NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SIMEON NOVI BOGOSLOV

O VERI I O ONIMA KOJI GOVORE DA ŽIVEĆI U SVETU
NE MOGU DA DOSTIGNU SAVRŠENSTVO U VRLINAMA

 

Na početku slova mnogokorisna povest
 
Dobro je delo pred svima propovedati milost Božiju i saopštavati bratiji svojoj o velikoj štedrosti i neizrecivoj blagodati, koju nam ukazuje. Ja znam čoveka koji nije držao duge i velike postove, niti je vršio bdenja, niti je spavao na goloj zemlji, kao što ni druge slične teške podvige nije na sebe nalagao, već se sećao svojih grehova, te spoznao svoje jadno [stanje], osudio sebe i smirio se. I, mnogomilostivi Gospod ga je jedino stoga spasao, kao što govori blaženi David: Ponizih se, i spase me (Ps. 114, 6). Kraće rečeno, on je poverovao rečima Božijim i zbog njegove vere Gospod ga je primio. Za sticanje smirenja postoje mnoge prepreke, koje pregrađuju put. Međutim, za veru u reči Božije ne postoji nikakva smetnja, koja bi mogla da se prepreči. Čim ushtemo iz sve duše, mi ćemo odmah poverovati. Jer, vera je dar sveblagoga Boga. Ona nam ju je dao kao prirodni dar. I njegova upotreba zavisi od slobode našeg proizvoljenja. Stoga i Skićani i varvari po prirodi imaju veru i veruju međusobnim rečima. Međutim, mi na delu treba da pokažemo dejstvo svedušne vere. Za potvrdu ću vam ispričati jednu povest.
U Konstantinopolju je živeo čovek koji se zvao Georgije, mladić od dvadeset godina. Povest se desila u naše vreme. On beše lep u licu. I u njegovom hodu, i držanju, i u načinu ophođenja osećala se želja za pokazivanjem. Stoga su oni koji gledaju jedino na spoljašnjost izvodili razne neprilične pretpostavke o njemu, pogrešno sudeći budući da ne znaju šta se nalazi unutra u čoveku. On se upoznao sa jednim monahom, koji je živeo u jednom od carigradskih manastira i koji beše svetog života. Otkrivajući mu skrivenosti svoga srca, on mu je rekao i da silno želi spasenje duše. Časni starac mu je, kao što priliči, dao da ispunjava neveliko pravilo. Dao mu je i knjižicu svetog Marka Podvižnika, u kojoj piše o duhovnom zakonu.
Mladić je knjižicu prihvatio sa velikom ljubavlju i pobožnošću, kao da mu je sam Bog poslao, imajući silnu veru i nadu da će od nje steći veliku korist i veliki plod. I on ju je čitao sa velikim usrđem i pažnjom. Pročitavši je, on je stekao veliku korist od svih njenih poglavlja. Ipak, u njegovom srcu su se ponajviše zapečatila tri poglavlja: „Tražeći izlečenje, pazi na svoju savest. Čini sve što ti govori i steći ćeš korist“ (pogl. 69). Potom: „Tražeći dejstvenost Svetoga Duha, ponajpre čini zapovesti, slično robu koji je kupljen za novac. Još dok ga kupuju, on traži da mu zajedno sa uplatom novca potpišu i slobodu“ (pogl. 64, O onima koji hoće da se opravdaju delima). Najzad: „Onaj ko se moli telesno i još nema duhovnog razuma, liči na slepca koji viče: Sine Davidov, pomiluj me (Mk. 10, 48). Neko drugi, raniji slepac, pošto je progledao i ugledao Gospoda, već ga nije nazivao sinom Davidovim, nego ga je ispovedao kao Sina Božijeg (Jn. 9, 35; 38)“ (pogl. 13-14, O duhovnom zakonu). Pomenuta tri poglavlja su mu se veoma dopala. I on je poverovao da će putem pažnje u odnosu na svoju savest, kao što savetuje prvo poglavlje, dobiti izlečenje (duševnih nemoći), da će kroz ispunjavanje zapovesti dostići dejstvenost Duha Svetoga, kao što uči drugo poglavlje, te da će blagodaću Svetoga Duha umno progledati i ugledati neizrecivu krasotu Gospodnju, kao što obećava treće poglavlje. On se ranio pomenutom krasotom i silno je poželeo. Iako je još nije video, on je usrdno tražio, sa nadom da će je najzad ugledati.
Uza sve, on nije činio ništa naročito (kako me je uveravao sa zakletvom), osim što je svako veče neizostavno vršio neveliko pravilo, koje mu je dao starac. Nakon pravila on je odmah legao u postelju i spavao. Vremenom je, pak, savest počinjala da mu govori da napravi još nekoliko poklona, da pročita još nekoliko Psalama, da izgovori što više puta Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. On je rado slušao svoju savest i ono što mu je našaptavala. On je sve činio bez razmišljanja, kao da mu je naređivao sam Bog. Ni jedanput nije legao da spava ukoliko bi ga savest izobličavala, govoreći: „Zašto nisi uradio jedno ili drugo“. On je uvek slušao svoju savest i nikada nije izbegao da učini ono što mu je nalagala. A ona mu je svakoga dana sve više dodavala na uobičajeno pravilo, usled čega je za malo dana njegovo večernje molitvoslovlje izraslo u veliku službu. Danju se on nalazio u palatama nekoga Patrikija. Na njemu je ležalo staranje o svemu neophodnom za ljude koji su [kod njega] živeli. Uveče bi on svakog dana odlazio i niko nije znao šta radi kod sebe. On je i obilne suze prolivao iz svojih očiju, čineći mnoštvo poklona, padajući licem na zemlju. Dok je stajao na molitvi, noge je držao tesno jednu uz drugu, ostajući nepokretan. Presvetoj Bogorodici je čitao molitve sa srdačnim bolom, uzdisanjima i suzama. Obraćajući se Hristu, on je padao pred noge Njegove, kao da je telesno bio prisutan, umoljavajući ga da mu se smiluje kao nad nekadanjim slepcem i da učini da progledaju njegove duševne oči. S obzirom da se svako veče uvećavala njegova molitva, on je najzad stajao na molitvi sve do same ponoći. Ipak, u vreme molitve on sebi nije dozvoljavao lenjost, ni nemar, niti je udove svog tela opuštao. On očima nije gledao u stranu ili u visinu, kako bi nešto video, već je stajao nepokretno kao stub ili kao netelesan.
Jednom, dok je slično stojao na molitvi i govorio više umom, negoli ustima: „Bože, milostiv budi meni grešnome“, iznenada je na njega sišlo odozgo božanstveno presvetlo osijanje i ispunilo čitavo mesto. I mladić je već zaboravio da se nalazi u sobi i da je pod krovom, s obzirom da se na sve strane videla samo svetlost. On čak nije znao da li svojim nogama stoji na zemlji. On već nije brinuo ni o čemu zemaljskom i na misao mu nije dolazilo ništa od onoga što se obično nalazi u umu onih koji nose ljudsko telo. On se sav spojio sa onom neveštastvenom svetlošću. Njemu se činilo da je i sam postao svetlost. On je zaboravio na čitav svet, ispunivši se suzama i neizrecivom radošću. Potom je um njegov potekao na nebesa, gde je ugledao drugu svetlost, još svetliju od one koja beše oko njega. I na njegovo iznenađenje, njemu se učinilo da pored rečene svetlosti stoji pomenuti sveti i ravnoanđelski starac, koji mu beše dao malu zapovest o molitvi i knjižicu svetog Marka Podvižnika. Čuvši mladića, ja sam pomislio da mu je molitva starca mnogo pomogla, te je Bog ustrojio slično viđenje kako bi mu pokazao na kojoj visini vrline se starac nalazio. Pošto je prošlo viđenje, mladić je došao sebi i bio preispunjen radošću i oduševljenjem (kao što je kasnije govorio), plačući od sveg srca. Ono beše ispunjeno suzama i velikom sladošću. Najzad, on je legao na postelju. Međutim, odmah je zapevao petao i pokazao da već beše ponoć. Uskoro su pozvali u crkvu na jutrenju i mladić je ustao kako bi po običaju pročitao službu jutrenje. Stoga on uopšte nije spavao navedene noći, a san mu ni na um nije dolazio.
Sam Bog zna kako se rečeno desilo. On je rečeno učinio na samo Njemu poznat način. Mladić nije učinio ništa naročito, osim što je sa krepkom verom i nesumnjivom nadom svagda verno ispunjavao pravilo koje je čuo od starca i pouku koju je pročitao u knjižici. I neka niko ne kaže da je on rečeno činio radi ispitivanja. Njemu nešto slično ni na um nije dolazilo. Jer, onaj ko ispituje u stvari nema tvrdu veru. Odbacivši svaku strasnu i samougađajuću pomisao, mladić se mnogo starao o vernom ispunjavanju onoga što mu je nalagala savest. On više nije imao nikakvog saosećanja za stvari ovoga sveta. Čak ni hranu i piće on nije primao sa sladošću ili do sitosti.
Da li ste čuli, bratijo moja, šta može da učini vera u Boga, posvedočena dobrim delima? Da li ste shvatili da ni mladost uopšte ne šteti, kao što ni starost ne koristi kada nema razuma i straha Božijeg? Da li ste poznali da ni svet, ni životna dela ne smetaju da se ispunjavaju zapovesti Božije, ukoliko postoji revnost i pažnja? Ni tihovanje, ni udaljavanje od sveta ne koristi ukoliko vladaju lenjost i nemar. Slušajući Davida i diveći mu se, svi mi govorimo: „Jedan je bio David i drugog sličnog nije bilo“. Pa ipak pogledajte, na mladiću se projavilo nešto veće nego na Davidu. David je primio svedočanstvo od Boga, pomazan je za cara, i proroka, dobio je Duha Svetoga i imao mnoga osvedočenja o Bogu. Kada je, pak, sagrešio, on je izgubio blagodat Svetoga Duha i proročki dar, budući udaljen od uobičajenog razgovora sa Bogom. I nije ni čudno što je, setivši se blagodati koju je izgubio, on opet od Boga zaiskao izgubljena dobra. Mladić ništa slično nije imao. On beše vezan svetskim delima, brinući se samo o vremenskom i nemajući vremena da pomisli o nečem višem od zemlje. Pa ipak, divnih li sudova Božijih! Čim je nešto malo čuo od svetog starca i pročitao tri poglavlja kod ave Marka, on je odmah nesumnjivo poverovao onome što je čuo i pročitao. I sa nepokolebivom nadom sproveo je on rečeno u delo. Uz malo delanje, koje je potom izvršio, on se udostojio da uzvisi um svoj na nebesa, te da podstakne na milost Majku Gospodnju. On je njenim molitvama umilostivio Boga i na sebe privukao blagodat Svetoga Duha, koja ga je osenila sa velikom silom. On se udostojio da vidi svetlost koju mnogi žele da vide, premda se malobrojni udostojavaju. Mladić nije držao duge postove, nije spavao na zemlji, nije nosio vlasenicu, nije izašao iz sveta telesno, već samo duhovno, tj. sa duševnim nastrojenjem. Uz neznatno bdenje, koje je vršio, on se pokazao višim od divnog Lota u Sodomu, ili, bolje rečeno, pokazao se kao anđeo u telu ljudskom, tj. beše čovek po vidljivosti, a anđeo po umnom ustrojstvu. Stoga se on i udostojio viđenja najslađe svetlosti mislenog Sunca pravde, Gospoda našeg Isusa Hrista, koja ga je uverila da će primiti i buduću svetlost. I pravedno je. Jer, njegova ljubav i srdačno prilepljivanje uz Boga učinili su ga izvansebnim, odvojivši njegov duh od ovog sveta, od vlastite prirode i od svih stvari. Oni su ga celog učinili svetlošću [koja dolazi od] Svetoga Duha, iako je živeo usred grada i upravljao celim domom, starajući se o robovima i slobodnima i čineći sve što ne neophodno za sadašnji život.
Rečeno je dovoljno u pohvalu mladića i za podsticaj da i vi dospete do slične ljubavi, podražavajući ga. Ili možda želite da vam kažem nešto drugo, još veće, što možda ni sluh vaš ne može da primi? Uostalom, šta može biti veće i savršenije od straha Božijeg? Naravno, nema ničega. Sveti Grigorije Bogoslov je rekao: „Početak mudrosti je strah Gospodnji. Jer, gde ima straha, ima i čuvanja zapovesti, a gde ima čuvanja zapovesti ima i očišćenja tela, tj. oblaka koji obavija dušu, ne dajući joj da čisto vidi Božansku svetlost. Gde ima očišćenja, ima i osijanja, a osijanje je ispunjenje božanstvene želje“. Govoreći navedeno, on je pokazao da je osvećenje Duhom beskrajni kraj svake vrline. Onaj ko je dostigao osvećenje Duhom, završio je sa svim čulnim i započeo svešću da prebiva jedino u duhovnom. Eto, bratijo moja, divota Božijih. I Bog izvodi na javu skrivene sluge svoje da bi ih podražavali dobroljubivi i blagi i da bi zlonaravni ostali bez odgovora. Oni koji se kreću u mnoštvu ljudi i život provode u svetskoj buri, imajući prilično ponašanje, svakako nalaze spasenje i Bog ih udostojava velikih dobara radi vere koju imaju prema Njemu. Stoga oni koji zbog svoje lenjosti i nemara ne nalaze spasenje u dan suda neće imati nikakvog opravdanja. Istinit je, dakle, Bog koji je obećao spasenje radi vere u Njega. Stoga, bratijo moja ljubljena, sažalite se na sebe i na mene, koji vas ljubim i mnogo puta prolivam suze zbog vas. Jer, milostiv i štedar Gospod je i nama naredio da budemo milostivi i štedri, te da se žalostimo zbog sebe i jedni zbog drugih. Verujte od sve duše u Gospoda, mrzite ovaj svet, kao što priliči, i nemojte da se brinete za njegova vremenska i isprazna dobra, nego pristupite Bogu i prilepite se uz Njega. Jer, još malo vremena, pa će doći kraj sveta i sadašnjeg života. I teško onima koji budu odlučeni od Carstva Božijeg. Mene guše suze i ja plačem i žalim iz sveg srca kada pomislim da mi bez razmišljanja, slično beslovesnim životinjama, iako imamo darežljivog i čovekoljubivog Vladiku (koji nam jedino zbog iskrene vere prema Njemu dariva velika i divna blaga koja prevazilaze i um, i sluh i očekivanja), svemu pretpostavljamo zemlju i zemaljsko, koje nam je, međutim, po štedrosti Božijoj, dato za upotrebu našeg tela. Ono, naime, treba da se hrani umereno, kako bi duša bez prepreka mogla da hodi ka nadsvetskom, sama se hraneći umnom hranom, koja ishodi iz blagodati Duha Svetoga, po meri njenog očišćenja i obnovljenja. Nas ljude je Bog stvorio slovesnim kako bi ga proslavljali, blagodarili mu i voleli ga zbog neznatnih dobara, koja nam daruje u sadašnjem životu, čime se udostojavamo da u budućem životu dobijemo velika i večna dobra. Teško nama, međutim, što ne samo što uopšte nemamo nikakvog staranja za buduće, već i za sadašnje ostajemo neblagodarni Bogu, upodobljavajući se demonima ili, bolje reći, postajući gori od njih. Stoga po pravdi zaslužujemo zaista i veće mučenje od njih. Jer, nama je više učinjeno negoli njima. Mi smo postali Hrišćani, dobili mnoštvo duhovnih darova, verujemo u Boga, koji je radi nas postao Čovek i pretrpeo stradanja i krsnu smrt kako bi nas izbavio od zabluda prelesti i greha. I šta bih rekao na sve? Teško nama. Mi samo na rečima verujemo u Boga, a delima ga se odričemo. Zar se Hristos ne priziva na svakom mestu, i u gradovima, i u selima, i u opštežićima, i na gorama? Ne nalaze li se Hrišćani svuda? Međutim, ispitaj, ukoliko ti izgleda opravdanim, te do tačnosti istraži da li ispunjavaju zapovesti Hristove. I zaista između mnogih hiljada i desetina hiljada sa teškoćom će se naći jedan koji je i na delu i na reči Hrišćanin. Nije li Hristos i Bog naš rekao: Ko veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti (Jn. 14, 12). Međutim, ko će se od nas usuditi da kaže: „Ja tvorim dela Hristova i ispravno verujem u Njega“. Ne vidite li, dakle, bratijo moja kako ćemo se u dan suda pokazati kao neverni i biti predati mukama, čak više negoli oni koji uopšte nisu znali za Hrista, tj. nevernici. Stoga je neophodno ili da budemo kažnjeni još teže negoli nevernici, ili da Hristova reč nije istinita (što je nemoguće).
Ja rečeno nisam naveo da bih nekome zasmetao da se udalji od sveta, niti da bih pretpostavio tihovateljski život usred sveta, nego da bih uverio sve koji će čitati moje reči da onaj ko želi da čini dobro, od Boga dobija silu da ga čini na svakom mestu – i usred sveta, i u tihovanju. Naprotiv, predmet moje reči treba još više da podstakne otšelništvo. Jer, ukoliko je onaj ko se kretao usred sveta i ko nikada nije pomišljao o odricanju od sveta, ni o oskudoljublju, ni o poslušnosti, dobio veliku milost od Boga samo što je od sve duše poverovao i prizivao Boga, utoliko će veća dobra, nadamo se, dobiti onaj ko je ostavio čitav svet i sve ljude, i ko je predao i sam svoj život na smrt radi zapovesti Božije, kao što je sam naredio. Uostalom, onaj ko sa nesumnjivom verom i velikim usrđem započne da čini dobra dela, ubrzo će osetiti korist koja od njih dolaze, te će sam poznati da svetsko staranje i prebivanje i kretanje usred sveta predstavljaju veliku smetnju za one koji žele da žive po Bogu. Ono što se desilo sa mladićem jeste nešto divno i neobično. Mi, međutim, nismo čuli da se desio neki drugi sličan slučaj. Međutim, čak i da se desio ili da će se desiti, oni treba da znaju da će ubrzo izgubiti dobijeno blago ukoliko se ne udalje od sveta.
O pomenutom mladiću ja sam potom od njega samoga saznao još nešto. Sreo sam ga kada je već bio postao monah i u monaškom životu proveo tri ili četiri godine. Beše mu trideset dve godine. Ja sam ga znao veoma dobro, s obzirom da smo od mladosti bili drugovi i vaspitavali se zajedno. Stoga mi je on i rekao: „Posle divnog viđenja i izmene koja se desila na meni, prošlo je nekoliko dana i sa mnom su se desila mnoga svetska iskušenja. Ja sam za vreme skrivenih dela po Bogu, koja sam obavljao, primetio da postepeno gubim ono dobro, usled čega sam silno zaželeo da se udaljim od sveta i da u usamljenosti ištem Hrista, koji mi se javio. Jer, ja verujem, brate, da je On i blagoizvoleo da mi se javi kako bi me, nedostojnoga, uzeo sebi, odvojivši me od čitavog sveta. Međutim, ja rečeno nisam odmah mogao da ispunim, usled čega sam postepeno zaboravio sve što sam ti ispričao i upao u savršeno pomračenje i neosetljivost. Ja se uopšte više nisam sećao onoga što sam ti ispričao, ni maloga, ni velikoga, čak ni najmanjeg pokreta misli ili čula. Uskoro sam upao u još veća zla negoli ranije, došavši do stanja u kome se činilo da nikada nisam ni čuo reči Hristove, niti ih shvatao. Čak sam i na svetoga koji mi beše dao malu zapovest i knjižicu svetoga Marka gledao kao na nekog slučajnog čoveka, uopšte ne pomišljajući na ono što sam video u vezi sa njim. Ja ti pričam podrobno kako bi znao u kakvu sam dubinu, jadni, upao zbog svog nemara i kako bi se zadivio neizrecivoj blagosti Božijoj, koja se kasnije na meni projavila. Ne umem ti reći kako su bez mog znanja u mom bednom srcu ostali ljubav i vera prema onom svetome starcu. Ja mislim da se radi njih posle dosta vremena čovekoljubivi Bog, po njegovim molitvama, smilovao na mene i izvukao me iz prelesti i istrgao iz dubine zla. Ja nedostojni se nisam sasvim udaljavao od starca. Nalazeći se u gradu, ja sam često odlazio kod njega u keliju, ispovedajući mu šta se desilo sa mnom i ne ispunjavajući, nesavesni, njegove zapovesti. Sada, pak, kao što vidiš, milostivi Bog je prezreo mnoštvo mojih grehova i ustrojio da postanem monah kod samog starca. I ja nedostojni sada stalno prebivam sa njim. I tek posle velikog truda i obilnih suza, posle odlučnog odvajanja i udaljavanja od sveta, pri savršenoj poslušnosti i odsecanju vlastite volje, te mnogih drugih dela i načina strogog samoumrtvljavanja i pri nezadrživom stremljenju ka dobru, ja sam se opet udostojio da vidim, makar i na neki primračan način, malu svetlost od Božanstvene svetlosti. Ipak, viđenje koje bi bilo slično nekadašnjem ja se sve do sada nisam udostojio da vidim“.
I mnogo drugo slično on je meni govorio. Ja, pak, kukavni, slušajući njegove svete reči, pomišljah kako je sav bio ispunjen Božanstvenom blagodaću, i kako je bio mudar, premda se nije učio spoljašnjoj mudrosti. Stičući poznanje iz dela i opita, on je dobio najtačnije shvatanje duhovnih stvari. Stoga sam ga zamolio da mi kaže kakva je zapravo vera neophodna za sticanje divnih javljanja, te da mi sve napiše kao učitelj. On je odmah počeo da mi govori, ne olenjivši se ni da mi napiše ispričano. No, da ne bih neumereno odužio sadašnju reč, ja ću i u drugim slovima napisati ponešto, na radost i sladost onih koji vole da sa verom čitaju slične spise.
Dakle, molim vas, bratijo moja, potecimo sa usrđem putem zapovesti Hristovih, te se lica naša neće postideti. Onome ko sa trpljenjem kuca, Gospod otvara dveri Carstva svoga, po obećanju svome, i onome ko ište, On daje Duha Svesvetoga. I nije moguće da onaj ko ište iz sve duše Njega ne nađe i ne obogati se Njegovim darovima. I vi ćete nesumnjivo od Njega dobiti divna dobra, koja je pripremio onima koji ga ljube – ovde delimično, kao što ukaže duhovna mudrost, a u budućem veku svecelo, sa svima svetima od veka u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome slava u vekove vekova. Amin.
 

O TRI NAČINA PAŽNJE I MOLITVE
 
Postoje tri načina pažnje i molitve, kojima se duša uzvisuje i napreduje, ili, pak, pada i gine. Onaj ko pomenuta tri načina upotrebljava u svoje vreme i dolično, svakako uspeva, a onaj ko ih upotrebljava nerazumno i van vremena, svakako pada. Pažnja mora da bude nerazlučno povezana sa molitvom, kao što je telo nerazdvojno od duše. Pažnja treba da ide napred i da čuva od neprijatelja, kao neki stražar. Neka ona prva stupa u borbu sa grehom i suprotstavlja se zlim pomislima koje ulaze u dušu, a za njom neka sledi molitva, koja istrebljuje i odmah ubija sve zle pomisli, sa kojima je najpre vodila borbu pažnja. Jer, sama pažnja njih ne može uništiti.
Od borbe pažnje i molitve (sa pomislima) zavisi život i smrt duše. Ukoliko pažnjom molitvu čuvamo čistom, mi napredujemo, a ukoliko nismo pažljivi i ne čuvamo je čistom, već je ostavljamo nezaštićenom (usled čega se skrnavi zlim pomislima), mi smo ništavni i neuspešni.
Dakle, pošto postoje tri načina pažnje i molitve, treba da pokažemo odlike svakog od njih, kako bi onaj ko želi da se spase izabrao ono bolje.
 
a) O prvom načinu pažnje i molitve
Naročito svojstvo prvog načina se sastoji u [nastojanju] da se, pri stojanju na molitvi ka nebu podižu ruke, i oči i um. U umu treba da su božanstvene pomisli. On treba da zamišlja nebeska dobra, anđelske činove i obitelji svetih. Ukratko, sve što se nalazi u Božanstvenim Pismima treba sabirati u um i za vreme molitve razmišljati o njemu, podstičući svoju dušu na želju i ljubav prema Bogu. Ponekad on izliva i suze i plače. (Eto prvog načina pažnje i molitve).
Pri pomenutom načinu (molitve, ukoliko se samo na njemu zaustavi), čovek postepeno počinje da se nadima u srcu svome, bez da primećuje. Njemu se čini da ono što se sa njime dešava jeste dejstvo blagodati Božije na njegovu utehu. I on moli Boga da ga udostoji da svagda prebiva u navedenom delanju. (misliti, pak, na navedeni način o pomenutom načinu molitve) jeste znak prelesti. Jer, dobro više nije dobro ukoliko ne biva na dobar način i kao što priliči.
Ukoliko sličan čovek stupi na krajnje tihovanje (tj. postane tihovatelj, ili zatvornik), teško će moći da izbegne skretanje sa uma (tj. naći će se u krajnjoj opasnosti od rečenoga). Čak i da ne skrene sa uma, on neće biti u stanju da stekne vrline i bestrašće. Na istom putu stoje i prelešćuju se i oni koji vide svetlost telesnim očima, osećaju miris čulom mirisa, slušaju glasove svojim ušima i slično. Neki od njih su pobesneli i lutaju iz mesta u mesto. Drugi su se prelestili, primivši đavola, koji se preobrazio i javio u vidu anđela svetlosti. Oni rečeno nisu shvatili, te su ostali neispravljeni do kraja, ne hoteći da poslušaju savet nekog brata. Neki su se čak sami lišili života, podstaknuti đavolom. Neki su se bacili u provaliju, a neki udavili. I ko može izreći bezbrojne razne prelesti, kojima ih vara đavo.
Iz rečenoga svaki razumni čovek može shvatiti kakva šteta proizilazi od prvog načina pažnje i molitve (ukoliko se bude smatrao poslednjim stupnjem savršenstva u molitvi). Čak i da se desi da ne postrada ni od jednog navedenog zla o kojima smo čuli, zbog života sa bratijom (s obzirom da su u opasnosti naročito oni koji žive usamljeno), onaj ko upotrebljava navedeni način će čitav svoj život provesti bez napretka (u duhovnom životu).
 
b) O drugom načinu pažnje i molitve
U drugom načinu se um svodi u unutrašnjost, odvajajući se od svega čulnoga. Čovek čuva svoja čula i sabira sve svoje pomisli kako ne bi lutale po ispraznim stvarima ovoga sveta. On čas ispituje svoje pomisli, čas proniče u reči čitane molitve, čas vraća nazad svoje misli, ukoliko ih je zarobio đavo, zanevši ih ka ispraznom i rđavom, čas se sa velikim trudom i samoprinuđavanjem napreže da dođe do samog sebe, ukoliko je bio nadvladan i pobeđen nekom strašću. Naročita osobina pomenutog dela jeste njegovo dešavanje u glavi: misli se bore sa mislima.
Imajući navedeni podvig i borbu sa samim sobom, on nikada ne može da miruje u sebi, ne nalazeći vremena da se bavi delom vrlina, kako bi dobio venac pravde. I sličan čovek liči na onoga ko vodi borbu sa svojim neprijateljima noću u tami. On čuje glasove svojih neprijatelja i prima udarce od njih, ali ne može jasno da vidi ko su, odakle su došli i kako i zašto ga udaraju. Jer, on sam prebiva u glavi, a zle pomisli izlaze iz srca. On ih i ne vidi, s obzirom da ne pazi na srce. Tama koja je u njegovom umu i bura koju ima od pomisli u njemu izazivaju štetu (tj. ne daju mu da vidi u čemu je stvar). I on nema načina da izbegne svoje neprijatelje, demone i poraz od njih. On, nesretni, uzalud preduzima trud, pa čak i potpuno gubi svoju nagradu stoga što je, ni sam ne primećujući, nadvladan taštinom, umišljajući da ispravno pazi na sebe. On u svojoj gordosti prezire druge i osuđuje ih, dok sebe hvali, maštajući da je dostojan da bude pastir slovesnih ovaca i da rukovodi druge. On liči na slepoga koji se laća da vodi druge slepce.
Eto drugog načina (pažnje i molitve). Onaj ko želi da se spase treba da zna za štetu koju on izaziva u duši i da dobro pazi na sebe. Uostalom, on je bolji od prvog, kao što je noć sa mesečinom bolja od tamne noći, tj. noći bez mesečeve svetlosti.
 
v) O trećem načinu pažnje i molitve
Treći način je zaista divan i neobjašnjiv. Onima koji ga ne znaju iz iskustva, on je čak neverovatan. Oni ne veruju da slična stvar postoji pa delu. U stvari, u naša vremena pomenuti način pažnje i molitve ne sreće se kod mnogih, već samo kod malobrojnih. Meni se čini da je navedeno blago od nas pobeglo zajedno sa poslušnošću. Onaj ko ima savršenu poslušnost prema svom duhovnom ocu postaje bezbrižan prema svemu, s obzirom da je jednom za svagda svoju tugu prebacio na svog duhovnog oca. Stoga, budući daleko od svakog svetskog pristrašća, on postaje sposoban da bude veoma revnostan i nelenjivi delatelj trećeg načina molitve, ukoliko uostalom naiđe na istinskog duhovnog oca, koji sam nije u prelesti. Onaj, dakle, ko je sebe posvetio Bogu i svu svoju tugu prebacio na Njega i na duhovnog svog oca, iz istinske poslušnosti prestavši da živi sopstvenim životom i da tvori svoju volju, umrevši za svaku svetsku pristrasnost i za svoje telo, može li biti pobeđen i savladan nekom privremenom stvari? Ili, kakvo on može imati staranje i brigu? Stoga trećim načinom pažnje i molitve, praćenim poslušnošću, bivaju uništene i rasejane sve zamke i lukavstva koje upotrebljavaju demoni da bi povukli um na mnoge i raznovrsne pomisli. Budući slobodan od svega, um pomenutog čoveka ima vremena da bez ikakve smetnje ispituje pomisli koje mu nanosi demon, te da ih sa velikom lakoćom odgoni, čistim srcem prinoseći svoje molitve Bogu. Eto početka istinskog (duhovnog) života. Oni koji ne postavljaju rečeni početak, u stvari se, ni sami ne znajući, uzalud trude.
Početak trećeg načina se ne sastoji u gledanju na nebo, u podizanju svojih ruku uvis, u držanju svog uma u onome što je na nebu (što inače pripada prvom načinu i nije daleko od prelesti), niti u čuvanju čula umom, pri čemu se sva pažnja usmerava [na spoljašnjost], dok se ne gleda na unutrašnju duhovnu borbu, koju izazivaju neprijatelji (što inače predstavlja nadležnost drugog načina). (Onaj ko ga upotrebljava pada u ropstvo demonima, ne mogući da se osveti svojim porobljivačima. Njega neprijatelji neprestano napadaju i javno, i tajno, čineći ga taštim i gordim).
Ti, pak, ljubljeni, ukoliko hoćeš da se spaseš, počni delo na sledeći način: nakon (utvrđenja u srcu) savršenog poslušanja (kakvo, kao što smo rekli, treba da imaš prema svom duhovnom ocu), ti sva svoja ostala dela treba da vršiš sa čistom savešću, tj. kao da se nalaziš pred licem Božijim. Jer, bez poslušanja ni savest ne može biti čista. Svoju savest treba da čuvaš čistom u trojakom smislu: u odnosu prema Bogu, u odnosu prema duhovnom ocu i drugim ljudima i u odnosu prema (životnim) stvarima i predmetima sveta.
U odnosu prema Bogu ti treba da čuvaš svoju savest čistom, ne dozvoljavajući sebi da činiš ništa od onoga što znaš da bi mu bilo neugodno i neprijatno.
U odnosu prema duhovnom ocu ne treba da činiš ni manje, ni više od onog što ti zapoveda, hodeći po njegovim namerama i njegovoj volji.
U odnosu prema drugim ljudima čuvaj svoju savest čistom, ne dozvoljavajući sebi da činiš nešto što sam mrziš i što ne želiš da tebi čine.
U odnosu prema stvarima, tj. prema hrani, piću i odelu, treba da čuvaš svoju savest čistom, svagda ih dolično upotrebljavajući.
Ukratko, sve čini kao da si pred licem Božijim i ni u kom slučaju nemoj dozvoliti da te izobličava ili ranjava savest tvoja, tj. da nešto ne činiš dobro.
Čineći rečeno, ti ćeš ravnati istinsku i nezabludivu stazu ka trećem načinu pažnje i molitve, koji se sastoji u sledećem: um treba da čuva srce (s obzirom da je naročita osobina trećeg načina molitve boravljenje u srcu) dok se moli, neizlazno se nalazeći u njemu i iz njegove dubine uznoseći molitve Bogu. (U rečenome je sve. Trudi se dok ne okusiš Gospoda). A kada, najzad, unutar srca okusi i čulima iskusi da je Gospod blag, naslađujući se (pri čemu trud pripada nama, a okušanje – dejstvu blagodati u smirenom srcu), um više neće hteti da se udaljuje od srdačnog mesta (govoreći reči apostola Petra: Dobro nam je ovde biti – Mt. 17, 4) i već će stalno gledati unutar srca, neishodno u njemu boraveći i odgoneći pomisli koje seje đavo. (Eto doličnog trećeg načina pažnje i molitve). On većim delom izgleda težak i teskoban onima koji nemaju nikakva saznanja o njemu. Međutim, oni koji su iskusili sladost koju pruža i nasladili se njime u dubini svoga srca, zajedno sa božanstvenom Pavlom uzvikuju: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim. 8, 35).
Slušajući Gospoda kako govori da iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule… koje pogane čoveka (Mt. 15, 19-20), i slušajući kako Jevanđelje na drugom mestu zapoveda da čistimo unutrašnjost zdele, kako bi i spoljašnjost bila čista (Mt. 23, 26), sveti oci naši su ostavili svako drugo duhovno delo i počeli da se svecelo podvizavaju u njemu jedinom, tj. u čuvanju srca, budući uvereni da će zajedno sa njim lako steći i svaku drugu vrlinu, dok bez njega ne mogu da se utvrde ni u jednoj. Pomenuto delanje su neki od otaca zvali srdačnim tihovanjem, drugi – pažnjom, treći – trezvoumljem i protivrečenjem (pomislima), četvrti – razmatranjem pomisli i čuvanjem uma. Oni su se svi prvenstveno u njemu upražnjavali, preko njega se udostojivši da prime božanstvene darove. Njega je podrazumevao i propovednik, kad je govorio: Veseli se, mladiću, u mladosti svojoj i u putevima srca svoga hodi neporočan (Prop. 11, 9) i čist, udaljujući srce svoje od zlih pomisli. O istome govori on i na drugom mestu: Ukoliko naiđe na tebe prilog đavolski, nemoj mu dozvoliti da uđe u mesto tvoje (Prop. 10, 4), misleći na srce. I Gospod nam govori u Svetom Jevanđelju: Nemojte maštati [nemojte se uznemiravati] (Lk. 12, 29), tj. nemojte se nositi umom svojim tamo-amo. I na drugom mestu On govori: Blaženi siromašni duhom (Mt. 5, 3), tj. blaženi su oni koji u svom srcu nisu stekli nikakvu pristrasnost prema svetu, ostajući siromašni u svetskim pomislima. I svi sveti oci su mnogo pisali o rečenome. Ko hoće neka čita njihove spise i videće. Neka pročita spise Marka Podvižnika, svetog Jovana Lestvičnika, prepodobnog Isihija, Filoteja Sinajskog, ave Isaije, Varsanufija Velikog i mnogih drugih.
Jednom rečju, onaj ko ne pazi na sebe i ne čuva svoj um ne može da ima čisto srce, kojim bi se udostojio da vidi Boga. Onaj ko ne pazi na sebe ne može da bude siromašan duhom, ne može da se skrušava i da plače, ne može da bude tih i krotak, ni da gladuje i žeđuje za pravdom, da bude milostiv, ili mirotvorac, niti da podnese gonjenje za pravdu. Uopšte, on ne može da stekne vrline ni na koji drugi način, izuzev pomenute pažnje. Stoga više od svega treba da uložiš staranje kako bi se na vlastitom iskustvu uverio u ono što ti govorim. Ukoliko želiš da naučiš kako se njime treba baviti, reći ću ti sledeće.
Tri stvari treba pre svega da čuvaš: bezbrižnost u odnosu na sve, čak i dozvoljeno, a ne samo na nedozvoljeno i isprazno, ili umrtvljenost za sve, čistu savest u svemu, kako te uopšte ni u čemu ne bi izobličava i savršenu bespristrasnost, kako ti se pomisao ne bi priklanjala ni jednoj svetskoj stvari. Stoj sa svojom pažnjom unutar sebe (u srcu, a ne u glavi)[1] U njemu imajući svoj um, staraj se da na svaki način nađeš mesto srca kako bi, našavši ga, već svecelo u njemu prebivao. Podvizavajući se u rečenome, um će naći mesto srca. Rečeno će se desiti kada blagodat da sladost i molitvenu toplinu. Od pomenutog trenutka pa ubuduće, ma sa koje strane da nikne i pokaže se neka pomisao, um je, pre nego što uđe unutra i pomisli se ili predstavi, smesta progoni i uništava imenom Isusovim, tj. [rečima] Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Ubuduće um čovečiji stiče zlobu i mržnju prema demonima, podižući na njih neprestanu borbu i poražavajući ih. Ostalo, što obično sledi za rečenim delanjem, ti ćeš sam uz Božiju pomoć iz opita poznati, posredstvom pažnje uma i u srcu držeći Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Neko od otaca je rekao: „Sedi u svojoj keliji. Ona će te svemu naučiti“.
Pitanje: Zbog čega prvi i drugi način pažnje i molitve ne mogu pružiti rečeno?
Odgovor: Stoga što ih mi ne upotrebljavamo dolično. Poredeći načine sa nekom lestvicom od četiri stepenika, sveti Jovan Lestvičnik govori: „Jedni ukroćuju strasti i smiravaju se, drugi pevaju, tj. mole se ustima, jedni upražnjavaju umnu molitvu, a drugi ushode do umozrenja. Oni koji preduzimaju da se penju po navedenim stepenicama ne počinju od vrha da bi silazili naniže, nego od nižih idu ka višim, tj. najpre stupaju na prvu, pa na drugu, zatim na treću i najzad na četvrtu. Onaj ko želi da se od zemlje popne na nebo treba da ide sledećim načinom: najpre treba da se podvizava umom i ukroti strasti, zatim da se upražnjava u psalmopojanju (tj. da se moli ustima, usled čega će se umanjiti strasti, a samo moljenje će po prirodi doneti zadovoljstvo i sladost jeziku, uračunavajući se u [delo] ugodno Bogu), potom treba da se moli umno i najzad da ushodi do umozrenja. Prvo je svojstveno početnicima, drugo – naprednima, treće – onima koji pristupaju poslednjim stupnjevima napretka, a četvrto – savršenima“.
Početak je, dakle, umanjivanje i ukroćavanje strasti. One se, pak, umanjuju jedino čuvanjem srca i pažnjom. Jer, Gospod naš govori da iz srca izlaze zle pomisli, koje skrnave čoveka. U njemu su i neophodni pažnja i čuvanje. Kada se strasti, kroz suprotstavljanje srca, potpuno umire, um dolazi do čežnje prema Bogu i ište Njegovu blizinu, usled čega umnožava molitvu i prvenstveno u njoj provodi vreme. Od čežnje za Bogom i molitve um postaje krepak i odgoni sve pomisli koje nailaze da uđu u srce, poražavajući ih molitvom. I nastaje borba. Zli demoni ustaju sa velikim šumom i posredstvom strasti izazivaju metež i buru u srcu. Međutim, imenom Isusa Hrista sve se uništava i raspršava, kao vosak u ognju. Doduše, i izgnani i izašavši iz srca, oni se ne uspokojavaju, nego opet pokušavaju za pomute um izvana kroz čula. Um, međutim, vrlo brzo dolazi sebi i počinje da oseća tišinu koja se obično u njemu nalazi, budući da oni nemaju sile da pomućuju samu njegovu dubinu, već samo površinu. Ipak, um ne može da se sasvim izbavi od borbe i da ne bude napadan od zlih demona. Rečeno je dostojanstvo savršenih, koji su se svecelo odvojili od svega i neprestano prebivaju u srdačnoj pažnji. Dakle, onaj ko sve po redu prolazi i u svoje vreme, nakon što očisti srce od strasti može svecelo da se preda psalmopojanju. Suprotstavljajući se pomislima i na nebo pogledajući čulnim očima, on može da ga sagledava i umnim očima duše, zaista se moleći čisto, kao što dolikuje. Uostalom, treba retko gledati na nebo čulnim očima iz straha od zlih demona, koji se nalaze u vazduhu i koji se i nazivaju vazdušnim stoga što u vazduhu izazivaju mnogorazlične prelesti. A mi treba da smo pažljivi. Bog od nas zahteva jedno, tj. da naše srce bude čisto putem pažnje. A zatim će već biti po reči apostola: Ako je koren svet, i grane su (Rim. 11, 16). Onaj, pak, ko nije u rečenom stanju, kao što smo rekli, a počne da podiže oči i um svoj na nebo, te da zamišlja nešto misleno, svakako će da ugleda nešto izmaštano i lažno, a ne istinito s obzirom da mu srce nije čisto. Stoga prvi i drugi način pažnje i molitve, kao što smo više puga rekli, čoveka ne dovodi do napretka. Želeći da sagradimo kuću, mi ne postavljamo najpre krov, a potom temelj. Nešto slično nije moguće, već najpre postavljamo temelj, potom gradimo kuću i najzad postavljamo krov. Slično treba da postupamo i u duhovnim stvarima: najpre treba da postavimo temelj (tj. da čuvamo srce i izgonimo strasti iz njega), potom treba da gradimo duhovni dom (tj. da progonimo metež koji u nama podižu zli duhovi posredstvom spoljnjih čula, navikavajući se da brzo presecamo borbu) i najzad da položimo i krov (tj. savršeno odvajanje od svega kako bismo se svecelo predali Bogu), čime završavamo svoj duhovni dom u Hristu Bogu, kome slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dalje pisac ukazuje na izvesne spoljašnje načine koji poneke izazivaju i odbijaju od dela, dok kod drugih iskrivljuju samo delanje. S obzirom da navedeni načini bez rukovoditelja mogu da budu praćeni neželjenim posledicama i budući da predstavljaju samo pomoć za unutrašnje delanje, ništa suštinski ne dodajući, mi ih izostavljamo. Suština dela je sticanje navike da se stoji umom u srcu, u čulnom srcu, premda nečulno. Um iz glave treba svesti u srce i u njega ga usaditi. Neki od staraca je rekao da um treba spojiti sa srcem. Kako rečeno postići? Išti i naći ćeš. Najlakše će se postići hođenjem pred Bogom i molitvenim trudom, naročito odlaženjem u crkvu. Ipak, treba se sećati da je naš samo trud, dok je delo, tj. sjedinjenje uma sa srcem, dar blagodati koji Bog daruje kada i kako hoće. Najbolji primer je Maksim Kapsokalivit.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *