NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

301.
1) Neprijatelji nas okružuju i uvek napadaju neočekivano: treba da se čuvamo; 2) kako – strahom Božijim i uzdanjem u Boga, suzama i poučavanjem u Reči Božijoj, čuvanjem uma i odbijanjem pomisli; 3) juče ste neuredno pevali, čime se žalosti Sveti Duh i vi umesto koristi dušama stičete štetu; ubuduće pevajte uredno (4, 99)
1) Pri nedavnim napadima Agarjana nas je sve uhvatio užas od padanja u ruke bezbožnika. I, svakako, ne bez razloga. Međutim, mi i ne razmišljamo da postoje i napadi demona na nas i ne čuvamo se da zbog svog nemara ne postanemo plen duhova zlobe. Napad vidljivih neprijatelja biva u određeno vreme, o kome se može saznati na osnovu glasina koje mu prethode, što onima koji žele slobodu daje mogućnost da nekuda pobegnu. U odnosu na nevidljive neprijatelje ne postoji slična mogućnost s obzirom da je njihovo jedino danonoćno staranje ispitivanje načina kako da nas napadnu ne dajući nam časa ni da predahnemo. Stoga u vezi sa njima treba da imamo veći strah i neophodna je veća samoodbrana kako ne bismo postali njihov plen i kako bismo izbegli dušegubne napade.
2) A gde bismo pobegli? Naravno, Bogu, kako i peva sveti David: Bog nam je utočište i sila, pomoćnik u nevoljama koje nas snađoše veoma (Ps. 45, 2), i: Postaviće se oružan anđeo Gospodnji oko onih koji ga se boje, i izbaviće ih (Ps. 33, 7), i još: Koji se uzdaju u Gospoda kao gora su Sion; neće se pokolebati do veka koji živi u Jerusalimu (Ps. 124, 1). Prema tome, ukoliko budemo imali strah Božiji i poverenje u Njega, nećemo se uplašiti od neprijatelja naših.
Imajmo, međutim, u vidu da neprijatelji zauzimaju tvrđave uglavnom zbog nedostatka hleba i vode. Šta oni predstavljaju kod nas? Suze i Reč Božiju, kojima se hrani i spasava duša. Njihovim nedostatkom ona se kvari i postaje plen [neprijatelja]. Napisano je: Reč Hristova neka obitava u vama bogato (Kol. 3, 16), i suze neka se ne umanje.
Postoji, uostalom, kako kažu, i unutrašnja izdaja. Šta ona predstavlja? Strasti koje žive u nama i pomisli koje budi telesno mudrovanje: one izdajnički otvaraju vrata neprijateljima demonima. Njih treba odmah izgoniti i na svaki način paziti da ne bude zauzet naš grad, tj. duša, da nas ne zavede greh i da ne postanemo zarobljenici pogubnih strasti, već da prebivamo u vrlini sa kojom smo sazdani u slavu Tvorca našeg i na pohvalu meni grešnome.
3) Juče ste me rasrdili svojim pevanjem. Molim vas i preklinjem da pevate pristojno i po tipiku, a ne prosto, tek tako i smućeno, žalosteći Duha Svetoga, a ne mene grešnoga. Jer, Njegova je zapovest: Psalmopevajte razumno (Ps. 46, 8). A razumno se ne može pevati ukoliko se ne čuva poredak, tj. ukoliko hor ne započinje novi stih pre nego što se završi pevanje prethodnog. Bilo da je psalmopojanje glasno ili tiho, sporo ili brzo, iznad svega treba čuvati red. Čuvanje reda je najbolja crta svakog dela, utoliko pre u besedi sa Bogom. Jer, u neredu dolazi do rđavih fantazija i rasejavanja čula, dok se pri redu čuva pažnja, trezvoumlje i sladost o kojoj svedoči sveti David, govoreći: Kako su slatke grlu mome reči tvoje, većma od meda [i saća] ustima mojim (Ps. 118, 103).
Stoga molim i preklinjem da sa svim staranjem ispunjavamo tu vrlinu, čuvajući se međusobno i ispravljajući se u pevanju. I pevajući razumno, mi ćemo obresti pokoj dušama našim. Pružajmo jedni drugima dobar primer i u svemu drugome ugađajući Bogu, čime ćemo postati dostojni nasleđa Carstva nebeskog.
 

302.
1) Da ne bi upadao u sujetne [misli] i da se ne bi valjao u grehovnim pomislima, um treba držati u bogomisliju: u zrenju svojstava i dela Božijih, anđelskih činova, staništa svetih i ovog vidljivog sveta; rečenim se čuva krasota duše; 2) krasota duše, sa kojom je stvorena, izgubljena je u padu, ali se obnavlja u krštenju, u pokajanju i podvižničkom životu (4, 100)
1) Gde um uvek treba da bude i gde da prebiva srce? U bodroj pažnji prema delu Božijem, na podvižničkom poprištu, ne dozvoljavajući da budemo vučeni levo desno kao zarobljenici. Da li u moru ponestaje vode ili vazduh za onog ko diše? Ni u nama ne treba da ponestanu dobre pomisli uz ustremljenost očiju našeg uma na bezgranično more divnih dela Božijih. Ukoliko se udubljuje u njih, um neće imati vremena da se povede za sujetom nečeg žitejskog ili da se veže sa rđavim pomislima. Jer, kao uvek pokretan, on ne može da prebiva u miru. On se nezadrživo kreće u smeru u kome ga uputimo – bilo desno, bilo levo. Ukoliko ga usmerimo na desno, on će sa Davidom zapevati: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj, a ukoliko ga usmerimo na levo [zapevaće] sledeći stih; A kad si okrenuo lice svoje, ja postadoh (sav) smućen (Ps. 29, 8). Bog se odvraća od nas kada se um zanima ispraznostima, a pogubno smućenje [dolazi] kada se duša bavi grehovnim zamislima. Stoga se postarajmo da um uvek usmeravamo na desno i da mu pružamo dobre prizore. Kakve? Anđelske nebeske sile, tamošnja neizreciva dobra, svetla obitališta svetih apostola, proroka, mučenika i svih pravednika, podjednako kao i nebeski svod, blistavo sunce, sveli mesec, grupe zvezda i sve druge stvari koje podležu čulima, naravno ne da bismo se zadržavali na njima, nego da bismo se preko njih uznosili Tvorcu svega – Bogu, čuvajući svoju krasotu nepovređenom.
2) Jer, Bog nas je obdario krasotom spočetka nas stvorivši po svom obrazu i podobiju. I premda smo se mi kroz neposlušnost pomračili i pokvarili, On nas je obukao u krasotu blagodati banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim koga izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega (Tit. 3, 56). Kada smo se potom opet iskvarili, On nam obezbeđuje treće sredstvo za vraćanje krasote, tj. pokajanje u zavetu devstvenosti, oprostivši nam sve grehe i izbrisavši obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše (Kol. 2DZ14) zbog krstonosnog života, sličnog krštenju. Neka stoga naša duša prebiva u svojoj krasoti kako bi se udostojila da čuje: Sva si lepa, draga moja, i poroka nema na tebi (Pes. 4, 7). I ukoliko se opet desi da se oskrnavimo porokom (budući da smo prevrtljivi, da niko nije čist od skverni (Jov 14, 4), i da se niko ne može pohvaliti da ima čisto srce – (Prič. 20, 9), požurimo da se očistimo suzama pokajanja. Sveti David se moli: Operi me, i biću belji od snega (Ps. 50, 9). I Bog preko proroka Isaije priziva: Omijte se i bićete čisti. Izbacite lukavstva iz duša vaših (Is. 1, 16). I blažena je duša koja se uvek čisti, koja se udaljuje od svake rđave sklonosti, koja jedino Boga voli i želi i koja svakodnevno sa zadovoljstvom očekuje smrt. Jer, i nama će doći smrt i mi ćemo biti dužni da isplatimo opšti dug. Stoga neka svako od nas živi prepodobno i pravedno da bismo se udostojili da nam dušu uzmu anđeli Božiji i odnesu na nebesa radi večno blaženog života u trenutku dok nam naši ostaci na opelu budu ležali radi poslednjeg bratskog celiva.
 

303.
1) On je pomenuo one koji su se udaljili iz obitelji i potom pali u jeres i iskvarenost; 2) potom ubeđuje na opreznost, ističući da neprijatelj najviše nastoji da skrene sa puta i pogubi monaha (4, 101)
1) Sada je malo onih koji slušaju usled odlaska nekolicine bratije. Ipak, čak i jedan slušalac da ostane, mi ne treba da smo nemarni prema poučavanju. Jer, Gospod govori: Gledajte da ne prezrete jedpoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga. Jer Sin Čovečiji dođe da spase izgubljeno (Mt. 18, 10-11). O, kako je neizrecivo Božije čovekoljublje. Vladika je u obliku sluge došao pobeglom robu kako bi ga oslobodio od ropstva đavolu. Došla je istinska svetlost da traži izgubljenu drahmu, tj. da je pozove iz grehovnog mraka. Ne treba li i mi smireni, podražavajući sveblagog Gospoda, da bolujemo zbog svakog od vas, i da govorimo, i da samu dušu polažemo za njega? O kad bih ja imao krila da poletim i počinem u svakom bratstvu, da ih pogledam i pogovorim o obaveznom. I ne samo njima, nego i onima koji putem Kainovim pođoše i u prevaru Valaamove plate upadoše (Jd. 11). Koga ja nazivam takvim? Leontija, Jeremiju i Nektarija, koji su odstupili od nas i od vere. Kao nagradu za odstupništvo oni su dobili predsednička [mesta]. Kad bih ih video i pogovorio sa njima, ja smireni bih dušu svoju položio za njih, ukoliko ništa drugo ne bih mogao da učinim. Želeo bih da vidim i one koji su, zbog grehova mojih, odbacili svetu shimu i obukli se u odeću bezakonja i greha kako bih i zbog njih zaplakao. Jedan od njih je Pajsije koji se, kako govore, pružio do [velikog] zla. Naime, po carskom nalogu postavljen za načelnika, on je započeo borbu, počinio ubistva i u sukobu izgubio život. Kakva nesreća. U kakvu propast se rinuo dostojni plača. Najpre je iskočio iz bratstva, potom pošao za svojom pohotom, razvraćajući se čas jednim, čas drugim kao beslovesna životinja, da bi najzad odbacio monaštvo. Zatim je zaključio tragediju o kojoj smo već čuli.
2) Pomenuvši rečeno, molim da se pomolimo za njih. Sami, pak, treba da se krepko držimo svog puta ni malo ne umanjujući podvižničku postojanost. Jer, i malim popuštanjem i lenjošću duša se survava u pogibao. Eto zbog čega žalim one koji žive usamljeno i oplakujem ih kao gotov i lak plen đavolu. Jer, vuk i iz staje grabi ovcu. Neće li utoliko lakše progutati onu koja se nalazi izvan stada? Zar ne znate kakvim besnilom đavo diše protiv nas? On napada na svakog čoveka, a ne samo na smirene monahe. On se raduje pogibli mnogih. Ipak, on se najviše naslađuje kad uspe da obori jednog monaha. Stoga on neumorno napada, prikrada se i bori kako bi poslušnog odvojio od poslušanja, bezmetežnika – od bezmetežja, stubnika – od stuba, zatvornika – od zatvorništva. Jer, posle takvog pomeranja, on ih već vodi kako hoće. Oni, pak, koji nepokretno prebivaju u svojim merama i mestima, vršeći vrline, zaista su neulovljivi za đavola, budući da su iznad njegovih zamki.
Stoga, koristeći se silom koja nam je data protiv đavola, odbijajmo ga ograđujući se strahom Božijim i obarajući ga nebeskim pomislima. Nemojmo dozvoljavati da njegove pomisli ovladaju nama, već ga pobedimo da bismo se udostojili venca pravde od Podvigopoložnika našeg Hrista Gospoda.
 

304.
1) Budimo bodri naročito povodom gonjenja, budući da neprijatelj žešće napada; koliko je on [ljudi] već pogubio od nastanka sveta; isto i sada hoće; 2) kako izbeći njegove zamke – smirenjem i povinovanjem predanim zapovestima; potom on izobražava dug život i spolja i iznutra, sa ukazanjem na nagrade radi podsticanja (4, 102)
1) Vodimo život dostojan gonjenja za Hrista u svakoj pobožnosti i častitosti (1. Tim. 2, 2), kao čeda poslušnosti i nepovodeći se za pređašnjim željama iz vremena našega neznanja (1. Pt. 1, 14). Nemojte slabiti naboj vaših podvižničkih nastojanja. Jer, vidite da đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8). Videći da smo sada razdirani gonjenjem, on ulaže silne napore u očekivanju da sada lakše uhvati dušu. Mi se, pak, u svako vreme i na svakom mestu držimo trezvoumlja i bodrosti, ograđujući se Božanstvenim zapovestima. I ne nalazeći mesta u nama, on će posramljen otići. A ako ga pronađe, on će sve više navaljivati. I neće odustati sve dok ne porazi i pogubi. Ili, zar ne znamo koliko je on [ljudi] već pogubio od stvaranja sveta? Nije li on doveo do izgnanja iz raja prvog čoveka, zarobivši ga grehovnom slašću? Nije li on Kaina nagovorio na bratoubistvo? Nije li on odvojio Judu od sabora apostola, učinivši ga izdajicom Života svih? Nije li on predao smrti i mnoge druge, kojima nema broja? On i sada vara, podstiče i navodi na svako zlo, te guta gotovo čitavu vaseljenu. Vrlo je teško izbeći ga: neophodna je krajnja pažnja. Jer, on ne pokušava samo raspuštenim i niskim životom da nas skrene sa ispravnog i uvuče u suprotno, već i preteranim podvižništvom. Raznoobrazno se pretvarajući, on priprema razne zamke i prevare, posvuda po zemlji rasprostirući svoje mreže da bi nas ulovio. Njih je video blaženi Antonije i odozgo primio ukazanje da ih jedino smirenje može izbeći.
2) Prema tome, obukavši se u smirenje, izbegavajmo skretanje sa pravog puta i njegovo napuštanje, hodeći carskim putem i ne skrećući ni desno, ni levo, već tačno se uklapajući u pravila svete zapovesti koja nam je predana i idući za stopama svetih otaca koji su nam prethodili i koji imaju stanište na nebesima. Neka se um naš uzdržava od rđavih pomisli, neka se srce poučava u Božanstvenim rečima, neka se usta otvaraju samo radi slavoslovlja Boga, neka oči gledaju samo ispravno, neka uho ne sluša sujetu, neka se ruke prostiru na svoje delo, neka noge stupaju pravo, neka hrana i piće budu umereni, neka je san određen ustavom, neka bude samo neophodnih izlazaka, neka se ne nađe mesto za drskost, koja pričinjava smrt, neka ništa neumesno ne deluje među vama, već neka se sve vrši prepodobno i mudro. Takav put nije dugačak i granica podviga je blizu. Kakva je, međutim, nagrada za trud? Carstvo nebesko, radi koga se još malo podvizavajmo i borimo. Ukoliko se spotaknemo, požurimo da ustanemo, ukoliko zadremamo – probudimo se i opet budimo bodri. Prinudimo prirodu, umrtvimo udove koji su na zemlji, steknimo vrline. Sve rečeno ja i sebi govorim, budući da sam i sam obložen nemoćima, imajući jednu prirodu sa vama. Neka Gospod da svima nama da se iskreno potrudimo i poživimo bez saplitanja, te da odavde pređemo sa dobrom nadom i da se udostojimo blaženog večnog života.
 

305.
1) On ukazuje na zapovesti zakona i Jevanđelja, ističući i njihovu razliku, te kaže da ne mogu naslediti Carstvo Božije oni koji ih ne ispunjavaju; 2) on pominje njihov strašan udeo u smrti, sudu i po osudi; 3) potom ih priziva da se obrate Gospodu u pokajanju, sve dok se nisu zatvorila vrata Njegove milosti (4, 103)
1) Sazdavši nas i iz nebića privevši u biće, Boga nas je uveo u ovaj život kao u neku školu kako bismo se naučili jevanđelskim zapovestima Njegovog Carstva. Šaljući svoje učenike na propoved, On im je zapovedio govoreći: Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28, 19-20). Kakve zapovesti nam je On zapovedio? Po Starom Zavetu je bilo zapoveđeno: Ne ubij, ne čini preljubu, ne kradi, ne svedoči lažno (Izl. 20, 13-16). Po Novom Zavetu je dao više i savršenije zapovesti, budući da govori: Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij, jer ko ubije, biće kriv sudu. Aja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svome: „Raka“, biće kriv sinedrionu. I opet: Čuli ste kako je kazano starima: Ne čini preljubu. Aja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome. I opet: Još ste čuli kako je kazano starima: Ne kuni se krivo, a ispuni to si se Gospodu zakleo. A ja vam kažem: Ne kunite se nikako. I opet: Čuli ste daje kazano: Ljubi bližnjega svoga, i mrzi neprijatelje svoga. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze (Mt. 5, 21-44). Vidiš li razliku između Zaveta? Jedan zabranjuje dela, a drugi sama raspoloženja srca od kojih dolaze dela, kako bi se iskorenio greh. Ukoliko se, dakle, pokaže da mi ne živimo ni zakonski, ni jevanđelski, već neznabožački, šta ćemo dočekati u onaj dan? Apostol govori: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10).
2) Kao što sam vam ranije često govorio, i sada vam odlučno saopštavam: neka niko ne živi po svojoj volji, neka niko nije ravnodušan prema delu spasenja, neka niko ne skuplja zlato, neka ne stiče robove, neka ne umnožava konje i bikove i neka se ne obremenjuje nikakvim drugim sticanjem, od čega se porađaju najveći i najpogubniji gresi. Međutim, među vama još uvek ima nekih koji su uporni i koji se protive istini. Ja, smireni, sam, međutim, čist od vaše krvi s obzirom da nisam prestajao da vam saopštavam pravdu Božiju i da sam neućutno objavljivao o dolazećem maču na sinove protivljenja. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od njega (1. Kor. 10, 22). A već i sekira kod korena drveću stoji; svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca (Mt. 3, 10). Zar se ne bojite tog primera? Zar ne drhtite pred tom opomenom? Zar se ne bojite smrti koju kroz neko vreme nećemo zaobići? Kako ćemo susresti strašne anđele koji po običaju dolaze da nas uzmu iz tela? Kako ćemo proći onaj dugački put ne stekavši neophodne zalihe? Kako ćemo sa nečistom savešću stati pred sudište Hristovo, pred kojim će se pokloniti svako koleno i koga će svaki jezik ispovediti? Ukoliko se pokažemo takvi, svakako ćemo biti poslani na [mesto] gde je oganj neugasivi, neuspavljivi crv i plač i škrgut zuba.
3) Da se rečeno ne bi desilo, dođite, poklonimo se, pripadnimo i zaplačimo se pred blagim Bogom našim, susrevši Njegovo lice sa ispovedanjem, iskanjem, skrušenošću, suzama, molitvama, postom, čistotom i dobrim ponašanjem. Jer, On je očišćenje grehova naših. On još nije zatvorio vrata milosti svoje pred nama i ne odvraća se od onih koji mu se obraćaju, već ih milostivo prima kao bludnicu, kao razbojnika i kao bludnog [sina]. Da, molim vas, ustanimo, probudimo se, podvizavajmo se. Deca koja dobro uče radosno žure u svoj dom kada ih otpuste iz škole. I mi, iskreni učenici Jevanđelja, po odrešenju od ovog života, sa radošću treba da se preselimo u večni život.
 

306.
1) On pohvaljuje poslušanje kao najplodniji podvig, prekorevajući one koji žive van poslušanja; 2) potom svoje ubeđuje da sve više napreduju u poslušanju, napominjući da će uskoro Gospod doći i svakome dati po delima njegovim (4, 104)
1) Blagodaću sveblagog Boga vi verujete i povinujete se mom smirenju, ne čineći ništa osim onog što vam je zapoveđeno. Za rečeno radost i venac nemam samo ja, nego i vi, koji ste i pre mene vrlinu postavili kao cilj života. Može li za poslušnika biti nešto slađe, poželjnije i radosnije od života po zapovesti i od [izbegavanja] da postupa po svojoj volji? Eto istinskog poslušanja i nelažnog života. Postoji mnogobrižni i bezbrižni podvig. Mnogobrižni se odnosi na one koji su još obuzeti svojim prohtevima. Bezbrižni se odnosi na one koji su uspeli potpuno da odseku svoju volju i koji imaju smelost da kažu apostolski: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gad. 2, 20). Ne živeći po svojoj volji, on preko igumana živi za Boga i otkrivenim licem odražava slavu Gospodnju, preobražavajući se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospoda (2. Kor. 3, 18). Takav se ne stara o svetu, ne boji se smrti, provodi bezbrižan i ničim ne opterećivan život, svega sebe predajući Bogu. Onaj, pak, ko se oslanja na svoje želje, ko zakone poslušanja gura u zadnji plan i ko se pokorava svojoj volji i samougađanju [u stvari] vodi mučni život, živ se ulovivši da vrši volju đavola (2. Tim. 2, 26). I svi njegovi postupci su neodobravajući, premda ponekad izgleda da posti, da vrši bdenje ili da čini neko drugo dobro. Jer, sve što nije od vere greh je (Rim. 14, 23). Ono što nije po opštem ustavu pripada samom delatelju i tuđe je bogougodnom blagočašću.
2) Stoga ja takve sa pravom prekorevam, dok vas hvalim i molim da sve više prebivate u dobrom poslušanju, u trpljenju, u odsecanju svoje volje, u veri, nadi i ljubavi i u svim ostalim poslušničkim delima na sopstveno spasenje i na dobri primer svemu bratstvu. Da, molim vas, jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti (Jev. 10, 37). Doći će poslednji dan koji će i osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1. Kor. 4, 5). Doći će strašni i nelažni Sudija, koji će privesti poslušnika poslušniku, igumana igumanu, episkopa episkopu, velmožu velmoži, cara caru, te će jednog izobličiti ili opravdati preko drugog i svakome dati po delima njegovim: Život večni onima koji istrajnošću u dobrim delima traže slavu i čast i besmrtnost; a jarost i gnev onima koji se uporno protive istini a pokoravaju se nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo (Rim. 2, 69). Rečenog treba da se krajnje bojimo, te da se sa svakim naporom postaramo da nas čas smrti ne zatekne praznim u dobrim delima, već da nas nađe sa bogatim plodovima dobrih dela. Neka nam se neprijatelj protivi u dobrom činjenju (s obzirom da je po reči Gospodnjoj čovekoubica od početka, i da ne stoji u istini, jer nema istine u njemu – Jn. 8, 44). Mi, pak, protiv njega upotrebimo hrabrost i velikodušnost, suprotstavljajući mu se naporima, znojem, molitvama, moljenjima i suzama. I on neće ni u čemu uspeti protiv nas zbog Gospodnjeg sadejstva u našim borbama i Njegovog zastupništva u našoj nemoći. On će nam i dati večnu pobedu.
 

307.
1) Pomenuvši plodnost pouka, on sve priziva da se zajedno izgrađuju u stanište Božije; 2) potom ubeđuje da postanemo hram Božiji i da ne dozvolimo da se on u nama razori, ujedno navodeći i sredstva [za njegovo održavanje] (4, 105)
1) Neka niko ne govori da su naše pouke uzaludan trud. Ne, mi od njih dobijamo veliku korist. Plug za zemlju i voda za žednog je ono što je naša poučna reč za onoga ko sluša otkrivenim srcem. Od čega duša obično postaje gora? Od čega dolaze razdori, sukobi i deobe u bratstvu? Upravo stoga što nema pouka i saveta. Ukoliko, pak, postoji pouka i savet, naći će se i mir i poredak, na kojima, opet, počiva Duh Sveti. Stoga se ja smirni sa strahom i ljubavlju staram da sa vama vodim besedu, da vas savetujem, tešim, opominjem, te da i sebi i vama pomognem da se spasemo od mnogorazličnih iskušenja đavola. Ispovedam da mi i vi mnogo pomažete, naročito prvi u bratstvu, budući da ste mi saradnici u dobru. Sveti Pavle govori: Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste (1. Kor. 3, 6). Prema tome, ne radi se samo o mom, već i o vašem dobrom delu, a više o svega – o Božijem, od koga dolazi sve dobro ljudima. Stoga vas molim da prema danom vam poslušanju sve usmeravate ka opštoj koristi i da se uzajamno Duhom pripremate za Božiju obitelj. Apostol opet kaže: Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije će delo izići na videlo; jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je (1. Kor. 3, 11-13). Vidite li kako on vrlinu upoređuje sa zlatom, srebrom i dragim kamenjem, a porok – sa drvima, senom i slamom. Podvrgnuvši se ispitivanju ognja na sudu, jedni (zapaljivi) će izgoreti, a drugi (tvrdi) će se sačuvati.
2) On potom dodaje još strašniju reč: Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji svet, a to ste vi (1. Kor. 3, 16-17). Veliki je dar što se udostojavamo da se nazovemo i da budemo hram Božiji. Velika, je, pak i pretnja ukoliko razorimo hram Božiji, budući da će [utom slučaju] i Bog nas razoriti. Stoga nemojmo razarati hram Božiji u sebi. Udostojivši se da u sebi imamo živog Duha Svetog, nemojmo dozvoliti da postanemo stanište strasti. Oslobodivši se od greha, nemojmo dozvoliti da nas đavo opet porobi. Naprotiv, budimo čisti i besprekorni. . . puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju (Fil. 1, 10-11). Neka srce naše bude bodro, ispunjeno straha Božijeg i napajano stalnim pomišljanjem na smrt. Jer, greh se ne može pojaviti [na mestu] gde postoji takav strah i takve pomisli. Ukoliko je, pak, srce neosetljivo i okamenjeno, u nas se lako seje pohota, koja nas razdražuje i smućuje. I ona nas neće ostaviti sve dok se ne vratimo na ranije dobro nastrojenje. Latimo se stoga truda kako bismo napredovali u dobru i potom obreli neprekidni pokoj. Latimo se plača kako bismo obreli radost u Gospodu. Latimo se hođenja tesnim i skorbnim putem kako bismo obreli prohladni život, koji se iz njega rađa. Eto najveće od svih trgovina. Eto najveće sreće: neznatnim trudom i podvigom u sticanju vrlina steći bezmerna i večna blaga. Neka bismo ih se udostojili svi mi.
 

308.
1) Naš život liči na plovidbu morem; 2) krmanoš je um; kako on treba da upravlja lađom života da bi izbegao brodolom; 3) navedene pouke nisu samo za najmlađe, nego i za starije, s obzirom da opasnost ni od njih nije daleko; 4) pazimo da ne izgubimo ono što smo sakupili dugim trudom (4, 106)
1) Život čovekov je kao neko drugo more po kome mi, sevši u ovo telo kao u neki brod, misleno plovimo. Oni koji plove po običnim morima povremeno se sakrivaju u pristaništa, a mi plovimo neprestano, i danju i noću, i u nepogodi i u buri. I naše more je puno nevolja i veliko koliko je dugačak naš život. U njemu je mnogo strašnih burnih talasa, koje podižu duhovi zlobe, I uopšte se ne može reći koliko je na njemu pirata-demona, koji pokušavaju da nas potope. Videći rečeno, sveti David molitveno kliče: Da se izbavim od onih koji me mrze, i od voda dubokih. Da me ne potopi bura vodena, niti da me proguta bezdan, niti da bunar zatvori nada mnom usta svoja (Ps. 68, 15-16). Veliki muž, David se bojao i molio da ne bude potopljen, pa ipak je jednom zadremao i postradao. Šta tek da kažemo mi smireni i koliko treba da se bojimo i molimo da ne postradamo na isti način?
2) Naš um kao neki krmanoš odbija buru strasti ukoliko je budan i bodar, budući unekoliko poprskan kapima pomisli koje navaljuju. Ukoliko se, pak, preda lenjosti i nemaru, on prihvata strast koja udara kao besni potok. Napunivši se njome, on najzad trpi veliki grehovni brodolom o kome je žalosno slušati, a još žalosnije – iskusiti. Strašna je, dakle, i nevoljna plovidba našeg života. Stoga pažljivo i bodro držimo njegovo kormilo, daleko odbijajući strasti i odmah obarajući neumesne pomisli koje se potkradaju kako nas ne bi potopile {ukoliko ih zadržimo).
3) Govoreći, ja imam u vidu ne samo mladiće, nego i starce koji su dugo vremena proveli u podvižništvu. Jer, đavo ni njih ne ostavlja nedirnute, i često ih dovodi do žalosnog pada, kao što negde govori veliki i bogonosni Vasilije: „Zaista je najžalosnije videti da neko posle posta, posle surovog života, posle dugotrajnih molitava, posle obilnih suza, posle dvadesetogodišnjeg ili čak tridesetogodišnjeg uzdržanja usled nepažnje i nemara duše odjednom svega bude lišen“. Ja smireni sam rečeno čuo i video, te sam ga oplakivao i oplakujem, pomišljajući [o okolnosti] da je bogatstvo vrlina koje je sabrano tokom tolikih godina lukavi đavo u jednom trenutku razgrabio, ostavljajući podvižnika blagočašća praznim i nepotrebnim. Velika je, dakle, tajna našeg spasenja i veliko je besnilo đavola protiv nas. On ne podnosi da vidi kako se mi penjemo na nebo, sa koga je on pao.
4) Međutim, neka njega sa njegovom velikom jarošću protiv nas. Mi se, pak, i mali i veliki, i mladi i stari jednodušno čvrsto rešimo da, uz Božiju pomoć, ne dopustimo da iz nepažnje propadne ono što smo mnogim naporima i podvizima sabrali, tj. odricanje od sveta, poslušanje, zdravoumlje [tj. celomudrenost], suze, prvo i poslednje ispovedanje. Naprotiv, neuspavljivo bdimo, držeći podignuta jedra naše nade i upravljani vetrom Duha kako bismo stigli do kraja života i stupili u pristanište besmrtnosti, bogatstvom vrlina stekavši Carstvo nebesko.
 

309.
1) Juče je došao poslanik od cara i mi svi smo se uznemirili, znajući da nam car nije naklonjen; kad bismo znali da nam je naklonjen, mi bismo ga drugačije susreli; slično će duša susresti i vesnika smrti: biće radosna ukoliko je uverena u Božije blagovoljenje, ili će je spopasti užas ukoliko nije uverena; 2) pomirimo se sa Bogom i učinimo anđele prijateljima; rečenome pomažu suze pokajanja, bdenje nad sobom, uzajamna molitva i naročito pričešćivanje Svetim Tajnama; 3) on izlaže kako treba pristupati Svetim Tajnama i koliko su spasonosne, te kako mu je žao što se retko pričešćuju, sa napomenom da ubuduće češće pristupaju (4, 107)
1) Juče je ovde stigao carski poslanik. I mi smo se krajnje uznemirili, dirnuti neočekivanošću njegovog dolaska. Pošto smo potom saznali da nije došao radi nas, mi smo se još brže razrešili straha. Sada vas pitam zbog čega smo se uplašili? Svakako zbog znanja da car ne samo što nije zadovoljan sa nama, nego nas i mrzi i prezire. I obratno, da smo mili caru i da pripadamo broju njegovih bliskih, zar se ne bismo obradovali dolasku lica od njega, znajući da se prema nama odnosi blagonaklono? Zašto, pak, ja započinjem sličnu reč? Na sličan način se ni duša koja je dobrim životom stekla Božije blagovoljenje neće uplašiti kad Car svih po nju pošalje anđela, već će sa zadovoljstvom da pogleda na njega i sa radošću da ode svom Vladici. Ukoliko, pak, nije takva, uhvatiće je smućenost i užas, budući da u sebi nema čvrstine i da niotkuda ne očekuje pomoć i utehu. Jer, ovde brat ili prijatelj može da uspokoji dušu ili da otera strah. Tamo, pak, tako nešto nije moguće: anđeo će nemilosrdno i žestoko uzeti bednu dušu. Slušajući ovu reč ne osećamo li pokrete straha u duši? I kada samo slušanje izaziva strah, kako ćemo tek postradati kada se u samoj stvarnosti nađemo u sličnom položaju? Kako će tada duša stati na sudištu Hristovom? Po proroku Danilu, reka ognjena izlazi i teče ispred Njega, hiljade hiljada mu služe i deset hiljada po deset hiljada stoje pred Njim (Dan. 7, 10). Sudija je strašan i neumoljiv i [traži] odgovor čak i za praznu reč, kao što je rečeno u Jevanđelju (Mt. 12, 36). Kako će tada duša istrpeti rečeno? Zaista, strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jev. 10, 31). Još će strašnije biti kad čuje pravednu odluku koja je predaje beskonačnom mučenju.
2) Stoga vas molim i preklinjem da se pre smrti izmirimo sa Bogom, da steknemo Njegovo blagovoljenje, da anđele koji će doći po nas učinimo prijateljima. Neka naše misleno oko bude budno i um nepobediv, ne pristajući na nagovaranja strasti. Ukoliko se ponekad i okliznemo, brzo ustanimo. Mi mnogim suzama treba da gasimo raspaljene strele lukavog, ljubavlju se uzvišavajući ka Hristu. Mnogo je moćna, kaže se, usrdna molitva pravednika (Jak. 5, 16). Stoga postoji potreba da se molimo jedni za druge i da se molitveno pominjemo. Mnogo mogu i suze i skrušenost, a iznad svega – pričešćivanje Svetim Tajnama. Ja se mnogo čudim što vidim da se nemarno odnosite prema rečenome, ne znajući za razlog. Nedeljom još i pristupate Tajnama. Kada, pak, Liturgija biva drugog dana, niko ne prilazi. Nekada su se u manastiru po želji pričešćivali svakog dana. Sada je rečeno vrlo retko, ili se već više nigde ne može sresti.
3) Ja, uostalom, ne kažem da želim da pristupate Tajnama prosto, tj. bilo kako. Jer, napisano je: Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega (1. Kor. 11, 28-29). Ne, neću ja to. Nikako. [Ja hoću] da mi gorimo od želje da se pričestimo, te da se po mogućnosti čistimo, udostojavajući se [velikog] dara. Jer, hleb koji predstoji jeste pričešće životom, kao što govori Gospod: Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću ja dati za život sveta (Jn. 6, 51), i opet: Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu (Jn. 6, 56). Vidiš li neizrecivi i bezmerni dar? Gospod nije samo umro za nas, već nam je sebe predložio i za hranu. Šta bi snažnije moglo da projavi Njegovu ljubav prema nama? I ima li šta spasonosnije za našu dušu? Niko se ne lišava svakodnevne obične hrane. Naprotiv, onaj ko je [jedan dan] ne okusi veoma se opterećuje. Šta, pak, znači da smo ravnodušni kad nam se predlaže hleb života i čaša besmrtnosti, a ne običan hleb i obična čaša? Zar da se takvo delo ne smatra neophodnim? Takav [stav] služi kao svedočanstvo velikog nerazumevanja i besmislenosti. Ako smo do sada i postupali tako, molim da se ubuduće ukrepimo i ne dopustimo dosadašnje [držanje], znajući silu dara Božijeg. Naprotiv, uvek u skladu sa silama čistimo sebe i pristupajmo da se pričestimo Svetim i Osvećujućim Tajnama, što će nam, kako mislim i kako jeste, mnogo pomoći da se održimo čisti. Jer, mi ćemo se [na čistotu] podsticati pripremanjem za Pričešće i njegovim očekivanjem. Pri ravnodušnosti prema Pričešću strastima se ostavlja veća sloboda i veći prostor da nas ulove. Osim toga, Pričešće će nam biti svagdašnji zalog za večni život, koga neka bismo se svi udostojili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

310.
1) Napred, napred po putu vrline; 2) kako – svaki dan provodeći u činjenju neophodnog, za šta se i daje primeran program; 3) on pobuđuje [na ispravno delanje] krasotom i sladošću vrline i pogubnošću greha; 4) zbog čega izostaje uspeh zbog neiskrenosti želje (4, 108)
1) Vrlina je stalno živo delo koje se nikada ne zaustavlja u svom stremljenju ka napred i koja svoje privrženike vuče ka sve većem savršenstvu. Ukazujući na rečeno, apostol govori: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus, i dalje: Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade gornjega prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil. 3, 12/14). Prema tome, u vrlini ne treba da bude nikakvog zastoja, budući da zaustavljanje označava početak skretanja na zlo. Ni mi nemojmo da stojimo na putu vrlina, već se uvek dobro krećimo i uvek kao novi ushodimo iz sile u silu, dok ne dostignemo svi, . , u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).
2) Kako, dakle, treba postupati? Svakog dana treba revnosno da činimo ono što smo dužni. Navedimo dva primera. Ustavši od sna, požurimo na molitvu. Vrativši se, latimo se usrdno za posao pevajući u srcima našim Gospodu i ujedno radeći rukama. Po prolasku dana sa blagodarnu i skrušenošću pođimo na spavanje. Takvim tokom stvari i na nama će se ispuniti reči svetog Davida: Dan danu govori reč, i noć noći objavljuje znanje (Ps. 18, 3). Neka nam ni jedan dan ne prođe u ravnodušnosti prema poslu i u mislenoj i srdačnoj porobljenosti. Neka ni [jedna] noć ne prođe u popuštanju pokoju i sramoti u mislima (a kamoli na delu). Jer, reč istine zahteva da nam bude čista i duša, a ne samo telo.
3) Hoćemo li uopšte nešto da želimo? Želimo, onda, vrlinu, budući da je njeno okušanje sladosno i nenasito. Ili možda volimo da se naslađujemo lepotom? Šta je, pak, lepše od Gospoda, čijom lepotom se sve ukrašava? Zla pohota, međutim, dušu čini besnom i proždire je surovije od bilo koje zveri. Od nje ne dolazi zadovoljstvo, nego mučilački život. Apostol govori: Telo i krv ne mogu naslediti Carstva Božijega, niti raspadljivost nasleđuje neraspadljivost (1. Kor. 15, 50). I kaži mi da li postoji neko koga greh, pošto ga je porobio, nije osramotio, ponizio i predao smrti. I da li postoji neko koga vrlina nije uzvisila i pokazala divnim u svetu? Od mnogih uzmi dvojicu: Amnona i Josifa. Zar jednog blud nije doveo do smrtnog srama, a drugog očuvanje zdravoumlja [tj. čistote] pred Egipćankom – do carske [krune]? Eto koliko je vrlina omiljena, poželjna i spasonosna. Greh je, naprotiv, mrzak, odvratan i poguban. Pa ipak, mi ljudi upadamo u velike zablude, umesto života birajući smrt, umesto svetlosti – tamu i umesto netruležnosti – truležnost. Šta može biti dostojnije žaljenja?
4) Zbog čega, pak, iako želimo, mi ne možemo da budemo ljubitelji dobra? Stoga što naša želja nije istinska, nego pritvorna. Jer, kao samovlasni [tj. slobodni], mi biramo ono što želimo. Prema tome, da istinski želimo dobro, mi bismo ga i izabrali. Doduše, rđav život od mladosti u nama stvara gotovo nesavladive strasti. Apostol, međutim, govori: Kao čovek govorim zbog nemoći vašega tela. Jer kao što davaste udove svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte udove svoje da služe pravdi za osvećenje (Rim. 6, 19). Dakle, kao suprotnost sklonosti ka grehu, mi treba da pokažemo stremljenje ka vrlini. Istrajmo u kucanju i sveblagi Bog će nam svakako otvoriti vrata, tvoreći u nama ono što mu je ugodno i dajući nam večni život.
 

311.
1) Neko je skončao sa pohvalama i on iznosi pouku da ga podražavamo; 2) potom savetuje da se sećanjem na kraj [života] podgreva revnost, kao što su i svi sveti činili; 3) on ublažava one koji tako čine i dodaje: „Budimo i mi takvi“ (4, 109)
1) Sada smo se potpuno uverili da je naš brat Teosost umro. Stoga treba o njemu da kažemo nešto ukratko. On beše iskusan muž, imajući pohvalu kod mnogih – i monaha, i svetovnjaka. On je slušao i druge navodio da ga slušaju. Stekavši iskustvo stradanjem on je mogao, apostolski govoreći, da pomogne onima koji su u iskušenju. Stoga je stekao mnoga dobra čeda po Bogu. Potom se podvrgao velikim i teškim nevoljama i teskobama, progonima i iskušenjima za istinu, od kojih je i skončao i otišao Gospodu. Zbog čega ja rečeno navodim? Da bismo na ovom bratu mi videli svoju budućnost. Naime, ukoliko dobro i prepodobno poživimo, i mi ćemo, slično njemu, po smrti dobiti pohvalu od drugih, ležeći kao podstrek dobre revnosti za poslušne. Ukoliko ne budemo dobro živeli ne samo da nećemo biti pohvaljeni, nego ćemo se pravedno podvrći beskrajnoj muci, o čemu je strašno i pomisliti, a ne govoriti.
2) Ti treba da vidiš kako mi jedan za drugim prelazimo odavde i da se [pitaš] kuda odlazimo. Naš život se ovde ustrojava radi malobrojnih dana, tj. da bismo poživeli radi ispitivanja i probe vrlina, a zatim prešli na [mesto] gde ćemo zauvek biti. Razmišljati o rečenome jeste delo blagorazumnih. Onaj ko razmišlja plaši se i uvek drhti, svakodnevno umirući proizvoljenjem i svakodnevno očekujući razrešenje od tela, čime u sebi podstiče revnost za predstojeća dela po poslušanju koje mu je povereno i neprestano dodaje trud na trud. Jer, otkuda natprirodni podvizi kod svetih? Otkuda njihova poslušnost do same smrti? Otkuda nepobedivo trpljenje mučenika pri odsecanju udova i prolivanju krvi? Svakako od pomišljanja na brzoprolaznost života i na iznenadnu smrt, na stojanje pred strašnim sudištem i na beskrajnost večnih muka. Otuda je kod njih sve, tj. trpljenje najsurovijih stradanja kao u tuđem telu.
3) Blažena je duša koja o rečenome pomišlja dan i noć, provodeći privremeni život kao strankinja koja je na prolazu i koja čeka blaženi i beskrajni život, o kome govori apostol: Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije (Rim. 8, 19-21). Vidiš li šta se obećava? Da će se sve pretvoriti u netruležnost i da će se tvorevina iz ropstva izvesti na slobodu. Kakav će biti dan o kome sveti David govori: Jer je bolji dan jedan u dvorima tvojim, od hiljada (drugih) (Ps. 83, 11), i sveti apostol Petar: Jedan dan. . . je kao hiljada godina (2. Pt. 3, 8)?
Tamo pružajmo i mi svoj um i srce, tamo prenesimo svoju čežnju, tamo preselimo svoje pomisli i želje kako bismo se sakrili od kneza ovoga veka, koji ima vlast da nas iskušava, ali ne i silu da nas sruši ukoliko smo ograđeni oružjem našeg podvižništva. Ja smireni želim ne samo da ga izbegnete, nego i da ga pobedite i dobijete venac pravde od Hrista Isusa, Gospoda našeg.
 

312.
1) Samo istinski monasi mogu da se raduju usled bezbrižnosti o žitejskom i staranja jedino o ugađanju Bogu i čuvanju devstvenosti; 2) oni i nemaju razloga da se žaloste: gresi su im oprošteni, a rane od pomisli i strasti presecaju borbom koja im priprema vence; treba samo srčano da se bore i pobeđuju neprijatelja; 3) obodrimo se: uskoro će doći Onaj što dolazi (4, 110)
1) Apostol svima zapoveda da se svagda radujemo u Gospodu (Fil. 4, 4). Raduju se obično jedino istinski monasi, koji se ne staraju ni o ženi, ni o deci, ni o robovima, ni o novcu, ni o imanju, niti o bilo čemu od onoga o čemu se staraju teloljupci. Oni imaju samo jednu brigu, tj. kako da ugode Gospodu. Briga o tome i jeste svagdašnja radost u Gospodu. Jer, pored braka, robova i svih nespokojstava koja se rađaju iz njih, tj. pored muke duha koju je Bog, po rečima Solomona (Prop. 1, 13), dao sinovima ljudskim da se upražnjavaju u njoj, nije lako radovati se u Gospodu. Navedene stvari, naime, odvajaju um od prepodobnog sećanja na Boga, uz koje je jedino i moguće da se [čovek] raduje. Stojeći u redu onih koji se raduju u Gospodu, radujmo se u saradujmo se jedan drugom, od Nagradodavca Gospoda očekujući nagradu za devstvenost i siromaštvoljublje. On je obećao da će dati nagradu i za čašu hladne vode, a ne samo za velika i natprirodna dela. Jer, zaista je veliko i natprirodno delo devstvenosti: ona se dotiče anđelskog života i uvodi čoveka u prvobitno rajsko stanje, u kome nije bilo ni braka, ni ropstva, već je život bio bez nevolja i žalosti.
2) Možda će neko reći da se ne raduje, već da je žalostan. Molim da mi se kaže odakle ta žalost. Da li stoga što je ranije učinio mnogo grehova? Međutim, oni su već oprošteni zbog ispovedanja, odricanja od sveta i prihvatanja bremena poslušanja. Možda stoga što te svakodnevno ranjavaju pomisli? Međutim, ukoliko ih odbijaš, [ti već imaš] predskazanje tvog ovenčavanja. Jer, nikada se ne ovenčava onaj ko nije stupio u borbu, nego onaj ko se srčano borio i pobedio. Vidite li da je ono što ste mi naveli kao uzrok žalosti u stvari za vas uzrok radosti? Radujmo se duhovnom radošću, srčano ustajući i protiveći se zamkama đavoljim. Molitvama i moljenjima odbijajmo njegove priloge, smirenjem i poslušanjem kidajmo njegove zamke, suzama i skrušenošću ga potapajmo kao faraona, samoprekorevanjem i ispovedanjem ga odbacujmo daleko od sebe i svim drugim dobrim delanjem ga rušimo uz Božiju pomoć. Neka je on raznovrsan u svojim zamkama, neka je iskusan u zlobi, neka zna vreme koje je najpogodnije da nas napadne, ištući našu smrt, neka ume da se pretvara da je pobeđen kako bi potom neočekivano napao na nepripremljenu dušu kako bi sa njom činio šta hoće. Mi stojmo na svojoj straži, budimo trezvoumni i bodri, neka nam oko uma bude budno i srce plameno u ljubavi prema Bogu, te ćemo biti nepobedivi i nepromenjivi.
3) Da, molim da ne budemo malodušni u borbi i da ne slabimo u bici sa neprijateljem. Jer, blizu je kraj borbi i podviga. Još malo, tj. ili u čas končine svakoga od nas ili pri kraju veka (pri javljanju sa nebesa zajedno sa anđelskim silama u plamenom ognju i u slavi neizrecivoj) doći je Onaj koji dolazi i neće zakasniti. I ugledaće ga svako oko, i oni koji ga probodoše; i zaplakaće zbog Njega sva plemena zemaljska (Otk. 1, 7). Strašnog li i neopisivog prizora. Tada će se obradovati oni koji su se podvizavali dobrim podvigom, koji su ostali čvrsti u iskušenjima, ljubitelji prepodobija, savršeni delatelji poslušanja i svi koji su u svemu Gospodu ugodili. Neka bismo se i mi ubrojali u njih i zajedno sa njima se nasladili večnim dobrima u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

313.
1) Naš zemaljski život je promenjiv zbog prve neposlušnosti; 2) odričući se od sveta i obećavajući poslušnost, mi se izbavljamo od takve promenjivosti; ipak, neophodno je srčano stojanje u podvizima; 3) držimo se trezvoumlja i bodrosti, čuvajući se u čistoti; ukoliko i pogrešimo, pokajmo se i ispravimo se (4, 111)
1) Čujmo šta govori apostol: A ovo kažem, braćo, daje ostalo malo vremena: od sada i oni koji imaju žene neka budu kao da ih nemaju. I oni koji plaču kao da ne plaču, i koji se raduju kao da se ne raduju, i koji kupuju kao da ništa nemaju. I koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7, 29-31). Šta znači: Prolazi obličje ovoga sveta! On prolazi, teče i ni jednog dana nije postojan; jednog dana je vedro, drugog oblačno; juče je bilo lepo vreme, danas je nepogoda; jedan se penje na visinu, a drugi pada sa visine svog dostojanstva; bogataš postaje bednik, a bednik postaje bogataš. I beskrajnim izmenama i promenama se podvrgava naš bedni život, nemajući postojanosti ni u čemu. Zbog čega? Zbog naše drevne neblagorazumnosti. Pošto u raju nismo obratili pažnju na svetu zapovest koja nam je data i pošto smo obmanuti zadovoljstvom lukave zmije, mi smo pravedno predani mnogostradalnom i izmenjivom životu ovom. Zbog njega se, međutim, desio dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas uzvodi na prvobitno stanje i vaspostavlja bežalosni i beskorbni onaj život. Stoga je mudro i razumno delo biti postajan usred nepostojanosti i nepromenjiv – usred promenjivosti. Kome je svojstveno rečeno? Samo onima koji su se raspeli svetu i pošli za Gospodom.
2) Blagodaću Hristovom i mi smo takvi, dobrim odricanjem odrekavši se od sveta i predavši se prekrasnom poslušanju, kojim ushodimo u drevno stanje. Pošto smo zbog neposlušanja i nepokornosti izgnani iz raja, sveblagi Bog naš je blagovoleo da kroz poslušanje i blagopokornost ponovo ulazimo u njega. Radujmo se što smo u poslušanju, koje nas uvodi u večni život. Neophodni su, uostalom, i istrajnost u podvizima i trpljenje u skorbima. Telesna pobeda se dobija uz mnoge napore i znoj. Utoliko pre pobednički proći kroz poprište našeg [tj. monaškog] života mogu samo hrabra i srčana lica.
3) Stojmo, molim vas, hrabro, neprestano se držeći trezvoumlja i bodrosti, jedinom Bogu ustremljujući našu čežnju. Svoj um zaposlimo postojanim zrenjem [tj. sagledavanjem] Njega, omivajući se suzama i umiljenjem i prosvećujući se molitvama i moljenjima, kojima se privlači blagodat Svetog Duha. Jer, Bog se najviše raduje zbog duše koja je čista od strasti. Duša koja blagouha vrlinama svakako je mirisnija od mnogocvetne livade. Ukoliko ponekad i zadremamo, požurimo da se probudimo. Ako i sedam puta na dan sagrešimo, sedam puta se i pokajmo – i bićemo primljeni. Ako i sedamdeset puta sedam puta postradamo, srazmerno se i pokajmo i nećemo biti lišeni nade na pomilovanje po Božijem obećanju. Molim samo da budemo postojani i da se ne olenjimo da ustajemo posle padova. Već je blizu kraj podviga, već su bliski radost i veselje i venci pravde, kojih neka bismo se udostojili svi mi blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

314.
Brat se iznenada upokojio: otuda nadahnuta pouka da [svako] bude spreman za ishod [iz života] i da uvek pomišlja na njega, prebivajući u bogougodnim delima (4, 112)
Dođite da položimo spasonosni zavet u odnosu na poslednji dan i da se izmirimo sa Bogom pre negoli nastupi neodložni čas smrti. Jer, kaže se: Jer nema ko bi te u smrti spominjao; i u adu ko će te slaviti (Ps. 6, 6). Zar ne vidimo kako se svakog dana uzima neko od bratije? Zar ne vidimo kako danas živimo, a sutra nas nema, ličeći na ovce određene na zaklanje? Eto, uzet je i brat Liverije. Njegova končina je skrušila moju smirenu dušu. Jer, kako pričaju, njega su našli u keliji posle iznenadne smrti. Ležao je na boku kao da spava. Takav je njegov kraj. Mi ne znamo kakav će biti naš kraj i kakvom ćemo smrću umreti. Hoće li ona doći iznenada ili sa izvesnim predznanjem, na kopnu ili na moru, dok smo sami ili dok smo okruženi bratijom? Onaj ko bi poznao um Gospodnji i ko mu bio savetnik mogao bi da zna i dan i čas i mesto i način naše smrti. Zaista je strašna odluka smrti i strašno je upasti u ruke Boga živog. Stoga molim da uvek budemo u podvigu, uvek pažljivi, uvek na delima po Bogu. Jedan je dobio visok čin, drugi se obogatio, a neko je postao car. Pa šta? Sve prolazi kao san. Usniše san svoj i ne nađoše ništa u rukama svojim svi ljudi bogati (Ps. 75, 6). Svaka slava ljudska je kao cvet travni (Is. 40, 6). Izabranici Božiji su učinili najbolje delo i dobili neoduzimljive činove. Kakve? Jedni su [dobili] apostolski, drugi proročki, jedni mučenički, drugi prepodobni [čin]. Drugi su, opet, dobili neki niži [čin], no ipak spasonosan. Njihova imena su u knjizi živih, njihova slava je neuvenjiva i radost neizreciva. I mi treba da ih podražavamo te ćemo svakako dobiti neki od tih činova. Jer, blagodat je izobilna i svakome ko želi, i malom i velikom, i mudrom i prostom, i starcu i mladiću – predstoji dobri dar. Ukoliko ih, pak, ne budemo podražavali, Vladika nas neće pustiti u nebesku bračnu ložnicu, već će pred nama zatvoriti vrata njena. Gospod govori: Teško onome čoveku koji izda Sina Čovečijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovek (Mt. 26, 24). Svakome je jasno da se ova reč odnosi na izdajnika. Ona, međutim, pravedno može da se primeni i na svakog ko izdaje svoje sopstveno spasenje. Zar mi ne mislimo o javljanju Velikog Boga i Spasa našeg Isusa Hrista? Zar mi ne pomišljamo na strašnu odluku koju će izreći nepotkupljivi Sudija svima koji stoje s leve strane? Zar ne zamišljamo neugasivi oganj i nepredstavljive večne muke? Ko će ih razumeti? Ko je razumni krmanoš koji dobro upravlja sobom i koji dušu svoju spasava od brodoloma [koji mu spremaju] duhovi zlobe? Mi smo po blagodati Hristovoj izabrali tihi i bezmetežni život. Ipak, sve bolje prohodimo svoju plovidbu i sve blagodušnije susrećimo sve što nam dolazi, strahom Božijim ograđujući svaki ud. Oku zabranite da gleda radoznalo, uho neka ne prima sujetne zvuke, jezik neka ne osuđuje (budući da brat Božiji govori: Ko ogovara brata ili osuđuje brata svoga ogovara zakon i osuđuje zakon – Jak. 4, 11), ruka neka radi (s obzirom da po apostolskom prosuđivanju onaj ko neće da radi, ne treba ni da jede – 2. Sol. 3, 10), noge neka idu pravo putem mira, srce neka ne skreće na reči lukave i neka ne izmišlja izgovore za grehe (Ps. 140, 4). Kod vas neka sve biva blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14, 40) kako bismo se, poživevši dobro, udostojili večnih dobara.
 

315.
1) Čuvajući veru treba da napredujemo i u dobrom životu, naročito u zdravoumlju [tj. celomudrenosti], protiv koga najviše napada neprijatelj; 2) on započinje sramnim pomislima, a potom raspaljuje telo i dovodi do dela; kasnije on pohotljivog čini sličnim šugavcu; 3) kako izbeći [njegove napade]; treba da se protivimo pomislima, obraćajući se molitvi pri prvom njihovom pojavljivanju; 4) podstiči se na suprotstavljanje mišlju da si primio usinovljenje po blagodati, a da kroz greh postaješ rob đavola, te se protivi i navedenoj strasti i svim ostalim (4, 11Z)
1) Dve vrline grade spasenje čoveka: vera i ljubav. Kad bih video da grešite u nečem protiv vere, ja bih poveo reč o njoj, starajući se na svaki način da vas usmerim ka pravoslavnom mudrovanju. A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže (Jev. 11, 6). Pošto je blagodaću Hristovom vaša vera zdrava, ja ću je ostaviti i ponešto pogovoriti o delatnom životu, čiji pokretač treba da bude ljubav. Prema tome, molim vas da i sada, kao i uvek, ne budete nemarni za podvižništvo, za gospodarenje nad pomislima, za mnogocenu riznicu devstvenosti, koju smo po milosti Božijoj primili i protiv koje neprijatelj sa svom silinom usmerava svoje zamke ištući da njenim otimanjem otme i naše spasenje. On, naime, zna da se tom vrlinom upodobljujemo Bogu i da se, obrnuto, njenim gubitkom pribrojavamo beslovesnoj stoci, kao što je napisano: I čovek u časti budući, ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48, 13).
2) O, koliko je [ljudi] od vajkada naš prevarant zarobio telesnom pohotom. I sve do sada on ne prestaje da vara ne samo mlade, nego i stare, ne samo nemarne, nego i marljive, protiv svake duše se gotovo koristeći tim oružjem. On taj otrov počinje da priprema sejanjem neumesnih pomisli. Raspalivši srce pohotama tela i krvi, on ga potom izaziva da kaže nešto zabranjeno. Zatim nagovara na drsko dodirivanje udova. I najzad nanosi smrt. Jer, apostol govori: Tada želja zatrudnjevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jak. 1, 15). Izbegavajmo tu večnu smrt i izbegavajmo tu mnogobolnu duševnu bolest. Meni izgleda da je ta bolest slična šugi. Češući se noktima, šugavi sebi navodno pričinjava zadovoljstvo, iako u stvari zadobija mučne rane, koje su utoliko veće ukoliko se više češe. I onaj kojim je ovladala pohotna strast ne dobija zadovoljstvo nego pustoš, ne blagodušnost nego – bezdušnost. On je dostojan žalosti, budući da je beznadežan, strašljiv, bojeći se čak i senke, a ne samo budućeg suda.
3) Kako da se izbegne to zlo? Najpre treba sveusiljeno i neodstupno odbijati priloge svaki put kada se strast pojavi. Nije čudno što se ona pojavljuje. Međutim, ona silu poprima ili od nepažnje uma (koji nije zauzet dobrim pomislima) ili od zavisti neprijatelja. Ma kako bilo, ranjeni treba što pre da ustane, da se moli, da uzdiše, da proliva suze, odlučno odbijajući strasti. I one će se ubrzo stišati, a ti ćeš se uspokojiti u Gospodu. Tada ćeš poznati da je za dušu najsladosnije da nije obuzeta i porobljena strastima.
4) Zar ti nisi čuo šta govori Gospod? Svaki koji čini greh rob je grehu. A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 34-35). Zar ćemo mi, oslobodivši se greha i dobivši usinovljenje, ponovo postati robovi greha? Zar ćemo postati podanici đavola kad smo već stali pod krepku ruku Božiju? Nikako. Apostol negde kaže: Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik (Gal. 2, 18). Nemojmo dopustiti da budemo narušitelji zaveta Božijih. Nemojmo opet postajati robovi đavola pošto smo već dobili slobodu od njega. Nemojmo sebi sabirati gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5). Jer, o takvima je napisano: Crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44). Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi (Gal. 5, 1), gnušajući se mrskih maštarija zmije. Svakodnevno se protivimo i borimo ne samo protiv te strasti, nego i protiv svih drugih, podavljujući zavist, kroteći lukavstvo, bratomržnju i svaku drugu zlobu kako bismo izbegli večne muke i stekli Carstvo nebesko.
 

316.
1) On veliča monahe, nazivajući ih izabranim rodom i Hristovim vojnicima; 2) ko brani veru u svim jeretičkim progonima i ranije i sada – sve monasi; 3) budući takvi, čuvajmo se u čistoti i držimo se iznad svakih strasti; 4) nemojte se smućivati što se ruše manastiri i što ne uspevamo da ih obnovimo u dovoljnoj meri; potrudimo se da odbranimo veru i sve ostalo će nam se dodati (4, 114)
1) Bratijo i oci. Ja neću prestati da vas imenujem dobrim imenom bratstva i očinstva, znajući da su u odnosu na vas istinska imenovanja, a ne samo lažno nazvanje. Jer, istinski oci i bratija su oni koji su više od roditelja, više od braće, više od svog roda, više od svoje otadžbine, više od svega vidljivog zavoleli Boga i prihvatili život u zajednici u kojoj je jedno srce, jedna duša, jedan Otac – Bog i jedna otadžbina – nebeski Jerusalim. Takvi ste i vi, bratijo moja ljubljena. Nazvaću vas i rečju Pisma: Rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, koji objavljuje vrline Onoga koji ga dozva iz tame u čudesnu svetlost svoju (1. Pt. 2, 9). Zaista je čudesna svetlost monaški život, u koji smo prizvani i u kome proiznosimo pohvale Onome koji svojom vrlinom pokriva nebesa. U njemu se nastanjuje razboritost, zdravoumlje, hrabrost i pravednost; u njemu su trofeji pobede nad lukavim u Hristu Isusu. Jer živeći u telu, ne vojujemo po telu; jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 35).
2) Ukoliko uzmemo u obzir vidljive neprijatelje, videćemo koliko je bilo gonjenja na Crkvu Božiju. I zar nisu najviše bili gonjeni, bijeni i ubijani oni koji su se raspinjali svetu? Zaobići ću prošlost. I u sadašnjem rodu i tokom jeresi koja sada deluje ko se suprotstavio do krvi boreći se protiv greha (Jev. 12, 4)? Zar ne blaženi oci i bratija naše i drugih obitelji? Zaista, takva dela i podvizi pripadaju prvenstveno monasima. Monasi su nervi i oslonac Crkve. Kolikog li dostojanstva koje nam je darovano blagošću Božijom.
3) Lopovi su u blizini riznica. Riznica, pak, duše su vrline. Ja napominjem i molim da smo trezvoumni i bodri kako se ne bismo prelestili grehovnom slašću kako se ne bismo ozverili gnevom, kako se ne bismo pomračili neverjem, kako se ne bismo ogorčili neispovedanjem i kako se ne bismo predali vlasti ni jedne strasti. Držeći se iznad bednih strasti, usrdno se pružajmo napred, sve dok ne dostignemo kraj života.
4) Naš sluh se žalosti zbog pustošenja manastira od strane neprijatelja Gospodnjih. No, zbog čega da se žalostimo? Jer, manastir i hram Božiji smo mi, kojima je i rečeno: Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog (1. Kor. 3, 17). Dostojno je sažaljenja i tuge što su i ti hramovi često bili rušeni od strane naših gonitelja. Ipak, većim delom oni su promislom Božijim opet bili obnavljani. Možda se neko smućuje zbog [okolnosti] da ne uspevamo da vaspostavimo i obnovimo sve manastire koji su pretrpeli gonjenje. Međutim, kako sadašnje gonjenje [hoće] da sruši veru, čitav naš podvig treba da bude obraćen na njenu zaštitu i opstanak. I sve dok to nije učinjeno, dok se još huli ime Boga našeg i dok se sveti oci predaju anatemi, nema koristi od njihovog obnavljanja. Zar neko od onih koji se takmiče na trkalištu dobija nagradu ukoliko pretrči polovinu poprišta? Jer, kazano je: Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2. Tim. 2, 5). Stoga ostavimo takve pomisli i čvrsto se držimo ispovedanja vere i srcem i rečju, verujući nelažnom obećanju: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Neka bismo se rečenog i udostojili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

317.
Jedan brat je umro, a drugi je na samrti; a zar smo mi besmrtni; sećajmo se toga časa; sve što je sveto obitava uz sećanje na smrt, a jedino strasti se mogu naći [na mestu] gde njega nema; ne priliči nam da imamo pohote; sada je vreme, i ne odlaži ga do sutra; sada se kaj; ustani i moli se protiv strasti, kao i Mojsije protiv Amalika (4, 115)
Naš brat Jakov je već otišao Gospodu, a brat Vasilije je na samim vratima smrti. A zar smo mi besmrtni? Zar i mi nećemo popiti čašu koju su ispili oni koji su pre nas otišli?
Blažen je onaj ko se tim delom bavi u svojoj duši, sećanje na smrt imajući kao dušu svog života. Jer, sećanje na smrt prate pokajna osećanja, skrušenost, suze, hlađenje prema svemu zemaljskom, naslađivanje nebeskim, prosvećenje, čežnja za boljim i nebeskim. Ukoliko, pak, nema rečenog niču zle pomisli koje je Gospod osudio u Jevanđelju (Mt. 14, 19) i kojima se love i porobljuju životoljupci.
Mi, pak, svagda i uz sve treba da se sećamo smrti i da se na svaki način staramo da ostalo vreme života u telu ne živimo više po željama čovečijim, nego po volji Božijoj. Jer smo dosta proteklog vremena života proveli čineći volju tela i pomisli (1. Pt. 4, 23). Dovoljno smo se prelešćivali prelešću koju priprema đavo (koja nas udaljuje od dobrih raspoloženja i poduhvata). [Dovoljno smo se prelešćivali] varljivim zlim pomislima, od kojih nikad nismo dobili nikakvu korist, već samo neprijatnosti i poniženja.
Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Zato, kako veli Duh Sveti: Danas, ako glas njegov čujete nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev. 3, 78). Videvši sklonost ka grehu naše prirode, koja čak ni jedan dan nema postojanost, On je sada i danas čovekoljubivo odredio za pokajanje, kako niko ne bi imao povoda da se uklanja od njega i kako bi se svako (bez obzira da li je mnogo ili malo grešio, da li je odavno pogrešio ili tek započinje), čuvši spasonosni poziv, sa svom usrdnošću svakodnevno obnavljao i čistio pokajanjem.
Vidite li čovekoljublje blagog Boga našeg, koji nam pruža brzo i lako lečenje greha. Leče se i telesne rane. Međutim, za njihovo izlečenje je neophodno duže i kraće vreme. I tek potom [ljudi] mogu ponovo da stanu u [bojni] red protiv neprijatelja. Mi, pak, možemo da se izlečimo odmah, tj. čim dobijemo ranu, te da se bez zakašnjenja, ukoliko hoćemo, okrenemo na svoje neprijatelje.
Nemojmo propustiti da se svakodnevno kajemo i obnavljamo duhom. Nemojmo dopustiti da pad umom, rečju ili delom postane povod za raslabljenje i nemar. Naprotiv, ma koliko puta bili poraženi, odmah ustajmo i, bojeći se suda Božijeg, opet se sa svom silom naoružajmo protiv strasti.
Kada se sluga Božiji Mojsije molio na gori sa rukama pruženim ka nebu, Amalik je bio pobeđivan. Kada ih je, pak, spuštao, [Amalik] je pridobijao silu. Ukoliko naš um uziđe na goru molitve u [trenutku] kad ga budu pritešnjavale strasti, te svoje pomisli (kao ruke) pruži ka Bogu, i mi ćemo pobeđivati nevidljivog Amalika. Ukoliko, pak ne učini rečeno, sam će biti pobeđen. Vidiš li, dakle, šta treba da radimo? Kada nas napadnu neprijatelji, mi um i ruke treba da podižemo prema Bogu, koji može da nas spase od smrti. Jedino time će neprijatelji biti naterani u bekstvo, a mi steći venac pobede i naslediti Carstvo nebesko.
 

318.
1) Pri glasinama da se pripremaju novi pritisci na veru, on izražava oduševljenu gotovost da sve pretrpi; 2) potom prelazi na unutrašnju borbu i poziva da se obuku u oružje pravde i da se hrabro bore, podstičući se [nadom] na spremnu pomoć odozgo (4, 116)
1) Mislim da nas opet očekuju iskušenja i skorbi. Apostol umesno primećuje: Ali se ni za što ne brinem, niti marim za svoj život, samo da završim put svoj s radošću i služenje koje primih od Gospoda Isusa: da posvedočim jevanđelje blagodati Božije (Dap. 20, 24). I mi po danoj nam meri vere slično mudrujmo i govorimo, radujući se mučenjima za Hrista i blagovoleći da stradamo za Njega. Nemojmo odbijati da opet podnesemo gonjenja, s obzirom da smo već mnogo puta bili proganjani. Slušajući da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14, 22), poželimo da sve više stradamo i trpimo kako bismo se sa većom nadom udostojili da dobijemo blaženi ulazak. Može biti da sa nama, po milosti Božijoj, i neće da se desi ništa nepoželjno. Ipak, dobro je pre stradanja da se oraspoložimo za podnošenje onoga što je svojstveno stradanju kako bismo ga, ukoliko dođe, dolično dočekali. Jer, nepripremljena duša se lako savlađuje. [Ona će biti pobeđena] ukoliko se bez dobre pripreme odjednom upusti u borbu.
2) Zašto, pak, ja govorim o borbama kao o nečem slučajnom? Mi imamo svakodnevnu borbu, svakodnevni rat, premda ne vidljivi, nego nevidljivi, koji ne nanosi rane telu, već duši, pokušavajući da je pogubi. Stoga opasavši bedra naših pomisli i kao vojnici Hristovi obukavši se u oružje pravde, ratujmo usrdno i nedremljivo. Jer, onaj ko spava ne zaslužuje trofeje. I onaj ko leži na boku ne sabira bogatu žetvu. I u jednom i u drugom neophodan je veliki trud i znoj. Utoliko pre su oni neizbežni u našoj borbi u kojoj lete munjezračne strele zle pohote, težnje ka slavi, zavisti i huli. Postoje i mnoge druge zamke đavola, koji na svaki način pokušava da pokoleba i proguta dušu, usled čega [čovek često biva] u nedoumici i za život (2. Kor. 1, 8). Stoga svakome priliči da uzvikne: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37) Još [treba] davidski da govorimo: Bogom ćemo učiniti silu, i On će uništiti neprijatelje naše (Ps. 107, 14). Jer On je mir naš, koji ijedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši ga telom svojim (Ef. 2, 14-15), tj. pobedivši i satrvši đavola i darujući nam silu da ga pobeđujemo, uz obećanje života večnog, koji neka bismo svi stekli u Hristu Isusu, Gospodu našem.

319.
1) U Vitiniji su se pojavila dva leoparda i napadaju ljude, što mi daje povod da vam napomenem o nevidljivim zverima koje posvuda riču hoteći da nas progutaju; 2) šta mi da radimo; da se nalazimo pod krovom Božijim i da se krijemo, držeći čula unutra; 3) eto ulovljenog, koga oplakujem kao mrtvog; zbog čega se to desilo; stoga što je živeo sam za sebe, odvajajući se od svih, protiv čega neću prestati da uzvikujem; 4) on ukoreva bratiju što su iznosili napolje ono što je nedavno rekao (verovatno o jeresi i progonima) (4, 117)
1) Ja veoma želim da vam u svakoj prilici pružim reč utehe i pouke. Čuvši da se u Vitiniji desio neobičan slučaj, ja ću ga uzeti kao povod reči za vas. Šta se, naime, desilo? Kažu da su se odjednom pojavila dva leoparda i da ne grabe volove, ovce ili druge životinje, već samo ljude. Stoga se ondašnji stanovnici, pogođeni velikim strahom, svu noć do same zore zaključavaju u svojim domovima. Takva nevolja je očigledan dokaz karanja Božijeg. Ja ću vam, pak, reći zbog čega me ta vest posebno zanima. Stoga što i kod nas postoje mnoge ljute zveri, tj. duhovi zlobe. Ljuta zver je i gnev, i pohota, i zavist, i taština, i sve druge strasti, koje nas drsko napadaju ne samo noću, već i danju, nastojeći da dušu ugrabe sebi za hranu. Stoga blaženi Petar naređuje: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8). I sveti David se moli: Da ne zgrabe dušu moju kao lav, nemajući ko da izbavi, niti ko da (me) spase (Ps. 7, 3).
2) Šta mi treba da radimo? Mi treba da se nastanimo pod krovom Boga nebeskoga (Ps. 90, 1), te da ostanemo unutra i da se ne rasejavamo lutanjem čula. Jer, kada oko luta, kada uho prima pokvarene zvuke, kada usta izgovaraju neprilične reči i kada se um upušta u neumesne pomisli, duša kao da se vije po pustim mestima i lako postaje plen divljih zveri.
3) Eto, postradao je i jadni Memnon, koga je ulovio đavo. I ja ne gledam njegovu okrvavljenu odeću (kao što je u davnini patrijarh Jakov gledao odelo sina svoga Josifa), već njegovu dušu, koja je umrtvljena mačem greha. Jer, greh je majka smrti. On je našeg praoca Adama učinio smrtnim, premda beše besmrtan po blagodati. Greh je na svet naveo opštu pogibiju vodom. On je popalio Sodomu i Gomoru i gradove oko njih. On i sada svakoga ko ga začinje predaje večnoj smrti. Bežimo od njega kao od ognja. Jer, bolje je upasti u oganj, ili pod udar mača, ili u zube zveri, negoli u ruke pogubnih strasti. Od čega je pao naš jadni imenovani brat? Jedino zbog odvajanja od ostalih. Jer, nije lažna reč istine koja izriče: Teško usamljenome, jer kada padne nema drugog da ga podigne (Prop. 4, 10). Bojeći se rečenog, ja smireni nisam prestajao da mu govorim ono što ni sada ne prestajem da govorim ostalima: neka niko ne ostaje sam, neka niko ne voli da putuje sam, neka niko ne luta bez posla, neka niko ne bude nasamo sa ženom, od čega se kao oganj zapaljuje rđavo prijateljstvo. Sin poslušanja pazi, povinuje se i spasava se u Gospodu, a nepokornog sina živog lovi đavo i predaje smrti. Ja nisam kriv za krv ovog jadnika, s obzirom da nisam ćutao, već sam predviđao mač koji ide na njega. Ipak, ja plačem i ridam [zbog] njega kao zbog vlastitog uda.
4) Međutim, ljubljeni, ja i vama imam da kažem nešto prekorno. Šta, naime? U Delima apostolskim je napisano: A kad prođe oko tri časa, posle smrti i pogreba Ananije, uđe i žena njegova, Sapfira, ne znajući šta se dogodilo (Dap. 5, 7). Ona nije saznala [šta se dogodilo] iako se [sve] desilo javno i premda je bilo prisutno mnogo naroda stoga što je svemu carovao red i strah Božiji, pri čemu su se svi držali pažljive opreznosti. Kod nas je, međutim, [drugačije]. Jer, ja sam pre nekoliko dana rekao nešto u poverenju i moja reč se odmah prenela u Carigrad, pa čak i u Prusu. Ja [osećam] teskobu i kada govorim i kada ne govorim: kada govorim – s obzirom da će se napolje izneti ono što ne treba da se iznese; a kada ne govorim – budući da ne znam kako je bolje po stupiti s obzirom da sam lišen saveta drugih. Zbog čega smo mi toliko neuzdržljivi na jeziku? Zbog čega sami sebe pre vremena guramo u nevolju? To nije obeležje iskrenih učenika, već pre neprijateljskih lica. Molim vas da prestanete da se podvrgavate takvoj sramoti. Neka od sada među nama vlada uzdržanje jezika, poredak, strah Božiji, i red u svemu kako bismo, po volji Božijoj poživevši i Njemu ugodivši u svemu, postali naslednici večnih dobara.
 

320.
1) Svetovni [ljudi] se bave svojim poslovima, a mi svojim, koji su viši od svih; 2) budimo verni svom činu, boreći se sa svime što mu je protivno; 3) stoga činite svoje delo u svoje vreme (4, 118)
1) Svako se svojim povestima naslađuje i hvali: vojnici vojničkim delima, moreplovci – morskim, zemljoradnici – ratarskim, drugi majstori i zanatlije – onim što se odnosi na njih. Uopšte, nema nikoga ko se ne bi naslađivao delima svog zvanja. Nama nisu na radost priče o takvim delima. Jer, naše nije ništa telesno, nego se odnosi na spasenje duše, na ugađanje Bogu, na preseljenje odavde, na useljenje tamo. I apostol govori: [Naše je] što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno (Fil. 4, 8). Eto predmeta za naše razgovore, kao uostalom i za brigu i staranja. Ima li čega radosnijeg i blaženijeg? Rečeno svako može videti iz končine jednih i drugih stvari. Ni početak ni kraj prvih stvari ne ide preko granica ovog veka. Početak, pak, naših stvari je u drugom, gornjem svetu, u kome je i njihov beskrajni i večni kraj. Jer, njihova priroda je vrlina koja one koji je vrše čini bogovima. Istinit je, naime, Onaj koji je rekao: Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6). O, kakve smo se velike milosti mi udostojili. Hodite, obradujmo se Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem; preteknimo lice Njegovo i ispovedanju i u psalmima uskliknimo Njemu (Ps. 94, 12), jer nas je Bog izabrao od početka za spasenje u svetinji Duha i veri istine na koje nas prizva kroz primanje shime naše, da zadobijemo slavu Gospoda našega Isusa Hrista (2. Sol. 2, 13-14).
2) Stojmo čvrsto u veri, prihvatimo nelažno poslušanje, sačuvajmo nepovredivo zdravoumlje. Mi imamo jedan predmet ljubavi – Ženika Hrista, koji je krasan lepotom većma od sinova ljudskih i jedno nasleđe – Carstvo nebesko, tj. dobra gornjeg Jerusalima. Neka telo i krv, bogatstvo i slava i sva sujeta daleko odstupe od nas. Uostalom, sve dok smo u telu imaćemo borbu. Jer, da nema vrlina ne bi bilo ni borbe. Ukoliko se desi da nas zarobe tuđe pomisli, brzo se prizovimo trezvoumlju, više od svega se bojeći greha na delu, koji je smrtonosni otrov i korak koji nas daleko odbacuje od Boga. Pomisli odbijajmo pomislima i protiv želja privodimo želje bez lenjosti i slabljenja. Cilj demona koji nas napada je da nas neprestanošću borbe gurne u mrzovolju i raslabljenost, kako bismo prestali da mu se protivimo. Međutim, ukoliko istrajemo u nepokolebivom protivljenju đavolu i suprotstavljamo mu se, mi ćemo nesumnjivo pobediti i dobiti pobedni venac koji nam je pripremljen na nebesima. Brat Božiji govori: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 12).
3) Prema tome, radujte se u Gospodu. Vi koji nosite velika poslušanja znajte da se u njima za vas krije velika nagrada. Vi koji učite pazite da ne ožalostite Gospoda. Čim nastupi vreme posla odmah pristupajmo radu. Čim nastane vreme učenja odmah se prihvatimo lekcije. Međutim, ukoliko tvoj brat pristupa poslu, a ti se hvataš učenja, već ne hodiš putem ljubavi nego se odvajaš od bratstva. Zar ti ne čuješ šta govori apostol: Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1. Kor. 8, 13). Ti, pak, ne samo da sablažnjavaš brata svog, već se ne javljaš ni kad te zovu, izmišljajući opravdanja i ne pomišljajući da u stvari sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5). Da se tako nešto ne bi dešavalo, poslušajmo apostola koji govori: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14, 40): najpre posao, a potom i učenje. Pomažimo se uzajamno kao što priliči svetima. Polažimo duše jedni za druge kao iskrena bratija kako bi se Bog proslavio u nama i mi, dejstvujući u Njegovu slavu, postali naslednici večnog života.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *