NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

GOSPODIN KALISTOS TILIKUDIS

O TIHOVATELJNOM TRVENJU
 
1. Pokajanje je nemoguće bez tihovanja. Čovek se ne može dotaći čistote bez usamljeništva [otšelništva]. Čovek se ne može udostojiti umozrenja Boga i molitvene besede sa Njim ukoliko se viđa sa ljudima i razgovara sa njima. Stoga oni koje je obuzela brižljiva želja da se pokaju zbog svojih pregrešenja, da se očiste od strasti i dostignu i okuse umozrenje Boga (što je vrhunac i cilj onih koji žive po Bogu i zalog večnog Božijeg nasleđa), na sve načine traže tihovanje, udaljavanje od ljudi i usamljeništvo, smatrajući ih najkorisnijim delom za sebe, što svakako treba da prati i dolično raspoloženje i nastrojenje.
2. Početak njihovog delanja u tihovanju jeste plač, samoosuđivanje i samouniženje. Od njih plač postaje još čistiji. Potom se vrše bdenja, stojanje, uzdržanje i telesni trud, čiji vrhunac predstavljaju potoci suza koje toče oči i smireno umovanje u skrušenosti srca. Eto kako oni paze na svoje očišćenje i kako delatno uspevaju u njemu. Konac svih napora jeste tišina pomisli, a početak – izlivanje suza.
3. Nakon rečenoga um već na uobičajeni način počinje da razmatra prirodu stvari, da primećuje umetnost Božiju, da shvata Božansku misao i da u svemu prepoznaje trag Božije sile, premudrosti, blagosti i svega što se obično u Bogu sagledava [umozri]. On ulazi u tajne Pisma i okuša od natprirodnih dobara, naslađujući se nadsvetskim krasotama i postajući primalac Božanske ljubavi. Stoga se on obuzima ljubavlju, raduje i veseli, dostigavši vrhunac vrline, tj. ljubav prema Sazdatelju svega, izbegavajući svaku prelest i podozrenje. On jedino trpi sablažnjive napade i neumesne grehovne pokrete iz mnogih razloga, budući [kao čovek] sklon promeni.
4. On treba da se ispravlja i da od sebe odgoni očajanje, okriljujući se nadom na Božije čovekoljublje u dostizanju božanstvenih dobara, prebivajući u suzama, u molitvi i u drugim pomenutim dobrim delanjima. [Čovek] treba da se po mogućnosti naslađuje rajem ljubavi prema Bogu, ne gledajući ni na oblik, ni na širinu, ni na izgled, niti na bilo šta uopšte, već samo na suze, na tišinu pomisli i ljubav Božiju. Eto kako se čovek drži nezabludivog puta, obrazujući zalog spasenja umerenoumne, trezvoumne i molitvene duše u Hristu Isusu, Gospodu našem.
5. Dok sediš u keliji, neka tvoj um ima smelost prema Bogu u svom smirenju. Neka se on drži smirenja zbog svoje bede i ništavnosti, a smelosti – zbog ogromne Božije ljubavi i nezlobivosti, koje ima prema ljudima. Duša se uzvodi ka pobožnom poštovanju Boga ukoliko se, i pored svesti o svojoj grešnosti, usuđuje da mu pristupa zbog Njegovog čovekoljublja. Stoga svešteni Pavle zapoveda, govoreći: Stoga pristupajmo smelo prestolu blagodati (Jev. 4, 16). I zaista, smelost prema Bogu jeste neko oko ili krilo molitve, ili neka divna molitvena sveza. Ne radi se o samomnenju [čoveka] da je dobar i dostojan, već o njegovom ushođenju u božanstvenoj nadi, koja je podsticana pomišlju na neizrecivo čovekoljublje, ljubav i nezlobivost Božiju prema nama. Stoga se moli sa smelim nastrojenjem, sa smirenim razmišljanjem, hraneći se dobrom nadom na Boga, kao što je rečeno, u Hristu Isusu, Gospodu našem.
6. Ti treba svagda da se držiš onoga što smirava telo i što um oslobađa od svega što ga veže i ugnjetava. Evo na šta mislim: umereno jelo, lako piće, kratak san, stojanje na molitvi prema mogućnostima, preklanjanje kolena sa smirenim izgledom, bedna odeća, umeren govor samo po potrebi, gledanje u zemlju i sve drugo što može da ukroćava telo. Ujedno treba uspostaviti i podstrek uma na delatnost i pobuđivanje srca na prilepljivanje uz Boga. Ja mislim na čitanje Svetog Pisma i njegovih svetih tumača, na umereno i razumno psalmopojanje, na razmišljanje o pročitanom iz Pisma i o divnim stvarima koje se vide u tvorevini, na usnu molitvu sve dok je blagodat Duha dejstveno ne pokrene iz srca. I već će [nastati] drugi praznik i vreme drugog likovanja, koje se ne podstiče jezikom, već koje ističe iz srca, dejstvom Duha.
7. Ti rečeno čini na sledeći način: učini koliko možeš kolenopreklonjenja, a potom sedi i moli se. Umorivši se od molitve, prelazi na čitanje, kao što je rečeno, a potom se opet vrati na molitvu. Namolivši se do sitosti, ustani na kratko psalmopojanje, da bi opet prešao na molitvu. Umorivši se od nje, prebudi unekoliko u razmišljanju o rečenome ranije, i opet se hvataj za molitvu. Najzad, i rukodeljem se unekoliko zanimaj radi progonjenja mrzovolje, kao što si slušao od otaca, sveče. U čitavom tvom svakodnevnom delanju po Bogu od jutra do jutra neka se preimućstvo daje uvek molitvi. Ostala delanja dolaze jedino zbog mrzovolje u molitvi. A kada milost Božija oseni dušu i kada se blagodat Duha istoči iz srca kao iz izvora, um će pribegavati jedino molitvi i umozrenju, odvojivši se od svega drugog. I on će se samo molitvom i umozrenjem naslađivati u raju ljubavi Božije.
8. Molitva je iznad svih dobrih dela. Ona rađa suzu pokajanja, pomaže tišini pomisli, s obzirom da jedino Boga smatra najvišim mirom. Ona rađa ljubav prema Bogu, čisteći slovesnu silu duše i Boga predstavljajući roditeljem anđelske čistote. Ona želateljnu silu duše čuva čistom za Boga. Jer, prilepljujući se uz Boga i besedeći sa Njim, koji je bezmerno i natprirodno blag i dobar po prirodi, ona i svu želju prilepljuje za Boga. Ona i srčanu silu duše ukroćuje po meri pripadanja, moljenja i preklinjanja Boga. Ona kroz pripadanje smiruje i dušu s obzirom da niko za vreme molitve i iskanja ne može u duši imati nesmireno ili gnevljivo razmišljanje. Stoga, svodeći sve na jedno, mogu da kažem da sve sile duše i sva njena delatna i umna delanja prepodobna molitva čisti i ispravlja, naročito ukoliko sa sobom uzme i umozrenje Boga i božanstvenu ljubav, koja za njim sledi, pri mirnom ustrojstvu života i ponašanja, kao što je ranije rečeno. Na mestu srca iz koga ističe suza, tvoja pomisao treba da se misli i da sagledava, smeštajući se u tebe kroz disanje za vreme molitve, prebivajući na njemu prema mogućnostima. Rečeno je krajnje blagotvorno, s obzirom da proizvodi česte i obilne suze, preseca porobljavanje uma, donosi tišinu pomisli, daje tok molitvi i pomaže dobijanje srdačne molitve blagodaću životvornog Duha u Hristu Isusu, Gospodu našem.
9. Ti koji si umozritelj, posmatrač tajanstvenih viđenja i naslađivač, treba da znaš da postoje dva plača po rodu i vrsti, kao što postoji i dvojstvo Boga i čoveka. Oni su među sobom različiti, premda su oboje dobri i bogodani, izazivajući Božije blagovoljenje i, posledično, [svrstavajući] u Božije nasleđe. Prvi plač svoje počelo ima u božanstvenom i plačevnom strahu, a drugi – u božanstvenoj ljubavi i Bogu. I prvi ne raduje mnogo, a drugi preobilno veseli. Prvi je svojstven početnicima, a drugi onima koji su blagodaću dospeli do savršenstva.
10. Postoje pet delanja tihovanja: molitva, ili neprestano sećanje na Isusa, koje se izvodi putem disanja, bez ikakve sporedne pomisli, budući usavršavana kroz svestrano uzdržanje – i stomaka, i sna i drugih čula unutar kelije sa smirenjem; umereno psalmopojanje; umereno čitanje Božanstvenih Jevanđelja i svetih otaca, iz poglavlja o molitvi, naročito od Novoga Bogoslova, Isihija i Nikifora; razmišljanje o sudu Božijem, sećanje na smrt i slične stvari i [najzad] rukodelje. Prošavši sve, opet se treba vraćati na molitvu, terajući se bez žaljenja na sličnu delatnost, sve dok se um ne navikne da odstranjuje svoje lutanje putem sećanja na Gospoda i neprestanog priljubljivanja uz srdačni bol. Eto delanja monaha početnika koji žele da tihuju, ili tihovatelja na početku njihovog tihovanja. On ne treba često da izlazi iz kelije, već da izbegava susrete i razgovore sa svima, izuzev u krajnjoj potrebi. Uostalom, i u navedenom slučaju on mora da je pažljiv i da se čuva. Rečeni slučajevi treba da su vrlo retki s obzirom da pričinjavaju rasejanost misli ne samo kod početnika, već i kod onih koji su napredovali.
11. Molitvom koja se obavlja sa pažnjom, tj. bez ikakve druge misli, rečima Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, um se potpuno neveštastveno i neizrecivo uznosi ka pominjanom Gospodu, dok se sa pomiluj me vraća sebi, ne podnoseći da se ne moli i za sebe. Ukoliko, pak, sa opitom uznapreduje u ljubavi, on se jedino sa prvim uznosi Gospodu, dobivši osvedočenje za drugo. Stoga oci nisu uvek predavali celovitu molitvu. Jedan je navodi potpunu, kao Hrizostom, a drugi, kao Pavle, samo Gospode Isuse, sa dodatkom – sa Duhom Svetim, pošto srce primi dejstvo Duha Svetoga, čijom silom se i moli. Rečeno je svojstveno onima koji su napredovali, ali još nisu dostigli do savršenstva, čije svojstvo predstavlja prosvećenje. Jovan Lestvičnik govori: „Isusovim imenom bičuj protivnike“, i: „Isusova molitva neka se sjedini s disanjem tvojim“. Osim Isus, on ne dodaje ništa drugo. Početnicima se ponekad dozvoljava da se mole umno sa svim rečima molitve, a ponekad samo sa jednim delom, kao što smo rekli, premda promena ne treba da je česta kako se ne bi podvajao um. Upornošću u navedenom načinu čiste molitve podvižnik stiče naviku na neprisilnu molitvu, iako se dešava da nije potpuno čista, s obzirom da joj smetaju razni strasni utisci i pomisli. Um ne ulazi prisilno sa udisajem i ne izlazi odmah napolje, već prebiva u srcu. On sam u njemu ostaje i moli se. Rečeno se i naziva srdačna molitva. Nju prati izvesna toplina u srcu, koja odgoni smetnje koje su ranije postojale i koje nisu dozvoljavale da se vrši čista molitva. I već se um moli, bez smetnji ostajući u srcu. U rečenoj toplini i molitvi u srcu se rađa ljubav prema pominjanom Gospodu Isusu, koja čini da se liju obilne sladosne suze od čežnje za spominjanim Isusom.
12. Da bi se udostojio rečenoga i drugoga što iz njega sledi (o čemu sada nije vreme da se govori), [čovek] treba da se na svaki način stara da ima strah Božiji pred očima sa sećanjem na Isusa unutar srca (a ne negde napolje), koje će lako odbijati ne samo nečiste i strasne, već i sve strane pomisli. Onaj ko deluje na rečeni način osvedočiće se u ljubavi Božijoj.
13. [Čovek] samo ne treba da traži javljanje Boga, kako ne bi primio onoga ko je sama tama, koji se pretvara da je svetlost. Ukoliko nekad bez ikakvog iskanja i ugleda svetlost, um ne treba ni da je prihvata, ni da je odbacuje. Neka [čovek] pođe i pita onoga ko ima silu da razlikuje pomenute stvari i neka sazna istinu. I ukoliko nađe učitelja koji ne samo zna Božanstveno Pismo, već je i sam „pretrpeo“ prosvećenje, neka je blagodarnost Bogu. Ukoliko, pak, ne nađe sličnog, bolje je da je ne prima, već da stvar sa smirenjem preda Bogu, smatrajući se nedostojnim viđenja, kao što smo saznali od otaca.
14. U nekim svojim spisima oni su navodili znake prelesne i neprelesne svetlosti. Međutim, ti si već usmeno čuo ono što sam ranije rekao. Slično ćeš i o rečenome čuti kada dođe vreme. Ali sada nije vreme. Pre svega drugog i iznad svega drugog treba znati sledeće: onaj ko želi da se nauči da strelja, luk nateže sa ciljem i sa znakom; onaj ko želi da se nauči tihovanju treba kao svoj znak da ima svagdašnju krotost u srcu. On ne treba da uznemiruje niti da se uznemiruje ni zbog čega, izuzev kad je reč o blagočešću. Njemu će rečeno biti lako ukoliko se od svih ukloni i ukoliko više ćuti. Ukoliko se ponekad i smuti, treba brzo sa se pokaje, prekorevajući sebe. Potom treba strože da pazi na sebe kako bi tiho i sa čistom savešću postavio ponovni početak prizivanja Gospoda Isusa Hrista i Njegove božanstvene blagodati, na uspokojenje svoje duše. Štaviše, njegova duša će steći uspokojenje od svih strasti i demona, koji su mu ranije dosađivali, obradovavši se neizrecivom radošću. Ukoliko je najzad i pritisnu ponekad, oni ne mogu da utiču na nju, s obzirom da više nije u njima i da nema nikakvu želju za njihovim uživanjima. Jer, čitava njena želja je ustremljena ka Gospodu, koji joj daje blagodat. Ona se podvrgava navedenoj borbi po popuštenju, a ne po napuštenosti. Zbog čega? Da se njen um ne bi uzneo stoga što je našao istinsko blago (od koga su drugi još daleko), već da bi u svim borbama imao svagdašnju pobudu na smirenje, kojim se ne samo pobeđuju gordi protivnici, već dobijaju i veći darovi. Neka bismo ih se i mi svi udostojili od Hrista, koji se radi nas premnogo smirio i koji svima smirenima daje bogatu blagodat i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *