ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ

СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ
ТЕОДОР СТУДИТ
 
Свети Теодор је био син[1]*) високородних и племенитих родитеља (отац му је надгледао сабирање царских пореза). Био је одгојен у добром хришћанском васпитању. Научио се јелинској мудрости и постао прекрасан говорник. Био је изузетан философ а уједно и просвећени богослов. Када су се при Константину Копрониму нарочито појачала иконоборачка гоњења, његови родитељи су оставили свет и прихватили монашки живот. Свети Теодор је остао у Цариграду и наставио своје образовање. После Копронима се зацарио његов син Лав, такође јеретик, а потом његова супруга Ирина са сином Константином.
Ирина је штитила Православље, као уосталом и њен син. Заједно са светим патријархом Тарасијем она је сазвала VII васељенски сабор светих отаца на коме је осуђена и проклета иконоборачка јерес. На том сабору је био и Платон, тј. деда преподобног Теодора по мајци. По окончању сабора он је са собом у пустињу узео и светог Теодора, заједно са његовом браћом Јосифом и Евтимијем, који су решили да приме монаштво. Населили су се у Сакудиону, прелепом узвишеном месту окруженом шумом и богатом водом. Место беше усамљено: кроз њега је пролазио једино путељак. Оно им се веома допало и они су на њему устројили манастир и свету цркву у име светог Јована Богослова. Уз њих је почело да се сакупља братство, те је монашки живот заживео у добром поретку, под руководством мудрог Платона.
Све превазилазећи образовањем и даровима, свети Теодор је по постригу напредовао више од свих и у подвижништву, исцрпљујући своје тело постом, бдењем и најнижим и најтежим трудовима по манастиру: секао је дрва, носио воду, копао земљу у башти и повртњаку и ђубрио их, обучавајући се у смирењу. Изнад свега се он старао о успостављању благочастиве и богоугодне нарави. Стога је као закон имао да сваког дана свом старцу Платону исповеда све помисли и покрете срца. И исправно се старао да усаврши, а неприлично да исправи. Сваког дана он је, такође, одвајао време за богомислије и умну молитву како би безметежним умом предстојао јединоме Богу и приносио му тајну службу. Он је волео да ишчитава Божанствено Писмо Старог и Новог Завета и дела светих отаца, нарочито светог Василија Великог и његова правила и уставе монашког живота. Он их је веома високо ценио и сматрао неопходним, уопште не сматрајући монахом онога ко их не испуњава.
Видећи напредовање у подвижништву светог Теодора, блажени Платон је решио да га обуче у свештенички чин, што је и учинио свети патријарх Тарасије по његовом предлогу и заступништву. Примивши рукоположење више по принуди, неголи по вољи, свети Теодор уопште није ослабио свој [живот], већ се пружио на још веће подвиге, остајући пример доброг монаховања. Стога је и у својој обитељи и у другима имао много подражавалаца.
Након извесног времена блажени старац Платон је, осећајући да му се увећава старачка слабост, усхтео да се удаљи од послова, те да последње године проведе у безметежју [тј. безмолвију], остављајући за прејемника светог Теодора. Десило се да се разболео. Призвавши братију, он им је рекао да је болестан и да се не зна чиме ће болест завршити, услед чега жели да изабере свог прејемника. Потом их је упитао кога желе. Они су сви у један глас рекли: “Теодора”. Њему је блажени Платон и предао власт и све секирације настојатељства, сам се одвојивши на покој.
Од првих дана у новом чину свети Теодор је увећао своје подвиге, али је и од других захтевао строго испуњавање устава монашког живота. Нарочито се он устремио против немарности или једино спољашње исправности и лакомости. Поједина братија је роптала, али се постепено и исправљала. Уопштено говорећи, порасло је подвижништво у обитељи.
И ствари у оквиру обитељи течаху добро. Међутим, ускоро су споља започеле невоље и притешњавања. Први повод беше незаконити брак младог цара Константина, кога је беспоштедно изобличио свети Теодор. Он је био ожењен Маријом, ћерком Филарета Милостивог. Међутим, заволевши другу, он се њоме и оженио, остављајући прву. Брак је обавио неки Јосиф, црквени економ, мимо воље патријарха Тарасија, који се потом свестрано старао да га раскине. Ипак, он није успео. Бојећи се већег зла (с обзиром да му је цар претио обновом иконоборства), он му више није досађивао.
Међутим, блажени Теодор није ћутао, нарочито стога што су и велможе и чиновници почели слично да поступају. Бојећи да се безакоње не претвори у закон, свети Теодор је свим монасима писао да цара сматрају одлученим од Цркве, или самоодлученим, с обзиром да је својим делом на себе навукао казну одлучења. Његов поступак се прочуо и дошао и до цара.
Цар се у почетку ражалостио будући да је његова нова жена Теодотија била сродница блаженог Теодора по мајци. Надајући се, уосталом, да ће га ласкањем придобити за себе, он је супрузи прељубници наложио да му пошаље мноштво дарова са искањем молитава за себе и за род њен. Међутим, блажени ни дарове, ни посланога са њима није изнео пред очи. Потом је цар замислио да некако сам види светитеља и поговори са њим. Стога је удесио пролазак поред његовог манастира, наводно ходећи негде по својим делима. Јер, он се надао да ће светитељ изаћи са братијом ради царског поздрава и позвати га у обитељ. Сазнавши о реченоме, међутим, светитељ је наредио да затворе врата и да не отварају, ма колико ударали. И они су ударали и ударали, те отишли празни.
Цар се распалио гневом на преподобнога и послао да га претуку и пошаљу у заточење. Дошли су и претукли га, услед чега му се тело покрило ранама и земља облила крвљу. Потом су га послали у Солун. У исто време су послали у заточење и све водеће оце обитељи – њих једанаесторицу. Свети Теодор је све благодушно трпео. И страдајућој братији је писао, тешећи их и убеђујући да све што им се дешава благодушно подносе. “Богу је тако угодно. Оно што је од Бога, нама служи на добро, уколико смо смирено благодушни”. Писао је он и папи и добио утешни одговор са похвалом за ревност по Богу и непоколебиву храброст.
Цар је, међутим, живео рђаво, а царством управљао још грђе. Стога је свргнут са престола и ускоро умро. Царство је опет прешло у руке његове мајке Ирине, која је васпоставила иконопоштовање. Она је одмах све оне које је њен син заточио вратила на своја места. И монашки живот је код њих опет потекао у добром поретку.
После неколико година дошла је нова невоља, више изазивајући главобољу, неголи тешкоћу. Агарјани су се, наиме, приближавали Цариграду. He желећи да се подвргне невољама од њихових руку, свети Теодор је оставио свој Сакудион и преселио се у Цариград, где су му царица и патријарх дали Студитски манастир, из кога су монаси били протерани Копронимом иконоборцем, а нови се не беху скупили. У њему је у то време било само дванаест људи.
Примивши обитељ, свети Теодор је исправио оно што је требало исправити, доградио оно што је недостајало, разместио своју братију и монашки живот је кренуо обичним током. Братство се множило и ускоро је порасло до хиљаде. Немајући могућности да све прати сопственим очима, свети је напор поделио са другим најдостојнијим старцима. Њима је он уручио надзор над поретком у разним деловима манастирских послушања, за које је написао одговарајућа правила. Преподобни се нарочито старао да братија немају неопходност да излазе у град, услед чега је у манастиру завео разне занате: они су имали своје кројаче, обућаре, столаре, стаклоресце, коваче, зидаре и остало. Братија се за наведена занимања опредељивала у складу са својим способностима и склоностима, имајући над собом нарочитог руководитеља и надзорника. Све се радило као и у свету, премда не по светски. Свагде је владао ред и побожност: руке су се пружале на дело, a y устима су увек имали Исусову молитву и Давидове Псалме. Свако (било велико, било мало) нарушавање поретка кажњавало се одређеном епитимијом [тј. казном]. Да би ређе постојала неопходност да се оне примене, преподобни се увек у својим поукама поред излагања општих хришћанских и монашких закона дотицао и правила којима се одређивао поредак живота у његовом манастиру. На тај начин се обнављало сећање о дужностима и у свакоме оживљавала ревност да буде исправан у свему, чак и најмањем.
У међувремену је тиранин Никифор свргао са престола царицу Ирину. Његово прво дело беше уношење смутње у Цркву противканонским оправдањем Јосифа, тј. придворног свештеника који је венчао Константина са Теодотијом и који је стога био лишен чина. Патријарх Никифор (који је дошао после светог Тарасија) беше достојан муж и по својим могућностима се противљаше реченоме. Међутим, видећи јарост цара и бојећи се од још горих ствари за Цркву, он је Јосифа примио у општење.
Међутим, свети Теодор није одступао. Он је јавно изобличио цареву неправду. Разгневљен, цар је светог Теодора послао на заточење. Касније је послао и његовог брата Јосифа, старца Платона и многе друге студитске монахе.
У то време су на Тракију напали суседни варвари, услед чега је цар требало да иде на њих. Пред одлазак цар је Теодору послао [изасланика] да га ласкањем или претњама наведе на једномислије са њим. Међутим, покретан Духом Божијим, свети Теодор је одговорио: “Требало је, царе, да идући у борбу принесеш покајање и исправиш оно што си нарушио у Цркви Божијој. Међутим, како речено ниси учинио, знај да се из борбе нећеш вратити жив. To је праведно опредељеље Божије о теби”.
И заиста, цар је био убијен у рату. После њега царство је примио његов син Ставрикије. Међутим, и он је убрзо умро од paнe коју је добио у рату. За цара је потом изабран Михајло Киропалат, заиста достојан царске власти због своје благости и правоверности. Он је Теодора вратио из заточења, као уосталом и све друге који су били са њим. Он их је обасуо почашћу и укинуо црквену поделу. Јосиф је, као недостојни уд, опет био одсечен од Цркве.
У тo време је свештени и свехвални старац Платон отишао Господу и часно погребен у Студитској обитељи уз учешће патријарха.
Свети Теодор је по престављењу Платона (тј. свог духовног оца) заједно са братијом поживео у миру и спокојству само две године. Потом се поново подигла иконоборачка бура и узмутила читаву Цркву. Изазвао ју је нови цар Лав Јерменин, који беше војни старешина у источним пределима царства. Он се побунио против благоверног цара Михајла, који је, да би избегао међусобни рат, сам са себе скинуо царску порфиру и обукао се у монашку власеницу. На тај начин је царство остало побуњеном тиранину.
Лав се у почетку показивао као благоверан и кротак. Када се, међутим, учврстио у царовању, он је почео да хули на свете иконе и да пориче иконопоштовање. Раскривајући пред царем истински смисао иконопоштовања, свети патријарх Никифор га је убеђивао да не нарушава мир Цркве својим противљењем њеном учењу. Међутим, цар уопште није обраћао пажњу: напротив, он је умислио да својим царским ауторитетом све натера да се потчине његовом мишљењу. Стога је он сабрао све истакнуте свештенике и монахе, светог патријарха и светог Теодора и јавно пред свима открио своје зловерје, похваљујући оне који не поштују иконе и прекоревајући оне који их поштују. Као основу свог мишљења он је углавном навео другу заповест: Немој правити себи идола нити икакво изображење. . . Додавао је још и следеће разлоге: “Како се може описати Неописани и како на икони од једног лакта сместити Несместивог”. Или: “Како се може именовати Богом онај ко је изображен бојама”.
Духовни оци су са поштовањем објаснили цару да старозаветни закони нису безусловно обавезни за Хришћане, те да иконе не изображавају Бога као неописивог и несместивог, него као Оног ко је благоизволео да се јавља светима и нарочито као Оног ко се открио у Оваплоћењу. Осим тога, Богом се не именују даске и боје, него Онај који је изображен на иконама. Гледајући га на иконама, [људи] се Њему мислено уздижу. Они су му предлагали и друге сличне мисли. Уједињујући их све, свети Теодор је изговорио опширну реч како би уразумио цара.
“Откуда ти је, царе, дошла рђава мисао да у Свету Цркву унесеш јеретичку наредбу и да поцепаш њену прелепу одору, која је сашивена горњом благодаћу и апостолским и отачким учењем? Зар закључујеш из Старог Завета? Ти треба да закључујеш разумно. Размотри сва места у Старом Завету у којима се забрањује да се праве иконе и изображења и да се поштују. О чему она говоре? Она говоре да направљене иконе или изображења не треба да сматрамо богом или да им указујемо божанско поклоњење, а не да не треба да имамо иконе или изображења и да их поштујемо. Света Црква не обоготворава иконе и образе који су створени руком, већ их само поштује као изображења онога што је достојно поштовања. Према томе, друга заповест (као уосталом ни друга слична многобројна места из старозаветних списа) не односи се на иконе Свете Цркве. На њих се односи (рећи ћу на пример) заповест Божија да се направе изображења херувима и да се поставе на најпоштованијем месту, тј. изнад кивота. На њих се односи и наредба да се начини змија и да се побожно гледа како би се [људи] избављали од уједа змија, и слично. . .
Дакле, Стари Завет не забрањује прављење и поштовање икона које се врши са разумом. Шта, пак, видимо у Новој Благодати [тј. у Новом Завету]? Сам Господ наш и Спаситељ изобразио је себе на убрусу и послао га Авгару, који га се дотакао и оздравио. Свети Лука је насликао изображење Мајке Божије са Превечним Младенцем на рукама. Кад га је видела, она је рекла да ће благослов њеног Сина и Бога бити на њему. Отада у Цркви нису престале да постоје свете иконе, од којих су многе постале чудотворне и до дан данас чине чуда. Није ли стога јасније од сунца да иконописање и иконопоштовање има божанствено, а не људско порекло? Ти говориш да нећеш да се невидљиво и неописиво Божанство изображава бојама. И ми такође верујемо да је Божанство невидљиво и неописиво. На иконама не изображавамо Његову суштину, већ његово јављање, нарочито у домостроју Оваплоћења. Онај ко одбацује икону Христа Спаситеља, одбацује само Оваплоћење Владике”.
Саслушавши га, цар се разгневио и рекао: “Ја одавно знам да си свадљив и горд, мислећи да нема никог умнијег од тебе. И сада са мном дрско говориш као са обичним човеком. Стога би одмах требало да будеш кажњен. Међутим, поштедећу те док се тачније не открије и позна исправност нашег умовања. И уколико се тада не будеш покорио, немој очекивати милости”.
Потом су се оци који су се нашли у палати договорили да више ништа не говоре. Јер, шта би се рекло ономе ко не иште уразумљење, већ хоће да господски притешњује веру. Блажени Теодор је рекао: “Царе, схвати и разуми. Света Црква је надлежна да разматра и објашњава ствари вере, а не ти. Твоје дело је да чуваш светски поредак. Држање вере и Свете Цркве у поретку јесте ствар пастира и учитеља црквених. Послушај апостола који говори: И постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље (1. Кор. 12,28). Видиш ли? Учитеље, а не цареве. И друга места из Писма наређују да црквеним стварима управљају пастири и учитељи Цркве, а не цареви”.
Цар је, пак, рекао: “Зар ти мене изгониш из Цркве”. Свети је одговорио: “He, не ја. Изгоне те из Цркве закони божанствених апостола и светих отаца. Њих следећи, и ми утврђујемо да буде анатема на онима који почну другачије да благовесте, чак и да се ради о анђелу са неба. Према томе, уколико хоћеш да будеш унутар Цркве Христове са нама, који се поклањамо икони Христовој, следи у свему патријарха и са њим свештени сабор”.
Цар се разбеснео од његових речи и све отерао од себе. Потом се по граду преко грчког епарха почела разглашавати царска наредба да нико не сме да тумачи или да се препире о вери, већ да сви иду за вољом цара. Наредба је дошла и до светог Теодора. Међутим, он је онима који су му је пренели рекао: “Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога (Дап. 4,19). Боље би било да нам језик одрежу, неголи да ћутимо и не штитимо истину вере кад покушавају да је искваре”. И од тада је он почео без страха да све учи и убеђује да се одлучно држе праве вере коју су нам оци предали. Једне је сам призивао, другима је сам ходио, трећима је писао посланице. Често је ишао и код патријарха како би се заједно утешили општом вером и како би га подстицао на благодушно трпљење невоља и гоњења која имају доћи.
А гоњења и невоље су убрзо дошле. Патријарх је био свргнут и прогнан из Цариграда. И сви други православни архијереји су били осуђени на заточење. Иконама су се изругивали, бацали их на земљу и газили ногама, те предавали огњу. По граду се подигао општи метеж. Видећи шта се дешава, преподобни Теодор је осећао дубоки бол у души. Желећи да јавном вређању икона супротстави њихово јавно поштовање, преподобни је наложио да се за наступајући празник Цвети извршни крсни ход око обитељи на коме ће братија, држећи иконе високо, певати: “Пречистом образу твоме поклањамо се, Благи”, и друге песме.
Сазнавши за догађај, цар му је послао страшне претње, тј. да ће га сусрести заточење, ране и смрт уколико не престане да штити иконопоштовање. И с обзиром да није могао да престане ни речју, ни посланицом [да поштује иконе], свети је био осуђен на заточење и отправљен у Аполонију (азијску или витинијску). Био је, наиме, затворен у тамницу у тврђави коју су звали Метопа.
Па ипак, он је и из тамнице слао посланице, убеђујући да се [сви] строго држе иконопоштовања кога се држи Црква. Његове посланице су, међутим, дошле и до цара, који је одмах послао извесног Никиту (Алексијевог сина) да преподобног одведе још даље у место звано Вонита, где је требало да буде закључан у тамницу уз строгу забрану да разговара или пише о иконопоштовању. Када му је посланик пренео вољу цара, преподобни је одговорио: “Промену места примам са радошћу, с обзиром да је Бог на сваком месту, али не могу да не говорим и да не пишем”. И заиста, он је и по преласку на друго место и говорио и писао.
Сазнавши за [његов одговор], цар је опет послао Никиту наложивши му да га покрије љутим ранама. Чувши пресуду од посланика, свети Теодор је са радошћу скинуо одело и своје тело пружио за ударце. Међутим, видевши измождено тело преподобног, рука Никите није могла да се подигне да га рани. И он се вратио не дотакавши светог.
Свети је опет без страха ширио истину о светим иконама, опширно разговарајући са онима који су му долазили и пишући свуда. Писао је он и патријарху јерусалимском, александријском, антиохијском и римском, описујући шта се ради у Цариграду и иштући њихову помоћ Православљу у молитвама и делима.
Десило је једном да је код њега свратио клирик из Азијске Цркве и чуо његову беседу, услед чега је одбацио иконоборачку јерес и обратио се у Православље. Вративши се у своје место, он је обратио и другог клирика. Сазнавши за догађај, епископ се цару пожалио на преподобног. Цар је одмах послао наредбу азијском војводи да преподобног покрије љутим ранама. Војвода је послао једног од својих људи да преподобном зада педесет рана. Међутим, послани се такође постидео да подигне руку чим је угледао обнажено тело преподобног. Поклонивши му се, он се вратио не испунивши злу вољу цара.
Међутим, посланик још није ни стигао да се врати војводи, а преподобном се јавио нови посланик од самог цара са именом Анастасије, веома суров и немилосрдан, који га је својим рукама претукао, задавши му сто рана. Исто је учинио и његовом ученику Николају. Закључавши их потом у мрачно и тесно место, он је наредио да их држе строго у сваком лишавању и отишао. Та строга наредба је била тачно испуњавана, а место беше тамно, смрдљиво и влажно. Кроз мало окно бацали су им по мали комад хлеба, који је био недовољан чак и за једнога, те додавали лонче воде, премда понекад и сваки други дан, као да су имали намеру да их уморе глађу. Бол од рана и грубост прислуживача су увеличавали њихову тескобу. У таквој невољи свети Теодор је решио да се, храбрећи се вером, храни једино Пречистим Телом Господњим, које је имао са собом. Све, пак, што су му давали, он је препуштао свом ученику.
После дужег времена пролазио је тим местом неки царски велможа и сазнао за удео преподобног и његовог ученика. Он је наредио да им се олакшају страдања, тј. да им дају више хране и пића и да са њима поступају милостивије. На тај начин је прошло више од три године. Потом је у руке цара доспела једна од посланица светог Теодора у којој се изобличавала његова нечастивост и саветовало одлучно држање Православља и храбро трпљење гоњења и мука за њега. Цар је побеснео и послао неког велможу са зверском нарави да преподобном покаже посланицу и увери се да ли је његова. И уколико се покаже да јесте, требало је да га пребије на мртво. Преподобни је признао да је његова посланица и био немилосрдно пребијен. Остављен је [да лежи] једва дишући. Наситивши своју злу нарав, посланик се вратио свом послодавцу, док су страдалници, благодушно све претрпевши за истину, почели да се брину један о другом. Свети Теодор није могао да се покрене: лежао је изнемогао и једва дишући. Није примао ни хране, ни пиће. Његов ученик је био унеколико јачи. Заборавивши на себе, он је сву бригу посветио преподобном, појећи га и хранећи јечменом кашом са неком травом. Пошто се унеколико опоравио, свети је и сам почео да помаже свом ученику, нарочито се постаравши о његовим ранама. Они су један другоме чистили ране и одрезивали комаде [коже] који су висили, те омивали загнојене ране, мажући их чиме су могли.
Помучили су се они деведесет дана. He успевши још да се сасвим опораве, од цара је дошао још један суров и нечовечан посланик са наредбом да их одведе у Змирну, што је и извршено уз немилосрдну стражу, уз лишавања, злопаћења, невоље и свецелу изнемоглост. Једино је нарочита помоћ Божија страдалницима дала силу да дођу до назначеног места, где су били предани у руке епископу (злом наставнику зловерја) и закључани у ниску, тесну и мрачну колибу, трпећи свакакве недостатке и невоље.
Нешто касније, од цара је дошао немилосрдни Анастасије и преподобном опет задао сто рана. Међутим, преподобни је све благодушно трпео, благодарећи Богу.
Змирнском облашћу тада је управљао царев сродник и једномишљеник. Он се разболео и приближио смрти. Неко од његових слугу му је поменуо светог Теодора који је имао дар да исцељује болести. И болесник је послао да од преподобног потраже молитве. Набројавши му сва зверства која је учинио православнима (због којих неће избећи вечне муке), преподобни му је предложио да се бар пред крај покаје. Војвода се ужаснуо пред оним што га очекује и обратио се преподобном, иштући опроштај и обећавајући да ће примити Православље уколико се исцели. Свети Теодор му је послао икону Пресвете Богородице заповедивши му да је поштује до краја свог живота. Примивши икону он је одмах осетио олакшање и почео да се опоравља. И кад већ је скоро био потпуно оздравио, он је (наговорен змирнским епископом, јеретиком) опет отпао у пређашње зловерје. Од епископа је примио и јелеј на благослов. Међутим, чим се њиме помазао, он је пао у ранију болест и зло испустио своју душу.
Преподобни је у Змирни страдао више од годину и по. Он би и даље страдао да злочастивог цара нису убили. На његово место је ступио Михајло (Травлос или Валвос), који је био равнодушан према вери, остављајући да свако верује по свом нахођењу. За његово време су сви изгнаници и заточеници из претходног царовања добили слободу. Стигло је наређење да се пусти и свети Теодор са његовим ученицима. (У заточењу за време Лава Јерменина свети Теодор је провео око седам година, а при Константину је у заточењу провео пет година због изобличавања за неправилност брака).
Код светог Теодора тада су се скупили сви ученици који беху у изгнанству. Заједно са њиме они су се вратили на своје место и били дочекани са радошћу и љубављу: сва Црква се, наиме, радовала због њиховог повратка. Дошавши до Халкидона, он се видео са патријархом Никифором. Они су се међусобно утешили са састрадалницима за истинско дело вере. Са њим је он отишао и до цара да би га убедили да прихвати Православље. Он је, међутим, рекао: “Ја нећу да се клањам иконама и нећу да се виде у Константинопољу. Ви их држите где хоћете и поштујте их како знате”.
Свети Теодор је потом заједно са својим ученицима прешао у Крискентијеву област. Настанивши се, он је већ почео да очекује свој крај и покој. Међутим, због устанка извесног Томе (који је хтео да отме царски престо), он је био принуђен да се привремено повуче у Цариград, тј. до смиривања метежа. Он, наиме, није хтео да стално живи у граду који беше пун јеретичког иконоборства. По смиривању нереда, он није отишао у Крискентијеву област, него у Акритов Херсонис, код Цркве светог Трифона, где је свој живот до краја провео у подвизима, окружен својим ученицима.
Најзад је дошло време његове блажене кончине, у 67. години по рођењу. Чим се пронела вест [о његовој слабости], одасвуд су почели да пристижу [људи] разног чина и звања, и ближњи и даљњи. Сви су желели да чују речи које ће рећи. И преподобни је говорио, премда су због његове изнемоглости једва могли да га чују и они који су стојали близу. Стога су довели брзописце како се не би лишили поуке они који нису могли да га чују. Онај ко жели може да их прочита у кодексу поука преподобног. Његова болест, уосталом, није дуго потрајала: свети је опет могао да иде, да одлази у цркву и да идуће недеље служи. Потом је изговорио поуку братији и са њима био на трпези. И 6. новембра, на спомен светог Павла Исповедника, он је такође служио Божанствену Литургију и поучио братију. Tor дана је био и на вечерњој служби. Вративши се у келију, он је опет легао и почео да болује. Одболовавши четири дана, он је петог дана отишао Господу, тј. ка безболном животу.
Када се приближио час његовог престављења, сабрала се братија и почела да плаче за својим оцем и учитељем. Гледајући на њих, и он је на кратко заплакао и рекао: “Ето, оци и братијо, дошао је крај мог живота. Сви смо дужни да испијемо ту чашу, неко раније, а неко касније. Нико, међутим, не може да је избегне. Ја одлазим путем којим су отишли наши оци. Ја идем ка вечном животу, ка Богу и Господу нашем, кога је заволела душа моја, кога је пожелело срце моје и чијим сам се слугом назвао, премда и нисам достојно обавио свој посао. Ви, пак, братијо и чеда моја, истрајте у речима које сам вам предао, држите праву веру и благочастиви живот. Ви знате да ја нисам престао да вам саопштавам Реч Божију ни у цркви, ни насамо. Сада вас усрдно молим да све држите у свом уму и да чувате. Ја у срцу осећам тугу за вас будући да ми предстоји да дам одговор за вас. Потрудите се да одавде одете пред лице Господње без кривице”.
Изговоривши [поуку] и опростивши се, он је наложио да његови ученици узму свеће, запале их и почну службу за исход душе. Стојећи у кругу, ученици су почели да певају: Блажени су непорочни (Пс. 118). И кад су по реду дошли до [стиха]: До века нећу заборавити законе твоје, јер си ме њима оживео (ст. 93), преподобни је предао своју душу [Господу] (826. године).
Њу су прихватили анђели Божији и понели је престолу Божијем, као што истински сведочи преподобни Иларион Далматски, који је видео виђење. Наиме, тога дана, 11. новембра, на спомен светог Мине, он је усамљен ходао по свом врту и појао Псалме. И одједном је чуо предивне гласове и осетио неизрециво благоухање. Чудећи се, он је погледао на небо и видео мноштво светлоризаца са радосним лицима како са висине силазе са појањем у сусрет неком часном лицу. Видевши све, блажени је са ужасом пао на земљу и чуо некога да говори: “To je душа Теодора, студитског игумана, који је за иконе пострадао до крви. Он је сада скончао и свечано усходи. Њему у сусрет силазе небеске силе”. To виђење је блажени Иларион испричао другим врлинским оцима. Они су забележили дан и час догађаја. Потом су сазнали да се баш тада преставио свехвални Теодор Студит.
Кончину светог Теодора је пропратило мноштво чуда. Њих је много било и пре и после ње, тј. од његовог гроба и светих моштију.
 

1. Животопис је сачињен монахом Михајлом. Уп. у Patrologiae graecae, Migne, т. 99. Овде се наводи одломак.