NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SVETI GRIGORIJE SINAIT

POGLAVLJA
 
1. Svako ko je kršten u ime Hristovo treba da prođe kroz sve Njegove uzraste. Jer, on ih je u krštenju primio kao sposobnost, a kroz zapovesti može da ih ostvari i spozna. Začeću Hristovom odgovara obručenje Duha. Njegovom Rođenju odgovara dejstvo radosti, Krštenju – očišćujuća sila ognja Duha, Preobraženju – zrenje Božanske Svetlosti, Raspeću – umrtvljenje vernog u odnosu na sve, Pogrebenju – osvajanje božanstvene ljubavi u srcu, Vaskrsenju – životvorno ustajanje duše, Vaznesenju – zanos u Bogu i uznošenje uma. Onaj ko nije prošao rečene uzraste Hristove i ne oseća ih, još uvek je odojče i telom i duhom, makar i bio smatran od svih starcem i delateljem.
2. Stradanja Hristova daju životvorno umrtvljenje onima koji su ga u svemu podražavali. Jer, razlog našeg sastradavanja Hristu jeste saproslavljanje sa Njim. Stradanja (tj. strasti) od uživanja, naprotiv, pružaju smrtonosno umrtvljenje onima koji ih vrše. Jer, dobrovoljno učestvovanje u stradanjima Hristovim jeste raspeće raspeća i umrtvljenje smrti.
3. Stradati sa Hrista znači podnositi iskušenja koja nam se dešavaju. Karanje Gospodnje na one koji nisu odgovorni nailazi zbog zavisti demona i postaje vinovnik koristi. Ali, na nas, koji smo odgovorni za grehe, nailazi kao izobličenje koje nas priziva na povratak i otvara nam uši. Stoga je Bog onima koji pretrpe obećao venac u vekove vekova. Slava tebi, Bože naš, slava tebi. Trojice Sveta, slava ti za sve.
 
Strasna izmena
4. Mrzovolja je teško savladiva strast, koja raslabljuje telo. Ukoliko se, pak, raslabi telo, raslabljuje se i duša. A pošto se opuste oboje, sladostrašćem se menja telesni sastav. Sladostrašće pokreće čežnju, čežnja raspaljivanje, raspaljivanje uzbuđenje. Uzbuđenje pokreće sećanje, sećanje pokreće maštanje, maštanje donosi prilog pomisli. Prilog donosi spajanje, spajanje – saglasnost. Saglasnost odvodi delu bilo rukobluda, bilo raznovrsnih snošaja. I čovek biva pobeđen i pada.
 
Dobra izmena
5. Trpljenje u svakom delu rađa hrabrost. Hrabrost rađa raspoloženje, raspoloženje – istrajnost, istrajnost – uzrastanje. Uzrastanje na delu utišava neuzdržljivost tela i umiruje želju sladostrašća. Želja pokreće čežnju, čežnja – ljubav, ljubav – revnost, revnost – toplinu, toplina – ustremljenje, ustremljenje – usrdnost, usrdnost – molitvu, molitva – tihovanje. Tihovanje rađa zrenje, zrenje – znanje, znanje – poimanje tajni. Kraj tajni je bogoslovlje. Plod bogoslovlja je savršena ljubav. Plod ljubavi je smirenje, smirenja – bestrašće, bestrašća – predviđanje, proroštvo i predznanje. Rečene vrline niko ne poseduje u savršenom stanjuj, niti se odjednom uklanja zlo. Naprotiv, sa porastom vrline umanjuje se zlo, da bi najzad potpuno nestalo.
 
Iskušenja u snu
Pitanje: Na koliko načina se dešava grešno i bezgrešno istečenje?
6. Odgovor: Grešno se dešava na tri načina: bludom, rukobludom i saglasnošću sa pomisli. Bezgrešno se dešava na sedam načina: zajedno sa mokraćom, od razne hrane ili pokreta ili pijenja hladnih napitaka, ili zbog raslabljenosti tela, ili od prevelikog umora, ili od demonskog maštanja u snu na mnogo načina. Kod bestrasnih se dešava samo na prvi način, tj. tečnost izlazi pomešana sa mokraćom, budući da su se na neki način kod njih opustili unutrašnji kanali od mnogih podvižničkih trudova, te im je božanstvenim očišćujućim i osvećujućim dejstvom dat blagodatni dar zdravoumlja. Poslednji način, tj. od maštanja u snu, dešava se onima koji su još uvek ostrašćeni i nejaki. Ali, i ovaj slučaj, budući nehotičan, u stvari je bez greha, kao što [Sveti] oci govore.
Osobina bestrasnih je bezgrešno istečenje u retkim vremenskim razmacima, po promislu, dok ostatak tečnosti nestaje od božanstvene vatre. Kod delatelja nužda je mnogovidna i ispražnjenje bezgrešno. Kod strasnika postoje dva vida – jednostavno i zlo, tj. istečenje koje se dešava u snu i na javi, zbog saglašavanja sa raznim maštanjima. Prvo nije za osudu, dok je drugo grehovno i povlači epitimiju [kaznu].
Kod bestrasnih, rečeni pokret i istečenje tela je po promislu jedno, tj. jedan deo tečnosti se izbacuje zajedno sa mokraćom kao tekućina, dok ostatak nestaje od božanstvene vatre. Za delatne i srednje kažu da postoje šest opštih načina istečenja koji nisu za osudu, kojima se telo čisti i oslobađa od štetne tečnosti koja nastaje prirodno i nužno: od hrane, ili pokreta, ili pijenja hladnog pića, ili raslabljenosti čoveka, ili oduzetosti od prevelikog truda, ili na kraju, po demonskoj zavisti. Kod bolesnih i početnika postoje takođe šest strasnih načina: ili od stomakougađanja, ili ogovaranja, ili osuđivanja, ili sujete, ili zbog saglašavanja sa maštanjima u snu i na javi, ili, na kraju, zbog demonskog napada iz zavisti. Međutim, i rečeno se uvrštava u nameru promisla da se očisti ljudska priroda od propadljivosti, od ubačenih i njoj stranih tekućina i od beslovesnih težnji, te da se vaspita podvižnik da se smirava, da pazi i da se uzdržava u svemu i od svega.
7. Onaj ko tihuje u samoći i hrani se prilozima ljubavi drugih, dužan je da prima milostinju na sedam načina. Prvi je da traži ono što je neophodno, drugi – da uzima ono što je neophodno, treći – da ono što mu daju prima kao od Boga, četvrti – da se uzda u Boga i veruje da je Nagradodavac, peti – da bude delatelj zapovesti, šesti – da ne zloupotrebljava ono što mu daju, sedmi – da ne bude škrt, nego da i sam daje drugima i da bude milosrdan. Onaj ko se ophodi na rečeni način ima radost, budući da oseća da njegove potrebe bivaju namirene od Boga, a ne od ljudi.
 

DESET POGLAVLJA O TIHOVANJU I MOLITVI,
I O POKAZATELJIMA BLAGODATI I PRELESTI, O RAZLICI TOPLINE I DEJSTVA,
TE O BLISKOSTI PRELESTI KOD ONIH KOJI SU BEZ RUKOVODIOCA

