NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

DOBROTOLJUBLJE

SVETI PREPODOBNI
TEODOR STUDIT
 
Sveti Teodor je bio sin[1]*) visokorodnih i plemenitih roditelja (otac mu je nadgledao sabiranje carskih poreza). Bio je odgojen u dobrom hrišćanskom vaspitanju. Naučio se jelinskoj mudrosti i postao prekrasan govornik. Bio je izuzetan filosof a ujedno i prosvećeni bogoslov. Kada su se pri Konstantinu Kopronimu naročito pojačala ikonoboračka gonjenja, njegovi roditelji su ostavili svet i prihvatili monaški život. Sveti Teodor je ostao u Carigradu i nastavio svoje obrazovanje. Posle Kopronima se zacario njegov sin Lav, takođe jeretik, a potom njegova supruga Irina sa sinom Konstantinom.
Irina je štitila Pravoslavlje, kao uostalom i njen sin. Zajedno sa svetim patrijarhom Tarasijem ona je sazvala VII vaseljenski sabor svetih otaca na kome je osuđena i prokleta ikonoboračka jeres. Na tom saboru je bio i Platon, tj. deda prepodobnog Teodora po majci. Po okončanju sabora on je sa sobom u pustinju uzeo i svetog Teodora, zajedno sa njegovom braćom Josifom i Evtimijem, koji su rešili da prime monaštvo. Naselili su se u Sakudionu, prelepom uzvišenom mestu okruženom šumom i bogatom vodom. Mesto beše usamljeno: kroz njega je prolazio jedino puteljak. Ono im se veoma dopalo i oni su na njemu ustrojili manastir i svetu crkvu u ime svetog Jovana Bogoslova. Uz njih je počelo da se sakuplja bratstvo, te je monaški život zaživeo u dobrom poretku, pod rukovodstvom mudrog Platona.
Sve prevazilazeći obrazovanjem i darovima, sveti Teodor je po postrigu napredovao više od svih i u podvižništvu, iscrpljujući svoje telo postom, bdenjem i najnižim i najtežim trudovima po manastiru: sekao je drva, nosio vodu, kopao zemlju u bašti i povrtnjaku i đubrio ih, obučavajući se u smirenju. Iznad svega se on starao o uspostavljanju blagočastive i bogougodne naravi. Stoga je kao zakon imao da svakog dana svom starcu Platonu ispoveda sve pomisli i pokrete srca. I ispravno se starao da usavrši, a neprilično da ispravi. Svakog dana on je, takođe, odvajao vreme za bogomislije i umnu molitvu kako bi bezmetežnim umom predstojao jedinome Bogu i prinosio mu tajnu službu. On je voleo da iščitava Božanstveno Pismo Starog i Novog Zaveta i dela svetih otaca, naročito svetog Vasilija Velikog i njegova pravila i ustave monaškog života. On ih je veoma visoko cenio i smatrao neophodnim, uopšte ne smatrajući monahom onoga ko ih ne ispunjava.
Videći napredovanje u podvižništvu svetog Teodora, blaženi Platon je rešio da ga obuče u sveštenički čin, što je i učinio sveti patrijarh Tarasije po njegovom predlogu i zastupništvu. Primivši rukopoloženje više po prinudi, negoli po volji, sveti Teodor uopšte nije oslabio svoj [život], već se pružio na još veće podvige, ostajući primer dobrog monahovanja. Stoga je i u svojoj obitelji i u drugima imao mnogo podražavalaca.
Nakon izvesnog vremena blaženi starac Platon je, osećajući da mu se uvećava staračka slabost, ushteo da se udalji od poslova, te da poslednje godine provede u bezmetežju [tj. bezmolviju], ostavljajući za prejemnika svetog Teodora. Desilo se da se razboleo. Prizvavši bratiju, on im je rekao da je bolestan i da se ne zna čime će bolest završiti, usled čega želi da izabere svog prejemnika. Potom ih je upitao koga žele. Oni su svi u jedan glas rekli: „Teodora“. Njemu je blaženi Platon i predao vlast i sve sekiracije nastojateljstva, sam se odvojivši na pokoj.
Od prvih dana u novom činu sveti Teodor je uvećao svoje podvige, ali je i od drugih zahtevao strogo ispunjavanje ustava monaškog života. Naročito se on ustremio protiv nemarnosti ili jedino spoljašnje ispravnosti i lakomosti. Pojedina bratija je roptala, ali se postepeno i ispravljala. Uopšteno govoreći, poraslo je podvižništvo u obitelji.
I stvari u okviru obitelji tečahu dobro. Međutim, uskoro su spolja započele nevolje i pritešnjavanja. Prvi povod beše nezakoniti brak mladog cara Konstantina, koga je bespoštedno izobličio sveti Teodor. On je bio oženjen Marijom, ćerkom Filareta Milostivog. Međutim, zavolevši drugu, on se njome i oženio, ostavljajući prvu. Brak je obavio neki Josif, crkveni ekonom, mimo volje patrijarha Tarasija, koji se potom svestrano starao da ga raskine. Ipak, on nije uspeo. Bojeći se većeg zla (s obzirom da mu je car pretio obnovom ikonoborstva), on mu više nije dosađivao.
Međutim, blaženi Teodor nije ćutao, naročito stoga što su i velmože i činovnici počeli slično da postupaju. Bojeći da se bezakonje ne pretvori u zakon, sveti Teodor je svim monasima pisao da cara smatraju odlučenim od Crkve, ili samoodlučenim, s obzirom da je svojim delom na sebe navukao kaznu odlučenja. Njegov postupak se pročuo i došao i do cara.
Car se u početku ražalostio budući da je njegova nova žena Teodotija bila srodnica blaženog Teodora po majci. Nadajući se, uostalom, da će ga laskanjem pridobiti za sebe, on je supruzi preljubnici naložio da mu pošalje mnoštvo darova sa iskanjem molitava za sebe i za rod njen. Međutim, blaženi ni darove, ni poslanoga sa njima nije izneo pred oči. Potom je car zamislio da nekako sam vidi svetitelja i pogovori sa njim. Stoga je udesio prolazak pored njegovog manastira, navodno hodeći negde po svojim delima. Jer, on se nadao da će svetitelj izaći sa bratijom radi carskog pozdrava i pozvati ga u obitelj. Saznavši o rečenome, međutim, svetitelj je naredio da zatvore vrata i da ne otvaraju, ma koliko udarali. I oni su udarali i udarali, te otišli prazni.
Car se raspalio gnevom na prepodobnoga i poslao da ga pretuku i pošalju u zatočenje. Došli su i pretukli ga, usled čega mu se telo pokrilo ranama i zemlja oblila krvlju. Potom su ga poslali u Solun. U isto vreme su poslali u zatočenje i sve vodeće oce obitelji – njih jedanaestoricu. Sveti Teodor je sve blagodušno trpeo. I stradajućoj bratiji je pisao, tešeći ih i ubeđujući da sve što im se dešava blagodušno podnose. „Bogu je tako ugodno. Ono što je od Boga, nama služi na dobro, ukoliko smo smireno blagodušni“. Pisao je on i papi i dobio utešni odgovor sa pohvalom za revnost po Bogu i nepokolebivu hrabrost.
Car je, međutim, živeo rđavo, a carstvom upravljao još grđe. Stoga je svrgnut sa prestola i uskoro umro. Carstvo je opet prešlo u ruke njegove majke Irine, koja je vaspostavila ikonopoštovanje. Ona je odmah sve one koje je njen sin zatočio vratila na svoja mesta. I monaški život je kod njih opet potekao u dobrom poretku.
Posle nekoliko godina došla je nova nevolja, više izazivajući glavobolju, negoli teškoću. Agarjani su se, naime, približavali Carigradu. He želeći da se podvrgne nevoljama od njihovih ruku, sveti Teodor je ostavio svoj Sakudion i preselio se u Carigrad, gde su mu carica i patrijarh dali Studitski manastir, iz koga su monasi bili proterani Kopronimom ikonoborcem, a novi se ne behu skupili. U njemu je u to vreme bilo samo dvanaest ljudi.
Primivši obitelj, sveti Teodor je ispravio ono što je trebalo ispraviti, dogradio ono što je nedostajalo, razmestio svoju bratiju i monaški život je krenuo običnim tokom. Bratstvo se množilo i uskoro je poraslo do hiljade. Nemajući mogućnosti da sve prati sopstvenim očima, sveti je napor podelio sa drugim najdostojnijim starcima. Njima je on uručio nadzor nad poretkom u raznim delovima manastirskih poslušanja, za koje je napisao odgovarajuća pravila. Prepodobni se naročito starao da bratija nemaju neophodnost da izlaze u grad, usled čega je u manastiru zaveo razne zanate: oni su imali svoje krojače, obućare, stolare, stakloresce, kovače, zidare i ostalo. Bratija se za navedena zanimanja opredeljivala u skladu sa svojim sposobnostima i sklonostima, imajući nad sobom naročitog rukovoditelja i nadzornika. Sve se radilo kao i u svetu, premda ne po svetski. Svagde je vladao red i pobožnost: ruke su se pružale na delo, a y ustima su uvek imali Isusovu molitvu i Davidove Psalme. Svako (bilo veliko, bilo malo) narušavanje poretka kažnjavalo se određenom epitimijom [tj. kaznom]. Da bi ređe postojala neophodnost da se one primene, prepodobni se uvek u svojim poukama pored izlaganja opštih hrišćanskih i monaških zakona doticao i pravila kojima se određivao poredak života u njegovom manastiru. Na taj način se obnavljalo sećanje o dužnostima i u svakome oživljavala revnost da bude ispravan u svemu, čak i najmanjem.
U međuvremenu je tiranin Nikifor svrgao sa prestola caricu Irinu. Njegovo prvo delo beše unošenje smutnje u Crkvu protivkanonskim opravdanjem Josifa, tj. pridvornog sveštenika koji je venčao Konstantina sa Teodotijom i koji je stoga bio lišen čina. Patrijarh Nikifor (koji je došao posle svetog Tarasija) beše dostojan muž i po svojim mogućnostima se protivljaše rečenome. Međutim, videći jarost cara i bojeći se od još gorih stvari za Crkvu, on je Josifa primio u opštenje.
Međutim, sveti Teodor nije odstupao. On je javno izobličio carevu nepravdu. Razgnevljen, car je svetog Teodora poslao na zatočenje. Kasnije je poslao i njegovog brata Josifa, starca Platona i mnoge druge studitske monahe.
U to vreme su na Trakiju napali susedni varvari, usled čega je car trebalo da ide na njih. Pred odlazak car je Teodoru poslao [izaslanika] da ga laskanjem ili pretnjama navede na jednomislije sa njim. Međutim, pokretan Duhom Božijim, sveti Teodor je odgovorio: „Trebalo je, care, da idući u borbu prineseš pokajanje i ispraviš ono što si narušio u Crkvi Božijoj. Međutim, kako rečeno nisi učinio, znaj da se iz borbe nećeš vratiti živ. To je pravedno opredeljelje Božije o tebi“.
I zaista, car je bio ubijen u ratu. Posle njega carstvo je primio njegov sin Stavrikije. Međutim, i on je ubrzo umro od pane koju je dobio u ratu. Za cara je potom izabran Mihajlo Kiropalat, zaista dostojan carske vlasti zbog svoje blagosti i pravovernosti. On je Teodora vratio iz zatočenja, kao uostalom i sve druge koji su bili sa njim. On ih je obasuo počašću i ukinuo crkvenu podelu. Josif je, kao nedostojni ud, opet bio odsečen od Crkve.
U to vreme je svešteni i svehvalni starac Platon otišao Gospodu i časno pogreben u Studitskoj obitelji uz učešće patrijarha.
Sveti Teodor je po prestavljenju Platona (tj. svog duhovnog oca) zajedno sa bratijom poživeo u miru i spokojstvu samo dve godine. Potom se ponovo podigla ikonoboračka bura i uzmutila čitavu Crkvu. Izazvao ju je novi car Lav Jermenin, koji beše vojni starešina u istočnim predelima carstva. On se pobunio protiv blagovernog cara Mihajla, koji je, da bi izbegao međusobni rat, sam sa sebe skinuo carsku porfiru i obukao se u monašku vlasenicu. Na taj način je carstvo ostalo pobunjenom tiraninu.
Lav se u početku pokazivao kao blagoveran i krotak. Kada se, međutim, učvrstio u carovanju, on je počeo da huli na svete ikone i da poriče ikonopoštovanje. Raskrivajući pred carem istinski smisao ikonopoštovanja, sveti patrijarh Nikifor ga je ubeđivao da ne narušava mir Crkve svojim protivljenjem njenom učenju. Međutim, car uopšte nije obraćao pažnju: naprotiv, on je umislio da svojim carskim autoritetom sve natera da se potčine njegovom mišljenju. Stoga je on sabrao sve istaknute sveštenike i monahe, svetog patrijarha i svetog Teodora i javno pred svima otkrio svoje zloverje, pohvaljujući one koji ne poštuju ikone i prekorevajući one koji ih poštuju. Kao osnovu svog mišljenja on je uglavnom naveo drugu zapovest: Nemoj praviti sebi idola niti ikakvo izobraženje. . . Dodavao je još i sledeće razloge: „Kako se može opisati Neopisani i kako na ikoni od jednog lakta smestiti Nesmestivog“. Ili: „Kako se može imenovati Bogom onaj ko je izobražen bojama“.
Duhovni oci su sa poštovanjem objasnili caru da starozavetni zakoni nisu bezuslovno obavezni za Hrišćane, te da ikone ne izobražavaju Boga kao neopisivog i nesmestivog, nego kao Onog ko je blagoizvoleo da se javlja svetima i naročito kao Onog ko se otkrio u Ovaploćenju. Osim toga, Bogom se ne imenuju daske i boje, nego Onaj koji je izobražen na ikonama. Gledajući ga na ikonama, [ljudi] se Njemu misleno uzdižu. Oni su mu predlagali i druge slične misli. Ujedinjujući ih sve, sveti Teodor je izgovorio opširnu reč kako bi urazumio cara.
„Otkuda ti je, care, došla rđava misao da u Svetu Crkvu uneseš jeretičku naredbu i da pocepaš njenu prelepu odoru, koja je sašivena gornjom blagodaću i apostolskim i otačkim učenjem? Zar zaključuješ iz Starog Zaveta? Ti treba da zaključuješ razumno. Razmotri sva mesta u Starom Zavetu u kojima se zabranjuje da se prave ikone i izobraženja i da se poštuju. O čemu ona govore? Ona govore da napravljene ikone ili izobraženja ne treba da smatramo bogom ili da im ukazujemo božansko poklonjenje, a ne da ne treba da imamo ikone ili izobraženja i da ih poštujemo. Sveta Crkva ne obogotvorava ikone i obraze koji su stvoreni rukom, već ih samo poštuje kao izobraženja onoga što je dostojno poštovanja. Prema tome, druga zapovest (kao uostalom ni druga slična mnogobrojna mesta iz starozavetnih spisa) ne odnosi se na ikone Svete Crkve. Na njih se odnosi (reći ću na primer) zapovest Božija da se naprave izobraženja heruvima i da se postave na najpoštovanijem mestu, tj. iznad kivota. Na njih se odnosi i naredba da se načini zmija i da se pobožno gleda kako bi se [ljudi] izbavljali od ujeda zmija, i slično. . .
Dakle, Stari Zavet ne zabranjuje pravljenje i poštovanje ikona koje se vrši sa razumom. Šta, pak, vidimo u Novoj Blagodati [tj. u Novom Zavetu]? Sam Gospod naš i Spasitelj izobrazio je sebe na ubrusu i poslao ga Avgaru, koji ga se dotakao i ozdravio. Sveti Luka je naslikao izobraženje Majke Božije sa Prevečnim Mladencem na rukama. Kad ga je videla, ona je rekla da će blagoslov njenog Sina i Boga biti na njemu. Otada u Crkvi nisu prestale da postoje svete ikone, od kojih su mnoge postale čudotvorne i do dan danas čine čuda. Nije li stoga jasnije od sunca da ikonopisanje i ikonopoštovanje ima božanstveno, a ne ljudsko poreklo? Ti govoriš da nećeš da se nevidljivo i neopisivo Božanstvo izobražava bojama. I mi takođe verujemo da je Božanstvo nevidljivo i neopisivo. Na ikonama ne izobražavamo Njegovu suštinu, već njegovo javljanje, naročito u domostroju Ovaploćenja. Onaj ko odbacuje ikonu Hrista Spasitelja, odbacuje samo Ovaploćenje Vladike“.
Saslušavši ga, car se razgnevio i rekao: „Ja odavno znam da si svadljiv i gord, misleći da nema nikog umnijeg od tebe. I sada sa mnom drsko govoriš kao sa običnim čovekom. Stoga bi odmah trebalo da budeš kažnjen. Međutim, poštedeću te dok se tačnije ne otkrije i pozna ispravnost našeg umovanja. I ukoliko se tada ne budeš pokorio, nemoj očekivati milosti“.
Potom su se oci koji su se našli u palati dogovorili da više ništa ne govore. Jer, šta bi se reklo onome ko ne ište urazumljenje, već hoće da gospodski pritešnjuje veru. Blaženi Teodor je rekao: „Care, shvati i razumi. Sveta Crkva je nadležna da razmatra i objašnjava stvari vere, a ne ti. Tvoje delo je da čuvaš svetski poredak. Držanje vere i Svete Crkve u poretku jeste stvar pastira i učitelja crkvenih. Poslušaj apostola koji govori: I postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje (1. Kor. 12,28). Vidiš li? Učitelje, a ne careve. I druga mesta iz Pisma naređuju da crkvenim stvarima upravljaju pastiri i učitelji Crkve, a ne carevi“.
Car je, pak, rekao: „Zar ti mene izgoniš iz Crkve“. Sveti je odgovorio: „He, ne ja. Izgone te iz Crkve zakoni božanstvenih apostola i svetih otaca. Njih sledeći, i mi utvrđujemo da bude anatema na onima koji počnu drugačije da blagoveste, čak i da se radi o anđelu sa neba. Prema tome, ukoliko hoćeš da budeš unutar Crkve Hristove sa nama, koji se poklanjamo ikoni Hristovoj, sledi u svemu patrijarha i sa njim svešteni sabor“.
Car se razbesneo od njegovih reči i sve oterao od sebe. Potom se po gradu preko grčkog eparha počela razglašavati carska naredba da niko ne sme da tumači ili da se prepire o veri, već da svi idu za voljom cara. Naredba je došla i do svetog Teodora. Međutim, on je onima koji su mu je preneli rekao: „Sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga (Dap. 4,19). Bolje bi bilo da nam jezik odrežu, negoli da ćutimo i ne štitimo istinu vere kad pokušavaju da je iskvare“. I od tada je on počeo bez straha da sve uči i ubeđuje da se odlučno drže prave vere koju su nam oci predali. Jedne je sam prizivao, drugima je sam hodio, trećima je pisao poslanice. Često je išao i kod patrijarha kako bi se zajedno utešili opštom verom i kako bi ga podsticao na blagodušno trpljenje nevolja i gonjenja koja imaju doći.
A gonjenja i nevolje su ubrzo došle. Patrijarh je bio svrgnut i prognan iz Carigrada. I svi drugi pravoslavni arhijereji su bili osuđeni na zatočenje. Ikonama su se izrugivali, bacali ih na zemlju i gazili nogama, te predavali ognju. Po gradu se podigao opšti metež. Videći šta se dešava, prepodobni Teodor je osećao duboki bol u duši. Želeći da javnom vređanju ikona suprotstavi njihovo javno poštovanje, prepodobni je naložio da se za nastupajući praznik Cveti izvršni krsni hod oko obitelji na kome će bratija, držeći ikone visoko, pevati: „Prečistom obrazu tvome poklanjamo se, Blagi“, i druge pesme.
Saznavši za događaj, car mu je poslao strašne pretnje, tj. da će ga susresti zatočenje, rane i smrt ukoliko ne prestane da štiti ikonopoštovanje. I s obzirom da nije mogao da prestane ni rečju, ni poslanicom [da poštuje ikone], sveti je bio osuđen na zatočenje i otpravljen u Apoloniju (azijsku ili vitinijsku). Bio je, naime, zatvoren u tamnicu u tvrđavi koju su zvali Metopa.
Pa ipak, on je i iz tamnice slao poslanice, ubeđujući da se [svi] strogo drže ikonopoštovanja koga se drži Crkva. Njegove poslanice su, međutim, došle i do cara, koji je odmah poslao izvesnog Nikitu (Aleksijevog sina) da prepodobnog odvede još dalje u mesto zvano Vonita, gde je trebalo da bude zaključan u tamnicu uz strogu zabranu da razgovara ili piše o ikonopoštovanju. Kada mu je poslanik preneo volju cara, prepodobni je odgovorio: „Promenu mesta primam sa radošću, s obzirom da je Bog na svakom mestu, ali ne mogu da ne govorim i da ne pišem“. I zaista, on je i po prelasku na drugo mesto i govorio i pisao.
Saznavši za [njegov odgovor], car je opet poslao Nikitu naloživši mu da ga pokrije ljutim ranama. Čuvši presudu od poslanika, sveti Teodor je sa radošću skinuo odelo i svoje telo pružio za udarce. Međutim, videvši izmoždeno telo prepodobnog, ruka Nikite nije mogla da se podigne da ga rani. I on se vratio ne dotakavši svetog.
Sveti je opet bez straha širio istinu o svetim ikonama, opširno razgovarajući sa onima koji su mu dolazili i pišući svuda. Pisao je on i patrijarhu jerusalimskom, aleksandrijskom, antiohijskom i rimskom, opisujući šta se radi u Carigradu i ištući njihovu pomoć Pravoslavlju u molitvama i delima.
Desilo je jednom da je kod njega svratio klirik iz Azijske Crkve i čuo njegovu besedu, usled čega je odbacio ikonoboračku jeres i obratio se u Pravoslavlje. Vrativši se u svoje mesto, on je obratio i drugog klirika. Saznavši za događaj, episkop se caru požalio na prepodobnog. Car je odmah poslao naredbu azijskom vojvodi da prepodobnog pokrije ljutim ranama. Vojvoda je poslao jednog od svojih ljudi da prepodobnom zada pedeset rana. Međutim, poslani se takođe postideo da podigne ruku čim je ugledao obnaženo telo prepodobnog. Poklonivši mu se, on se vratio ne ispunivši zlu volju cara.
Međutim, poslanik još nije ni stigao da se vrati vojvodi, a prepodobnom se javio novi poslanik od samog cara sa imenom Anastasije, veoma surov i nemilosrdan, koji ga je svojim rukama pretukao, zadavši mu sto rana. Isto je učinio i njegovom učeniku Nikolaju. Zaključavši ih potom u mračno i tesno mesto, on je naredio da ih drže strogo u svakom lišavanju i otišao. Ta stroga naredba je bila tačno ispunjavana, a mesto beše tamno, smrdljivo i vlažno. Kroz malo okno bacali su im po mali komad hleba, koji je bio nedovoljan čak i za jednoga, te dodavali lonče vode, premda ponekad i svaki drugi dan, kao da su imali nameru da ih umore glađu. Bol od rana i grubost prisluživača su uveličavali njihovu teskobu. U takvoj nevolji sveti Teodor je rešio da se, hrabreći se verom, hrani jedino Prečistim Telom Gospodnjim, koje je imao sa sobom. Sve, pak, što su mu davali, on je prepuštao svom učeniku.
Posle dužeg vremena prolazio je tim mestom neki carski velmoža i saznao za udeo prepodobnog i njegovog učenika. On je naredio da im se olakšaju stradanja, tj. da im daju više hrane i pića i da sa njima postupaju milostivije. Na taj način je prošlo više od tri godine. Potom je u ruke cara dospela jedna od poslanica svetog Teodora u kojoj se izobličavala njegova nečastivost i savetovalo odlučno držanje Pravoslavlja i hrabro trpljenje gonjenja i muka za njega. Car je pobesneo i poslao nekog velmožu sa zverskom naravi da prepodobnom pokaže poslanicu i uveri se da li je njegova. I ukoliko se pokaže da jeste, trebalo je da ga prebije na mrtvo. Prepodobni je priznao da je njegova poslanica i bio nemilosrdno prebijen. Ostavljen je [da leži] jedva dišući. Nasitivši svoju zlu narav, poslanik se vratio svom poslodavcu, dok su stradalnici, blagodušno sve pretrpevši za istinu, počeli da se brinu jedan o drugom. Sveti Teodor nije mogao da se pokrene: ležao je iznemogao i jedva dišući. Nije primao ni hrane, ni piće. Njegov učenik je bio unekoliko jači. Zaboravivši na sebe, on je svu brigu posvetio prepodobnom, pojeći ga i hraneći ječmenom kašom sa nekom travom. Pošto se unekoliko oporavio, sveti je i sam počeo da pomaže svom učeniku, naročito se postaravši o njegovim ranama. Oni su jedan drugome čistili rane i odrezivali komade [kože] koji su visili, te omivali zagnojene rane, mažući ih čime su mogli.
Pomučili su se oni devedeset dana. He uspevši još da se sasvim oporave, od cara je došao još jedan surov i nečovečan poslanik sa naredbom da ih odvede u Zmirnu, što je i izvršeno uz nemilosrdnu stražu, uz lišavanja, zlopaćenja, nevolje i svecelu iznemoglost. Jedino je naročita pomoć Božija stradalnicima dala silu da dođu do naznačenog mesta, gde su bili predani u ruke episkopu (zlom nastavniku zloverja) i zaključani u nisku, tesnu i mračnu kolibu, trpeći svakakve nedostatke i nevolje.
Nešto kasnije, od cara je došao nemilosrdni Anastasije i prepodobnom opet zadao sto rana. Međutim, prepodobni je sve blagodušno trpeo, blagodareći Bogu.
Zmirnskom oblašću tada je upravljao carev srodnik i jednomišljenik. On se razboleo i približio smrti. Neko od njegovih slugu mu je pomenuo svetog Teodora koji je imao dar da isceljuje bolesti. I bolesnik je poslao da od prepodobnog potraže molitve. Nabrojavši mu sva zverstva koja je učinio pravoslavnima (zbog kojih neće izbeći večne muke), prepodobni mu je predložio da se bar pred kraj pokaje. Vojvoda se užasnuo pred onim što ga očekuje i obratio se prepodobnom, ištući oproštaj i obećavajući da će primiti Pravoslavlje ukoliko se isceli. Sveti Teodor mu je poslao ikonu Presvete Bogorodice zapovedivši mu da je poštuje do kraja svog života. Primivši ikonu on je odmah osetio olakšanje i počeo da se oporavlja. I kad već je skoro bio potpuno ozdravio, on je (nagovoren zmirnskim episkopom, jeretikom) opet otpao u pređašnje zloverje. Od episkopa je primio i jelej na blagoslov. Međutim, čim se njime pomazao, on je pao u raniju bolest i zlo ispustio svoju dušu.
Prepodobni je u Zmirni stradao više od godinu i po. On bi i dalje stradao da zločastivog cara nisu ubili. Na njegovo mesto je stupio Mihajlo (Travlos ili Valvos), koji je bio ravnodušan prema veri, ostavljajući da svako veruje po svom nahođenju. Za njegovo vreme su svi izgnanici i zatočenici iz prethodnog carovanja dobili slobodu. Stiglo je naređenje da se pusti i sveti Teodor sa njegovim učenicima. (U zatočenju za vreme Lava Jermenina sveti Teodor je proveo oko sedam godina, a pri Konstantinu je u zatočenju proveo pet godina zbog izobličavanja za nepravilnost braka).
Kod svetog Teodora tada su se skupili svi učenici koji behu u izgnanstvu. Zajedno sa njime oni su se vratili na svoje mesto i bili dočekani sa radošću i ljubavlju: sva Crkva se, naime, radovala zbog njihovog povratka. Došavši do Halkidona, on se video sa patrijarhom Nikiforom. Oni su se međusobno utešili sa sastradalnicima za istinsko delo vere. Sa njim je on otišao i do cara da bi ga ubedili da prihvati Pravoslavlje. On je, međutim, rekao: „Ja neću da se klanjam ikonama i neću da se vide u Konstantinopolju. Vi ih držite gde hoćete i poštujte ih kako znate“.
Sveti Teodor je potom zajedno sa svojim učenicima prešao u Kriskentijevu oblast. Nastanivši se, on je već počeo da očekuje svoj kraj i pokoj. Međutim, zbog ustanka izvesnog Tome (koji je hteo da otme carski presto), on je bio prinuđen da se privremeno povuče u Carigrad, tj. do smirivanja meteža. On, naime, nije hteo da stalno živi u gradu koji beše pun jeretičkog ikonoborstva. Po smirivanju nereda, on nije otišao u Kriskentijevu oblast, nego u Akritov Hersonis, kod Crkve svetog Trifona, gde je svoj život do kraja proveo u podvizima, okružen svojim učenicima.
Najzad je došlo vreme njegove blažene končine, u 67. godini po rođenju. Čim se pronela vest [o njegovoj slabosti], odasvud su počeli da pristižu [ljudi] raznog čina i zvanja, i bližnji i daljnji. Svi su želeli da čuju reči koje će reći. I prepodobni je govorio, premda su zbog njegove iznemoglosti jedva mogli da ga čuju i oni koji su stojali blizu. Stoga su doveli brzopisce kako se ne bi lišili pouke oni koji nisu mogli da ga čuju. Onaj ko želi može da ih pročita u kodeksu pouka prepodobnog. Njegova bolest, uostalom, nije dugo potrajala: sveti je opet mogao da ide, da odlazi u crkvu i da iduće nedelje služi. Potom je izgovorio pouku bratiji i sa njima bio na trpezi. I 6. novembra, na spomen svetog Pavla Ispovednika, on je takođe služio Božanstvenu Liturgiju i poučio bratiju. Tor dana je bio i na večernjoj službi. Vrativši se u keliju, on je opet legao i počeo da boluje. Odbolovavši četiri dana, on je petog dana otišao Gospodu, tj. ka bezbolnom životu.
Kada se približio čas njegovog prestavljenja, sabrala se bratija i počela da plače za svojim ocem i učiteljem. Gledajući na njih, i on je na kratko zaplakao i rekao: „Eto, oci i bratijo, došao je kraj mog života. Svi smo dužni da ispijemo tu čašu, neko ranije, a neko kasnije. Niko, međutim, ne može da je izbegne. Ja odlazim putem kojim su otišli naši oci. Ja idem ka večnom životu, ka Bogu i Gospodu našem, koga je zavolela duša moja, koga je poželelo srce moje i čijim sam se slugom nazvao, premda i nisam dostojno obavio svoj posao. Vi, pak, bratijo i čeda moja, istrajte u rečima koje sam vam predao, držite pravu veru i blagočastivi život. Vi znate da ja nisam prestao da vam saopštavam Reč Božiju ni u crkvi, ni nasamo. Sada vas usrdno molim da sve držite u svom umu i da čuvate. Ja u srcu osećam tugu za vas budući da mi predstoji da dam odgovor za vas. Potrudite se da odavde odete pred lice Gospodnje bez krivice“.
Izgovorivši [pouku] i oprostivši se, on je naložio da njegovi učenici uzmu sveće, zapale ih i počnu službu za ishod duše. Stojeći u krugu, učenici su počeli da pevaju: Blaženi su neporočni (Ps. 118). I kad su po redu došli do [stiha]: Do veka neću zaboraviti zakone tvoje, jer si me njima oživeo (st. 93), prepodobni je predao svoju dušu [Gospodu] (826. godine).
Nju su prihvatili anđeli Božiji i poneli je prestolu Božijem, kao što istinski svedoči prepodobni Ilarion Dalmatski, koji je video viđenje. Naime, toga dana, 11. novembra, na spomen svetog Mine, on je usamljen hodao po svom vrtu i pojao Psalme. I odjednom je čuo predivne glasove i osetio neizrecivo blagouhanje. Čudeći se, on je pogledao na nebo i video mnoštvo svetlorizaca sa radosnim licima kako sa visine silaze sa pojanjem u susret nekom časnom licu. Videvši sve, blaženi je sa užasom pao na zemlju i čuo nekoga da govori: „To je duša Teodora, studitskog igumana, koji je za ikone postradao do krvi. On je sada skončao i svečano ushodi. Njemu u susret silaze nebeske sile“. To viđenje je blaženi Ilarion ispričao drugim vrlinskim ocima. Oni su zabeležili dan i čas događaja. Potom su saznali da se baš tada prestavio svehvalni Teodor Studit.
Končinu svetog Teodora je propratilo mnoštvo čuda. Njih je mnogo bilo i pre i posle nje, tj. od njegovog groba i svetih moštiju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Životopis je sačinjen monahom Mihajlom. Up. u Patrologiae graecae, Migne, t. 99. Ovde se navodi odlomak.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *