NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

81.
1) Ustajanje strasti je strašnije od mača: pazimo, ograđujući se zapovestima i naoružavši se odvratnošću prema grehu; 2) sada ustaje jedan, a sutra drugi demon: no sve ih treba odgoniti imenom Gospodnjim i prinuđavanjem sebe na dobro; nemojte biti malodušni kada vam nalažu epitimiju (2, 4)
1) Neka na meni bruse mačeve, neka zadaju rane, neka progone, neka prete smrću. Ja se više bojim kada greh, koji caruje u meni, kao neku naoružanu vojsku protiv vrlina pošalje mnoštvo besnih strasti. Jer, tada mi strašna strela grehovne slasti ranjava srce, a ne telo. Tada mi je strašna i krv koja se ne izliva na zemlju, nego na dušu od nevidljivog mača. Eto čega se bojim i od čega treptim. Pazimo na sebe, bratijo moja, i gledajmo da se nekako u grad naše duše ne prokrade zlobnik, tj. gorda pomisao, ili slast greha, naime grabljivica, ili smućujuće neposlušanje, ili pogubna samovoljnost, ili ogorčena nepokajanost, ili nesalomljiva tvrdoglavost, ili nepokolebivo samoopravdanje, ili nešto drugo što uznemirava dušu. Mi kao nekim opkopima treba da se ogradimo Božanstvenim zapovestima, te ćemo uvek biti čitavi i zaštićeni. Ukoliko se ponekad i desi da takav grabljivac uđe, čim ga primetimo požurimo da ga uhvatimo, vežemo i izbacimo dalje od sebe. Naročito se naoružajmo protiv strasti, prihvativši nedostupnost srca i krepost duha, kako ne bismo padali kada se borimo, već kako bismo odbijali i daleko odbacivali nevidljive neprijatelje koji nas napadaju.
2) Jer, danas nas napada jedan demon, sutra drugi, pa opet neki drugi, tj. čas demon bluda, čas stomakougađanja, čas visokoumlja, čas gordosti, čas drskosti, čas samovolje i drugih bezbrojnih strasti. Mi treba da se svima protivimo, da sa svima vodimo borbu i da sve pobeđujemo imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, koji će nas ukrasiti vencima pobede u dan nagrađivanja. Blažen je, brate, onaj ko sluša rečeno i razumeva i ispunjava, a dodaću – i prinuđava sebe svakodnevno na mislenu borbu. Jer, za delo spasenja je neophodan podvig, i Carstvo nebesko samo podvižnici dobijaju. Stoga ne treba da se čudite kad vam se dešavaju iskušenja, koja bivaju radi ispitivanja i obučavanja u borbi. Nemojte biti malodušni kada vas urazumljuju, izobličavaju, nalažu epitimiju, viču, vređaju i, ukoliko je nužno, i žaloste. Budite blagodušni, bodri i sa velikom revnošću se laćajte dela. Jer, u rečenome je vaše spasenje, napredovanje, mučeništvo i venci.
 

82.
1) Brat je otišao; zbog čega; nije pazio na sebe i predao se prelesnim pomislima; da je pazio na sebe, psalamske pouke bi ga urazumile; nije imao ni čvrstu volju; 2) vojnici zemaljskog cara zbog zemaljskih prednosti su mu verni; zar mi nećemo biti verni nebeskom Caru radi Carstva nebeskog; budimo takvi, podražavajući oce (2, 5)
1) Ja sam vam nagoveštavao da se čuvate od napada neprijateljskih. A sada ću ukazati na rđavi plod nepažnje. Nesretni brat Avakum je pobegao od nas. Naravno, [on je pobegao] stoga što nije pazio na sebe i što se misleno nije čuvao. On nije zadržavao pomisli koje su verne Bogu i blagočastive, i koje nisu mogle da ga napadaju, već prelesne pomisli, koje su Boga i Njegovu pravdu sakrivale od duše. Stoga je i postradao, sam sebe odvojivši od nas i pošavši za đavolom. I gde on sada luta kao ovca koju su uhvatile zveri, bez rukovodstva i napasanja? Kako sad on može da peva Bogu, od koga je otpao narušavanjem svojih zaveta? Stupivši na put [nečastivih], kako on može da peva: Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnika (Ps. 1, 1). Ili kako može da govori: On je počivalište moje u vek veka, ovde ću se nastaniti, jer njega izabrah (Ps. 131, 14). Od njega su daleko i reči: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje (Ps. 39, 2). I njemu više odgovaraju psalamske reči: Prokleti su koji skreću od zapovesti tvojih (Ps. 118, 21). On je proklet i biće proklet ukoliko ga Gospod Bog, na molitve oca mog i vašeg i sadejstvo vaših, ne privede obraćenju. Zašto se tako nešto dešava sa nama? Zašto nas satana nalazi dostupne i otima? Zbog čega dozvoljavamo da nismo obuzeti strahom Božijim i da nismo obučeni u oklop ljubavi prema Hristu Bogu našem? Zašto dozvoljavamo da nas savladaju naše pohote i da se pokazujemo hladni, preljubnici, nepostojani i, reći ću upravno, besplodni? Gde je vera prema ocima? Gde je ljubav prema bratiji? I kako ćete se spasti od čulnih i mislenih iskušenja kad odmah iznemogavate čim vas dotaknu skorbi i kad se okrećete u bekstvo čim stupite na poprište borbe?
2) Da li vidite kako vojnici cara zemaljskog čuvaju vernost svoju prema njemu, kako se tuku za njega i krv svoju prolivaju? I zbog čega? Da bi dobili počasti ili činove. Naši podvizi su drugačiji. Oni su radi jedinog večnog i nevidljivog Cara svega, Boga, a ne radi bilo čega zemaljskog. Oni su radi sticanja Carstva nebeskog, radi [nade] da postanemo sunaslednici Hrista Gospoda, radi okušanja onoga što oko nije videlo, i uho slušalo, i što na srce čoveku nije dolazilo. Pa ipak, mi mu ne ostajemo svi i uvek verni: nas mogu da poremete, preleste i zavedu. Zar mi ne treba da smo trezvoumni? Zar da se ne krepimo? Zar da se ne protivimo do krvi? Zar naše rođenje nije odozgo? Nismo li mi sinovi Svetlosti? Kako da se ne javimo kao čeda poslušanja? Kako da ne pokažemo da smo sveto seme? Kako da ne pokoravamo svaku pomisao na poslušnost Hristu? Kako da se ne pružamo iznad svetskih mudrovanja? Kako da ne umiremo za Hrista, čak i kad bi trebalo više puta na dan umreti za Njega? Da, čeda moja. Budimo sinovi sile, vojnici Hristovi, istinski Božiji narod, anđelski hor, nepobedivi puk, po primeru svetih otaca naših i blaženih koji su živeli pod njihovim rukovodstvom. Neka satana bude zgažen i porugan pod nogama našim, kao što je bio i kod svetog Siluana, prepodobnog Dositeja, uvekspominjanog Zaharije i svih prepodobnih poslušnika. Jer, je proslavljen samo Dositej, ili samo Siluan, ili samo Zaharija, a ne i svi verni učenici njihovi? I njihovi sledbenici su pripojeni slavi njihovoj. Budimo i mi, molim vas, kao i oni. Nemojmo da nas savladaju napadi neprijateljski, nemojmo se uplašiti straha njihovog, nemojmo dopustiti da nas umrtvi smrt grehovna. Naprotiv, sve ostale dane i časove života našeg poživimo ugađajući Gospodu Bogu našem.
 

83.
1) Neka nas ništa ne odvoji od ljubavi Božije; naprotiv, istrajmo u podvizima i vrlinama sve dok ne dostignemo u meru Hristovu; 2) mi smo učinili veliko delo odrekavši se od sveta; nemojmo taj poduhvat posramiti nemarom i samougađanjem, već podražavajmo oce (2, 6)
1) Ukoliko se desi neka narodna beda i svi se nađu u smutnji, mi treba danonoćno da pripadamo Bogu sa suzama i uzdasima moleći ga da svoj gnev obrati u milost po neispitljivim sudovima svoje premudrosti, te da vaspostavi mir u svetu. Ipak, mi ne treba ni da ostavljamo svoje duhovno delanje, već da u njegovu korist okrećemo i ono čime nas dotakne opšta nevolja. Jer, kako kaže apostol, onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim. 8, 28). Naime, izražavajući se apostolskim rečima, nas ni sadašnja nevolja, pa čak ni još strašnija, zapravo ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 38-39). Uznoseći se, dakle, ka Bogu i gledajući na tamošnja blaga, koja su nam pripremljena, vršimo podvig koji nam predstoji sa radošću, čvrstinom i revnošću. Nemojmo se raslabljivati mrzovoljom, niti iznemogavati od posta, niti se umarati od bdenja, niti se zasićivati molitve, niti obamirati od napora u ispunjavanju drugih zapovesti. Ka svemu rečenome tecimo i žurimo kao na neki praznik i veselje, ili bolje – kao ka svetlosti i samom Bogu. I uzlazićemo iz sile u silu u ispunjavanju zapovesti i iz slave u slavu u ukrašavanju sebe vrlinama, sve više se bogateći božanstvenim savršenstvima dok ne dostignemo svi u jedinstvo. . . u meru rasta punote (Ef. 4, 13) Gospoda našeg Isusa Hrista, radi koga smo se raspeli svetu i svet nama (Gal. 6, 14). Radi Njega smo sve ostavili, i smatramo sve za trice da bismo Njega dobili (Fil. 3, 8).
2) Vidite li, čeda moja, kakvo i koliko delo smo mi učinili pobegavši od sveta i odrekavši se od svega svetskog, od srodnika i rodbine, od roditelja, braće, sestara, gradova i domova i od svega uopšte što pruža utehu telu i krvi? Nemojmo takvo delo osramotiti svojom lenjošću, nemarom i nepažnjom, što će se desiti ukoliko počnemo da ispunjavamo prohteve tela i da dejstvujemo po duševnim strastima. Nisu, međutim, takvi bili naši sveti i prepodobni oci, koji su nam ostavili primere bogopodražavajućeg smirenja, poslušanja bez razmišljanja, iskrene vere, odbojnosti prema svetu, ljubavi prema Bogu, divnih podviga i prepodobnih dela. Njih podražavajmo, prinuđavajući se da idemo njihovim stopama kako bismo se udostojili i njihove časti.
 

84.
1) Ko su bezbožnici: svi koji rđavo žive, naročito oni koji su, nasuprot svojim zavetima, nezadovoljni oskudnom opskrbljenošću manastira; 2) treba da smo zadovoljni onim što se predlaže na trpezi, svaku utehu smatrajući umanjenjem večne utehe, kao što i ja sam uvek osećam; 3) naša trpeza nije rđava; u bolnici je, pak, i trpeza i sve ostalo vrlo dobro; 4) dodajem: „Sami niste ništa doneli u obitelj, a [tražite] jedno ili drugo; osim toga, gotovo ni za šta niste sposobni, a drugi koji su bolji od vas se trude u potpunosti i trpe; na vas će [doći] pravedan gnev Božiji“ (2, 7)
1) Gospod govori: Trudite se ne zajelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni (Jn. 6, 27). Ispunjavajte, naime, zapovesti, poučavajući se u zakonu Njegovom dan i noć, kako biste, po reči božanstvenog Davida, bili kao drvo zasađeno kraj izvora voda, kako biste dali plodu vreme svoje, i kako list vašeg spasenja ne bi otpao u budućem veku. Nisu takvi bezbožnici, nisu takvi, nego su kao prah koji vetar razmeće sa lica zemlje (Ps. 1, 34). Bezbožnici za nas neka ne budu samo oni koji neispravno veruju, nego i svi koji prestupaju zapovesti Gospodnje. U odnosu na naš čin, bezbožnici su neposlušni, gordi, pričljivi, tašti, drski, oni koji tajno jedu, roptači, oni koji vole da se ukrašavaju, znatiželjni (tj. svi koji posmatraju i raspituju se), lenjivci, nemarni, došaptači, svojevoljni, klevetnici, a ponajviše neblagodarni i oni koji ištu više od onoga što je neophodno (tj. od onoga što se svima nudi u obitelji), oni koji ostavljaju staranje o duši i popuštaju telu, oni koji ištu i zahtevaju jelo i piće kojih nisu dostojni i bune se radi njih, pravdajući se sastavom svog tela, navikom i nemoći. Dobro bi bilo kad bi se oni zaista razboleli: možda bi se kroz bolest izbavili od svoje najveće bolesti, tj. neblagodarnosti. Jadni, oni kao da su zaboravili šta su pri svom stupanju [u manastir] obećali Bogu i ispovedili pred licem mnogih nevidljivih i vidljivih svedoka. Zar nisu [obećali] da će prebivati u gladi i žeđi i da će trpeti svaku žalost, teskobu, mraz, proganjanje, muke i smrt. A sada podižu rat radi vina i jestiva. Oni su se izrugali zavetu, te će i sami biti porugani. Kako se ne sećaju da ih je Bog gledao i slušao kad su davali obećanja? Stoga se bojim da ih Bog ne preda u pokvaren um da čine što je neprilično i pogubno (Rim. 1, 28).
2) Neka se otrezni onaj ko je takav. Naročito probudite duše vaše iz dremeža, iz nemarnosti prema Božanstvenom, od sklonosti ka donjem, od [stanja] – ni studen ni vruć. Rasplamsajte se božanstvenom ljubavlju i strahom. Primite prekor i obucite se u oružje pravde. Drhtite i bojte se, i nemojte ratovati zbog onoga što se postavlja na trpezu. I imam u vide u ne samo kad je postavljeno varivo, riba i sir, nego i kad se predlaže samo hleb sa nakvašenim povrćem, kuvani bob ili nešto slično: i njih smatrajte za veliku utehu. Zar se smireni neće ubojati, pomišljajući da će i zbog takve utehe biti lišen večnih dobara? O sebi mogu reći da svako jelo i piće smatram putnim troškom na putu za ad, naročito ono koje mi se davalo u vreme nemoći. Verujte mi, premda i govorim u bezumlju, da do same smrti ne bih menjao običnu meru hrane i pića kad me ne bi obuzimao veliki strah zbog neposlušnosti opštem ocu našem i kad me ne bi ubeđivala vaša rasuđujuća reč. Samo iz tog razloga sam ja jeo i pio razno. Reći ću, pak, još uvek u bezumlju, da sam to činio sa bolom u srcu, stenjanjem i ogorčenjem sa jedne strane zbog moje nedostojnosti, a sa druge, zbog brige za vas nemoćne i zbog oskudnosti u obitelji.
3) Uostalom, po blagodati Hrista Gospoda kod nas postoji neophodno. Stoga uznosite slavu Bogu, neblagodarni. Mi i vino pijemo, i ulje i ribu jedemo, i u bolnici se pokojimo i lečimo, čak ne jednom ili dvaput, nego svaki dan. Kod nas je izabrani brat, koji je stekao iskustvo u lečenju bolesti, glavni bolničar. On ima tri, četiri i pet pomoćnika. Postoji poseban kuvar, poseban skladišnik, naročiti staratelj o mastima, oblogama, zavojima i vezivima. Oni ni na trenutak ne prekidaju svoj posao. I rashodi nisu mali: svaki dan se daje riba koja se uzima ili od tri, četiri zakazana ribolovca, ili na trgu. Koliko je samo i kakvog vina upotrebljeno i još se upotrebljava, koliko maslina, meda, čistog hleba i mnogo drugog. Kako da za sve to, neblagodarni, ne blagodarimo? Kako da ne uznosimo slavu Bogu? Kako da mu ne zapevamo hvalu?
4) Dodajem još da sami ništa nismo doneli u manastir i da od našeg rada nema nikakvog dobitka, pa ipak tražimo: „Daj nam jedno, ili daj nam drugo“. Mi nismo sposobni ni za šta, ni da stojimo kod vrata, ni da služimo za trpezom. Mi neosetljivi i nerazumni nismo svesni da smo možda poslednji i da su drugi, tj. časniji oci i bratija, jedni napolje, a drugi unutar obitelji na mrazu i vetru, na vrućini i pripeci, kao neki robovi, te kopaju, oru, obrezuju vinograd, peru, šiju, kuju, idu peške poslom po gradovima, po poljima, po gorama premarajući se i iznuravajući se i ujedno sve spokojno trpeći. Zaista, takvih je Carstvo Božije. Ti, pak, slepi, ogorčeni, lukavi i očajni, pazi da ne čuješ u onaj dan: Svežite mu ruke i noge, pa ga bacite u tamu najkrajnju (Mt. 22, 13). Teško vama. Vi ne marite za karanje Božije, videći da ne kažnjava odmah. Zaista, za vas je rečeno: Reče bezuman u srcu svome: Nema Boga (Ps. 52, 2). Zbog čega? Stoga što ste se raspali i ogadili u postupcima (svojim), što nema onoga koji čini dobro, nema ga nijednoga. Bog s neba pogleda svaki dan na sinove ljudske da vidi ima li koji razuman ili da ga (koji) traži (Ps. 13, 12). Takve On upisuje u knjigu života, a ostale ispušta. Bojim se da ne dođe sveti David i da ne zapeva o vama: Razdeli ih u životu njihovom (Ps. 16, 14). Koga? Te zle od onih koji dobro hode. Međutim, razumite ovo koji zaboravljate Boga, da (vas) ne zgrabi, i neće biti izbavitelja (Ps. 49, 22). Oprostite i meni nerazumnome, čeda moja ljubljena, što vas štedim i što sam iz ljubavi sa suzama naveo rečeno. Naime, ja mislim da je bolje da vas sad bičujem rečima, negoli da se kasnije podvrgnemo večnim bičevima, od kojih neka bismo se izbavili blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

85.
1) Žao nam je što su dvojica otišli; 2) ne treba se pouzdati ni u sebe, ni u druge; 3) čim nešto malo učinimo mi se uzdižemo, usled čega i padamo; 4) pazite na sebe, a za njih se molite (2, 8)
1) Opet se desilo iskušenje i opet sablazan. Opet ja kukavni plačem i setujem što su se odvojili ljubljeni (što su dva brata pobegla), što su se survali oni koji su visoko živeli, što se pomračiše oni koji su govorili da su mudri (Rim. 1, 22), što su oni koji su podneli veliki i mnogogodišnji podvig i znoj blagočašća u jednom trenu sve izgubili i što su za mene umesto vinograda postali trnje, umesto veselja – ogorčenje, umesto očekivane sreće – nesreća. I ne znam šta bih rekao i šta bih progovorio o padu i krahu naše bratije. Mogu samo da sednem i da plačem, govoreći: Gospode, ko se, dakle, može spasti (Mt. 19, 25).
2) Čoveka ne treba hvaliti sve do samog njegovog ishoda. Jer, put spasenja je vrlo teško proći. I ko će samo izbeći tolike zamke đavolje? I zar čovek ne mora da se brine o sebi sve do samog ishoda svoga? Rečeno je dobro znao onaj sveti otac koji je već pri samim vratima smrti na reč đavola: „Izmakao si mi“, odgovorio: „Ne znam“. On je, dakle, bio vrlo oprezan: ni u poslednji svoj čas on nije smeo da ima čvrstu uverenost u svoje spasenje, bez obzira na visoku meru svojih blagočastivih napora.
3) Mi, pak, proživevši pet ili deset godina u manastiru i navikavši na manastirski ustav, ili naučivši napamet nekoliko izreka iz Svetog Pisma, ili učinivši određeni broj poklona, ili pomolivši se duže i popostivši – već smatramo da smo sve ispunili i počinjemo da visoko mislimo o sebi. Stoga i padamo kao lišće (Prič. 9, 14), i naše kosti se rasipaju do pakla (Ps. 140, 7) i pre nego što se istrgnemo, sušimo se (Ps. 128, 6). Mi sebe smatramo mudrima iako smo neuki, i slovesnima, iako smo beslovesni. Mi sami sebe postavljamo za učitelje, za revnitelje blagočašća i njegove verne predstavnike, smatrajući da se jedino kod nas zadržala istina. Stoga se sa nama i desio takav slučaj, stoga i primamo tamu kao svetlost, stoga smo i postali izgnanici iz Hristovog dvorišta i Njegovog stada kao iz raja.
4) Pazite na sebe, bratijo moja, i ne trošite malo po malo vrline vaše i dobroverje vaše, kako ne biste potpuno osiromašili i upali u ruke propasti. O zabludelima koji su otišli sveusrdno se pomolimo kako bi ih Gospod urazumio i vratio kod nas.
 