 
1. Trebalo bi da možemo da kažemo, zajedno sa velikim učiteljem[1], da nemamo potrebe za pomoć [Svetoga] Pisma i drugih svetootačkih reči, divni Longine, već da nas sam Bog uči, prema poslovici: „Sam Bog sve uči“. Mi, naime, treba da učimo i bivamo poučavani od Boga i preko Boga onome što nam je na korist. I ne samo mi, nego i svaki vernik [treba da čini slično], kako bi zakon Duha bio upisan na tablicama srdaca naših i kako bismo se udostojavali (što je predivno) da razgovaramo sa Hristom čistom molitvom na neposredan i heruvimski način. Budući, pak, da smo odojčad u vreme našeg preporoda svetim krštenjem, te niti blagodat poimamo, niti smo svesni sopstvenog obnovljenja, ne spoznajući preveliku veličinu časti i slave koju primamo, niti [činjenicu] da smo dužni da se razvijemo duševno i duhovno kroz zapovesti i da umno sagledamo ono što smo primili, većina nas zbog sopstvenog nemara i strasnih navika padamo u neosetljivost i pomračenost. Mi, dakle, ne znamo ni da li postoji Bog, ni ko smo i šta smo krštenjem postali, premda smo postali sinovi Božiji i sinovi svetlosti i čeda i udovi Hristovi. Ukoliko se, opet, krštavamo u zrelim godinama, mi osećamo samo vodu, ali ne i Duha. Preporađajući se duhovno, mi imamo samo prostu i mrtvu, a ne delatnu veru i velimo da se nalazimo u dvojedušnosti. Stoga smo tela i telesno živimo i hodimo. I ukoliko se desi da se pokajemo, mi ipak shvatamo i držimo zapovesti samo telesno, a ne i duhovno. I ukoliko nas nakon mnogo trudova blagodat iz čovekoljublja udostoji izvesnih svojih projava, mi je primamo kao prevaru. Ukoliko, opet, čujemo da blagodat deluje u drugima, mi je iz zavisti smatramo prelešću. Mi, dakle, ostajemo mrtvi do smrti, bez života i dejstava Hristovih. I kao što kaže Sveto Pismo, u trenutku smrti i suda uzeće se od nas i ono što imamo zbog bezverja ili beznađa. Mi ne shvatamo da deca treba da liče na oca, tj. da budu bogovi od Boga i duhovni od Duha, kao što Gospod veli: Što je rođeno od Duha, duh je (Jn. 3, 6). Iako smo postali verni i nebeski, mi smo tela, te stoga Duh Božiji ne obitava u nama. Stoga je Bog dopustio nesreće i ropstva i mnogo pokolja, pokušavajući da ispravi, ili da prekine, ili da izleči zlo jačim lekovima.
2. Uz pomoć Božiju (koji daje silinu reči onima koji blagoveste slična dobra) ispitajmo najpre kako možemo naći, ili pre, kako je Hristos nađen, budući da ga imamo duhovno kroz krštenje, kao što apostol Pavle kaže: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u (srcima vašim) (2. Kor. 13, 5). Potom ćemo reći i kako se može napredovati, a zatim i kako sačuvati ono što se obrete. Izvrstan i sažet način je da ukratko progovorimo o kraju i sredini, s obzirom da imamo opširni [sadržaj]. Jer, mnogo je onih koji su se podvizavali da nađu ono što su tražili, da bi potom svoju želju zaustavili. Oni ne idu dalje i neće ni ići, nego su zadovoljni početkom koji su našli. Nailazeći na prepreke i skrenuvši na stazicu [bespuća] bez da su shvatili, oni misle da idu dobro, premda beskorisno hodaju mimo puta. Drugi, opet, pošto su dostigli do pola puta prosvećenja, postaju umorni, te iz nemara ne nastavljaju do kraja, ili se vraćaju nazad ravnodušnim životom svojim, ponovo postajući početnici. Treći, najzad, dostigavši do savršenstva, padaju iz nepažnje zbog prevaznošenja i vraćaju se nazad, postajući jednaki po delu sa srednjima i početnicima. Početnicima, pak, priliči dejstvo Duha, srednjima – prosvećenje, a savršenima – očišćenje i vaskrsenje duše.
 
Kako ćemo pronaći dejstvo Duha
3. Dejstvo Duha, koje smo tajinstveno primili u krštenju, nalazimo na dva načina. Kao prvo (govoreći uopšteno), dar se otkriva vršenjem zapovesti uz mnogo truda i vremena, kao što govori sveti Marko. I ukoliko vršimo zapovesti, utoliko dejstvo jasnije blista nad nama svojim zracima. Kao drugo, ono se projavljuje u poslušanju kroz znalačko i stalno prizivanje Gospoda Isusa, tj. sećanjem na Boga. Prvim načinom ono se nalazi sporije, a drugim brže, ukoliko, naravno, čovek nauči da kopa zemlju sa trudom i usrđem, tražeći zlato. Ukoliko, dakle, želimo da nađemo i spoznamo istinu i da ne upadnemo u prelest, ištimo jedino da imamo celovito dejstvo srca bez oblika i izgleda, ne tražeći da maštom gledamo obličja i likove navodnih svetih ili razne svetlosti. Jer, u prirodi prelesti i u njenim načelima jeste lažnim maštarijama varati um neiskusnih. Mi treba da se podvizavamo da imamo jedino dejstvo molitve u srcima našim, koje zagreva i oradošnjuje um naš i rasplamsava dušu za neizrecivu ljubav prema Bogu i ljudima. Na rečeni način će se doći do smirenja i skrušenosti, a ne samo do molitve. Molitva kod početnika jeste svagdakrećuće umno dejstvo Svetoga Duha. U početku ona je kao vatra radosti koja isijava iz srca, a na kraju kao svetlost koja miriše božanstvenim dejstvom.
4. Progovorićemo sada o pokazateljima početka dejstva Duha kod onih koji ga istinski traže, a ne kao kušajući Boga, saglasno Mudrosti Solomonovoj, koja veli da je „nalaze oni koji je ne iskušavaju i da se javlja kod onih koji ne sumnjaju u nju“ (up. Mud. 1, 2). Kod nekih se ono vidi kao svetlost koja se rađa. Kod drugih – kao veselost zajedno sa trepetom. Kod trećih – kao radost. Kod četvrtih – kao radost pomešana sa strahom. Kod nekih – kao trepet i radost. Ponekad kod nekih – kao suze i strah. Duša se, naime, raduje poseti Božijoj i milosti Njegovoj, ali se plaši i drhti od Njegovog prisustva, budući da je odgovorna za mnoge grehe. Kod svih, opet, ono u početku biva kao neizreciva skrušenost i neopisiv bol duše, koja je bolna kao žena u času porođaja, kao što kaže Sveto Pismo. Jer, živo i delatno Slovo, tj. Isus, ulazi duboko do predela gde se razdvajaju duša i telo, kost i koštana srž, kao što govori apostol, da bi silom uništio ostrašćenost iz svih delova duše i tela. Kod nekih se ono ispoljava kao ljubav prema svima i nepobedivi mir. Kod drugih – kao razdraganost, koju sveti oci često nazivaju poskakivanjem, što predstavlja silu duha i pokret živoga srca. Ono se zove i puls i uzdah duha koji posreduje za nas pred Bogom neizrecivim uzdasima. Isaija ga je nazvao porodom pravde Božije. Veliki Jefrem ga naziva ubodom, tj. probadanjem, dok ga Gospod naziva izvorom vode koji proistače večni život (vodom naziva duh) i poskakuje iz srca i ključa od jačine sile.
5. Treba da znaš da postoje dve vrste poskakivanja, tj. razdraganosti: smirenovidno (koje se zove puls i uzdah i posredovanje duha) i veliko poskakivanje srca (koje se zove i poskakivanje i skok, tj. propinjanje, i uzvodeći let živoga srca ka božanstvenom vazduhu). Jer, duša, okriljujući se božanstvenom ljubavlju i oslobađajući se sveza strasti, pokušava da poleti u visinu još pre nego što se razdvoji od tela, čeznući da se razdvoji od težine tela. Rečeno se zove i potres (tj. ključanje i kretanje) duha, kao u rečenici: Isus se potrese u duhu i sam se uzbudi govoreći: Gde ste ga metnuli (Jn. 11, 34). Razliku između velikog i malog poskakivanja pokazuje božanstveni David govoreći: Gore uzigraše kao ovnovi i brda kao jaganjci ovčiji (Ps. 113, 4). On je mislio na savršene i na početnike. Jer, da je mislio na veštastvene gore i brda, bilo bi suvišno da kaže da poskakuju, budući da nemaju života.
6. Treba da znamo da božanstveni strah ne sadrži preplašenost (pod preplašenošću ne podrazumevam trepet koji proizilazi iz radosti, već strahotu od božanstvenog gneva, tj. vaspitnog karanja i bogoostavljenosti), već veselost sa bojažljivošću koju izaziva molitva sa ognjem straha Božijeg. Pod strahom ne podrazumevam uplašenost koja se javlja od negodovanja Božijeg, tj. od kazne, već strah mudrosti, koji se naziva početkom mudrosti. Strah se deli na tri dela (premda su oci govorili da se deli na dva), tj. na uvodni i savršeni, i još na strah od gneva Božijeg, koji treba uglavnom zvati zastrašenošću, tj. potresenošću i skrušenošću.
7. Ima više vrsta uplašenosti. Jedna je od gneva, druga – od radosti, a treća – od srčane [sile] (tj. kada se zbude preveliko ključanje, kako vele, krvi oko srca). Drugačija je uplašenost koja dolazi od ostarelosti, drugačija od greha, tj. prelesti, a drugačija od prokletstva, koja je data rodu ljudskom preko Kaina. Međutim, podvižnika na početku napada uplašenost od radosti i od greha. Rečeno se, međutim, ne dešava kod svih. Kod jednog postoji veselost sa strahom, pri čemu blagodat donosi utehu duši sa puno blagoprijatnosti i suza. Kod drugog postoji neprirodno zagrevanje, prevaznošenje i tvrdoća srca, što rasplamsava dušu i raspaljuje polne udove za telesno sjedinjenje i zaljubljenost, pri čemu se u mašti unutrašnje čini sramno delo pristankom na pomisli.
8. Postoje dve vrste dejstava kod svakog početnika. Ono na dva načina deluje u srcu, pri čemu je jedan način odvojen od drugog. Jedno dejstvo proizilazi od blagodati, a drugo od prelesti. Veliki Marko Podvižnik svedoči govoreći: „Postoji dejstvo duhovno, a postoji i dejstvo satansko, koje neiskusan ne razlikuje“. I opet: „Postoje tri vrste topline, koja se raspaljuje od dejstva u ljudima: jedna je od blagodati, druga od prelesti, tj. od greha, i treća od izobilja krvi“, koju sveti Talasije Afrikanac naziva telesnim sastavom i savetuje da je podešavamo i smiravamo umerenim uzdržanjem.
9. Dejstvo blagodati je raspirivanje vatre duha, koja se kreće u srcu radošću i blagoprijatnošću, te utvrđuje, zagreva i očišćuje dušu, privremeno zaustavljajući pomisli i privremeno umrtvljujući kretanje tela. Njeni znaci i plodovi koji projavljuju njenu istinitost jesu suze, skrušenost, smirenje, uzdržanje, ćutanje, trpljenje, sakrivanje od drugih i drugo slično, iz čega se uveravamo bez oklevanja.
10. Dejstvo prelesti je raspirivanje greha, koji dušu raspaljuje uživanjem i podiže suludu želju u telu za sjedinjeljem sa drugim telima. Ona je sasvim nepredodrediva i nemirna, po svegom Dijadohu. Ona poseduje beslovesnu radost i prevaznošenje i smućenje i neodredivu i (da kažem) neuhranjenu prijatnost. Ona sa mlakim uživanjem utiče prevashodno na želateljni [deo duše]. Kao veštastvo svog raspirivanja ona poseduje uživanja, za saradnika imajući nenasiti stomak. Od njega ona crpi i podiže čitavo telo. Od njega ona uzima povod da dejstvuje i raspaljuje dušu i da je vuče ka sebi. I navikavajući se na sladostrašće, čovek postepeno izbacuje blagodat iz sebe.
 

PETNAEST POGLAVLJA O MOLITVI I O DVA NAČINA MOLITVE
 
1. Postoje dva načina sjedinjenja, ili bolje rečeno, dva ulaza sa jedne i druge strane umne molitve, koja se duhom vrši u srcu. Rečenim načinima se ili um nalazi u srcu pre molitve, prilepljujući se uz Gospoda, po Svetom Pismu, ili dejstvo molitve, krećući se i napredujući u radosnom ognju, privlači um i vezuje ga za prizivanje Gospoda Isusa i sjedinjenje sa Njim. Jar, ukoliko duh deluje u svakome kako hoće, po rečima apostola, ponekad jedno stanje kod nekih prethodi drugom stanju i [obratno], kao što smo naveli. Ponekad, pak, dejstvo deluje u srcu kako se strasti smanjuju stalnim prizivanjem Isusa Hrista. Potom se projavljuje božanstvena toplina, budući da je Bog naš oganj koji spaljuje strasti, kako kaže Sveto Pismo. Ponekad, pak, duh privlači um sebi i ograđuje ga u dubini srca, sputavajući njegovo uobičajeno kretanje. I već se on, kao zarobljenik Asiraca, ne odvodi daleko od Jerusalima, nego se pohvalno vraća iz Vavilona u Sion, sa prorokom govoreći: Tebi priliči pesma, Bože, na Sionu, i tebi će se odati molitva u Jerusalimu (Ps. 64, 2), i: Kada vrati Gospod roblje Sionsko… obradovaće se Jakov i uzveseliće se Izrailj (Ps. 125, 1; Ps. 52, 7). Pod navedenim imenima podrazumevaju se delatni i zriteljni um, koji uz pomoć Božiju pobeđuje strasti delanjem i sagledava Boga zrenjem, prema svojim mogućnostima. I kao da je pozvan za bogatu trpezu, um se raduje božanstvenom nasladom i peva: Pripremio si preda mnom trpezu, nasuprot tlačitelja mojih (Ps. 22, 5), tj. demona i strasti.
 
Kako treba da vršimo molitvu
2. Izjutra sej seme svoje (misli se na molitvu), ali ni uveče neka ne počiva ruka tvoja (Prop. 11, 6), kako ne bi postojao prekid u toku molitve i kako možda ne bi propustio čas u kome ćeš biti uslišen. Solomon nastavlja: Jer, ne znaš šta će biti blagougodno. Pošto ujutru sedneš na stoličicu od jednog pedlja, premesti um iz vladalačkog [dela, tj. glave] u srce i drži ga u njemu, trudeći se savijen i bolujući grudima, ramenima i vratom, te uzvikujući iz uma i duše: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Pošto je rečeno teskobno, i naporno, i verovatno zamorno usled ponavljanja, što uostalom ne proizilazi od samog čestog hranjenja sa tri imena (Gospode Isuse Hriste), budući da Pismo govori: Oni koji me jedu još više će ogladneti (Sir. 24, 21), ti prenesi um na drugu polovinu i govori: Isuse, Sine Božiji, pomiluj me. Mnogo puta izgovorivši rečeno prizivanje, pređi opet na prvu polovinu. Međutim, iz lenjosti ne treba često menjati navedene uzvike. Jer, rastinje koje se često presađuje ne uspeva da se ukoreni. Slično [neće uspeti da se ukorene] ni molitvena kretanja u srcu pri čestoj promeni molitvenih reči. Ukoliko primetiš podizanje i pristupanje pomisli, nemoj se zagledati u njih, čak i kad ne bi bile rđave, već drži svoj um u srcu bezizlazno, prizivajući Gospoda Isusa. I ubrzo ćeš prognati pomisli i proterati demone koji ih navode, opaljujući ih i nevidljivo bičujući Božanskim imenom. Slično uči Lestvičnik, govoreći: „Isusovim imenom bičuj protivnike: ni na nebu ni na zemlji nema jačeg oružja“.
 
O disanju
3. Isaija Usamljenik (kao i mnogi drugi) svedoči da vazduh treba da se zadržava. Jedan kaže: „Drži nezadrživi um“, koji pritiska i rasejava neprijateljska sila, koja se posle krštenja zbog našeg nemara opet vratila u lenjivu dušu zajedno sa još gorim duhovima, kao što govori Gospod: I bude potonje gore čoveku onome od prvoga (Mt. 12, 45). Neko drugi uči: „Monah treba da se seća na Boga kao što diše“, i još neko: „Ljubav prema Bogu kod njega treba da zadržava disanje“. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori: „Ograniči i disanje da ne bi disao neometano“. Sveti Lestvičnik savetuje: „Isusova molitva neka se sjedini s disanjem tvojim, pa ćeš videti kakva je korist od tihovanja“. Apostol Pavle uverava: A ne živim više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 20), koji dejstvuje i udahnjuje božanstveni život. I Gospod govori: Duh diše gde hoće (Jn. 3, 8), uzevši primer u duvanju čulnog vetra. Očistivši se (u krštenju), mi smo primili obručenje Duha i usađenu reč (Jak. 1, 21), po reči brata Božijeg Jakova, kao seme koje je posejano u nama. On se sa nama sjedinio nesmestivim opštenjem, čineći da se obožujemo, pri čemu sam ne trpi umanjenje. On nas sjedinjuje sa preizobilnim Bogom iz blagosti. Međutim, mi smo postali nemarni prema zapovestima, koje u stvari čuvaju blagodat, usled čega smo opet upali u strasti. Stoga smo se, umesto dahom Duha Svetog, ispunili vetrom zlih duhova, od kojih se u nama javlja svako zevanje i stiska [tj. nered], kao što govore oci. Onaj, pak, ko je sačuvao Duha i Njime stekao očišćenje, rasplamsava se Njime i nadahnjuje božanstvenim životom. On Njime govori, umuje i kreće se, po reči Gospodnjoj: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas (Mt. 10, 20). Na sličan način i onaj ko ima suprotnog duha, čini i govori ono što je suprotno, budući njime savladan.
 
O pojanju
4. Lestvičnik kaže: „Zamorivši se, čovek ustaje i moli se, pa opet sedne i hrabro nastavlja da vrši svoje delanje“ (Slovo 27). On govori o umnom delanju, tj. da treba postupati na rečeni način pošto se dostigne čuvanje srca. Međutim, prilično je da se slično kaže i za psalmopojanje. Upitan o sadržini pojanja, Varsanufije Veliki je odgovorio: „Časovi i pesme su crkvena predanja i dobro su ustanovljeni radi [molitvenog] usaglašavanja svih ljudi. Skićani, [tj. kelioti ili usamljenici], pak, ne čitaju ni časove, niti pesme, [tj. kanone], nego se u usamljenosti upražnjavaju. U rukodelju, poučavanju i razmišljanju, i posle izvesnog vremena započinju molitvu. Stojeći na molitvi ti treba da govoriš Trisveto i Oče naš, moleći Boga za izbavljenje od starog čoveka. Ipak, ne treba dugo ostajati na pomenutom molitvoslovlju. Naprotiv, tvoj um treba celog dana da bude na molitvi“ (Odgovor 74). Starac je navedenim rečima pokazao da „usamljeno poučavanje“ jeste srdačna molitva, a „kratka molitva“ – stojanje na psalmopojanju. Jasno govori i veliki Jovan Lestvičnik: „Prvo delanje tihovanja sastoji se u izbegavanju brige o bilo čemu zemaljskom… drugo – u revnosnoj molitvi (tj. stajanju na psalmopojanju), a treće – u neukradljivom delanju srca“ (Slovo 27). Eto sedišta molitve i ujedno tihovanja.
 
O razlikama pojaca
5. Pitanje: Otkuda rečena razlika? Jedni uče da se mnogo poje, drugi – malo, a treći – da se uopšte ne poje, već da se [čovek] samo drži molitve, telesnog truda, nekog rukodelja i poklona, ili nekog drugog napornog delanja.
Odgovor: Evo razrešenja pitanja. Oni koji su delatnim životom kroz mnoge napore i duge godine našli dejstvo blagodati, stekli su znanje, pa i druge uče. Oni ne veruju onima koji govore da su znalački po milosti Božijoj, kao što govori sveti Isaak, dostigli rečeno za kratko vreme vrelom verom. Oni pomenute prekorevaju, budući pokradeni neznanjem i samopouzdanjem, uveravajući da je sve što se dešava drugačije negoli kod njih predstavlja prelest, a ne dejstvo blagodati. Oni ne znaju da je pred očima Božijim lako da se siromah iznenada obogati (Sir. 11, 21). I Priče kažu: Početak mudrosti jeste da stekneš mudrost (Prič. 1, 7). I apostol prekoreva ondašnje učenike, koji nisu znali za blagodat, govoreći: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (2. Kor. 13, 5), tj. ukoliko zbog lenjosti ie napredujete. Oni ni divna svojstva molitve, koja dejsgvom Duha postoje kod ponekih, ne prihvataju zbog svog neverja i visokoumlja.
 
Protivrečenje rečenome
6. Pitanje: Kaži mi zar onaj ko posti, uzdržava se, vrši bdenje, stoji, čini poklone, plače i drži se oskudoljublja u stvari ne upražnjava delanje? Kako ti, pretpostavljajući psalmopojanje, govoriš da bez delatnog života nije moguće držati se molitve? Zar rečeno nije delanje?
Odgovor: Onaj ko ustima tvori molitvu a umom luta, u stvari nema koristi. Ukoliko jedan zida, a drugi razgrađuje, ništa se ne dobija osim truda (Sir. 34, 23). Naprotiv, kao što dela telom, [čovek] treba da dela i umom, kako se telesno ne bi pokazao pravednim, a u srcu bio ispunjen svake mrzovolje i nečistote. I apostol potvrđuje, govoreći: Jer ako se tim jezikom, tj. ustima molim Bogu, moj duh, tj. glas moj se moli, a um je moj bez ploda… Moliću se Bogu duhom, a moliću se i umom… Volim reći pet reči umom svojim… negoli hiljade reči jezikom (1. Kor. 14, 14-15; 19). Sveti Lestvičnik je svedok da on govori o (umnoj molitvi). U Slovu o molitvi on kaže: „Veliki podvižnik velike i savršene molitve kaže: Volim reći pet reči umom svojim, i ostalo“. Delanja su mnogobrojna i pojedinačna, a srdačna molitva je, po Lestvičniku, velika i sveobuhvatna kao izvor vrlina. Preko nje se stiče svako dobro. Pokazujući prevashodnost delanja, sveti Maksim govori: „Nema ničega strašnijeg od pomisli na smrt i ničega veleljepnijeg od sećanja na Boga“. Usled pomračenosti koja dolazi od neosetljivosti, neznanja i malovernosti, neki u sadašnje vreme ne žele čak ni da čuju da postoji blagodat.
7. Smatram da oni koji ne poju mnogo dobro čine, udeljujući čast umerenosti (koja je, po mudrima, u svemu prekrasna). Naime, [oni paze] da ne istroše čitavu duševnu silu na delanje, tj. trud psalmopojanja, usled čega bi se um pokazao nedovoljno usrdnim za molitvu, ne nalazeći u sebi dovoljno sile za nju. Naprotiv, unekoliko pojući Psalme, on treba veći deo vremena da provodi u molitvi. Sa druge strane, kada se umori od čestog mislenog vapijanja i neprestanog usmeravanja pažnje na molitvu, umu pravedno treba dati izvestan odmor, iz pritešnjenosti tihovanja puštajući ga u širinu psalmopojanja. Eto prekrasnog reda, eto učenja mudrih.
8. Dobro čine i oni koji uopšte ne upražnjavaju psalmopojanje ukoliko napreduju. Ukoliko su dostigli prosvećenje, oni nemaju potrebu da psalmopojanjem, već treba da prebivaju u ćutanju, neprestanoj molitvi i umozrenju. Jer, oni su sjedinjeni sa Bogom i ne treba svoj um da odvajaju od Njega, pogružavajući ga u smućenje. Sveti Lestvičnik govori: „Za poslušnika je pad – sopstvena volja, a za tihovatelja – napuštanje molitve“. Um sličnih u stvari čini preljubu kada odstupa od sećanja na Boga, tj. Ženika, i ljubavlju se veže za neznatne stvari. Nije moguće sve, pak, naučiti rečenome postupku. Jednostavni i nepismeni poslušnici se mogu naučiti s obzirom da je poslušnost radi smirenja sposobna za svaku vrlinu. Neposlušnima, pak, bilo jednostavnima ili učenima, rečenu nauku ne treba predavati kako ne bi upali u prelest. Jer, samovoljni ne može da izbegne nadmenost, koju obično prati prelest, kao što kaže sveti Isaak. Ne pomišljajući na moguću štetu, neki sve poučavaju svojim naporima, tj. da drže sećanje na Boga. [Oni hoće da ih] naviknu na sećanje da bi ga zavoleli, što je u stvari nemoguće, naročito za one koji su navikli da žive po svojoj volji. Njihov um je nečist usled nemara i visokoumlja. On nije očišćen suzama, usled čega pre vide sramne kumire pomisli, negoli molitvu. Uznemiravani strašnim imenom [Božijim], nečisti duhovi koji se gnezde u njihovom srcu reže na one koji ih ranjavaju. Dakle, ukoliko samovoljni čuje ili bude naučen [iz knjiga] o rečenom delanju i poželi da ga upražnjava, svakako će postradati na jedan od dva načina: ili će, prisiljavajući se, upasti u prelest i ostati neisceljen, ili će biti nemaran, čitav život ostajući bezuspešan.
9. Reći ću i ja nešto što sam poznao na neznatnom opitu. Sedeći u tihovanju danju ili noću, neprekidno se moleći Bogu, bez pomisli i sa smirenjem, um tvoj će iznemoći od prizivanja, telo će te zaboleti, a srce će, i pored silnog i neprestanog prizivanja Isusa ostati bez topline i veselosti, iz kojih se obično rađa i podstiče revnost i trpljenje podvižnika. Ti stoga ustani i poj Psalme sam ili sa učenikom, koji je sa tobom, ili se prihvati razmišljanja o nekom slovu iz Pisma, ili se pogruzi u sećanje na smrt, ili uzmi rukodelje, ili pazi pri čitanju, uglavnom stojeći, kako bi smorio telo. Ukoliko sam stojiš na psalmopojanju, čitaj Trisveto, potom duševno ili umno tvori molitvu, pri čemu um treba da pazi na srce. Ukoliko te napadne mrzovolja, čitaj Psalme, dva ili tri, i umilne tropare prigušeno: jer, [tihovatelji] ne poju, kao što kaže Lestvičnik. Da bi dobili veselost i radost njima je, po rečima [prepodobnog] Marka, dovoljno da srdačno boluju sa čežnjom za blagočašćem i duhovnom toplinom. Posle Psalama vrši duševnu ili duhovnu molitvu bez rasejavanja i Aliluja. Eto poretka svetih otaca Varsanufija i Dijadoha i ostalih. Božanstveni Vasilije govori da Psalme treba menjati svaki dan kako bi se podsticala usrdnost i kako um ne bi opteretio pojući stalno isto. Umu treba davati slobodu kako bi se još više učvrstio u usrdnosti. Ukoliko zajedno sa vernim učenikom stojiš na pojanju, prepusti mu da čita Psalme, a ti skriveno u srcu pazi i moli se, čuvajući se. Sve čulne i mislene pomisli koje izlaze iz srca ti preziri uz pomoć molitve. Jer, tihovanje jeste odstranjivanje pomisli koje nisu od Duha i nisu božanstvene. [Treba] do pogodnog vremena [paziti] da se one ne prihvate kao dobre, da se ne bi izgubilo ono što je veće.
 
O prelesti
10. Sa tačnošću i poznanjem pazi, ljubitelju Božiji. Ukoliko, vršeći svoje delo, ugledaš svetlost ili spoljnji ili unutrašnji oganj, ili neki obraz, Hrista na primer, ili anđela, ili nekog drugog, ništa nemoj primati kako ne bi pretrpeo štetu. Nemoj ni sam da, gledajući obraze, u umu praviš uobraženja. Jer, sve što se prima kao spoljašnje i smućeno preoblikovanje vodi ka prelesti duše. Istinsko počelo molitve jeste srdačna toplina koja spaljuje strasti, useljava utehu i radost u srce nepokolebivom čežnjom i učvršćuje srce nesumnjivim osvedočenjem. Ono što ulazi u dušu, govore oci, bilo čulno ili duhovno, a srce ga ne prima i sumnja, u stvari jeste od neprijatelja, a ne od Boga. Ukoliko vidiš da ti um spolja ili odozgo vuče neka nevidljiva sila, nemoj imati poverenja i nemoj dozvoljavati da bude odvučen, već ga odmah prinudi na njegovo delo. Ono što je od Boga dolazi samo po sebi, govori sveti Isaak, pri čemu čovek ne primećuje njegovo vreme. I neprijatelj pokušava unutar bedara da prividno predstavi duhovno, jedno podmećući umesto drugog, tj. umesto topline navodeći neuredno raspirivanje (čime muči dušu prevarom), umesto veselja pobuđujući beslovesnu radost i vlažnu slast, koji rađaju nadmenost i visokoumlje. On rečenim prelestima uspeva da se prikrije pred neiskusnima, predstavljajući prevaru kao dejstvo blagodati. Međutim, vreme, opit i osećaj obično ga otkrivaju pred onima kojima nisu nepoznate njegove zamke. Grlo razlikuje jela, govori Pismo. I duhovni ukus sve jasno pokazuje kao što jeste, ne podvrgavajući se prevari.
 
O čitanju
11. Lestvičnik govori: „Pošto si delatelj, ono što čitaš treba da predstavlja delatno [štivo]. Jer, opitno ostvarivanje delatnog štiva čini suvišnim čitanje ostalih knjiga“ (Slovo 27). Svagda čitaj o tihovanju i molitvi kod svetog Lestvičnika, svetog Isaaka, svetog Maksima, [svetog Simeona] Novog Bogoslova i njegovog učenika, Nikite Stitata, Isihija, Filoteja Sinajskog i drugih, koji su pisali o rečenome. Ostale spise privremeno ostavi. Oni nisu neprihvatljivi, ali privremeno ne odgovaraju tvome cilju. Jer, predmeti kojih se oni dotiču mogu tvoj um da odvuku od molitve. Neka tvoje čitanje bude usamljeno. Glas neka ti ne bude obojen nadmenošću i željom za isticanjem. Čitanje neka ne bude brzo i sa doteranom blagojezičnošću, ili sa blagozvučnošću slova ili uživanjem, da te ne bi potkradala neprimetna strast da se dopadneš ljudima, iako nisu prisutni. Ono ne treba da bude ni nenasito. Jer, u svemu je najbolja mera. Ono ne treba ni da je brzo, ni previše lenjivo ili nemarno, već pobožno, trpeljivo, postojano, razumno, sa taktom, sa umom i dušom i slovesnošću. Krepeći se dušekorisnim čitanjem, um dobija silu i naviku da se snažno moli. Ukoliko, pak, čitanje bude suprotno navedenom načinu, um se pomračuje i raslabljuje i izvodi iz sebe. Vladalački [deo, tj. um] oseća bol u mozgu i postaje nespreman za molitvu.
12. Obraćaj pažnju i na nameru svoju, tj. posmatraj gde se priklanja. Gledaj da li po Bogu, radi samog dobra i radi duševne koristi sediš u tihovanju, poješ Psalme, čitaš molitve i neku drugu vrlinu činiš. Pazi da ne budeš pokraden bez da primetiš i da se ne pokaže da po obrazu ličiš na delatelja Božijeg, a po srcu – na ugodnika ljudima. Jer, lukavi ima mnogo zamki. On tajno prati usmerenje naših namera, na svaki način se trudeći da neprimetno upropasti naše delo (što mnogi ne znaju), te da ono što se čini ne bude po Bogu. I premda on uporno ratuje i bestidno pristupa, ti treba da imaš čvrstu nameru da jedinome Bogu ugađaš, te nećeš biti često potkradan, makar se usmerenje tvoje volje nevoljno i vuklo u stranu i kolebalo. Čak i da po nemoći nevoljno padne i bude pobeđen, čovek brzo dobija oproštaj od Onoga ko poznaje naše namere i srca. Strast taštine monahu ne dozvoljava da napreduje u vrlinama, usled čega podnosi napore, ali se na kraju pokazuje besplodan. Ona ogoljuje od ploda vrlinskih napora svu trojicu – i početnika, i srednjega i savršenoga.
13. Evo šta bih još rekao na osnovu poznanja [iz opita]. Monah nikako ne može da napreduje bez sledećih vrlina: posta, uzdržanja, bdenja, trpljenja, hrabrosti, tihovanja, molitve, ćutanja, plača, smirenja, koje jedna drugu rađaju i jedna drugu čuvaju. Neprestani post, isušujući pohotu, rađa uzdržanje, uzdržanje – bdenje, bdenje – trpljenje, trpljenje – hrabrost, hrabrost – tihovanje, tihovanje – molitvu, molitva – ćutanje, ćutanje – plač, plač – smirenje. Smirenje, obrnuto, rađa plač i sve redom, pri čemu ćerke rađaju majke. Međusobno rađanje i predstavlja najveću vrlinu. Suprotno je, opet, svakome očigledno.
14. Neophodno je da navedemo i bolne napore rečenog dela po poretku i da jasno pokažemo kako treba upražnjavati svako delanje, kako niko ne bi, po čuvenju bez napora hodeći rečenim putem, ni nas ni druge okrivljavao što na delu nije kao što smo rekli. Jer, srdačni bol i telesni trud obično dokazuju da se radi o istinskom delu. Preko njih se obnaružava dejstvo Duha Svetoga, koje se na krštenju daje svakome verujućem, premda se zbog nemara prema zapovestima zatrpava strastima. Ono po neizrecivoj milosti [Božijoj] očekuje naše pokajanje kako na kraju usled naše neplodnosti ne bismo čuli: Uzmite od njega talant (Mt. 25, 28), i: Ko nema, uzeće se od njega i ono što misli da ima (Lk. 8, 18), i kako ne bismo bili poslani u ad, na večnu patnju u geeni. Svako telesno i duhovno delanje koje ne sadrži bol i trud nikada ne donosi plod onome ko ga upražnjava. Jer, Gospod govori: Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). Pod naporom podrazumevaj bolno telesno osećanje u svemu. Mnogi su mnogo godina činili i čine [podvig] bez bola. I pošto su bez trudoljublja i plamene srdačne gotovosti preduzimali i preduzimaju napore, oni su se pokazivali i pokazuju se tuđi čistoti i zajednici u Duhu Svetome. Oni, naime, nisu poneli ljutinu bolnih napora. Jer, oni koji delaju sa nemarnošću i lenjošću naprežu se mnogo, po svome mišljenju, premda ne sabiraju nikakve plodove. Oni su duboko neosetljivi stoga što nisu poneli bol. Svedok za rečeno je onaj ko govori: „Ukoliko u životu svom nemamo bolećivo srce, svi naši podvizi biće lažni i bljutavi“ (Lestvica, Slovo 7). Ukoliko živimo bez napora i bola, mrzovolja nas gura u beskorisnu prezauzetost. I mi se pomračujemo, misleći da ćemo u njoj naći pokoj (što je nemoguće). I mi se jednostavno vezujemo sa nevidljivim nerazrešivim vezama, postajući tromi za svako delo, budući da se u nama umnožava mlitavost, naročito ukoliko smo početnici. Slično svedoči i sveti Jefrem, govoreći: „Trudeći se, trudi se sa bolom kako bi izbegao bol uzaludnog truda“. Jer, kao što kaže prorok, na zemlji našeg srca mi nećemo začeti duh spasenja ukoliko se udovi naši ne iscrpe od posnog truda i ukoliko nas ne obuzme bol srca, kao ženu koja rađa dete (Is. 21, 3; 26, 18). Mi se, međutim, hvalimo mnogogodišnjim prebivanjem u besplodnoj pustinji i lenjom tihovanju, misleći da smo nešto značajno. U vreme svoga ishoda, pak, svi ćemo nesumnjivo poznati plod svoga života.
15. Niko sam ne može da nauči nauku vrlina, premda su se poneki iskoristili svojim iskustvom kao učiteljem. Jer, ukoliko čovek dejstvuje sam po sebi, a ne po savetu onih koji su uznapredovali, svedoči nadmenost, ili pre – izaziva nadmenost. Jer, Sin ništa sam od sebe ne čini, već govori što ga je naučio Otac (Jn. 5, 19). Slično i Duh… neće govoriti od sebe (Jn. 16, 13). A zar će neko pomisliti da je dostigao visinu vrline koja mu omogućava da više nema potrebe da tuđim tajnovođenjem? U samoprelesti, sličan pre poseduje bezumlje, negoli vrlinu. Stoga treba slušati one koji su na opitu poznali bol i trud delatne vrline. Nju treba upražnjavati pod njihovim rukovođenjem, [istrajavajući u] izgladnjujućem postu, gorkom uzdržavanju, trpeljivom bdenju, zamornim poklonima, nepokretnom stojanju, neprestanoj molitvi, nepatvorenom smirenju, postojanoj skrušenosti i uzdisanju, blagoslovenom i solju začinjenom ćutanju i sveopštem trpljenju. Niko ne treba da se stalno nalazi u zadovoljstvu, niti da se pre vremena ili neprinuđen starošću ili bolešću dugo i isključivo zanima sedenjem na molitvi. Pismo govori: Trudove plodova svojih ješćeš (Ps. 127, 2), i još: Carstvo nebesko s naporom se osvaja (Mt. 11, 12). Onaj ko se trudoljubivo stara da svakodnevno vrši navedena delanja, u stvari će sa Bogom u svoje vreme sabrati plodove.
 

O NAČINU SEDENJA TIHOVATELJA NA MOLITVI
I O IZBEGAVANJU BRZOG USTAJANJA

 
1. Sedi uglavnom na stoličici, budući da je naporno. Ponekad, ređe i privremeno sedi na vlasenici radi izvesne olakšice. Tvoje sedenje treba da je trpeljivo, [ispunjavajući zapovest svetog apostola Pavla]: U molitvi budite istrajni (Kol. 4, 2). Nemoj biti nespokojan, nemoj brzo ustajati sa patničkog napora, sa mislenog vapijanja i neprestanog stezanja svoga uma. Jer, prorok govori: Obuzeše me bolovi kao ženu koja rađa (Is. 21, 3). Savijajući se i sabirajući um u srcu (naravno, ukoliko se otvorilo), prizivaj Gospoda Isusa Hrista da dođe da ti pomogne. Ukoliko se i zamore tvoja ramena i često te boli glava, ipak izdrži sa trpljenjem, trudoljubljem i ljubavlju, ištući Gospoda u srcu svome. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). Gospod je navedenim rečima istinski pokazao da treba da budemo istrajni i trpeljivi u svemu što rađa i telesne i duševne napore.
 
Kako treba proiznositi molitvu?
2. Jedni od otaca su govorili da treba proiznositi celu molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, a drugi – polovinu: Isuse, Sine Božiji, pomiluj me, što je lakše za nemoć uma. Jer, niko ne može tajno sam u sebi da priziva Gospoda Isusa bez blagodati Duha. Rečeno se čisto i savršeno vrši jedino sa Duhom Svetim. Inače je [čovek] kao dete koje još uvek muca i ne može da poveže celokupnu molitvu. Ipak, ne treba često menjati reči molitve, pružajući ustupak lenjosti, već retko, da bi se obezbedila trajnost. Jedni opet uče da se molitva izgovara ustima, a drugi umom. Ja smatram da treba koristiti oba [načina]. Jer, ponekad um nema snage da sam u sebi izgovara molitvu usled mrzovolje, a ponekad se i usta umaraju. Stoga je neophodno moliti se i ustima i umom, a [svagda] tiho i bez smućenosti, kako glas ne bi narušio osećanje i pažnju uma i presekao [molitvu]. A kad se um navikne na delanje i počne snažno i celovito da se moli, dobivši silu Duha, već neće biti neophodno da se molitva proiznosi ustima. Štaviše, usna molitva će biti nemoguća, s obzirom da se [molitvenik] udostojio da se zadovoljava jedino celokupnim umnim delanjem.
 
Kako treba držati um?
3. Shvati da niko sam po sebi ne može zadržati um. Njega može samo Duh zadržati. On je, naime, nezadrživ, premda ne po prirodi (kao uvekpokretan), već stoga što je zbog nemara usvojio skitanje levo desno, spočetka se navikavši na njega. Kroz prestup zapovesti odvojivši se od Onoga ko nas je preporodio [u krštenju], mi smo izgubili jedinstvo sa Njim i u osećanju izgubili misleno čulo. Saplevši se i odvojivši se od Boga, um već luta kao zarobljenik. I on ne može da se zaustavi ukoliko se ne povinuje Bogu i ukoliko se ne sjedini sa Njim u radosti, ukoliko ne počne često i trpeljivo da mu se moli i da mu svakodnevno misleno ispoveda svoja sagrešenja. Jer, On odmah oprašta sve onima koji sa smirenjem i skrušenošću ištu oproštaj i koji svagda prizivaju Njegovo sveto ime. Psalmopojac kaže: Ispovedajte se Gospodu, i prizivajte sveto ime Njegovo (Ps. 104, 1). Um zadržava i zadržavanje daha i stezanje usta, premda samo delimično, da bi se opet rasuo. Ukoliko se, pak, u srce useli dejstvo molitve, um će ostajati kod sebe, posedujući radost i [slobodu] od porobljenosti. Ponekad, opet, i dok se um moli i nalazi u srcu, razum luta i razmatra nešto drugo. On se potpuno pokorava jedino savršenima u Duhu Svetom, koji su u Hristu Isusu dostigli nerasejano stanje.
 
Kako odgoniti pomisli?
4. Od početnika niko nikada ne može da otera pomisli, ukoliko ih Bog ne otera. Jedino snažni mogu da se bore sa njima i da ih progone. Međutim, ni oni ih ne odgone sami od sebe, već se sa Bogom podižu na borbu protiv njih, obučeni u Njegovo sveoružje. Kada ti dolaze pomisli, ti često i trpeljivo prizivaj Gospoda Isusa, te će pobeći. Ne trpeći srdačnu toplinu, koju daje molitva, one će pobeći kao ognjem opaljene. „Isusovim imenom bičuj protivnike“, govori Lestvičnik. Jer, Bog naš je oganj koji spaljuje zlobu. Brz na pomoć, Gospod će brzo osvetiti one koji mu danonoćno svedušno vapiju. Onaj ko nema dejstvo molitve njih pobeđuje na drugi način, podražavajući Mojsija. Jer, kad je on ustajao i ka nebu prostirao svoje ruke i oči, Bog je progonio [neprijatelje] (Izl. 17, 11). Potom opet sedi i započinji molitvu sa trpljenjem. Eto kakav način upotrebljava onaj ko još nije stekao dejstvo molitve. Međutim, i onaj ko ima dejstvo molitve pri kretanju telesnih strasti, tj. mrzovolje i bluda (ljutih i teških strasti) često ustaje i prostire ruke svoje radi [iskanja] pomoći. Ipak, zbog prelesti on rečeno ne čini dugo, već opet seda kako mu neprijatelj ne bi um doneo neko maštanje odozgo, pokazavši mu privid istine. Jer, jedino čistima i savršenima jeste svojstveno da imaju um koji je bezbedan od pada i gore i dole, i u srcu i svuda. Samo oni mogu da ga sačuvaju od štete.
 
Kako pojati?
5. Jedni govore da treba često pojati, drugi – retko, a treći – nikako. Ti nemoj ni često pojati (radi izbegavanja smućenosti), niti sasvim napuštaj pojanje (radi izbegavanja raslabljenosti i nemara), već podražavaj one koji ne poju često. Jer, umerenost je u svemu prekrasna, kao što govore mudraci. Za one koji prohode delatni život dobro je dugotrajno pojanje stoga što ne poznaju [mislena zanimanja] i zbog truda. Međutim, [ono nije dobro] za tihovatelje, kojima je dovoljno da prebivaju jedino u Bogu, moleći se u srcu i uzdržavajući se od pojmova. Jer, po Lestvičniku tihovanje predstavlja odlaganje pojmova o čulnim i mislenim stvarima. Štaviše, istrošivši svu svoju silu na dugotrajno pojanje, um više neće biti u stanju da krepko i trpeljivo prebiva u molitvi. Lestvičnik takođe govori da noću treba za molitvu odvajati više vremena, a za pojanje – manje. I ti treba na rečeni način da postupaš. Ukoliko pri sedenju uvidiš da molitva dejstvuje i ne prestaje da se kreće u srcu, nikada nemoj da je ostavljaš radi ustajanja na pojanje, sve dok te sama po promislu ne ostavi. U suprotnom bi ti, ostavljajući Boga u sebi, stao da mu se obraćaš spolja, prelazeći od višeg ka nižem. Štaviše, i u umu ćeš izazvati smućenje, izvukavši ga iz mirnog zatišja. Tihovanje po svom imenu ima i svoja delanja, koja upražnjava u miru i tišini. Jer, naš Bog je mir, koji se nalazi iznad svakog meteža i vike. Prema načinu našeg života, i pojanje treba da buđe anđelsko, a ne telesno. Glasno pojanje jeste ukazanje na umni vapaj unutra, i predano nam je za slučaj razlenjenosti i ogrubelosti, kako bismo dospevali u istinski [prilično nastrojenje]. Oni koji ne poznaju molitvu, koja je, prema svetom Jovanu Lestvičniku, izvor vrlina, koji napaja naše duševne sile kao mladice, treba mnogo i bez mere da poju, svagda se zanimajući raznim delanjem. Oni nikada ne treba da imaju pokoja od njih, sve dok od velikog napornog delanja ne stupe u stanje umozrenja, pronašavši umnu molitvu koja dejstvuje iznutra. Jedno je delo tihovanja, a drugo opštežića. Svaki će biti spasen prebivajući u onome u čemu je prizvan. Ja se bojim da pišem zbog nemoćnih, znajući da se krećeš među sličnima. Onaj ko se po čuvenju ili učenju trudi na molitvi, u stvari se uzalud trudi, nemajući rukovoditelja. Onaj, pak, ko je okusio blagodat treba umereno da poje, po rečima otaca, više upražnjavajući molitvu. Ukoliko ga napadne lenjost, neka poje ili čita delatna otačka poglavlja. Lađi nisu neophodna vesla ukoliko vetar naduva jedra, s obzirom da joj vetar daje dovoljno plovljenje za lako preplovljavanje slanog mora strasti. A ukoliko [vetar opadne i lađa] se zaustavi, neophodno je da se pokrene veslima i barkom. Neki u vidu prigovora ukazuju na svete oce, ili neke ovdašnje [monahe], koji su vršili svenoćna stajanja, sve vreme provodeći u psalmopojanju. Mi ćemo odgovoriti iz Pisma da nije sve kod svih savršeno, s obzirom da nekima nedostaje revnost i krepost. Ono što je malo uopšte nije malo za velike, i ono što je veliko za male uopšte nije savršeno. Savršeni, pak, sve izvršavaju sa lakoćom. Ni sada ni u ranijim vremenima nisu svi bili delatni [podvižnici]. Niti su svi prohodili i držali do kraja jedan put. Mnogi su od delatnog života prelazili na umozriteljni. Napuštajući sve, oni su se uspokojili i stupili u subotu, [pokoj], po duhovnom zakonu i obradovali se u jednome Bogu. Nasićeni božanstvenom sladošću, koja po blagodati ne daje da se poje ili o nečem drugom pomišlja, oni su svagda bili u udivljenju, dostigavši, premda delimično i kao zalog, svrhu svojih želja. Drugi su do kraja, tj. do smrti provodili delatni život i dobili spasenje, počinuvši u očekivanju da u budućnosti dobiju nagradu. Neki su pri smrti dobili osvedočenje [o spasenju], po smrti izdavajući miomiris kao njegov pokazatelj. Oni su, kao i svi, imali blagodat krštenja, premda za života zbog porobljenosti ili neznanja uma nisu tajanstveno opštili sa njom. Drugi i jedno i drugo, tj. i pojanje i molitveno iskusno vrše i provode život bogat u uvekpokretnoj blagodati, ni u čemu ne susrećući prepreku. Drugi su do kraja ponajviše držali tihovanje, iako su behu prostodušni, sjedinivši se sa Jedinim Bogom i mnogo dobro postupajući. Njima je molitva bila potpuno dovoljna. Savršeni sve mogu u Hristu Isusu, koji im daje snagu. Njemu slava u vekove vekova. Amin.
6. Šta da se kaže o utrobi, carici strasti? Ukoliko možeš da je umrtviš ili bar da je polovično umrtviš, nemoj joj popuštati. Mene je, ljubljeni, ona savladala i ja joj služim kao rob i podanik. Ona je saradnica demona i obitalište strasti. Preko nje se dešava pad naš i naše ustajanje, ukoliko se drži poretka. Preko nje smo izgubili i prvo i drugo božanstveno dostojanstvo. Jer, posle kvarenja koje se davno desilo, mi smo obnovljeni u Hristu. Potom smo opet otpali od Boga preko zanemarivanja zapovesti (koje inače čuvaju i uvećavaju blagodat u napredovanju), premda se iz neznanja nadimamo, misleći da smo uz Boga. Po pitanju telesne ishrane postoje velike razlike, kao što govore oci. Jednome je neophodno malo, a drugome mnogo radi podržavanja prirodnih sila. Svako se podmiruje hranom prema svojim silama i navikama. Međutim, tihovatelj svagda treba da bude gladan, ne dajući sebi hranu do sitosti. Jer, ukoliko je stomak pretovaren, um se pomračuje, te čovek ne može krepko i čisto da tvori molitvu. Pod dejstvom isparavanja od mnogih jela nagonjen na san, on želi što pre da legne i zaspe, pri čemu bezbrojna maštanja u snu ispunjavaju um. Stoga je onome ko želi da dobije spasenje i ko se prinuđava da radi Gospoda živi u tihovanju, dovoljna litra hleba i tri ili četiri čaše vode ili vina. On može umereno da jede i ostalu hranu kako se zadesi, ne dopuštajući sebi sitost. I mudrim upotrebljavanjem jela, tj. jedenjem svake hrane, on će sa jedne strane izbeći nadimanje, a sa druge strane pokazati da se ne gnuša tvorevine Božije, koja je veoma dobra, za sve zahvaljujući Bogu. Eto rasuđivanja onih koji ispravno razmišljaju. Nemoćnima u veri i u duši uzdržanje od hrane je više korisno. Njima apostol naređuje da jedu zelje (Rim. 14, 2), budući da ne veruju da će ih Bog sačuvati. A šta tebi reći? Ti si tražio pravilo. Međutim, ono je obično teško, naročito za tebe staroga. Ni mlađi ne mogu uvek držati vagu i meru. A kako ćeš ti? Ti treba slobodno da postupaš u primanju hrane. Ukoliko budeš pobeđen, pokaj se, te upotrebi novo usilje. I nemoj prestajati da činiš rečeno, padajući i ustajući i jedino sebe prekorevajući, a ne drugog. I imaćeš pokoj, mudro padovima stičući pobedu, prema Pismu. Ipak, nemoj prestupati granice koje smo ranije odredili. I biće ti dovoljno. Jer, telo više ukrepljuju hleb i voda, negoli druga jela. Stoga je prorok, sve ostalo smatrajući u ništa, rekao: Sine čovečiji, jedi sa vagom hleb svoj i vodu pod meru pij (Jez. 4, 9). Uzimanje hrane ima tri granice: uzdržanje, dovoljnost i sitost. Uzdržanje znači biti unekoliko gladan i posle jela. Dovoljstvo znači ne biti gladan, niti biti sit. A sitost znači biti unekoliko preopterećen. A jesti i posle sitosti predstavlja vrata stomakougađanja, kroz koja ulazi blud. Znajući tačno sve rečeno, ti izaberi najbolje prema svojoj sili, ne prestupajući granice. Jer, savršenima je, po apostolu, svojstveno da budu i siti i da gladuju, budući da sve mogu [u Hristu koji im moć daje] (Fil. 4, 12-13).
 
O prelesti i o drugim predmetima
7. Pazi, hoću da ti pružim tačno poznanje o prelesti kako bi se čuvao od nje i kako iz neznanja ne bi sebi pričinio veliku štetu, pogubivši dušu svoju. Jer, čovekovo samovlašće se lako preklanja na opštenje sa neprijateljima, naročito kod neiskusnih, kojima i upravljaju. Neprijatelji njih, naime, neumorno prate. Blizu i okolo početnika i samovoljnika demoni obično rasprostiru zamke pomisli i pogubnih maštanja, pripremajući rov za pad. Jer, njihov grad se još nalazi pod vlašću varvara. I nije za čuđenje ukoliko se neko od njih prevari, ili istupi iz uma, ili primi prelest, ili vidi nešto što je tuđe istini, ili govori nešto neprilično iz neiskustva i neznanja. Govoreći o istini iz svog neznanja, često poneko govori jedno umesto drugoga, ne umejući da pravilno iskaže kako stvari stoje. On privodi u smućenje slušaoce, na tihovatelje izvrgavajući uvredu i podsmeh svojim bezumnim dejstvom. I nije nikakvo čudo što se
početnici varaju i posle mnogih napora. Slično se dešavalo mnogima koji su tražili Boga i u sadašnja i u pređašnja vremena. Sećanje na Boga ili umna molitva je viša od svih delanja. Kao ljubav Božija, ona je glava vrlina. Međutim, onoga ko bestidno i drsko želi da priđe Bogu i da ga ispoveda čisto, prinuđavajući se da ga ima u sebi, demoni lagano umrtvljuju, ukoliko im bude dopušteno. Jer, on drsko i bezobrazno traži ono što ne pripada njegovom stanju, u nadmenosti se naprežući da ga pre vremena postigne. Štedar prema nama i videći da smo brzi na visoke [stvari], Gospod ne dozvoljava da često upadnemo u iskušenje kako bi se svako, poznavši svoje visokoumlje, sam od sebe obratio ka doličnom dejstvovanju i kako ne bi postao podrugivanje i podsmeh demonima, te plač za ljude. [On naročito pomaže] onima koji rečeno divno delo traže sa trpljenjem i smirenjem i naročito sa poslušnošću i raspitivanjem kod iskusnih, kako umesto pšenice ne bi posejali kukolj, umesto sladosti – gorčinu, i kako umesto spasenja ne bi našli pogibao. Silnima i savršenima priliči stalna borba sa samim demonima, na koje stalno treba da usmeravaju duhovni mač, tj. reč Božiju (Ef. 6, 17). Nemoćni, pak, i početnici se koriste bekstvom kao tvrđavom, sa pobožnošću i strahom izbegavajući borbu i ne usuđujući se da pre vremena stupaju u nju, čime izbegavaju smrt. Ti, pak, ukoliko dobro tihuješ, očekujući da budeš sa Bogom, nikada nemoj da primaš nikakav čulni ni misleni obraz, ni spolja ni iznutra, makar se radilo o obrazu Hrista, ili anđela, ili nekog svetog. [Nemoj prihvatati] ni svetlost koja ti dolazi kroz maštu ili se zapečaćuje u umu. Um sam po sebi ima silu da mašta i lako može da sačini obraze onoga što želi kod onih koji ne paze mnogo na sebe, sami sebi čineći štetu. I sećanje na dobre i rđave stvari obično odmah u osećaju uma ostavlja pečat njihovog obraza, uvodeći ga u maštanje. Stoga je onaj ko trpi rečeno pre jeste maštar, negoli tihovatelj. Ti, dakle, pazi da se ne složiš i da ne poveruješ bilo čemu, makar se radilo i o nečem dobrom. Ponajpre treba da pitaš iskusne, u potpunosti ispitavši stvar, kako ne bi pretrpeo štetu. Svagda budi oprezan prema rečenome, čuvajući um bez boje, izgleda i obraza. Često se i ono što je Bog slao radi ispitivanja i venca okretalo na štetu mnogima. Gospod naš hoće da ispita naše samovlašće, tj. gde je usmereno. Onaj ko bez raspitivanja kod iskusnih prima ono što vidi razumom ili čulima, čak i da je od Boga, lako pada u prelest, budući brz na prihvatanje. Stoga početnik treba da pazi na srdačno dejstvo, koje je nezabludivo. Sve ostalo on ne treba da prima sve dok se ne umiri od strasti. Bog ne negoduje na onoga ko sa tačnošću pazi na sebe, tj. ukoliko iz opreznosti pred prelešću ono što je od Njega ne prima bez raspitivanja i neophodnog ispitivanja. Štaviše, On ga pohvaljuje kao mudrog, premda je na neke i negodovao. Uostalom, ne treba sve pitati, nego samo onoga kome je povereno rukovođenje i drugih, ko blista životom i ko, po Pismu, iako siromašan, mnoge bogati (2. Kor. 6, 10). Mnogi neiskusni su učinili štetu mnogima nesmislenima, usled čega će po smrti biti suđeni. Jer, ne priliči svima da rukovode druge, već samo onima kojima je, po apostolu, dato božanstveno rasuđivanje (1. Kor. 12, 10), tj. razlikovanje duhova, koje dobro od rđavog razdvaja mačem reči. Svako ima svoje prirodno, delatno ili naučeno znanje i rasuđivanje, ali nemaju svi duhovno rasuđivanje. Stoga mudri Sirah i govori: Oni koji grade mir sa tobom su mnogi, ali savetnik neka ti bude jedan od hiljade (Sir. 6, 6). Nije mali trud naći nezabludivog rukovoditelja i u delima, i u rečima, i u shvatanjima. Nezabludiv je onaj ko ima svedočenje iz Pisma i za delanje i za razboritost, držeći se umerenosti u onome o čemu treba razabrati. Veliki je, naime, trud neophodan da se očigledno postigne istina i da se bude čist od onoga što je suprotno blagodati. Jer, đavo ima običaj, naročito kod početnika, da pod vidom istine podmeće svoju prelest, svoju lukavost pretvarajući u duhovnost. Stoga je onaj ko se trudi da dostigne čistu molitvu u tihovanju dužan da hodi sa velikim trepetom, sa plačem se raspitujući kod iskusnih. On neprestano treba da proliva suze zbog grehova svojih, držeći se skrušenosti i bojažljivosti da ne dopadne ada ili ne otpadne od Boga, budući odlučen od Njega i u sadašnjosti i u budućnosti. Videvši nekoga da živi u plaču, đavo se udaljuje, bojeći se smirenja koje se rađa od suza. Onoga, pak, ko sa nadmenošću mašta da dostigne visoke [stvari], imajući satansku a ne istinsku želju, on lako hvata u svoje mreže kao svoga slugu. Stoga najveće oružje predstavlja držanje sebe u molitvi i plaču, kako molitvena radost ne bi dovela do pada u nadmenost. [Čovek] treba da pretpostavlja radostotvornu tugu kako bi ostao bez štete. Tuđa prelesti, molitva je toplina, zajedno sa molitvom Isusu, koji u zemlju srca našeg polaže oganj. Ona je toplina koja spaljuje strasti kao trnje. Ona u dušu polaže veselje i tišinu, ne prilazeći joj sa desne ili sa leve strane, niti odozgo, već ishodeći iz srca kao izvor vode od Životvornog Duha. Jedino nju poželi da stekieš i nađeš u svom srcu. Svoj um čuvaj od maštanja i drži ga obnaženim od pojmova i pomisli, te se ne boj. Jer, Onaj ko je rekao: Ne bojte se ja sam, ne plašite se (Mt. 14, 27), zaista je sa nama. Mi ištemo da nas uvek pokriva i ne treba da se bojimo ili da uzdišemo, prizivajući Boga. Ukoliko su neki skrenuli, povredivši se umno, znaj da su se držali samovolje i visokoumlja. Jer, onaj ko u poslušnosti sa raspitivanjem i smirenoumljem ište Boga, nikada neće pretrpeti štetu blagodaću Hristovom, koji hoće da se svi ljudi spasu. Ukoliko se sa njima i desi iskušenje, desiće se radi ispitivanja i uvenčavanja, budući praćeno brzom pomoću od Boga, koji ga popušta iz samo Njemu poznatih razloga. Jer, oci govore da onaj ko živi ispravno i besprekorno se ponaša, udaljujući se od čovekougađanja i visokoumlja, neće pretrpeti štete čak i da čitava horda demona na njega podigne bezbrojna iskušenja. Oni, pak, koji dejstvuju sa drskošću i samovoljom lako trpe štetu. Stoga tihovatelj uvek treba da se drži carskog puta. Jer, preterivanje u svemu obično prati nadmenost, koju zatim sledi prelest. Dah uma treba da zadržavaš, za vreme molitve unekoliko stežući usta, ali ne i dah u nosu, kao što čine neuki, kako ne bi pretrpeo štetu od naduvavanja. Tri vrline treba sa svom tačnošću držati u tihovanju, svakog časa ispitujući da li svagda prebivamo u njima. Mi treba da pazimo da nas ne potkrade zaboravnost, te da ne počnemo da hodimo van njih. Radi se o uzdržanju, ćutanju i samoukorevanju, tj. smirenju. One su sveopšte i jedna drugu podržavaju i čuvaju. Od njih se rađa molitva i neprestano uzrasta. Početak [dejstva] blagodati u molitvi se kod nekih različito projavljuje, s obzirom da, po apostolu, i razdeljivanje Duha biva raznoobrazno, tj. kako sam hoće (1. Kor. 12, 11). Ono se i kod nas projavljuje po uzoru proroka Ilije Tesvićanina. Kod nekih dolazi duh straha, rušeći gore strasti i kršeći kamen, tj. žestoka srca. Od rečenog straha telo kao da se probada klincima i kao da postaje mrtvo. Kod drugih se javlja potres ili neveštastvena i suštinska (budući da je nesuštinska bezlična i nepostojeća) radost u utrobi (koju su oci nazvali poskakivanjem). Kod drugih, najzad, naročito kod onih koji su napredovali u molitvi, Bog izaziva tanan i miran povetarac svetlosti, pošto se Hristos, po apostolu, useli u srce (Ef. 3, 17) i tajanstveno zasija u duhu. Stoga je Bog govorio Iliji na Gori Horivskoj (Z. Car. 19, 12) da se Gospod ne nalazi u jednom ili drugom (tj. u delimičnim dejstvima početnika), već u tananom povetarcu svetlosti (ukazujući na savršenstvo molitve).
8. Pitanje: Šta činiti ukoliko se demon preobrazi u anđela svetlosti i prevari čoveka?
Odgovor: Čovek ima potrebu za velikim rasuđivanjem kako bi dobro raspoznavao razliku dobra i zla. Dakle, nemoj iz lakomislenosti brzo da se povodiš za onim što se predstavlja, nego budi težak [spor] i sa velikim ispitivanjem dobro primaj, a zlo odbacuj. Ti svagda treba da ispituješ i razmatraš, pa tek potom da veruješ. Znaj da su dejstva blagodati očigledna. Premda se i preobražava, demon ne može da ih predaje. Dejstva blagodati, kao što su krotost, snishodljivost, smirenje, mržnja prema svetu, presecanje uživanja i strasti, on ne može [da predaje]. Demonsko dejstvo jeste nadmenost, visokoumlje, strašljivost i svako zlo. Po rečenim dejstvima možeš prepoznati da li je svetlost koja ti je zasijala u duši od Boga ili od satane. Salata po izgledu liči na ren, i sirće po boji liči na vino. Po ukusu, pak, grlo raspoznaje i određuje razliku svake od navedenih stvari. I duša koja ima rasuđivanje mislenim čulom može da raspoznaje darove Duha Svetoga i prizračna maštanja satane.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sa svetim Jovanom Zlatoustom, I beseda na Jevanđelje po Mateju, prim. prev.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *