NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

321.
1) Približava se poslednji čas: nemojmo biti nemarni; 2) ištimo Boga ispunjavanjem zapovesti: jer, tada nećemo imati nikakve zaštite izuzev vrlina; 3) sećajmo se smrtnog časa i umrtvljujmo udove na zemlji: telo i sve telesno je truležno; jedino vrlina prebiva večno; 4) on ukazuje na znak razlikovanja istinskih znamenja od prividne lepote (4, 119)
1) Nama nesumnjivo predstoji smrt, tj. opšta epitimija za sve. Mi sa jedne strane imamo nadu na sticanje Carstva Božijeg, dok nam sa druge strane preti geena ognjena. Da li je stoga uopšte meni umesna lenjost da govorim, a vama da slušate? Nikako. Treba činiti i jedno drugo, utoliko pre što vidimo da se približava onaj dan. Jer, neprestano se svakog časa i svake minute približava poslednji čas svakog čoveka i strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike (Jev. 10, 27), kao što govori apostol. Nemojmo se lenjiti i nemojmo ni jedan dan izgubiti bez dela ili nerazumno, već uvek budimo trezvoumni i bodri.
2) Recimo psalamski: Tražite Boga, i živa će biti duša vaša (Ps. 68, 33). Kako da tražimo Boga? Čuvanjem Njegovih zapovesti po ukazanju jevanđelskih blaženstava, tj. smirenoumljem, plačem, krotošću, čistotom srca, mirom i svetošću (up. Jev. 12, 14). Dostigavši njih, iskatelj Božiji je našao Boga, te je u vreme ishoda [iz tela] bez straha, ne plašeći se demona. On se neće smutiti ni zbog prisustva anđela, već će im pristupiti kao prema svojima, te će radosno otići svom Vladici, imajući kao dobru saputnicu dobru savest. Onaj, pak, ko se nije pripremio na takav način upašće u nezaobilazne teškoće, nemajući kome da obrati svoje oči niti da od koga zatraži pomoć. Nadovezujući se na primer, reći ću da onaj ko upadne u ruke zlih ljudi, ili u morske talase, ili u bedu od zemljotresa ili u neku drugu nevolju ipak ne gubi nadu da će se izbaviti. Tamo je, pak, oduzeta svaka nada na spasenje i nema nikoga ko bi pomogao – ni anđela, ni čoveka, ni oca, ni majke, ni brata, ni druga – savršeno nikoga. I bedna duša u potresnom užasu i neutešnom razdiranju srca odlazi odavde i tamo sreće nešto čiju stvarnost zaista nikakva reč ne može predstaviti. Jer, i na dobra koja je Bog pripremio onima koji ga ljube i na njihovu suprotnost, koja je pripremljena sinovima protivljenja [podjednako se odnose reči]: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe. . . (1. Kor. 2, 9).
3) Stoga molim da nezaboravno imate sećanje na smrt kako biste umrtvili udove svoje koji su na zemlji (Kol. 3, 5) i kako biste istrgli slastoljublje iz duše. Jer, kakva nam je korist od teloljublja? Od njega ćemo imati samo bolnu muku. Takvo je svako telo: začinje se u truležnosti i završava u truležnosti. I svaka slava ljudska je kao cvet travni. Jedino je vrlina nerazrušiva i neoduzimljiva. Zavolevši je, sveti su ugodili Bogu, zbog čega su njihovi duhovi na nebesima u slavi, a tela – naše pribežište na zemlji, [izdajući] znamenja, čudesa i silu.
4) Moja reč se kosnula znamenja. Pomenuću vam da se, kako čujemo, ona i danas dešavaju. Pa i sasvim nedavno. Jer, blagodat Duha i sada dejstvuje neoskudno, kao što je nekada dejstvovala. Ipak, ne treba bez razboritosti verovati svakoj glasini koja se pronosi. Naime, napisano je: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svet (1. Jn. 4, 1). Mnogim jereticima i narušiocima zapovesti Božijih se i ranije (pa i danas) (na način koji je poznat jedino Božijem promislu) dopuštalo da čine znamenja koja liče na čuda. Njima ne treba da se zavodimo. Naprotiv, treba ispitivati da li su oni istiniti učenici Gospodnji po znacima koje nam je sam Gospod predao. On govori: Po tome će se i poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). Naučen tom rečju apostol je potom pisao: Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1. Kor. 13, 13). Vidite li visinu ljubavi? Kao neka carica ona stoji iznad svih darova Duha i nikada ne može da otpadne. Oni, pak, koji čine znamenja ponekad otpadaju. Jer, Gospod govori u Jevanđelju: Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje (Mt. 7, 22-23). Strašnog li odgovora! Neprijatne li odluke! Ustremimo se sticanju ljubavi i njenih saveznika – vere i nade, te ćemo poživeti pouzdanije od onih koji čine čuda. I pošto budemo prepoznati kao istinski učenici Gospodnji mi ćemo naslediti Carstvo nebesko.
 

322.
Vreme juri i smrt prilazi: zašto se uzalud smućujemo; potom sledi izobličavanje lakomosti među monasima (4, 120)
Naši dani prolaze kao sati, nedelje kao dani, meseci kao nedelje i godine kao meseci. Vreme trči i sa sobom tera sve ka poslednjem danu javljanja Gospoda našeg Isusa Hrista, u koji će, kako govori Reč [Božija], sve biti obnaženo i otkriveno pred očima Njegovim (Jev. 4, 13). Zašto se čovek uzalud mete? Zašto se car uzda u zlato i u vojsku svoju? Zašto se vlastelin hvali imanjima i pašnjacima? Zašto se bogataš nada na nepouzdano bogatstvo? Zašto se slastoljubac pogružava u grehovno blato? Treba svakodnevno da plačemo i tugujemo, te da se prema silama čistimo pre nego što nastane sud smrti kako bismo izbegli gnev koji ide na sinove protivljenja. Pismo govori: A ovi hule na ono što ne znaju; a što po prirodi kao beslovesne životinje znaju, u tome se razvraćaju, Teško njima, jer putem Kainovim pođoše i u prevaru Valaamove plate upadoše, i pobunom Korejevom izgiboše (Jd. 1011).
Bojim se da se ova reč, poričući njih, ne dotakne i vas koji smatrate da ste nešto (up. Gal. 2, 6). Jer, jedan se stara o očevom nasleđu i preduzima dugačka putovanja, drugi preduzima velike brige i upotrebljava veliko usrđe želeći da uveća prihode, treći se ponaša lakomo i nemonaški da bi nešto stekao. Ne zaslužuju li oni isti prekor? Oni prethodni još mogu da navedu neki slab izgovor za svoje ponašanje s obzirom da imaju brigu o ženi i deci. Kakvo ćete, pak, izvinjenje imati vi koji ste se raspeli svetu i kojima je krst čitavo bogatstvo? Nisu li dostojni najtežih muka oni koji postupaju na rečeni način? Jer, napisano je: Jaki će jače biti ispitivani (Mud. 6, 6), i: Strožiji sud će biti na starešinama (Mud. 6, 5), i opet: A kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati (Lk. 12, 48). Sinovi ljudski, dokle ćete biti teškosrdni? Zašto ljubite sujetu, i tražite laž (Ps. 4, 3), pronalazeći opravdanja radi zaštite svojih strasti?
Pogledajte na drevni rod i vidite da li se postideo neko ko je verovao Gospodu. Ili da li je ostavljen neko ko je prebivao u strahu Njegovom? Ili da lije neko prizvao i bio prezren (Sir. 2, 10). Nije li se patrijarh Avraam preselio iz svoje zemlje po naredbi Božijoj? Pa ipak je postao otac mnogih naroda. Nije li patrijarh Jakov samo sa žezlom sišao u Mesopotamiju? On se, međutim, vratio bogat. Nije li Josif bio odveden u Egipat radi prodaje? Pa ipak je tamo postao jednak sa carem. Gonjen Jezaveljom, nije li prorok Ilija pobegao čak bez torbe? Pa ipak je bio hranjen gavranom. Nisu li blaženi apostoli na propoved izašli bez ičega i bez oružja? Pa ipak su pobedili celu vaseljenu.
Nismo li i sami pre nekoliko godina pretrpeli progon i otimanje? Ipak, i u odnosu na nas vi morate da priznate da obećanja Božija nisu lažna. Otkuda, pak, to zlo? I otkuda takva sujeta? Očigledno stoga što smo zaboravili dobročinstva Božija, slično drevnom Izrailju. Mi iskušavamo Boga, kao što su ga neki od njih iskušali. Šta se, pak, o njima kaže? Četrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh: Vazda se zabluđuju srcem (svojim), i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u gnevu svome: Neće ući u pokoj moj (Ps. 94, 10-11). Pazite da se i nama ne kaže nešto slično ukoliko smo nezahvalni Dobročinitelju i ukoliko nismo zadovoljni sa onim što imamo. Stoga naše noge ovde ne nalaze pokoja i lutamo tamo-amo; stoga su među nama suđenja i rasprave, kao kod svetovnjaka; stoga volimo da živimo usamljeno, a ne sa bratom (ili da smo samo pritvorno sa bratom). I može li onaj ko za saputnicu ima srebroljublje sa bratom da živi u iskrenoj jednodušnosti? Nikako. Teško takvim nerazumnicima.
Ja ne govorim o vama, bratijo moja, ni o onima koji i ovde i tamo žive bogolepno, nego o onima koji žive rđavo, tj. mimo zapovesti koja im je data. Njih molim da najzad počnu da hode ispravno i da se poprave kako niko od njih ne bi poginuo i kako bismo se svi nerazdvojno spasli.
 

323.
1) Skončao je starac visokog života; on ga je pohvalio zbog podvižništva i trpljenja muka od ikonoboraca; 2) potom bratiji daje savet da sećanjem na smrt od sebe odbacuju sve svetsko i bude revnost za sticanje svih vrlina; 3) na rečeno on ih podstiče dobrim plodovima navedenog dejstvovanja i rđavim plodovima suprotnog; 4) on pominje da je brat koji se vratio iz Jerusalima opet poslan natrag i da se moli za njih (4, 121)
1) Postoje mnoga korisna kazivanja od kojih duša dolazi do umilenja i skrušenosti. Ipak, ni jedno nije korisno koliko najavljivanje smrti. Jer, smrt je za nas strašna tajna i kada slušamo i kada razmišljamo. Pošto se i sada upokojio časni starac, neophodno je reći makar nešto kratko na opšte nazidanje. Dovoljna pohvala starcu je [činjenica] da je od mladosti do duboke starosti služio Gospodu. Osim toga, on je bio jedan od najhrabrijih ispovednika. Njega je nečastivi Lav prilično mučio. Sa trista udaraca njemu su izranjavili leđa i grudi, a pesnicama i šamarima su mu ugruvali lice i izbili dva zuba, da bi ga posle nekoliko godina pustili iz tamnice na slobodu. On se vratio na svoj raniji način života, tj. na stubništvo i zaključao se u svoju keliju. U njoj je u velikoj nevolji i teskobi bio do kraja svog života i u miru predao svoj duh Gospodu. Nečastivi gonitelj je uzalud vršio bezakonje. Srčani borac je uzišao na nebesa ukrašen vencem ispovedništva.
2) Šta ćemo, pak, mi učiniti i pomisliti, bratijo? Koliko ćemo još vremena živeti? Još dugo, ili kratko? I ko zna šta će roditi današnji dan? Stoga primimo pouku koju pruža smrt starca. Jer, ono što smo videli kod njega, uskoro će biti i sa nama. I nema nikoga ko bi prestupio granicu smrti koja mu je određena. Nemojmo nikada zaboravljati smrt kako nas ne bi ščepala večna smrt. Nemojmo voleti sadašnji vek kako ne bismo postali neprijatelji Bogu. Jer, napisano je; Koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4, 4). Zar ne znate da ljubav prema svetu duši ne dozvoljava da čezne za izlaskom iz tela? Izrailj je stremio da se oslobodi iz egipatskog ropstva i da uđe u obećanu zemlju. I mi treba silno da želimo da se oslobodimo od služenja truležnosti u ovom telu i da uđemo unutar iza zavese gde kao preteča za nas uđe Isus (Jev. 6, 19-20), tj. u raznicu dobara gornjeg Jerusalima. Zamrzimo sujetu sveta, rado stičimo vrline, obogatimo se bogougodnom trgovinom, tj. molitvama, suzama, očišćenjem, prosvećenjem i bestrašćem, koji čine zalihe budućeg života. O jelu i piću, o odeći i o svemu neophodnom za telo brinimo samo koliko možemo da živimo i ispunjavamo zapovesti Božije.
3) Ukoliko vreme budemo provodili po rečenome, za nas će svaki dan biti praznik i slavlje. Čak da na nas naiđe neizbrojno mnoštvo nevolja, naša dobra savest se neće pomračiti. Ukoliko, pak, budemo živeli u zlobi i zavisti, u ogorčenju i svakom lukavstvu, mi ćemo svakodnevno imati smrt i sud i osudu još pre suda. Potom će doći smrt kao neki lav koji riče. I kako će duša podneti svoju večnu bedu? Jer, napisano je: Vreme je da počne sud od doma Božijeg; ako li preo počne od nas, kakav li će tek biti kraj onima što se protive jevanđelju Božijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1. Pt. 4, 17-18). Budimo svagda oprezni i bodri, hrabri i istrajni neprestano napredujući u delu Gospodnjem, znajući da trud naš nije uzalud u Gospodu (1. Kor. 15, 58).
4) Vi znate da je brat Sokrat došao sa istoka vršeći svoje poslušanje i izvinjavajući se zbog zakašnjenja. Kao iskusnog brata mi smo hteli da ga ostavimo ovde. Međutim, s obzirom da je napisano: Blažen je onaj ko ima seme u Sionu i srodnike u Jerusalimu (Is. 31, 9), mi smo rasudili da ga opet pošaljemo [nazad], očekujući da preko njega dobijemo milost. Mi treba da se radujemo što je jedan iz našeg bratstva tamošnjim najsvetijim patrijarhom postavljen za sveštenika u svetom Sionu, majci svih Crkava. Neka blagi Bog i njega i nas sačuva i ispuni svaku blagu nameru dobrote i delo vere u sili, da se proslavi ime Gospoda našega Isusa Hrista (2. Sol. 1, 11-12).
 

324.
1) Kada nas napadnu nevidljivi neprijatelji, pribegnimo Onome koji može da nas spase, i On će nas zaštititi; jedino budimo postojani u služenju Njemu, 2) nemoj se čuditi što ti dosađuju rđave pomisli i strasti; rečeno se dešava od Adamovog pada; iako se mi obnavljamo u Hristu Isusu, staro pri nepažnji opet podiže glavu; 3) uostalom, svetitelji Božiji su blagodaću Božijom pobeđivali sva grehovna nadiranja; podražavajmo ih i mi (4, 122)
1) Jačajte u Gospodu, i u sili moći Njegove. Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga (Ef. 6, 10-11). Jer, on ne spava, već uvek bodro stoji protiv nas. I on je utoliko uporniji ukoliko vidi duše koje se hrabro podvizavaju protiv njega. Prema tome, kada počne da nastupa (a nastupa danonoćno) ustanimo bodro i prilježnom molitvom i vrelim suzama pribegnimo Onome koji može da nas spase od grehovne smrti. I neprijatelj će brzo pobeći. Je3, u Psaltiru se kaže: Prizovi me u dan žalosti, i izbaviću te, i proslavićeš me (Ps. 49, 15). Možda te je ranio neprijatelj? Isceliće te Gospod. Možda te je smutio? Međutim, Onaj ko je rekao moru: Ćuti, prestani, te – postade tišina velika (Mk. 4, 39), umiriće i naše uznemirene pomisli. Koliko su velika dobročinstva Božija! Mi ne uspevamo ni da ga pozovemo, a On, blagi, već dolazi sa milošću i štedrošću, te daje molitvu onome ko se moli, rasejava oblak tuge i kroz dobre pomisli svetlošću ispunjava srce. I šta sve On nije učinio za nas? Uostalom, drugačije i ne može biti. On je i sebe samog predao na Krsnu smrt za nas. Zar nam i sve ostalo neće dati? Stoga istrajmo u svedušnom služenju Gospodu, brzo ustajući od slučajnih padova i usrdno hodeći po poprištu podvižništva sa znanjem da su na kraju podviga pripremljeni venci. Ponaročito se koristimo ispovedanjem koje predstavlja uzdu za grehe. Čuvajmo smirenoumlje kojim se uništavaju sve strele lukavog raspaljivanja. Čuvajmo veru s obzirom da bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6).
2) Poneko se može čuditi i nedoumevati što nas [ponekad] love neumesne pomisli i pored usrdnih podviga. Mi međutim, stradamo zbog prestupa Adamovog. Jer, [apostol] govori: Ali smrt carova od Adama do Mojsija i nad onima koji ne sagrešiše sličnim prestupom kao Adam (Rim. 5, 14). Naša priroda se krajnje razbolela slastoljubljem. Međutim, po dolasku Hristovom mi smo se banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim (Tit. 3, 5) opet uzvisili do prvobitnog stanja. Međutim, pošto je jednom obolela i pošto se naučila bolesti, ona pri nepažnji lako sklizne u grehovnu slast.
3) Uostalom, sveti oci su se ukrepili strahom Božijim i ljubavlju prema Njemu, usled čega su ne samo sami istrajali u nepokolebivosti, već su i drugima pružali ruku pomoći, izgoneći demone i čineći mnoštvo drugih čuda. Potrudimo se da ih podražavamo prema svojoj sili, premda smo daleko od njihovog života. Blagi Bog će i naš mali prinos primiti kao što prima njihova velika dobra dela, zajedno sa njima nas udostojavajući Carstva svoga.
 

325.
Slično običnim putnicima, i mi, stranci na zemlji, koji stremimo u nebesku otadžbinu, ne treba da se vezujemo ni za šta ovdašnje, ne treba da se obremenjujemo ničim, već da stremimo pravo ka očekivanom, podstičući se neopisivošću tamošnjih dobara i užasima koji nas očekuju ukoliko ne dođemo do njih (4, 123)
Uobičajeno je da se putnici međusobno bodre i podstiču tokom puta, ne skrećući ni levo ni desno, već hodeći carskim putem. Osim toga, oni [se podstiču] i da umereno jedu i piju kako bi umerenošću ishrane sebi učinili lakšim teškoće putovanja. Međutim, zašto navodimo takav primer? Vi sami vidite da smo i mi putnici u ovom životu, nailazeći na bezbrojne teškoće. Mi jedni druge treba da tešimo i podstičemo na podvige, na nezabludno hođenje, na uzdržanje u jelu, piću i snu kako se ne bismo opteretili i postali lenjivi za dalje hođenje i kako se ne bismo vratili prijatnostima ovdašnjeg života. I obični putnici se ne vraćaju nazad, niti skreću levo ili desno, već se drže jednog pravca, stremeći da dostignu do određenog mesta odmora.
O, koliko je prekrasno mesto našeg upokojenja! I kako je blaženo prebivanje u njemu! Ono nije privremeno, već večno. Ono je puno netruležnih, a ne truležnih dobara. U njemu je radovanje, mir i neprestani praznik. Evo šta govori Gospod u Jevanđelju: U kući Oca moga stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put znate (Jn. 14, 24). Vidiš li neizrecivo i nezamislivo obećanje. Ko neće ustati i potrčati kako bi dostigao te večne stanove? Njih je poželeo blaženi David i zapevao: Kako su mila naselja tvoja, Gospode nad vojskama. Žedni i topi se duša moja za dvorovima Gospodnjim (Ps. 83, 23).
Eto zaista željenih prebivališta. Mi smo ovde kao na progonstvu. I naš boravak ovde nije dugačak. I čitav ovdašnji vek u poređenju sa budućim jeste kao jedan dan. Zašto bismo se mi družili sa svetom? Zašto da se divimo sadašnjem? Zašto da obraćamo pogled ne samo na jednu ili drugu stvar, već i na nebo, na zemlju, na more, na sunce, na mesec i zvezde ili na sve ostalo vidljivo? Zar uskoro nećemo ostaviti ono za šta smo se uzalud vezivali? Sveti David govori: Jedno molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem hram sveti Njegov (Ps. 26, 4). Onaj ko se udostoji da stupi u njega izbaviće se od onog teškog dana o kome govori neko od proroka: Šta će vam taj dan Gospodnji? On je tama, a ne videlo (Am. 5, 18). I blaženi apostol ga naziva danom gneva, govoreći: [Svojom upornošću i nepokajanim srcem] sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga koji će dati svakome po delima njegovim (Rim. 2, 56).
Upotrebićemo jedan primer od onoga što se desilo među nama kako biste unekoliko sebi predstavili mučnost onog dana. Naime, setimo se onog čoveka koji je, prolazeći ovuda, bio poražen demonom, te je osećao davljenje i žegu po celom telu, usled čega je vapijao dan i noć, ni u čemu ne nalazeći utehu i olakšanje. Zar mislite da je mučenje tog čoveka bilo lako? Naravno, ne. Ipak, ono je kao san u odnosu na buduće. Kako ćemo mi izdržati neugasivi oganj, neuspavljivog crva i bezbrojno mnoštvo drugih večnih muka? Ipak, po milosti tvojoj, Gospode, molitvama svetih tvojih i našeg blaženog oca neka se izbavimo od svih njih i dobijemo dobra obećana vernima.
 

326.
Gde je utočište od neprijateljskih zamki; u udaljavanju od svega grešnog, od pomisli i poročnih sklonosti; činimo rečeno, podstičući se blaženstvom mira srca i pogubnošću strasnih talasa (4, 124)
Bojeći se da ne upadnemo u ruke Agarjana, mi smo pobegli sa ranijeg mesta i sada živimo ovde. Međutim, mi treba da osećamo mnogo veći strah da ne upadnemo u ruke nevidljivih neprijatelja. I mi od njih treba da bežimo u još dalje i još bezbednije mesto. U čemu se sastoji to bežanje? U udaljavanju od greha, kojim đavo kao nekim mačem na svaki način pokušava da nam ubije dušu. Izbegavajmo ga najmarljivije, čak i na [nivou] pomisli. Jer, greh započinje u pomislima, da bi potom prešao na reči, i najzad na dela. Teško je ne biti ulovljen neumesnim pomislima, budući da je [njihovo dejstvo gotovo] neprimetno. Međutim, čim primetimo da smo zavedeni, požurimo da se izbavimo od njih molitvama, suzama i srdačnim bolom koji rađa strah Božiji. Jer, ukoliko se zadrže u nama, one mogu da izazovu smrt duše svakog trenutka. U nama se neprestano vodi bezglasna borba. I poraz mi možemo izbeći jedino ukoliko se um uz pomoć odozgo neoslabno i svagda protivi grehu.
Zar mi ne vidimo kako su ova tri dana talasi besneli na moru. Slično je i besnilo strasti. Ono je, uostalom, mnogo opasnije, s obzirom da je i brodolom duše pogubniji. Ipak, vinovnik morske bure je Bog, koji radi koristi na more šalje vetrove u blagopotrebno vreme. Duševne bure, pak, vinovnici smo mi sami. Za nas je bolje da prebivamo u pokoju, kao u nekom pristaništu, i da ne otvaramo vrata strastima. Jer, čim ih otvorimo duhovi zlobe će zaduvati kao neki burni vetrovi i u nama će se podići velika bura. Mi nećemo moći da se spasemo ukoliko ne požurimo da utišamo taj metež. Kakvu potrebu imamo mi da dopuštamo da dospemo u takav metež, da se podvrgavamo takvoj buri i da budemo u strahu da ne pretrpimo brodolom? Nije li bolje naslađivati se mirom i spokojnom tišinom, na navlačeći proizvoljno na sebe lakodostupnu bedu? Zar mi ne prekorevamo za nerazumnost one koji u vreme morske bure izlaze iz pristaništa i podvrgavaju se opasnosti da budu potopljeni od valova? Ipak, mi sebe treba da smatramo neuporedivo nerazumnijim ukoliko se guramo u talase strasti. Jer, ne podiže li strašne valove zla pohota kada dune u našem srcu? Zar nas ona ne koleba i ne potapa, spuštajući nas do dna? Ne izvodi li na takav način iz sebe um i zavist, ranjavajući i srce i telo? Ne pomračuje li takođe dušu neverje, čineći je tromom i raslabljenom? Ne izvodi li i svaka od ostalih strasti čoveka iz njegovog prirodnog stanja i ne čini li ga najnerazumnijim?
Izbegavajmo pogubne strasti kako se i o nama ne bi reklo ono što je Bog rekao o prepotopnim [ljudima]: Neće Duh moj prebivati sa ovim ljudima doveka jer su plot (Post. 6, 3). Bog ih ne naziva telom stoga što su imali plotsko telo (s obzirom da je i Bog Slovo postao telo – Jn. 1, 14), nego zbog njihovog telesnog mudrovanja, koje je ogrezlo u neprilične pohote i ostalo bez sile i raspoloženja da se uznosi ka Bogu. Mi koji smo se posvetili Bogu po napisanom: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20) neka bismo čuli; Oni nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta (Jn. 17, 14).
Šta je blaženije od [života] koji je tuđ nepriličnim pohotama i od upravljanja Duhom, a ne telom ne samo u budućem, nego i u sadašnjem veku? Ono je blaženstvo, sladost, dobrobit, anđelsko življenje. Takav po izgledu živi kao i svi u svetu, iako je po duhu dostojniji od onih koji nose dijademu, budući da je vladar sveta koji je ukrašen božanstvenim odlikama, uvek spreman za ishod [iz tela] i lišen straha od smrti.
Podvizavajmo se po svojim silama da postanemo takvi. Jer, rečeno je moguće ukoliko ga svecelo poželimo. Postavši takvi, mi ćemo se ovde čitav život naslađivati utešnim raspoloženjem duha, ma kakve spoljašnje nevolje susreli, a u budućem veku ćemo naslediti Carstvo nebesko sa svima svetima.
 

327.
1) On podstiče na bespogovorno poslušanje, primerima dokazujući njegovu blagotvornost kao i pogubnost neposlušanja; 2) on upoređuje bratstvo sa telom u kome svaki ud vrši svoje delo, usled čega telo živi; stoga i navodi: „Činite i vi tako, i biće vam dobro“ (4, 125)
1) Bojeći se osude koju [je primio] onaj ko je svoj talanat sakrio u zemlju i kome je Gospod rekao: Zli i leni slugo. . . Trebalo je zato moje srebro da daš menjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom (Mt. 25, 26-27), ja vam po neophodnosti govorim kratke pouke, a vi kao dobri menjači govoreno treba da sprovodite u delo, što i činite bdagodaću Božijom kroz svoje dobro poslušanje. Međutim, među vama postoje neki koji ne samo što dobijeno ne umnožavaju, već i svoje gotovo pogubljuju. Ko su oni? Oni koji odbijaju poslušanja i koji kao opravdanje navode jedino: „Oprosti“. Šta ti govoriš, brate? Ti si obećao da ćeš do smrti biti poslušan, a sada odbijaš posao za koji si sposoban po blagodati Božijoj. Tvoj [izgovor] da se „bojiš da preplivaš more“ jeste [delo] bezverja, budući da si se ustrašio straha, gde straha nema (Ps. 13, 5). Jer, da si veran poslušanju ti bi ne samo na čunku preplovio more, već bi i, skinuvši odelo, nag preplivao vodu, podražavajući stalnopominjanog poslušnika koji se, oslanjajući se na otačku zapovest, nije uplašio da prepliva bujicu. Naime, on ju je preplivao bez ikakve opasnosti na divljenje onih koji su ga videli. Poslušanje ukroćuje i zveri. Neka kao dokaz posluži onaj ko je po naredbi svog starca vezao hijenu. Poslušanje deluje i kod mrtvih, kao što potvrđuje Akakije, koji se javio iz groba. Međutim, zbog čega navoditi razne slučajeve? Sam Jedinorodni Sin Božiji je ostvario domostroj spasenja ljudi budući poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 8). Takva su divna dela i plodovi poslušanja.
Hoćeš li da sada saznaš i za pogubne posledice neposlušnosti? Seti sa Adama koji je neposlušnošću prema Bogu okusio zabranjeni plod i uveo smrt u svet. Seti se Saula koji nije poslušao svetog Samuila i koji je izgubio ne samo carstvo, nego i život u Gelvujskim gorama. Seti se i onog čoveka Božijeg, koji je bio obmanut lažnim prorokom i pao u neposlušnost zapovesti, usled čega je predan na hranu lavu. I zar blaženi apostol (iz pobožnosti odbivši da mu Gospod opere noge) nije čuo: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn. 13, 8)? Nije li i [monah] koji je kod svetog Evtimija iz navodno opravdanih razloga odbio poslušanje stočara odmah zadobio demona i počeo da ispušta penu? Eto suda nad svakim ko odbija poslušanje, tj. nad onim ko se prepire: Prepiranje podiže svaki zli poslušnik: Gospod će na njega poslati nemilostivog anđela (Prič. 17, 11).
2) Uopšte rečeno, mi mnogi smo jedno telo u Hristu, a pojedinačno smo udovi jedni drugima (Rim. 12, 5). Jedan zauzima mesto oka, drugi – uha, jedan – nosa, drugi – jezika, jedan – ruke, drugi noge. Ukoliko svi udovi ne budu vršili svoje delo, tj. ukoliko počnu da se prepiru i da oči traže da slušaju, uši – da mirišu, nos – da govori, jezik – da pipa i ruka – da ide – zar neće sve da se raspadne i da pogine telo? Stoga neka svako nosi svoje poslušanje. Neka svako darom koji je primio od Boga služi na opštu korist svima, imajući u misli da je naš udeo u ruci Božijoj. Onaj ko plovi neće [obavezno] skončati na moru, kao što ni onaj ko živi na kopnu neće [obavezno] na njemu naći smrt. Naprotiv, kraj svakoga će nastupiti po opredeljenju Božijem, koje je u odnosu na vreme, mesto i način smrti određeno još pre stvaranja sveta.
Ja rečeno nisam izložio toliko radi onih o kojima je reč, s obzirom da sam ih već prihvatio radi pokornosti, već radi onih koji slušaju kako bismo marljivo pazili na sebe. Zavete koje smo dali pred Bogom i Njegovim izabranim anđelima mi treba delatno da ispunjavamo, ne odbijajući naredbu čak i ako sa sobom donosi smrtnu opasnost. Tako zapovedaju sveti oci, ponajpre sveti Vasilije Veliki. Živeći na taj način, mi nećemo pasti u grehovnu smrt, već ćemo pravedno poživeti i udostojiti se Carstva nebeskog.
 

328.
1) Posle dolaska [Gospodnjeg] smrt Hrišćana je radosna, ukoliko je dočekuju spremni; 2) pripremimo se kako priliči (4, 126)
1) Ja sam unekoliko zanemoćao. Moje srce se pomerilo i izgledalo mi je kao da ću da odem od vas. Koliko ću još vremena poživeti ja smireni? Vidite li da je već i starost moja došla i da su moji vršnjaci već otišli. Šta, dakle? Da li da se žalostim? Nikako. Neka se žaloste ako hoće oni koji žive po telu, razdvajajući se od žena, dece, slugu, imanja i svih naslada ovog života, kojima se i porobljuju. Za nas, kojima se svet razapeo i kojima, s obzirom da odricanje od sveta i zavet poslušanja, predstoji jedino krst, tajna uspenja pre treba da bude radosna, negoli žalosna. I zašto kažem – za nas? I svi Hrišćani treba da se sa radošću odnose prema svom ishodu.
Pre dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista smrt je, carujući kroz prestup Adamov nad našim rodom, bila strašna i neprijatna čak i za svetitelje. Međutim, pošto je Hristos, tj. život svih okusio smrt za sve (Jev. 2, 9) i pošto nam je put novi i živi otkrio i obnovio zavesom, tojest telom svojim (Jev. 10, 20) (po pisanome: Pobeda proždre smrt – 1. Kor. 15, 54), mi se umirući više ne spuštamo u carstvo ada, nego se uzvodimo u Carstvo nebesko. Mi se više ne postavljamo u mesta mračna, i u senku smrti (Ps. 87, 7), nego uzlazimo ka svetlosti nepristupnoj i životu neprestanom, koji je Bog obećao onima koji ga ljube. Prema tome, prestavljenje samo po sebi sada nije odbojno i ne treba ga izbegavati, već ljubazno celivati, naravno, ukoliko smo spremni u srcu. Bez te pripreme ono je i sada strašno, budući da ćemo u vreme ishoda biti prinuđeni da prizivamo godine i dane u koje je trebalo sticati dobra dela. Ono je strašno i teško s obzirom da će zatečeni u takvom stanju da se smuti srcem i obespokoji budući da ne prelazi ka nagradama za dobre podvige, neko ka kazni za grehe. O, kakav strašan prizor će on susresti!
2) Da ne bismo postradali i mi, ja napominjem i molim da uvek budemo gotovi za blaženi ishod, svaki dan smatrajući poslednjim danom života našeg, kao što nas uči sveti Antonije. Jer, ukoliko budemo delovali na [opisan] način, mi nikada nećemo biti raspušteni, nemarni, lenjivi, isprazni, prkosni, nepokorni, neobuzdani i izazivači smeha. Naprotiv, mi ćemo biti blagopokorni, suzdržani, skrušeni, blagonastrojeni, krotki, mirni, iskreni, nesablažnjivi i gotovi na svako dobro delo kroz podražavanje svetih, koji su kroz sličan život dobili obećana nebeska blaga. Ja sam sve rečeno izložio ne samo radi vas, već starajući se da i sebe utvrdim u dobru kako bismo, provevši život u pripremi za ishod, u njegovo vreme bili bez smućenja strahom i trepetom, već da bismo u radosti uzvikivali sa Davidom: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro, i: Ugodiću pred Gospodom u zemlji živih (Ps. 114, 7; 9). Neka bismo svi mi dobili rečeno.
 

329.
Odsecanje vlastite volje je najveći hristopodobni i apostolski podvig, premda sada svi ne vide njegovu visinu (4, 128)
Poučna reč navodi na skorb oskudne vrlinom, i ujedno uči isceljenju od vlastitih nemoći. Jer, sama žalost zbog nedostatka u vrlinama neprimetno dušu podstiče na staranje oko samoispravljenja. Apostol govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje (2. Kor. 7, 10). Pogledajmo, uostalom, u čemu se sastoji ono što nas žalosti. [Nas žaloste] neprilične pomisli koje ustaju na nas i kao neka neprijateljska vojska opsedaju dušu našu? Međutim, napisano je: Ako se postroji na me tabor (neprijatelja), neće se uplašiti srce moje; ako se podigne rat na me, ja ću se i tada nadati (Ps. 26, 3). Ili [nas žalosti] teško breme poslušanja? No, opet je napisano: Blažen je čovek koji ponese breme od mladosti svoje (Plač. 3, 27), i još: Jaram je moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 30). Ili [nas žalosti] što nam naš život pod bremenom poslušanja ne dozvoljava ništa lično? Ali, evo opet reči apostolske: Eto mi smo ostavši sve i za tobom pošli; šta će, dakle, nama biti (Mt. 19, 27). I njima je dano i divno i strašno obećanje. No, zar nismo i mi slično njima ostavili sve i pošli za Gospodom? Nije li jedan ostavio roditelje, a drugi braću? Nije li jedan [ostavio] ženu i decu, a drugi kuće i polja? I nisu li svi ostavili ono što je više od svega – svoju volju i svoje prohteve, tj. ono što je za ljude delo koje je najteže za ispunjavanje.
Jer, [možda] će neko pomenuti usiljeni post, ili bdenje, ili spavanje na goloj zemlji, ili izbegavanje kupanja, ili pustoš mesta, ili neko drugo božanstveno delo. Ipak, sve [nabrojano] biva po vlastitoj volji delatelja. Ono što se vrši po vlastitoj volji čak i ako je teško biva lako ostvarivano, [pomagano] sopstvenom željom. Ono, pak, što se čini uz odsecanje vlastite volje biva sa velikim trudom, čak i ako po sebi nije teško. Takvo delanje su sveti oci nazvali prolivanjem krvi. I ono je svojstveno jedino istinskom poslušniku, koji sa apostolom može da kaže: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 20). Pošto ne živi po svojoj volji, on kroz volju igumana živi Bogu i postaje podražavalac Onoga koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn. 6, 38). Vidite li visinu našeg života? Ili vas lažem kada tako govorim? Ne, sama istina svedoči o istinitosti mojih reči.
Slava ljudi koji se upokojavaju u navedenom načinu života uopšte se ne smanjuje zbog [činjenice] da im ljudi ne pletu pohvale. Jer, Bog ne gleda kao čovek i drugo je sud Božiji, a drugo ljudski. I koliko će neznatnih za navodno znatne u ovom svetu u dan nagrade biti slavniji od svih, po napisanom: Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi (Mt. 19, 30). Prema tome, radujte se i drhtite: jedno radi dara Božijeg, a drugo radi prevrtljivosti uma, budući da nismo svagda jednaki. Stoga, starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubav i dobra dela (Jev. 10, 24), ne opterećujući se (što stalno govorim) odsecanjem svoje volje. Nemojmo se lenjiti u vršenju poslušanja, već se podstičimo revnošću, podržavajući jedni druge i noseći bremena jedni drugih kao braća, kao jednodušni i kao sutelesnici. Podvizavajući se iz dana u dan na navedeni način i ispunjavajući hođenje svoje, vi ćete, kao što dobro znam, nesumnjivo dobiti neuvenljivi venac slave.
 

330.
1) U duhovnoj nevidljivoj borbi neustrašivo i hrabro uzdajuće protivljenje neprijatelju uvek odnosi pobedu: od takvih neprijatelji beže; 2) u borbi protiv jeresi uopšte ne treba stupati u opštenje sa jereticima, niti ih pominjati: ja sam rečeno zabranio (4, 129)
1) Ja sam nemoćan i rečju i delom. Ipak, neophodnost mi nalaže da vam tešim i budim duhovno prema silama. Oni koji se u ratu bore sa neprijateljem imaju potrebu za bodrenjem od strane saboraca. Utoliko pre vi koji vodite borbu sa nevidljivim neprijateljima imate potrebu da vas pomazuju poučnim rečima i da se usmeravate u duhu. Vaša borba nije jednodnevna, nego na čitav život, zbog čega vam, ukoliko odnesete pobedu, [pripada] venac netruležnosti. Međutim, ukoliko budete pobeđeni, [nasledićete] večno teret besmrtne sramote. Neka nam se ne desi da postradamo i da se posramimo u nadi našoj! Naprotiv, nemojmo sumnjati da ćemo, uz Božiju pomoć, odneti pobedu nad đavolom postojanom pažnjom prema sebi i neprekidnim protivljenjem neprijatelju. Vama je poznato da se i obični vojnici nalaze u krajnjoj bodrosti kada se hvataju u koštac, menjajući se u licu i izgledajući drugačiji negoli ranije. U taj čas na sećanje im ne dolazi ni žena, ni deca, ni roditelji, ni braća niti bilo ko, već im je um, i srce, kao uostalom i telo usmereno na borbu. I mi smo po unutrašnjem čoveku dužni da se slično nastrojimo, ni malo se ne bojeći protivnika i pružajući se na njih sa revnošću i plamenim duhom, kao dobri vojnici Hristovi. Videći nas takvima, naši neprijatelji se udaljuju, ne smejući da krenu u napad. Međutim, ukoliko vide da se kod nas umanjila hrabrost i oslabio napon sila i pažnje, oni natežu svoje lukove i dušu ranjavaju strelama, tj. neumesnim pomislima. Ipak, ni u takvom slučaju mi ne treba da očajavamo, već treba da se brzo, shvativši svoj propust, pokajemo i opet napregnemo sile, te stupimo u neuspavljivu borbu. I tako treba uvek činiti.
2) I sada je jeretička borba razlivena po čitavoj vaseljeni. I ako hoćete, podignite oči uma vašeg te će te ugledati svo podnebesje puno ranjenih u toj borbi. Jer, zmija uzima pod svoju vlast ne samo neverne jeretike, bludnike i preljubočince i druge koji čine slične nepriličnosti, već i one koji se ravnodušno odnose prema takvima i stupaju u opštenje sa njima, budući da je istinita reč: Onaj ko se dotiče smole pocrneće i ko opšti sa gordim postaće mu sličan (Sir. 13, 1). Stoga sam ja, premda me prekorevaju, zabranio da se pominje kao pravoslavan na sveštenim spominjanjima i na Božanstvenoj Liturgiji onaj ko se pretvara da je pravoslavan i ne prestaje da opšti sa jeresju. Kad bi on ispovedio greh svoj i pričestio se Svetom Tajnama, čak i u času smrti, pravoslavni bi mogli za njega da vrše prinos. Međutim, on je otišao u opštenju sa jeresju. Kako bi se, dakle, on mogao uvesti u pravoslavno opštenje? Sveti apostol govori: Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica Krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica Tela Hristova? Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo (1. Kor. 10, 16-17). Sudeći prema rečenome, pričešćivanje jeretičkim hlebom i čašom čini da pričesnik pripada skupini koja je protivna pravoslavnoj. Naime, od svih takvih pričesnika sastavlja se jedno telo koje je tuđe Hristu. Apostol na drugom mestu uzvikuje: Jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima (2. Kor. 6, 1416). Zbog njih treba plakati. Za one, pak, koji su još među živima treba da se molimo da im se da da se istrgnu iz zamki đavola. Za sebe, najzad, treba da zahvaljujemo što nas je Bog izabrao od početka za spasenje u svetinji Duha i veri istine (2. Sol. 2, 13) kako bismo mu služili u Pravoslavnoj veri do pravog ispovedništva. I ukoliko ga ostvarimo neporočno i besprekorno On će nas udostojiti svog nebeskog Carstva.
 

331.
1) Ostala dela imaju svoje vreme, ali delo spasenja uvek treba da se vrši; 2) nemojmo ga odlagati videći da smrt kosi sve i pomišljajući na mudre i lude devojke; 3) ustanimo i porevnujmo da se pripremimo za susret sa Ženikom (4, 130)
1) Za razna dela određuju se razna vremena: jedno je vreme za setvu, a drugo za žetvu; jedno je vreme za mir, a drugo za rat; jedno je za delanje, a drugo da bezdejstvo. Za građenje duševnog spasenja, pak, pogodno je svako vreme i, ukoliko hoćemo, podesan je svaki dan. Budimo uvek pokretni i dobro nastrojeni za dobro, ispunjavajući se mladićkom revnošću za ostvarivanje reči Božijih: Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (Rim. 2, 13). Prema tome, pošto nam predstoji duhovna borba, mi treba da ratujemo blagodušno i da uz Božiju pomoć progonimo demonske pomisli koje ustaju na nas. Jer, ukoliko se ustale u nama, one izazivaju duševnu smrt. Ukoliko predstoji duhovna žetva, mi treba usrdno da žanjemo kako bismo u duhovne žitnice sabrali dovoljno zaliha za večni život i kako ne bismo večno umirali od gladi. Uvek je i vreme molitve, i vreme suza, i vreme čišćenja od padova i vreme zadobijanja Carstva nebeskog.
2) Zašto se premišljamo? Zašto kasnimo? Zašto odlažemo dane svog ispravljenja? Ne prolazi li obličje ovoga sveta (1. Kor. 7, 31)? Nisu li bezbrojni oni koji od nas odlaze svakodnevno? Ne slave li grobovi koji se neprestano otvaraju pobedu nad našom bednom prirodom? Ne čini li isto i zemlja, primajući tela naša koja su joj srodna? Zar ćemo mi ovde ostati do kraja? Zar ne vidimo koliko je već [monaha] otišlo iz našeg bratstva? Gde su blaženi oci naši? Gde su duhovna i telesna braća? Gde su drugovi naši i prijatelji u naporima, rukodeljima i psalmopojanju? Kako smo mi zaboravni. Kada nastupi smrt nekog brata ili oca, mi odmah dolazimo sebi, skrušavamo se i dajemo zavet da ćemo ubuduće ići pravo. No, posle izvesnog vremena, mi zaboravljamo na skrušenost i na svoje dobre namere. Svetitelji Božiji, međutim, nisu postupali tako. Oni su čitav život razmišljali o smrti, svakodnevno umirući, svakodnevno se raspinjući svetu i svakodnevno proizvoljenjem odlazeći Bogu. Stoga sada tamo žive blaženim i nevečernjim životom. I zar vas ne plaši primer deset devojaka? Evo ženik dolazi, izlazite mu u sretanje. I mudre ga dočekaše i uđoše s njim na svadbu. A lude su zbog nedostatka dobrih dela zakasnile. I kad su povikale: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam, čule su odgovor: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. Tako su i ostale napolje. Gospod je još dodao: Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa (Mt. 25, 6; 10-13).
3) Prema tome, treba da bdimo, da dušu budimo iz sna, da se držimo trezvoumlja, da se skrušavamo, da se čuvamo u čistoti i neporočnosti, da idemo u svetlosti kako nas smrt ne bi postigla iznenada i pred nama zatvorila vrata milosti. I već neće biti nikoga ko bi otvorio i pomogao. Stoga požurimo da za ishod pripremimo dela koja su ugodna Bogu. Lenjivi neka ustane na delo, neposlušni neka počne da sluša, nadmeni neka se smiri, surovi neka smekša, nepokajani neka se skruši, neispovećeni neka se ispovedi, besposleni neka počne da se trudi. Neka se svi isprave i late za dobra dela. Dodaću još nešto: ženoljubivi neka se otrezni, tj. neka ne prebiva često sa ženama i neka se ne zadržava dugo sa njima. Jer, od toga se zapaljuje oganj greha, kao što slušamo u Pismu, koje govori: Dali će ko staviti oganj u nedra, a da ne izgori svoju odeću? I da li će ko ići po raspaljenom ugljevlju, a da ne opeče noge? Tako [prolazi] onaj ko ide ženi udatoj (Prič. 6, 27-29). Međutim, i devstvenica je udata ukoliko je stupila u monaštvo, kao i ona koja je dala monaške zavete: njihov Ženik je Gospod slave. Ja govorim onima koji su se rasejali levo desno i žive svojevoljno, izmišljajući opravdanja za svoje grehe i ne shvatajući da je Gospod naredio da izvadimo i oko koje sablažnjava (Mt. 5, 29), a kamoli šta drugo. Vama, pak, evo šta ću reći: Dužni smo pak mi jaki slabosti slabih nositi (Rim. 15, 1), i za neuredne predstavljati obrazac dobrog postupanja. Vi ste blagodaću Hristovom, uostalom, već takvi. Ipak, sve više napredujte, te ćete se spasti u Gospodu našem Isusu Hristu.
 

332.
1) On ukazuje da su ciljevi i delatnosti monaštva iznad svih drugih činova i zvanja; 2) ono sve sebi privlači, bez obzira na teškoće; 3) on priziva na radost i blagodarenje Gospodu što smo ga se udostojili i na staranje da budemo pravi monasi (4, 131)
1) Bogu uznesimo slavu stoga što smo se udostojili da izaberemo dobri deo, tj. da sedimo kod nogu Isusovih i slušamo besedu Njegovu (Lk. 10, 42; 39). Drugi se staraju i uznemiravaju za mnogo, tj. za ženu i decu, za imanje i novac, dok mi imamo jednu brigu – kako da ugodimo Gospodu. Drugi ratuju za zemaljskog cara i prinuđavaju se da robuju njegovim naredbama čak do prolivanja krvi. Mi smo, pak, u proizvoljnom ratu u kome sa svom slobodom ispunjavamo zapovesti Svecara Hrista u nadi na dobijanje beskonačnog Carstva nebeskog. Drugi preduzimaju duga i naporna putovanja radi ništavnih i kratkotrajnih imanja, a mi jedino treba da danju i noću pritičemo u hram Božiji kako bismo uznosili hvale veličini Božijoj, stičući duhovne, neukradive i večne riznice, a ne zlato koje propada.
2) Mi ponekad susrećemo ponešto skorbno i teskobno po spoljašnjem položaju ili po unutrašnjem stanju. Mi, pak, [sve] lako podnosimo zbog Reči Božije i naše nade. Mi, naime, znamo da se radujemo u nevoljama i da se ne osećamo teskobno u teskobama. Naš život samim svojim neprijatnostima privlači one koji imaju um. Ko ne voli roditelje i ko nije raspoložen prema njima? Ipak, ostavljajući ih iz ljubavi prema Bogu, sinovi ljudski dolaze ovamo. Šta je tesnije od supružništva u kome, po reči Gospodnjoj, dvoje postaju jedno telo? Ipak, jevanđelski mač i takve raseca i šalje ovamo. Ovde velikaš napušta svoje imanje, bogati bogatstvo smatra za trice, bedni zaboravlja svoju bedu i siromašni prestaje da je siromašan. Ovde i car skida svoju porfiru i postaje ravan ostalima. Jer, naše bratstvo je jednako časno telo Hristovo i obitelj naša je opšte pristanište spasenja, koje je podjednako spasonosno za sve. Kod nas je sve drugačije, tj. suprotno svetu. Kada se desi smrt, ovde se ne čuje vapaj i plač, kao kod ljubitelja života, već se u tišini vrši pogreb počivšeg. Jer, ovde ni žena ne uzvikuje, ni deca ne vrište, ni srodnici ne pletu plačevne pesme sećajući se čas jednog, čas drugog, već ishod biva sa radošću i sprovod sa dobrom nadom. Doduše, ima i suza zbog duhovne ljubavi prema upokojenom. Međutim, u njima nema ničeg neumesnog, s obzirom da je i Gospod plakao kod groba Lazarevog po svojstvu naše prirode (Jn. 11, 35). Da li je od veka postojao neki blaženiji život? Da li je neki drugi način života više približavao ljude Bogu? Stoga je umesno da davidski uzvikujemo: Jer ovde zapovedi Gospod blagoslov, i život do veka (Ps. 132, 3).
3) Radujmo se i saveselimo se jedni drugima, neućutno blagodareći i bezmerno voleći sveblagog Boga našeg budući da nas je prizvao iz tame u svetlost, iz poniženja u slavu, iz neznatnosti u priznanje. Svako od vas zna od koga se rodio, otkuda se ovamo ustremio, sa kim je potom stupio u opštenje, koga imenuje bratijom i sa kime je nastanjen. I ta preimućstva su samo predverje budućih obećanja. Ukoliko dobro završimo podvig koji nam predstoji, ukoliko se na sve moguće načine podvizavamo da podnosimo napore i da prinosimo plodove poslušanja po činu i ustavu koji važi među nama, mi ćemo na kraju obresti ono što oko nije videlo, što uho nije čulo i što čoveku na srce nije dolazilo, tj. ono što je Bog pripremio onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9). Neka bismo svi dobili rečeno.
 

333.
1) Učestala umiranja učvršćuju sećanje na smrt, a sećanje na smrt i dodir sa njom donosi strah Božiji; strah Božiji, pak, čisti srce od strasti; 2) idimo rečenim putem ka blaženom bestrašću (4, 132)
1) Učestale su vesti o smrti koje se čuju i izdaleka i izbliza, a naročito o smrti naše duhovne braće i otaca. Eto, pored drugih ostavio nas je i brat Grigorije. Njegov život je bio pohvalan, a smrt – blažena. Jer, on se upokojio u izgnanstvu za Hrista. Šta, dakle? I mi, naravno, i mali i veliki, i stari i mladi moramo da pređemo odavde. Svi imamo istu epitimiju smrti. I jedni ranije, a drugi kasnije odlaze iz ovog života. Prema tome, kako da ne razmišljamo o smrti i o onome što ćemo susresti po izlasku duše iz tela? Kako ćemo izdržati predstojanje anđela ukoliko se nismo obukli u oružje svetlosti? Kako ćemo poći onim putem ukoliko sa sobom ne ponesemo zalihe večnog života? Kako ćemo mimoići kneza ovog veka, o kome je Gospod rekao: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni ništa nema (Jn. 14, 30), ukoliko ne budemo slobodni od strasti koje nas čine robovima? Gospod govori: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. O, milog li glasa. Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i počne tući drugove svoje, a jesti i piti s pijanicama. Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas kada ne misli, i raseći će ga napola, i daće mu udeo sa licemerima; onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 24, 46-51). Zar nas ova priča ne plaši? Zar ova opomena ne izmožduje naša tela? Jer, ne radi se o basni i o pustim rečima. Naprotiv, reč uopšte ne dospeva do tačnog izražavanja onoga što će se tada desiti. Jer, onaj plač nije isto što i ovaj, i tamošnji škrgut zuba nije isto što i ovdašnji. Između njih je veća razlika negoli između sna i jave. Stoga se tamošnji oganj ne gasi, a ovdašnji gasi, i ondašnji crv ne umire, a ovdašnji umire. Međutim, ko o tome misli i rasuđuje? Ko to vidi i čuje? Jer, moguće je gledajući ne videti i slušajući ne čuti usled okamenjenosti srca i strastoljublja srca. Ko ima plač koji ublažava Gospod i ko se svakodnevno čisti od oskrnavljenja koja dolaze sa raznih strana, ne odlažući očišćenje za sutra? Kaže se: Dostaje svakom danu zla svoga (Mt. 6, 34). Ko čežnji za Bogom da daje bogočežnjivost odbacujući svaku ovdašnju pristrasnost kako bi sa Davidom mogao da kaže: Prilepi se duša moja uz tebe, a mene prihvati desnica tvoja (Ps. 62, 9)? O blažene bespristrasnosti. Eto kakvi treba da budemo, braćo. Slovo očekuje da se tako nastrojimo, tj. da budemo plameni duhom, obučeni u oklop vere, okriljeni nadom i potpuno spremni za ishod.
2) Stoga molim i preklinjem da, kao oni koji svakodnevno umiru, prinuđavamo sebe prema silama na sve prilično, znajući da vrlina po prirodi zahteva podvizavanje i da podiže gore, dok samougodljivi greh vuče u preispodnju. Steknimo očišćujuće suze koje rađa skrušeno srce i smirenoumlje. Učinimo svete anđele svojim prijateljima bestrasnim životom kako bi nas u vreme ishoda druželjubivo uzneli ka Vladici. I ja ne govorim kao da sam što dobro učinio, nego želeći da zajedno sa vama [dobro] činim. Najzad, ja sam dužan da govorim, a ne da ćutim, budući da vas ljubim ljubavlju Božijom. [Ja želim] da svi mi, čineći dobro, postanemo naslednici večnog života.
 

334.
1) On ukoreva [bratiju] što su prestali da otkrivaju pomisli; 2) potom navodi primere groznih karanja Božijih na one koji se ne kaju kako bi dao podstrek za ispovedanje (4, 133)
1) Ja sam se ovih dana ožalostio zbog vas neizdržljivom žalošću, budući da ste prestali sa uobičajenim ispovedanjem, koje je najveće i najspasonosnije delo u našem životu. I kad bih video da ste postali bolji i svršeni, ja bih se obradovao budući da bih dobio olakšanje u poslu. Jer, lečenje nemoći drugih zahteva veliki trud. Međutim, kako kod vas vidim suprotno, ja se pitam u čemu je uzrok. Jer, kažite mi odakle kod vas drskost i neredi koji od nje proizilaze. Zar njihov uzrok nije u neispovedanju i skrivanju pogubnih pomisli? Početak, naime, i koren sagrešenja naših jeste neumesna pomisao. Ukoliko se otkriva, ona se milošću Božijom progoni, a ako se skriva – postepeno prelazi u dela tame. Otuda duševne smrti, otuda međusobne deobe, otuda reči samoopravdavanja, koje porađa neznanje i zabluda.
2) O, čoveče. Životinje koje nemaju razuma same po sebi, kao što vidimo, znaju koja jela su im štetna i izbegavaju ih. Ne treba li utoliko pre čovek [da zna šta mu je štetno] s obzirom da se od samog krštenja obogatio svakim poznanjem dobra? Zar ti ne čuješ da Pismo govori da Bog ne poštede stari svet, nego sačuva propovednika pravde Noja, i sedmoro s njim, i navede potop na svet bezbožnički (2. Pt. 2, 5). Zar nisi čitao da Gospod gradove Sodom i Gomor osudi na propast i u pepeo pretvori, postavivši ih za primer budućim bezbožnicima (2. Pt. 2, 6). Zar nisi često slušao da apostol uzvikuje: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10). Slušajući rečeno, kako možeš reći da ne znaš šta je rđavo? To je samo pretvaranje i izbegavanje [odgovornosti]. Zar se ne bojite opomena? Zar ne drhtite pred Onim pred kojim drhti sva tvar? Neka se, dakle, niko ne udaljuje od ispovedanja.
 

335.
1) Rekavši da voli bratiju, i da je uveren da i oni njega vole, on priziva da blagodare Bogu za takav savez i da pretrpe ukoliko se desi da ih strogo prekoreva; 2) potom ih ubeđuje da uopšte rado podnose napore i skorbi u građenju spasenja, budući da drugačije ne može biti; zbog velikih obećanja koja su sa njima sjedinjena, oni ne mogu da naruše radost koja je svojstvena svetima; 3) verno hodimo putem Božijim i požurimo da ustanemo ukoliko se desi da se spotaknemo (4, 134)
1) Reč Božanstvenog Pisma [iznosi]: Ja volim one koji me vole i oni koji me traže obrešće blagodat (Prič. 8, 17). Na drugom mestu ono ukazuje i na obeležje ljubavi, govoreći; Onaj ko voli prilježno kara (Prič. 8, 17). Budući da sam ja smireni postavljen za vašeg nastojatelja, po neophodnosti sam vas u prošloj pouci izobličavao i korio, premda ne da biste se, po reči apostolskoj, ožalostili, nego da biste poznali preizobilnu ljubav koju imam prema vama (2. Kor. 2, 4). Jer, i ja se žalostim sa vama u vreme žalosti vaše, kao što se i tešim u radosti vašoj. Ili, na koga drugog da gledam, ili zbog koga drugog da se žalostim i radujem? Vi ste i moja braća, i čeda, i oci, i prijatelji, i srodnici, i voljeni, i željeni, i radost, i venac, i sve što može izraziti iskrenost mog opštenja sa vama. Ja vam svedočim svoju uverenost da ste i vi prema meni takvi. Vi niste privezani ni za roditelje, ni za braću, ni za rod, ni za otadžbinu, ni za bilo šta vidljivo, već samo za Boga i za moje smirenje po Bogu.
Stoga uznosimo blagodarnost Bogu u Duhu Svetom, koji nas je sjedinio u međusobnoj ljubavi da budemo jedno telo, jedan duh, kao što smo i pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef. 4, 4). Radujmo se i saradujmo se jedni drugima. I nemojmo se otuđivati jedni od drugih stoga što se ponekad dešava da vam govorim prekorno. S obzirom da sam podstaknut ljubavlju i opštom korišću, vi karanje podnosite trpeljivo. Jer, napisano je: Sine, nemoj prenebregavati karanje Gospodnje i nemoj slabiti kada te izobličava. Jer, Gospod voli onoga koga kažnjava i kara svakog sina koga prima (Prič. 3, 11-12), I apostol dodaje: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev. 12, 78).
2) Bogatstvo i vlast i ostale žitejske stvari koje su poželjne za ljude ne dobijaju se na dar, nego zahtevaju velike napore i znoj. Može li se, stoga, pretpostaviti da je dostizanje Boga i božanstvenih nagrada lako i jednostavno delo, ili da nije ispunjeno bezmernim naporima i znojem? Zar takva pretpostavka ne bi bila svedočanstvo krajnje prostote i kratkovidosti? Zbog čega mi čujemo da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14, 22), i da su uska vrata i tesan put što vode u život večni (Mt. 7, 14)? Koji je uzrok rečenog? Mi, naime, sami nismo hteli da prebivamo u raju bezbrižnog života i bezmerne radosti koja nam je bila data na početku, već smo nesavesno radije izabrali da padnemo u sadašnji mnogostrasni i mnogoskorbni život, iz koga opet ne možemo da izađemo ukoliko ne prođemo školu nevolja, podražavajući Gospoda našeg Isusa Hrista, koji umesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu (Jev. 12, 2).
Skorbi po Bogu nama se olakšavaju nadom na večna dobra, usled čega obično nisu suviše teške. Stoga se za svete sadašnje vreme naziva [vremenom] praznika. Sveti David svedoči, govoreći: Radujte se pravedni u Gospodu (Ps. 32, 1). On, dakle, ukazuje na svagdašnju radost. Slično i blaženi apostol potvrđuje: Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I navedeno se govori o onima koji su bili u nevoljama i plakali, koji su se podvizavali i prebivali u borbi i koji su mnogoobrazno stradali. Jer, tuga po Bogu kod vrlinskih [ljudi] pruža povod za radost.
3) I mi svaki dan provodimo kao praznik, blagodušno podnoseći skorbi radi Boga i ne slabeći zbog đavolskih zamki i napada. Ukoliko se desi da poneko zadrema ili se umom, rečju ili delom zavede na nešto neprilično, neka požuri da ustane i da se vrati na prethodno dobro nastrojenje, te da opet sa vrelim usrđem počne da služi Gospodu, znajući da od cara počasti dobija vojnik koji se bori i suprotstavlja, a ne onaj ko beži sa polja bitke. Prebivajući, dakle, do poslednjeg izdisaja u nevidljivoj borbi, i mi ćemo se udostojiti večnih dobara po milosti Božijoj, te dobiti Carstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *