NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SVETI GRIGORIJE SINAIT

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Sveti otac naš Grigorije je postrižen u monaštvo na Sinajskoj gori, usled čega je i nazvan Sinait. On je bio u punoj snazi za carovanja Andronika Paleologa, oko 1300. godine. Došavši na Atonsku Goru i obišavši manastire i tihovateljna mesta, on je našao mnoge oce koji behu ukrašeni poznanjem i čistotom naravi, premda su bili revnitelji delatnog života. O čuvanju, pak, uma, tihovanju i zrenju oni malo znađahu – čak im ni ime nisu shvatali.
On je u skitu Magula, nasuprot manastira Filoteja, sreo samo trojicu (Isaiju, Kornilija i Makarija) koji su se unekoliko bavili umozrenjem. Videći opisano stanje, on se razgoreo revnošću i počeo da podučava trezvoumlju, čuvanju uma i umnoj molitvi ne samo tihovatelje, koji življahu usamljeno, nego i opštežiteljnike. Štaviše, on je u predelima Makedonije uspostavio tri velike lavre. Obilazeći mnoga mesta i eparhije, on je svojim božanstvenim učenjem sve učio delanju umne neprestane molitve. Na rečeni način on je obratio mnoge grešnike, od nedostojnih učinivši ih dostojnima, postavši vinovnik njihovog spasenja. Njegov život je detaljno opisao Kalistos, sveti patrijarh carigradski, njegov učenik. Za vreme života on je smatran opštim učiteljem sveštenog trezvoumlja. I po njegovoj smrti, njegova dela koja predlažemo, rukovode ka njemu. U njima se prekrasno kao rukovodstvo izobražava delatni način umnosrdačne molitve. On poučava dobroj naravi i borbi sa strastima, te dobro objašnjava znake prelesti i znake blagodati. Stoga su njegova dela korisna i početnicima, i naprednima i savršenima. Duhovno bogatstvo koje je u njima sakriveno naći će onaj ko ih neće čitati samo iz znatiželje, te će se obradovati zaista neizrecivom radošću. On je skončao 1360. godine, a spomen mu se vrši 8. avgusta.
 

POGLAVLJA O ZAPOVESTIMA I DOGMATIMA, OPOMENAMA I OBEĆANJIMA,
POMISLIMA, STRASTIMA I VRLINAMA, TIHOVANJU I MOLITVI

 
1. Istinski slovesan ili prirodan (kao što beše na početku), [čovek] ne može da postane ukoliko ne stekne čistotu i bestrašće. Prva beše oduzeta zbog beslovesnih čulnih naklonosti, a drugo zbog – iskvarenog stanja tela.
2. Po prirodi slovesni su samo oni koji su se pokazali sveti kroz sticanje čistote. Od mudrih u reči niko nije imao čistu slovesnost, stoga što su je od rođenja kvarili (nepriličnim) pomislima. Veštastveni i pričljivi duh mudrosti ovoga veka znalcima podnosi reči, a neobrazovanima – pomisli. On se u njima nastanjuje, lišivši ih ličnosne mudrosti i umozrenja, te nepodeljenog i jediničnog poznanja.
3. Pod poznanjem istine treba da shvatiš naročito osećanje blagodati. Ostala poznanja treba nazivati projavljivanjem njenog poimanja i ukazivanja na njene predmete.
4. Blagodat se gubi zbog neverja i nemara, a stiče kroz veru i revnost. Oni [koji je stiču] kreću se napred, a oni [koji je gube] sasvim se vraćaju unazad.
5. Upasti u umnu neosetljivost isto je što i biti mrtav. Biti slep umom isto je što i ne videti telesnim očima. Jer, prvi se lišio životodejstvene sile, a drugi – božanstvene svetlosti, koja čini da se vidi i da se bude viđen.
6. Silu i mudrost samo malobrojni dobijaju od Boga. Jedna učestvuje u božanstvenim dobrima, a druga ih projavljuje. Rečeno učešće i predavanje drugima zaista je božanstveno delo, koje prevazilazi ljudske snage.
7. Istinsko svetilište još pre budućeg života jeste srce bez pomisli, u kome deluje Duh. Jer, u njemu se sve vrši i govori duhovno. Onaj ko nije stekao rečeno, predstavlja kamen koji je pogodan da zidanje božanstvenog hrama, ali nije hram i sveštenodelatelj Duha.
8. Čovek je stvoren netruležan, tj. bez životnih sokova, kakav će i vaskrsnuti. Međutim, on nije stvoren kao nepromenljiv, ali ni kao promenljiv. On je zapravo imao silu da se prema želji promeni ili ne promeni. Htenje, pak, nije u stanju da prirodi saopšti potpunu nepromenljivost. Ona će biti nagrada budućeg nepromenljivog oboženja.
9. Truležnost je porod tela. Jesti hranu i izbacivati nepotrebno, gordo držati glavu i spavati ležeći po prirodi pripada zverima i stoci. Kroz neposlušnost i mi smo postali kao stoka, otpavši od bogopodobnih dobara, koja nam behu svojstvena. Od slovesnih mi smo postali skotski, i od božanstvenih – zveropodobni.
10. Raj je dvojak – čulni i misleni, tj. Edemski i blagodatni. Edem je vrlo visoko mesto, dosežuće do trećeg neba, kao što saopštavaju oni koji ga opisuju, u kome je Bog posadio mirisno rastinje svake vrste. On nije potpuno netruležan, ni sasvim truležan. Postavljen između truležnosti i netruležnosti, on svagda izobiluje i zrelim i nezrelim plodovima i cvećem. Zrelo drveće i plodovi koji padaju na zemlju ne izdaju smrad truležnosti, kao drveće ovog sveta, već postaju mirisno zemljište. Rečeno se dešava zbog preizobilja blagodati osvećenja, koje je u njemu svagda prisutno. Raj preseca reka okean kojoj je naloženo da ga stalno navodnjava. Ona izvire iz njega, deleći se na četiri druge reke, koje tekući vuku zemlju i palo lišće i donose ih u oblast Indije i Etiopije. U rečenoj oblasti sjedinjuju se dve reke, Fison i Geon, često preplavljujući polja. Potom se opet razdvajaju, pri čemu jedna natapa livijsku, a druga egipatsku zemlju.
11. Postojeća tvorevina, kao što govore, u početku nije stvorena kao truležna, tj. nepostojana. Ona se po Pismu pokorila ispraznosti, tj. čoveku, ne od svoje volje, tj. ne hoteći, nego zbog Onoga koji je pokori, sa nadom obnovljenja Adama, koji se podvrgao truležnosti (Rim. 8, 20). I Onaj ko je obnovio i osvetio Adama (premda mu je u privremenom životu telo još truležno), obnovio je i tvorevinu (iako je od truležnosti još nije izbavio). Izbavljenje tvorevine od truležnosti neki razumeju kao izmenu u bolje stanje, a neki kao savršenu promenu čulnoga. Pismo svagda, pak, uobičava da teške stvari posvedočuje preko jednostavnih i prostih.
12. Oni koji primaju blagodat kao da začinju i postaju trudni Duhom. Međutim, dešava se da oni izbace božanstveno seme usled pada ili stoga što postaju kao udovice u odnosu na Boga usled opštenja sa neprijateljem, koji se krije u njima. Blagodat napušta [čoveka] zbog dejstva strasti (zbog naslađivanja strasnim pokretima). Čovek je se, pak, potpuno lišava zbog činjenja grehova. Strastoljubiva i greholjubiva duša se lišava blagodati, izbacuje je i postaje udovica, pretvarajući se u stanište strasti, da ne kažemo – demona i u sadašnjem i u budućem veku.
13. Gnev se ukroćuje i pretvara u pitomost ponajviše hrabrošću i milostivošću. One kao opsadna oruđa savlađuju spoljašnje i unutrašnje neprijatelje.
14. Mnogima od onih koji vrše zapovesti izgleda da idu po putu, premda nisu stigli do grada i premda ostaju izvan. Oni, naime, besciljno obavljaju svoje putovanje, pogrešno hodeći u bespuća, skrećući sa pravog carskog puta, tj. upuštajući se u poroke koji su pored vrlina na pravom carskom putu. Jer, istinsko ispunjavanje zapovesti ne trpi ni nedostatak, ni suvišak, već zahteva bogougodni cilj, tj. ispunjavanje jedino Božije volje u svemu. Ukoliko se ne radi o rečenome, trud je uzaludan, s obzirom da se ne ide po pravim stazama Božijim. Pri svakom delu i njegovom obavljanju neophodno je da postoji rečeni cilj.
15. Na svom putu, tj. u srcu išti Gospoda kroz ispunjavanje zapovesti. Čuvši kako Jovan vapije u pustinji, svima zapovedajući da pripreme put i poravne staze (Mk. 1, 3), shvati da govori o zapovestima i srcima i delanju. Jer, nije moguće ići pravim putem zapovesti i besprekornog delanja bez srdačne ispravnosti.
16. Čuvši da se u Pismu proročkim glasom saopštava: Štap tvoj i palica tvoja (Ps. 22, 5), znaj da se govori o sudu i promislu, ili o psalmopojanju i molitvi u naravstvenom smislu. Jer, kad nam sudi Gospod štapom karanja (pouke), kara nas da bismo se (naučili) obraćenju (1. Kor. 11, 32). I kada sami karamo one koji ustaju na nas štapom hrabrog psalmopojanja, mi se utvrđujemo u molitvi. Imajući, dakle, štap i palicu u ruci delatnog uma, nemojmo prestati da karamo i sebe i druge, sve dok ne dospemo pod promisao (tj. ne predamo se Njemu), kako bismo izbegli i sadašnji i dolazeći sud.
17. U skladu sa zapovešću svemu treba pretpostavljati sveobuhvatnu zapovest, tj. sećanje na Boga: Sećaj se Gospoda Boga svoga svagda (Pon. 8, 18). Jer, mi se možemo sačuvati onim što je suprotno onome zbog čega ginemo. Jer, zaboravnost je otpočetka izbrisala sećanje na Boga i mrakom pokrila zapovesti, ogoljujući nas od svakog dobra.
18. Podvižnici preko dve zapovesti dolaze u drevno dostojanstvo, naime kroz poslušnost i post. Jer, kroz dela koja su im suprotna u rod smrtnika je ušlo svako zlo. Ipak, oni koji sa poslušnošću drže zapovesti brže ushode Bogu, negoli oni koji se služe postom i molitvom. Poslušnost je priličnija, opet, početnicima, a post – srednjima, tj. znalcima i hrabrima. Ipak, sačuvati pravu poslušnost Bogu pri ispunjavanju zapovesti u svemu jeste udeo samo malobrojnih, s obzirom da predstavlja veoma teško delo samo najhrabrijih.
19. Zakon Duha života, o kome govori apostol (Rim. 8, 2), dejstvuje i govori u srcu. Napisani, pak, [zakon] deluje u telu. Prvi oslobađa um od zakona greha n smrti, a drugi ga neprimetno čini farisejem, [licemerem], tj. ostavlja da telesno shvata i ispunjava zakon i hodi u zapovestima iz pokaznosti (Mt. 23, 5).
20. Sklop koji se sastavlja i povezuje duhom (Ef. 4, 16) ispunjavanjem zapovesti na delu, predstavlja, kažu, čoveka kao savršenog ili još nesavršenog, sudeći po napredovanju. Dela po zapovestima jesu telo, vrline (kao oblikovana unutrašnja raspoloženja) – kosti, a blagodat – duša koja oživljava, pobuđuje i pomaže telo u vršenju zapovesti. Nemarnost ili revnost u uzrastanju u Hristu, čoveka pokazuje ili mladencem, ili savršenim i u sadašnjem i u budućem veku.
21. Onaj ko želi da uveća „telo“ zapovesti, treba da se trudi da stekne slovesno i nelažno mleko majčinske blagodati. Jer, njome se doji svako ko želi i ište da uzrasta uzrastom u Hristu. Božanstvena mudrost kao toplinu iz svojih grudi daje mleko na uzrastanje, dok savršenima daje svoju radost kao hranjivi med na očišćenje. Med i mleko su pod jezikom tvojim (Pes. 4, 11), peva se u Pesmi nad pesmama. Solomon je mlekom označio hranjivu i uzrastajuću silu Duha, a medom – Njegovu očišćujuću silu. I veliki apostol, ukazujući na različitost dejstava Duha, govori: Kao malu decu mlekom vas napojih a ne jelom (1. Kor. 3, 1-2).
22. Onaj ko želi da shvati smisao zapovesti bez njihovog ispunjavanja, tj. jedino kroz učenje i čitanje, liči na čoveka koji zamišlja senku umesto istine. Jer, shvatanje istine jeste udeo onih koji su postali njeni sudeonici (okusivši je u životu). Oni koji ne sudeluju u njoj i koji nisu posvećeni u nju, pokušavaju da je shvate i pocrpu iz „lude“ [svetske] mudrosti. Njih je apostol nazvao duševnima, tj. onima koji ne primaju ono što je od Duha (1. Kor. 2, 14), premda se veličaju poznanjem istine.
23. Čulno oko gleda na slova i iz njih prima čulna shvatanja. I um, ukoliko se očisti i dođe u drevno dostojanstvo, gleda Boga n od Njega prima božanstvena shvatanja. Umesto knjige, on ima Duha, umesto pera – razum i jezik (jezik je moj trska – Ps. 44, 2), umesto mastila – svetlost. Pogružavajući razum u svetlost i sačinjavajući ga od svetlostrі, on Duhom piše reči u čistim srcima slušalaca. I on poznaje proročku izreku: I biće svi (verni) naučeni od Boga, i: Bog Duhom naučava ljude znanju (Is. 54, 13; Ps. 93, 10).
24. Zakon zapovesti treba da razumeš kao neposrednu veru koja projavljuje svoje dejstvo u srcu. Jer, iz nje izvire svaka zapovest i vrši se prosvećenje duša. Plodovi istinske i delatne vere jesu uzdržanje, ljubav i cilj, tj. bogodarovano smirenje, kao počelo i utvrđenje ljubavi.
25. Prava slava [učenje] jeste istinsko poznanje vidljivih i nevidljivih stvari, tj. čulnih sa jedne i mislenih, slovesnih, umnih i božanstvenih – sa druge strane.
26. Uslov Pravoslavlja jeste čisto viđenje i poznanje dva učenja vere, tj. Trojice i Dve. Trojicu treba zreti i poznati nesliveno i nerazdeljivo u Jedinici, kao i dve prirode u Hristu, u jednom Licu. Treba, dakle, ispovedati i poznavati Jedinog Sina i pre Ovaploćenja i posle Ovaploćenja u dve prirode, proslavljanog u dve neslivene volje – Božanskoj i čovečanskoj.
27. Rođenost, nerođenost i ishođenje su tri neizmenjiva i nepromenljiva svojstva Lica Presvete Trojice, koja treba blagočastivo ispovedati: Nerođenog i Bespočetnog Oca, Rođenog i Sabespočetnog Sina i Savečnog Duha Svetoga, koji od Oca ishodi i koji se Sinom predaje, kao što govori sveti Damaskin.
28. Jedina blagodatna živa i dejstvena vera u Hristu sa ispunjavanjem zapovesti u Duhu privela bi ka spasenju kad bismo je čuvali na delu, ne pretpostavljajući joj mrtvu i nedejstvenu veru. Vernome je dovoljno da u sebe položi obraz vere i da uspostavi život po dejstvenoj veri u Hristu. Međutim, sada neukost blagočastive uči mrtvoj i neosetljivoj veri na rečima, a ne blagodatnoj veri.
29. Trojica je jednostavna Jedinica, budući da je beskakvotna tj. bez osobina i neslivena. Ona je Trojica u Jedinici. Jedan Triipostasni Bog u sebi ima u potpunosti prožimajuće neslivene Ipostasi, [Lica].
30. Bog se u svemu triipostasno poznaje i imenuje. On sve drži i o svemu promišlja kroz Sina u Duhu Svetom. I ni jedan od Njih, ma gde bio pomenut, ne imenuje se i ne misli se izvan ili zasebno u odnosu na druge.
31. U čoveku postoji um, slovo i duh. Um ne biva bez slova, niti slovo bez duha, već su svagda i jedan u drugom i sami u sebi. Um govori posredstvom slova i slovo se projavljuje posredstvom duha. Po rečenome primeru čovek nosi slabi obraz neizrecive i načeloobrazne Trojice, pokazujući svoju sazdanost po obrazu Božijem.
32. Um je Otac, Slovo – Sin, a Duh Sveti – Duh, kao što uče bogonosni oci, izlažući dogmatsko učenje o Nadsušnoj i Natprirodnoj Svetoj Trojici i Jednom Bogu u Tri Lica i predajući nam istinsku veru i sidro nade. Znati jedinog Boga, po Pismu, jeste koren besmrtnosti, a poznavati silu Triipostasne Jedinice jeste potpuna pravednost. U rečenom smislu se može shvatiti i jevanđelsko slovo: A ovo je večni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga u Tri Ipostasi i koga si poslao Isusa Hrista u dve prirode i volje (Jn. 17, 3).
33. Muke su različite, kao uostalom i nagrade dobara. Muke su sve u adu, po reči Pisma, u tamnoj i mračnoj zemlji, zemlji tame večne (Jov 10, 22), gde grešnici žive pre suda i gde će se vratiti po izricanju [poslednjeg Božijeg] opredeljenja. Jer, reči Pisma: Neka se povrate grešnici u ad (Ps. 9, 18), i: Smrt će ih napasati (Ps. 48, 15) upravo i znače konačnu presudu i večnu osudu.
34. Oganj, tama, crv, tartar odgovaraju svakovrsnom sladostrašću, sveobuhvatnoj tami neznanja, neutoljivoj želji za zadovoljstvima, smradu smrdljivog greha. Kao začeci i uzorci adskih muka, oni već ovde počinju da deluju u dušama grešnika, ukorenivši se dugom navikom.
35. Strasne navike su zalog adskih muka, kao što su stvarne vrline zalog Carstva nebeskog. Treba shvatati i nazivati [dobrim delima] dejstva po zapovestima, a vrlinama – navikom [ukorenjena dobra raspoloženja]. Slično se i grehovna dela nazivaju navikom.
36. Buduće nagrade i kazne su podjednako [večne], premda nekima izgleda drugačije. Jednima će božanstvena pravda dati večni život, a drugima – večnu muku. I jedni i drugi, i dobri i zli, koji su proživeli ovaj vek, nagradu dobijaju po delima. Količina i kakvota nagrade će se opredeliti vrlinama ili strastima, koje su se navikom ukorenile.
37. Ognjena jezera su sladostrasne duše u kojima, kao u smrdljivom blatu, smrad strasti hrani neuspavljivog crva neuzdržanja, nezadrživa pohota tela – zmije, zle pohote – žabe i pijavice, a skverne i pogubne pomisli – demone. Rečeno stanje već odavde poprima zalog tamošnjeg mučenja.
38. Zalog budućih muka je skriveno prisutan u dušama grešnika. I zalog budućih dobara je prisutan u srcima pravednika, dejstvujući duhovno i duhovno se oprobavajući. Jer, Carstvo nebesko jeste vrlinski život, kao što je adsko mučenje – strasne navike.
39. Dolazeća noć je, po reči Gospodnjoj, buduća tama, u kojoj niko ne može raditi (Jn. 9, 4). Po drugom tumačenju radi se o antihristu, koji jeste i imenuje se noć i tama. U naravstvenom smislu radi se o posvednevnom nemaru, koji, kao mračna noć, ubija dušu koja se nalazi u snu neosetljivosti. Noć čini da svi spavaju, predstavljajući obraz umrtvljenosti u smrti. I noć buduće tame čini grešnike mrtvima i neosetljivima, opijene bolom.
40. Sud ovoga sveta jeste neverje nečastivih, po jevanđelskoj reči: A koji ne veruje već je osuđen (Jn. 3, 18). Postoji i ustrojstvo suda promisla Božijeg kroz nevolje radi presecanja grešnog života i obraćenja ka dobrom životu. Postoji i stremljenje ljudskih namera prema delanju dobra ili zla, po psalamskom: Otuđiše se grešnici od materice (Ps. 57, 4). Pravedni sud Božiji deluje u skladu sa neverjem, vaspitavanjem i delanjem svakog čoveka. On jedne miluje, a druge kažnjava, jedne uvenčava, a druge šalje u ad. Jer, jedni su potpuno nečastivi, a drugi verni ali nemarni, usled čega se kažnjavaju sa čovekoljubljem. Poslednji su postali savršeni ili u vrlini ili u zloći, dobijajući odgovarajuću nagradu.
41. Ukoliko ljudska priroda ne bude Duhom sačuvana neporočna i čista kao što priliči, jedno telo i duh u Hristu u budućnosti neće moći skladno da se ustroje. Jer, za sveobuhvatnu i sveujedinjujuću silu Duha je neobično da stari plašt strasti prišiva za novi hiton blagodati.
42. Ravnočašće sa Hristom usled uobličenja u Njemu imaće onaj ko je na dar primio obnovljenje duha i ko ga je sačuvao, neizrecivo se udostojavajući oboženja. A onamo niko neće biti sa Hristom ili Njegov ud ukoliko ovde nije postao sudeonik blagodati i ukoliko, prema apostolu, u sebi nije stekao uobličenje znanja i istine (Rim. 2, 20).
43. Carstvo nebesko je slično bogosazdanom šatoru. I ono će, kao i Mojsijev, u budućem veku imati dve zavese. U prvi šator će ući samo sveštenici blagodati, a u drugi, koji je misleni – oni koji su stupili u primrak bogoslovlja, trojično sveštenoslužeći, tj. umom, slovom i duhom, kao savršeni sveštenici. Oni imaju Isusa kao Obredonačelnika i prvog Sveštenonačelnika pred Trojicom, u šatoru koji je sačinio sam Hristos, u koji ulažahu i primahu Njegova bogata obasjanja.
44. Spasitelj je mnogim obiteljima nazvao različite stepene ushođenja i napredovanja tamošnjeg stanja. Carstvo je jedno, ali u sebi ima razlike kao od zemlje do neba, s obzirom na vrlinu, poznanje i meru oboženja. Božanstveni apostol govori: Druga je slava sunca, a druga slava meseca, i druga je slava zvezda; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi (1. Kor. 15, 41), premda sve sijaju na božanstvenom svodu.
45. Sabesednik anđela i gotovo bestelesan i netruležan postaje onaj ko je svoj um očistio suzama, vaskrsnuvši već ovde dušu svoju silom Duha i telo rečju učinivši svetlovidnim i ognjenom statuom božanstvene lepote, premda je po prirodi zapravo zemljani kip. Jer, netruležnost tela jeste odbacivanje sokova i debljine [ploti].
46. Zemaljsko telo će biti netruležno, bez sokova i debljine, neizrecivo od duševnog postavši duhovno. Ono će, dakle, ujedno biti i zemljano i nebesko, usled bogolike tananosti. Ono će biti vaskrsnuto onakvim kakvo je u početku bilo stvoreno, kako bi bilo saobrazno obrazu Sina Čovečijega po svecelom učešću u oboženju.
47. Zemlja krotkih jeste Carstvo nebesko ili bogomužno stanje Sina Božijeg u koje smo stupili ili stupamo, primivši blagodat rođenja kroz usinovljenje i obnovljenja u vaskrsenju. Sveta zemlja jeste obožena ili očišćena priroda, u skladu sa dostojanstvom odgovarajućih. Po drugom shvatanju, zemlja koju nasleđuju istinski sveti jeste tihovateljna božanstvena tišina mira koji prevazilazi svaki um. U njemu će se naseliti rod pravednih i ništa od postojećeg ga neće ometati, niti ga uznemiravati.
48. Obećana zemlja jeste bestrašće, u kome, kao med i mleko, teče radost Duha.
49. Sveti će u budućem veku među sobom tajanstveno opštiti unutrašnjom rečju, saopštavanom Duhom Svetim.
50. Ukoliko ne poznamo kakvima nas je stvorio Bog, nećemo poznati ni kakvima nas je učinio greh.
51. Ravni u duhovnom uzrastu su oni koji su ovde dostigli punotu savršenstva u Hristu.
52. Nagrade će odgovarati trudu. Količinu i kakvotu, tj. meru pokazaće red i stanje svakoga, u skladu sa njegovim učešćem u njima.
53. Svetitelji će, kao sinovi vaskrsenja, po netruležnosti i oboženju biti ravnoanđelski umovi.
54. U budućem [veku], kažu, anđeli i sveti nikada neće prestati da napreduju u umnožavanju darova, stremeći ka sve većim i većim dobrima. Umanjenje ili prelazak od vrline ka grehu onaj vek ne dozvoljava.
55. Ovde savršenim čovekom smatraj onoga ko je primio podobije Hristovog uzrasta kao zalog. U budućem veku savršene će pokazati sila oboženja.
56. U budućem [veku] stepen dostojanstva i oboženja [čoveka] će odgovarati stepenu savršenstva u vrlini prema duhovnim uzrastima.
57. Istinska slava jeste, kažu, poznanje ili duhovno umozrenje, ili tačno shvatanje dogmata, ili poznanje istinske vere.
58. Divljenje je svecelo uzvišavanje duševnih sila prema poznatim i u veleljepnoj slavi ujedinjenim [Licima Božijim]. I opet, udivljenje [iznenađenje] je čisto i svecelo pružanje ka Bezgraničnoj Sili, koja postoji u svetlosti. Izvansebnost nije samo uznošenje duševnih sila ka nebu, nego i istupanje preko granica samog čula. Dvostruka ljubav je opijenost duha koja pokreće čežnju.
59. Postoje uglavnom dva vida ljubavnog istupljenja u duhu: srdačni i izvansebni. Prvi je svojstven onima koji se još prosvećuju, a drugi – savršenima u ljubavi. Um u kome dejstvuju oba postavljaju izvan čula. Jer, božanstvena ljubav je opijenost duha kojim se prirodne misli ustremljuju ka višem, pri čemu se čula udaljuju od [spoljašnjih] odnosa.
60. Početak i uzrok pomisli jeste sećanje, koje beše jednostavno i jedinstveno, da bi se po prestupu čoveka rascepilo. Potom se izgubilo sećanje na Boga, narušivši se sopstvenim silama, budući da je od jednostavnog postalo složeno i od jedinstvenog – raznovrsno.
61. Lečenje prvobitnog sećanja od lukavog i pogubnog sećanja pomisli jeste njegov povratak drevnoj jednostavnosti. Oruđe zla, tj. neposlušnost, ne samo da je razorilo jednostavno sećanje duše na dobro, nego je pokvarilo i sve njene sile, pomračivši prirodnu želju za vrlinom. Ono se uglavnom leči postojanim sećanjem na Boga, koje se utvrđuje dejstvom molitve. Rastvorena duhom, ona se uzvodi iz prirodnog u natprirodno stanje.
62. Uzroci strasti su grehovna dela, pomisli – strasti, maštanja – pomisli, mnenja – sećanje, sećanja – zaborav. Zaborav rađa neznanje, neznanje – lenjost. Lenjost rađa pohotna želja. Majka želje jeste prevratno kretanje, a kretanja – dejstvo dela. Delo je plod beslovesne sklonosti ka zlu i prilepljivanja za čulno i čula.
63. U slovesnoj sili duše rađaju se i deluju pomisli, u srčanoj – zverske strasti, a u želateljnoj – sećanje na skotsku pohotu, u umu – maštarska uobraženja, a u razumu – mnenja.
64. Nailazak zlih pomisli je kao rečni tok. U njima postoji podsticaj, [prilog], za kojim sledi grehovno slaganje, slično burnoj poplavi, koje prekriva srce.
65. Dubokim blatnjavim jarkom smatraj vlažno uživanje, prljavštinu bluda i težak teret veštastvenog sticanja. Opterećen njima, strasni um se svojim pomislima pogružava u dubinu očajanja.
66. Pismo često pomisli naziva smislom stvari, premda i smislove naziva mislima. Rečeno se dešava s obzirom da kretanje svega navedenog jeste neveštastveno, premda uzima oblik u skladu sa stvarima i preoblikuje se. Stoga se ono što pokreće prepoznaje i imenuje po pojavljivanju.
67. Pomisli su reči demona i preteče strasti, kao što su i smislovi i misli preteče dela. Jer, nije moguće da se učini nešto dobro ili zlo ukoliko se prethodno ne pojavi pomisao. Pomisao je kretanje bezobličnog priloga neke stvari.
68. Veštastvo stvari po sebi rađa jednostavne pomisli, a demonski podsticaj rađa zle pomisli. Kada se porede, prirodni smislovi i pomisli se razlikuju od protivprirodnih i natprirodnih.
69. Smislovi i pomisli mogu jednakom silom da izazovu munjevite promene [u duši], brzo od prirodnih postajući protiv prirodne, ili opet od prirodnih – natprirodne. Uzroci promene jednog oblika u drugi i njihovog nastajanja za demonske pomisli se nalaze u veštastvu, a za veštastvene – u pomislima koje proizilaze od priloga. Slično su uzroci božanstvenih pomisli u prirodnim, a natprirodnih – u prirodnim. Svaka vrsta se menja u srodan oblik, pri čemu promena predstavlja pokretački uzrok i rađanje, koje se odvija na četiri načina.
70. Primeti da uzroci prethode pomislima, a pomisli maštanjima. Maštanja su pre strasti, a strasti pre demona. Kao da postoji neki poredak i neki red među neurednim duhovima oko lukavog cilja, pri čemu jedan prati drugoga i zavisi od drugoga. Štaviše, ni jedan ne deluje sam, nego je podstican drugima. Niti se maštanje pretvara u kumira, niti strast deluje bez tajne i skrivene demonske sile. Jer, iako je pao sa neba i razbio se, satana je ipak jači od nas i podiže se na nas zbog naše lenjosti.
71. Demoni pune naš um obrazima, ili pre sami uzimaju oblik i primiču se u skladu sa navikom vladajuće strasti, koja deluje u našoj duši. Jer, oni strasnu naviku koriste kao uzrok da maštanje pretvore u kumira. Oni nam pokazuju raznovrsna i raznolika maštanja u budnom stanju i u snu. Demoni pohote se ponekad pretvaraju u svinje, ponekad u magarce, ponekad u ženkoljubive i plamene konje, a ponekad u Jevreje, naročito demoni neuzdržljivosti. Demoni gneva se pretvaraju u neznabošce, [kumiropoklonike], a ponekad u lavove. Demoni strašljivosti se pretvaraju u Ismailćane, a demoni nepostojanosti – u Idumejce. Demoni pijanstva i prejedanja [se pretvaraju] u Agarjane, a demoni lakomosti ponekad u vukove, ponekad u tigrove. Demoni lukavstva [se pretvaraju] ponekad u zmije, ponekad u otrovnice, a ponekad u lisice. Demoni bestidnosti [se pretvaraju] u pse, a demoni lenjosti u mačke. Dešava se da se demoni bluda ponekad pretvaraju u zmije, a ponekad u gavrane ili vrane. U ptice se najviše pretvaraju duševni, tj. vazdušni demoni. Naša mašta trojako menja izobraženja duhova usled trodelnosti duše, predstavljajući ih u vidu ptica, zveri i stoke, u skladu sa tri sile [duše] – želateljnom, srčanom i slovesnom. I tri kneza strasti se naoružavaju protiv tri sile duše, poprimajući obraz koji je srodan strasti kojom je obeležena i pristupajući joj.
72. Demoni uživanja često pristupaju kao oganj ili kao ognjeno ugljevlje. Slastoljubivi duhovi raspaljuju želateljnu silu duše, smućujući uostalom i razum i pomračujući dušu. Uzrok pohotne vatre, pometenosti misli i pomračenja duše uglavnom leži u strasnom uživanju.
73. Noć strasti jeste tama neznanja. I opet, noć jeste strastorodna oblast u kojoj caruje knez tame i u kojoj duhovi zlobe (tj. u prenosnom smislu – poljske zveri, nebeske ptice i zemaljski gmizavci) riču, ištući da nas pojedu kao hranu.
74. U vreme dejstva strasti jedne od pomisli prethode, a druge slede. Prethode pomisli mašte, a slede strasti. Strasti prethode demonima, a demoni slede strastima.
75. Počelo i uzrok strasti jeste zloupotreba, zloupotrebe – sklonost, sklonosti – kretanje želateljne navike. Ispitivanje želje jeste prilog. Prilog, pak, dolazi od demona, kojima promisao dozvoljava da pokažu kakvo je naše samovlašće, [sloboda].
76. Otrov žalca greha na smrt jeste strasna navika duše. Jer, onaj ko je dobrovoljno dozvolio da mu strasti postanu osobina, već se teško pokreće i menja.
77. Strasti se raznovrsno imenuju. [One se obično] dele na telesne i duševne. Telesne se dele na skorbne i grehovne, a skorbne se opet dele na bolne i kaznene. Duševne se takođe dele na srčane, želateljne i slovesne. Slovesne se dele na maštarske i razumske. Od svih njih neke su proizvoljne po zloupotrebi, a neke nevoljne po neophodnosti, tj. neporočne strasti, koje su oci nazvali pratećim ili prirodnim svojstvima.
78. Jedne strasti su telesne, a druge duševne. Druge su želateljne strasti, druge srčane strasti, a druge slovesne strasti. Opet, druge su strasti uma, a druge razuma. Sve one opšte i dejstvuju jedna na drugu, tj. telesne na srčane, slovesne na umne, umne na strasti razuma i sećanja.
79. Srčane strasti su: gnev, ogorčenost, svadljivost, jarost, drskost, sujeta, nadmenost, i drugo. Želateljne strasti su: lakomost, neuzdržljivost, neuzdržanje, nenasitost, slastoljublje i srebroljublje i samoljublje (kao najljuća strast). Telesne strasti su: blud, preljuba, nečistota, razvrat, nepravednost, stomakougađanje, lenjost, rasejanost, svetoljublje, životoljublje i slično. Strasti slovesnog dela [duše] su: neverje, hula, lukavstvo, spletkarenje, ljubopitljivost, dvojedušnost, uvreda, kleveta, osuđivanje, ponižavanje, brbljivost, pretvaranje, laž, psovka, ludiranje, podozrenje, podsmevanje, samoisticanje, čovekougađanje, lakomislenost, krivokletstvo, praznoslovlje i ostalo. Strasti uma su: samopouzdanje, prevaznošenje, hvalisavost, prepiranje, zavist, samozadovoljstvo, protivrečenje, neposlušnost, maštarenje, izmišljanje, samopokazivanje, slavoljublje i gordost (kao prvo i poslednje zlo). Strasti razuma su: sanjarenje, površnost, porobljenost, pomračenje, zaslepljenost, udaljavanje u [nepriličnost], prilozi, slaganje, naginjanje [na zlo], preokret, izvitoperavanje i slično. Jednom rečju, sve protivprirodno razmešta se prema tri sile duše, kao što u njima prebiva i sve dobro, što je u skladu sa našom prirodom.
80. David sa divljenjem veleglasno uzvikuje Bogu: Čudesno je znanje tvoje za mene, nadjača me, ne mogu prema njemu (Ps. 138, 6). Ono je nedostižno za moje slabo znanje i moje sile. Čini mi se, dakle, da je telo, u svom neshvatljivom sastavu i izgradnji, takođe trojično po obliku, imajući jedinstven sklad članova i udova. Ono je počastvovano brojem sedamdeset dva, koji po matematičarima, [brojeslovcima] označava vreme i prirodu. Stoga i ono, u skladu sa dejstvenim zakonima prirode, predstavlja oruđe slave Božije, koje u prirodi projavljuje Trojično velikoljepije.
81. Prirodni zakoni su kakvotna spajanja delova u dejstvu, koji se nazivaju i različitosti, s obzirom da predstavljaju podrazdeljke odgovarajućih svojstava. Ili drugačije, prirodni zakon je mogućnost za dejstvo svake vrste i člana. Bog pokreće čitavu tvorevinu, a duša dejstvuje i pokreće svaki deo tela u saglasnosti sa dejstvom uda. Ispitajmo sada zbog čega su bogonosni muževi želateljnu i srčanu silu ponekad svrstavali u telesne, a ponekad u duševne sile. Međutim, reči svetih nisu u nesaglasnosti. Ukoliko ih sa tačnošću ispitamo, videćemo da i jedni i drugi govore istinu, mudro prema potrebi izmenjujući svoje rasuđivanje o rečenim predmetima. Jer, i duša i telo su na neizreciv način dobili biće sa naznačenjem da zajedno postoje, pri čemu je duša završena i zaokružena od početka, a telo – nesavršeno, s obzirom da raste kroz ishranjivanje. Duša po sebi od trenutka stvaranja ima želateljnu i srčanu silu, koje joj daju hrabrost i pokreću na ljubav. Ona takođe ima i slovesnu silu i um. Beslovesna srdžba i besmislena pohota nisu osobine koje je dobila pri stvaranju. Slično važi i za telo, koje je stvoreno netruležno i bez životnih sokova. Tek od njih je, kao posledica, nastala pohota i zverolika srdžba. Posle preslušanja, telo je palo u truležnost i steklo debljinu beslovesnih životinja, te je po neophodnosti sledila i srdžba i pohota. I kada gospodari, telo se srdžbom i pohotom suprotstavlja volji duše. Ukoliko se, pak, potčini slovesnosti, smrtno telo prati dušu u činjenju dobra. I pošto je došlo do spajanja i mešanja stečenih svojstava tela sa dušom, čovek je postao sličan stoci, potpavši pod zakon greha po nuždi prirode. Od slovesnog, on je postao kao stoka, i od čoveka – zver.
82. Životvornim udahnućem stvorivši dušu slovesnom i umnom, Bog joj nije dao životinjsku srčanu i želateljnu silu, već želateljnu silu i ujedno hrabrost za ljubavnu privlačnost. Slično, ni telo na početku nije stvorio, dajući mu srdžbu i beslovesnu pohotu. Njih je telo poprimilo kasnije, posle preslušanja [zapovesti], postavši smrtno, truležno i zversko. Bogoslovi stoga govore da je telo stvoreno netruležnim, kakvo će i vaskrsnuti, premda je i moglo da poprimi [truležnost]. Oboje su, pak, i telo i duša, poprimili kvarljivost, pomešavši se po prirodnom zakonu međusobnog prožimanja i predavanja. I duša je poprimila kakvotu strasti, ili pre – demona. Telo se upodobilo beslovesnoj stoci pod uticajem stanja u koje je upalo i zbog nadvladavanja truležnosti. Sile duše i tela su postale jedinstvene, čineći jednog beslovesnog i nesmislenog skota usled srdžbe i pohote. I čovek… se izjednači sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48, 13) u svemu, kao što govori Pismo.
83. Početak i rođenje vrlina jeste dobro proizvoljenje ili stremljenje ka dobru, kao što je Bog uzrok i izvor svakoga dobra. Početak dobra je vera, zapravo Hristos, Kamen vere, naš Početak i Osnova svih vrlina. U Njemu mi stojimo i ostvarujemo svako dobro delo. On je krajeugaoni Kamen, koji nas povezuje sa sobom, i mnogoceni Biser. Tražeći ga, monah ulazi u dubinu tihovanja, prodavši sve svoje želje poslušnosti zapovestima, kako bi ga stekao.
84. Vrline su ravnoznačne u smislu da se sve svode i sve vode ka jednom cilju, sačinjavajući jedan potpuni lik vrlina. Ipak, postoje vrline koje su veće od drugih, s obzirom da u sebi sadrže i smeštaju mnoge druge, pa čak i sve ostale, kao što su božanstvena ljubav, smirenje i božanstveno trpljenje. O poslednjem Gospod govori: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). On nije pomenuo post ili bdenje. Ja, pak, mislim na trpljenje po Bogu, na caricu vrlina i osnovu hrabrih poduhvata. Samo po sebi, ono jeste mir u borbi, tihost u buri i nepokolebiva tvrđava onih koji su ga stekli. Onaj ko ga je stekao u Hristu Isusu, postaje nedodirljiv za oružje, za koplje, za vojske, za samu skupinu i zbor demona i neprijateljskih sila.
85. Iako se rađaju jedne od drugih, vrline svoje biće duguju jednoj od tri duševne sile, naravno izuzev božanstvenih. Jer, uzrok i počelo četiri roda božanstvenih vrlina, tj. razboritosti, hrabrosti, zdravoumlja [čistote] i pravednosti, iz kojih se i u kojima se obrazuju druge, jeste božanstvena duhopokretna mudrost bogoslova, koja se u umu četvorostruko kreće. Ipak, ona ih ne izvodi sve zajedno, nego svaku posebno u svoje vreme i kako izvoli: jednu kao svetlost, drugu kao životodejstvenu silu i kao nadahnutu svagdapokretnost, treću kao osvećujuću i očišćujuću silu, četvrtu kao rosu neporočnosti, koja raduje i rashlađuje znoj strasti. Ona savršeno svakome daje savršeno dejstvo svake od njih, kao što je rečeno, na odgovarajući način.
86. Vršenje vrlina koje se sprovodi vlastitim usrđem duši ne može doneti savršeno uzdanje, ukoliko blagodaću ne budu obraćenje u suštinsku naviku. Svaka od njih ima svojstveni dar i osobito dejstvo. Budući darovana, ona postaje neizmenjiva i nepromenljiva. Jer, oni koji su se udostojili rečenoga, u svojim udovima kao živu dušu imaju blagodat, kojom ih vrše. Bez blagodati čitava skupina vrlina obično je mrtva. Oni koji ih prividno imaju i na delu ispunjavaju u stvari imaju samo senku i prizrak dobra, a ne stvarni lik.
87. Dakle, četiri vrline su opšte: hrabrost, razboritost, zdravoumlje i pravednost. Postoje i drugih osam naravstvenih osobina koje proizilaze iz njihovog suviška ili nedostatka, koje ih sa strane u blizini prate i koje nazivamo i smatramo porocima, dok ih svet smatra vrlinama. Pored hrabrosti idu drskost i strašljivost, pored razboritosti – lukavstvo i neznavenstvo, pored zdravoumlja – neuzdržanje i neosetljivost, pored pravde – lakomost i nepravda ili oskudica. Između njih, po sredini idu ne samo opšte i prirodne vrline, koje su iznad svakog suviška i nedostatka, nego i delatne [vrline]. Vrline kao svog saradnika imaju proizvoljenje i ispravnost mnenja, a druge, tj. poroci – iskvarenost i prevaznošenje. Da prave vrline idu po sredini svedoči i priča: Ispravi sve staze dobre (Prič. 2, 9). Sve one se nalaze u tri sile duše, u kojima se rađaju i izgrađuju, imajući za osnovu svoga naziđivanja četiri opšte vrline, a pre svega Hrista. Prirodne vrline se čiste delatnima, a božanstvene i natprirodne daruje blagost [Svetoga] Duha.
88. Jedne od vrlina su delatne, druge prirodne, a treće božanstvene, tj. od Duha Svetoga. Delatne su delo dobrog proizvoljenja, prirodne proizilaze od uobličavanja, a božanstvene – od blagodati.
89. Duša rađa vrline, ali i strasti. Vrline ona rađa u skladu sa prirodom, a strasti protivprirodno. U duši uzrok rađanja dobra ili zla predstavlja sklonost volje. Ona je kao središte za zrake ili kao jezičak na vagi. Duša sarađuje i sadejstvuje sklonosti u skladu sa stranom koju izabere. Namera čoveka može da se usmeri na oba dejstva, s obzirom da u sebi ima i vrline i strasti – vrline po rođenju, a strasti po samovoljnoj sklonosti proizvoljenja.
90. Pismo devojkama naziva vrline usled sveze koja ih vezuje da dušom, smatrajući da predstavljaju jedno telo i jedan duh sa njima. Jer, lik devojke jeste simvol ljubavi, a oblik sveštenih devstvenica jeste pokazatelj čednosti i čistote. Naime, običaj blagodati jeste da, za one koji mogu primiti, božanstvenim stvarima daje oblik koji je u vezi sa njihovim kakvotama i da ih bez pogreške uobličava u skladu sa onim što im je srodno.
91. Ima osam glavnih strasti: tri velike – stomakougađanje, srebroljublje i taština, i pet koje ih slede – blud, gnev, tuga, lenjost i gordost. I od suprotnih im vrlina, tri su glavne – uzdržanje, oskudoljublje i smirenje, a pet ih slede – čistota, krotost, radost, hrabrost i samounižavanje. Za njima sledi čitav red vrlina. Ne može, međutim, svako ko ushte da izuči i pozna silu, dejstvo i poseban miris svake vrline i zloće, već samo onaj ko ih je i delom i rečju izvršio i „pretrpeo“, od Duha [Svetoga] primivši dar raspoznavanja i razlikovanja.
92. Jedne vrline deluju u nama, a druge mi vršimo. U nama deluju vrline, dolazeći kada treba, te koliko i kako hoće. Mi ih, pak, vršimo prema svom proizvoljenju, naravstvenoj navici i sposobnosti. Vrline, međutim, u nama deluju suštinski, dok ih mi vršimo obrazno, oblikujući naravstvenost našu. Naime, sve naše vrlinske radnje jesu obraz u odnosu na suštinske praobraze vrlina. I zaista samo malobrojni po suštini učestvuju u umnome pre netruležne buduće sladosti. Ovde delamo i uživamo napore i obraze vrlina, a ne same vrline.
93. Jevanđelje sveštenodejstvuje onaj ko učestvuje u prosvećenju Hristovom i dejstveno može drugima da ga prenese. Kao neko božanstveno seme, on seje slovo na duševnim njivama onih koji ga slušaju, po ukazanju apostola: Reč vaša da biva svagda u blagodati, začinjena solju božanstvene blagosti (Kol. 4, 6), da bi donela blagodat onima koji slušaju sa verom (Ef. 4, 29). Na drugom mestu apostol učitelje naziva zemljodelcima, a one koji se uče – obrađivanom njivom, očigledno jedne predstavljajući kao orače i sejače Slova Božijeg, a druge kao rodnu, plodnu i bujnu zemlju vrlina. Istinsko sveštenodejstvo nije samo vršenje Božanskih [Tajni], nego i učestvovanje u dobrima i njihovo predavanje drugima.
94. Usmena reč koja se izgovara radi poučavanja drugih biva različita s obzirom na različitost načina na koje se sabira: jedna biva od učenja, jedna od čitanja, jedna od delanja, a jedna od blagodati. Voda je svagde jednaka po prirodi, iako se ponegde pretvara i menja po svojstvima u skladu sa različitošću zemljanog veštastva koje se nalazi pod njom, tj. po ukusu čas biva gorka, čas slatka, čas slana, čas kisela. Slično je i sa rečju koja je izgovara različito, tj. saobrazno sa naravstvenim ustrojstvom svakoga, izazivajući raznovrsno dejstvo i donoseći nejednaku dobrobit.
95. Slovo je dato čitavoj slovesnoj prirodi radi korišćenja. Duša od njega, kao i od različitih jestiva, prima različitu korist i oseća različitu sladost. Slovo učenja za nju jeste kao vaspitač koji obuzdava njenu narav. Slovo od čitanja je kao voda odmora (Ps. 22, 2), koja je hrani. Slovo od delanja jeste kao mesto zeleno (Ps. 22, 2), koje je deblja. A slovo blagodati jeste kao čaša… napajajuća (Ps. 22, 5) i uveseljavajuća. Radost od blagodati je neizreciva. Ona je kao ulje koje ulepšava lice, koje veseli i čini svetlim (Ps. 103, 15).
96. Duša zaista rečeno ima u sebi kao život. Štaviše, i kad od drugih koji je uče sluša, ona oseća da ih rukovodi ljubav i vera. Jedan, naime, sluša sa verom, a drugi poučava sa ljubavlju, bez nadmenosti i taštine predlažući reči o vrlinama. I duša slovo učenja prima kao vaspitača, slovo od čitanja kao hranitelja, unutrašnje slovo delanja kao najslađeg nevestoukrasitelja, a prosvećujuće slovo Duha kao reč ženika, koji je sjedinjuje sa sobom i raduje. Svaka reč koja izlazi iz usta Božijih jeste ili slovo koje dejstvom Duha izlazi iz usta svetih, ili najslađe nadahnuće Duha kojim se samo dostojni naslađuju. Jer, premda se svi slovesni naslađuju rečju, ipak je samo malo onih koji se ovde raduju slovu Duha. Najveći deo zna samo obraz duhovnih reči po sećanju i učestvuje u njima, još uvek, pak, u osećanju ne sudelujući u Reči Božijoj, tj. istinskom Hlebu budućeg veka. Jer, onamo će se on obilno predavati dostojnima na svako uživanje, uopšte se ne trošeći, ne iscrpljujući i ne ukidajući.
97. Bez umnog čula nije moguće u osećaju okusiti uživanje [koje dolazi] od božanstvenih [stvari]. Onaj ko je otupio čula postaje nesposoban da opaža čulno, tj. ne vidi, ne čuje, ne miriše, budući sasvim raslabljen ili polumrtav. I onaj ko je strastima umrtvio prirodne duševne sile postaje neosetljiv za dejstvo i učestvovanje u tajinstvima Duha. Jer, onaj ko duhovno ne vidi, ne čuje i ne oseća zaista je mrtav duhom. U njemu ne živi Hristos. On se ne kreće i ne dela u Hristu.
98. Jednoznačno i podjednako dejstvo imaju i čula i duševne sile, naročito kada su zdravi. Jer, duševne sile dejstvuju preko čula, a životvorni duh je povezan sa obadvoje. Čovek je zaista bolestan ukoliko ima opštu bolest strasti, trajno ležeći u bolnici lenjosti. Inače, čula čulne stvari i duševne sile umne stvari posmatraju sa jasnoćom, naročito ukoliko ne postoji nikakva satanska borba, koja se protivi umnom i duhovnom zakonu. Ukoliko se, pak, sjedine u Duhu i postanu jednovidni, oni će neposredno i suštinski, tj. po prirodi poznati božanstvene i ljudske [stvari]. Oni će njihovo naznačenje jasno zreti, te prema sili sagledavati i Uzrok svega, Svetu Trojicu.
99. Tihovatelj pre svega treba da ima pet vrlina kao osnovu ka kojoj će graditi svoje delanje: ćutanje, uzdržanje, bdenje, smirenje i trpljenje. Tri su, pak, bogougodna delanja: psalmopojanje, molitva i čitanje, kojima se dodaje i rukodelje u slučaju nemoći. Rečene vrline ne samo da obuhvataju sve ostale, već i jedna drugoj ulaze u sastav. Od jutra, ispraznivši se od svega, treba prebivati u sećanju na Boga sa molitvom i srdačnim tihovanjem. Prvi čas se treba moliti, drugi – čitati, treći – pevati, četvrti – moliti se, peti – čitati, šesti – pevati, sedmi – moliti se, osmi – čitati, deveti – pevati, deseti – jesti hranu, jedanaesti – odmoriti, ukoliko postoji potreba, dvanaesti – pevati večernju. I dobro provodeći poprište dana, on ugađa Bogu.
100. Od svih vrlina treba kao pčela sakupljati najkorisnije kako bi se, unekoliko učestvujući u svima, pripremio veliki sastav delanja vrlina, iz koga će se obrazovati med mudrosti na radost duše.
101. Poslušaj kako je najpogodnije provoditi noćno poprište. Noćno bdenje može biti trojako: [prilično] početnicima, naprednima i savršenima. U prvom se polovina noći prespava, a polovina prebdi, bilo od večeri do ponoći, bilo od ponoći do jutra. U drugom se od večeri bdi jedan ili dva časa, potom se spavaju četiri časa, i najzad se ustaje na jutrenju, tj. na pojanje i molitvu šest sati do jutra. Zatim se peva prvi čas i sedi u tihovanju, kao što je pokazano, ili se vrši poredak delanja određen za svaki čas ili, pak, neprestana molitva, na koju se podvižnik navikava. U trećem se stoji na svenoćnom stojanju i bdenju.
102. Recimo nešto i o hrani. Litra[1] hleba je dovoljna za svakoga ko se podvizava u tihovanju. Mogu da se piju dve čaše nerastvorenog vina, a vode – tri. Treba jesti jestivo koje se zadesi, pri čemu ne treba gledati na želje prirode, nego sa uzdržanjem upotrebljavati ono što pruži promisao. Najbolje i najkraće rukovodeće pravilo za one koji hoće da žive kao što priliči jeste da drže tri sveobuhvatna delanja vrlina, tj. post, bdenje i molitvu, kojima se obezbeđuje nepokolebiva stamenost svim vrlinama.
103. Za tihovanje je ponajpre neophodna vera i trpljenje, te od sveg srca, kreposti i sile – ljubav i nada. Ukoliko verujući ovde i ne dobije ono što ište bilo zbog nemarnosti, bilo zbog nekog drugog razloga, po ishodu odavde će svako dobiti osvedočenje o plodu vere i podviga i ugledati slobodu u Hristu Isusu, koji je izbavljenje i spasenje duša naših – Bogočovek Slovo. A onaj koji ne veruje svakako će biti osuđen po ishodu. On je, uostalom, već… osuđen, kako govori Gospod (Jn. 3, 18). Jer, onaj ko služi uživanjima i traži slavu od ljudi, a ne od Boga, zapravo nije veran (Jn. 5, 44). I premda je na rečima veran, i ne primećujući on sam sebe obmanjuje. I on će čuti: „Pošto me nisi primio u srce svoje, već si mi okrenuo leđa, i ja ću te odbaciti“. Verni, pak, treba da ima dobru nadu i da veruje istini Božijoj, posvedočenoj u svim Pismima, ispovedajući svoju nemoć kako ne bi potpao pod dvostruku i neizbežnu osudu.
104. Usamljivanje sa znanjem i ćutanje o svemu srce ponajviše čini skrušenim i dušu smirenom. Sa druge strane, stanje tihovanja ponajviše rastrojavaju i lišavaju božanstvene pomoći glavne strasti: drskost, stomakougađanje, pričljivost i mnogobrižljivost, nadmenost i gospođa među strastima – oholost. Onaj ko se rado sa njima svikava sa produžetkom vremena sve više se pomračuje, da bi najzad postao potpuno neosetljiv. Uostalom, ukoliko dođe sebi, te sa verom i marljivošću postavi početak u vršenju dužnosti, on će opet dobiti ono što traži, naročito ukoliko ga bude tražio sa smirenjem. Naprotiv, ukoliko se iz nemarnosti barem jedna od rečenih strasti zacari u njemu, i sav ostali zbir zala, sa pogubnim neverjem na čelu, napašće na njega potpuno mu opustošujući dušu. I usled demonskih smutnji i meteža, ona će postati kao neki Vavilon, te će potonje biti gore… od prvoga (Mt. 12, 45). On će postati jarosni neprijatelj i poricatelj tihovatelja, svagda protiv njih izoštravajući jezik svoj kao nož i dvosekli mač.
105. Vode strasti, koje zamućuju i smućuju more tihovanja, mogu da se preplivaju jedino na laganoj i nenatovarenoj lađi potpunog oskudoljublja i uzdržanja. Jer, od neuzdržanja u stvaroljublju potoci strasti, potopivši zemlju srca i nanevši na nju svakovrsnu trulež i glib pomisli, pomućuju um, pomračuju srce i opterećuju telo. Oni u duši i srcu izazivaju nemar, pomračenje i obamiranje, lišavajući ih njihovog prirodnog nastrojenja i osećanja.
106. Čak i dušu revnosnih podvižnika samoljublje, tj. hraniteljka strasti ponajviše čini raslabljenom, bezbrižnom i nesmislenom. Naporima oko vrline pretpostavljajući pokoj tela i smatrajući dobrim mnenje da se čovek ne treba proizvoljno opterećivati delima, čak ni neznatnim i lakim znojem oko izvršavanja zapovesti, ono obično u duši stvara raslabljenost u prohođenju poprišta tihovanja, proizvodeći u njoj silnu i neodoljivu raslabljenost za dela.
107. Za one koji su se olenjili za ispunjavanje zapovesti ali i poželeli da odagnaju mutno pomračenje, najbolji i najprigodniji lekar jeste poslušnost u svemu bez premišljanja sa verom. Ono je životvorni mnogosložni lek vrlina za one koji ga piju, te nož koji odmah čisti ivice rane. Onaj ko pretpostavi da rečenim nožem sa verom i jednostavnošću deluje, odjednom će odseći sve strasti. On ne samo da stupa u tihovanje, već ga kroz poslušanje u potpunosti izvršuje, našavši Hrista i postavši i nazvavši se Njegov podražatelj i sluga.
108. Bez delanja i života plača nije moguće istrpeti vrelinu tihovanja. Onaj ko plače i pomišlja na užase pre i posle smrti i pre njihovog dolaska ne može da nema trpljenje i smirenje, koji predstavljaju dva temelja tihovanja. Bez njih će onaj ko je stupio u tihovanje svagda kao pratilju njegovog nemara imati nadmenost, od koje se razmnožava porobljenost i maštanje, koji nas guraju u raslabljenost. Potom kći lenjosti, tj. neuzdržanje telo čini uvelim i nemoćnim, a um – pomračenim i okamenjenim. I Isus se skriva, budući da je na razumnom mestu mnoštvo naroda misli i pomisli.
109. Mučenje savesti u svom osećaju u ovom i budućem [veku] kao svoj udeo nemaju svi, nego samo oni koji su se ogrešili o [Pravo]slavlje i ljubav. Rečeno mučenje liči na strašnog dželata koji krivce muči na različite načine, trajno mučiteljski koristeći revnost i izobličavanje, pri čemu kao da povlači oštri mač. Pošto imamo savest, takozvana revnost ili, prema drugima, prirodna srčanost svoje kretanje sprovodi na tri načina, tj. prema protivnicima [demonima], prirodi i duši. Ona nam naređuje da je kao oštar mač naoštrimo protiv neprijatelja. Ukoliko revnost pobedi i duši potčini dvojicu, tj. greh i telo, preobratiće se u visoku planinu hrabrosti, dosežući do Boga. Ukoliko se, pak, duša potčini rečenoj dvojici, revnost će postati nemilostivi mučitelj, s obzirom da je mnenje svojevoljno potčinila neprijateljima. I već duša čini najsramotnije [stvari], izgubivši svoje vrlinsko stanje i otpavši i odvojivši se od Boga.
110. Od svih strasti, dve su naročito žestoke i teške: blud i mrzovolja. One opterećuju i raslabljuju jadnu dušu. One su tesno međusobno povezane i sjedinjene, usled čega je teško sa njima se boriti i savladati ih. Zapravo, mi ne možemo u potpunosti da ih pobedimo. Prva izobilno prebiva u želateljnoj sili duše, premda obuhvata oba prirodna veštastva, tj. i dušu i telo, razlivajući svoju uživanje po svim udovima. Držeći vladalački [um], druga kao bršljan obuhvata celu dušu i telo, čitavu prirodu našu čineći lenjivom, raslabljenom i kao oduzetom. One se odgone (premda se pre blaženog bestrašća ne pobeđuju u potpunosti) ukoliko duša u molitvi dobije silu Duha Svetoga, koja joj daje utehu, krepost i duboki mir, veseleći je u srcu tihovanjem. Bludna strast je počelo, gospođa i carica i preimućstvena slast uživanja. Zajedno sa svojom saputnicom, tj. Lenjošću, navodeći trojke faraonove, ona sačinjava nepobedivu kočiju. Kroz njih su u život nas kukavnih ušli zalozi svih strasti.
111. Počelo umne molitve jeste očišćujuće dejstvo ili sila Duha Svetoga i tajinstveno sveštenodejstvo uma. Početak tihovanja jeste upražnjavanje [u molitvi], sredina – prosvećujuća sila i zrenje, a kraj – istupljenje ili uzvišavanje uma ka Bogu.
112. Duhovno svetilište (još pre budućeg nadumnog naslađivanja) jeste tajinstveno umno dejstvo uma na duševnom žrtveniku, na kome, kao u zaruci Božijoj, sveštenodejstvuje i pričešćuje se Jagnjetom. Jesti Jagnje na mislenom žrtveniku duše ne znači samo razumeti ga i pričestiti se Njime, nego i postati kao Jagnje, po Njegovom obrazu u budućnosti. Ovde imamo smislove, a onamo se nadamo da ćemo dobiti same stvari tajinstava.
113. Molitva kod početnika jeste kao veseli oganj, koji se iz srca istrže, a kod savršenih – kao mirisna svetlost, koja u njemu dejstvuje. Ili opet: molitva je propoved apostola, dejstvo vere, ili pre – neposredna vera, osnova nade, dejstvena ljubav, anđelski pokret, sila, delo i veselje bestelesnih, blagovest Božija, osvedočenje srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, simvol svetosti, poznanje Boga, projavljivanje krštenja, očišćenje u kupelji [preporoda], zaruka Duha Svetog, Isusovo radovanje, veselje duše, milost Božija, znamenje izmirenja, Hristov pečat, zrak mislenog Sunca, svetlonosac srdaca, utvrđivanje Hrišćanstva, potvrda pomirenja sa Bogom, blagodat Božija, mudrost Božija, ili pre – početak samomudrosti, Božije javljanje, delo monaha, život tihovatelja, povod tihovanja, obeležje anđelskog života. I, zašto mnogo govoriti? Molitva je Bog, koji sve dejstvuje u svima, s obzirom da je jedno dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, svedejstvujuće u Hristu Isusu.
114. Da od Boga nije primio žezal sile, Mojsije ne bi postao bog faraonov, niti bi ga kaznio bičem, zajedno sa Egiptom. Ukoliko u ruci nema silu molitve, ni um neće moći da potre greh i protivne sile.
115. Oni koji govore ili postupaju bez smirenja slični su onome ko pravi dom u zimu ili bez blata. Na opitu i poznanjem naći i poznati smirenje jeste udeo samo malobrojnih. Oni koji pokušavaju da ga opišu rečima liče na one koji mere bezdan. Mi slepi, ponešto nazirući o velikoj svetlosti, kažemo: pravo smirenje ne govori smirene reči, niti poprima smireni izgled, ne primorava se da smireno o sebi misli i ne prekoreva sebe da bi izgledalo smireno. Rečeno predstavlja početak, povod i razne vidove smirenja. Međutim, samo smirenje jeste blagodat i dar odozgo. Sveti oci govore o dva smirenja: smatrati sebe nižim od svih i Bogu pripisivati svoja dobra dela. Prvo je početak, a drugo – kraj. Onima koji ga traže predlaže se da u poznanju imaju tri pomisli: da su grešniji od svih ljudi, da su sramniji od sve tvari, budući da se nalaze u protivprirodnom stanju i da su jadniji od demona, budući njihovi robovi. Onaj ko se smirava treba da govori: „Kako da znam tačno grehe ljudi, tj. kakvi su i koliki? Kako da znam da li su isti ili prevazilaze moje grehe? I pošto ne znam, dušo moja, ja sam ispod svih ljudi, kao zemlja i pepeo pod njima. I kako da sebe ne smatram sramnijim od čitave tvari? Jer, ona se drži okvira svoje stvorene prirode, a ja sam svojim bezbrojnim bezakonjima pao u protivprirodno [stanje]. Zaista, zveri i stoka su čistiji od mene grešnog. Ja sam niži od svih, survavši se do ada i u adu ležeći još pre smrti. Ko ne zna i ne oseća da je grešnik gori od demona, budući njihov rob i podanik, već ovde sa njima zatvoren u tamu? Zaista je gori od demona onaj koji im je potčinjen. Stoga ću sa njima, kukavni, naslediti bezdan. Nalazeći se u podzemlju, adu i bezdanu i pre smrti, kako se u samoobmani usuđuješ nazivati pravednikom, učinivši sebe zlim delima grešnikom, gadnim i demonom? Teško tvojoj prelesti i zabludi, demonopokloniče, nečisti psu, koji ćeš biti osuđen na oganj i tamu“.
116. Duhopokretana mudrost, u skladu sa bogoslovima, jeste sila umne, čiste, anđelske molitve, čiji priznak jeste bezvidnost uma za vreme moljenja. On ne vidi ni sebe, niti bilo šta drugo što ima debljinu [prostornost], budući odvojen i od čulnoga svetlošću koja u njemu deluje. Jer, um postaje neveštastven i svetlovidan, neizrecivo se sjedinjujući u jedan duh sa Bogom.
117. Postoji sedam raznih postupaka koji vode i rukovode ka bogodanome smirenju. Oni se uzajamno podržavaju i rađaju jedni iz drugih: ćutanje, smirenoumlje, smireni govor, smireno odevanje, samoukorevanje, skrušenost i zadnjost, [držati sebe u svemu poslednjim]. Ćutanje sa poznanjem rađa smirenoumlje, od koga se rađaju tri vida smirenja: smireni govor, nošenje smirene i bedne odeće i svagdašnje samoukorevanje. Rečena tri postupka rađaju skrušenost, koja dolazi od popuštanja iskušenja i naziva se domostrojnim [promisliteljskim] vaspitavanjem i smiravanjem od demona. Skrušenost lako dušu na delu navodi da [se oseća] nižom od svih i poslednjom, s obzirom da je svi nadvladavaju. Rečena dva postupka donose savršeno i bogodano smirenje, koje se naziva silom i savršenstvom svih vrlina. Ono Bogu pripisuje vrlinska postignuća. Dakle, prvo je ćutanje, iz koga se rađa smirenoumlje, koje opet rađa tri postupka smirenja. Rečena tri rađaju jednu skrušenost, a ona rađa sedmi postupak smirenja – [smatranje sebe] nižim od svih, ili domostrojno smirenje. Domostrojno smirenje donosi bogodano, savršeno, nepatvoreno, istinsko smirenje. Prvo smirenje nastaje na [sledeći način]: ukoliko ne bude ostavljen samome sebi, ne bude pobeđen, porobljen i nadvladan svakom strašću i pomišlju i [neprijateljskim] duhom, ne nalazeći pomoći ni od dela, ni od Boga, ni od bilo čega, budući gotov da padne čak u očajanje i budući ponižen u svemu, čovek ne može da se skruši, smatrajući se nižim od svih, poslednjim i robom svih, gorim čak i od samih demona, s obzirom da podleže njihovom mučenju i da ga pobeđuju. Eto domostrojnog smirenja koje pruža promisao Božiji i zbog koga Bog daje drugo, više smirenje, tj. svedejstvenu i svetvoračku božanstvenu silu. Videći se u njemu kao oruđe Božanstvene sile, čovek već vrši divna Božija [dela].
118. Suštinsko duhovno zrenje svetlosti, um bez maštanja i lutanja, istinsko dejstvo molitve, koja se iz dubine srca neprestano izliva, vaskrsenje duše i prostiranje [na gore], božanstveno istupljenje, napuštanje ovoga sveta, potpuno istupljenje razuma iz čula po dejstvom Duha, iščupanost uma iz njegovih sila, bogopokretnu anđelsku pobudu duše prema beskrajnim visinama nije moguće naći u našem rodu, budući da sada kod nas, usled mnoštva iskušenja, vlada nasilje strasti. Um obično kod površnih ima sklonost da o svemu rečenome mašta pre vremena. Međutim, zbog rečenoga izgubivši i ono malo dobro stanje koje mu je Bog dao, on se potpuno umrtvljuje. Stoga uz veliko rasuđivanje treba izbegavati da se pre vremena traži ono što biva u svoje vreme. Treba paziti da se, maštajući o nečem drugom, ne odbaci ono što se ima u rukama. Umu je po prirodi svojstveno da o rečenom izgrađuje laka maštanja i uobraženja, premda ga još nije dostigao. Stoga postoji veliki strah da se [čovek] ne liši i onoga što mu je dano, da izgubi čak i razbor, upavši u prelest, te da postane maštar, a ne tihovatelj.
119. Blagodat nije samo vera, nego i dejstvena molitva. Istinska vera, koja u sebi očigledno ima život Isusov, projavljuje se duhom kroz ljubav. Stoga je vera mrtva i beživotna kod onoga ko ne vidi da u njemu deluje [sa ljubavlju]. Čak ni vernim ne bi trebalo da se naziva onaj ko veruje samo na golim rečima, nemajući u stvari veru koja dejstvuje u zapovestima ili duhom. Nju treba pokazivati očigledno posredstvom postignuća u delanju dobrih dela. Ona treba da dejstvuje na svetlosti ili da sija u delima, kao što govori božanstveni apostol: Pokaži mi veru tvoju bez dela tvojih, a ja ću tebi pokazati veru moju iz dela mojih (Jak. 2, 18), hoteći da pokaže da se blagodatna vera obnaružuje delima po zapovestima, kao što se i zapovesti ispunjavaju na delu, postajući svetle verom koja je u blagodati. Vera je koren zapovesti ili pre – izvor koji ih napaja za rast. Ona se deli na dva [dela], na ispovedanje i blagodat, prebivajući ipak nerazdeljiva po prirodi.
120. Mala i velika i skraćena poslušnička lestvica ima pet stepenika koji uzvode ka savršenstvu. Prvi – odricanje (od sveta), drugi – potčinjavanje (stupanje u obitelj sa zavetom izvršavanja monaškog ustava), treći – poslušanje (potčinjavanje na delu, u životu), četvrti – smirenje, peti – ljubav, koja je Bog. Odricanje podiže iz ada onoga ko leži i porobljenog oslobađa od veštastva. Potčinjavanje nalazi Hrista i služi mu, po Njegovoj reči: Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti (Jn. 12, 26). A gde je Hristos? Sedi sa desne strane Oca. Onaj ko služi treba da bude gde je i Onaj kome služi, polažući rado nogu na prvu stepenicu ushođenja po ukazanoj lestvici. Međutim, i pre nego što sam počne da se penje, njemu prilazi Hristos i sa njim se penje. Dejstvujući u potpunosti po zapovestima, poslušanje pravi lestvicu od raznih vrlina, polažući ih u duši kao ushođenja. Smirenje koje uzvisuje prihvata poslušnoga od poslušnosti i uzvodi ga ka nebesima, predajući ga carici vrlina – ljubavi. Ona ga privodi Hristu i predstavlja ga. Eto kako onaj ko se potčinjava lagano po kratkoj lestvici ushodi na nebesa.
121. Najkraći put ushođenja kratkom lestvicom vrlina ka gornjem Carstvu jeste umrtvljavanje pet strasti koje su suprotne poslušanju: neposlušnosti, prepiranja, samodopadanja, opravdavanja i pogubne nadmenosti. Oni su delovi i udovi nepokornog demona, koji guta lažne poslušnike i šalje ih u bezdan ka zmaju. Neposlušnost predstavlja usta ada, prepiranje – njegov jezik, oštar kao mač, samodopadanje – njegove oštre zube, opravdavanje njegovo grlo, a nadmenost, koja ispraća u ad – gutanje svegutajuće utrobe njegove. Onaj, pak, ko je poslušanjem savladao prvo, i ostalo odmah odseca i brzo stupa ka nebesima jednom stepenicom. Zaista nam je čovekoljubivi Gospod učinio nepostižno i neizrecivo čudo dopuštajući da jednom vrlinom, ili pre jednom zapovešću možemo odmah da se popnemo na nebo, kao što smo i jednom neposlušnošću sišli i silazimo u ad.
122. Čovek je kao jedan drugi svet, koji se naziva i novi, kao što božanstveni apostol kaže: Stoga, ako je ko u Hristu, nova je tvar (2. Kor. 5, 17). Jer, sa vrlinom čovek postaje i naziva se i nebo, i zemlja i sve što čini svet. Štaviše, apostol kaže: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Stoga treba smatrati da se oni koji sa nama ratuju skriveno nalaze u drugom velikom svetu, koji je po prirodi jednak sa našim duševnim silama. Jer, tri kneza [zlobe] napadaju na tri duševne sile, boreći se sa podvižnicima. I svako biva napadnut upravo u onome u čemu uspeva i nad čime se trudi. Zmaj, tj. knez bezdana, koji svoju silu projavljuje kroz miris i pupak, tj. stanište želateljnog [dela], ustaje na rat protiv onih koji paze na srce. Preko slastoljubivog diva zaboravnosti pušta on na njih vatrenu silu raspaljenih strela, kao neko burno i penušavo more podižući u njima pohotu, pobuđujući ih na snošaj i navodnjavajući ih nenasitim potocima uživanja. Knez ovoga sveta napada na one koji prohode delatne vrline, pokrećući rat protiv srčanog dela. On stalno naoružava svoje horde i napada ih. Kao u bitki koja biva u ovom svetu, ili pozorištu, ili poprištu on u mislenoj borbi za srčani [deo] priprema raznovrsne podvale preko diva lenjosti. Pobeđujući i bivajući pobeđivan od onih koji se stalno hrabro bore sa njim, on postaje vinovnik ili njihovih venaca ili njihovog stida pred anđelima. Vazdušni knez, najzad, napada na one koji se upražnjavaju u zrenju u razumu, navodeći na njih maštanja, s obzirom da, zajedno sa vazdušnim duhovima zlobe, može da dejstvuje na slovesni i misleni [deo]. Preko diva neznanja on privodi u smućenje i pomračuje razum (kao neko drugo slovesno nebo), koji je postao sposoban da se podiže gore. Da bi ga uplašio, on u njega unosi maštarske maglovite obraze duhova i njihova preobraženja, prividno izazivajući munje i gromove, bure i potrese. Svaki od tri [kneza] pristupa odgovarajućoj sili duše i vodi borbu protiv nje. Svaki svoje napade usmerava prema delu na koji je usmeren.
123. I demoni su nekada bili umovi. Otpavši, pak, od neveštastvenosti i tananosti, oni su poprimili izvesnu veštastvenu zadebljalost, postavši telesni po činu i dejstvu koje im je postalo svojstveno. I oni su, kao i čovek, izgubili anđelsko uživanje i lišili se božanstvene sladosti. Stoga su, kao i mi, počeli u prahu da nalaze nasladu, postavši nekako veštastveni i stičući veštastvene strasne navike. Rečenome se ne treba čuditi s obzirom da je i naša slovesna i umna duša, sazdana po obrazu Božijem, ne želeći da pozna Boga, usled naslade veštastvenim stvarima postala skotska, neosetljiva i skoro bezumna. Jer, navika obično pretvara prirodu i menja joj dejstvo u skladu sa proizvoljenjem. Drugi, pak, od duhova su veštastvovidni i teški i neuzdržljivi, gnevni, osvetoljubivi i razjapljuju usta kao zverovi mesožderi za veštastvenim uživanjem i nasladom. Oni liče na krvožedne pse, koji kao đavoimani jedu svoju dragu trulež, i imaju za užitak i svoje obitalište debela i punačka tela. Drugi duhovi su razuzdani i ljigavi, kao pijavice i žabe i zmije u jezeru požude. Ponekad bivaju kao ribe koje se kreću unutar slanog uživanja razvrata, u kome nalaze užitak. Plivajući pučinom prepijanja, ljigava i mlitava bića se raduju vlazi beslovesnih uživanja, neprestano podižući u duši talase pomisli i nečistota i bure i oluje. Drugi su, konačno, laki i tanki, kao vazdušni duhovi, uporno duvajući u zriteljni deo duše i raspirujući jake vetrove i maštanja. Ponekad se pretvaraju u ptice, ali i u anđele, te varaju dušu. Oni daju oblik sećanjima na poznate ljude. Oni izvitoperuju i preokreću svako duhovno zrenje, naročito kod onih koji se još uvek nalaze na stupnju borbe i nisu dostigli do čistote i duhovnog rasuđivanja. Uopšte, oni se krišom, po uobrazilji, pretvaraju u sve duhovno što postoji. Jer, rečeni duhovi se naoružavaju u skladu sa duhovnim stanjem i merom napredovanja čoveka, i ulaze donoseći prelest umesto istine, i uobrazilju umesto zrenja. Na rečeno se odnosi i svedočenje Svetoga Pisma, koje kaže: Zveri poljske i ptice nebeske i gmizavci zemaljski (Os. 2, 14), očigledno podrazumevajući zle duhove.
124. Podizanje strasti i telesna borba, koja se podiže protiv duše, u nama biva na pet načina. Ponekad telo zloupotrebljava ono što postoji, ponekad ište da čini ono što je protivprirodno kao da je prirodno, ponekad ga demoni naoružavaju protiv duše, budući da se rado sa njima udružuje, ponekad i sama duša čini nepriličnosti, usvojivši strasti, a ponekad po popuštenju doživljavamo i borbu od zavisti demona, koji na nas ustaju da bi nas smirili, pošto prethodnim načinima nisu uspeli [da nas sablazne].
125. Tri su glavna uzroka borbe koja nam dolazi od svega i od svih: navika, zloupotreba postojećeg i zavist i napad demona po popuštenju. Telo ustaje i želi protiv duše i duša protiv tela. Slično po navici i po dejstvu strasti tela ustaju na dušu i duša svojom izvrsnošću protiv tela. I sam naš neprijatelj ponekad iznenada i bez razloga, ne znajući za stid, sa drskošću podiže borbu protiv nas. Nemoj, međutim, prijatelju moj, dozvoljavati krvoljubivoj pijavici da siše krv iz žila, budući da je nenasita. Ni zmiji, ni zmaju nemoj dozvoljavati da se do sitosti najedu praha, te ćeš lako pobediti gordost lava i zmaja. Uzdiši sve dok ne svučeš donji i ne obučeš se u nebeski stan (2. Kor. 5, 2), uobličivši se po obrazu Isusa Hrista, koji te je sazdao.
126. Zaista, oni koji su potpuno telo i koji vole samoljublje robuju uživanju i taštini, imajući u sebi ukorenjenu zavist. Sušeći se od zluradosti i ogorčujući se uspesima bližnjega, oni klevetaju dobro kao loše, kao porod prelesti i ne primaju ono što je od Duha (1. Kor. 2, 14), tj. ne veruju u njega. Oslepljeni i maloverni, oni ne mogu da vide i poznaju Boga, te će onamo pravedno čuti: Ne poznajem vas (Mt. 25, 12). Jer, verni koji voli treba da veruje kada čuje ono što ne zna, ili da uči ono što veruje, ili da poučava ono što je naučio, kako bi bez zavisti umnožavao dar kod onih koji primaju sa verom. Ukoliko, pak, ne veruje u ono što ne zna, ili ponižava ono što nije poznao, ili poučava ono što nije naučio, iz zavisti prema onima koji poučavaju iz delanja, svakako će se uvrstiti i ubrojati sa onima koji u sebi imaju gorku žuč (up. Dap. 8, 23).
127. Besednik je, po istinski mudrima, onaj ko opštim znanjem sažeto obuhvata sva bića, kao jedno telo, i razlaže ih i sastavlja, pokazujući ih jednako značajnim i po različnosti i po istovetnosti. On istinski sve potkrepljuje dokazima. I opet, besednik je uglavnom duhovnik, koji pet rasturenih opštih svojstava bića, koje je ovaploćeno Slovo sastavilo, razlaže i sastavlja obuhvatajući celinu sažetom besedom, kao govornik. I rečeno on drugima ne dokazuje samo suvim dokazima, kao spoljašnji [nehrišćanski] besednici, već zrenjima koja mu se duhovno otkrivaju u bićima, kojima može i druge da prosvećuje. Istinski mudroljubac je onaj ko kroz bića spoznaje Uzrok bića, ili onaj ko spoznaje bića iz Uzroka njihovog, pošto je dostigao do nadumnog sjedinjenja sa Bogom i do neposredne vere. On nije samo naučio, nego je i pretrpeo [doživeo božanstvene stvari]. I opet, mudroljubac je uglavnom um, koji je postao i živi kao delatni i zriteljni. Savršeni mudroljubac je um koji je postigao naravstveno i prirodno i bogoslovski mudroljublje, ili pre bogoljublje, tj. onaj ko je Bogom naučen delanju naravstvenog mudroljublja, smislovima prirodnog [mudroljublja] i zrenju i tačnosti bogoslovskih dogmata. I opet, božanstveni besednik u božanskim [stvarima] je onaj ko odvaja glavna bića od bića i nebića, i pokazuje smislove prvih, i u njima, opet, sagledava njihove smislove na božanstveni način. I još, on upoređuje čulni i vidljivi svet sa umnim i nevidljivim, i obrnuto, zaključujući da je vidljivi svet obraz nevidljivog i nevidljivi svet praobraz vidljivog. Jer, kao što govore, neizobrazivim stvarima predlažu se obličja, i neuobličivim – oblici. Vidljivi i nevidljivi svet se duhovno projavljuju jedan kroz drugi. Stoga on čisto vidi jedan svet u drugom, i rečju istine ga obznanjuje. On ne gradi sunceliku reč istine uvodećim ili prenosnim rečima, već duhovnim znanjem i silom obrazlaže istinite reči obadva sveta i upečatljivo dokazuje da je vidljivi svet naš vaspitač, a nevidljivi večno božanstveno obitalište, koje je očigledno pripravljeno za nas. Božanstveni mudroljubac je onaj ko se delanjem i zrenjem na neposredan način sjedinio sa Bogom i postao i naziva se prijateljem Božijim, budući da se potrudio i zavoleo prvu, tvoračku i istinsku mudrost većma nego bilo koju drugu ljubav i mudrost i znanje. Slovoljubac, pak, a ne doslovno mudroljubac (premda je slava krišom uzurpirala ime mudroljublju, kako veli veliki Grigorije), jeste onaj ko ljubi i istražuje mudrost stvaranja Božijeg, kao njen krajnji odjek, ne baveći se mudroljubljem radi samoisticanja i radi pohvale i slave ljudske, kako bi bio ljubitelj mudrosti Božije o prirodi, a ne ljubitelj veštastva. Književnik koji se učio Carstvu Božijem jeste svako ko delanjem počiva u zrenju Boga i istrajno prebiva u tihovanju. On iz riznice srca iznosi nove i stare pouke, tj. jevanđelske i proročke, ili starozavetne i novozavetne, ili poučne i delatne, ili zakonske i apostolske. Delatni književnik, dakle, obznanjuje nove i stare tajne, naučivši se bogougodnom životu. Književnik je svaki delatelj, koji se još uvek telesno bavi delanjem. Božanstveni besednik je onaj ko po prirodi stoji između znanja i smislova bića i sve dokazuje razdeljujućom silom slova u duhu. Istinski mudroljubac je onaj ko u sebi oseća natprirodno sjedinjenje sa Bogom, na poznajni i neposredan način.
128. Oni koji pišu i govore bez Duha i hoće da naziđuju Crkvu, u stvari su duševni i Duha nemaju, kao što govori božanstveni apostol (Jd. 19). Oni potpadaju pod kletvu koja kaže: Teško onima koji su sami sebi mudri i pred sobom znalci (Is. 5, 21). Jer, oni govore od sebe, tj. iz njih ne govori Duh Oca, kao što bi rekao Gospod (Mt. 10, 20). Oni koji pre sticanja čistote govore po svojim pomislima u stvari su prelešćeni duhom nadmenosti. O rečenome i Priča pominje: Video sam čoveka koji je smatrao da je mudar, premda i od bezumnoga ima više nade negoli od njega (Prič. 26, 12). Mudrost nam zapoveda: Nemojte smatrati sami sebe mudrim (Rim. 12, 16). Ispunjen Duha, božanstveni apostol ispoveda: Ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2. Kor. Z, 5), i još: Kao od Boga, pred Bogom u Hristu govorimo (2. Kor. 12, 19). Reči, međutim, pomenutih nisu sladosne i ne prosvećuju, budući da ih govore crpeći iz svog srca (kao iz nekog blatnjavog jezera, punog pijavica, zmija i žaba pohote, naduvenosti i neuzdržanja), a ne posuđujući iz živog izvora Duha. Voda njihovog poznanja je smradna, mutna i mlaka, usled čega oni što piju osećaju odvratnost, vrtoglavicu i mučninu.
129. Božanstveni apostol govori: A mi smo telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27), i opet: Vi ste jedno telo, jedan duh, kao pito ste i pozvani (Ef. 4, 4). Telo bez duha jeste mrtvo i neosetljivo. Slično je nedelatan i onaj ko se umrtvio strastima kroz nemar prema zapovestima posle krštenja, usled čega izgleda kao da nije prosvećen Duhom Svetim i Hristovom blagodaću. Po veri i preporodu on ima Duha, koji je, međutim, zbog duševne umrtvljenosti, nedejstven i nepokretan. Mi imamo jednu dušu, dok telo ima mnogo udova. Pa ipak, ona ih sve drži, oživotvoruje i pokreće. Naravno, rečeno se odnosi na one koji su sposobni da primaju život. Oni, pak, koji su se usled neke slučajne nemoći osušili, ostaju mrtvi, nepokretni, beživotni i neosetljivi, premda ih ona drži pri sebi. I Duh Hristov, prebivajući sav u svim udovima Njegovim, pokreće i oživotvorava samo one koji mogu da sudeluju u životu. One, pak, koji su nemoćni, On čovekoljubivo zadržava kao svoje. Svaki verni po veri učestvuje u duhovnom usinovljenju. Ipak, on [može da bude] nedejstven i neprosvećen, lišavajući se svetlosti i života u Isusu, ukoliko je nemaran i neveran. Svaki verni, kao ud Hristov, ima Duha Hristovog. Međutim, kod onog ko je nesposoban za primanje blagodati, On ostaje nedejstven i nepokretan.
130. Postoje osam glavnih zrenja: prvo – bezobličnog, bespočetnog i nestvorenog Boga, Uzroka svega postojećeg, Jednog Trojičnog i Nadsuštastvenog Božanstva, drugo – čina i stanja umnih sila, treće – sastava bića, četvrto – domostrojnog snishođenja Slova, peto – sveopšteg vaskrsenja, šesto – strašnog drugog Hristovog dolaska, sedmo – večnih muka, osmo – Carstva nebeskog. Prva četiri su prošla i već se desila, a druga četiri su buduća i još pred ostvarenjem. Njih jasno sagledavaju i priznaju oni koji su blagodaću stekli punu čistotu uma. Onaj, pak, ko rečenome pristupa bez svetlosti blagodati treba da zna da u stvari izobražava maštanja, a ne zrenja. Njega maštarski duh obavija maštanjima i uobraziljom.
131. I o prelesti je neophodno da ponešto po mogućnostima kažemo, s obzirom da je, po mnoštvu i raznovrsnosti zamki i načina, teško prepoznatljiva i gotovo neuhvatljiva. Prelest se, kažu, javlja u dva vida, ili pre nailazi i nastaje – u vidu maštanja i dejstva, premda u jednoj gordosti ima svoje počelo i uzrok. Prva jeste počelo druge, a druga – počelo treće, koja [se pojavljuje] u vidu istupljenja. Počelo [prividnog] maštarskog zrenja jeste nadmenost, koje uči da se maštarski predstavlja Božanstvo u izvesnom obraznom obliku, za čime sledi prelest, koja maštanjima uvodi u zabludu i porađa hulu. Potom ona u duši đudljivim maštanjima izaziva strahovanja i na javi i u snu. Jer, posle gordosti dolazi prelest, potom hula, pa strahovanje, pa drhtanje, pa istupljenje iz razbora. Eto prvog obraza prelesti od maštanja. Drugi vid prelesti u obliku dejstva svoje počelo ima u sladostrašću, koje se rađa od navodno prirodne požude. Od rečenog uživanja se rađa nezadrživost neizrecivih nečistota. Raspaljujući čitavu prirodu i pomračujući vladalački [deo, tj. um] sa maštanjem o kumiru snošaja, ona ga privodi u istupljenje opijenošću od raspaljujućeg dejstva i čini poremećenim. U navedenom stanju prelešćeni se upušta u lažna prorokovanja i predskazanja, navodno videći izvesne svete i slušajući njihove reči. On ih potom objavljuje, budući opijen mamurlukom strasti, menjajući narav i poprimajući đavoiman izgled. Zavedeni prelešću, svetovnjaci slične nazivaju dušicama. Oni sede i prebivaju pored hramova izvesnih svetih, koji ih navodno oduhovljavaju, deluju na njih i muče ih, prenoseći preko njih ljudima obaveštenja. Međutim, njih treba upravno nazvati đavoimanima, prelešćenim i zabludelim, a ne prorocima, koji predskazuju sadašnje i buduće. Demon raspusnosti je pomračio njihov um sladostrasnim ognjem, te ih pomera sa razbora, u maštanju im predstavljajući neke svete, dajući im da čuju njihove reči i vide njihov lik. Međutim, dešava se da im se i sami demoni javljaju, smućujući ih strahovanjem. Potčinivši ih igu velijara [demona], oni ih protiv njihove volje guraju u prelest na delu (s obzirom da su im predani robovi do smrti), da bi ih potom sproveli i u ad.
132. Treba znati da postoje tri glavna uzroka zbog kojih prelest nailazi na čoveka: gordost, zavist demona i vaspitno popuštenje [Božije]. Njihovi, pak, uzroci jesu: lakomislenost, napredovanje i grehovni život. Prelest od zavisti i nadmenosti se pre isceljuje, naročito ukoliko se čovek smiri. Međutim, prelest iz popuštenja, tj. prepuštanje satani zbog greha, Bog često ostavlja do same smrti radi otpuštanja [grehova]. Dešava se da se i oni koji nisu odgovorni predaju na mučenje demonima radi njihovog spasenja. Treba znati da čak i sam duh gorde nadmenosti ponekad predskazuje u onima koji ne paze sa tačnošću na svoje srce.
133. Svi pobožni carevi i sveštenici istinski se pomazuju u obnovljenju [tj. primanju nove blagodati], kao što su nekada i drevni praobrazno bili pomazivani. Jer, oni su bili praobrazi naše istine, premda ne delimično, već u potpunosti svi sve nas pradznamenujući. Naše Carstvo i sveštenstvo nije jednako sa njihovim po obliku i vidu, premda i imaju iste simvole. Uostalom, ne postoji ni razlika u odnosu na prirodu, blagodat ili priziv, kojom bi se razlikovali oni koji se pomazuju. Štaviše, mi imamo jedan isti poziv, veru i oblik, koji pokazuje i projavljuje, po slovu istine, da se pomazani, kao čist i bestrasan, svecelo posvećuje Bogu i sada i u budućnosti.
134. Ustima svojim govori mudrost, i poučenjem srca… razumnost (Ps. 48, 4) onaj ko jasno iz bića pokaže Boga Slova, uličnosnjenu [uipostasiranu] Mudrost Boga i Oca. On u postojećem sagledava smislove praobraza, koji ga zacrtavaju, dejstvenim i živim rečima govoreći ustima mudrost od mudrosti. I pošto se u srcu prosvećuje silom preobražavajuće razumnosti, kojom se poučava u duhu, on može da čini i razumnošću prosvećuje one koji ga sa verom slušaju.
135. Velika protivnica istine i sprovoditeljka ljudi ka pogibli jeste prelest, preko koje se u duše nemarnih zacaruje mrak neznanja, koji otuđuje od Boga. Oni Onoga ko nas je preporodio i prosvetio, ne priznaju za Boga, ili ga priznaju samo na rečima, ali ne i na delu. Oni veruju da se Bog javljao samo drevnima, ali ne i nama. Smatraju da se svedočenja Pisma o Bogu ne odnose na nas, nego na druge ili na one koji su ga napisali. Oni hule na Božije [učenje], budući da poriču istinsku pobožnost sa poznanjem. Oni Pisma čitaju samo telesno, da ne kažem jevrejski, poričući mogućnost ovdašnjeg podizanja čoveka kroz vaskrsenje duše, pretpostavljajući da borave u grobu neznanja. Tri strasti, tj. neverje, lukavstvo i lenjost rađaju i podržavaju jedna drugu. Neverje je učiteljica lukavstva, a lukavstvo – saputnica lenjosti, čiji je simvol nemar. Ili obratno, lenjost je majka lukavstva, kao što kaže Gospod: Zli i lenji slugo (Mt. 25, 26), a lukavstvo majka neverja, budući da je svaki lukavi ujedno neveran, a neverujući ujedno i nebogobojažljiv. Od nebogobojažljivosti se rađa nemar, tj. majka prezira, kojim se zanemaruje svako dobro i čini svako zlo.
136. Istinska slava i [poštovanje] Boga i nelažno poznanje bića predstavlja savršeno, dogmatsko Pravoslavlje. Stoga mi treba na sledeći način da slavoslovimo Boga: „Slava ti, Hriste Bože, slava ti što si blagoizvoleo da se radi nas ovaplotiš, Bože Slove Nadsuštastveni. Velika je tajna tvog domostroja. Spasitelju naš, slava ti“.
137. Po velikome Maksimu postoje tri različita besprekorna i nezazorna cilja zbog kojih se pišu spisi. Prvi je da bi se spisatelji sami podsećali. Drugi – radi koristi drugih. Treći – iz poslušanja. Iz poslednjeg razloga sastavljeno je mnogo spisa za one koji smireno ištu reč [istine]. Onaj, pak, ko piše o vrlinama iz čovekougađanja, radi slave i isticanja, u stvari gubi svoju platu. On ni ovde, ni u budućem veku neće imati nikakve koristi, već će biti osuđen kao čovekougodnik i lukavi kradljivac Reči Božije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Litra ima 327 grama, a sastoji se od 12 unci, Prim. prev.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *