ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

81.
1) Устајање страсти је страшније од мача: пазимо, ограђујући се заповестима и наоружавши се одвратношћу према греху; 2) сада устаје један, а сутра други демон: но све их треба одгонити именом Господњим и принуђавањем себе на добро; немојте бити малодушни када вам налажу епитимију (2, 4)
1) Нека на мени брусе мачеве, нека задају ране, нека прогоне, нека прете смрћу. Ја се више бојим када грех, који царује у мени, као неку наоружану војску против врлина пошаље мноштво бесних страсти. Јер, тада ми страшна стрела греховне сласти рањава срце, а не тело. Тада ми је страшна и крв која се не излива на земљу, него на душу од невидљивог мача. Ето чега се бојим и од чега трептим. Пазимо на себе, братијо моја, и гледајмо да се некако у град наше душе не прокраде злобник, тј. горда помисао, или сласт греха, наиме грабљивица, или смућујуће непослушање, или погубна самовољност, или огорчена непокајаност, или несаломљива тврдоглавост, или непоколебиво самооправдање, или нешто друго што узнемирава душу. Ми као неким опкопима треба да се оградимо Божанственим заповестима, те ћемо увек бити читави и заштићени. Уколико се понекад и деси да такав грабљивац уђе, чим га приметимо пожуримо да га ухватимо, вежемо и избацимо даље од себе. Нарочито се наоружајмо против страсти, прихвативши недоступност срца и крепост духа, како не бисмо падали када се боримо, већ како бисмо одбијали и далеко одбацивали невидљиве непријатеље који нас нападају.
2) Јер, данас нас напада један демон, сутра други, па опет неки други, тј. час демон блуда, час стомакоугађања, час високоумља, час гордости, час дрскости, час самовоље и других безбројних страсти. Ми треба да се свима противимо, да са свима водимо борбу и да све побеђујемо именом Господа нашег Исуса Христа, који ће нас украсити венцима победе у дан награђивања. Блажен је, брате, онај ко слуша речено и разумева и испуњава, а додаћу – и принуђава себе свакодневно на мислену борбу. Јер, за дело спасења је неопходан подвиг, и Царство небеско само подвижници добијају. Стога не треба да се чудите кад вам се дешавају искушења, која бивају ради испитивања и обучавања у борби. Немојте бити малодушни када вас уразумљују, изобличавају, налажу епитимију, вичу, вређају и, уколико је нужно, и жалосте. Будите благодушни, бодри и са великом ревношћу се лаћајте дела. Јер, у реченоме је ваше спасење, напредовање, мучеништво и венци.
 

82.
1) Брат је отишао; због чега; није пазио на себе и предао се прелесним помислима; да је пазио на себе, псаламске поуке би га уразумиле; није имао ни чврсту вољу; 2) војници земаљског цара због земаљских предности су му верни; зар ми нећемо бити верни небеском Цару ради Царства небеског; будимо такви, подражавајући оце (2, 5)
1) Ја сам вам наговештавао да се чувате од напада непријатељских. А сада ћу указати на рђави плод непажње. Несретни брат Авакум је побегао од нас. Наравно, [он је побегао] стога што није пазио на себе и што се мислено није чувао. Он није задржавао помисли које су верне Богу и благочастиве, и које нису могле да га нападају, већ прелесне помисли, које су Бога и Његову правду сакривале од душе. Стога је и пострадао, сам себе одвојивши од нас и пошавши за ђаволом. И где он сада лута као овца коју су ухватиле звери, без руководства и напасања? Како сад он може да пева Богу, од кога је отпао нарушавањем својих завета? Ступивши на пут [нечастивих], како он може да пева: Блажен човек који не иде на веће безбожника (Пс. 1, 1). Или како може да говори: Он је почивалиште моје у век века, овде ћу се настанити, јер њега изабрах (Пс. 131, 14). Од њега су далеко и речи: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје (Пс. 39, 2). И њему више одговарају псаламске речи: Проклети су који скрећу од заповести твојих (Пс. 118, 21). Он је проклет и биће проклет уколико га Господ Бог, на молитве оца мог и вашег и садејство ваших, не приведе обраћењу. Зашто се тако нешто дешава са нама? Зашто нас сатана налази доступне и отима? Због чега дозвољавамо да нисмо обузети страхом Божијим и да нисмо обучени у оклоп љубави према Христу Богу нашем? Зашто дозвољавамо да нас савладају наше похоте и да се показујемо хладни, прељубници, непостојани и, рећи ћу управно, бесплодни? Где је вера према оцима? Где је љубав према братији? И како ћете се спасти од чулних и мислених искушења кад одмах изнемогавате чим вас дотакну скорби и кад се окрећете у бекство чим ступите на поприште борбе?
2) Да ли видите како војници цара земаљског чувају верност своју према њему, како се туку за њега и крв своју проливају? И због чега? Да би добили почасти или чинове. Наши подвизи су другачији. Они су ради јединог вечног и невидљивог Цара свега, Бога, а не ради било чега земаљског. Они су ради стицања Царства небеског, ради [наде] да постанемо сунаследници Христа Господа, ради окушања онога што око није видело, и ухо слушало, и што на срце човеку није долазило. Па ипак, ми му не остајемо сви и увек верни: нас могу да поремете, прелесте и заведу. Зар ми не треба да смо трезвоумни? Зар да се не крепимо? Зар да се не противимо до крви? Зар наше рођење није одозго? Нисмо ли ми синови Светлости? Како да се не јавимо као чеда послушања? Како да не покажемо да смо свето семе? Како да не покоравамо сваку помисао на послушност Христу? Како да се не пружамо изнад светских мудровања? Како да не умиремо за Христа, чак и кад би требало више пута на дан умрети за Њега? Да, чеда моја. Будимо синови силе, војници Христови, истински Божији народ, анђелски хор, непобедиви пук, по примеру светих отаца наших и блажених који су живели под њиховим руководством. Нека сатана буде згажен и поруган под ногама нашим, као што је био и код светог Силуана, преподобног Доситеја, увекспомињаног Захарије и свих преподобних послушника. Јер, је прослављен само Доситеј, или само Силуан, или само Захарија, а не и сви верни ученици њихови? И њихови следбеници су припојени слави њиховој. Будимо и ми, молим вас, као и они. Немојмо да нас савладају напади непријатељски, немојмо се уплашити страха њиховог, немојмо допустити да нас умртви смрт греховна. Напротив, све остале дане и часове живота нашег поживимо угађајући Господу Богу нашем.
 

83.
1) Нека нас ништа не одвоји од љубави Божије; напротив, истрајмо у подвизима и врлинама све док не достигнемо у меру Христову; 2) ми смо учинили велико дело одрекавши се од света; немојмо тај подухват посрамити немаром и самоугађањем, већ подражавајмо оце (2, 6)
1) Уколико се деси нека народна беда и сви се нађу у смутњи, ми треба даноноћно да припадамо Богу са сузама и уздасима молећи га да свој гнев обрати у милост по неиспитљивим судовима своје премудрости, те да васпостави мир у свету. Ипак, ми не треба ни да остављамо своје духовно делање, већ да у његову корист окрећемо и оно чиме нас дотакне општа невоља. Јер, како каже апостол, онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28). Наиме, изражавајући се апостолским речима, нас ни садашња невоља, па чак ни још страшнија, заправо ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 38-39). Узносећи се, дакле, ка Богу и гледајући на тамошња блага, која су нам припремљена, вршимо подвиг који нам предстоји са радошћу, чврстином и ревношћу. Немојмо се раслабљивати мрзовољом, нити изнемогавати од поста, нити се умарати од бдења, нити се засићивати молитве, нити обамирати од напора у испуњавању других заповести. Ка свему реченоме тецимо и журимо као на неки празник и весеље, или боље – као ка светлости и самом Богу. И узлазићемо из силе у силу у испуњавању заповести и из славе у славу у украшавању себе врлинама, све више се богатећи божанственим савршенствима док не достигнемо сви у јединство. . . у меру раста пуноте (Еф. 4, 13) Господа нашег Исуса Христа, ради кога смо се распели свету и свет нама (Гал. 6, 14). Ради Њега смо све оставили, и сматрамо све за трице да бисмо Њега добили (Фил. 3, 8).
2) Видите ли, чеда моја, какво и колико дело смо ми учинили побегавши од света и одрекавши се од свега светског, од сродника и родбине, од родитеља, браће, сестара, градова и домова и од свега уопште што пружа утеху телу и крви? Немојмо такво дело осрамотити својом лењошћу, немаром и непажњом, што ће се десити уколико почнемо да испуњавамо прохтеве тела и да дејствујемо по душевним страстима. Нису, међутим, такви били наши свети и преподобни оци, који су нам оставили примере богоподражавајућег смирења, послушања без размишљања, искрене вере, одбојности према свету, љубави према Богу, дивних подвига и преподобних дела. Њих подражавајмо, принуђавајући се да идемо њиховим стопама како бисмо се удостојили и њихове части.
 

84.
1) Ко су безбожници: сви који рђаво живе, нарочито они који су, насупрот својим заветима, незадовољни оскудном опскрбљеношћу манастира; 2) треба да смо задовољни оним што се предлаже на трпези, сваку утеху сматрајући умањењем вечне утехе, као што и ја сам увек осећам; 3) наша трпеза није рђава; у болници је, пак, и трпеза и све остало врло добро; 4) додајем: “Сами нисте ништа донели у обитељ, а [тражите] једно или друго; осим тога, готово ни за шта нисте способни, а други који су бољи од вас се труде у потпуности и трпе; на вас ће [доћи] праведан гнев Божији” (2, 7)
1) Господ говори: Трудите се не зајело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни (Јн. 6, 27). Испуњавајте, наиме, заповести, поучавајући се у закону Његовом дан и ноћ, како бисте, по речи божанственог Давида, били као дрво засађено крај извора вода, како бисте дали плоду време своје, и како лист вашег спасења не би отпао у будућем веку. Нису такви безбожници, нису такви, него су као прах који ветар размеће са лица земље (Пс. 1, 34). Безбожници за нас нека не буду само они који неисправно верују, него и сви који преступају заповести Господње. У односу на наш чин, безбожници су непослушни, горди, причљиви, ташти, дрски, они који тајно једу, роптачи, они који воле да се украшавају, знатижељни (тј. сви који посматрају и распитују се), лењивци, немарни, дошаптачи, својевољни, клеветници, а понајвише неблагодарни и они који ишту више од онога што је неопходно (тј. од онога што се свима нуди у обитељи), они који остављају старање о души и попуштају телу, они који ишту и захтевају јело и пиће којих нису достојни и буне се ради њих, правдајући се саставом свог тела, навиком и немоћи. Добро би било кад би се они заиста разболели: можда би се кроз болест избавили од своје највеће болести, тј. неблагодарности. Јадни, они као да су заборавили шта су при свом ступању [у манастир] обећали Богу и исповедили пред лицем многих невидљивих и видљивих сведока. Зар нису [обећали] да ће пребивати у глади и жеђи и да ће трпети сваку жалост, тескобу, мраз, прогањање, муке и смрт. А сада подижу рат ради вина и јестива. Они су се изругали завету, те ће и сами бити поругани. Како се не сећају да их је Бог гледао и слушао кад су давали обећања? Стога се бојим да их Бог не преда у покварен ум да чине што је неприлично и погубно (Рим. 1, 28).
2) Нека се отрезни онај ко је такав. Нарочито пробудите душе ваше из дремежа, из немарности према Божанственом, од склоности ка доњем, од [стања] – ни студен ни врућ. Распламсајте се божанственом љубављу и страхом. Примите прекор и обуците се у оружје правде. Дрхтите и бојте се, и немојте ратовати због онога што се поставља на трпезу. И имам у виде у не само кад је постављено вариво, риба и сир, него и кад се предлаже само хлеб са наквашеним поврћем, кувани боб или нешто слично: и њих сматрајте за велику утеху. Зар се смирени неће убојати, помишљајући да ће и због такве утехе бити лишен вечних добара? О себи могу рећи да свако јело и пиће сматрам путним трошком на путу за ад, нарочито оно које ми се давало у време немоћи. Верујте ми, премда и говорим у безумљу, да до саме смрти не бих мењао обичну меру хране и пића кад ме не би обузимао велики страх због непослушности општем оцу нашем и кад ме не би убеђивала ваша расуђујућа реч. Само из тог разлога сам ја јео и пио разно. Рећи ћу, пак, још увек у безумљу, да сам то чинио са болом у срцу, стењањем и огорчењем са једне стране због моје недостојности, а са друге, због бриге за вас немоћне и због оскудности у обитељи.
3) Уосталом, по благодати Христа Господа код нас постоји неопходно. Стога узносите славу Богу, неблагодарни. Ми и вино пијемо, и уље и рибу једемо, и у болници се покојимо и лечимо, чак не једном или двапут, него сваки дан. Код нас је изабрани брат, који је стекао искуство у лечењу болести, главни болничар. Он има три, четири и пет помоћника. Постоји посебан кувар, посебан складишник, нарочити старатељ о мастима, облогама, завојима и везивима. Они ни на тренутак не прекидају свој посао. И расходи нису мали: сваки дан се даје риба која се узима или од три, четири заказана риболовца, или на тргу. Колико је само и каквог вина употребљено и још се употребљава, колико маслина, меда, чистог хлеба и много другог. Како да за све то, неблагодарни, не благодаримо? Како да не узносимо славу Богу? Како да му не запевамо хвалу?
4) Додајем још да сами ништа нисмо донели у манастир и да од нашег рада нема никаквог добитка, па ипак тражимо: “Дај нам једно, или дај нам друго”. Ми нисмо способни ни за шта, ни да стојимо код врата, ни да служимо за трпезом. Ми неосетљиви и неразумни нисмо свесни да смо можда последњи и да су други, тј. часнији оци и братија, једни напоље, а други унутар обитељи на мразу и ветру, на врућини и припеци, као неки робови, те копају, ору, обрезују виноград, перу, шију, кују, иду пешке послом по градовима, по пољима, по горама премарајући се и изнуравајући се и уједно све спокојно трпећи. Заиста, таквих је Царство Божије. Ти, пак, слепи, огорчени, лукави и очајни, пази да не чујеш у онај дан: Свежите му руке и ноге, па га баците у таму најкрајњу (Мт. 22, 13). Тешко вама. Ви не марите за карање Божије, видећи да не кажњава одмах. Заиста, за вас је речено: Рече безуман у срцу своме: Нема Бога (Пс. 52, 2). Због чега? Стога што сте се распали и огадили у поступцима (својим), што нема онога који чини добро, нема га ниједнога. Бог с неба погледа сваки дан на синове људске да види има ли који разуман или да га (који) тражи (Пс. 13, 12). Такве Он уписује у књигу живота, а остале испушта. Бојим се да не дође свети Давид и да не запева о вама: Раздели их у животу њиховом (Пс. 16, 14). Кога? Те зле од оних који добро ходе. Међутим, разумите ово који заборављате Бога, да (вас) не зграби, и неће бити избавитеља (Пс. 49, 22). Опростите и мени неразумноме, чеда моја љубљена, што вас штедим и што сам из љубави са сузама навео речено. Наиме, ја мислим да је боље да вас сад бичујем речима, неголи да се касније подвргнемо вечним бичевима, од којих нека бисмо се избавили благодаћу Господа нашег Исуса Христа.
 

85.
1) Жао нам је што су двојица отишли; 2) не треба се поуздати ни у себе, ни у друге; 3) чим нешто мало учинимо ми се уздижемо, услед чега и падамо; 4) пазите на себе, а за њих се молите (2, 8)
1) Опет се десило искушење и опет саблазан. Опет ја кукавни плачем и сетујем што су се одвојили љубљени (што су два брата побегла), што су се сурвали они који су високо живели, што се помрачише они који су говорили да су мудри (Рим. 1, 22), што су они који су поднели велики и многогодишњи подвиг и зној благочашћа у једном трену све изгубили и што су за мене уместо винограда постали трње, уместо весеља – огорчење, уместо очекиване среће – несрећа. И не знам шта бих рекао и шта бих проговорио о паду и краху наше братије. Могу само да седнем и да плачем, говорећи: Господе, ко се, дакле, може спасти (Мт. 19, 25).
2) Човека не треба хвалити све до самог његовог исхода. Јер, пут спасења је врло тешко проћи. И ко ће само избећи толике замке ђавоље? И зар човек не мора да се брине о себи све до самог исхода свога? Речено је добро знао онај свети отац који је већ при самим вратима смрти на реч ђавола: “Измакао си ми”, одговорио: “Не знам”. Он је, дакле, био врло опрезан: ни у последњи свој час он није смео да има чврсту увереност у своје спасење, без обзира на високу меру својих благочастивих напора.
3) Ми, пак, проживевши пет или десет година у манастиру и навикавши на манастирски устав, или научивши напамет неколико изрека из Светог Писма, или учинивши одређени број поклона, или помоливши се дуже и попостивши – већ сматрамо да смо све испунили и почињемо да високо мислимо о себи. Стога и падамо као лишће (Прич. 9, 14), и наше кости се расипају до пакла (Пс. 140, 7) и пре него што се истргнемо, сушимо се (Пс. 128, 6). Ми себе сматрамо мудрима иако смо неуки, и словеснима, иако смо бесловесни. Ми сами себе постављамо за учитеље, за ревнитеље благочашћа и његове верне представнике, сматрајући да се једино код нас задржала истина. Стога се са нама и десио такав случај, стога и примамо таму као светлост, стога смо и постали изгнаници из Христовог дворишта и Његовог стада као из раја.
4) Пазите на себе, братијо моја, и не трошите мало по мало врлине ваше и доброверје ваше, како не бисте потпуно осиромашили и упали у руке пропасти. О заблуделима који су отишли свеусрдно се помолимо како би их Господ уразумио и вратио код нас.
 

86.
1) Тешим се вашом чврстином и постојаношћу; напредујте још више, принуђавајући се и благослов Божији ће бити на вама; они који нису такви нису Божији; 2) у крштењу, покајању и у нашем завету ми смо се потпуно изменили и постали нови; немојмо поново зидати оно што смо срушили и поново се окретали свету из кога смо изашли, слично Израиљцима који су по изласку из Египта уздисали за њим; нека вас на речено подстакне моја реч и нека вам Господ помогне (2, 9)
1) Ја сваког дана благосиљам Бога оца мога који вам је дао силу и крепост да чврсто стојите у свом подвижничком послушању и смирено се молим да вам Господ све више открива мислене очи ваше да видите све путеве Његове како бисте прихватили чежњу за Његовом Божанственом љубављу, за успављивањем телесне похоте и за узвишавање над влашћу страсти, будући савршени и испуњени сваком вољом Божијом (Кол. 4, 12). Наравно, као што знате, речено не бива без напрегнутог усиљавања, без злопаћења и одједном, већ уз велики труд и даноноћно самоизнуравање, уз принуђавање и притешњавање природе и подношење свих скорби које се дешавају у нашем општежићу од људи или демона. И онај ко не изнемогава под њиховом тежином, већ уз помоћ Божију све подноси и трпи, заиста добија благослов од Господа, и милост од Бога Спаса свога (Пс. 23, 5), удостојавајући се Царства небеског. Стога је добро и блажено носити страдања, бити страдалник за Христа и не избегавати невоље. Да ли, пак, онај ко се ваља у левим стварима, тј. у гневу и свађи, у дрскости и надмености, противречењу и непријатељству, непотчиљавању и спорењу, огорчењу и оговарању, клеветању и лажи и смеху може да се назове Христовим [слугом]? Зар није он пре син противљења, чедо гнева и наследних бесконачних мука, а не вечних добара?
2) Зар ви немате анђелски чин, братијо? Зар ваш живот није свет? Зар ваш пут није богоизабран? Шта говори апостол? Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник (Гал. 2, 18). Ми смо свукли старог човека, који трули услед прелести многолике змије. Ми смо се одрекли оног што је било плод првог горког залогаја и непослушности достојне изгнања, кроз коју је у свет ушла многоскорбна смрт. Ми смо кривицу свог рђавог понашања скинули најпре у крштењу водом и Духом, а потом, по великом човекољубљу Божијем, у другом крштењу покајања и одрицања од света. И ваши завети су по сведочењу светих анђела записани код Бога, а и код мене убогога. Ви сте се, дакле, омили, осветили, разрешили од греховних уза и обукли у новог човека који је саздан по Богу у преподобију и правди. Због чега онда опет бежите назад? Зашто се опет враћате на своју бљувотину? Због чега, по речи Господњој, нисте приправни за Царство Божије, мећући руку своју на плуг па се обазирући назад (Лк. 9, 62)? Господ је сведок да говорим са љубављу, штедећи вас и мучећи се болно. Говорећи о Израиљцима у Старом Завету, Писмо [наводи] да су се својим срцем окренули ка Египту, сећајући се лука, меса и котлова египатских, као и свог бедног живота (Изл. 16, 3). И ми се слично окрећемо свету и ономе што је у свету. И оно што смо раније чинили и сада чинимо овде. Тешко мени! Како се дешава да ми, који смо позвани да будемо равни анђелима, нисмо слични ни са побожним световњацима, због немарности долазећи чак и до правих падова? Нека буде, молим вас, моја смирена поука утврђење за оне који нису пали, лекарство за пале, опомена за немарне, подстицај за ревносне, подстрек за мрзовољне, помоћ за нападане и уопште свима – све, да се како неки спасу (1. Кор. 9, 22). Јер, ради вас имам и реч и дисање, а по себи сам бесловесан и чак уопште нисам човек. Нека Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа исправи наше погрешке, утврди наше успехе и допуни наше недостатке. И као што нас је извео из светског Египта и провео нас кроз греховну пустињу, нека нас преведе и преко лукавог мора страсти. Нека га расече и исуши и учини проходним пут врлина. И нека нас назове својим родом изабраним и народом светим (1. Пт. 2, 9). Нека нас усели у добру земљу врлина и кроз смрт у земљу кротких.
 

87.
Неразумно и погубно поступате ви који сте се одрекли од света и опет гледате на њега: молим да се отрезните (2, 10)
Као словесни људи ви сте ради Бога оставили све – и сроднике, и браћу, и свет, и све што је у свету. Узевши на себе лако бреме Христово због чега се, међутим, опет осујећујете, посветовњачујете, или чак сатанизујете својим делима? Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ћете сада тежу казну заслужити (Јев. 10, 28-29) ви који нарушавате завет Духа и који, по светом Василију, кроз нарушавање послушања, Крв завета, којом сте се помазали у дан одрицања од непријатеља и света и сједињења са Христом, за несвету држите (Јев. 10, 29). Зар тако приличи? Зар ви један час овога живота (који је заиста час у поређењу са бесконачним вековима) нисте могли да побдите са Господом? Зар је то ваш завет пред Сведоком Богом и пред слушаоцима светим анђелима? Зар су то означавале маказе које сте ми дали вашим рукама као рукама Господњим? Где су дејства тадашњих савета, тј. сузе, смирење, ниско држање и гледање? О, чеда, чеда. Како сте залутали и одступили од ранијих ваших одлука? Ипак, милим вас и преклињем, чеда моја, утробо моја, удови моји, да се сви отрезните, да се сви обновите духом, да се сви сједините у једној мисли, у једној нади, у једно срце, ви са мном и ја са вама, пред лицем Господњим, те да почнемо да живимо и ходимо како бисмо стекли Царство небеско.
 

88.
1) Радујем се што сте се средили; то није моје дело, него дар Божији; ја се радујем с обзиром да сам једно са вама: нека вас Господ чува и помогне да напредујете; 2) ми смо рђавом и ништавном претпоставили боље и драгоценије: немојмо падати у нехајност; 3) мученички венци су пред нама: храбримо се; носимо бреме послушања и исцрпљивања тела гледајући на почаст горњег звања (2, 11)
1) Добро је да се доброчинства Божија не скривају, него да се разглашавају у погодно време како бисмо постајали још ревноснији на делу своме. Ја видим једно доброчинство на вама. Ви сте, наиме, благодаћу Христовом кроз честе поуке и напомињања о нашем делу, као и кроз свакодневна наговарања ступили на пут духовног напретка са добрим настројењем и богољубивом ревношћу. И ви сами собом сведочите да говорим истину. Сведочим и ја јер сам добио олакшање у напорном боловању за вас. После многих брига ја сам ступио у безметежје вашег поретка као у тихо пристаниште са душевном радошћу. Заиста је истинита реч да свако карање, док траје, не чини се даје радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12, 11). И речено није плод мог дејствовања, ни мог старања и боловања, него дар Божији уз ваше старање и отачку помоћ. И зашто се ја непотребни веселим и радујем, улазећи у туђи труд? Стога што смо ми свецело једно: ви у мени и ја у вама. И посебна дела обојих рачунају се обојима. Нека Господ, који је страшан у сили и силан у крепости, од сада и убудуће и мени дарује да будем ревностан и силан за долично испитивање, тражење и објашњење светих заповести, те да вас чувам у нераскидивом потчињавању, у нелицемерном послушању и у непромењивој вери, показујући вас све више врлинскима, све ревноснијима и све спремнијим да са храброшћу и усрдношћу [кренете] на сваки духовни подвиг, тј. на подношење скорби и тескоба, глади и жеђи, на подизање сваког труда и на трпљење свега тешког и жалосног како бисте се јавили непобедиви и примили венце трпљења у дан награда праведног Судије.
2) Заиста је добра ваша трговина. Јер, оставивши трулежно, ви сте добили нетрулежно; лишивши се родитеља, стекли сте Господа за Оца; удаљивши се од браће, за сажитеље сте стекли свете. Ви сте род изабрани, царско свештенство (1. Пт. 2, 9). Уместо отаџбине која вас је родила и васпитала, ви сте за отаџбину добили горњи град, коме је неимар и творац Бог (Јев. 11, 10). Уместо нестабилног и разрушивог дома ви сада имате шаторе преподобних и праведних; уместо сујетне славе и пролазне части – божанствено и равноанђелско достојанство; уместо вештаственог изобиља и части – насладу вечним добрима; уместо потчињавања и одсецања својих жеља – ликовање са мученицима; уместо уједињења и странствовања без родбине – најближе сродство са свима светима. Зашто да сте мрзовољни? Зашто да падате духом и да се жалостите? Нека свако узвикује са божанственим Давидом: Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему (Пс. 41, 12). Пошто с Њим страдамо. . . у подвижништву, с Њим ћемо и царовати (Рим. 8, 17; 2. Тим. 2, 12).
3) Венци мучеништва се и овде стичу. Начин општежитељног живота се са правом назива поприштем борбе. Стога је блажен послушни, диван исповедник (који све о себи открива), преподобан трпељиви, богоблажен верни и неизмењиви у испуњавању заповести. Немојмо се одвраћати и уклањати од започетог, немојмо се раслабљивати у установљеном поретку, немојмо дозволити да се враћамо назад или да се заустављамо, немојмо показати леђа непријатељима својим, о, савојници, о, сапутници, о, саборци. Немојмо штедети тело. Време је кратко и живот је за кратко време. Чак и да се продужи седамдесет или осамдесет година, живот је ипак ништа у поређењу са бесконачним вековима. Пошаљимо бакарушу и добићемо хиљаде златника; пошаљимо моменат времена и стећи ћемо бесконачне векове; поднесимо труд од једног часа и добићемо бесконачни покој; заплачимо да бисмо се вечно радовали блаженим радовањем; заридајмо ради Христове љубави да бисмо ликовали у бесконачним весељима. Гледајући на почасти горњег звања подвизавајте се добрим подвигом са радошћу све док не достигнете време своје кончине и из овог пређете у вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем.
 

89.
1) Ми смо, обративши пажњу на призив Божији, све оставили; немојте бити тужни, него се подстичите надом и све подносите: венци су пред вама; 2) немојте чинити ништа неприлично и немојте красти, што се нигде не уклапа и не остаје без казне; 3) месопусно (је време): немојте стомак чинити богом, већ се пуните врлинама (2, 12)
1) Шта прилично да кажем вама, чедима Божијим, који се повинујете речи јеванђелској, који сте оставили свет и на себе узели велико, блажено и пожељно дело послушања? Нека Бог који теши смирене и вас утеши посетом Духа Светог, нека учини да верно ходите путем заповести Његових, и нека вас учини наследницима Царства свог. Да, братијо моја. Како сте добро дело учинили, како сте донели мудро решење када сте, на позив Божији по примеру праоца Авраама, изашли из земље своје, од рода свога, из дома овца свога и дошли на ово место подвижништва, које вам је указао и до кога вас је руководио сам Господ. Ви сте победили плотско мудровање и уздигли се изнад њега. Ви ради Бога нисте дозволили да вас задржи сродничка љубав, ни да вас заустави уобичајени живот, ни да вас веже праотачко наслеђе, нити ишта друго да вам направи препреку. Стога сте блажени и преблажени. Немојте бити мрзовољни, ни жалосни и немојте падати духом. Напротив, надом на припремљена добра уздижите се изнад садашњих скорби и подвижничких тескоба. Веселећи се и радујући се проходите пут свој и у трпљењу храбро и бодро живите дан за даном, недеље за недељама, месеце за месецима и године за годинама. И шта ће бити на крају? Ви ћете бити украшени нетрулежним венцем славе када Господ призове небу и земљу да би судио народу своме.
2) Немојте се предавати лењости, немојте дремати, немојте бити млаки, немојте се свађати, ни препирати, ни злословити, ни празнословити, ни угађати стомаку, (и додаћу нешто што није достојно слуха и што се само неких тиче) ни красти. Онај ко почне да краде орахе доћи ће и до великог и онај ко привикне да отима оловке (тј. гушчје перје) пружиће се и на одећу. Међу нама се дешава крађа одеће, појасева, обуће и другог. Да ли је то добро? Зар су то Христове слуге? Зар су то туђи свету? Не ишту ли они земаљско уместо небеског наслеђа? Зар се они називају светима и благословенима, примајући поклоне поштовања од људи? Зар је такво ваше старање, напредовање и усавршавање? Уосталом, не ради се о општем греху. И не чудите се што ја од похвала прелазим на прекоре: за једне се произноси једна, а за друге друга реч. И уколико је тога било, од сада молим, преклињем, наређујем и опомињем да више не буде. Уколико неко и после садашњег савета учини нешто такво биће туђ Цркви Христовој, наравно ако покајањем и исповешћу не умилостиви Бога. Наравно, и онај који је раније крао може да се излечи једино уколико призна и обнаружи свој грех. Некада је Ахан отео и сакрио неколико ствари, што је довело до његовог каменовања (Нав. 7, 21; 25). И онога ко је заробљен наведеном страшћу и не призна, побиће невидљиво камење. Стога нека устане пали и нека оживи у Господу.
3) Ево и месопусног [времена]. Немојте обраћати мисли своје на своје некадашње препуштање сујети, нити се усличујте онима који се хране као за дан заклања. За оног ко је поробљен стомаком, трбух представља бога и слава је његова у срамоти његовој (Фил. 3, 19). Узми неког од таквих за пример и погледај какав је по души и по телу. Кажи ми зар је тако нешто пожељно. Зар је он достојан подражавања? Наравно, није. Напротив, достојан је сваког удаљавања и презира. Ти, пак, буди задовољан скромним удовољавањем потребе за храном, остајући без меса и вина. Немој се старати да тело напуниш, него да душу препуниш плодовима Духа Светога, тј. миром, љубављу, надом, вером, молитвом, псалмопојањем, стихословљем, смирењем, бдењем, раним буђењем, незлобивошћу, простотом, чистим помислима, скрушеношћу, очишћујућим сузама. Ето вашег сталног стола.
 

90.
1) На мени је дуг да вас увек подстичем на борбу, а на вама – да увек будете духовно наоружани и да се борите; 2) није умесно да се жалимо на дуготрајност борбе; он наводи примере бораца и саветује храброст; 3) не треба да се плашимо привида: неустрашивост и молитва су најбоља средства против њих (2, 13)
1) Ја по неопходности морам увек да се обраћам са речју утехе и савета вама који се трудите до премора на делу Божијем, тј. на вашем блаженом и многонапорном послушању. Кад би се ваш подвиг и ваша борба са нападима непријатеља прекидала у било које време, и моје тешење и саветовање би се прекидало. Међутим, они никада не престају, те ни дању ни ноћу не дају покоја. Стога по свој праведности и на мени лежи дуг да сразмерно у ваше душе додајем и утеху, и подстицај, и наду, и силу, и бодрост, и ревност за истребљивање невидљивих пукова који су се подигли против вас. Војник, као што знате, увек треба да дејствује као војник, строго се држећи свега што захтева његово звање. Стога и ви, истински Христови војници, увек треба да гледате да ли је ваше оружје у реду, да ли имате мач послушања, оклоп вере, кацигу наде на спасење, штит смирења, лук молитве и све друго што је неопходно за наше духовно војниковање. И много је лепше и дивније видети војника Христовог који има све наведено, неголи телесног војника у његовом пуном наоружању. Стога се, чеда моја, [постарајте] да се наоружате, оградите, дотерате, ратујете и побеђујете ђавола који вас напада. И немојте се чудити ничему што се дешава са вама, тј. ни ударцима које примате, ни стрелама, ни поклизнућима, ни падовима. Једино [се постарајте] да брзо устанете.
2) Неки се буне, чуде или чак падају и у очајање стога што их тиранише или срамна похота, или непријатељство, или хула, или завист, или измењивост или нешто друго слично. Ја се, пак, дивим њима самима. Кажи ми, брате, зар очекујеш да ћеш венце добити без труда и невоља, без борбе и победа. Међутим, неко говоре: “Ја имам већ толико година, толико пута сам се спремао, исповедао и причешћивао, изобиловао сузама и уздасима, био користан и братији и онима који живе са мном у њиховој немоћи”. Авај, каква мудрост. Кажи ми колико се година налазиш у борби. Три, пет, десет. Блажена ама Сара се четрдесет година храбро борила са демоном блуда и све храбро подносила. Смем да поменем и аву Пахомија, који се обнажио у цркви и једног другог кога је поткрепио ава Аполос. А и зашто бих наводио безбројне примере подвига и борби из којих су искрени борци излазили као победници без огорчења, без малодушности, без губитка храбрости, надвладавши своје немоћи и мигом одозго одбијајући непријатељске нападе. Ми малодушни, пак, деламо и говоримо малодушно, немарно и необучено. Ја и напомињем да бисмо се подигли из малодушности и постали бодри и стамени, уздајући се у Бога и појући у себи: Ако се построји на ме табор (непријатеља), неће се уплашити срце моје; ако се подигне рат на ме, ја ћу се и тада надати (Пс. 26, 3).
3) Немојте се бојати застрашивања и страшилишта која понекад демон ноћу изазива, показујући једно или друго и преображавајући се и мењајући изглед по жељи. Понекад он пушта звук, или зове по имену, или поприма изглед лава. Ти га, пак, смело рани неустрашивошћу и видећеш како ће се распасти као прах. Уколико ти се учини висок и раван са кровом и велики, обрати се молитви па ћеш, као и Антоније Велики, видети како ће нестати. Нека он иде на тебе и напада, или нека тресе твоје станиште и гмиже ка теби. Ти се немој плашити и све ће проћи као машта. Слично се дешава онима који се боје страха где нема страха (Пс. 13, 5). Пазите и немојте се плашити онога што уопште није страшно. Нека се пре вас плаши онај који наводи страх због силе вашег уздања на Бога и молитве Њему.
 

91.
1) Дошло је пролеће: чувајте се; саветујем да се уздржавате од вина, да не једете до ситости, да будете опрезни кад идете у град и да светске речи не уносите у манастир; 2) успут он говори о онима који иду у башту и ишту поврћа мимо правила (2, 14)
1) Стојте чврсто и непокретно у уздању у Бога те ћете растргнути многобројне замке ђаволске и бити изнад страсти, газећи сласти и похоту тела, чувајући девственост и штитећи душевну и телесну чистоту. Видите, сада је пролећно време и ускоро ће свака одушевљена природа бити покренута ка рађању. Саображавајући се са реченим, ми треба да ограничавамо свој сан и храну. Апостол говори: Доброје не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој. . . саблажњава (Рим. 14, 21). Стога и ја, братијо моја, здрава (а не болесна) саветујем (и не узакоњујем) да ради ваших часних душа не пијете вино, нарочито млади, будући да се од њега разгоревају страсти. Ми и без њега у себи имамо покрете сласти који су својствени нашој природи. Због чега бисмо још у себе уносили и побуђивање од вина? Окусите и видите како је добро уздржање од вина. Онај ко се уздржава од њега видеће да га не носе помисли, да се не распаљује душом, већ да је свагда трезвоуман у љубави према Богу и ревносан на све добро и на оно што потпомаже спасење. Онај ко се уздржава од вина у себи носи Духа Светога. Онај ко пије воду облачи се у одећу умилења. Ја вам, чеда, исто саветујем и у односу на храну. Избегавајте бесловесно преједање и свагдашње насићавање, од којих се појављују семена блуда и содомије. При свим другим опрезностима, ви употребљавајте храну и пиће [у мери] која ће вам [омогућити дај владате над сластима, а не да будете под њиховом владавином, те да сте господари тела, а не да сте под његовом влашћу. Најбољи поредак у односу између душе и тела се успоставља када ниже не врши насиље над вишим. У односу на излазак из обитељи чврсто се држите правила, тј. немојте у њу уносити светске разговоре који би могли смутити братију.
2) Ја сазнајем да неки од вас свраћају у башту и од баштована траже поврће. И пошто им по правилу не даје, они се свађају са њим. То је сатанско дело и не треба да се дешава. Они ће бити подвргнути епитимији. Зар оно што се предлаже није довољно? Како ћеш ти победити страсност када те побеђује поврће? Бићеш лакши од пера, смирени брате мој, уколико се уздржањем не укрепиш у помислима. Од неуздржљивих су постајали уздржљиви, и од страсних бестрасни. И са нама ће бити слично уколико се не олењимо да се строго држимо у свему. Нека вас Господ укрепи и утврди.
 

92.
1) Наша прва врлина јесте одсецање своје воље; 2) време тече и ето смрти, па и суд на коме ће бити одобрени само добри; будимо добри, избегавајући све рђаво; 3) неразумно је роптање што се деца васпитавају у манастиру (2, 15)
1) У Царство небеско воде многи путеви и само један пут. Пут је један стога што је једна врлина, премда се остварује и до дела доводи кроз разна добра дела. Прихватимо њу једину и свемоћну, те један нека ходи путем богоподражавајућег послушања, други путем Христоносног смирења, који је најравнији и најкраћи, а обојица нека воле одсецање своје воље као непорочну жртву. Ја ћу са пророком запитати: Који је човек који жели живота, који љуби да види дане добре (Пс. 33, 12), и одговорити: онај ко истински одсеца своју вољу. Он ће живети и неће видети смрти (Пс. 88, 49) пада, већ ће душу своју избавити из руке адове. Он је син светлости и његова душа је очишћена од сваке страсности. Јер, он са кореном истрже сваку страст. Откуда су код нас огорчења, непријатности, сукоби, спорови, зависти? Од настојања да чинимо по своме и да заступамо своја решења и прохтеве. Да, заиста је тако. Једини, дакле, начин да се избавимо од замки ђавољих јесте да одсецамо своју вољу.
2) Пролази дан за даном и одлази. Наш живот жури као поток и приближава се смрти. Ви сте блажени што ништавним и привременим стичете вечно и небеско. И доћи ће дан када ће Господ засести на престолу славе своје са светим анђелима око себе и позвати нас и увести у насеља праведних. Какве, међутим? Послушне, покорне, побожне, врлинске, чисте срцем, скрушене, плачљиве, трудољубиве, оцељубиве, братољубиве, љубитеље безметежја и молитве и све друге који усрдно проходе божанствено делање. Међу вама има и оних који су украшени не само једном, већ многим врлинама, који су лепши од свих синова људских, сијајући многим благодатним даровима Духа. Немојмо дозволити да се приближимо ружним и кварним греховним срамотама. Напротив, бежимо од погубне дрскости, од злог међусобног посматрања, од разузданих осмехивања, од сатанског роптања, од злобног огорчавања, сва примајући са добрим срцем – и храну, и пиће, и одећу и послушање, ма какви били. Ето вашег доброг подвига, ето сведочанства ваше добре савести, ето вашег војниковања у духовном напредовању, ето, најзад, вашег увенчавања.
3) Ја чујем да неки неразумни [монаси], видећи децу која се васпитавају код вас, говоре: “Ето због чега ћемо погинути. Ето од чега се распадају манастири”. Какво безумље! Оно осуђује и самог Господа који говори: Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије (Мк. 10, 14). Зар Христос није био младенац? Зар није био дете? Зар није био дечак од дванаест година (Лк. 2, 42)? Зар није био зрео човек око тридесет година кад поче (Лк. 3, 23) да чини чуда? Зашто је он бесловесан и због чега се не жали пре на самог себе, с обзиром да је његова погибао у њему самом? Он је мудрији и разумнији од игумана, иде деснијим путем од десног и препире се [тврдећи] да воли Бога више од своје користи, у ствари лутајући изван опредељених правила. Ја ћу, међутим, додати да ова реч треба да прође као налет ветра уколико нема никога ко би говорио на сличан начин и ја никога нећу изобличавати. Уколико, пак, постоји такав, нека се исправи како не би упао у замку ђавољу. Шта је рекао онај свети старац? “Ја ћу примити и оно што ми нареди дете као да ми наређује Син Господа мога”. Или ви можда не разумете оно што читате.
 

93.
1) У свему се добро подвизавајте; велики је труд, али је награда већа; све више напредујте; 2) ви имате много искушења, али немојте бити малодушни: Господ је близу; имајте на сећању будући покој и никада немојте губити храброст (2, 16)
1) Господ говори: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И ви подносите напор и врућину подвижничког живота без малодушности и у закону Његовом поучавајте се дан и ноћ како бисте били као дрво засађено крај извора вода (Пс. 1, 23). Код нас постоје многи напори, али је дарова Божијих још више. Ми проливамо много зноја, али је оно што стичемо вечно. Ја знам да се подвизавате, да се на сваки начин принуђавате, да живите мученички, да се пробијате копљем и распињете одсецањем своје воље. Ипак, радујте се стога што вам се припрема Царство небеско, блажена бесмртност, усиновљење, санаслеђе са Христом, благобиће, блаженство, радовање, покој без краја. Ко може да је мрзовољан с обзиром да предстоје толика добра? И ко се може зауставити пред било каквим трудом и подвигом све док га смрт не пренесе ка очекиваноме? Знајући да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18), ви сте понели врелину похоте, тежину мрзовоље, муку од напора, глад уздржања и у свему другом тескобу и оскудицу. Стога и можете да кажете са апостолом: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање (Рим. 8, 36). Напредујући и усходећи на висину врлина ви се немојте плашити демонских маштања и подизања похоте. Ипак, ова реч није неопходна само ради лењивих, колебивих и подељених, већ и ради вас како бисте се утврдили и наоштрили у довршавању тока своје побожности. Дођите сви и додајмо страх на страх, будући једни према другима тихи, љубазни, покорни, срдачни и извегавајући завист, пристрашће, гордост, таштину, смутњу и роптање. Нека основа вашег доброг живота буде трпљење.
2) Ја не поричем да ви свакодневно имате многе скорби. Међутим, зар оне нису ради вашег спасења и ради наслеђа вечних добара? Ради њих су труд и умор, усрђе и хођење, зној и глад, тескоба и стењање, пометња помисли и таласи искушења које наводе невидљиви непријатељи на мору овога живота. Стога не треба да смо малодушни или да се плашимо, или да падамо у безнађе. Христос је са нама. Он ће пружити руку и рећи мору: Ћути, престани (Мк. 4, 39), те ће настати велика тишина. И ми се напрегнимо да ходимо, да пожуримо, да се крећемо напред. И ја сам уверен да ћемо добро завршити пловидбу, да ћемо се спасти од беда и успешно достићи пристаниште Царства небеског, у коме је одбегао сваки бол, туга и уздисање (Ш. 35, 10). И има ли шта блаженије од дела и труда из кога ће засијати светлост, живот, радост, мир, утеха и бесмртни покој? Онај ко са таквом вером и таквом надом ходи путем врлина никада не изнемогава, не зауставља се и не окреће назад ни због понете тежине и скорби, ни због предстојећих [напора], чак ни због смрти, пробадања ребара или проливања крви. Стога су се мученици предавали на мучења и трпели све видове злостављања. Стога су и преподобни искали преподобност и прихватали сваки подвижнички труд. Стога и ја вас призивам и убеђујем да ступимо на подвиг како бисмо се и овенчали због блаженог потчињавања и мученичког послушања. Да, молим вас, немојмо допустити да се лишимо неизрецивих и незамисливих добара. Немојмо [допустити] да се не назовемо синовима и наследницима Царства небеског, или да се лишимо радости Христове ложнице и стајања са десне стране, на којој сви свети у бесмртном весељу ликују и наслађују се неописивим божанственим добрима.
 

94.
1) Ви знате зашто смо дошли у обитељ: немојте допуштати ништа што је супротно; ви тако и чините; немојте дозволити да узалуд пропадну ваши напори; 2) ја се старам о вама и указујем вам на боље; због чега ви самовољно себи измишљате подвиге, тј. вериге и пустињу; то није добро; наше општежиће је најпогодније за подвижништво; 3) онај ко хоће да буде виши од других нека се постара да све превазиђе у подвижничким врлинама (и телесним и душевним), у којима је најлакше напредовати у општежићу; 4) он набраја врлине у којима [монаси] напредују и призива ревнитеље да их подражавају (2, 17)
1) Због чега смо ми дошли овде изашавши из света, отуђивши се од родитеља, сродника и пријатеља по телу, градова, родбине, села и домова? Зар не да бисмо спасли душе? Зар не да бисмо се удостојили отпуштења грехова које смо раније учинили? Зар не да бисмо угодили Богу? Зар не да бисмо стекли вечна добра? Зар не да бисмо поживели анђелски, ревнујући са бесплотним умовима и светим и триблаженим оцима нашим? И како ћемо после свега чинити супротно? Зар ћемо се смејати уместо да плачемо, или се веселити уместо да се скрушавамо, или се предавати нечастивости уместо побожности, или сујети уместо молитви, или лутању уместо покоју, или трчању уместо безметежју, или прљању уместо чишћењу, или дрскости уместо тихости, или неуздржању уместо посту, или осуђивању уместо псалмопојању, или самовољи уместо послушању, или надмености уместо смирењу? Наш супарник обично на сличан начин наводи оне који заборављају свој завет на дела која су му супротна. Међутим, ви добро знате због чега сте се сабрали овде и ревнујете око достизања својих циљева. Ви се чистите од греха и освећујете. Молим вас, чеда, и преклињем да не допустите да се ваш труд покаже узалудан. Како и колико сте постили? Колико сте били усрдни за бдење? Колико сте поднели увреда, жалости и лишавања? И уопште, колико сте већ учинили уређујући свој живот? Немојте дозволити да се охладите или да нека тренутна наслада погуби многоплодна и многожељена дела ваша. Напротив, на раније напоре додајте нове како бисте добро завршили ток свог кратког живота и са добром надом ступили у тихо пристаниште бесконачног живота.
2) Господ зна како се старам око успокојења сваког од вас и како душу своју располажем према вашем стању, тј. са жалоснима се жалостим, са онима који изнемогавају изнемогавам као немоћан душом, са малодушнима сам малодушан, са нападанима се борим, са несретнима сам несретан и са искушаванима се разгоревам. Због чега ми онда сметате и не саображавате се са оним што вам наређују, већ се противите и наводите своје жеље, или боље – своје штетне похоте и гордељиву вољу насупрот закону послушања и општежитељном устројству живота? Зашто из самовоље проналазите нова правила и доказујете да су света и божанствена, премда су нечастива и безакона? Једни се из својевлашћа, или пре – по наређењу ђавола тајно и без мог знања покривају веригама и друге наводе на слично. Њима у греху помаже ђаво. Други похваљују пустињачки живот, покоравајући се ђаволу који хоће да их учини пустима. Други, опет, по наговору душегубног непријатеља нашег измишљају и предлажу нешто што не желим ни да поменем. Зашто тако чине, не обраћајући пажњу на свој прави, сврсисходни, богоугодни и спасоносни живот? Зар је неко од преподобних тако чинио? Ако је и чинио, решење је доносио услед неког указања одозго или по благослову свог духовног оца. Не очистивши се, пак, од ранијих грехова, или и очистивши се, али не умиривши се још унутра и не окусивши сладост разликовања ствари, те будући слепи несавесношћу и самовољом, ви се пружате на речено као кугла по стрмини, будући гурнути прелешћу змије. Не треба тако, чеда моја. Верујте да је за вас најмудрије, најсветије и најблаготворније да пребивате у звању у коме вас је призвао Господ, тј. у општежићу под руководством оца, у општењу са братијом, у богоспасаваном духовном тору. Онога ко излази из њега лови звер, а онај ко остаје у њему поприма његова својства, тј. једнодушност, једномислије, саборилаштво, сатрудништво, састрадавање, сапрослављање Бога. И ви не треба да измишљате ништа што би вас одвојило од других.
3) Онај ко жели друге да превазиђе у врлини, нека се у мислима спушта испод свих, нека никоме не противречи, нека се у његовим устима не нађе лаж или роптање, нека буде спор на гнев, брз на послушање и још бржи да каже “опрости” при сусрету упорности у речи, нека буде светло радостан у лицу услед унутрашњег доброг настројења и молитвеног обраћања Богу, нека су му очи оборене доле, а ум устремљен ка Богу, нека се увек уздржава од смеха и нека се не простире преко простог осмеха, нека буде уздржан и у речи, не допуштајући ни једно покварено слово и ни једно које не служи на назидавање, нека је задовољан оним што се предлаже на општој трпези, не једући чак до ситости, нека је задовољан одређеним временом за сан, трезвоумно и бодро стојећи на служби и старајући се да ни један стих не пропусти без пажње, нека сваког дана изнова започиње и чак ни до вечери да не удаљује крај свог живота, већ да је увек спреман за исход душе из тела, нека реке суза точи свакодневно, а нарочито увече нека орошује образе своје са уздисањем при помисли на дела која је учинио у немарности и на одвајање душе од тела у часу смрти, на [час] кад ће је узети и повести анђели, на пролажење демонских митарстава, на одговарање за све што је учинио у животу речју, делом и помишљу, на место које ће потом кукавкој души бити одређено, тј. десно, у недрима Авраама у покоју и блаженству у ложници Христовој, или са козама са којима ће чути: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25, 41). Ето како сваки од вас без лењости треба да ревнује да превазиђе друге. А у реченоме најбоље можете успети у општежићу које је, по светом Василију Великом, радионица свих врлина.
4) Хоћу да вам објавим врлине неких од вас, не називајући их по имену како бих побудио саревност код оних који не живе као што треба. Међу вама постоје они који у понеке дане из искрене вере и пламене љубави према Богу уопште не спавају; има и делатеља плача код којих ни један дан не пролази без врелих суза; има и оних који не приступају Светом Причешћу пре него што се оросе обилном водом суза; има и љубитеља чистоте који уопште не гледају на лица да се не би повредили; има и оних који потребу за сном испуњавају седећи; има и оних који ван трпезе ништа не пију и не једу; има и оних који ми се никада нису обратили са искањем одеће, или обуће, или нечег сличног, већ само да бих им одредио меру поста, бдења или неког другог премарања на спасење. Ето правих срцем, ето оних који заиста ишту горње, ето оних који се са ревношћу старају о свом спасењу и који не само да настоје да не чине штету ближњем, него и да им на сваки начин користе, самим својим делима напомињући о исправном и побуђујући лењиве на марљивост, а пале на устајање. Онај ко жели, нека подражава такве. А ако нема такве жеље, будите задовољни опште установљеним добрим делима. Јер, умереност је спасоносна и они који је се држе са добром савешћу несумњиво ће добити венце од милосрдног и штедрог Бога.
 

95.
1) Ми смо војска Христова; видите да ли је наше оружје спремно, јер непријатељ не спава; борите се; 2) нека свако носи своје послушање; наш живот је трен, али њиме можемо стећи вечно блаженство; трудите се и немојте се лењити (2, 18)
1) Ми смо војска Христова и од свега света изабрани данак Господу, који је посвећен Богу на принос. Наша борба није са крвним и телесним непријатељима, већ са поглаварствима, и властима, и господарима таме овога века, против духова злобе (Еф. 6, 12). Стога је неопходно да се сабирамо, да се саветујемо, да расуђујемо непрестано, а не само једном, или двапут, или трипут годишње. Јер, и борба са непријатељима је непрестана и без прекида се подвргавамо искушењима. Војници Христови видите да ли су душе ваше опкопане рововима, да ли имате оклоп вере, да ли имате штит смирења, држите ли спремним копље послушања, да ли вас покрива кацига наде на спасење, да ли се у рукама вашим налази мач храбрости, и пре свега, да ли је покорно часно тело ваше и покретно, да ли је обучено и обуздано како не би загризло узде и збацило јахача, тј. ум пред лицем непријатеља. Ви све наведено имате, одговорићу ја са вас. Ипак, све више га стичите стога што је много оних који нападају с висине (Пс. 55, 3), што су распаљене стреле лукавог који ни једног тренутка не стаје, не једе, не пије, не спава, већ се даноноћно бори, као што је негде рекао један од светих отаца. Његов беживотни живот и погубно дејство се и састоји у обарању сиромаха и убогога, у заклању правих срцем (Пс. 36, 14). Међутим, мач његов да уђе у срце његово, и лукови његови да се поломе (Пс. 36, 15). Како? Уколико га будемо одбијали наведеним оружјем. Сам свегубитељ је признао да га сатире смиреноумље, да га убија послушање, да га тера у бекство молитва, да га исцрпљује пост, да га обара братољубље и вршење свих осталих врлина.
2) Ја, заробљеник грехова, молим вас да ходимо достојно звања на које смо призвани. Држите се трпљења и нека сваки подигне труд у делима руку својих, у обрађивању поља, у окопавању винограда, у припремању одеће, у писању књига, у столарници, у пекари и у свакој другој радионици и послушању. За све речено вам се на небесима припрема велика награда. Наш живот брзо протиче и лети као птица. Па ипак, ми братијо можемо да начинимо добру трговину. У једном временском тренутку ми можемо да постанемо наследници блаженства свих векова. Јер, читав ток нашег живота заиста је један тренутак у поређењу са бесконачном вечношћу. И блажени су они који су се умудрили у једином на потребу, триблажени су они који су омрзели свет, и свеблажени су они који су ради Господа оставили родитеље, сроднике, пријатеље, браћу и све што је у свету. И ви ћете бити прослављени с обзиром да се исто учинили. Јер, Господ је рекао: Прославићу онога који ме прославља и понизићу онога који ме бешчасти. Ви заиста прослављате Господа у удовима својим. Ви сте освећени удови Христови, себе приносите на жртву и непрестано доносите плодове кроз своје послушање. Нека нико не прекида своје добро течење, нека се нико не предаје мрзовољи, нека се нико не разлењи, нека нико не дрема и нека се не предаје се сну. Сви будите сапутници везани савезом љубави, сви једновољни, сви једног срца. Будите добри тркачи по Богу, брзопокретни и увекпокретни.
 

96.
1) Сећајмо се какви смо били раније, какви смо призвани и какви смо сада, те благодаримо Богу и речју и још више исправношћу живота; 2) изашавши из Египта света, трпељиво проходимо пустињу овог живота под Божијом заштитом и руковођењем, чекајући да уђемо у Обећану земљу (2, 19)
1) Имајући у себи као светилник који гори осећање према Господу и жељу за вечним добрима, ми непрестано треба да доливамо уље како се светилник не би угасио и оставио нас у тами и како не бисмо, лутајући у тами, упали у погубни ров страсти. Шта представља јелеј? Сећање, размишљање и расуђивање о ономе што је било, што јесте и што ће бити. Сетимо се дана наше младости док смо ходили у незнању као по тами, или се замајавали сујетним делима као у таласима морским, или се погружавали у телесна задовољства као у водени бездан. Потом се сетимо како нас је призвао благи Бог, како је пружио руку и истргао нас, како нам је показао миран пут, навевши нас да приђемо овом светлом и светом начину живота. Сетимо се и оно што је између, тј. колико је наших сродника, познаника, пријатеља и другова остало у истом горком положају, док смо једино ми избављени као од египатског ропства и узведени на високу гору овог живота, одакле видимо како се људи окрећу као у најдубљем рову, како се узалудно мету, како се сударају, како једни друге саплићу, како у зноју лица траже нешто наводно велико, тј. непостојана земаљска добра која брзо пролазе и која су трулежна, и што је још жалосније као награду имајући да упадну у ад и вечне муке. Колико само велику благодарност ми треба да осећамо и приносимо Доброчинитељу нашем Богу? Непрестано узносимо Богу благодарне хвале, громкије од Израиља појући и певајући: Певајмо Господу јер се славно прослави, коња и коњаника врже у море (Изл. 15, 1). Међутим, благодарење ће бити непотпуно уколико на одговарајући начин не искористимо доброчинство, тј. уколико се строго не држимо на удаљености од света, уколико се не отуђимо од својих, уколико не ниподаштавамо земаљска добра и уколико нисмо у блаженој покорности уставима нашег живота.
2) Ослободивши се од света, од прелести и похота његових, ми треба добро да проходимо пустињу овог живота, тј. да будемо покорни, послушни, трпељиви, великодушни, љубитељи чистоте и заповести Господњих, да никако не ропћемо као онај древни народ, да нисмо тврдоглави, телољубиви, сластољубиви, дрски, да се не препиремо, да не устајемо против самог Законодавца при сећању на египатске котлове од којих смо се благодаћу Божијом одрекли и удаљили. Молим вас да не буде тога. Напротив, као народ свети, будимо послушни, радо трпимо да идемо ма где нас пошаље миг одозго, увек ходимо по вољи Божијој и благодушно подносимо тешкоће пута, тј. недостатак хране, оскудицу пића и свега неопходног. Уколико будемо благопокорни, анђео Божији ће ићи пред нама и Господ ће за нас савладати страсти као туђе народе, те ћемо ући у земљу у којој тече свети мед и млеко, у земљу кротких и праведних (а не у земљу Амореја, Хананеја, Фарезеја и Евеја) и наследити сва обећана добра, сацарујући са Владиком Христом. Видите, братијо, предстојеће награде, познајте и утехе које су вам припремљене, као уосталом и супротне казне и муке које очекују оне који немарно живе. Ходимо путем који нам предстоји са свом радошћу, са свим старањем и непоколебивим трпљењем ревносно испуњавајући послушање као свештено дело, као што су некада синови Ката и Мерарија (Број. 4, 15) уздизали свештене сасуде. Нека нико не буде непослушан, роптач, дрзак, лажљивац, смехотворац, завидљив, клеветник, немаран, лењив. Нека нико ни у чему не посрамљује наш свети живот, већ нека се сви усрдно старају да чине оно што је угодно Богу како бисмо добро завршили наш добри подвиг и најзад примили венац правде у Христу Исусу, Господу нашем.
 

97.
Ви ћете несумњиво наследити вечно блаженство због вашег одрицања од света, мученичког послушања и борбе са страстима и невидљивим непријатељима: истрајте (2, 20)
Нека бисмо ми после смрти узлетели у небеске и пренебеске области, одакле је одбегао сваки бол, туга и уздисање (Ис. 35, 10). И ја недостојни очекујем да ви одете тамо и да се нађете [на месту] где је станиште свих који се веселе, где су хорови радосних и глас оних који празнују, те да добијете оно што је обећано свима светима који су од вајкада Христу угодили, с обзиром да сте добро ходили, да сте имали похвалан живот, да сте одсецали своје прохтеве, да сте истрајавали у свакодневној борби и трпели мученичко послушање у коме заиста исповедате Господа и одричете се исконски злог ђавола, дајући и примајући ударце који вам се непрестано наносе и мислено и чулно од телесне похоте, од демонских напада, од сударања са братијом, од прекора и приговора од стране економа, начелника радионица и распоређивача осталих послушања, никада и ни у чему не нарушавајући своје завете пред Господом, већ смело и храбро идући путем спасења уз посрамљење и одбијање демонских војски које излазе на вас. Ето вашег подвига. Ви са апостолом можете узвикнути: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање (Рим. 8, 35-36). Ви сте блажени и триблажени. Ипак, немојте заборављати да до краја вршите подвиг непромењиво пред лицем Господњим. Вама свакодневно предстоји борба, и свакодневно добијате венце.
 

98.
1) Ми смо сиромашни, али нас Бог храни; ми смо му благодарни; ипак, ни ми не треба да лежимо; нека свако ради по свом послушању: тада ће и Бог умножити нашу маленкост; 2) код нас је све опште; труд једног прелази на све и обратно; и све од Бога очекује награда по труду и усрђу; они који раде напољу и телесно неће добити мање од оних који раде унутра и духовно; болесни ће бити награђени за благодушно избегавање роптања (2, 21)
1) Први предмет мојих старања и молитава јесте да останете чисти, усрдни и непоколебиви делатељи у свом светом и врлинском животу, те да се нико не оклизне због напада непријатељских, већ да сви пребивају трезвоумни и бодри у делању часних и поштованих дела блаженог послушања. Јер, кад је речено у доличном реду, за све остало се не бринем, иако се обично жалостим имајући у виду тескобу телесног живота који водимо. Уосталом, ту тескобу ја сматрам ширином, сиромаштво богатством, оскудицу изобиљем, руковођен надом која даје увереност да Господ неће уморити гладом душе праведних и да неће оставити преподобне своје (у које и ви спадате благодаћу Христовом). Јер, Он их чува горњим промислом, поји, покрива и загрева и душевно и телесно. И зар би се толико мноштво (које се већим делом састоји од сиромашних и оних који немају никакву људску помоћ) могло исхранити како приличи и имати све неопходно кад прст Божији не би помогао? Подигните очи ваше и погледајте колико нас је ушло у царски град и колико је међу нама немоћних, болесних, стараца, дечака и деце. Па ипак, Господ све подмирује у потребама. Зар речено није дивно? Зар није достојно ублажавања? Да, братијо моја и чеда. Ипак, ми не треба да лежимо на боку, већ и да са своје стране приносимо труд и зној ради задовољавања потреба братства. Јер, Бог се преклања на милост када види да Његове заповести испуњава сво братство заједно: тада Он из невидљивих источника шаље све неопходно. Стога молим и напомињем да свако на делу на коме је постављен усрдно и марљиво ради и донесе многи плод и духовно и чулно. Јер, једно се познаје из другога: марљиви на телесном је усрдан и на духовном, као што је бесплодан у духовном немаран и у спољашњем.
2) Код нас је све заједничко: не само телесно и чулно, него и духовно и мислено. Врлине и доброчинства једних постају општи за све, као уосталом и напори, што се може видети на примеру тела по указању светог апостола Павла: Тело је једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело. . . И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Кор. 12, 12; 26). У телу се од главе до ногу, сдесна и слева у сваком уду осећа побуђујућа потреба и њено задовољавање. Сличан је и однос разума према души. Мој и ваш отац је први уд, ја други, а потом по реду сви до последњег. И сви заједно ћемо у дан награђивања имати или похвалу или прекор. Знајући речено, чеда моја, сви тецимо, сви се подвизавајмо, нека свако у опште дело уноси свој део труда, нека нико не буде немарнији у односу на друге и у служењу и мери снаге која му припада. Наравно, ви знате да Бог у онај дан неће одредити меру коју ми сада одређујемо. Јер, друго је суд Божији, а друго човечији. Може бити да ће Он тристотог поставити као трећег или четвртог, десетог одвести у средину, а последњег поставити на прво место, свакако према његовом старању и врлини. И премда је страшно, може се десити да неког потпуно искључи из нашег састава и пошаље у ад, наиме онога који је и овде био другог духа, другог мудровања и настројења. Ипак, ја се усуђујем да вас уверавам да се нико од оних који се труде не труди узалуд: ни онај ко оре, ни онај ко копа, ни онај ко кува, ни онај ко пече хлеб, ни онај ко складишти [ствари], ни остали. И нико од њих неће бити мање награђен од оних који се у усамљености упражњавају у псалмопојању и стихословљу, ни од оних који седе у келијама за својим делом, наравно уколико са усрђем служе Господа ради. Свакоме ће се одмерити у складу са мером коју он одмерава трудећи се и старајући у односу на братство. Знајући речено, они који служе унутра не треба да понижавају оне који се труде напоље. И они који се труде напоље не треба да су мрзовољни стога што су наводно омаловажени. Нека свакоме мера буде труд и усрђе. Неко ће питати: “А која је мера болесних”, с обзиром да не могу да раде. Његова мера је благодарност, трпљење и избегавање роптања.
 

99.
1) Поуке нису некорисне: оне буде оне који спавају, а бодре укрепљују и руководе; на тај начин сви ми се по мало крећемо напред; 2) ми исповедамо милост Божију што се рђаво међу нама умањује, а добро укрепљује; има оних који падају, али они и устају и исправљају се; чувајте своје добро настројење и ревност (2, 22)
1) Неко ће рећи да нема користи од поука стога што се не испуњава оно што се у њима говори. Често слушајући, наиме, да не треба да се смејемо, ми се ипак не исправљамо; често поучавани да не треба да празнословимо ми све више празнословимо; често саветовани да не завидимо ближњему, нас све више савлађује та страст; често опомињани да не треба непажљиво и сањиво да стојимо на дневним и ноћним псалмопојањима и молитвама ми ипак лутамо мислима и дремамо. Једном речју, ми се готово ни у чему не исправљамо. Ипак, они који тако говоре нису у праву. Најпре, не може бити да се нико ни у чему не исправља, као што је немогуће и да се сви у свему одједном исправе. Напротив, данас један, а сутра други започиње и наставља свој труд над собом. Затим, при пењању мердевинама не може се одједном са прве преграде коракнути на последњу, већ се постепеним успињањем пењемо на врх. И у делу врлина се постепено напредује и достиже врх. У оба смисла поучно напомињање је веома корисно, побуђујући и подстичући ревност на успех и наводећи начине и поступке који воде ка њему, чиме се часним душама помаже да постепено усходе из силе у силу и са земље на небеса. И још се нешто може рећи. Обуздавање страсти се не види и поред честог говора и слушања о ономе што смо дужни и шта треба да исправимо. Шта би тек било и до какве би се рђавости дошло кад би царовало ћутање и кад се не би указивале и објашњавале дужности? Мене су оци научили да су речи пут ка делима: добре ка добрима и рђаве ка рђавим. И ја добро знам да је заиста тако. Говор о бољем начину живота увек подстиче на боље. Ја вам сведочим, чеда моја, да се од читања Богонадахнутих Писама и унеколико од слушања мојих смирених поука ви подижете и пружате напред: страсни се буде од успаваности и приступају ка исправљењу, а они који добро ходе подстичу се на још веће напредовање.
2) Ја исповедам благодат Божију и не скривам милост Његову. Јер, погледајте. Код нас готово да нема препирања, као ни клевета, осуђивања, увреда, непослушности, тајног једења. Чак и ако се нешто деси, с обзиром да носимо тело које је склоно злу, они који су сагрешили се одмах освешћују, кају и исправљају установљеним епитимијама, тј. одлучивањем од трпезе, сухоједењем, стајањем и поклонима, што се примењује у складу са оним што је пригодно за лечење постојеће немоћи. Стога нека нико не говори да нема користи од поука. Кроз њих ми стичемо корист и напредујемо благодаћу Христовом и садејством молитава мог и вашег оца. Усходећи, ми добро усходимо на гору врлина, будући просвећивани, освећивани и обожавани кроз велики труд и зној. Молим вас и преклињем да истрајемо у добром произвољењу и настројењу, одсецајући сваку двоједушност. Малодушност прогнајмо за свагда и подстичимо се добром надом и очекивањем будућих награда и вечних добара. [трудимо се] док је дисања у ноздрвама нашим како бисмо се после садашњих скорби и тешкоћа, тј. после смрти удостојили наслеђа Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
 

100.
1) Тешко је управљати; ипак, ја трпим ради Господа који је ради нас страдао до крсне смрти; трпите и ви; 2) погледајте мислено како су трпели древни; 3) подражавајмо их (2, 23)
1) Кад бих чулним очима гледао на скорбне непријатности које нам се дешавају скоро сваки дан, ја бих давно изнемогао и другоме предао узде настојатељства. Међутим, с обзиром да мој смирени ум погледа на Бога ради кога сте и ви овде призвани и ради кога сам и ја себе предао вама, ја не отказујем и не очајавам, будући готов да све претрпим и будући укрепљиван Христом Господом по молитви оца мог и вашег. [Ја не отказујем] ради вас, љубљени моји, и ради Господа мог и Владике. Он који је све створио, ради мене је у тајни домостроја благоволео да буде и искушан, и осрамоћен, и понижен, и изруган, и распет, и прободен копљем и погребен. Шта, дакле, и ја све не треба да поднесем? Или боље – чему ја са вама све не треба радо да се подвргнем? Нека долазе скорби, тескобе, ране, лишавања, смрти. Шта је све речено при несумњивој вери да ћемо стећи награду вечних добара уколико будемо добро ратовали, уколико будемо бодро стојали и уколико се будемо храбро противили. Уколико немоћно тело почне да изнемогава и уколико усхтемо да му попустимо, ми треба да се сетимо да ћемо наследити гнев у дан гнева и откривења праведног суда Божијег, те да се подстакнимо на одушевљену храброст.
2) 0, где су сада оне древне свете душе? Како се сада изгубило њихово одушевљење и ревност. За њих је радост и весеље била телесна скорб, а слава и величина – крајње унижење. Њих је испуњавала пламена љубав према Господу и изједала ненасита жеља да не испуњавају своју вољу, а не да је испуњавају. Они нису искали да начелствују, него да буду под влашћу и у послушању до саме старости. Где је она блажена престарела глава која је смирено престојала до свршетка трпезе? Где је онај многоискусни бисер послушања током тридесет година? Где су и остали? Као хор звезда пред мојим умом стоји тај свештени сабор светих, који су просијали врлинама сваке врсте. Протецимо мислено њихове свете обитељи. Ето утврђења великог Пахомија. Погледајмо и на увекспомињаног Јону, на преславног Петронија, на Теодора Освећеног. Пређимо потом ка обитељи Теодосија Великог, погледајмо и на вечноживог Василија, на Аетија дивног или на остале. Потом пређимо на свештена подвизалишта блаженог Теоктиста, Евтимија Великог, Саве Освећеног. Скраћујући реч још ћу рећи да мислено прођемо све што је било код древних, средњих и последњих, [испитујући] како су се добро подвизавали да доврше своје течење.
3) На сличан начин и ми треба да ходимо уколико хоћемо да нађемо живот и истинску светлост. Ми треба све да подносимо, да трпимо, никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба нашег дела не куди (2. Кор. 6, 3). А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога (Еф. 6, 16), пребивајући непобедиви, радујући се и сарадујући се једни другима у благовољењу и довођени у склад једним дисањем Духа као једно Тело Христово.