ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ

Кратко сведочанство о њему
 
Свети отац наш Григорије је пострижен у монаштво на Синајској гори, услед чега је и назван Синаит. Он је био у пуној снази за царовања Андроника Палеолога, око 1300. године. Дошавши на Атонску Гору и обишавши манастире и тиховатељна места, он је нашао многе оце који беху украшени познањем и чистотом нарави, премда су били ревнитељи делатног живота. О чувању, пак, ума, тиховању и зрењу они мало знађаху – чак им ни име нису схватали.
Он је у скиту Магула, насупрот манастира Филотеја, срео само тројицу (Исаију, Корнилија и Макарија) који су се унеколико бавили умозрењем. Видећи описано стање, он се разгорео ревношћу и почео да подучава трезвоумљу, чувању ума и умној молитви не само тиховатеље, који живљаху усамљено, него и општежитељнике. Штавише, он је у пределима Македоније успоставио три велике лавре. Обилазећи многа места и епархије, он је својим божанственим учењем све учио делању умне непрестане молитве. На речени начин он је обратио многе грешнике, од недостојних учинивши их достојнима, поставши виновник њиховог спасења. Његов живот је детаљно описао Калистос, свети патријарх цариградски, његов ученик. За време живота он је сматран општим учитељем свештеног трезвоумља. И по његовој смрти, његова дела која предлажемо, руководе ка њему. У њима се прекрасно као руководство изображава делатни начин умносрдачне молитве. Он поучава доброј нарави и борби са страстима, те добро објашњава знаке прелести и знаке благодати. Стога су његова дела корисна и почетницима, и напреднима и савршенима. Духовно богатство које је у њима сакривено наћи ће онај ко их неће читати само из знатижеље, те ће се обрадовати заиста неизрецивом радошћу. Он је скончао 1360. године, а спомен му се врши 8. августа.
 

ПОГЛАВЉА О ЗАПОВЕСТИМА И ДОГМАТИМА, ОПОМЕНАМА И ОБЕЋАЊИМА,
ПОМИСЛИМА, СТРАСТИМА И ВРЛИНАМА, ТИХОВАЊУ И МОЛИТВИ
 
1. Истински словесан или природан (као што беше на почетку), [човек] не може да постане уколико не стекне чистоту и бестрашће. Прва беше одузета због бесловесних чулних наклоности, а друго због – исквареног стања тела.
2. По природи словесни су само они који су се показали свети кроз стицање чистоте. Од мудрих у речи нико није имао чисту словесност, стога што су је од рођења кварили (неприличним) помислима. Вештаствени и причљиви дух мудрости овога века зналцима подноси речи, а необразованима – помисли. Он се у њима настањује, лишивши их личносне мудрости и умозрења, те неподељеног и јединичног познања.
3. Под познањем истине треба да схватиш нарочито осећање благодати. Остала познања треба називати пројављивањем њеног поимања и указивања на њене предмете.
4. Благодат се губи због неверја и немара, а стиче кроз веру и ревност. Они [који је стичу] крећу се напред, а они [који је губе] сасвим се враћају уназад.
5. Упасти у умну неосетљивост исто је што и бити мртав. Бити слеп умом исто је што и не видети телесним очима. Јер, први се лишио животодејствене силе, а други – божанствене светлости, која чини да се види и да се буде виђен.
6. Силу и мудрост само малобројни добијају од Бога. Једна учествује у божанственим добрима, а друга их пројављује. Речено учешће и предавање другима заиста је божанствено дело, које превазилази људске снаге.
7. Истинско светилиште још пре будућег живота јесте срце без помисли, у коме делује Дух. Јер, у њему се све врши и говори духовно. Онај ко није стекао речено, представља камен који је погодан да зидање божанственог храма, али није храм и свештеноделатељ Духа.
8. Човек је створен нетрулежан, тј. без животних сокова, какав ће и васкрснути. Међутим, он није створен као непроменљив, али ни као променљив. Он је заправо имао силу да се према жељи промени или не промени. Хтење, пак, није у стању да природи саопшти потпуну непроменљивост. Она ће бити награда будућег непроменљивог обожења.
9. Трулежност је пород тела. Јести храну и избацивати непотребно, гордо држати главу и спавати лежећи по природи припада зверима и стоци. Кроз непослушност и ми смо постали као стока, отпавши од богоподобних добара, која нам беху својствена. Од словесних ми смо постали скотски, и од божанствених – звероподобни.
10. Рај је двојак – чулни и мислени, тј. Едемски и благодатни. Едем је врло високо место, досежуће до трећег неба, као што саопштавају они који га описују, у коме је Бог посадио мирисно растиње сваке врсте. Он није потпуно нетрулежан, ни сасвим трулежан. Постављен између трулежности и нетрулежности, он свагда изобилује и зрелим и незрелим плодовима и цвећем. Зрело дрвеће и плодови који падају на земљу не издају смрад трулежности, као дрвеће овог света, већ постају мирисно земљиште. Речено се дешава због преизобиља благодати освећења, које је у њему свагда присутно. Рај пресеца река океан којој је наложено да га стално наводњава. Она извире из њега, делећи се на четири друге реке, које текући вуку земљу и пало лишће и доносе их у област Индије и Етиопије. У реченој области сједињују се две реке, Фисон и Геон, често преплављујући поља. Потом се опет раздвајају, при чему једна натапа ливијску, а друга египатску земљу.
11. Постојећа творевина, као што говоре, у почетку није створена као трулежна, тј. непостојана. Она се по Писму покорила испразности, тј. човеку, не од своје воље, тј. не хотећи, него због Онога који је покори, са надом обновљења Адама, који се подвргао трулежности (Рим. 8, 20). И Онај ко је обновио и осветио Адама (премда му је у привременом животу тело још трулежно), обновио је и творевину (иако је од трулежности још није избавио). Избављење творевине од трулежности неки разумеју као измену у боље стање, а неки као савршену промену чулнога. Писмо свагда, пак, уобичава да тешке ствари посведочује преко једноставних и простих.
12. Они који примају благодат као да зачињу и постају трудни Духом. Међутим, дешава се да они избаце божанствено семе услед пада или стога што постају као удовице у односу на Бога услед општења са непријатељем, који се крије у њима. Благодат напушта [човека] због дејства страсти (због наслађивања страсним покретима). Човек је се, пак, потпуно лишава због чињења грехова. Страстољубива и грехољубива душа се лишава благодати, избацује је и постаје удовица, претварајући се у станиште страсти, да не кажемо – демона и у садашњем и у будућем веку.
13. Гнев се укроћује и претвара у питомост понајвише храброшћу и милостивошћу. Оне као опсадна оруђа савлађују спољашње и унутрашње непријатеље.
14. Многима од оних који врше заповести изгледа да иду по путу, премда нису стигли до града и премда остају изван. Они, наиме, бесциљно обављају своје путовање, погрешно ходећи у беспућа, скрећући са правог царског пута, тј. упуштајући се у пороке који су поред врлина на правом царском путу. Јер, истинско испуњавање заповести не трпи ни недостатак, ни сувишак, већ захтева богоугодни циљ, тј. испуњавање једино Божије воље у свему. Уколико се не ради о реченоме, труд је узалудан, с обзиром да се не иде по правим стазама Божијим. При сваком делу и његовом обављању неопходно је да постоји речени циљ.
15. На свом путу, тј. у срцу ишти Господа кроз испуњавање заповести. Чувши како Јован вапије у пустињи, свима заповедајући да припреме пут и поравне стазе (Мк. 1, 3), схвати да говори о заповестима и срцима и делању. Јер, није могуће ићи правим путем заповести и беспрекорног делања без срдачне исправности.
16. Чувши да се у Писму пророчким гласом саопштава: Штап твој и палица твоја (Пс. 22, 5), знај да се говори о суду и промислу, или о псалмопојању и молитви у наравственом смислу. Јер, кад нам суди Господ штапом карања (поуке), кара нас да бисмо се (научили) обраћењу (1. Кор. 11, 32). И када сами карамо оне који устају на нас штапом храброг псалмопојања, ми се утврђујемо у молитви. Имајући, дакле, штап и палицу у руци делатног ума, немојмо престати да карамо и себе и друге, све док не доспемо под промисао (тј. не предамо се Њему), како бисмо избегли и садашњи и долазећи суд.
17. У складу са заповешћу свему треба претпостављати свеобухватну заповест, тј. сећање на Бога: Сећај се Господа Бога свога свагда (Пон. 8, 18). Јер, ми се можемо сачувати оним што је супротно ономе због чега гинемо. Јер, заборавност је отпочетка избрисала сећање на Бога и мраком покрила заповести, огољујући нас од сваког добра.
18. Подвижници преко две заповести долазе у древно достојанство, наиме кроз послушност и пост. Јер, кроз дела која су им супротна у род смртника је ушло свако зло. Ипак, они који са послушношћу држе заповести брже усходе Богу, неголи они који се служе постом и молитвом. Послушност је приличнија, опет, почетницима, а пост – средњима, тј. зналцима и храбрима. Ипак, сачувати праву послушност Богу при испуњавању заповести у свему јесте удео само малобројних, с обзиром да представља веома тешко дело само најхрабријих.
19. Закон Духа живота, о коме говори апостол (Рим. 8, 2), дејствује и говори у срцу. Написани, пак, [закон] делује у телу. Први ослобађа ум од закона греха н смрти, а други га неприметно чини фарисејем, [лицемерем], тј. оставља да телесно схвата и испуњава закон и ходи у заповестима из показности (Мт. 23, 5).
20. Склоп који се саставља и повезује духом (Еф. 4, 16) испуњавањем заповести на делу, представља, кажу, човека као савршеног или још несавршеног, судећи по напредовању. Дела по заповестима јесу тело, врлине (као обликована унутрашња расположења) – кости, а благодат – душа која оживљава, побуђује и помаже тело у вршењу заповести. Немарност или ревност у узрастању у Христу, човека показује или младенцем, или савршеним и у садашњем и у будућем веку.
21. Онај ко жели да увећа “тело” заповести, треба да се труди да стекне словесно и нелажно млеко мајчинске благодати. Јер, њоме се доји свако ко жели и иште да узраста узрастом у Христу. Божанствена мудрост као топлину из својих груди даје млеко на узрастање, док савршенима даје своју радост као храњиви мед на очишћење. Мед и млеко су под језиком твојим (Пес. 4, 11), пева се у Песми над песмама. Соломон је млеком означио храњиву и узрастајућу силу Духа, а медом – Његову очишћујућу силу. И велики апостол, указујући на различитост дејстава Духа, говори: Као малу децу млеком вас напојих а не јелом (1. Кор. 3, 1-2).
22. Онај ко жели да схвати смисао заповести без њиховог испуњавања, тј. једино кроз учење и читање, личи на човека који замишља сенку уместо истине. Јер, схватање истине јесте удео оних који су постали њени судеоници (окусивши је у животу). Они који не суделују у њој и који нису посвећени у њу, покушавају да је схвате и поцрпу из “луде” [светске] мудрости. Њих је апостол назвао душевнима, тј. онима који не примају оно што је од Духа (1. Кор. 2, 14), премда се величају познањем истине.
23. Чулно око гледа на слова и из њих прима чулна схватања. И ум, уколико се очисти и дође у древно достојанство, гледа Бога н од Њега прима божанствена схватања. Уместо књиге, он има Духа, уместо пера – разум и језик (језик је мој трска – Пс. 44, 2), уместо мастила – светлост. Погружавајући разум у светлост и сачињавајући га од светлострі, он Духом пише речи у чистим срцима слушалаца. И он познаје пророчку изреку: И биће сви (верни) научени од Бога, и: Бог Духом научава људе знању (Ис. 54, 13; Пс. 93, 10).
24. Закон заповести треба да разумеш као непосредну веру која пројављује своје дејство у срцу. Јер, из ње извире свака заповест и врши се просвећење душа. Плодови истинске и делатне вере јесу уздржање, љубав и циљ, тј. богодаровано смирење, као почело и утврђење љубави.
25. Права слава [учење] јесте истинско познање видљивих и невидљивих ствари, тј. чулних са једне и мислених, словесних, умних и божанствених – са друге стране.
26. Услов Православља јесте чисто виђење и познање два учења вере, тј. Тројице и Две. Тројицу треба зрети и познати несливено и нераздељиво у Јединици, као и две природе у Христу, у једном Лицу. Треба, дакле, исповедати и познавати Јединог Сина и пре Оваплоћења и после Оваплоћења у две природе, прослављаног у две несливене воље – Божанској и човечанској.
27. Рођеност, нерођеност и исхођење су три неизмењива и непроменљива својства Лица Пресвете Тројице, која треба благочастиво исповедати: Нерођеног и Беспочетног Оца, Рођеног и Сабеспочетног Сина и Савечног Духа Светога, који од Оца исходи и који се Сином предаје, као што говори свети Дамаскин.
28. Једина благодатна жива и дејствена вера у Христу са испуњавањем заповести у Духу привела би ка спасењу кад бисмо је чували на делу, не претпостављајући јој мртву и недејствену веру. Верноме је довољно да у себе положи образ вере и да успостави живот по дејственој вери у Христу. Међутим, сада неукост благочастиве учи мртвој и неосетљивој вери на речима, а не благодатној вери.
29. Тројица је једноставна Јединица, будући да је бескаквотна тј. без особина и несливена. Она је Тројица у Јединици. Један Триипостасни Бог у себи има у потпуности прожимајуће несливене Ипостаси, [Лица].
30. Бог се у свему триипостасно познаје и именује. Он све држи и о свему промишља кроз Сина у Духу Светом. И ни један од Њих, ма где био поменут, не именује се и не мисли се изван или засебно у односу на друге.
31. У човеку постоји ум, слово и дух. Ум не бива без слова, нити слово без духа, већ су свагда и један у другом и сами у себи. Ум говори посредством слова и слово се пројављује посредством духа. По реченоме примеру човек носи слаби образ неизрециве и начелообразне Тројице, показујући своју сазданост по образу Божијем.
32. Ум је Отац, Слово – Син, а Дух Свети – Дух, као што уче богоносни оци, излажући догматско учење о Надсушној и Натприродној Светој Тројици и Једном Богу у Три Лица и предајући нам истинску веру и сидро наде. Знати јединог Бога, по Писму, јесте корен бесмртности, а познавати силу Триипостасне Јединице јесте потпуна праведност. У реченом смислу се може схватити и јеванђелско слово: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога у Три Ипостаси и кога си послао Исуса Христа у две природе и воље (Јн. 17, 3).
33. Муке су различите, као уосталом и награде добара. Муке су све у аду, по речи Писма, у тамној и мрачној земљи, земљи таме вечне (Јов 10, 22), где грешници живе пре суда и где ће се вратити по изрицању [последњег Божијег] опредељења. Јер, речи Писма: Нека се поврате грешници у ад (Пс. 9, 18), и: Смрт ће их напасати (Пс. 48, 15) управо и значе коначну пресуду и вечну осуду.
34. Огањ, тама, црв, тартар одговарају сваковрсном сладострашћу, свеобухватној тами незнања, неутољивој жељи за задовољствима, смраду смрдљивог греха. Као зачеци и узорци адских мука, они већ овде почињу да делују у душама грешника, укоренивши се дугом навиком.
35. Страсне навике су залог адских мука, као што су стварне врлине залог Царства небеског. Треба схватати и називати [добрим делима] дејства по заповестима, а врлинама – навиком [укорењена добра расположења]. Слично се и греховна дела називају навиком.
36. Будуће награде и казне су подједнако [вечне], премда некима изгледа другачије. Једнима ће божанствена правда дати вечни живот, а другима – вечну муку. И једни и други, и добри и зли, који су проживели овај век, награду добијају по делима. Количина и каквота награде ће се определити врлинама или страстима, које су се навиком укорениле.
37. Огњена језера су сладострасне душе у којима, као у смрдљивом блату, смрад страсти храни неуспављивог црва неуздржања, незадржива похота тела – змије, зле похоте – жабе и пијавице, а скверне и погубне помисли – демоне. Речено стање већ одавде поприма залог тамошњег мучења.
38. Залог будућих мука је скривено присутан у душама грешника. И залог будућих добара је присутан у срцима праведника, дејствујући духовно и духовно се опробавајући. Јер, Царство небеско јесте врлински живот, као што је адско мучење – страсне навике.
39. Долазећа ноћ је, по речи Господњој, будућа тама, у којој нико не може радити (Јн. 9, 4). По другом тумачењу ради се о антихристу, који јесте и именује се ноћ и тама. У наравственом смислу ради се о посведневном немару, који, као мрачна ноћ, убија душу која се налази у сну неосетљивости. Ноћ чини да сви спавају, представљајући образ умртвљености у смрти. И ноћ будуће таме чини грешнике мртвима и неосетљивима, опијене болом.
40. Суд овога света јесте неверје нечастивих, по јеванђелској речи: А који не верује већ је осуђен (Јн. 3, 18). Постоји и устројство суда промисла Божијег кроз невоље ради пресецања грешног живота и обраћења ка добром животу. Постоји и стремљење људских намера према делању добра или зла, по псаламском: Отуђише се грешници од материце (Пс. 57, 4). Праведни суд Божији делује у складу са неверјем, васпитавањем и делањем сваког човека. Он једне милује, а друге кажњава, једне увенчава, а друге шаље у ад. Јер, једни су потпуно нечастиви, а други верни али немарни, услед чега се кажњавају са човекољубљем. Последњи су постали савршени или у врлини или у злоћи, добијајући одговарајућу награду.
41. Уколико људска природа не буде Духом сачувана непорочна и чиста као што приличи, једно тело и дух у Христу у будућности неће моћи складно да се устроје. Јер, за свеобухватну и свеуједињујућу силу Духа је необично да стари плашт страсти пришива за нови хитон благодати.
42. Равночашће са Христом услед уобличења у Њему имаће онај ко је на дар примио обновљење духа и ко га је сачувао, неизрециво се удостојавајући обожења. А онамо нико неће бити са Христом или Његов уд уколико овде није постао судеоник благодати и уколико, према апостолу, у себи није стекао уобличење знања и истине (Рим. 2, 20).
43. Царство небеско је слично богосазданом шатору. И оно ће, као и Мојсијев, у будућем веку имати две завесе. У први шатор ће ући само свештеници благодати, а у други, који је мислени – они који су ступили у примрак богословља, тројично свештенослужећи, тј. умом, словом и духом, као савршени свештеници. Они имају Исуса као Обредоначелника и првог Свештеноначелника пред Тројицом, у шатору који је сачинио сам Христос, у који улажаху и примаху Његова богата обасјања.
44. Спаситељ је многим обитељима назвао различите степене усхођења и напредовања тамошњег стања. Царство је једно, али у себи има разлике као од земље до неба, с обзиром на врлину, познање и меру обожења. Божанствени апостол говори: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга је слава звезда; јер се звезда од звезде разликује у слави (1. Кор. 15, 41), премда све сијају на божанственом своду.
45. Сабеседник анђела и готово бестелесан и нетрулежан постаје онај ко је свој ум очистио сузама, васкрснувши већ овде душу своју силом Духа и тело речју учинивши светловидним и огњеном статуом божанствене лепоте, премда је по природи заправо земљани кип. Јер, нетрулежност тела јесте одбацивање сокова и дебљине [плоти].
46. Земаљско тело ће бити нетрулежно, без сокова и дебљине, неизрециво од душевног поставши духовно. Оно ће, дакле, уједно бити и земљано и небеско, услед боголике тананости. Оно ће бити васкрснуто онаквим какво је у почетку било створено, како би било саобразно образу Сина Човечијега по свецелом учешћу у обожењу.
47. Земља кротких јесте Царство небеско или богомужно стање Сина Божијег у које смо ступили или ступамо, примивши благодат рођења кроз усиновљење и обновљења у васкрсењу. Света земља јесте обожена или очишћена природа, у складу са достојанством одговарајућих. По другом схватању, земља коју наслеђују истински свети јесте тиховатељна божанствена тишина мира који превазилази сваки ум. У њему ће се населити род праведних и ништа од постојећег га неће ометати, нити га узнемиравати.
48. Обећана земља јесте бестрашће, у коме, као мед и млеко, тече радост Духа.
49. Свети ће у будућем веку међу собом тајанствено општити унутрашњом речју, саопштаваном Духом Светим.
50. Уколико не познамо каквима нас је створио Бог, нећемо познати ни каквима нас је учинио грех.
51. Равни у духовном узрасту су они који су овде достигли пуноту савршенства у Христу.
52. Награде ће одговарати труду. Количину и каквоту, тј. меру показаће ред и стање свакога, у складу са његовим учешћем у њима.
53. Светитељи ће, као синови васкрсења, по нетрулежности и обожењу бити равноанђелски умови.
54. У будућем [веку], кажу, анђели и свети никада неће престати да напредују у умножавању дарова, стремећи ка све већим и већим добрима. Умањење или прелазак од врлине ка греху онај век не дозвољава.
55. Овде савршеним човеком сматрај онога ко је примио подобије Христовог узраста као залог. У будућем веку савршене ће показати сила обожења.
56. У будућем [веку] степен достојанства и обожења [човека] ће одговарати степену савршенства у врлини према духовним узрастима.
57. Истинска слава јесте, кажу, познање или духовно умозрење, или тачно схватање догмата, или познање истинске вере.
58. Дивљење је свецело узвишавање душевних сила према познатим и у велељепној слави уједињеним [Лицима Божијим]. И опет, удивљење [изненађење] је чисто и свецело пружање ка Безграничној Сили, која постоји у светлости. Извансебност није само узношење душевних сила ка небу, него и иступање преко граница самог чула. Двострука љубав је опијеност духа која покреће чежњу.
59. Постоје углавном два вида љубавног иступљења у духу: срдачни и извансебни. Први је својствен онима који се још просвећују, а други – савршенима у љубави. Ум у коме дејствују оба постављају изван чула. Јер, божанствена љубав је опијеност духа којим се природне мисли устремљују ка вишем, при чему се чула удаљују од [спољашњих] односа.
60. Почетак и узрок помисли јесте сећање, које беше једноставно и јединствено, да би се по преступу човека расцепило. Потом се изгубило сећање на Бога, нарушивши се сопственим силама, будући да је од једноставног постало сложено и од јединственог – разноврсно.
61. Лечење првобитног сећања од лукавог и погубног сећања помисли јесте његов повратак древној једноставности. Оруђе зла, тј. непослушност, не само да је разорило једноставно сећање душе на добро, него је покварило и све њене силе, помрачивши природну жељу за врлином. Оно се углавном лечи постојаним сећањем на Бога, које се утврђује дејством молитве. Растворена духом, она се узводи из природног у натприродно стање.
62. Узроци страсти су греховна дела, помисли – страсти, маштања – помисли, мнења – сећање, сећања – заборав. Заборав рађа незнање, незнање – лењост. Лењост рађа похотна жеља. Мајка жеље јесте превратно кретање, а кретања – дејство дела. Дело је плод бесловесне склоности ка злу и прилепљивања за чулно и чула.
63. У словесној сили душе рађају се и делују помисли, у срчаној – зверске страсти, а у желатељној – сећање на скотску похоту, у уму – маштарска уображења, а у разуму – мнења.
64. Наилазак злих помисли је као речни ток. У њима постоји подстицај, [прилог], за којим следи греховно слагање, слично бурној поплави, које прекрива срце.
65. Дубоким блатњавим јарком сматрај влажно уживање, прљавштину блуда и тежак терет вештаственог стицања. Оптерећен њима, страсни ум се својим помислима погружава у дубину очајања.
66. Писмо често помисли назива смислом ствари, премда и смислове назива мислима. Речено се дешава с обзиром да кретање свега наведеног јесте невештаствено, премда узима облик у складу са стварима и преобликује се. Стога се оно што покреће препознаје и именује по појављивању.
67. Помисли су речи демона и претече страсти, као што су и смислови и мисли претече дела. Јер, није могуће да се учини нешто добро или зло уколико се претходно не појави помисао. Помисао је кретање безобличног прилога неке ствари.
68. Вештаство ствари по себи рађа једноставне помисли, а демонски подстицај рађа зле помисли. Када се пореде, природни смислови и помисли се разликују од противприродних и натприродних.
69. Смислови и помисли могу једнаком силом да изазову муњевите промене [у души], брзо од природних постајући против природне, или опет од природних – натприродне. Узроци промене једног облика у други и њиховог настајања за демонске помисли се налазе у вештаству, а за вештаствене – у помислима које произилазе од прилога. Слично су узроци божанствених помисли у природним, а натприродних – у природним. Свака врста се мења у сродан облик, при чему промена представља покретачки узрок и рађање, које се одвија на четири начина.
70. Примети да узроци претходе помислима, а помисли маштањима. Маштања су пре страсти, а страсти пре демона. Као да постоји неки поредак и неки ред међу неуредним духовима око лукавог циља, при чему један прати другога и зависи од другога. Штавише, ни један не делује сам, него је подстицан другима. Нити се маштање претвара у кумира, нити страст делује без тајне и скривене демонске силе. Јер, иако је пао са неба и разбио се, сатана је ипак јачи од нас и подиже се на нас због наше лењости.
71. Демони пуне наш ум образима, или пре сами узимају облик и примичу се у складу са навиком владајуће страсти, која делује у нашој души. Јер, они страсну навику користе као узрок да маштање претворе у кумира. Они нам показују разноврсна и разнолика маштања у будном стању и у сну. Демони похоте се понекад претварају у свиње, понекад у магарце, понекад у женкољубиве и пламене коње, а понекад у Јевреје, нарочито демони неуздржљивости. Демони гнева се претварају у незнабошце, [кумиропоклонике], а понекад у лавове. Демони страшљивости се претварају у Исмаилћане, а демони непостојаности – у Идумејце. Демони пијанства и преједања [се претварају] у Агарјане, а демони лакомости понекад у вукове, понекад у тигрове. Демони лукавства [се претварају] понекад у змије, понекад у отровнице, а понекад у лисице. Демони бестидности [се претварају] у псе, а демони лењости у мачке. Дешава се да се демони блуда понекад претварају у змије, а понекад у гавране или вране. У птице се највише претварају душевни, тј. ваздушни демони. Наша машта тројако мења изображења духова услед троделности душе, представљајући их у виду птица, звери и стоке, у складу са три силе [душе] – желатељном, срчаном и словесном. И три кнеза страсти се наоружавају против три силе душе, попримајући образ који је сродан страсти којом је обележена и приступајући јој.
72. Демони уживања често приступају као огањ или као огњено угљевље. Сластољубиви духови распаљују желатељну силу душе, смућујући уосталом и разум и помрачујући душу. Узрок похотне ватре, пометености мисли и помрачења душе углавном лежи у страсном уживању.
73. Ноћ страсти јесте тама незнања. И опет, ноћ јесте страстородна област у којој царује кнез таме и у којој духови злобе (тј. у преносном смислу – пољске звери, небеске птице и земаљски гмизавци) ричу, иштући да нас поједу као храну.
74. У време дејства страсти једне од помисли претходе, а друге следе. Претходе помисли маште, а следе страсти. Страсти претходе демонима, а демони следе страстима.
75. Почело и узрок страсти јесте злоупотреба, злоупотребе – склоност, склоности – кретање желатељне навике. Испитивање жеље јесте прилог. Прилог, пак, долази од демона, којима промисао дозвољава да покажу какво је наше самовлашће, [слобода].
76. Отров жалца греха на смрт јесте страсна навика душе. Јер, онај ко је добровољно дозволио да му страсти постану особина, већ се тешко покреће и мења.
77. Страсти се разноврсно именују. [Оне се обично] деле на телесне и душевне. Телесне се деле на скорбне и греховне, а скорбне се опет деле на болне и казнене. Душевне се такође деле на срчане, желатељне и словесне. Словесне се деле на маштарске и разумске. Од свих њих неке су произвољне по злоупотреби, а неке невољне по неопходности, тј. непорочне страсти, које су оци назвали пратећим или природним својствима.
78. Једне страсти су телесне, а друге душевне. Друге су желатељне страсти, друге срчане страсти, а друге словесне страсти. Опет, друге су страсти ума, а друге разума. Све оне опште и дејствују једна на другу, тј. телесне на срчане, словесне на умне, умне на страсти разума и сећања.
79. Срчане страсти су: гнев, огорченост, свадљивост, јарост, дрскост, сујета, надменост, и друго. Желатељне страсти су: лакомост, неуздржљивост, неуздржање, ненаситост, сластољубље и среброљубље и самољубље (као најљућа страст). Телесне страсти су: блуд, прељуба, нечистота, разврат, неправедност, стомакоугађање, лењост, расејаност, светољубље, животољубље и слично. Страсти словесног дела [душе] су: неверје, хула, лукавство, сплеткарење, љубопитљивост, двоједушност, увреда, клевета, осуђивање, понижавање, брбљивост, претварање, лаж, псовка, лудирање, подозрење, подсмевање, самоистицање, човекоугађање, лакомисленост, кривоклетство, празнословље и остало. Страсти ума су: самопоуздање, превазношење, хвалисавост, препирање, завист, самозадовољство, противречење, непослушност, маштарење, измишљање, самопоказивање, славољубље и гордост (као прво и последње зло). Страсти разума су: сањарење, површност, поробљеност, помрачење, заслепљеност, удаљавање у [неприличност], прилози, слагање, нагињање [на зло], преокрет, извитоперавање и слично. Једном речју, све противприродно размешта се према три силе душе, као што у њима пребива и све добро, што је у складу са нашом природом.
80. Давид са дивљењем велегласно узвикује Богу: Чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему (Пс. 138, 6). Оно је недостижно за моје слабо знање и моје силе. Чини ми се, дакле, да је тело, у свом несхватљивом саставу и изградњи, такође тројично по облику, имајући јединствен склад чланова и удова. Оно је почаствовано бројем седамдесет два, који по математичарима, [бројесловцима] означава време и природу. Стога и оно, у складу са дејственим законима природе, представља оруђе славе Божије, које у природи пројављује Тројично великољепије.
81. Природни закони су каквотна спајања делова у дејству, који се називају и различитости, с обзиром да представљају подраздељке одговарајућих својстава. Или другачије, природни закон је могућност за дејство сваке врсте и члана. Бог покреће читаву творевину, а душа дејствује и покреће сваки део тела у сагласности са дејством уда. Испитајмо сада због чега су богоносни мужеви желатељну и срчану силу понекад сврставали у телесне, а понекад у душевне силе. Међутим, речи светих нису у несагласности. Уколико их са тачношћу испитамо, видећемо да и једни и други говоре истину, мудро према потреби измењујући своје расуђивање о реченим предметима. Јер, и душа и тело су на неизрецив начин добили биће са назначењем да заједно постоје, при чему је душа завршена и заокружена од почетка, а тело – несавршено, с обзиром да расте кроз исхрањивање. Душа по себи од тренутка стварања има желатељну и срчану силу, које јој дају храброст и покрећу на љубав. Она такође има и словесну силу и ум. Бесловесна срџба и бесмислена похота нису особине које је добила при стварању. Слично важи и за тело, које је створено нетрулежно и без животних сокова. Тек од њих је, као последица, настала похота и зверолика срџба. После преслушања, тело је пало у трулежност и стекло дебљину бесловесних животиња, те је по неопходности следила и срџба и похота. И када господари, тело се срџбом и похотом супротставља вољи душе. Уколико се, пак, потчини словесности, смртно тело прати душу у чињењу добра. И пошто је дошло до спајања и мешања стечених својстава тела са душом, човек је постао сличан стоци, потпавши под закон греха по нужди природе. Од словесног, он је постао као стока, и од човека – звер.
82. Животворним удахнућем створивши душу словесном и умном, Бог јој није дао животињску срчану и желатељну силу, већ желатељну силу и уједно храброст за љубавну привлачност. Слично, ни тело на почетку није створио, дајући му срџбу и бесловесну похоту. Њих jе тело попримило касније, после преслушања [заповести], поставши смртно, трулежно и зверско. Богослови стога говоре да је тело створено нетрулежним, какво ће и васкрснути, премда је и могло да поприми [трулежност]. Обоје су, пак, и тело и душа, попримили кварљивост, помешавши се по природном закону међусобног прожимања и предавања. И душа је попримила каквоту страсти, или пре – демона. Тело се уподобило бесловесној стоци под утицајем стања у које је упало и због надвладавања трулежности. Силе душе и тела су постале јединствене, чинећи једног бесловесног и несмисленог скота услед срџбе и похоте. И човек… се изједначи са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48, 13) у свему, као што говори Писмо.
83. Почетак и рођење врлина јесте добро произвољење или стремљење ка добру, као што је Бог узрок и извор свакога добра. Почетак добра је вера, заправо Христос, Камен вере, наш Почетак и Основа свих врлина. У Њему ми стојимо и остварујемо свако добро дело. Он је крајеугаони Камен, који нас повезује са собом, и многоцени Бисер. Тражећи га, монах улази у дубину тиховања, продавши све своје жеље послушности заповестима, како би га стекао.
84. Врлине су равнозначне у смислу да се све своде и све воде ка једном циљу, сачињавајући један потпуни лик врлина. Ипак, постоје врлине које су веће од других, с обзиром да у себи садрже и смештају многе друге, па чак и све остале, као што су божанствена љубав, смирење и божанствено трпљење. О последњем Господ говори: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). Он није поменуо пост или бдење. Ја, пак, мислим на трпљење по Богу, на царицу врлина и основу храбрих подухвата. Само по себи, оно јесте мир у борби, тихост у бури и непоколебива тврђава оних који су га стекли. Онај ко га је стекао у Христу Исусу, постаје недодирљив за оружје, за копље, за војске, за саму скупину и збор демона и непријатељских сила.
85. Иако се рађају једне од других, врлине своје биће дугују једној од три душевне силе, наравно изузев божанствених. Јер, узрок и почело четири рода божанствених врлина, тј. разборитости, храбрости, здравоумља [чистоте] и праведности, из којих се и у којима се образују друге, јесте божанствена духопокретна мудрост богослова, која се у уму четвороструко креће. Ипак, она их не изводи све заједно, него сваку посебно у своје време и како изволи: једну као светлост, другу као животодејствену силу и као надахнуту свагдапокретност, трећу као освећујућу и очишћујућу силу, четврту као росу непорочности, која радује и расхлађује зној страсти. Она савршено свакоме даје савршено дејство сваке од њих, као што је речено, на одговарајући начин.
86. Вршење врлина које се спроводи властитим усрђем души не може донети савршено уздање, уколико благодаћу не буду обраћење у суштинску навику. Свака од њих има својствени дар и особито дејство. Будући дарована, она постаје неизмењива и непроменљива. Јер, они који су се удостојили реченога, у својим удовима као живу душу имају благодат, којом их врше. Без благодати читава скупина врлина обично је мртва. Они који их привидно имају и на делу испуњавају у ствари имају само сенку и призрак добра, а не стварни лик.
87. Дакле, четири врлине су опште: храброст, разборитост, здравоумље и праведност. Постоје и других осам наравствених особина које произилазе из њиховог сувишка или недостатка, које их са стране у близини прате и које називамо и сматрамо пороцима, док их свет сматра врлинама. Поред храбрости иду дрскост и страшљивост, поред разборитости – лукавство и незнавенство, поред здравоумља – неуздржање и неосетљивост, поред правде – лакомост и неправда или оскудица. Између њих, по средини иду не само опште и природне врлине, које су изнад сваког сувишка и недостатка, него и делатне [врлине]. Врлине као свог сарадника имају произвољење и исправност мнења, а друге, тј. пороци – исквареност и превазношење. Да праве врлине иду по средини сведочи и прича: Исправи све стазе добре (Прич. 2, 9). Све оне се налазе у три силе душе, у којима се рађају и изграђују, имајући за основу свога назиђивања четири опште врлине, а пре свега Христа. Природне врлине се чисте делатнима, а божанствене и натприродне дарује благост [Светога] Духа.
88. Једне од врлина су делатне, друге природне, а треће божанствене, тј. од Духа Светога. Делатне су дело доброг произвољења, природне произилазе од уобличавања, а божанствене – од благодати.
89. Душа рађа врлине, али и страсти. Врлине она рађа у складу са природом, а страсти противприродно. У души узрок рађања добра или зла представља склоност воље. Она је као средиште за зраке или као језичак на ваги. Душа сарађује и садејствује склоности у складу са страном коју изабере. Намера човека може да се усмери на оба дејства, с обзиром да у себи има и врлине и страсти – врлине по рођењу, а страсти по самовољној склоности произвољења.
90. Писмо девојкама назива врлине услед свезе која их везује да душом, сматрајући да представљају једно тело и један дух са њима. Јер, лик девојке јесте символ љубави, а облик свештених девственица јесте показатељ чедности и чистоте. Наиме, обичај благодати јесте да, за оне који могу примити, божанственим стварима даје облик који је у вези са њиховим каквотама и да их без погрешке уобличава у складу са оним што им је сродно.
91. Има осам главних страсти: три велике – стомакоугађање, среброљубље и таштина, и пет које их следе – блуд, гнев, туга, лењост и гордост. И од супротних им врлина, три су главне – уздржање, оскудољубље и смирење, а пет их следе – чистота, кротост, радост, храброст и самоунижавање. За њима следи читав ред врлина. Не може, међутим, свако ко усхте да изучи и позна силу, дејство и посебан мирис сваке врлине и злоће, већ само онај ко их је и делом и речју извршио и “претрпео”, од Духа [Светога] примивши дар распознавања и разликовања.
92. Једне врлине делују у нама, а друге ми вршимо. У нама делују врлине, долазећи када треба, те колико и како хоће. Ми их, пак, вршимо према свом произвољењу, наравственој навици и способности. Врлине, међутим, у нама делују суштински, док их ми вршимо образно, обликујући наравственост нашу. Наиме, све наше врлинске радње јесу образ у односу на суштинске праобразе врлина. И заиста само малобројни по суштини учествују у умноме пре нетрулежне будуће сладости. Овде деламо и уживамо напоре и образе врлина, а не саме врлине.
93. Јеванђеље свештенодејствује онај ко учествује у просвећењу Христовом и дејствено може другима да га пренесе. Као неко божанствено семе, он сеје слово на душевним њивама оних који га слушају, по указању апостола: Реч ваша да бива свагда у благодати, зачињена сољу божанствене благости (Кол. 4, 6), да би донела благодат онима који слушају са вером (Еф. 4, 29). На другом месту апостол учитеље назива земљоделцима, а оне који се уче – обрађиваном њивом, очигледно једне представљајући као ораче и сејаче Слова Божијег, а друге као родну, плодну и бујну земљу врлина. Истинско свештенодејство није само вршење Божанских [Тајни], него и учествовање у добрима и њихово предавање другима.
94. Усмена реч која се изговара ради поучавања других бива различита с обзиром на различитост начина на које се сабира: једна бива од учења, једна од читања, једна од делања, а једна од благодати. Вода је свагде једнака по природи, иако се понегде претвара и мења по својствима у складу са различитошћу земљаног вештаства које се налази под њом, тј. по укусу час бива горка, час слатка, час слана, час кисела. Слично је и са речју која је изговара различито, тј. саобразно са наравственим устројством свакога, изазивајући разноврсно дејство и доносећи неједнаку добробит.
95. Слово је дато читавој словесној природи ради коришћења. Душа од њега, као и од различитих јестива, прима различиту корист и осећа различиту сладост. Слово учења за њу јесте као васпитач који обуздава њену нарав. Слово од читања је као вода одмора (Пс. 22, 2), која је храни. Слово од делања јесте као место зелено (Пс. 22, 2), које је дебља. А слово благодати јесте као чаша… напајајућа (Пс. 22, 5) и увесељавајућа. Радост од благодати је неизрецива. Она је као уље које улепшава лице, које весели и чини светлим (Пс. 103, 15).
96. Душа заиста речено има у себи као живот. Штавише, и кад од других који је уче слуша, она осећа да их руководи љубав и вера. Један, наиме, слуша са вером, а други поучава са љубављу, без надмености и таштине предлажући речи о врлинама. И душа слово учења прима као васпитача, слово од читања као хранитеља, унутрашње слово делања као најслађег невестоукраситеља, а просвећујуће слово Духа као реч женика, који је сједињује са собом и радује. Свака реч која излази из уста Божијих јесте или слово које дејством Духа излази из уста светих, или најслађе надахнуће Духа којим се само достојни наслађују. Јер, премда се сви словесни наслађују речју, ипак је само мало оних који се овде радују слову Духа. Највећи део зна само образ духовних речи по сећању и учествује у њима, још увек, пак, у осећању не суделујући у Речи Божијој, тј. истинском Хлебу будућег века. Јер, онамо ће се он обилно предавати достојнима на свако уживање, уопште се не трошећи, не исцрпљујући и не укидајући.
97. Без умног чула није могуће у осећају окусити уживање [које долази] од божанствених [ствари]. Онај ко је отупио чула постаје неспособан да опажа чулно, тј. не види, не чује, не мирише, будући сасвим раслабљен или полумртав. И онај ко је страстима умртвио природне душевне силе постаје неосетљив за дејство и учествовање у тајинствима Духа. Јер, онај ко духовно не види, не чује и не осећа заиста је мртав духом. У њему не живи Христос. Он се не креће и не дела у Христу.
98. Једнозначно и подједнако дејство имају и чула и душевне силе, нарочито када су здрави. Јер, душевне силе дејствују преко чула, а животворни дух је повезан са обадвоје. Човек је заиста болестан уколико има општу болест страсти, трајно лежећи у болници лењости. Иначе, чула чулне ствари и душевне силе умне ствари посматрају са јасноћом, нарочито уколико не постоји никаква сатанска борба, која се противи умном и духовном закону. Уколико се, пак, сједине у Духу и постану једновидни, они ће непосредно и суштински, тј. по природи познати божанствене и људске [ствари]. Они ће њихово назначење јасно зрети, те према сили сагледавати и Узрок свега, Свету Тројицу.
99. Тиховатељ пре свега треба да има пет врлина као основу ка којој ће градити своје делање: ћутање, уздржање, бдење, смирење и трпљење. Три су, пак, богоугодна делања: псалмопојање, молитва и читање, којима се додаје и рукодеље у случају немоћи. Речене врлине не само да обухватају све остале, већ и једна другој улазе у састав. Од јутра, испразнивши се од свега, треба пребивати у сећању на Бога са молитвом и срдачним тиховањем. Први час се треба молити, други – читати, трећи – певати, четврти – молити се, пети – читати, шести – певати, седми – молити се, осми – читати, девети – певати, десети – јести храну, једанаести – одморити, уколико постоји потреба, дванаести – певати вечерњу. И добро проводећи поприште дана, он угађа Богу.
100. Од свих врлина треба као пчела сакупљати најкорисније како би се, унеколико учествујући у свима, припремио велики састав делања врлина, из кога ће се образовати мед мудрости на радост душе.
101. Послушај како је најпогодније проводити ноћно поприште. Ноћно бдење може бити тројако: [прилично] почетницима, напреднима и савршенима. У првом се половина ноћи преспава, а половина пребди, било од вечери до поноћи, било од поноћи до јутра. У другом се од вечери бди један или два часа, потом се спавају четири часа, и најзад се устаје на јутрењу, тј. на појање и молитву шест сати до јутра. Затим се пева први час и седи у тиховању, као што је показано, или се врши поредак делања одређен за сваки час или, пак, непрестана молитва, на коју се подвижник навикава. У трећем се стоји на свеноћном стојању и бдењу.
102. Рецимо нешто и о храни. Литра[1] хлеба је довољна за свакога ко се подвизава у тиховању. Могу да се пију две чаше нераствореног вина, а воде – три. Треба јести јестиво које се задеси, при чему не треба гледати на жеље природе, него са уздржањем употребљавати оно што пружи промисао. Најбоље и најкраће руководеће правило за оне који хоће да живе као што приличи јесте да држе три свеобухватна делања врлина, тј. пост, бдење и молитву, којима се обезбеђује непоколебива стаменост свим врлинама.
103. За тиховање је понајпре неопходна вера и трпљење, те од свег срца, крепости и силе – љубав и нада. Уколико верујући овде и не добије оно што иште било због немарности, било због неког другог разлога, по исходу одавде ће свако добити осведочење о плоду вере и подвига и угледати слободу у Христу Исусу, који је избављење и спасење душа наших – Богочовек Слово. А онај који не верује свакако ће бити осуђен по исходу. Он је, уосталом, већ… осуђен, како говори Господ (Јн. 3, 18). Јер, онај ко служи уживањима и тражи славу од људи, а не од Бога, заправо није веран (Јн. 5, 44). И премда је на речима веран, и не примећујући он сам себе обмањује. И он ће чути: “Пошто ме ниси примио у срце своје, већ си ми окренуо леђа, и ја ћу те одбацити”. Верни, пак, треба да има добру наду и да верује истини Божијој, посведоченој у свим Писмима, исповедајући своју немоћ како не би потпао под двоструку и неизбежну осуду.
104. Усамљивање са знањем и ћутање о свему срце понајвише чини скрушеним и душу смиреном. Са друге стране, стање тиховања понајвише растројавају и лишавају божанствене помоћи главне страсти: дрскост, стомакоугађање, причљивост и многобрижљивост, надменост и госпођа међу страстима – охолост. Онај ко се радо са њима свикава са продужетком времена све више се помрачује, да би најзад постао потпуно неосетљив. Уосталом, уколико дође себи, те са вером и марљивошћу постави почетак у вршењу дужности, он ће опет добити оно што тражи, нарочито уколико га буде тражио са смирењем. Напротив, уколико се из немарности барем једна од речених страсти зацари у њему, и сав остали збир зала, са погубним неверјем на челу, напашће на њега потпуно му опустошујући душу. И услед демонских смутњи и метежа, она ће постати као неки Вавилон, те ће потоње бити горе… од првога (Мт. 12, 45). Он ће постати јаросни непријатељ и порицатељ тиховатеља, свагда против њих изоштравајући језик свој као нож и двосекли мач.
105. Воде страсти, које замућују и смућују море тиховања, могу да се препливају једино на лаганој и ненатовареној лађи потпуног оскудољубља и уздржања. Јер, од неуздржања у стварољубљу потоци страсти, потопивши земљу срца и наневши на њу сваковрсну трулеж и глиб помисли, помућују ум, помрачују срце и оптерећују тело. Они у души и срцу изазивају немар, помрачење и обамирање, лишавајући их њиховог природног настројења и осећања.
106. Чак и душу ревносних подвижника самољубље, тј. хранитељка страсти понајвише чини раслабљеном, безбрижном и несмисленом. Напорима око врлине претпостављајући покој тела и сматрајући добрим мнење да се човек не треба произвољно оптерећивати делима, чак ни незнатним и лаким знојем око извршавања заповести, оно обично у души ствара раслабљеност у прохођењу попришта тиховања, производећи у њој силну и неодољиву раслабљеност за дела.
107. За оне који су се олењили за испуњавање заповести али и пожелели да одагнају мутно помрачење, најбољи и најпригоднији лекар јесте послушност у свему без премишљања са вером. Оно је животворни многосложни лек врлина за оне који га пију, те нож који одмах чисти ивице ране. Онај ко претпостави да реченим ножем са вером и једноставношћу делује, одједном ће одсећи све страсти. Он не само да ступа у тиховање, већ га кроз послушање у потпуности извршује, нашавши Христа и поставши и назвавши се Његов подражатељ и слуга.
108. Без делања и живота плача није могуће истрпети врелину тиховања. Онај ко плаче и помишља на ужасе пре и после смрти и пре њиховог доласка не може да нема трпљење и смирење, који представљају два темеља тиховања. Без њих ће онај ко је ступио у тиховање свагда као пратиљу његовог немара имати надменост, од које се размножава поробљеност и маштање, који нас гурају у раслабљеност. Потом кћи лењости, тј. неуздржање тело чини увелим и немоћним, а ум – помраченим и окамењеним. И Исус се скрива, будући да је на разумном месту мноштво народа мисли и помисли.
109. Мучење савести у свом осећају у овом и будућем [веку] као свој удео немају сви, него само они који су се огрешили о [Право]славље и љубав. Речено мучење личи на страшног џелата који кривце мучи на различите начине, трајно мучитељски користећи ревност и изобличавање, при чему као да повлачи оштри мач. Пошто имамо савест, такозвана ревност или, према другима, природна срчаност своје кретање спроводи на три начина, тј. према противницима [демонима], природи и души. Она нам наређује да је као оштар мач наоштримо против непријатеља. Уколико ревност победи и души потчини двојицу, тј. грех и тело, преобратиће се у високу планину храбрости, досежући до Бога. Уколико се, пак, душа потчини реченој двојици, ревност ће постати немилостиви мучитељ, с обзиром да је мнење својевољно потчинила непријатељима. И већ душа чини најсрамотније [ствари], изгубивши своје врлинско стање и отпавши и одвојивши се од Бога.
110. Од свих страсти, две су нарочито жестоке и тешке: блуд и мрзовоља. Оне оптерећују и раслабљују јадну душу. Оне су тесно међусобно повезане и сједињене, услед чега је тешко са њима се борити и савладати их. Заправо, ми не можемо у потпуности да их победимо. Прва изобилно пребива у желатељној сили душе, премда обухвата оба природна вештаства, тј. и душу и тело, разливајући своју уживање по свим удовима. Држећи владалачки [ум], друга као бршљан обухвата целу душу и тело, читаву природу нашу чинећи лењивом, раслабљеном и као одузетом. Оне се одгоне (премда се пре блаженог бестрашћа не побеђују у потпуности) уколико душа у молитви добије силу Духа Светога, која јој даје утеху, крепост и дубоки мир, веселећи је у срцу тиховањем. Блудна страст је почело, госпођа и царица и преимућствена сласт уживања. Заједно са својом сапутницом, тј. Лењошћу, наводећи тројке фараонове, она сачињава непобедиву кочију. Кроз њих су у живот нас кукавних ушли залози свих страсти.
111. Почело умне молитве јесте очишћујуће дејство или сила Духа Светога и тајинствено свештенодејство ума. Почетак тиховања јесте упражњавање [у молитви], средина – просвећујућа сила и зрење, а крај – иступљење или узвишавање ума ка Богу.
112. Духовно светилиште (још пре будућег надумног наслађивања) јесте тајинствено умно дејство ума на душевном жртвенику, на коме, као у заруци Божијој, свештенодејствује и причешћује се Јагњетом. Јести Јагње на мисленом жртвенику душе не значи само разумети га и причестити се Њиме, него и постати као Јагње, по Његовом образу у будућности. Овде имамо смислове, а онамо се надамо да ћемо добити саме ствари тајинстава.
113. Молитва код почетника јесте као весели огањ, који се из срца истрже, а код савршених – као мирисна светлост, која у њему дејствује. Или опет: молитва је проповед апостола, дејство вере, или пре – непосредна вера, основа наде, дејствена љубав, анђелски покрет, сила, дело и весеље бестелесних, благовест Божија, осведочење срца, нада спасења, знамење освећења, символ светости, познање Бога, пројављивање крштења, очишћење у купељи [препорода], зарука Духа Светог, Исусово радовање, весеље душе, милост Божија, знамење измирења, Христов печат, зрак мисленог Сунца, светлоносац срдаца, утврђивање Хришћанства, потврда помирења са Богом, благодат Божија, мудрост Божија, или пре – почетак самомудрости, Божије јављање, дело монаха, живот тиховатеља, повод тиховања, обележје анђелског живота. И, зашто много говорити? Молитва је Бог, који све дејствује у свима, с обзиром да је једно дејство Оца и Сина и Светога Духа, сведејствујуће у Христу Исусу.
114. Да од Бога није примио жезал силе, Мојсије не би постао бог фараонов, нити би га казнио бичем, заједно са Египтом. Уколико у руци нема силу молитве, ни ум неће моћи да потре грех и противне силе.
115. Они који говоре или поступају без смирења слични су ономе ко прави дом у зиму или без блата. На опиту и познањем наћи и познати смирење јесте удео само малобројних. Они који покушавају да га опишу речима личе на оне који мере бездан. Ми слепи, понешто назирући о великој светлости, кажемо: право смирење не говори смирене речи, нити поприма смирени изглед, не приморава се да смирено о себи мисли и не прекорева себе да би изгледало смирено. Речено представља почетак, повод и разне видове смирења. Међутим, само смирење јесте благодат и дар одозго. Свети оци говоре о два смирења: сматрати себе нижим од свих и Богу приписивати своја добра дела. Прво је почетак, а друго – крај. Онима који га траже предлаже се да у познању имају три помисли: да су грешнији од свих људи, да су срамнији од све твари, будући да се налазе у противприродном стању и да су јаднији од демона, будући њихови робови. Онај ко се смирава треба да говори: “Како да знам тачно грехе људи, тј. какви су и колики? Како да знам да ли су исти или превазилазе моје грехе? И пошто не знам, душо моја, ја сам испод свих људи, као земља и пепео под њима. И како да себе не сматрам срамнијим од читаве твари? Јер, она се држи оквира своје створене природе, а ја сам својим безбројним безакоњима пао у противприродно [стање]. Заиста, звери и стока су чистији од мене грешног. Ја сам нижи од свих, сурвавши се до ада и у аду лежећи још пре смрти. Ко не зна и не осећа да је грешник гори од демона, будући њихов роб и поданик, већ овде са њима затворен у таму? Заиста је гори од демона онај који им је потчињен. Стога ћу са њима, кукавни, наследити бездан. Налазећи се у подземљу, аду и бездану и пре смрти, како се у самообмани усуђујеш називати праведником, учинивши себе злим делима грешником, гадним и демоном? Тешко твојој прелести и заблуди, демонопоклониче, нечисти псу, који ћеш бити осуђен на огањ и таму”.
116. Духопокретана мудрост, у складу са богословима, јесте сила умне, чисте, анђелске молитве, чији признак јесте безвидност ума за време мољења. Он не види ни себе, нити било шта друго што има дебљину [просторност], будући одвојен и од чулнога светлошћу која у њему делује. Јер, ум постаје невештаствен и светловидан, неизрециво се сједињујући у један дух са Богом.
117. Постоји седам разних поступака који воде и руководе ка богоданоме смирењу. Они се узајамно подржавају и рађају једни из других: ћутање, смиреноумље, смирени говор, смирено одевање, самоукоревање, скрушеност и задњост, [држати себе у свему последњим]. Ћутање са познањем рађа смиреноумље, од кога се рађају три вида смирења: смирени говор, ношење смирене и бедне одеће и свагдашње самоукоревање. Речена три поступка рађају скрушеност, која долази од попуштања искушења и назива се домостројним [промислитељским] васпитавањем и смиравањем од демона. Скрушеност лако душу на делу наводи да [се осећа] нижом од свих и последњом, с обзиром да је сви надвладавају. Речена два поступка доносе савршено и богодано смирење, које се назива силом и савршенством свих врлина. Оно Богу приписује врлинска постигнућа. Дакле, прво је ћутање, из кога се рађа смиреноумље, које опет рађа три поступка смирења. Речена три рађају једну скрушеност, а она рађа седми поступак смирења – [сматрање себе] нижим од свих, или домостројно смирење. Домостројно смирење доноси богодано, савршено, непатворено, истинско смирење. Прво смирење настаје на [следећи начин]: уколико не буде остављен самоме себи, не буде побеђен, поробљен и надвладан сваком страшћу и помишљу и [непријатељским] духом, не налазећи помоћи ни од дела, ни од Бога, ни од било чега, будући готов да падне чак у очајање и будући понижен у свему, човек не може да се скруши, сматрајући се нижим од свих, последњим и робом свих, горим чак и од самих демона, с обзиром да подлеже њиховом мучењу и да га побеђују. Ето домостројног смирења које пружа промисао Божији и због кога Бог даје друго, више смирење, тј. сведејствену и светворачку божанствену силу. Видећи се у њему као оруђе Божанствене силе, човек већ врши дивна Божија [дела].
118. Суштинско духовно зрење светлости, ум без маштања и лутања, истинско дејство молитве, која се из дубине срца непрестано излива, васкрсење душе и простирање [на горе], божанствено иступљење, напуштање овога света, потпуно иступљење разума из чула по дејством Духа, ишчупаност ума из његових сила, богопокретну анђелску побуду душе према бескрајним висинама није могуће наћи у нашем роду, будући да сада код нас, услед мноштва искушења, влада насиље страсти. Ум обично код површних има склоност да о свему реченоме машта пре времена. Међутим, због реченога изгубивши и оно мало добро стање које му је Бог дао, он се потпуно умртвљује. Стога уз велико расуђивање треба избегавати да се пре времена тражи оно што бива у своје време. Треба пазити да се, маштајући о нечем другом, не одбаци оно што се има у рукама. Уму је по природи својствено да о реченом изграђује лака маштања и уображења, премда га још није достигао. Стога постоји велики страх да се [човек] не лиши и онога што му је дано, да изгуби чак и разбор, упавши у прелест, те да постане маштар, а не тиховатељ.
119. Благодат није само вера, него и дејствена молитва. Истинска вера, која у себи очигледно има живот Исусов, пројављује се духом кроз љубав. Стога је вера мртва и беживотна код онога ко не види да у њему делује [са љубављу]. Чак ни верним не би требало да се назива онај ко верује само на голим речима, немајући у ствари веру која дејствује у заповестима или духом. Њу треба показивати очигледно посредством постигнућа у делању добрих дела. Она треба да дејствује на светлости или да сија у делима, као што говори божанствени апостол: Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих (Јак. 2, 18), хотећи да покаже да се благодатна вера обнаружује делима по заповестима, као што се и заповести испуњавају на делу, постајући светле вером која је у благодати. Вера је корен заповести или пре – извор који их напаја за раст. Она се дели на два [дела], на исповедање и благодат, пребивајући ипак нераздељива по природи.
120. Мала и велика и скраћена послушничка лествица има пет степеника који узводе ка савршенству. Први – одрицање (од света), други – потчињавање (ступање у обитељ са заветом извршавања монашког устава), трећи – послушање (потчињавање на делу, у животу), четврти – смирење, пети – љубав, која је Бог. Одрицање подиже из ада онога ко лежи и поробљеног ослобађа од вештаства. Потчињавање налази Христа и служи му, по Његовој речи: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн. 12, 26). А где је Христос? Седи са десне стране Оца. Онај ко служи треба да буде где је и Онај коме служи, полажући радо ногу на прву степеницу усхођења по указаној лествици. Међутим, и пре него што сам почне да се пење, њему прилази Христос и са њим се пење. Дејствујући у потпуности по заповестима, послушање прави лествицу од разних врлина, полажући их у души као усхођења. Смирење које узвисује прихвата послушнога од послушности и узводи га ка небесима, предајући га царици врлина – љубави. Она га приводи Христу и представља га. Ето како онај ко се потчињава лагано по краткој лествици усходи на небеса.
121. Најкраћи пут усхођења кратком лествицом врлина ка горњем Царству јесте умртвљавање пет страсти које су супротне послушању: непослушности, препирања, самодопадања, оправдавања и погубне надмености. Они су делови и удови непокорног демона, који гута лажне послушнике и шаље их у бездан ка змају. Непослушност представља уста ада, препирање – његов језик, оштар као мач, самодопадање – његове оштре зубе, оправдавање његово грло, а надменост, која испраћа у ад – гутање свегутајуће утробе његове. Онај, пак, ко је послушањем савладао прво, и остало одмах одсеца и брзо ступа ка небесима једном степеницом. Заиста нам је човекољубиви Господ учинио непостижно и неизрециво чудо допуштајући да једном врлином, или пре једном заповешћу можемо одмах да се попнемо на небо, као што смо и једном непослушношћу сишли и силазимо у ад.
122. Човек је као један други свет, који се назива и нови, као што божанствени апостол каже: Стога, ако је ко у Христу, нова је твар (2. Кор. 5, 17). Јер, са врлином човек постаје и назива се и небо, и земља и све што чини свет. Штавише, апостол каже: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Стога треба сматрати да се они који са нама ратују скривено налазе у другом великом свету, који је по природи једнак са нашим душевним силама. Јер, три кнеза [злобе] нападају на три душевне силе, борећи се са подвижницима. И свако бива нападнут управо у ономе у чему успева и над чиме се труди. Змај, тј. кнез бездана, који своју силу пројављује кроз мирис и пупак, тј. станиште желатељног [дела], устаје на рат против оних који пазе на срце. Преко сластољубивог дива заборавности пушта он на њих ватрену силу распаљених стрела, као неко бурно и пенушаво море подижући у њима похоту, побуђујући их на сношај и наводњавајући их ненаситим потоцима уживања. Кнез овога света напада на оне који проходе делатне врлине, покрећући рат против срчаног дела. Он стално наоружава своје хорде и напада их. Као у битки која бива у овом свету, или позоришту, или попришту он у мисленој борби за срчани [део] припрема разноврсне подвале преко дива лењости. Побеђујући и бивајући побеђиван од оних који се стално храбро боре са њим, он постаје виновник или њихових венаца или њиховог стида пред анђелима. Ваздушни кнез, најзад, напада на оне који се упражњавају у зрењу у разуму, наводећи на њих маштања, с обзиром да, заједно са ваздушним духовима злобе, може да дејствује на словесни и мислени [део]. Преко дива незнања он приводи у смућење и помрачује разум (као неко друго словесно небо), који је постао способан да се подиже горе. Да би га уплашио, он у њега уноси маштарске магловите образе духова и њихова преображења, привидно изазивајући муње и громове, буре и потресе. Сваки од три [кнеза] приступа одговарајућој сили душе и води борбу против ње. Сваки своје нападе усмерава према делу на који је усмерен.
123. И демони су некада били умови. Отпавши, пак, од невештаствености и тананости, они су попримили извесну вештаствену задебљалост, поставши телесни по чину и дејству које им је постало својствено. И они су, као и човек, изгубили анђелско уживање и лишили се божанствене сладости. Стога су, као и ми, почели у праху да налазе насладу, поставши некако вештаствени и стичући вештаствене страсне навике. Реченоме се не треба чудити с обзиром да је и наша словесна и умна душа, саздана по образу Божијем, не желећи да позна Бога, услед насладе вештаственим стварима постала скотска, неосетљива и скоро безумна. Јер, навика обично претвара природу и мења јој дејство у складу са произвољењем. Други, пак, од духова су вештаствовидни и тешки и неуздржљиви, гневни, осветољубиви и разјапљују уста као зверови месождери за вештаственим уживањем и насладом. Они личе на крвожедне псе, који као ђавоимани једу своју драгу трулеж, и имају за ужитак и своје обиталиште дебела и пуначка тела. Други духови су разуздани и љигави, као пијавице и жабе и змије у језеру пожуде. Понекад бивају као рибе које се крећу унутар сланог уживања разврата, у коме налазе ужитак. Пливајући пучином препијања, љигава и млитава бића се радују влази бесловесних уживања, непрестано подижући у души таласе помисли и нечистота и буре и олује. Други су, коначно, лаки и танки, као ваздушни духови, упорно дувајући у зритељни део душе и распирујући јаке ветрове и маштања. Понекад се претварају у птице, али и у анђеле, те варају душу. Они дају облик сећањима на познате људе. Они извитоперују и преокрећу свако духовно зрење, нарочито код оних који се још увек налазе на ступњу борбе и нису достигли до чистоте и духовног расуђивања. Уопште, они се кришом, по уобразиљи, претварају у све духовно што постоји. Јер, речени духови се наоружавају у складу са духовним стањем и мером напредовања човека, и улазе доносећи прелест уместо истине, и уобразиљу уместо зрења. На речено се односи и сведочење Светога Писма, које каже: Звери пољске и птице небеске и гмизавци земаљски (Ос. 2, 14), очигледно подразумевајући зле духове.
124. Подизање страсти и телесна борба, која се подиже против душе, у нама бива на пет начина. Понекад тело злоупотребљава оно што постоји, понекад иште да чини оно што је противприродно као да је природно, понекад га демони наоружавају против душе, будући да се радо са њима удружује, понекад и сама душа чини неприличности, усвојивши страсти, а понекад по попуштењу доживљавамо и борбу од зависти демона, који на нас устају да би нас смирили, пошто претходним начинима нису успели [да нас саблазне].
125. Три су главна узрока борбе која нам долази од свега и од свих: навика, злоупотреба постојећег и завист и напад демона по попуштењу. Тело устаје и жели против душе и душа против тела. Слично по навици и по дејству страсти тела устају на душу и душа својом изврсношћу против тела. И сам наш непријатељ понекад изненада и без разлога, не знајући за стид, са дрскошћу подиже борбу против нас. Немој, међутим, пријатељу мој, дозвољавати крвољубивој пијавици да сише крв из жила, будући да је ненасита. Ни змији, ни змају немој дозвољавати да се до ситости наједу праха, те ћеш лако победити гордост лава и змаја. Уздиши све док не свучеш доњи и не обучеш се у небески стан (2. Кор. 5, 2), уобличивши се по образу Исуса Христа, који те је саздао.
126. Заиста, они који су потпуно тело и који воле самољубље робују уживању и таштини, имајући у себи укорењену завист. Сушећи се од злурадости и огорчујући се успесима ближњега, они клеветају добро као лоше, као пород прелести и не примају оно што је од Духа (1. Кор. 2, 14), тј. не верују у њега. Ослепљени и маловерни, они не могу да виде и познају Бога, те ће онамо праведно чути: Не познајем вас (Мт. 25, 12). Јер, верни који воли треба да верује када чује оно што не зна, или да учи оно што верује, или да поучава оно што је научио, како би без зависти умножавао дар код оних који примају са вером. Уколико, пак, не верује у оно што не зна, или понижава оно што није познао, или поучава оно што није научио, из зависти према онима који поучавају из делања, свакако ће се уврстити и убројати са онима који у себи имају горку жуч (уп. Дап. 8, 23).
127. Беседник је, по истински мудрима, онај ко општим знањем сажето обухвата сва бића, као једно тело, и разлаже их и саставља, показујући их једнако значајним и по различности и по истоветности. Он истински све поткрепљује доказима. И опет, беседник је углавном духовник, који пет растурених општих својстава бића, које је оваплоћено Слово саставило, разлаже и саставља обухватајући целину сажетом беседом, као говорник. И речено он другима не доказује само сувим доказима, као спољашњи [нехришћански] беседници, већ зрењима која му се духовно откривају у бићима, којима може и друге да просвећује. Истински мудрољубац је онај ко кроз бића спознаје Узрок бића, или онај ко спознаје бића из Узрока њиховог, пошто је достигао до надумног сједињења са Богом и до непосредне вере. Он није само научио, него је и претрпео [доживео божанствене ствари]. И опет, мудрољубац је углавном ум, који је постао и живи као делатни и зритељни. Савршени мудрољубац је ум који је постигао наравствено и природно и богословски мудрољубље, или пре богољубље, тј. онај ко је Богом научен делању наравственог мудрољубља, смисловима природног [мудрољубља] и зрењу и тачности богословских догмата. И опет, божанствени беседник у божанским [стварима] је онај ко одваја главна бића од бића и небића, и показује смислове првих, и у њима, опет, сагледава њихове смислове на божанствени начин. И још, он упоређује чулни и видљиви свет са умним и невидљивим, и обрнуто, закључујући да је видљиви свет образ невидљивог и невидљиви свет праобраз видљивог. Јер, као што говоре, неизобразивим стварима предлажу се обличја, и неуобличивим – облици. Видљиви и невидљиви свет се духовно пројављују један кроз други. Стога он чисто види један свет у другом, и речју истине га обзнањује. Он не гради сунцелику реч истине уводећим или преносним речима, већ духовним знањем и силом образлаже истините речи обадва света и упечатљиво доказује да је видљиви свет наш васпитач, а невидљиви вечно божанствено обиталиште, које је очигледно приправљено за нас. Божанствени мудрољубац је онај ко се делањем и зрењем на непосредан начин сјединио са Богом и постао и назива се пријатељем Божијим, будући да се потрудио и заволео прву, творачку и истинску мудрост већма него било коју другу љубав и мудрост и знање. Словољубац, пак, а не дословно мудрољубац (премда је слава кришом узурпирала име мудрољубљу, како вели велики Григорије), јесте онај ко љуби и истражује мудрост стварања Божијег, као њен крајњи одјек, не бавећи се мудрољубљем ради самоистицања и ради похвале и славе људске, како би био љубитељ мудрости Божије о природи, а не љубитељ вештаства. Књижевник који се учио Царству Божијем јесте свако ко делањем почива у зрењу Бога и истрајно пребива у тиховању. Он из ризнице срца износи нове и старе поуке, тј. јеванђелске и пророчке, или старозаветне и новозаветне, или поучне и делатне, или законске и апостолске. Делатни књижевник, дакле, обзнањује нове и старе тајне, научивши се богоугодном животу. Књижевник је сваки делатељ, који се још увек телесно бави делањем. Божанствени беседник је онај ко по природи стоји између знања и смислова бића и све доказује раздељујућом силом слова у духу. Истински мудрољубац је онај ко у себи осећа натприродно сједињење са Богом, на познајни и непосредан начин.
128. Они који пишу и говоре без Духа и хоће да назиђују Цркву, у ствари су душевни и Духа немају, као што говори божанствени апостол (Јд. 19). Они потпадају под клетву која каже: Тешко онима који су сами себи мудри и пред собом зналци (Ис. 5, 21). Јер, они говоре од себе, тј. из њих не говори Дух Оца, као што би рекао Господ (Мт. 10, 20). Они који пре стицања чистоте говоре по својим помислима у ствари су прелешћени духом надмености. О реченоме и Прича помиње: Видео сам човека који је сматрао да је мудар, премда и од безумнога има више наде неголи од њега (Прич. 26, 12). Мудрост нам заповеда: Немојте сматрати сами себе мудрим (Рим. 12, 16). Испуњен Духа, божанствени апостол исповеда: Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2. Кор. З, 5), и још: Као од Бога, пред Богом у Христу говоримо (2. Кор. 12, 19). Речи, међутим, поменутих нису сладосне и не просвећују, будући да их говоре црпећи из свог срца (као из неког блатњавог језера, пуног пијавица, змија и жаба похоте, надувености и неуздржања), а не посуђујући из живог извора Духа. Вода њиховог познања је смрадна, мутна и млака, услед чега они што пију осећају одвратност, вртоглавицу и мучнину.
129. Божанствени апостол говори: А ми смо тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27), и опет: Ви сте једно тело, један дух, као пито сте и позвани (Еф. 4, 4). Тело без духа јесте мртво и неосетљиво. Слично је неделатан и онај ко се умртвио страстима кроз немар према заповестима после крштења, услед чега изгледа као да није просвећен Духом Светим и Христовом благодаћу. По вери и препороду он има Духа, који је, међутим, због душевне умртвљености, недејствен и непокретан. Ми имамо једну душу, док тело има много удова. Па ипак, она их све држи, оживотворује и покреће. Наравно, речено се односи на оне који су способни да примају живот. Они, пак, који су се услед неке случајне немоћи осушили, остају мртви, непокретни, беживотни и неосетљиви, премда их она држи при себи. И Дух Христов, пребивајући сав у свим удовима Његовим, покреће и оживотворава само оне који могу да суделују у животу. Оне, пак, који су немоћни, Он човекољубиво задржава као своје. Сваки верни по вери учествује у духовном усиновљењу. Ипак, он [може да буде] недејствен и непросвећен, лишавајући се светлости и живота у Исусу, уколико је немаран и неверан. Сваки верни, као уд Христов, има Духа Христовог. Међутим, код оног ко је неспособан за примање благодати, Он остаје недејствен и непокретан.
130. Постоје осам главних зрења: прво – безобличног, беспочетног и нествореног Бога, Узрока свега постојећег, Једног Тројичног и Надсуштаственог Божанства, друго – чина и стања умних сила, треће – састава бића, четврто – домостројног снисхођења Слова, пето – свеопштег васкрсења, шесто – страшног другог Христовог доласка, седмо – вечних мука, осмо – Царства небеског. Прва четири су прошла и већ се десила, а друга четири су будућа и још пред остварењем. Њих јасно сагледавају и признају они који су благодаћу стекли пуну чистоту ума. Онај, пак, ко реченоме приступа без светлости благодати треба да зна да у ствари изображава маштања, а не зрења. Њега маштарски дух обавија маштањима и уобразиљом.
131. И о прелести је неопходно да понешто по могућностима кажемо, с обзиром да је, по мноштву и разноврсности замки и начина, тешко препознатљива и готово неухватљива. Прелест се, кажу, јавља у два вида, или пре наилази и настаје – у виду маштања и дејства, премда у једној гордости има своје почело и узрок. Прва јесте почело друге, а друга – почело треће, која [се појављује] у виду иступљења. Почело [привидног] маштарског зрења јесте надменост, које учи да се маштарски представља Божанство у извесном образном облику, за чиме следи прелест, која маштањима уводи у заблуду и порађа хулу. Потом она у души ђудљивим маштањима изазива страховања и на јави и у сну. Јер, после гордости долази прелест, потом хула, па страховање, па дрхтање, па иступљење из разбора. Ето првог образа прелести од маштања. Други вид прелести у облику дејства своје почело има у сладострашћу, које се рађа од наводно природне пожуде. Од реченог уживања се рађа незадрживост неизрецивих нечистота. Распаљујући читаву природу и помрачујући владалачки [део, тј. ум] са маштањем о кумиру сношаја, она га приводи у иступљење опијеношћу од распаљујућег дејства и чини поремећеним. У наведеном стању прелешћени се упушта у лажна пророковања и предсказања, наводно видећи извесне свете и слушајући њихове речи. Он их потом објављује, будући опијен мамурлуком страсти, мењајући нарав и попримајући ђавоиман изглед. Заведени прелешћу, световњаци сличне називају душицама. Они седе и пребивају поред храмова извесних светих, који их наводно одуховљавају, делују на њих и муче их, преносећи преко њих људима обавештења. Међутим, њих треба управно назвати ђавоиманима, прелешћеним и заблуделим, а не пророцима, који предсказују садашње и будуће. Демон распусности је помрачио њихов ум сладострасним огњем, те их помера са разбора, у маштању им представљајући неке свете, дајући им да чују њихове речи и виде њихов лик. Међутим, дешава се да им се и сами демони јављају, смућујући их страховањем. Потчинивши их игу велијара [демона], они их против њихове воље гурају у прелест на делу (с обзиром да су им предани робови до смрти), да би их потом спровели и у ад.
132. Треба знати да постоје три главна узрока због којих прелест наилази на човека: гордост, завист демона и васпитно попуштење [Божије]. Њихови, пак, узроци јесу: лакомисленост, напредовање и греховни живот. Прелест од зависти и надмености се пре исцељује, нарочито уколико се човек смири. Међутим, прелест из попуштења, тј. препуштање сатани због греха, Бог често оставља до саме смрти ради отпуштања [грехова]. Дешава се да се и они који нису одговорни предају на мучење демонима ради њиховог спасења. Треба знати да чак и сам дух горде надмености понекад предсказује у онима који не пазе са тачношћу на своје срце.
133. Сви побожни цареви и свештеници истински се помазују у обновљењу [тј. примању нове благодати], као што су некада и древни праобразно били помазивани. Јер, они су били праобрази наше истине, премда не делимично, већ у потпуности сви све нас прадзнаменујући. Наше Царство и свештенство није једнако са њиховим по облику и виду, премда и имају исте символе. Уосталом, не постоји ни разлика у односу на природу, благодат или призив, којом би се разликовали они који се помазују. Штавише, ми имамо један исти позив, веру и облик, који показује и пројављује, по слову истине, да се помазани, као чист и бестрасан, свецело посвећује Богу и сада и у будућности.
134. Устима својим говори мудрост, и поучењем срца… разумност (Пс. 48, 4) онај ко јасно из бића покаже Бога Слова, уличносњену [уипостасирану] Мудрост Бога и Оца. Он у постојећем сагледава смислове праобраза, који га зацртавају, дејственим и живим речима говорећи устима мудрост од мудрости. И пошто се у срцу просвећује силом преображавајуће разумности, којом се поучава у духу, он може да чини и разумношћу просвећује оне који га са вером слушају.
135. Велика противница истине и спроводитељка људи ка погибли јесте прелест, преко које се у душе немарних зацарује мрак незнања, који отуђује од Бога. Они Онога ко нас је препородио и просветио, не признају за Бога, или га признају само на речима, али не и на делу. Они верују да се Бог јављао само древнима, али не и нама. Сматрају да се сведочења Писма о Богу не односе на нас, него на друге или на оне који су га написали. Они хуле на Божије [учење], будући да поричу истинску побожност са познањем. Они Писма читају само телесно, да не кажем јеврејски, поричући могућност овдашњег подизања човека кроз васкрсење душе, претпостављајући да бораве у гробу незнања. Три страсти, тј. неверје, лукавство и лењост рађају и подржавају једна другу. Неверје је учитељица лукавства, а лукавство – сапутница лењости, чији је символ немар. Или обратно, лењост је мајка лукавства, као што каже Господ: Зли и лењи слуго (Мт. 25, 26), а лукавство мајка неверја, будући да је сваки лукави уједно неверан, а неверујући уједно и небогобојажљив. Од небогобојажљивости се рађа немар, тј. мајка презира, којим се занемарује свако добро и чини свако зло.
136. Истинска слава и [поштовање] Бога и нелажно познање бића представља савршено, догматско Православље. Стога ми треба на следећи начин да славословимо Бога: “Слава ти, Христе Боже, слава ти што си благоизволео да се ради нас оваплотиш, Боже Слове Надсуштаствени. Велика је тајна твог домостроја. Спаситељу наш, слава ти”.
137. По великоме Максиму постоје три различита беспрекорна и незазорна циља због којих се пишу списи. Први је да би се списатељи сами подсећали. Други – ради користи других. Трећи – из послушања. Из последњег разлога састављено је много списа за оне који смирено ишту реч [истине]. Онај, пак, ко пише о врлинама из човекоугађања, ради славе и истицања, у ствари губи своју плату. Он ни овде, ни у будућем веку неће имати никакве користи, већ ће бити осуђен као човекоугодник и лукави крадљивац Речи Божије.
 

1. Литра има 327 грама, а састоји се од 12 унци, Прим. прев.