86.
1) Tešim se vašom čvrstinom i postojanošću; napredujte još više, prinuđavajući se i blagoslov Božiji će biti na vama; oni koji nisu takvi nisu Božiji; 2) u krštenju, pokajanju i u našem zavetu mi smo se potpuno izmenili i postali novi; nemojmo ponovo zidati ono što smo srušili i ponovo se okretali svetu iz koga smo izašli, slično Izrailjcima koji su po izlasku iz Egipta uzdisali za njim; neka vas na rečeno podstakne moja reč i neka vam Gospod pomogne (2, 9)
1) Ja svakog dana blagosiljam Boga oca moga koji vam je dao silu i krepost da čvrsto stojite u svom podvižničkom poslušanju i smireno se molim da vam Gospod sve više otkriva mislene oči vaše da vidite sve puteve Njegove kako biste prihvatili čežnju za Njegovom Božanstvenom ljubavlju, za uspavljivanjem telesne pohote i za uzvišavanje nad vlašću strasti, budući savršeni i ispunjeni svakom voljom Božijom (Kol. 4, 12). Naravno, kao što znate, rečeno ne biva bez napregnutog usiljavanja, bez zlopaćenja i odjednom, već uz veliki trud i danonoćno samoiznuravanje, uz prinuđavanje i pritešnjavanje prirode i podnošenje svih skorbi koje se dešavaju u našem opštežiću od ljudi ili demona. I onaj ko ne iznemogava pod njihovom težinom, već uz pomoć Božiju sve podnosi i trpi, zaista dobija blagoslov od Gospoda, i milost od Boga Spasa svoga (Ps. 23, 5), udostojavajući se Carstva nebeskog. Stoga je dobro i blaženo nositi stradanja, biti stradalnik za Hrista i ne izbegavati nevolje. Da li, pak, onaj ko se valja u levim stvarima, tj. u gnevu i svađi, u drskosti i nadmenosti, protivrečenju i neprijateljstvu, nepotčiljavanju i sporenju, ogorčenju i ogovaranju, klevetanju i laži i smehu može da se nazove Hristovim [slugom]? Zar nije on pre sin protivljenja, čedo gneva i naslednih beskonačnih muka, a ne večnih dobara?
2) Zar vi nemate anđelski čin, bratijo? Zar vaš život nije svet? Zar vaš put nije bogoizabran? Šta govori apostol? Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik (Gal. 2, 18). Mi smo svukli starog čoveka, koji truli usled prelesti mnogolike zmije. Mi smo se odrekli onog što je bilo plod prvog gorkog zalogaja i neposlušnosti dostojne izgnanja, kroz koju je u svet ušla mnogoskorbna smrt. Mi smo krivicu svog rđavog ponašanja skinuli najpre u krštenju vodom i Duhom, a potom, po velikom čovekoljublju Božijem, u drugom krštenju pokajanja i odricanja od sveta. I vaši zaveti su po svedočenju svetih anđela zapisani kod Boga, a i kod mene ubogoga. Vi ste se, dakle, omili, osvetili, razrešili od grehovnih uza i obukli u novog čoveka koji je sazdan po Bogu u prepodobiju i pravdi. Zbog čega onda opet bežite nazad? Zašto se opet vraćate na svoju bljuvotinu? Zbog čega, po reči Gospodnjoj, niste pripravni za Carstvo Božije, mećući ruku svoju na plug pa se obazirući nazad (Lk. 9, 62)? Gospod je svedok da govorim sa ljubavlju, štedeći vas i mučeći se bolno. Govoreći o Izrailjcima u Starom Zavetu, Pismo [navodi] da su se svojim srcem okrenuli ka Egiptu, sećajući se luka, mesa i kotlova egipatskih, kao i svog bednog života (Izl. 16, 3). I mi se slično okrećemo svetu i onome što je u svetu. I ono što smo ranije činili i sada činimo ovde. Teško meni! Kako se dešava da mi, koji smo pozvani da budemo ravni anđelima, nismo slični ni sa pobožnim svetovnjacima, zbog nemarnosti dolazeći čak i do pravih padova? Neka bude, molim vas, moja smirena pouka utvrđenje za one koji nisu pali, lekarstvo za pale, opomena za nemarne, podsticaj za revnosne, podstrek za mrzovoljne, pomoć za napadane i uopšte svima – sve, da se kako neki spasu (1. Kor. 9, 22). Jer, radi vas imam i reč i disanje, a po sebi sam beslovesan i čak uopšte nisam čovek. Neka Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista ispravi naše pogreške, utvrdi naše uspehe i dopuni naše nedostatke. I kao što nas je izveo iz svetskog Egipta i proveo nas kroz grehovnu pustinju, neka nas prevede i preko lukavog mora strasti. Neka ga raseče i isuši i učini prohodnim put vrlina. I neka nas nazove svojim rodom izabranim i narodom svetim (1. Pt. 2, 9). Neka nas useli u dobru zemlju vrlina i kroz smrt u zemlju krotkih.
 

87.
Nerazumno i pogubno postupate vi koji ste se odrekli od sveta i opet gledate na njega: molim da se otreznite (2, 10)
Kao slovesni ljudi vi ste radi Boga ostavili sve – i srodnike, i braću, i svet, i sve što je u svetu. Uzevši na sebe lako breme Hristovo zbog čega se, međutim, opet osujećujete, posvetovnjačujete, ili čak satanizujete svojim delima? Kad neko prestupi Zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko ćete sada težu kaznu zaslužiti (Jev. 10, 28-29) vi koji narušavate zavet Duha i koji, po svetom Vasiliju, kroz narušavanje poslušanja, Krv zaveta, kojom ste se pomazali u dan odricanja od neprijatelja i sveta i sjedinjenja sa Hristom, za nesvetu držite (Jev. 10, 29). Zar tako priliči? Zar vi jedan čas ovoga života (koji je zaista čas u poređenju sa beskonačnim vekovima) niste mogli da pobdite sa Gospodom? Zar je to vaš zavet pred Svedokom Bogom i pred slušaocima svetim anđelima? Zar su to označavale makaze koje ste mi dali vašim rukama kao rukama Gospodnjim? Gde su dejstva tadašnjih saveta, tj. suze, smirenje, nisko držanje i gledanje? O, čeda, čeda. Kako ste zalutali i odstupili od ranijih vaših odluka? Ipak, milim vas i preklinjem, čeda moja, utrobo moja, udovi moji, da se svi otreznite, da se svi obnovite duhom, da se svi sjedinite u jednoj misli, u jednoj nadi, u jedno srce, vi sa mnom i ja sa vama, pred licem Gospodnjim, te da počnemo da živimo i hodimo kako bismo stekli Carstvo nebesko.
 

88.
1) Radujem se što ste se sredili; to nije moje delo, nego dar Božiji; ja se radujem s obzirom da sam jedno sa vama: neka vas Gospod čuva i pomogne da napredujete; 2) mi smo rđavom i ništavnom pretpostavili bolje i dragocenije: nemojmo padati u nehajnost; 3) mučenički venci su pred nama: hrabrimo se; nosimo breme poslušanja i iscrpljivanja tela gledajući na počast gornjeg zvanja (2, 11)
1) Dobro je da se dobročinstva Božija ne skrivaju, nego da se razglašavaju u pogodno vreme kako bismo postajali još revnosniji na delu svome. Ja vidim jedno dobročinstvo na vama. Vi ste, naime, blagodaću Hristovom kroz česte pouke i napominjanja o našem delu, kao i kroz svakodnevna nagovaranja stupili na put duhovnog napretka sa dobrim nastrojenjem i bogoljubivom revnošću. I vi sami sobom svedočite da govorim istinu. Svedočim i ja jer sam dobio olakšanje u napornom bolovanju za vas. Posle mnogih briga ja sam stupio u bezmetežje vašeg poretka kao u tiho pristanište sa duševnom radošću. Zaista je istinita reč da svako karanje, dok traje, ne čini se daje radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani (Jev. 12, 11). I rečeno nije plod mog dejstvovanja, ni mog staranja i bolovanja, nego dar Božiji uz vaše staranje i otačku pomoć. I zašto se ja nepotrebni veselim i radujem, ulazeći u tuđi trud? Stoga što smo mi svecelo jedno: vi u meni i ja u vama. I posebna dela obojih računaju se obojima. Neka Gospod, koji je strašan u sili i silan u kreposti, od sada i ubuduće i meni daruje da budem revnostan i silan za dolično ispitivanje, traženje i objašnjenje svetih zapovesti, te da vas čuvam u neraskidivom potčinjavanju, u nelicemernom poslušanju i u nepromenjivoj veri, pokazujući vas sve više vrlinskima, sve revnosnijima i sve spremnijim da sa hrabrošću i usrdnošću [krenete] na svaki duhovni podvig, tj. na podnošenje skorbi i teskoba, gladi i žeđi, na podizanje svakog truda i na trpljenje svega teškog i žalosnog kako biste se javili nepobedivi i primili vence trpljenja u dan nagrada pravednog Sudije.
2) Zaista je dobra vaša trgovina. Jer, ostavivši truležno, vi ste dobili netruležno; lišivši se roditelja, stekli ste Gospoda za Oca; udaljivši se od braće, za sažitelje ste stekli svete. Vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo (1. Pt. 2, 9). Umesto otadžbine koja vas je rodila i vaspitala, vi ste za otadžbinu dobili gornji grad, kome je neimar i tvorac Bog (Jev. 11, 10). Umesto nestabilnog i razrušivog doma vi sada imate šatore prepodobnih i pravednih; umesto sujetne slave i prolazne časti – božanstveno i ravnoanđelsko dostojanstvo; umesto veštastvenog izobilja i časti – nasladu večnim dobrima; umesto potčinjavanja i odsecanja svojih želja – likovanje sa mučenicima; umesto ujedinjenja i stranstvovanja bez rodbine – najbliže srodstvo sa svima svetima. Zašto da ste mrzovoljni? Zašto da padate duhom i da se žalostite? Neka svako uzvikuje sa božanstvenim Davidom: Zašto si žalosna, dušo moja, i zašto me smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću se ispovedati Njemu (Ps. 41, 12). Pošto s Njim stradamo. . . u podvižništvu, s Njim ćemo i carovati (Rim. 8, 17; 2. Tim. 2, 12).
3) Venci mučeništva se i ovde stiču. Način opštežiteljnog života se sa pravom naziva poprištem borbe. Stoga je blažen poslušni, divan ispovednik (koji sve o sebi otkriva), prepodoban trpeljivi, bogoblažen verni i neizmenjivi u ispunjavanju zapovesti. Nemojmo se odvraćati i uklanjati od započetog, nemojmo se raslabljivati u ustanovljenom poretku, nemojmo dozvoliti da se vraćamo nazad ili da se zaustavljamo, nemojmo pokazati leđa neprijateljima svojim, o, savojnici, o, saputnici, o, saborci. Nemojmo štedeti telo. Vreme je kratko i život je za kratko vreme. Čak i da se produži sedamdeset ili osamdeset godina, život je ipak ništa u poređenju sa beskonačnim vekovima. Pošaljimo bakarušu i dobićemo hiljade zlatnika; pošaljimo momenat vremena i steći ćemo beskonačne vekove; podnesimo trud od jednog časa i dobićemo beskonačni pokoj; zaplačimo da bismo se večno radovali blaženim radovanjem; zaridajmo radi Hristove ljubavi da bismo likovali u beskonačnim veseljima. Gledajući na počasti gornjeg zvanja podvizavajte se dobrim podvigom sa radošću sve dok ne dostignete vreme svoje končine i iz ovog pređete u večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

89.
1) Mi smo, obrativši pažnju na priziv Božiji, sve ostavili; nemojte biti tužni, nego se podstičite nadom i sve podnosite: venci su pred vama; 2) nemojte činiti ništa neprilično i nemojte krasti, što se nigde ne uklapa i ne ostaje bez kazne; 3) mesopusno (je vreme): nemojte stomak činiti bogom, već se punite vrlinama (2, 12)
1) Šta prilično da kažem vama, čedima Božijim, koji se povinujete reči jevanđelskoj, koji ste ostavili svet i na sebe uzeli veliko, blaženo i poželjno delo poslušanja? Neka Bog koji teši smirene i vas uteši posetom Duha Svetog, neka učini da verno hodite putem zapovesti Njegovih, i neka vas učini naslednicima Carstva svog. Da, bratijo moja. Kako ste dobro delo učinili, kako ste doneli mudro rešenje kada ste, na poziv Božiji po primeru praoca Avraama, izašli iz zemlje svoje, od roda svoga, iz doma ovca svoga i došli na ovo mesto podvižništva, koje vam je ukazao i do koga vas je rukovodio sam Gospod. Vi ste pobedili plotsko mudrovanje i uzdigli se iznad njega. Vi radi Boga niste dozvolili da vas zadrži srodnička ljubav, ni da vas zaustavi uobičajeni život, ni da vas veže praotačko nasleđe, niti išta drugo da vam napravi prepreku. Stoga ste blaženi i preblaženi. Nemojte biti mrzovoljni, ni žalosni i nemojte padati duhom. Naprotiv, nadom na pripremljena dobra uzdižite se iznad sadašnjih skorbi i podvižničkih teskoba. Veseleći se i radujući se prohodite put svoj i u trpljenju hrabro i bodro živite dan za danom, nedelje za nedeljama, mesece za mesecima i godine za godinama. I šta će biti na kraju? Vi ćete biti ukrašeni netruležnim vencem slave kada Gospod prizove nebu i zemlju da bi sudio narodu svome.
2) Nemojte se predavati lenjosti, nemojte dremati, nemojte biti mlaki, nemojte se svađati, ni prepirati, ni zlosloviti, ni praznosloviti, ni ugađati stomaku, (i dodaću nešto što nije dostojno sluha i što se samo nekih tiče) ni krasti. Onaj ko počne da krade orahe doći će i do velikog i onaj ko privikne da otima olovke (tj. guščje perje) pružiće se i na odeću. Među nama se dešava krađa odeće, pojaseva, obuće i drugog. Da li je to dobro? Zar su to Hristove sluge? Zar su to tuđi svetu? Ne ištu li oni zemaljsko umesto nebeskog nasleđa? Zar se oni nazivaju svetima i blagoslovenima, primajući poklone poštovanja od ljudi? Zar je takvo vaše staranje, napredovanje i usavršavanje? Uostalom, ne radi se o opštem grehu. I ne čudite se što ja od pohvala prelazim na prekore: za jedne se proiznosi jedna, a za druge druga reč. I ukoliko je toga bilo, od sada molim, preklinjem, naređujem i opominjem da više ne bude. Ukoliko neko i posle sadašnjeg saveta učini nešto takvo biće tuđ Crkvi Hristovoj, naravno ako pokajanjem i ispovešću ne umilostivi Boga. Naravno, i onaj koji je ranije krao može da se izleči jedino ukoliko prizna i obnaruži svoj greh. Nekada je Ahan oteo i sakrio nekoliko stvari, što je dovelo do njegovog kamenovanja (Nav. 7, 21; 25). I onoga ko je zarobljen navedenom strašću i ne prizna, pobiće nevidljivo kamenje. Stoga neka ustane pali i neka oživi u Gospodu.
3) Evo i mesopusnog [vremena]. Nemojte obraćati misli svoje na svoje nekadašnje prepuštanje sujeti, niti se usličujte onima koji se hrane kao za dan zaklanja. Za onog ko je porobljen stomakom, trbuh predstavlja boga i slava je njegova u sramoti njegovoj (Fil. 3, 19). Uzmi nekog od takvih za primer i pogledaj kakav je po duši i po telu. Kaži mi zar je tako nešto poželjno. Zar je on dostojan podražavanja? Naravno, nije. Naprotiv, dostojan je svakog udaljavanja i prezira. Ti, pak, budi zadovoljan skromnim udovoljavanjem potrebe za hranom, ostajući bez mesa i vina. Nemoj se starati da telo napuniš, nego da dušu prepuniš plodovima Duha Svetoga, tj. mirom, ljubavlju, nadom, verom, molitvom, psalmopojanjem, stihoslovljem, smirenjem, bdenjem, ranim buđenjem, nezlobivošću, prostotom, čistim pomislima, skrušenošću, očišćujućim suzama. Eto vašeg stalnog stola.
 

90.
1) Na meni je dug da vas uvek podstičem na borbu, a na vama – da uvek budete duhovno naoružani i da se borite; 2) nije umesno da se žalimo na dugotrajnost borbe; on navodi primere boraca i savetuje hrabrost; 3) ne treba da se plašimo privida: neustrašivost i molitva su najbolja sredstva protiv njih (2, 13)
1) Ja po neophodnosti moram uvek da se obraćam sa rečju utehe i saveta vama koji se trudite do premora na delu Božijem, tj. na vašem blaženom i mnogonapornom poslušanju. Kad bi se vaš podvig i vaša borba sa napadima neprijatelja prekidala u bilo koje vreme, i moje tešenje i savetovanje bi se prekidalo. Međutim, oni nikada ne prestaju, te ni danju ni noću ne daju pokoja. Stoga po svoj pravednosti i na meni leži dug da srazmerno u vaše duše dodajem i utehu, i podsticaj, i nadu, i silu, i bodrost, i revnost za istrebljivanje nevidljivih pukova koji su se podigli protiv vas. Vojnik, kao što znate, uvek treba da dejstvuje kao vojnik, strogo se držeći svega što zahteva njegovo zvanje. Stoga i vi, istinski Hristovi vojnici, uvek treba da gledate da li je vaše oružje u redu, da li imate mač poslušanja, oklop vere, kacigu nade na spasenje, štit smirenja, luk molitve i sve drugo što je neophodno za naše duhovno vojnikovanje. I mnogo je lepše i divnije videti vojnika Hristovog koji ima sve navedeno, negoli telesnog vojnika u njegovom punom naoružanju. Stoga se, čeda moja, [postarajte] da se naoružate, ogradite, doterate, ratujete i pobeđujete đavola koji vas napada. I nemojte se čuditi ničemu što se dešava sa vama, tj. ni udarcima koje primate, ni strelama, ni pokliznućima, ni padovima. Jedino [se postarajte] da brzo ustanete.
2) Neki se bune, čude ili čak padaju i u očajanje stoga što ih tiraniše ili sramna pohota, ili neprijateljstvo, ili hula, ili zavist, ili izmenjivost ili nešto drugo slično. Ja se, pak, divim njima samima. Kaži mi, brate, zar očekuješ da ćeš vence dobiti bez truda i nevolja, bez borbe i pobeda. Međutim, neko govore: „Ja imam već toliko godina, toliko puta sam se spremao, ispovedao i pričešćivao, izobilovao suzama i uzdasima, bio koristan i bratiji i onima koji žive sa mnom u njihovoj nemoći“. Avaj, kakva mudrost. Kaži mi koliko se godina nalaziš u borbi. Tri, pet, deset. Blažena ama Sara se četrdeset godina hrabro borila sa demonom bluda i sve hrabro podnosila. Smem da pomenem i avu Pahomija, koji se obnažio u crkvi i jednog drugog koga je potkrepio ava Apolos. A i zašto bih navodio bezbrojne primere podviga i borbi iz kojih su iskreni borci izlazili kao pobednici bez ogorčenja, bez malodušnosti, bez gubitka hrabrosti, nadvladavši svoje nemoći i migom odozgo odbijajući neprijateljske napade. Mi malodušni, pak, delamo i govorimo malodušno, nemarno i neobučeno. Ja i napominjem da bismo se podigli iz malodušnosti i postali bodri i stameni, uzdajući se u Boga i pojući u sebi: Ako se postroji na me tabor (neprijatelja), neće se uplašiti srce moje; ako se podigne rat na me, ja ću se i tada nadati (Ps. 26, 3).
3) Nemojte se bojati zastrašivanja i strašilišta koja ponekad demon noću izaziva, pokazujući jedno ili drugo i preobražavajući se i menjajući izgled po želji. Ponekad on pušta zvuk, ili zove po imenu, ili poprima izgled lava. Ti ga, pak, smelo rani neustrašivošću i videćeš kako će se raspasti kao prah. Ukoliko ti se učini visok i ravan sa krovom i veliki, obrati se molitvi pa ćeš, kao i Antonije Veliki, videti kako će nestati. Neka on ide na tebe i napada, ili neka trese tvoje stanište i gmiže ka tebi. Ti se nemoj plašiti i sve će proći kao mašta. Slično se dešava onima koji se boje straha gde nema straha (Ps. 13, 5). Pazite i nemojte se plašiti onoga što uopšte nije strašno. Neka se pre vas plaši onaj koji navodi strah zbog sile vašeg uzdanja na Boga i molitve Njemu.
 

91.
1) Došlo je proleće: čuvajte se; savetujem da se uzdržavate od vina, da ne jedete do sitosti, da budete oprezni kad idete u grad i da svetske reči ne unosite u manastir; 2) usput on govori o onima koji idu u baštu i ištu povrća mimo pravila (2, 14)
1) Stojte čvrsto i nepokretno u uzdanju u Boga te ćete rastrgnuti mnogobrojne zamke đavolske i biti iznad strasti, gazeći slasti i pohotu tela, čuvajući devstvenost i štiteći duševnu i telesnu čistotu. Vidite, sada je prolećno vreme i uskoro će svaka oduševljena priroda biti pokrenuta ka rađanju. Saobražavajući se sa rečenim, mi treba da ograničavamo svoj san i hranu. Apostol govori: Dobroje ne jesti mesa i ne piti vina i ne činiti ono na šta se brat tvoj. . . sablažnjava (Rim. 14, 21). Stoga i ja, bratijo moja, zdrava (a ne bolesna) savetujem (i ne uzakonjujem) da radi vaših časnih duša ne pijete vino, naročito mladi, budući da se od njega razgorevaju strasti. Mi i bez njega u sebi imamo pokrete slasti koji su svojstveni našoj prirodi. Zbog čega bismo još u sebe unosili i pobuđivanje od vina? Okusite i vidite kako je dobro uzdržanje od vina. Onaj ko se uzdržava od njega videće da ga ne nose pomisli, da se ne raspaljuje dušom, već da je svagda trezvouman u ljubavi prema Bogu i revnosan na sve dobro i na ono što potpomaže spasenje. Onaj ko se uzdržava od vina u sebi nosi Duha Svetoga. Onaj ko pije vodu oblači se u odeću umilenja. Ja vam, čeda, isto savetujem i u odnosu na hranu. Izbegavajte beslovesno prejedanje i svagdašnje nasićavanje, od kojih se pojavljuju semena bluda i sodomije. Pri svim drugim opreznostima, vi upotrebljavajte hranu i piće [u meri] koja će vam [omogućiti daj vladate nad slastima, a ne da budete pod njihovom vladavinom, te da ste gospodari tela, a ne da ste pod njegovom vlašću. Najbolji poredak u odnosu između duše i tela se uspostavlja kada niže ne vrši nasilje nad višim. U odnosu na izlazak iz obitelji čvrsto se držite pravila, tj. nemojte u nju unositi svetske razgovore koji bi mogli smutiti bratiju.
2) Ja saznajem da neki od vas svraćaju u baštu i od baštovana traže povrće. I pošto im po pravilu ne daje, oni se svađaju sa njim. To je satansko delo i ne treba da se dešava. Oni će biti podvrgnuti epitimiji. Zar ono što se predlaže nije dovoljno? Kako ćeš ti pobediti strasnost kada te pobeđuje povrće? Bićeš lakši od pera, smireni brate moj, ukoliko se uzdržanjem ne ukrepiš u pomislima. Od neuzdržljivih su postajali uzdržljivi, i od strasnih bestrasni. I sa nama će biti slično ukoliko se ne olenjimo da se strogo držimo u svemu. Neka vas Gospod ukrepi i utvrdi.
 

92.
1) Naša prva vrlina jeste odsecanje svoje volje; 2) vreme teče i eto smrti, pa i sud na kome će biti odobreni samo dobri; budimo dobri, izbegavajući sve rđavo; 3) nerazumno je roptanje što se deca vaspitavaju u manastiru (2, 15)
1) U Carstvo nebesko vode mnogi putevi i samo jedan put. Put je jedan stoga što je jedna vrlina, premda se ostvaruje i do dela dovodi kroz razna dobra dela. Prihvatimo nju jedinu i svemoćnu, te jedan neka hodi putem bogopodražavajućeg poslušanja, drugi putem Hristonosnog smirenja, koji je najravniji i najkraći, a obojica neka vole odsecanje svoje volje kao neporočnu žrtvu. Ja ću sa prorokom zapitati: Koji je čovek koji želi života, koji ljubi da vidi dane dobre (Ps. 33, 12), i odgovoriti: onaj ko istinski odseca svoju volju. On će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49) pada, već će dušu svoju izbaviti iz ruke adove. On je sin svetlosti i njegova duša je očišćena od svake strasnosti. Jer, on sa korenom istrže svaku strast. Otkuda su kod nas ogorčenja, neprijatnosti, sukobi, sporovi, zavisti? Od nastojanja da činimo po svome i da zastupamo svoja rešenja i prohteve. Da, zaista je tako. Jedini, dakle, način da se izbavimo od zamki đavoljih jeste da odsecamo svoju volju.
2) Prolazi dan za danom i odlazi. Naš život žuri kao potok i približava se smrti. Vi ste blaženi što ništavnim i privremenim stičete večno i nebesko. I doći će dan kada će Gospod zasesti na prestolu slave svoje sa svetim anđelima oko sebe i pozvati nas i uvesti u naselja pravednih. Kakve, međutim? Poslušne, pokorne, pobožne, vrlinske, čiste srcem, skrušene, plačljive, trudoljubive, oceljubive, bratoljubive, ljubitelje bezmetežja i molitve i sve druge koji usrdno prohode božanstveno delanje. Među vama ima i onih koji su ukrašeni ne samo jednom, već mnogim vrlinama, koji su lepši od svih sinova ljudskih, sijajući mnogim blagodatnim darovima Duha. Nemojmo dozvoliti da se približimo ružnim i kvarnim grehovnim sramotama. Naprotiv, bežimo od pogubne drskosti, od zlog međusobnog posmatranja, od razuzdanih osmehivanja, od satanskog roptanja, od zlobnog ogorčavanja, sva primajući sa dobrim srcem – i hranu, i piće, i odeću i poslušanje, ma kakvi bili. Eto vašeg dobrog podviga, eto svedočanstva vaše dobre savesti, eto vašeg vojnikovanja u duhovnom napredovanju, eto, najzad, vašeg uvenčavanja.
3) Ja čujem da neki nerazumni [monasi], videći decu koja se vaspitavaju kod vas, govore: „Eto zbog čega ćemo poginuti. Eto od čega se raspadaju manastiri“. Kakvo bezumlje! Ono osuđuje i samog Gospoda koji govori: Pustite decu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije (Mk. 10, 14). Zar Hristos nije bio mladenac? Zar nije bio dete? Zar nije bio dečak od dvanaest godina (Lk. 2, 42)? Zar nije bio zreo čovek oko trideset godina kad poče (Lk. 3, 23) da čini čuda? Zašto je on beslovesan i zbog čega se ne žali pre na samog sebe, s obzirom da je njegova pogibao u njemu samom? On je mudriji i razumniji od igumana, ide desnijim putem od desnog i prepire se [tvrdeći] da voli Boga više od svoje koristi, u stvari lutajući izvan opredeljenih pravila. Ja ću, međutim, dodati da ova reč treba da prođe kao nalet vetra ukoliko nema nikoga ko bi govorio na sličan način i ja nikoga neću izobličavati. Ukoliko, pak, postoji takav, neka se ispravi kako ne bi upao u zamku đavolju. Šta je rekao onaj sveti starac? „Ja ću primiti i ono što mi naredi dete kao da mi naređuje Sin Gospoda moga“. Ili vi možda ne razumete ono što čitate.
 

93.
1) U svemu se dobro podvizavajte; veliki je trud, ali je nagrada veća; sve više napredujte; 2) vi imate mnogo iskušenja, ali nemojte biti malodušni: Gospod je blizu; imajte na sećanju budući pokoj i nikada nemojte gubiti hrabrost (2, 16)
1) Gospod govori: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). I vi podnosite napor i vrućinu podvižničkog života bez malodušnosti i u zakonu Njegovom poučavajte se dan i noć kako biste bili kao drvo zasađeno kraj izvora voda (Ps. 1, 23). Kod nas postoje mnogi napori, ali je darova Božijih još više. Mi prolivamo mnogo znoja, ali je ono što stičemo večno. Ja znam da se podvizavate, da se na svaki način prinuđavate, da živite mučenički, da se probijate kopljem i raspinjete odsecanjem svoje volje. Ipak, radujte se stoga što vam se priprema Carstvo nebesko, blažena besmrtnost, usinovljenje, sanasleđe sa Hristom, blagobiće, blaženstvo, radovanje, pokoj bez kraja. Ko može da je mrzovoljan s obzirom da predstoje tolika dobra? I ko se može zaustaviti pred bilo kakvim trudom i podvigom sve dok ga smrt ne prenese ka očekivanome? Znajući da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18), vi ste poneli vrelinu pohote, težinu mrzovolje, muku od napora, glad uzdržanja i u svemu drugom teskobu i oskudicu. Stoga i možete da kažete sa apostolom: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje (Rim. 8, 36). Napredujući i ushodeći na visinu vrlina vi se nemojte plašiti demonskih maštanja i podizanja pohote. Ipak, ova reč nije neophodna samo radi lenjivih, kolebivih i podeljenih, već i radi vas kako biste se utvrdili i naoštrili u dovršavanju toka svoje pobožnosti. Dođite svi i dodajmo strah na strah, budući jedni prema drugima tihi, ljubazni, pokorni, srdačni i izvegavajući zavist, pristrašće, gordost, taštinu, smutnju i roptanje. Neka osnova vašeg dobrog života bude trpljenje.
2) Ja ne poričem da vi svakodnevno imate mnoge skorbi. Međutim, zar one nisu radi vašeg spasenja i radi nasleđa večnih dobara? Radi njih su trud i umor, usrđe i hođenje, znoj i glad, teskoba i stenjanje, pometnja pomisli i talasi iskušenja koje navode nevidljivi neprijatelji na moru ovoga života. Stoga ne treba da smo malodušni ili da se plašimo, ili da padamo u beznađe. Hristos je sa nama. On će pružiti ruku i reći moru: Ćuti, prestani (Mk. 4, 39), te će nastati velika tišina. I mi se napregnimo da hodimo, da požurimo, da se krećemo napred. I ja sam uveren da ćemo dobro završiti plovidbu, da ćemo se spasti od beda i uspešno dostići pristanište Carstva nebeskog, u kome je odbegao svaki bol, tuga i uzdisanje (Š. 35, 10). I ima li šta blaženije od dela i truda iz koga će zasijati svetlost, život, radost, mir, uteha i besmrtni pokoj? Onaj ko sa takvom verom i takvom nadom hodi putem vrlina nikada ne iznemogava, ne zaustavlja se i ne okreće nazad ni zbog ponete težine i skorbi, ni zbog predstojećih [napora], čak ni zbog smrti, probadanja rebara ili prolivanja krvi. Stoga su se mučenici predavali na mučenja i trpeli sve vidove zlostavljanja. Stoga su i prepodobni iskali prepodobnost i prihvatali svaki podvižnički trud. Stoga i ja vas prizivam i ubeđujem da stupimo na podvig kako bismo se i ovenčali zbog blaženog potčinjavanja i mučeničkog poslušanja. Da, molim vas, nemojmo dopustiti da se lišimo neizrecivih i nezamislivih dobara. Nemojmo [dopustiti] da se ne nazovemo sinovima i naslednicima Carstva nebeskog, ili da se lišimo radosti Hristove ložnice i stajanja sa desne strane, na kojoj svi sveti u besmrtnom veselju likuju i naslađuju se neopisivim božanstvenim dobrima.
 

94.
1) Vi znate zašto smo došli u obitelj: nemojte dopuštati ništa što je suprotno; vi tako i činite; nemojte dozvoliti da uzalud propadnu vaši napori; 2) ja se staram o vama i ukazujem vam na bolje; zbog čega vi samovoljno sebi izmišljate podvige, tj. verige i pustinju; to nije dobro; naše opštežiće je najpogodnije za podvižništvo; 3) onaj ko hoće da bude viši od drugih neka se postara da sve prevaziđe u podvižničkim vrlinama (i telesnim i duševnim), u kojima je najlakše napredovati u opštežiću; 4) on nabraja vrline u kojima [monasi] napreduju i priziva revnitelje da ih podražavaju (2, 17)
1) Zbog čega smo mi došli ovde izašavši iz sveta, otuđivši se od roditelja, srodnika i prijatelja po telu, gradova, rodbine, sela i domova? Zar ne da bismo spasli duše? Zar ne da bismo se udostojili otpuštenja grehova koje smo ranije učinili? Zar ne da bismo ugodili Bogu? Zar ne da bismo stekli večna dobra? Zar ne da bismo poživeli anđelski, revnujući sa besplotnim umovima i svetim i triblaženim ocima našim? I kako ćemo posle svega činiti suprotno? Zar ćemo se smejati umesto da plačemo, ili se veseliti umesto da se skrušavamo, ili se predavati nečastivosti umesto pobožnosti, ili sujeti umesto molitvi, ili lutanju umesto pokoju, ili trčanju umesto bezmetežju, ili prljanju umesto čišćenju, ili drskosti umesto tihosti, ili neuzdržanju umesto postu, ili osuđivanju umesto psalmopojanju, ili samovolji umesto poslušanju, ili nadmenosti umesto smirenju? Naš suparnik obično na sličan način navodi one koji zaboravljaju svoj zavet na dela koja su mu suprotna. Međutim, vi dobro znate zbog čega ste se sabrali ovde i revnujete oko dostizanja svojih ciljeva. Vi se čistite od greha i osvećujete. Molim vas, čeda, i preklinjem da ne dopustite da se vaš trud pokaže uzaludan. Kako i koliko ste postili? Koliko ste bili usrdni za bdenje? Koliko ste podneli uvreda, žalosti i lišavanja? I uopšte, koliko ste već učinili uređujući svoj život? Nemojte dozvoliti da se ohladite ili da neka trenutna naslada pogubi mnogoplodna i mnogoželjena dela vaša. Naprotiv, na ranije napore dodajte nove kako biste dobro završili tok svog kratkog života i sa dobrom nadom stupili u tiho pristanište beskonačnog života.
2) Gospod zna kako se staram oko uspokojenja svakog od vas i kako dušu svoju raspolažem prema vašem stanju, tj. sa žalosnima se žalostim, sa onima koji iznemogavaju iznemogavam kao nemoćan dušom, sa malodušnima sam malodušan, sa napadanima se borim, sa nesretnima sam nesretan i sa iskušavanima se razgorevam. Zbog čega mi onda smetate i ne saobražavate se sa onim što vam naređuju, već se protivite i navodite svoje želje, ili bolje – svoje štetne pohote i gordeljivu volju nasuprot zakonu poslušanja i opštežiteljnom ustrojstvu života? Zašto iz samovolje pronalazite nova pravila i dokazujete da su sveta i božanstvena, premda su nečastiva i bezakona? Jedni se iz svojevlašća, ili pre – po naređenju đavola tajno i bez mog znanja pokrivaju verigama i druge navode na slično. Njima u grehu pomaže đavo. Drugi pohvaljuju pustinjački život, pokoravajući se đavolu koji hoće da ih učini pustima. Drugi, opet, po nagovoru dušegubnog neprijatelja našeg izmišljaju i predlažu nešto što ne želim ni da pomenem. Zašto tako čine, ne obraćajući pažnju na svoj pravi, svrsishodni, bogougodni i spasonosni život? Zar je neko od prepodobnih tako činio? Ako je i činio, rešenje je donosio usled nekog ukazanja odozgo ili po blagoslovu svog duhovnog oca. Ne očistivši se, pak, od ranijih grehova, ili i očistivši se, ali ne umirivši se još unutra i ne okusivši sladost razlikovanja stvari, te budući slepi nesavesnošću i samovoljom, vi se pružate na rečeno kao kugla po strmini, budući gurnuti prelešću zmije. Ne treba tako, čeda moja. Verujte da je za vas najmudrije, najsvetije i najblagotvornije da prebivate u zvanju u kome vas je prizvao Gospod, tj. u opštežiću pod rukovodstvom oca, u opštenju sa bratijom, u bogospasavanom duhovnom toru. Onoga ko izlazi iz njega lovi zver, a onaj ko ostaje u njemu poprima njegova svojstva, tj. jednodušnost, jednomislije, saborilaštvo, satrudništvo, sastradavanje, saproslavljanje Boga. I vi ne treba da izmišljate ništa što bi vas odvojilo od drugih.
3) Onaj ko želi druge da prevaziđe u vrlini, neka se u mislima spušta ispod svih, neka nikome ne protivreči, neka se u njegovim ustima ne nađe laž ili roptanje, neka bude spor na gnev, brz na poslušanje i još brži da kaže „oprosti“ pri susretu upornosti u reči, neka bude svetlo radostan u licu usled unutrašnjeg dobrog nastrojenja i molitvenog obraćanja Bogu, neka su mu oči oborene dole, a um ustremljen ka Bogu, neka se uvek uzdržava od smeha i neka se ne prostire preko prostog osmeha, neka bude uzdržan i u reči, ne dopuštajući ni jedno pokvareno slovo i ni jedno koje ne služi na nazidavanje, neka je zadovoljan onim što se predlaže na opštoj trpezi, ne jedući čak do sitosti, neka je zadovoljan određenim vremenom za san, trezvoumno i bodro stojeći na službi i starajući se da ni jedan stih ne propusti bez pažnje, neka svakog dana iznova započinje i čak ni do večeri da ne udaljuje kraj svog života, već da je uvek spreman za ishod duše iz tela, neka reke suza toči svakodnevno, a naročito uveče neka orošuje obraze svoje sa uzdisanjem pri pomisli na dela koja je učinio u nemarnosti i na odvajanje duše od tela u času smrti, na [čas] kad će je uzeti i povesti anđeli, na prolaženje demonskih mitarstava, na odgovaranje za sve što je učinio u životu rečju, delom i pomišlju, na mesto koje će potom kukavkoj duši biti određeno, tj. desno, u nedrima Avraama u pokoju i blaženstvu u ložnici Hristovoj, ili sa kozama sa kojima će čuti: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25, 41). Eto kako svaki od vas bez lenjosti treba da revnuje da prevaziđe druge. A u rečenome najbolje možete uspeti u opštežiću koje je, po svetom Vasiliju Velikom, radionica svih vrlina.
4) Hoću da vam objavim vrline nekih od vas, ne nazivajući ih po imenu kako bih pobudio sarevnost kod onih koji ne žive kao što treba. Među vama postoje oni koji u poneke dane iz iskrene vere i plamene ljubavi prema Bogu uopšte ne spavaju; ima i delatelja plača kod kojih ni jedan dan ne prolazi bez vrelih suza; ima i onih koji ne pristupaju Svetom Pričešću pre nego što se orose obilnom vodom suza; ima i ljubitelja čistote koji uopšte ne gledaju na lica da se ne bi povredili; ima i onih koji potrebu za snom ispunjavaju sedeći; ima i onih koji van trpeze ništa ne piju i ne jedu; ima i onih koji mi se nikada nisu obratili sa iskanjem odeće, ili obuće, ili nečeg sličnog, već samo da bih im odredio meru posta, bdenja ili nekog drugog premaranja na spasenje. Eto pravih srcem, eto onih koji zaista ištu gornje, eto onih koji se sa revnošću staraju o svom spasenju i koji ne samo da nastoje da ne čine štetu bližnjem, nego i da im na svaki način koriste, samim svojim delima napominjući o ispravnom i pobuđujući lenjive na marljivost, a pale na ustajanje. Onaj ko želi, neka podražava takve. A ako nema takve želje, budite zadovoljni opšte ustanovljenim dobrim delima. Jer, umerenost je spasonosna i oni koji je se drže sa dobrom savešću nesumnjivo će dobiti vence od milosrdnog i štedrog Boga.
 

95.
1) Mi smo vojska Hristova; vidite da li je naše oružje spremno, jer neprijatelj ne spava; borite se; 2) neka svako nosi svoje poslušanje; naš život je tren, ali njime možemo steći večno blaženstvo; trudite se i nemojte se lenjiti (2, 18)
1) Mi smo vojska Hristova i od svega sveta izabrani danak Gospodu, koji je posvećen Bogu na prinos. Naša borba nije sa krvnim i telesnim neprijateljima, već sa poglavarstvima, i vlastima, i gospodarima tame ovoga veka, protiv duhova zlobe (Ef. 6, 12). Stoga je neophodno da se sabiramo, da se savetujemo, da rasuđujemo neprestano, a ne samo jednom, ili dvaput, ili triput godišnje. Jer, i borba sa neprijateljima je neprestana i bez prekida se podvrgavamo iskušenjima. Vojnici Hristovi vidite da li su duše vaše opkopane rovovima, da li imate oklop vere, da li imate štit smirenja, držite li spremnim koplje poslušanja, da li vas pokriva kaciga nade na spasenje, da li se u rukama vašim nalazi mač hrabrosti, i pre svega, da li je pokorno časno telo vaše i pokretno, da li je obučeno i obuzdano kako ne bi zagrizlo uzde i zbacilo jahača, tj. um pred licem neprijatelja. Vi sve navedeno imate, odgovoriću ja sa vas. Ipak, sve više ga stičite stoga što je mnogo onih koji napadaju s visine (Ps. 55, 3), što su raspaljene strele lukavog koji ni jednog trenutka ne staje, ne jede, ne pije, ne spava, već se danonoćno bori, kao što je negde rekao jedan od svetih otaca. Njegov beživotni život i pogubno dejstvo se i sastoji u obaranju siromaha i ubogoga, u zaklanju pravih srcem (Ps. 36, 14). Međutim, mač njegov da uđe u srce njegovo, i lukovi njegovi da se polome (Ps. 36, 15). Kako? Ukoliko ga budemo odbijali navedenim oružjem. Sam svegubitelj je priznao da ga satire smirenoumlje, da ga ubija poslušanje, da ga tera u bekstvo molitva, da ga iscrpljuje post, da ga obara bratoljublje i vršenje svih ostalih vrlina.
2) Ja, zarobljenik grehova, molim vas da hodimo dostojno zvanja na koje smo prizvani. Držite se trpljenja i neka svaki podigne trud u delima ruku svojih, u obrađivanju polja, u okopavanju vinograda, u pripremanju odeće, u pisanju knjiga, u stolarnici, u pekari i u svakoj drugoj radionici i poslušanju. Za sve rečeno vam se na nebesima priprema velika nagrada. Naš život brzo protiče i leti kao ptica. Pa ipak, mi bratijo možemo da načinimo dobru trgovinu. U jednom vremenskom trenutku mi možemo da postanemo naslednici blaženstva svih vekova. Jer, čitav tok našeg života zaista je jedan trenutak u poređenju sa beskonačnom večnošću. I blaženi su oni koji su se umudrili u jedinom na potrebu, triblaženi su oni koji su omrzeli svet, i sveblaženi su oni koji su radi Gospoda ostavili roditelje, srodnike, prijatelje, braću i sve što je u svetu. I vi ćete biti proslavljeni s obzirom da se isto učinili. Jer, Gospod je rekao: Proslaviću onoga koji me proslavlja i poniziću onoga koji me beščasti. Vi zaista proslavljate Gospoda u udovima svojim. Vi ste osvećeni udovi Hristovi, sebe prinosite na žrtvu i neprestano donosite plodove kroz svoje poslušanje. Neka niko ne prekida svoje dobro tečenje, neka se niko ne predaje mrzovolji, neka se niko ne razlenji, neka niko ne drema i neka se ne predaje se snu. Svi budite saputnici vezani savezom ljubavi, svi jednovoljni, svi jednog srca. Budite dobri trkači po Bogu, brzopokretni i uvekpokretni.
 

96.
1) Sećajmo se kakvi smo bili ranije, kakvi smo prizvani i kakvi smo sada, te blagodarimo Bogu i rečju i još više ispravnošću života; 2) izašavši iz Egipta sveta, trpeljivo prohodimo pustinju ovog života pod Božijom zaštitom i rukovođenjem, čekajući da uđemo u Obećanu zemlju (2, 19)
1) Imajući u sebi kao svetilnik koji gori osećanje prema Gospodu i želju za večnim dobrima, mi neprestano treba da dolivamo ulje kako se svetilnik ne bi ugasio i ostavio nas u tami i kako ne bismo, lutajući u tami, upali u pogubni rov strasti. Šta predstavlja jelej? Sećanje, razmišljanje i rasuđivanje o onome što je bilo, što jeste i što će biti. Setimo se dana naše mladosti dok smo hodili u neznanju kao po tami, ili se zamajavali sujetnim delima kao u talasima morskim, ili se pogružavali u telesna zadovoljstva kao u vodeni bezdan. Potom se setimo kako nas je prizvao blagi Bog, kako je pružio ruku i istrgao nas, kako nam je pokazao miran put, navevši nas da priđemo ovom svetlom i svetom načinu života. Setimo se i ono što je između, tj. koliko je naših srodnika, poznanika, prijatelja i drugova ostalo u istom gorkom položaju, dok smo jedino mi izbavljeni kao od egipatskog ropstva i uzvedeni na visoku goru ovog života, odakle vidimo kako se ljudi okreću kao u najdubljem rovu, kako se uzaludno metu, kako se sudaraju, kako jedni druge sapliću, kako u znoju lica traže nešto navodno veliko, tj. nepostojana zemaljska dobra koja brzo prolaze i koja su truležna, i što je još žalosnije kao nagradu imajući da upadnu u ad i večne muke. Koliko samo veliku blagodarnost mi treba da osećamo i prinosimo Dobročinitelju našem Bogu? Neprestano uznosimo Bogu blagodarne hvale, gromkije od Izrailja pojući i pevajući: Pevajmo Gospodu jer se slavno proslavi, konja i konjanika vrže u more (Izl. 15, 1). Međutim, blagodarenje će biti nepotpuno ukoliko na odgovarajući način ne iskoristimo dobročinstvo, tj. ukoliko se strogo ne držimo na udaljenosti od sveta, ukoliko se ne otuđimo od svojih, ukoliko ne nipodaštavamo zemaljska dobra i ukoliko nismo u blaženoj pokornosti ustavima našeg života.
2) Oslobodivši se od sveta, od prelesti i pohota njegovih, mi treba dobro da prohodimo pustinju ovog života, tj. da budemo pokorni, poslušni, trpeljivi, velikodušni, ljubitelji čistote i zapovesti Gospodnjih, da nikako ne ropćemo kao onaj drevni narod, da nismo tvrdoglavi, teloljubivi, slastoljubivi, drski, da se ne prepiremo, da ne ustajemo protiv samog Zakonodavca pri sećanju na egipatske kotlove od kojih smo se blagodaću Božijom odrekli i udaljili. Molim vas da ne bude toga. Naprotiv, kao narod sveti, budimo poslušni, rado trpimo da idemo ma gde nas pošalje mig odozgo, uvek hodimo po volji Božijoj i blagodušno podnosimo teškoće puta, tj. nedostatak hrane, oskudicu pića i svega neophodnog. Ukoliko budemo blagopokorni, anđeo Božiji će ići pred nama i Gospod će za nas savladati strasti kao tuđe narode, te ćemo ući u zemlju u kojoj teče sveti med i mleko, u zemlju krotkih i pravednih (a ne u zemlju Amoreja, Hananeja, Farezeja i Eveja) i naslediti sva obećana dobra, sacarujući sa Vladikom Hristom. Vidite, bratijo, predstojeće nagrade, poznajte i utehe koje su vam pripremljene, kao uostalom i suprotne kazne i muke koje očekuju one koji nemarno žive. Hodimo putem koji nam predstoji sa svom radošću, sa svim staranjem i nepokolebivim trpljenjem revnosno ispunjavajući poslušanje kao svešteno delo, kao što su nekada sinovi Kata i Merarija (Broj. 4, 15) uzdizali sveštene sasude. Neka niko ne bude neposlušan, roptač, drzak, lažljivac, smehotvorac, zavidljiv, klevetnik, nemaran, lenjiv. Neka niko ni u čemu ne posramljuje naš sveti život, već neka se svi usrdno staraju da čine ono što je ugodno Bogu kako bismo dobro završili naš dobri podvig i najzad primili venac pravde u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

97.
Vi ćete nesumnjivo naslediti večno blaženstvo zbog vašeg odricanja od sveta, mučeničkog poslušanja i borbe sa strastima i nevidljivim neprijateljima: istrajte (2, 20)
Neka bismo mi posle smrti uzleteli u nebeske i prenebeske oblasti, odakle je odbegao svaki bol, tuga i uzdisanje (Is. 35, 10). I ja nedostojni očekujem da vi odete tamo i da se nađete [na mestu] gde je stanište svih koji se vesele, gde su horovi radosnih i glas onih koji praznuju, te da dobijete ono što je obećano svima svetima koji su od vajkada Hristu ugodili, s obzirom da ste dobro hodili, da ste imali pohvalan život, da ste odsecali svoje prohteve, da ste istrajavali u svakodnevnoj borbi i trpeli mučeničko poslušanje u kome zaista ispovedate Gospoda i odričete se iskonski zlog đavola, dajući i primajući udarce koji vam se neprestano nanose i misleno i čulno od telesne pohote, od demonskih napada, od sudaranja sa bratijom, od prekora i prigovora od strane ekonoma, načelnika radionica i raspoređivača ostalih poslušanja, nikada i ni u čemu ne narušavajući svoje zavete pred Gospodom, već smelo i hrabro idući putem spasenja uz posramljenje i odbijanje demonskih vojski koje izlaze na vas. Eto vašeg podviga. Vi sa apostolom možete uzviknuti: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje (Rim. 8, 35-36). Vi ste blaženi i triblaženi. Ipak, nemojte zaboravljati da do kraja vršite podvig nepromenjivo pred licem Gospodnjim. Vama svakodnevno predstoji borba, i svakodnevno dobijate vence.
 

98.
1) Mi smo siromašni, ali nas Bog hrani; mi smo mu blagodarni; ipak, ni mi ne treba da ležimo; neka svako radi po svom poslušanju: tada će i Bog umnožiti našu malenkost; 2) kod nas je sve opšte; trud jednog prelazi na sve i obratno; i sve od Boga očekuje nagrada po trudu i usrđu; oni koji rade napolju i telesno neće dobiti manje od onih koji rade unutra i duhovno; bolesni će biti nagrađeni za blagodušno izbegavanje roptanja (2, 21)
1) Prvi predmet mojih staranja i molitava jeste da ostanete čisti, usrdni i nepokolebivi delatelji u svom svetom i vrlinskom životu, te da se niko ne oklizne zbog napada neprijateljskih, već da svi prebivaju trezvoumni i bodri u delanju časnih i poštovanih dela blaženog poslušanja. Jer, kad je rečeno u doličnom redu, za sve ostalo se ne brinem, iako se obično žalostim imajući u vidu teskobu telesnog života koji vodimo. Uostalom, tu teskobu ja smatram širinom, siromaštvo bogatstvom, oskudicu izobiljem, rukovođen nadom koja daje uverenost da Gospod neće umoriti gladom duše pravednih i da neće ostaviti prepodobne svoje (u koje i vi spadate blagodaću Hristovom). Jer, On ih čuva gornjim promislom, poji, pokriva i zagreva i duševno i telesno. I zar bi se toliko mnoštvo (koje se većim delom sastoji od siromašnih i onih koji nemaju nikakvu ljudsku pomoć) moglo ishraniti kako priliči i imati sve neophodno kad prst Božiji ne bi pomogao? Podignite oči vaše i pogledajte koliko nas je ušlo u carski grad i koliko je među nama nemoćnih, bolesnih, staraca, dečaka i dece. Pa ipak, Gospod sve podmiruje u potrebama. Zar rečeno nije divno? Zar nije dostojno ublažavanja? Da, bratijo moja i čeda. Ipak, mi ne treba da ležimo na boku, već i da sa svoje strane prinosimo trud i znoj radi zadovoljavanja potreba bratstva. Jer, Bog se preklanja na milost kada vidi da Njegove zapovesti ispunjava svo bratstvo zajedno: tada On iz nevidljivih istočnika šalje sve neophodno. Stoga molim i napominjem da svako na delu na kome je postavljen usrdno i marljivo radi i donese mnogi plod i duhovno i čulno. Jer, jedno se poznaje iz drugoga: marljivi na telesnom je usrdan i na duhovnom, kao što je besplodan u duhovnom nemaran i u spoljašnjem.
2) Kod nas je sve zajedničko: ne samo telesno i čulno, nego i duhovno i misleno. Vrline i dobročinstva jednih postaju opšti za sve, kao uostalom i napori, što se može videti na primeru tela po ukazanju svetog apostola Pavla: Telo je jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo. . . I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kor. 12, 12; 26). U telu se od glave do nogu, sdesna i sleva u svakom udu oseća pobuđujuća potreba i njeno zadovoljavanje. Sličan je i odnos razuma prema duši. Moj i vaš otac je prvi ud, ja drugi, a potom po redu svi do poslednjeg. I svi zajedno ćemo u dan nagrađivanja imati ili pohvalu ili prekor. Znajući rečeno, čeda moja, svi tecimo, svi se podvizavajmo, neka svako u opšte delo unosi svoj deo truda, neka niko ne bude nemarniji u odnosu na druge i u služenju i meri snage koja mu pripada. Naravno, vi znate da Bog u onaj dan neće odrediti meru koju mi sada određujemo. Jer, drugo je sud Božiji, a drugo čovečiji. Može biti da će On tristotog postaviti kao trećeg ili četvrtog, desetog odvesti u sredinu, a poslednjeg postaviti na prvo mesto, svakako prema njegovom staranju i vrlini. I premda je strašno, može se desiti da nekog potpuno isključi iz našeg sastava i pošalje u ad, naime onoga koji je i ovde bio drugog duha, drugog mudrovanja i nastrojenja. Ipak, ja se usuđujem da vas uveravam da se niko od onih koji se trude ne trudi uzalud: ni onaj ko ore, ni onaj ko kopa, ni onaj ko kuva, ni onaj ko peče hleb, ni onaj ko skladišti [stvari], ni ostali. I niko od njih neće biti manje nagrađen od onih koji se u usamljenosti upražnjavaju u psalmopojanju i stihoslovlju, ni od onih koji sede u kelijama za svojim delom, naravno ukoliko sa usrđem služe Gospoda radi. Svakome će se odmeriti u skladu sa merom koju on odmerava trudeći se i starajući u odnosu na bratstvo. Znajući rečeno, oni koji služe unutra ne treba da ponižavaju one koji se trude napolje. I oni koji se trude napolje ne treba da su mrzovoljni stoga što su navodno omalovaženi. Neka svakome mera bude trud i usrđe. Neko će pitati: „A koja je mera bolesnih“, s obzirom da ne mogu da rade. Njegova mera je blagodarnost, trpljenje i izbegavanje roptanja.
 

99.
1) Pouke nisu nekorisne: one bude one koji spavaju, a bodre ukrepljuju i rukovode; na taj način svi mi se po malo krećemo napred; 2) mi ispovedamo milost Božiju što se rđavo među nama umanjuje, a dobro ukrepljuje; ima onih koji padaju, ali oni i ustaju i ispravljaju se; čuvajte svoje dobro nastrojenje i revnost (2, 22)
1) Neko će reći da nema koristi od pouka stoga što se ne ispunjava ono što se u njima govori. Često slušajući, naime, da ne treba da se smejemo, mi se ipak ne ispravljamo; često poučavani da ne treba da praznoslovimo mi sve više praznoslovimo; često savetovani da ne zavidimo bližnjemu, nas sve više savlađuje ta strast; često opominjani da ne treba nepažljivo i sanjivo da stojimo na dnevnim i noćnim psalmopojanjima i molitvama mi ipak lutamo mislima i dremamo. Jednom rečju, mi se gotovo ni u čemu ne ispravljamo. Ipak, oni koji tako govore nisu u pravu. Najpre, ne može biti da se niko ni u čemu ne ispravlja, kao što je nemoguće i da se svi u svemu odjednom isprave. Naprotiv, danas jedan, a sutra drugi započinje i nastavlja svoj trud nad sobom. Zatim, pri penjanju merdevinama ne može se odjednom sa prve pregrade koraknuti na poslednju, već se postepenim uspinjanjem penjemo na vrh. I u delu vrlina se postepeno napreduje i dostiže vrh. U oba smisla poučno napominjanje je veoma korisno, pobuđujući i podstičući revnost na uspeh i navodeći načine i postupke koji vode ka njemu, čime se časnim dušama pomaže da postepeno ushode iz sile u silu i sa zemlje na nebesa. I još se nešto može reći. Obuzdavanje strasti se ne vidi i pored čestog govora i slušanja o onome što smo dužni i šta treba da ispravimo. Šta bi tek bilo i do kakve bi se rđavosti došlo kad bi carovalo ćutanje i kad se ne bi ukazivale i objašnjavale dužnosti? Mene su oci naučili da su reči put ka delima: dobre ka dobrima i rđave ka rđavim. I ja dobro znam da je zaista tako. Govor o boljem načinu života uvek podstiče na bolje. Ja vam svedočim, čeda moja, da se od čitanja Bogonadahnutih Pisama i unekoliko od slušanja mojih smirenih pouka vi podižete i pružate napred: strasni se bude od uspavanosti i pristupaju ka ispravljenju, a oni koji dobro hode podstiču se na još veće napredovanje.
2) Ja ispovedam blagodat Božiju i ne skrivam milost Njegovu. Jer, pogledajte. Kod nas gotovo da nema prepiranja, kao ni kleveta, osuđivanja, uvreda, neposlušnosti, tajnog jedenja. Čak i ako se nešto desi, s obzirom da nosimo telo koje je sklono zlu, oni koji su sagrešili se odmah osvešćuju, kaju i ispravljaju ustanovljenim epitimijama, tj. odlučivanjem od trpeze, suhojedenjem, stajanjem i poklonima, što se primenjuje u skladu sa onim što je prigodno za lečenje postojeće nemoći. Stoga neka niko ne govori da nema koristi od pouka. Kroz njih mi stičemo korist i napredujemo blagodaću Hristovom i sadejstvom molitava mog i vašeg oca. Ushodeći, mi dobro ushodimo na goru vrlina, budući prosvećivani, osvećivani i obožavani kroz veliki trud i znoj. Molim vas i preklinjem da istrajemo u dobrom proizvoljenju i nastrojenju, odsecajući svaku dvojedušnost. Malodušnost prognajmo za svagda i podstičimo se dobrom nadom i očekivanjem budućih nagrada i večnih dobara. [trudimo se] dok je disanja u nozdrvama našim kako bismo se posle sadašnjih skorbi i teškoća, tj. posle smrti udostojili nasleđa Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

100.
1) Teško je upravljati; ipak, ja trpim radi Gospoda koji je radi nas stradao do krsne smrti; trpite i vi; 2) pogledajte misleno kako su trpeli drevni; 3) podražavajmo ih (2, 23)
1) Kad bih čulnim očima gledao na skorbne neprijatnosti koje nam se dešavaju skoro svaki dan, ja bih davno iznemogao i drugome predao uzde nastojateljstva. Međutim, s obzirom da moj smireni um pogleda na Boga radi koga ste i vi ovde prizvani i radi koga sam i ja sebe predao vama, ja ne otkazujem i ne očajavam, budući gotov da sve pretrpim i budući ukrepljivan Hristom Gospodom po molitvi oca mog i vašeg. [Ja ne otkazujem] radi vas, ljubljeni moji, i radi Gospoda mog i Vladike. On koji je sve stvorio, radi mene je u tajni domostroja blagovoleo da bude i iskušan, i osramoćen, i ponižen, i izrugan, i raspet, i proboden kopljem i pogreben. Šta, dakle, i ja sve ne treba da podnesem? Ili bolje – čemu ja sa vama sve ne treba rado da se podvrgnem? Neka dolaze skorbi, teskobe, rane, lišavanja, smrti. Šta je sve rečeno pri nesumnjivoj veri da ćemo steći nagradu večnih dobara ukoliko budemo dobro ratovali, ukoliko budemo bodro stojali i ukoliko se budemo hrabro protivili. Ukoliko nemoćno telo počne da iznemogava i ukoliko ushtemo da mu popustimo, mi treba da se setimo da ćemo naslediti gnev u dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, te da se podstaknimo na oduševljenu hrabrost.
2) 0, gde su sada one drevne svete duše? Kako se sada izgubilo njihovo oduševljenje i revnost. Za njih je radost i veselje bila telesna skorb, a slava i veličina – krajnje uniženje. Njih je ispunjavala plamena ljubav prema Gospodu i izjedala nenasita želja da ne ispunjavaju svoju volju, a ne da je ispunjavaju. Oni nisu iskali da načelstvuju, nego da budu pod vlašću i u poslušanju do same starosti. Gde je ona blažena prestarela glava koja je smireno prestojala do svršetka trpeze? Gde je onaj mnogoiskusni biser poslušanja tokom trideset godina? Gde su i ostali? Kao hor zvezda pred mojim umom stoji taj svešteni sabor svetih, koji su prosijali vrlinama svake vrste. Protecimo misleno njihove svete obitelji. Eto utvrđenja velikog Pahomija. Pogledajmo i na uvekspominjanog Jonu, na preslavnog Petronija, na Teodora Osvećenog. Pređimo potom ka obitelji Teodosija Velikog, pogledajmo i na večnoživog Vasilija, na Aetija divnog ili na ostale. Potom pređimo na sveštena podvizališta blaženog Teoktista, Evtimija Velikog, Save Osvećenog. Skraćujući reč još ću reći da misleno prođemo sve što je bilo kod drevnih, srednjih i poslednjih, [ispitujući] kako su se dobro podvizavali da dovrše svoje tečenje.
3) Na sličan način i mi treba da hodimo ukoliko hoćemo da nađemo život i istinsku svetlost. Mi treba sve da podnosimo, da trpimo, nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba našeg dela ne kudi (2. Kor. 6, 3). A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6, 16), prebivajući nepobedivi, radujući se i saradujući se jedni drugima u blagovoljenju i dovođeni u sklad jednim disanjem Duha kao jedno Telo Hristovo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *