NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

NIKIFOR USAMLJENIK

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Prepodobni otac naš Nikifor je poprište svojih asketskih podviga imao na Svetoj Gori Atonskoj. Skončao je nešto pre 1340. godine. Bio je nastavnik i rukovoditelj u izučavanju uzvišenog podvižničkog mudroljublja Grigoriju Solunskom (Palami), koji i sam svedoči o rečenome. Pazeći na sebe u bezbrižnom tihovanju i neizrecivo se sjedinivši sa nadsvetskim Bogom, on je u srcu stekao blaženo prosvećenje blagodaću. Bogato iskusivši božanstveni dar, on i nas otački rukovodi svojim spisom. Sabravši mesta o trezvoumlju, pažnji i molitvi iz spisa i žitija svetih otaca, on na kraju dodaje savet i iz svog opita, sve prizivajući da putem umnosrdačne molitve ushode ka najprisnijem opštenju sa Gospodom.
 

MNOGOKORISNO SLOVO O TREZVOUMLJU I ČUVANJU SRCA
 
Vi koji želite da dobijete blagoljepno božanstveno prosvećenje Spasitelja našeg Isusa Hrista, koji ištete da srdačno u osećaju dobijete nadnebeski oganj, koji se trudite da na opitu i u osećaju okusite primirenje sa Bogom, koji ste ostavili sve svetsko da biste našli blago sakriveno u polju srdaca vaših i stekli ga, koji želite da se duševne sveće vaše još odavde svetlo zasvetle, odrekavši se svega sadašnjega, koji hoćete da svesno i opitno poznate i primite Carstvo nebesko koje se nalazi u vama – priđite i reći ću vam nauku večnog nebeskog života, ili bolje, način koji bez truda i znoja onoga koji dejstvuje po njemu uvodi u pristanište bestrašća, izbavljajući ga od straha od prelesti ili pada u demonske zamke. Pomenuti strah je umesan ukoliko se krećemo izvan rečenog života (kome nameravam da vas naučim), tj. ukoliko smo negde daleko od njega u neposlušnosti, kada i sa nama biva nešto slično što beše sa Adamom. Udruživši se, naime, sa zmijom, on je prezreo zapovest Božiju. Poverovavši joj, on je okusio od zabranjenog ploda, najevši se njegove prelesti do presićenja. Stoga je sebe na najžalosniji način srušio u dubinu smrti, tame i truležnosti, zajedno sa svim svojim potomcima.
Vratimo se, bratijo, sebi samima, sa odvratnošću zamrzevši savet zmije i svako nisko puženje. Jer, mi se sa Bogom možemo pomiriti i oroditi jedino ukoliko se najpre vratimo sami sebi prema silama svojim, ukoliko uđemo u sebe same, odvojivši se (što je vredno divljenja) od svetskog lutanja i sujetne mnogobrižljivosti, naviknuvši se da neodstupno pazimo na Carstvo nebesko koje je u nama.
Prepodobni monaški život je nazvan umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama stoga što nam obećava divna i neizreciva blaga, koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše (1. Kor. 2, 9), a ne neka dobra koja su slična odvašnjim truležnim stvarima. On nas ne podstiče da od boljega na njih upravimo svoj um, sahranivši ga u njih, [već da se okrenemo nebeskome]. Stoga borba naša nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka (Ef. 6, 12).
Ukoliko je sadašnji vek tama, bežimo od njega nastrojenjem uma i srcem. Neka nemamo ništa zajedničko sa neprijateljem Božijim: Jer, koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4, 4). Ko može pomoći neprijatelju Božijem? Stoga podražavajmo oce naše ištući blago koje se nalazi u srcima našim. I našavši ga, snažno ga držimo, negujući ga i čuvajući, radi čega smo i od samog početka stvoreni. Možda će se naći neki drugi Nikodim, počevši da spori i da govori: „Kako može čovek, ušavši u srce, da dela i boravi“. On je i Spasitelju govorio: Eda li [čovek] može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se (Jn. 3, 4). Neka sličan čuje da Duh diše gde hoće (Jn. 3, 8). Ukoliko smo, pak, mi u dešavanjima delatnog života sumnjičavi zbog maloverja, kako ćemo ući u tajne umozriteljnog života? Jer, ushod ka umozrenju jeste delatni život.
Neverujući se ne može ubediti bez pismenih dokaza. Stoga ćemo u naše slovo radi koristi mnogih smestiti crte iz žitija svetih i njihova pismena rasuđivanja da bismo potvrdili rečenu istinu i kako bi se svako ubedio i odbacio svaku sumnju.
Počećemo od našeg prvog oca Antonija Velikog, potom po redu prelazeći na sledeće, sabravši, koliko je moguće, njihova dela i reči i predloživši ih na uverenje nevernima.
 
Iz Žitija prepodobnog oca našeg Antonija
Jednom su ka avi Antoniju išla dva brata. Kada im je nestala voda, jedan je umro, a drugi je bio blizu smrti. Nemajući sile da ide, on je ležao na zemlji i očekivao smrt. U isto vreme Antonije je, sedeći na gori, pozvao monahe koji su se zatekli kod njega i rekao im: „Uzmite bokal vode i požurite po putu za Egipat. Od dvojice koji su išli po njemu jedan je već umro, a i drugi će brzo, ukoliko ne požurite. Eto šta mi je otkriveno dok sam se molio“. Došavši do rečenog mesta monasi su zaista jednog našli mrtvog i sahranili ga, a drugog su oživeli vodom i doveli kod starca. A rastojanje beše jedan dan puta. Možda će neko pitati zbog čega sveti Antonije nije [monahe] poslao pre smrti prvoga. Međutim, pitanje nije ispravno. Odluka o smrti brata nije Antonijevo delo, nego Božije. Bog je o jednome izneo rečeni sud, a o drugome je otkrio. Svetome Antoniju pripada samo divno delo. Naime, on je sedeo na gori sa trezvoumnim srcem i udostojio se da mu Gospod otkrije ono što se dešava daleko od njega. Vidiš li da je sveti Antonije postao bogozritelj i prozorljiv radi trezvoumlja srca. Jer, Bog mu se javio u srcu u početku kao oganj, po rečima Jovana Lestvičnika, koji čisti svoga miljenika, a potom kao svetlost koja prosvećuje um i čini ga bogovidnim.
 
Iz Žitija Teodosija Opštežićenačelnika
Sveti Teodosije je bio ranjen slatkom strelom ljubavi i vezan njenim uzama. On je uzvišenu Božiju zapovest: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk. 10, 27) ispunjavao delima. Rečeno može da se ostvari jedino ukoliko se sve prirodne sile duše ustreme jedino prema čežnji za Spasiteljem. On je imao umno delanje, koje mu je omogućavalo da bude strašan i kad je tešio, kao i ljubazan i sladak i kad je prekorevao. Govoreći sa drugima, on beše najkorisniji. Ujedno, on je bio sposoban da sabira svoja čula i usmerava ih vraćanju unutra. On se usred meteža naslađivao tišinom u unutrašnjosti kao da živi u pustinji. On je bio jednak i usred gužve i u usamljenosti. Eto, i veliki Teodosije se ranio ljubavlju prema Sazdatelju, sabirajući svoja čula i uvodeći ih u unutrašnjost.
 
Iz Žitija Arsenija Velikog
Sveti Arsenije se držao pravila da nikome ne piše i da ni od koga ne prima pisma, i uopšte da skoro ne govori. A mogao je on lako da govori veoma krasnorečivo, kao što drugi lako govori jednostavno. Ipak, on je više ćutao da bi izbegavao taštinu i želju da se istakne. I na crkvenim sabranjima on se starao da stane negde gde ne vidi druge i gde ga drugi ne vide. On se nikada nije mešao u gomilu bratije, već se nekuda skrivao. Eto kako se on starao da pazi na sebe i da u unutrašnjosti drži svoj um sabranim, kako bi se lakše uznosio ka Bogu. Božanstveni muž i zemaljski anđeo nam je u nasleđe ostavio [jasan] primer.
 
Iz Žitija Pavla Latrskog
Božanstveni Pavle je gotovo sve vreme provodio u gorama i pustinjama, imajući divlje zveri za susede i satrpeznike. On je u lavru silazio jedino radi posete bratije, koju je obično učio da nisu malodušni i da ne napuštaju naporna i bolna dela vrlina, već da se sa pažnjom i rasuđivanjem drže jevanđelskog života i svedušno suprotstavljaju duhovima zlobe. On im je izlagao i način kako da postanu krepki, tj. da se odvikavaju od ranijih strasnih raspoloženja i da se udaljavaju od novih nasađivanja strasti. Vidiš li kako božanstveni otac svoje neiskusne štićenike uči načinu da se odvraćaju od naleta strasti. Rečeni način je čuvanje uma, budući da je njegovo delo (odbijanje pomisli).
 
Iz Žitija svetoga Save
Primetivši da je neko od onih koji su se odrekli od sveta izučio monaška pravila, postao snažan da čuva um svoj i da se bori sa neprijateljskim pomislima, te da je sasvim odbacio iz misli sećanje na svetske stvari i dela, sveti Sava mu je davao keliju u lavri ukoliko je imao nemoćno i bolešljivo telo, dok je zdravima i krepkima razrešavao da sami naprave posebnu keliju. Vidiš li kako je sveti Sava iznad svega od svojih učenika tražio čuvanje uma. On nije dozvoljavao da žive u zasebnoj keliji ukoliko nisu imali naviku u rečenom delanju. Šta ćemo da radimo mi koji uzalud sedimo u svojim kelijama i čak ne znamo šta je čuvanje uma?
 
Iz Žitija ave Agatona
Brat je pitao avu Agatona: „Avo, reci mi šta je veće: telesni trud ili čuvanje srca“. Ava mu je odgovorio: „Čovek je sličan drvetu. Telesni trud je lišće, a čuvanje srca – plod. Po Pismu, svako drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca (Mt. 3, 10). Očevidno je, dakle, da mi sve staranje treba da posvetimo plodu, tj. čuvanju uma. Uostalom, nama je neophodno i pokrivanje lišćem i ukrašavanje, tj. telesni trud“. Divno je sveti porekao sve one koji nemaju čuvanje uma, već se hvale jedino delanjem vrlina. On je rekao da se svako drvo koje ne donosi plod, tj. čuvanje uma, već ima samo lišće, tj. spoljašnju ispravnu delatnost – seče i polaže u oganj. Strašna je tvoja, oče, odredba.
 
Iz poslanice ave Marka Nikolaju
„Ukoliko hoćeš, čedo, da u sebi stekneš vlastiti svetilnik mislene svetlosti duhovnog poznanja kako bi bez spoticanja mogao da hodiš po dubokoj noći ovoga veka i kako bi ti Gospod upravljao koracima (Ps. 36, 23), s obzirom da si veoma ushteo jevanđelski put, tj. da sa najtoplijom verom i molitvom postaneš ispunitelj Hristovih zapovesti, pokazaću ti divan način i duhovni put, koji ne zahteva telesni trud, ili podvig, već samo duhovni trud, tj. pažnju uma i misli, uz sadejstvo straha Božijeg i ljubavi. Na rečeni način ti ćeš uvek lako moći da obraćaš u bekstvo neprijateljske vojske“. „Dakle, ukoliko hoćeš da izvojuješ pobedu nad strastima, molitvom i sadejstvom Božijim budi unutar sebe, sišavši u dubinu srca i prateći tri silna džina, tj. zaborav, lenjost i neznanje, koji su potpora mislenih neprijatelja, preko kojih sve ostale strasti dejstvuju, žive i krepe se u dušama slastoljubivih. Ti ćeš, pak, mnogom pažnjom i nastojanjem uma uz sadejstvo odozgo naći mnoge nepoznate zle džinove, te ćeš se potom već lako, opet uz pomoć pažnje i molitve, izbaviti od njih. Jer, revnošću za istinsko poznanje, za sećanje na Reč Božiju i saglasnošću sa njim dobrog proizvoljenja i života, uz stojanje u srcu sa pažnjom, koje se uz pomoć dejstvene blagodati marljivo čuva, nestaće i istrebiće se i sami trag zaborava, neznanja i lenjosti“.
 
Iz svetoga Jovana Lestvičnika
„Tihovatelj je onaj ko bestelesnu prirodu, tj. dušu svoju primorava da se zadrži u predelima telesnog doma, što predstavlja redak i divan podvig“. „Tihovatelj je onaj ko je rekao: Ja spavam, a srce moje bdi (Pes. 5, 2). Zaključaj vrata kelije za telo, vrata jezika za reči, i unutrašnje dveri srca za zle duhove“. „Kad sediš na visini, pazi (ukoliko uopšte znaš kako) i videćeš kada i odakle, koliki i kakvi sve lopovi hoće da uđu i pokradu tvoj vinograd. Zamorivši se, stražar ustaje i moli se, pa opet seda i hrabro nastavlja da vrši svoju dužnost“. „Drugo je čuvanje pomisli, a drugo – stražarenje nad umom. Drugo je uzvišenije od prvog (premda i teže) koliko je istok daleko od zapada“. „Lopovi se ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko oružje. Ni misleni razbojnici ne mogu lako da pokradu onoga ko je uz srce, kao stražu, postavio molitvu“.
Vidiš li reči koje otkrivaju divio delanje velikog oca? Međutim mi, hodeći po tami, bez pažnje propuštamo dušespasonosne savete Duha i ne slušamo ih kao namerno gluvi.
 
Iz ave Isaije
„Odvojivši se od levog [puta, tj. od grehovnog života], čovek tačno shvata sva svoja sagrešenja pred Bogom. Jer, čovek ne vidi svoje grehe dok se ne odvoji od njih gorkim rastankom. Oni koji su dospeli do pomenutog stupnja, ridaju, mole se i stide pred Bogom, sećajući se pređašnjeg zlog prijateljstva sa strastima“. „Počnimo, bratijo, da se podvizavamo po silama svojim, i Bog će nam pomoći zbog velike milosti svoje. Ukoliko nismo uspeli da sačuvamo srca svoja, kao oci naši, upotrebimo svu usrdnost da makar, kako zahteva Gospod, tela sačuvamo bezgrešnim. I verujemo da će On u vreme gladi, koja nas je zadesila, i na nama učiniti milost, kao i sa svima svetima svojim“.
Veliki otac teši krajnje nemoćne, govoreći: „Ukoliko nismo sačuvali srca naša, kao oci naši, sačuvajmo makar tela naša bezgrešna, kao što zahteva Bog. I On će na nama učiniti milost“. Velika je štedrost i snishođenje njegovo.
 
Iz Makarija Velikog
„Najglavnije delo podvižnika sastoji se u ulaženju u srce i započinjanju borbe sa satanom, u mržnji prema njemu, u suprotstavljanju njegovim pomislima i u ratovanju sa njim. Onaj ko samo spolja sačuva svoje telo od razvrata i bluda, a iznutra čini preljubu pred Bogom, bludničeći u pomislima, neće imati koristi od devstvenog tela. Devojka koju mladić lukavo prevari i upropasti, postaje mrska svom ženiku zbog preljube. Jer, napisano je: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome (Mt. 5, 28). Jer, postoji telesni blud, a postoji i blud duše, koja stupa u opštenje sa satanom“.
Očigledno veliki otac protivreči ranije navedenim rečima ave Isaije. Ipak, u stvari je drugačije. Jer, i on nam savetuje da čuvamo tela naša, kao što Bog hoće. Međutim, Bog neće samo telesnu čistotu, već i duhovnu, kao što se izlaže u jevanđelskim zapovestima.
 
Iz Dijadoha
„Onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih krasnih stvari ovog života. Hodeći duhom, on ne može da pozna telesnu pohotu. On svoj put prohodi ograđen vrlinama. One služe kao čuvari pri vratima njegovog grada čistote. Stoga sve zamke đavola protiv njega ostaju bezuspešne“.
Dobro je rekao sveti da zamke neprijatelja ostaju bezuspešne ukoliko prebivamo negde u dubini srdaca naših, utoliko više ukoliko se duže unutra zadržavamo.
 
Iz Isaaka Sirina
„Postaraj se da uđeš u svoju unutrašnju skrivnicu i ugledaćeš nebesku skrivnicu. Jer, one su jedno. I jednim ulaskom videćeš obe. Lestvica u ono Carstvo je sakrivena u tebi, tj. u tvojoj duši. Omij se od greha i naći ćeš unutra stepenice za ushođenje, po kojima ćeš se popeti u njega“.
 
Iz Jovana Karpatskog
„Neophodni su veliki podvig i molitveni trud da bi se dostiglo nepomućeno stanje misli, tj. neko drugo srdačno nebo, u kome obitava Hristos, kao što govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (2. Kor. 13, 5).“
 
Iz Simeona Novog Bogoslova
„Nakon što je čoveka preko neposlušnosti učinio izgnanikom iz raja i odvojenim od Boga, đavo je sa demonima dobio dostup da misleno koleba slovesnu silu svakog čoveka i danju i noću, kod nekoga mnogo, kod nekoga malo, a kod nekoga previše. Od rečenog čovek može jedino da se ogradi neprestanim sećanjem na Boga, tj. ukoliko u srce svoje zapečati krst, utvrdivši um u nepokolebivosti. Eto čemu vode svi napori mislenog podviga, kojim je svaki Hrišćanin dužan da se podvizava na poprištu vere. Ukoliko je drugačije, on se uzalud podvizava. Zbog rečenog podviga preduzima i sva raznovrsna duhovna upražnjavanja svako ko Boga ište putem proizvoljnih lišavanja, sa namerom da prikloni štedrost sveblagoga Boga da mu opet daruje prvobitno dostojanstvo i da se Hristos izobrazi u njegovom umu, kao što govori apostol: Dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4, 19).“
Da li ste shvatili, bratijo, duhovni način koji one koji ga se drže brzo uzvodi bestrašću i bogozrenju? Da li ste se ubedili da čitav delatni život Bog smatra lišćem na drvetu bez ploda, te da se svaka duša koja nema čuvanje uma uzaludno trudi. Postarajmo se da ne skončamo besplodni, kako se čitavu večnost ne bismo beskorisno kajali.
 
Iz samog Nikifora
Pitanje (Nikiforu): Iz navedenih svedočanstava saznajemo za delanje onih koji su ugodili Bogu, te da postoji delanje koje dušu brzo oslobađa od strasti, vezujući je za ljubav prema Bogu. Mi sada ne sumnjamo, već smo potpuno ubeđeni da je ono neophodno svakome ko se bori u Hristu. No, molimo te da nas naučiš šta je pažnja uma i kako da se udostojimo da je steknemo. Jer, nešto slično nam je potpuno nepoznato.
Odgovor (Nikifora): U ime Gospoda našeg Isusa Hrista koji je rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5), i Njega samog pozvavši za Pomoćnika i Sadelatnika, ja ću se po mojim silama postarati da pokažem šta je pažnja i kako se, po Božijem blagoizvoljenju, u njoj uspeva.
Pažnju su neki od svetih nazivali čuvanjem uma, drugi – čuvanjem srca, treći – trezvoumljem, četvrti – mislenim tihovanjem, peti – još drukčije. Ipak, sva imena znače jedno isto. Slično i za hleb kažu i kruh, i kriška i parče. Šta je, pak, pažnja i čime se odlikuje, ubrzo ćeš saznati.
Pažnja je priznak iskrenog pokajanja. Pažnja je prizivanje duše samoj sebi, mržnja prema svetu i ushod ka Bogu. Pažnja je odbacivanje greha i sticanje vrlina. Pažnja je nesumnjivo ubeđenje u otpuštanje grehova. Pažnja je početak umozrenja, ili bolje, njegov uslov. Jer, Bog se preko nje javlja umu. Pažnja je tihovanje uma, ili bolje, njegovo stojanje (ili učvršćenje od lutanja), dato mu po milosti Božijoj. Pažnja je presecanje pomisli, palata sećanja na Boga i skrivnica trpljenja svega što dolazi. Pažnja stoga jeste vinovnik vere, nade i ljubavi. Jer, onaj ko ne veruje ne može da podnosi skorbi koje mu dolaze spolja. Onaj, pak, ko skorbi ne podnosi rado ne može da kaže: Zastupnik moj jesi ti, i utočište moje (Ps. 90, 2). A onaj ko Višnjega nema za svoje utočište neće ni biti duboko iskren u svojoj ljubavi prema Njemu.
Najveće od svih velikih delanja postaje nasleđe mnogih, ili čak i svih kroz učenje. Retki su oni koji ga dobijaju od Boga bez učenja, zbog njihovog samoprinudnog truda i vrele vere. Međutim, ono što retko biva nije zakon. Stoga treba tražiti nevarljivog nastavnika kako bi se, po njegovom izobraženju, naučilo raspoznavanje desnih i levih nedostataka i preuveličavanja na delu pažnje, koji dolaze po dejstvu lukavog. Sam postradavši i budući iskušavan, on će nam objasniti šta je neophodno i verno nam pokazati misleni put kojim ćemo potom lagano hoditi. Ukoliko, pak, nema na vidiku sličnog nastavnika, treba ga iskati ne žaleći truda. Ukoliko se pri svom iskanju ne nađe, ti sa skrušenim duhom i suzama, prizvavši Boga i pomolivši mu se prilježno sa smirenjem, čini što ću ti reći.
Neka ti je na znanje da ono što udišemo jeste opšti vazduh. Mi ga udišemo zbog srca, koje predstavlja uzrok života i telesne toplote. Srce, naime, dovodi vazduh udisanja do sebe kao sredstvo kojim će spolja, preko izdisanja, preneti deo svoje toplote, kako bi u sebi sačuvalo ispravnu zagrejanost. Uzrok, ili pre – sluga rečenog postupka jesu pluća, koja je stvorio Sazdatelj kao redak sklop, koji kao neki meh unosi i iznosi vazduh bez teškoća. I srce sa udisanjem diše, odbacujući toplotu, besprekorno vršeći rečeno dejstvo koje mu je određeno radi održavanja života.
Dakle, sabravši um svoj u sebe, povedi ga putem disanja, tj. putem vazduha koji dolazi do srca, te zajedno sa udahnutim vazduhom prinudi da siđe u srce i ostane u njemu. Priuči ga, brate, da ne izlazi brzo iz njega, budući da će u početku osećati teskobu zbog zatvorenosti unutra i skučenosti. Međutim, kad privikne, on neće više voleti da luta napolje, s obzirom da unutra neće biti bez radosti i veselja. Čovek koji se vrati kući nakon odvojenosti ne zna šta će od radosti što se opet video sa ženom i decom, te ih grli i ne može da se narazgovara sa njima. Slično se i um, sjedinivši se sa srcem, ispunjava neizrecivom radošću i veseljem. I on uviđa zaista da je Carstvo nebesko unutra u nama. Gledajući ga u sebi, on čistom molitvom ište da prebiva i ukrepi se u njemu, sve spoljašnje smatrajući nedostojnim pažnje i potpuno neprivlačnim.
Kada na opisani način uđeš u srdačno mesto, kao što sam ti pokazao, uznesi blagodarnost Bogu. Proslavljajući Njegovu blagost, ti se drži rečenog delanja svagda, te će te naučiti onome što drugim putem ne bi nikada spoznao. Treba da znaš da um tvoj, utvrdivši se u srcu, ne treba da ostane ćutljiv i prazan, već da neprestano tvori molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, i da nikada ne prestaje. Jer, ona čini da um ne mašta, te da postane neulovljiv i neprikosnoven za neprijateljske priloge, svakodnevno ga sve više uvodeći u ljubav i čežnju Božiju.
Ukoliko, pak, brate, i pored mnogo truda ne možeš da nađeš oblast srca, kao što sam ti rekao, učini ono što ću ti reći, te ćeš uz pomoć Božiju naći traženo. Poznato ti je da se slovesnost (govor) kod svakog čoveka nalazi u prsima. Jer, dok naša usta ćute, mi unutra u prsima govorimo i savetujemo se sa sobom, kao što i molitve tvorimo i psalmopojanje vršimo. Dakle, pomenutoj slovesnosti, izagnavši iz nje svaku pomisao (što možeš ukoliko hoćeš), daj sledeću molitvicu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. I podstakni je da jedino nju svagda izgovara unutra, [izbegavajući] svaku drugu pomisao. Ukoliko rečeno delanje budeš neodstupno držao sa svom pažnjom, sa vremenom će ti se nesumnjivo otkriti srdačni ulaz, o kome sam ti pisao ranije, što smo sami iz iskustva poznali.
I tebi će, uz mnogoželjenu i sladosnu pažnju, doći i čitav lik vrlina: ljubav, radost, mir i ostalo, radi kojih će potom svaku tvoju prozbu ispuniti Hristos Isus, Gospod naš, sa kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava, sila, čast i poklonjenje sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *