NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SABRANO IZ SVETIH OTACA

O PAŽNJI I MOLITVI
 
1. Svo staranje podvižnika treba da je obraćeno na [napor] da viši deo duše ne bi bio unižen ustajanjem nižih slastoljubivih pohota. Jer, kako bi duša slobodnim okom mogla da pogleda na srodnu joj mislenu svetlost ukoliko je prilepljena uz niske telesne strasti? Stoga se ponajpre treba podvižnički držati uzdržanja (tj. bezbednog čuvara zdravoumlja [čistote]), vladalačkom umu ne dozvoljavajući da se kreće među nečistim pomislima. Neophodno je, takođe, starati se o unutrašnjem čoveku kako bi um bio nerasejan i bio prilepljen uz slavu Božiju kao poslednji cilj, kako bismo izbegli sud Gospodnji, koji kaže: Teško vama…što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja (Mt. 23, 27-28). Stoga je neophodan svaki zakoniti podvig i u srcu, i u rečima, i na delu kako blagodat Božiju ne bismo dobili uzalud.
2. Vosak prima obraz oblika u koji se izliva ili pečata koji se u njega pritiska. I mi svoga unutrašnjeg čoveka treba da obrazujemo učenjem Gospoda našeg Isusa Hrista, na delu ispunjavajući ono što je Pavle rekao: Jer, svukoste staroga čoveka sa delima njegovim i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol. 3, 9-10). Starim čovekom on naziva sve pojedinačne grehe i oskrnavljenja. On govori da svog unutrašnjeg čoveka treba da obrazujemo u novom životu (Rim. 6, 4) sve do same smrti, kako bismo postali dostojni da kažemo: A ne živim više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2. 20). Stoga nam je neophodno veliko staranje i neuspavljiva briga kako ne bismo, dejstvujući protivno zapovesti, bili lišeni velikog ploda i potpali pod strašnu pretnju. Kada đavo pokuša da nas napadne, kada počne sa velikom silom svoje pomisli, kao neke raspaljene strele, da pušta na tihujuću i umirenu dušu, iznenada je zapaljujući, te čineći da zadugo ostaje teško izgladivo sećanje na ono što je jednom uneo, mi sa najvećim trezvoumljem i napregnutošću treba da se odupremo njegovim napadima kako bi ga sasvim izgladili, slično borcu koji sa marljivom pažnjom i brzim pokretima tela odbija napade protivnika. Ipak, prvenstvo u navedenom delu treba davati molitvi i prizivanju pomoći odozgo u presecanju borbe i odbijanju strela. Rečenome nas i sveti Pavle uči, govoreći: A iznad svega uzmite štit vere… i svakom molitvom… molite se (Ef. 6, 16).
3. Kada duša, umanjivši sabranost i napregnutost misli, počne u sebe da unosi neka sećanja o predmetima, neiskusna i neopitna pomisao se ustremljuje na pomenute predmete. I zanimajući se samo njima, ona jednu prelest zamenjuje drugom u dugom nizu, da bi najzad upala u sramne i neprilične pomisli. Pomenutu nebrigu i raspuštenost duše treba brzo ispravljati, uzvodeći um ka marljivoj i napregnutoj pažnji i prinuđujući ga da se smesta zanima dobrim predmetima. Jer, pravi mudroljubac ili istinski mudri čovek telo ima kao stanište duše i bezbedno mesto pribegavanja bilo da se nalazi na trgu i na prazničnom slavlju, bilo na gori i na polju ili usred ljudske gužve. On svagde vidi sebe u svom vlastitom manastiru, sabirajući um u sebe i mudrujući o onome što mu priliči. I onaj ko sedi u keliji može pomislima da luta napolje, kao što i onaj na trgu može da bude trezvouman kao u pustinji, nalazeći se u sebi i jedino misleći na Boga, ne primajući utiske koji u gomilama nastupaju na dušu kroz čula od čulnih stvari.
4. Onaj ko pristupa Telu i Krvi Hristovoj, u spomen Njega koji je za nas umro i vaskrsao, treba ne samo da je čist od svake skverni tela i duha (kako ne bi jeo i pio sebi na osudu), već i da na delu pokazuje da ispunjava volju Onoga ko je za nas umro i vaskrsao, tj. ne samo da je čist od greha, već i da je umro za greh, za svet i za sebe, živeći jedinome Bogu.
5. Neke od poročnih pomisli nikada ne ulaze u dušu ukoliko krepkom ogradom ogradimo sebe. Neke se rađaju i rastu unutra ukoliko se olenjimo, ali se odmah suše i nestaju ukoliko se spoznaju. Neke se rađaju, rastu i prelaze u rđava dela, razarajući svo zdravlje naše duše ukoliko se nađemo u velikoj lenjosti i nemaru. Međutim, blažen je onaj ko nikada ne prima rđave pomisli. Iza njega se nalazi onaj ko, i kada se desi da uđu rđave pomisli, ne dozvoljava da se u njemu duže zadrže kako ne bi oskrnavile pašnjak duše i kako je ne bi učinile nepriličnom. Međutim, ukoliko se i do rečenoga prostre naš nemar, ipak postoji uteha (tj. zbog čovekoljublja Božijeg nemarni ne treba da očajava). Postoje mnogi lekovi za navedene rane koje je pripremila [Njegova] neizreciva blagost.
6. Molim te, dok si u telu nemoj davati na volju svome srcu. Zemljoradnik ne može da veruje ni jednom plodu koji se javi na njegovom polju s obzirom da ne zna šta će se sa njime desiti pre nego što ga zatvori u svoju žitnicu. Ni čovek ne može da daje na volju svome srcu sve dok je dah u njegovim nozdrvama stoga što ne zna kakva strast se može izroditi iz njega i da li će biti u stanju da se izbori sa njom. Rečeno utoliko pre ne treba da dopušta monah sve do poslednjeg svog izdisaja, već svagda treba da vapije Bogu za milost i da se bori, ukoliko želi da dobije Carstvo nebesko.
7. Verovatno znajući da onaj ko se nerasejano moli Bogu može mnogo da učini, lukavi žuri da na svaki način, i ispravan i neispravan, raseje njegov um. Znajući, pak, za [namere našeg neprijatelja], mi treba da se na svaki način naoružamo protiv njega. Stojeći na molitvi i preklanjajući kolena, mi ne treba da dozvolimo da u naše srce uđe ni jedna pomisao, ni bela, ni crna, ni desna, ni leva, ni pisana, ni nepisana. Jedino treba da [smo otvoreni] za umoljavanje Boga i za prosvećenje i oblistanje koje na um silazi sa neba.
8. Neophodan je veliki podvig i mnogo vremena prebivanja u molitvi da bi se steklo nesmućeno ustrojstvo uma, tj. neko drugo unutrašnje srdačno nebo, u kome obitava Hristos, kao što govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama (2. Kor. 13, 5). Onaj ko želi svoj um da vidi u pomenutom stanju treba da se čuva od svih pomisli. I njegov um će sebe videti kao safir koji je sličan nebeskom safiru. Um neće u sebi ugledati mesto Božije ukoliko ne bude iznad svih pomisli o stvarima. On se, pak, neće uzdići iznad njih ukoliko sa sebe ne svuče strasti koje ga vezuju za čulne stvari kroz pomisli. Strasti će on izagnati vrlinama, a gole (bestrasne) pomisli o stvarima – duhovnim umozrenjem. Rečeno, će, pak, dobiti kada se pojavi njegova svetlost.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *