hrišćani, zajedno sa svetim Zlatoustom molim da, radi spasenja vaših duša, ne budete nemarni za delo molitve. Podražavajte one koje sam pomenuo i po sili idite za njima. Spočetka vam rečeno može izgledati veoma teško. Ipak, budite uvereni u ime Svedržitelja Boga, da će vam samo ime Gospoda našega Isusa Hrista, koje neprestano prizivate, pomoći da savladate sve teškoće, te da se tokom vremena naviknete da na samom delu okusite koliko je slatko ime Gospodnje. I vi ćete na opitu poznati da pomenuto delo ne samo nije nemoguće i teško, nego zapravo moguće i lako. Znajući bolje od nas veliko dobro koje donosi pomenuta molitva, sveti Pavle nam je zapovedao da se molimo bez prestanka. On nas ne bi obavezivao na nju da je delo krajnje teško i nemoguće, znajući unapred da bismo se mi, nemajući mogućnosti da ga ispunimo, neizbežno pokazali kao neposlušni i kao prestupnici njegove zapovesti, usled čega bismo postali dostojni i osude i kazne. Rekavši da se molimo bez prestanka, on nameravaše da kaže da se molimo sa umom, što je moguće svagda da činimo. Jer, i kada sedimo za rukodeljem, i kada hodimo, i kada primamo hranu, i kada pijemo, mi uvek umom možemo da se molimo i da tvorimo umnu molitvu, tj. istinsku molitvu, koja je ugodna Bogu. Telom ćemo raditi, a dušom se moliti. Neka naš spoljašnji čovek ispunjava svoje telesne poslove, a unutrašnji neka sav bude posvećen na služenje Bogu, nikada ne odustajući od duhovnog dela umne molitve, kao što nam i zapoveda Bogočovek Isus, govoreći u Svetom Jevanđelju: A ti kada se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt. 6, 6). Klet duše je telo, a dveri duše su pet čula telesnih. Duša ulazi u svoju klet kada um ne bludi levo desno po svetskim poslovima i stvarima, već se nalazi unutar srca. Naša čula se zatvaraju i ostaju zatvorena ukoliko im ne dozvoljavamo da se prilepljuju za spoljašnje čulne stvari, usled čega naš um ostaje slobodan od svakog svetskog pristrašća, te se skrivenom umnom molitvom sjedinjuje sa Bogom Ocem svojim. I Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6, 6), dodaje Gospod. Bog, koji vidi sve sakriveno, vidi i umnu molitvu i nagrađuje je javnim velikim darovima. Jer, rečena molitva je istinska i savršena molitva, koja ispunjava dušu božanstvenom blagodaću i duhovnim darovima, slično miru koje čini da je sasud mirisniji, ukoliko se bolje zatvori. Ukoliko se, dakle, jače zaključa u srcu, molitva postaje izobilnija božanstvenom blagodaću.
Blaženi su oni koji se navikavaju na rečeno nebesko delanje, budući da njime pobeđuju veliko iskušenje zlih demona, kao što je David pobedio gordog Golijata. Njime se gase neprilične želje tela, slično trojici mladića koji su ugasili plamen peći. Delanjem umne molitve ukroćuju se strasti, slično Danilu koji je ukrotio divlje zveri. Njime se nizvodi rosa Duha Svetoga u srce, kao što je Ilija nizveo kišu na goru Karmil. Umna molitva uzvodi do samog prestola Božijeg i čuva se u zlatnim čašama, kao kadionica mirišući pred Gospodom, kao što je Jovan Bogoslov video u otkrivenju: Dvadeset i četiri starešine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih (Otk. 5, 8). Umna molitva je svetlost koja prosvećuje dušu čovekovu, dok njegovo srce raspaljuje ognjem ljubavi prema Bogu. Ona je sveza koja Boga sjedinjuje sa čovekom, i čoveka sa Bogom. Uopšte, blagodat umne molitve se ni sa čim ne može uporediti. Ona čoveka postavlja u položaj svagdašnje besede sa Bogom. Ona je zaista divno i prekrasno delo. Čovek telesno opšti sa ljudima, a umno besedi sa Bogom.
Anđeli nemaju čulni glas, ali umom Bogu prinose neprestano slavoslovlje. U rečenome se sastoji svo njihovo delo, kome se posvećuje čitav njihov život. Stoga, kada ulaziš u svoju klet i zatvaraš vrata, tj. kada se tvoj um više ne kreće levo desno, nego ulazi unutar svog srca, dok su čula zatvorena i ograđena od stvari ovoga sveta, te moleći se na sličan način, i ti brate postaješ sličan svetim anđelima. I videvši tvoju tajnu molitvu, koju mu prinosiš u skrivenosti svoga srca, Otac tvoj će ti vratiti javno velikim duhovnim darovima.
Štaviše, šta bi više i bolje želeo od [okolnosti], kao što sam rekao, da se misleno svagda nalaziš pred licem Boga i da neprestano besediš sa Njim, bez koga ni jedan čovek ne može biti blažen ni ovde, ni u drugom životu.
Najzad, brate moj, ma ko bio, uzevši u ruke našu knjigu i pročitavši je, poželećeš da na delu ispitaš korist za dušu koju pruža molitva. Počevši da tvoriš molitvu sa jednim prizivom: „Gospode pomiluj“, ja te molim da ne zaboraviš da Bogu uzneseš prozbu za grešnu dušu onoga ko se potrudio na sastavljanju knjige i onoga ko se potrošio na njeno tiskanje i izdanje. Jer, oni imaju veliku potrebu za tvojom molitvom kako bi obreli milost Božiju za svoju dušu, kao i ti za svoju. Neka bude. Neka bude.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *