ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

261.
1) Све оно што се жели по духу света јесте краткотрајно, док је једино врлина вечно блажена; 2) њу ублажавају чак и овде, као што видимо из свакодневног спомињања светих у Цркви; 3) а шта ће бити тамо – тамо ће свети бити као сунце и биће са Христом; 4) поревнујмо да се удостојимо реченог и да избегавамо супротно (4, 42)
1) Неки од људи хвале богатство, неки власт, неки успех, неки насладу. Међутим, ништа од наведенога није достојно ублажавања, стога што не пребива за свагда, већ нестаје заједно са садашњим веком. Чак ни овде, наведено не теши на дуго. Оно се само показује и одмах ишчезава, као сан. Једино је врлина достојна ублажавања као посед који је вечан и који своје поседнике чини блаженим. Сетимо се колико је од вајкада било властелина и оних који су се тешили. Па ипак, ни један нема спомен са похвалом. Међутим, слава врлинских [људи] јесте неугасива.
2) Речено се може видети из онога што ми чинимо. Јуче смо ублажавали светог Златоустог, а сада ублажавамо увекспомињаног Јефрема, да бисмо сутра ублажавали другог светитеља. На тај начин они као светилници током читаве године један за другим сијају на своду Цркве. Њихов спомен отвара наша уста на хвалу и осветљава наше хођење по Богу. Стога је истинита свештена реч: Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да он буде Прворођени међу многом браћом. A које унапред одреди, oнe и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне u прослави (Рим. 8, 29-30). Шта ћемо на то рећи? Зар ми нисмо заједничари таквог призвања и славе? Наравно да јесмо. Ни нама смиренима није туђ крстоносни живот и награда блаженства. Јер, ми све до сада трпимо гоњење, мимо ранијих подвига доброг исповедништва. Колико је само дивна сила врлине. Ишта само она дарује онима који се ње држе.
3) И то је овде. А шта ће бити у будућем веку? Ко уопште може изобразити оно блаженство и ону славу? Господ о томе говори: Тада ћe ce праведници засјати као сунце (Мт. 13, 43). Он сам јесте Сунце правде и обећао је да ће и праведници, који су му саобразни, заблистати као сунце. И апостол тврди: С Њим страдамо да се с Њим и прославимо (Рим. 8, 17). Господ је од Оца молио: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17, 24). Видите ли где ћемо отићи? Где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, 1), где је радост и весеље, где су хорови анђела и Црква првородних који су написани на небесима, где су братија који имају исти чин са нама. Тамо ћемо и ми ускоро отићи и тамо ћемо се обрадовати Њему, који снагом својом господари веком (Пс. 65, 67). Он не господари над веком током хиљаду или десет хиљада године, већ над веком који не стари и који нема краја.
4) Ко је достојан реченога? Онај ко је ревносан, те се сваког дана и часа држи трезвоумља и бодрости како не би задремао душом. Јер, уколико дремамо, страсти као звери нападају на нас и савлађују душу. Све, пак, док пребивамо на стражи и бдимо над собом, отимач нас неће покрасти, нити ће нас отети змија. Према томе, неопходно је бдети и умом разматрати оно што смо раније навели, као и његову супротност, тј. муке које прете онима који се противе вољи Божијој, неугасиви огањ, таму најкрајњу, неуспављивог црва и све друго. Јер, испунивши се таквим помислима, ми ћемо моћи да мимоиђемо замке ђаволске, да без прекора пређемо тамо и добијемо Царство небеско.
 

262.
1) Видели смо многа доброчинства Господња при преласку из пустиње овамо: стога треба да благодаримо не само речима, него и делом; 2) чиме ћемо узвратити живимо у славу Божију, будимо мирис Христов, узиђимо на гору да бисмо видели; 3) стога оставимо доње и украсимо се горњим; 4) речено није далеко од нас, будући да је у нама (4, 43)
1) Свагда се наслађујући Божијим доброчинствима, ми увек треба и да му благодаримо од топлог срца у напрегнутој молитви. Погледајте и садашње доброчинство. Ми смо, бојећи се Агарјана, били принуђени да побегнемо. И Он нас је за много дана хранио на месту у које смо били одбачени, као у пустињи. Није ли нам и овде потом отворио врата милосрђа, [пружајући] нам и прекрасни храм и пристојна станишта код нашег једнодушног брата? Како је само велико Божије старање о нама. Шта Он није учинио од онога што је требало учинити? Током нашег бекства Он нам је уделио хлеб, вино, рибу и остало неопходно према потреби, па чак и више од потребе, услед чега су се дивили они који су речено посматрали. Ми бедни стога не треба само да благодаримо, већ и да душе своје до крви полажемо. Стога молим да у себи разгоримо најкрепкију љубав према Њему и да се свецело прилепимо уз Њега, дајући му најљубазније уздарје.
2) Како ћемо му узвратити уздарје? Живимо и овде у славу Његовог имена, како би се на нама испунило оно што је рекао:Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). И апостол негде говори: А хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу Исусу, u кроз нас јавља мирис познања свога на свакоме месту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају (2. Кор. 2, 14-15). Видиш ли да је врлински [човек] миомир Христов, ма где живео. Врлина по својој природи није скривена. Стога онај ко је упражњава постаје свима познат, као што је написано: Нe може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Град је душа људска, а гора – висина врлина. Они који су се попели на њу сијају као светила васиони, држећи речи живота на похвалу себи самима за дан Христов (Фил. 2, 1516). Попнимо се и ми, браћо, на ту свету гору.
3) Међутим, ми на њу не можемо да се попнемо уколико најпре не оставимо доње, тј. жеље тела и помисли, као и погубна задовољства овог живота. Удаљавање од њих и јесте усхођење ка врлини. Према томе, нека се срце очисти од скверних помисли, нека се око оздравоуми да гледа право, нека се ухо затвори за слушање злог, нека се језику забрани да говори испразно, нека се рука уздржава од неприличних додира, нека се нога усмери на миран пут, нека се сви удови обуче одговарајућем добру и нека се освете благообразношћу Христовом. Земаљски цар благонаклоно поздравља онога ко је леп и украшен телесно. Небески Цар, пак, јесте благонаклон према ономе ко је украшен духом, чак и ако је по спољашњости сиромах, слеп, хром и има остале недостатке, које људи презиру. Отуда су неблагородни – благородни, неславни славни, сиромашни – богати. Стога су блажени апостоли од рибара постали лица која начелствују по читавој земљи. Отуда је свети Антоније био мудрији од мудраца, иако није учио науке. Отуда је, да наведем пример који нам је ближи, наш Тадеј, Скити роб, као што знате, узишао на висину исповедања Христа и постао славан у свету.
4) 0 неизрецивог човекољубља благог Бога нашег према нама. Он нам је даровао лаган приступ себи. Јер, није неопходан ни посредник, ни новац, ни очекивање повољног случаја. Треба само усхтети и све је учињено. Према томе, желиш ли да будеш велики на небесима? Изабери да овде будеш последњи. Желиш ли да се назовеш сином Божијим? Умири душу своју од страсти. Желиш ли да те виде очи Божије? Држи се правде. Ко је, пак, достојан за речено? Онај ко радо прима учење, ко воли правду, ко стреми да се обогати небеским добрима. Нека бисмо и ми, у сличном расположењу испуњавајући животворне заповести, добили Царство небеско са свима светима у Христу Исусу, Господу нашем.
 

263.
1) Нека свако усрдно испуњава своје послушање, као пред Богом; 2) ја ћу испуњавати своје, а ви своје, те ћемо бити удови међусобно, устројавајући опште добробиће (4, 44)
1) И онај ко испуњава послушање и онај ко га налаже треба са сваком пажњом и усрђем, тј. подвижнички да врше своје дело: и економ, и подеконом, и складишник, и кувар, и трпезарац и сваки други, како не би потпали под грозну клетву која каже: Проклет је човек који дело Господње врши са немарношћу (Јер. 48, 10), већ како би постали достојни Господње наклоности, по реченоме: Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на време? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим (Мт. 24, 45-47). Видиш ли какву и колику част Он даје ономе ко добро служи? Очигледно је ономе ко не служи добро припада супротан удео. Стога вас молим да свако савесно испуњава послушање које му је поверено, чиме прославља Бога и стиче своје спасење. Економ нека економски удовољава телесним потребама, свакоме дајући оно што приличи избегавајући лицемерство и пристрашће и држећи се благонаклоности и братске љубави. Складишник нека пази да братство опскрбљује храном, своје дело вршећи искрено и са јединственом жељом да их успокоји. Нека он у складишту нема ничега поквареног. Чувајући савест у кувању и прављењу хране, кувар нека [има мисао да] своје служење приноси самоме Богу. Нека трпезарац, држећи трпезу чистом, као и све судове у њој, служи братији као Господу. Нека слично делују и остали на својим послушањима.
2) Ја не говорим да бих вас подигао једне против других, већ да би се свако у ономе у чему је призван постарао да испуни свој дуг да служи другима, имајући пред својим умним очима Бога, од кога и треба да очекује целу награду. И зар мени смиреноме није поверен посебан домострој? Јесте, чак највећи. Мени предстоји да се старам и бдим над душама вашим, да умољавам и уразумљујем свакога, да засебно и у заједници са свима саопштавам правду Божију и мач који долази, док ви без лењости треба да испуњавате своја послушања. Будимо на тај начин једно тело и један дух, као што смо призвани у једној нади нашег призвања, волећи једни друге као међусобне удове, трпећи једни друге, старајући се једни о другима и носећи бремена једни других како у време исхода (кад је већ касно) не бисмо зажалили због узалуд утрошеног времена у немару. Напротив, увек будимо добро припремљени за тај исход и одлазимо са искреном надом, са добром савести, добијајући Царство небеско.
 

264.
1) Он изобличава [братију] који су се потукли; 2) он указује на гордост као на узрок који учи: “Ако ме само пипне, и ја ћу њега”, доводећи потом и до дела; 3) средство против ње је укорењивање у срцу добрих намера (4, 45)
1) Ја се од вас нисам одвојио на дуго. Ипак, када сам се вратио нашао сам неред о коме треба да вам саопштим. Неред је [био велики]: неки су, пруживши своје руке, бесно дохватили друге са гневом и виком. За једног од њих није чудно, с обзиром да је још световњак и да није примљен у братство. За другога је, међутим, крајње чудно будући да је монах, тј. будући да је требало да се распео свету и да је тело приковао на крст. Како си ти брате сишао са крста, како си се ослободио од ексера и како си руке своје по јудејски положио на Исуса Христа? Јер, Он сам је рекао: Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Зар се ти ниси устрашио пред лицем Онога који је то рекао? Зар се ниси постидео анђела чувара твог живота? Зар се ниси уплашио братије и туђих лица који су те гледали? Господ је заповедио: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Тебе је, напротив, твоје рђаво дело покрило мраком, услед чега се хули име Божије. Тешко мени грешноме. На какву смо ми висину живота позвани, и где смо се сурвали, понашајући се као злонаравни световњаци. Ти кажеш да је он започео свађу. Зар ти, међутим, ниси чуо како је кротко Господ одговорио слуги који га је ударио у образ: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш (Јн. 18, 23). И опет је на Крсту [рекао]: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). Знајући речено, требало је да благосиљаш када је прекоревају, да се молиш за оне који те туку и да ћутиш када те вређају (1. Kop. 4, 12-13). Нe подражавајући добро, ти си, пак, постао подражавалац другог. Апостол је заповедио: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4, 31). Ви сте, међутим, дошли до туче, вукли се за косу и међусобно се давили. Закон Божији је презрен. Говорећи пророчком речју: Узалуд ковач кује сребро (Јер. 6, 29). Узалуд се и ја смирени трудим до замора. Уосталом, ја нећу престати да чиним своје дело, утолико пре што имам много пажљивих слушалаца.
2) Где је узрок таквог бешчашћа? Јер, не треба само изобличити грех, већ и указати на лек. Зла савест је изабрала злу новост, тј. гордо мудровање о себи и замисао злог срца. “Уколико ми он каже нешто, и ја ћу му одговорити”. “Уколико ми он учини нешто, и ја ћу му узвратити”. И када се деси смућење из било ког повода, ми напоље износимо оно што смо смишљали у скривености. Јер, не лаже Онај који је рекао: Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт. 12, 34-35).
3) Нека наше срце постане скривница добрих намера. Тада не само да нећемо износити ништа лукаво, већ нећемо ни почети да се тучемо, него ћемо окренути и [леви] образ уколико нас ударе у десни (Мт. 5, 39). И ма шта да се деси, ми ћемо поступити по јеванђелској заповести. Зашто умирете, доме Израиљев (Јез. 33, 11). И нама је прикладно рећи: Због чега из дана у дан испразно и узалуд трошимо свој живот, показујући се зналци у јелима и у пијењу вина, а незналице у делању заповести Божијих. Није ли боље да се укрепимо у себи како се убудуће не бисмо огорчавали, срдили, јаростили и викали, од чега, иначе, као стреле понекад искачу увредљиве речи, па и понешто још лошије. Заповедам вам пред Богом који свему живот даје и пред Христом Исусом који посведочи пред Понтијем Пилатом добро исповедање: Да одржите заповест чисту и беспрекорну (1. Тим. 6, 13-14) како ме не бисте принудили да вас подвргнем најтежим епитимијама. Напротив, свагда и у свему делајте прилично и у реду како бисте мене грешног успокојили, Богу угодили и удостојили се вечних добара.
 

265.
1) Он још прекорева оне који су се потукли; 2) потом све призива на мир, користећи подстрек из Свете Причести; 3) затим неприметно додаје реч о девствености, коју похваљује; 4) средство за њено [достизање] јесте кајање у огњу страха Божијег и каљење у сузама (4, 46)
1) Ни ја не треба да се наситим спасоносним беседама, ни ви душекорисним слушањем. Ми за обоје треба да имамо ненаситу жељу као они који су жедни да захвате воду, што ће служити као знак напретка и основа спасења. Јер, речи утиру пут делима: добре – добрима, а супротне – супротним. Ми, пак, желимо да чинимо добро. Стога треба да се користимо добрим поукама и благим разговорима, избегавајући грешење у дужностима. Учећи нас, и апостол говори: Никаква рђава реч дa не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења. И даље: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 2932). Видите ли шта он заповеда? Какве ли само тачности у одређењу заповести. На другом месту он говори још строже: А који су Христови, разапеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Они, наиме, као да су непокретни за греховно дејство. На основу реченога расуди какве су осуде достојни они који су се потукли. Они не само да су се посвађали, већ су и руке подигли један на другога. Зар ти који си још световњак и који си тек прибројан нама дижеш руку на монаха? И зар се ти, монаше, усуђујеш да штапом бијеш онога ко се припрема за завет послушања? Нe, ти већ ниси монах [усамљеник], већ мономах [једноборац], ти ниси подвижник, него разбојник, ти ниси чедо мира, него чедо гнева. И зар ударци нису дошли од увредљивих речи? И зар понекад за ударцима не следе и убиства? Стога ће они који тако поступају бити подвргнути одговарајућој епитимији како не би дошли до још горег.
2) Ви љубљени, као ученици кротког и мирољубивог Владике, треба да међу собом живите кротко и мирно: Имајте мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев. 12, 14). Стидите се Владичиног Тела и Крви, јер се удостојавамо да их се причешћујемо. Душа која прима Пречисте Дарове не треба да допусти да се смућује, да бесни и да има неприличне жеље. Уста која црпу из бесмртног источника не треба да изговарају нечисте и смрдљиве речи. Очи које су освећене Часном Крвљу не треба да гледају зверски, нити да дозвољавају да се у њима одсликавају блудни призори. Рука која прима Божанствену скривницу не треба да додирује ништа неприлично.
3) Најзад, и сви удови, као Христови удови, треба да се чувају и одржавају [у чистоти]. Наравно, свака врлина је велика и пожељна. Па ипак, ни једна није пожељнија од девствености. Она је најпре засијала у рају, пре него што је змија својим надмудривањем преварила прародитеље. Девственост се удостојила да буде Христова мајка. Девственост људе чини анђелима и свет узводи ка нетрулежности.
4) Можда ће неко питати како да је стекнемо. Једино безбројним напорима и знојем. Јер, велико старање и огромни напори неопходни су за велико дело. Оштар мач добро сече нападаче. И душа која је у страху Божијем искована као у огњу и која је прекаљена у води суза треба да сече демонске помисли, ловећи их као плен. И уколико отупи, њу опет треба оштрити како би их убијала не само на хиљаде, него и на десетине хиљада, као штосе пева о Давиду. Јер, многи су који нас нападају с висине (Пс. 55, 3) и безбројни су духови злобе који против нас ратују. Онај ко им се противи до краја јесте Христов војник: он и добија венце.
Нека би милост Божија дала опроштај онима који су сагрешили, а ви који добро ходите нека бисте добили укрепљење у ревности за испуњавање сваке заповести Божије и за стицање Царства небеског.
 

266.
1) Ревносни [монах] се не уздржава само од рђавих дела, него и од помисли, чиме стиче мир Божији, у коме се опија божанственим зрењима; 2) пазимо на себе и немојмо дозволити да се помисли задржавају у души, нарочито блудне и гневљиве (4, 47)
1) Немарни и неопрезни грехом сматрају само чин безакоња, тј. прељубу, блуд, распуштеност, нечистоту и свако друго злодело, против којих је и закон строг. Међутим, ревносни [човек] и онај ко жели да се са свом тачношћу саобрази са заповестима не сматра невиним ни неприлична мислена маштања, од којих у телу произилазе неприлични покрети, услед чега се на сваки начин стара да их у себи укине, те да пребива у покоју у односу на погубне страсти. Речено и значи имати мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, како напомиње и апостол (Рим. 5, 1). Учврстивши се у њему, душа се радује великом радошћу и наслађује ненаситом сладошћу, волећи да улази у помисли о Богу и да се, све до самозаборава, удубљује у зрење неизрециве величине Његове. Уколико се деси да изађе из сличног стања и да је закачи бесловесна похота, она се смућује и узнемирава као брод који је у невољи због усталасаног мора. И уколико јој Господ не дође у помоћ, она ће бити у опасности да претрпи бродолом.
2) Стога треба пазити да се порочне мисли не задржавају у нама. Напротив, њих треба одмах чупати из корена. Јер, уколико нађе место да уђе унутра, змија ће се угурати и већ неће отићи све док не породи смрт. Стога Писмо говори да ће змија гледати на пету човека, тј. на крај делања, док ће човек гледати на главу змије, тј. на прво појављивање греховне помисли у души (Пост. 3, 15). Стојмо, дакле, храбро против напада помисли, уништавајући их пре распаљивања похоте и секући слано море греха, како бисмо заједно са Давидом могли рећи: Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у одмор (Пс. 65, 12). Уосталом, душу не узнемирава и не мења само једна страст. Њу још више узнемирава гнев, будући да се каже: Гнев је њихов на подобије змије (Пс. 57, 5), и још: Јарост ћe y недрима безумних починути (Проп. 7, 10), и најзад: Стремљењ ејарости је његов пад (Сир. 1, 22). Од чега се рађа таква страст? Од гордељивог мудровања о себи и од презривог мудровања о другима, од сматрања себе нечим значајним (Гал. 6, 3), и од надимања над нижима. Подражавајући Господа, смирени срцем јесте кротак и тих, неспорљив и бешуман. Уколико се и деси [препирка], он радије прима неголи што чини увреду и радије прима ударац неголи што га даје.
 

267.
1) Послушања су међусобно повезана; треба једни другима да помажемо, те да увек, без одбијања и кашњења слушамо оне који одређују послушања; 2) немојте се предавати смућујућим помислима, које долазе од лукавог; 3) ради реченога прихватите трпљење, које је у свему неопходно (4, 48)
1) O чему бисмо сада поговорили? Говорићу о спољашњем образу нашег живота или о животу по уставу. Јер, премда смо у изгнанству, ми ипак живимо као у општежићу, тј. не један или двојица заједно, већ многи. Иако немамо удобности општежића, ми до неопходног долазимо са трудом, па чак не само [да имамо] за себе, него и за друге. Јер, непрестано нам долазе оци и братија, aтакође и странци и сиромашни. И све примити и задовољити захтева велики дух и знатан труд. Стога економ мора да буде расудљив и пажљив, као посленик Божији. Међутим, успеха ипак неће бити уколико економ не буде имао подеконома који ће се са њим слагати и бити једнако будан. Ни подеконом неће такође ни у чему успети уколико не буде имао складишника који ће га у свему следити. Ни складишнику неће ићи по жељи уколико не буде имао доброг помоћника у кувару. Ни кувару, опет, ни осталим за њим неће ићи како треба уколико не буду имали друге сараднике. У једном телу је много удова и сви удови се старају један о другом. И ако страда један yд, c њим страдају сви удови; aако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Kop. 12, 26). Слично је и у братству: уколико се не очува наведени поредак нeћe бити ни општежића, ни мира, ни једномислија, већ ће бити подела, деоба и разилажења. Ко ће, дакле, смети да било шта чини по својој појединачној жељи или да се бави својим појединачним делом или рукодељем када је већ свануло, не излазећи на заједничко и општекорисно дело? И како ће било ко смети да се не одазове на неко дело и да се не потчини онима који имају власт над њим? Такав већ није послушник, него непослушник, не брат, него странац. Уколико је и било тога раније, убудуће се чувајте како због кривице и нереда не бисте понели епитимију. Зар не чујете шта наређује апостол: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 32). И ми такви будимо међусобно, носећи бремена једни других и испуњавајући закон Христов, као што је написано(Гал. 6, 2).
2) Ја сам вас раније молио а и сада вас молим да не изнемогавамо под тежином помисли, већ да са радошћу Духа Светог обављамо подвиг борбе који нам предстоји, гледајући на Начелника вере и Савршитеља Исуса, који даје молитву ономе ко се моли и победу ономе ко жели да победи. He сећате ли се како се недавно подигла непогода, да би се потом ваздух очистио? Слично бива и са помислима: унеколико узнемире, а потом оду. О, кад нас уопште не би узнемиравале. И зашто да ми немамо увек мира у душама својим? Међутим, тако нешто је немогуће с обзиром да смо промењиви: ми ни једног дана не остајемо исти, а камоли за свагда. Ти, пак, погледај на упорну злобу ђавола: и кад га терају, он опет долази. И премда је тама, он се претвара у анђела светлости, покушавајући да нас заузме обманом. Нека, пак, змија одступи од нас, који свагда треба да говоримо: “Нећемо се одрећи тебе, Христе, и нећемо учинити лажним своје исповедање”. Или, зар не знате из каквог стања смо ми дошли? Зар из таме нисмо дошли на светло? Зар из незнања нисмо ступили у знање? Зар из бешчашћа нисмо ушли у част? Ми имамо и слово, и знање и хвалу. И ви сте синови, истински часни, обучени у злато због вашег златног послушања.
3) Шта још недостаје? Трпљење. Апостол говори: Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано (Јев. 10, 36). Какво обећање? Сам Господ је рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви. И куда ја идем знате, и пут знате (Јн. 14, 24). И радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16, 22). Помишљајући о реченоме и назирући неизрециву и незамисливу славу која ће се открити на светима све подносимо великодушно. Уколико наиђе глад гладујмо, уколико имамо свега – будимо задовољни, уколико буде неопходно да умремо – умримо како бисмо наследили вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем.
 

268.
1) На покладе је [уобичајена] разузданост чулних задовољстава, која је туђа духу Хришћанства; 2) благодаримо Господу што нас је извео из света и увео у наш тих живот, из кога је просијало много светих које и ми подражавамо; 3) будимо му верни, припремајући се за предстојеће подвиге исповедништва (4, 49)
1) Наступајуће дане [белих поклада] људи обично сматрају празничним због гозби и непристојности које се дешавају, не разумевајући да они кроз уздржање од меса указују на опште уздржање, а не на преједање и пијанство, што иначе приличи јелинским празницима. Хришћани све могу да употребљавају, премда старање о телу, по учењу апостола, не треба да претварају у похоту (Рим. 13, 14). Поставши закон, међутим, зло свет води куда хоће. Ми стога треба да избегавамо неуздржање чак и у ономе што смемо да употребљавамо: јер, неуздржање је мати греха. Све док се у рају уздржавао од окушања онога што је било забрањено, наш праотац Адам се радовао и веселио, испуњавајући се божанственим озарењима и наиласцима. Када је, пак, нарушио уздржање и окусио од дрвета непослушности, он је одмах био истеран из раја сладости. За њега је неуздржање постало родитељка смрти. Од пресићености хлебом Содомљани су почели да бесне у срамним страстима, услед чега су на себе навукли гнев Божији и били прогутани огњем и сумпором. И мрски Исав је, повучен својим жедним очима, за једно јело продао своје првенаштво. И за народ Божији [се каже]: Седоше људи да једу и пију и усташе да играју (Изл. 32, 6). Исто се чини и у данашње дане: светковине и пијанство, узвици и демонски плесови и дању и до касне ноћи. Неуздржање је зло и кроз њега је у свет ушла смрт.
2) Ми треба да благодаримо Богу што нас је избавио од такве испразности и увео у блажени живот, где постоји умереност, а не неуздржање, трезвоумље – а не пијанство, мир – а неизгубљеност, безметежност – а не бука, благодарење – а не срамни говор, чистота, светиња и здравоумље – а не распусност. Из таквог живота засијали су сви наши божанствени оци који су, уз Божију помоћ, сатрли страсти, прогнали демоне, постали равноанђелски, чинили чуда, добили небеску славу и постали предмет дивљења у свету. Један такав је био блажени Антоније, чији живот смо читали и видели како га је Бог прославио у поднебесју. Земаљски цареви су сматрали великим што му пишу и што су од њега могли да прочитају написану реч. Живот тих блажених проводимо и ми смирени. И да и на делу ревнујемо са њима сведочи савршенство наших монаха, одрицање од света, отуђивање од отаџбине, од рода и свих познаника, потчињавање, послушност, као и исповедништво које нам предстоји, због кога се и налазимо у прогонству.
3) Радујмо се и сарадујмо се међусобно што нам је Бог дао све речено и што проводимо духовни живот у коме, уколико хоћемо, можемо да празнујемо сваки дан и да се радујемо неувенљивом радошћу. Стога молим да се још јаче латимо за наш подвиг и за исповедништво које нам предстоји. Јер, већ се пронео слух да самодржац разматра наше дело, услед чега може ускоро да се појави царски посланик. Немојмо се, међутим, смућивати оним што се говори: Ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рим. 8, 31). Уколико нам је помогао у претходним околностима, помоћи ће нам свакако и убудуће. Ми само треба храбро да стојимо и да пазимо на себе. Он ће нам дати силу у свему како бисмо му благоугодно поживели до краја и добили Царство небеско.
 

269.
1) Прогањања су пред вратима: сусретнимо их благодушно, уздајући се у помоћ Божију и храбрећи се обећањима за претрпљена гоњења за веру; 2) са јеретицима не треба имати општење; нарочито треба избегавати оне који су на речима верни, а у срцу јеретици; 3) иконоборство ратује против догмата Оваплоћења Бога Слова и против заповести поштовања Бога и поклоњења Њему (4, 51)
1) Сада би требало говорити о уздржању с обзиром да нам је пред вратима света четрдесетница. Међутим, приче које се свагде шире не дозвољавају нам да речено учинимо, већ нашу мисао и реч преносе на друго. Већ сам вам рекао да самодржац разматра наше дело и да се већ говори да нам прети преко никомидијског [начелника]. И уколико ми одговоримо богодолично, он свакако неће поднети, већ ће пожурити да уради оно што је замислио. И шта бисмо рекли? Треба да се припремимо на нова гоњења у уверености да ће се по умножењу страдања умножити и утехе Светога Духа, као што говори апостол: Да као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утеха наша. Ако ли се мучимо, за вашу је утеху и спасење, које се постиже подношењем оних истих страдања која и ми трпимо; ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење; и надање је наше поуздано за вас, знајући да као што сте заједничари страдања тако сте и утехе (2. Кор. 1, 57). Својим речима апостол нам показује да ми заједно учествујемо у страдањима и у утехама будући да смо једно тело иједан дух, као што смо и позвани у једну наду звања нашег (Еф. 4, 4). Немојмо падати духом и немојмо бити малодушни, већ се решимо да чврсто стојимо за дело Божије сви заједно као добри војници Христови, носећи своје оружје које није телесно него силно Богом за рушење утврђења (2. Кор. 10, 4), наиме разборитост, храброст, здравоумље и правду. Њима испунимо оно што је рекао Господ: Aкад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). И одлазећи немојмо се бринути шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути (Мт. 6, 31). Јер, Он сам је рекао: Нећу me оставити нити ћу me презрети (Нав. 1, 5). Он ће нам и тамо отворити врата милости и у свему бити наш Помоћник. Како да се не радујемо кад имамо таква обећања? Како да се не веселимо што смо ученици Господњи? Слично су гонили и свете апостоле, којима је Господ говорио: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, Јер је велика награда ваша на небесима, јер су тако прогонили пророке пре вас(Мт. 5, 11-12). Према томе, садашњица је радосна и увесељавајућа с обзиром да нам пружа неизрециву радост, вечни живот и бескрајно Царство.
2) На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите (Мт. 10, 5). Ми речено треба да схватимо у вези са јеретицима. Према томе, немојмо улазити у њихове цркве и у њихова станишта. Напротив, ми треба да [тражимо] синове мира и благочастиво семе, те да се код њих заустављамо и примамо храну, као и ранијих година. Чувајмо се од оних који се претварају да држе истину и који говоре да су прави руководитељи, премда нису, већ се налазе у заблуди, варајући и варајући се (2. Тим. 3, 13). Њихова је осуда праведна (Рим. 3, 8). Чувајмо непоколебиву веру и непорочни живот, не умањујући и не оштећујући ни једно ни друго, већ остајући целовити и савршени.
3) Предмет предстојећег исповедништва јесте догмат о Оваплоћењу Господа нашег Исуса Христа. Онај ко не исповеда да се Господ наш Исус Христос може изобразити живописом у ствари не исповеда да је био видљив у телу. Јер, бити видљив у телу и бити предмет за иконопис јесте иста ствар. Потом, онај ко се не поклања светој икони Господњој, не поклања се ни самом Господу. Оно што је на икони изображено јесте Првообраз и онај ко гледа на икону пред собом види Првообраз. Говорећи да се поклањају Господу иконоборци лажу. На њих могу да се примене речи Писма: Говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Тит. 1, 16). Ми се, пак, поклањамо Христу и Његовој икони, Богородици и њеној икони, светима и њиховим иконама. Ми смо речено као апостолско учење примили од светих отаца наших. Ја вам, чеда и братијо, предајем тај залог вере кроз Духа Светог који живи у нама и ви га сачувајте цео и неповређен. Молите се за нас смирене да нам Господ да реч кад отворимо уста своја (Еф. 6, 19) како бисмо са смелошћу рекли истину и како се не би посрамила нада наша, већ како бисмо заједно са вама беспрекорно довршили подвиг који нам предстоји и добили Царство небеско.
 

270.
1) Он опет прекорева разузданост поклада и уопште световни живот, благодарећи Богу што је монахе избавио од њега; 2) треба туговати због световњака који живе по духу света, подражавајући апостоле, пророке и све свете (4, 52)
1) Ја често ублажавам ваш живот, што не чиним лажући, већ истински, желећи да изразим жаљење због оних који живе светски и да вас учиним ревноснијим. Ви и сами знате шта они сада чине: светковине и пијанства, песме и плесове и све друге проналаске лукавог у свету. По писаноме, њихова је осуда праведна (Рим. 3, 8). Наш живот, пак, није такав. Ми даноноћно хвалимо Господа по уставу који су нам предали наши свети оци. Код нас псалмопојање следи за псалмопојањем, читање за читањем, молитва за молитвом. Затим, нама је у мислима бдење над помислима, а у срцу – поучавање у божанственим речима. Ми имамо благовремено безметежје, приличну беседу, међусобно служење. Код нас је све вагом и мером узакоњено, премда се за празник обично предлаже и извесна утеха. Чуј шта Господ говори Јуди: Што чиниш, чини брже. А ово не разумеде нико од оних што беху за трпезом зашто му рече. А неки мишљаху, будући да у Јуде беше кеса, да му Исус рече: Купи што нам треба за празник; или да даде штогод сиромасима (Јн. 13, 27-29). Видиш ли да је код њих и за празник постојала брига о сиромасима? И ми смирени се, како видите, старамо да испунимо речено. Нека је благословен Бог који нас је удостојио да постанемо заједничари таквог живота. Он нас на њега није призвао због дела праведних која ми учинисмо, (јер ништа на земљи добро не учинисмо), него no својој милости (Тит. 3, 5). Стога свако од нас са скрушеним срцем свагда треба да говори: Шта сам ја, Господе, и шта је дом оца мога, me си ме заволео (2. Цар. 7, 18).
2) И наше дело је слично. У свету ће се ретко наћи слично. У њему после ноћи долази дан са бригама и пословима овога света у самообманутости богатством и у другим бригама, при чему човек нема времена ни да уздахне. И људи се час договарају међусобно, час се са непријатношћу сукобљавају. Пророк каже: Клетва и лаж, и убиство, и крађа, и прељуба разлише се no земљи (Ос. 4, 2). [Разлило се] и много тога другог, што је тешко и навести. Сетивши се свега, блажени Златоуст је рекао да ће се тешко и најмањи део света спасти. Ето страшне, али истините речи. Човек који има добра осећања не може а да се не жалости и тугује због реченога. Јер, зар ми нисмо сви браћа једни другима? Нисмо ли ми сви исте крви? Нисмо ли ми сви од једног блата? Свако осећа жалост уколико угледа животињу како се клиза по стрмини у пропаст. Није ли утолико жалосније видети погибао браће и једноверних? Из истог разлога је блажени апостол оплакивао непријатеље Крста Христовог и са непрестаним болом у срцу се молио за њих (рим. 9, 23). Пророк Јеремија је плакао због Израиља и свој плач је свестрано описао у Писму. И велики Мојсије је вапијао Богу: И сада, ако им оставиш грех њихов, остави. Ако ли га не оставиш, и мене избриши из књиге твоје (Изл. 32, 32). И сви свети су се, обузети сличним састрадавањем, молили за људе који су се налазили у сличном стању. Уколико хоћемо да идемо за њима, ни ми не треба да се старамо за своје, него свако и за оно што је других (Фил. 2, 4), молећи се за свет, жалећи и болујући срцем због оних који живе развратним животом, који су обузети јересима, који су помрачени незнабоштвом. И укратко, апостол нам заповеда: Молим… да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе (1. Тим. 2, 1). Поступајући на тај начин ми ћемо најпре себи донети корист, скрушавајући се и чистећи се од страсних навика. Избавивши се од њих, ми ћемо добити вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем.
 

271.
1) Четрдесетница је пресекла буку и метеж и световњаке призвала на благочастиви поредак; 2) пост обнавља душу и чини је Божијим стаништем; стога га треба сусретати с радошћу и држати га; 3) постећи телесно, треба да постимо и духовно од страсти и похота, које непријатељ представља привлачним по изгледу, иако су у ствари безобразне и горке; 4) уза све, поштујмо испоснички и црквени поредак, као уосталом и ванцрквени (4, 54)
1) Време четрдесетнице у поређењу са временом целе године личи на неко тихо пристаниште у коме људи, стичући се, добијају духовни мир. Јер, предстојеће време није спасоносно само за монахе, већ и за световњаке, за велике и за мале, за начелнике и потчињене, за цареве и свештенике, и за сваки род и узраст. Градови и села се успокојавају од шума и метежа, уместо чега се свагде оглашавају псалмопојање и славословља, молитве и мољења, којима се умилостивљава наш благи Бог и умирује наш дух уколико му искреног срца и са страхом и трепетом припадамо и плачемо пред Њим, обећавајући да ћемо се убудуће поправити и побољшати. Међутим, нека се световњацима обраћају црквени предстојатељи. Ја, пак, који сам постављен за главу вас најчаснијих, своју реч обраћам вама и укратко износим оно што приличи.
2) Пост је обнова душе. Јер, апостол говори: Уколико се наш спољашњи човек и распада, утолико се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). И уколико се обнавља, он поприма и благообразност по узору првосаздане лепоте. Улепшавајући се, пак, он к себи љубавно привлачи Онога који је рекао: Ја и Отац њему ћемо доћи иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). Пост, дакле, својим обичним дејством чини да постајемо станиште Божије. Стога треба да га прихватимо са радошћу, не оптерећујући се једноставношћу и оскудношћу хране. Ми, наиме, видимо да је Господ силан да нам достави разноврсну и богату храну, будући да је хлебом и водом нахранио хиљаде људи у пустињи. Осим тога, ненавикнутост на такву исхрану ће, олакшана ревношћу, престати да буде непријатна.
3) Уосталом, пост се не ограничава на оскудност хране, већ захтева уздржање и од свега рђавог, по казивању светих отаца наших. Уздржавајмо се од мрзовоље, немарности, лењости, зависти, љубоморе, зле нарави, самоугађања. Уздржавајмо се и од телесне похоте, с обзиром да многообразна змија напада и на испосника. Из Писма чујемо да је плод који ме је умртвио био красан на изглед и добар за јело. Обрати, међутим, пажњу да је он био назван красан по изгледу, а не по природи. Сласт похоте [се може упоредити] са човеком који узме нар пријатне спољашње црвене боје и који се, потом, изнутра покаже као труо. Она притворно обећава нечувену сласт, да би се, по задовољењу, показала горчом од жучи. Она пробада душу оштрије од мача који је оштар са обе стране. Слично је пострадао и наш прародитељ Адам, кога је преварила змија. Дотакавши се забрањене хране, он је уместо живота нашао смрт. Слично су пострадали и сви који су од тог времена до данас на подобан начин били прелешћени. Сам будући тама, [ђаво] се претвара у анђела светлости. На сличан начин он уме да зло преображава у добро, горко у слатко, ружно у лепо, смртоносно у оживљавајуће, чиме свезлобни не престаје да увек прелешћује свет. Ми, пак, немојмо дозволити да нас прелешћује сличним мамцима. Немојмо дозволити да пострадамо као птице које, гладно се бацајући на видљиву храну, упадају у замке ловца. Напротив, расуђивањем скинимо варљиве покровце са зла, те га погледајмо голо као што јесте, чиме ћемо га лако избећи.
4) Будимо бодри у псалмопојању, усрдни у песмама и пажљиви у читању. Преклањајмо колена по мери која је одређена за сваки час и радимо својим рукама стога што је рад добар. Осим тога, онај ко не ради сматраће се недостојним окушања хране. Носимо бремена једни других и нарочито се постарајмо да међу собом будемо благи, милостиви… кротки, послушни, пуни милости и добрих плодова (Еф. 4, 32; Јак. 3, 17). И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4, 7). Нека бисте се овде удостојили да беспрекорно дочекате светли дан Христовог Васкрсења, а у будућем веку, по васкрсењу мртвих, да добијете Царство небеско.
 

272.
1) Дом душе треба градити са већом љубављу неголи житејски; 2) грађа за душевни дом јесу врлине, тј. страх Божији и остало, нарочито уздржање; 3) свако дневно испосничко кушање хране је боље неголи дводневно или тродневно једење, по сведочењу божанствених указања и по примерима отаца (4, 55)
1) Људи који живе [световним] животом не дају себи мира ни дању ни ноћу када подижу скупоцени дом, радећи, премишљајући и старајући се све док дело не доведу до жељеног краја. Њихово старање за дело је велико, услед чега им је ум читав (на градилишту): они живе и замишљају како да што боље направе таваницу и кров, како да под украсе разним мрамором и како да придају одговарајућу лепоту свему осталом како би све представљало пријатни изглед за љубитеље сличних ствари. И онога ко би покушао да их одврати од сличних брига, они би дочекали са великом нелагодношћу, сматрајући да им чини велику увреду. Ми, међутим, дижемо нетрулежно, а не трулежно станиште, које се не саставља од камења и дрвета, већ од духовних дарова. И зар ћемо се ми разлењити и бити иза њих у ревности за такво дело? Зар таква неправилност не би била претерана? Њихово здање ће, након прихватања много плотољубивух људи и после промене многих господара, најзад бити напуштено, запуштено и срушено. Наше, пак, прима Духа Светог, по речи божанственог апостола: Ви сте храм Божији и… Дух Божији обитава у вама (1. Kop. 3, 16). И он ће са онима који га поседују, пошто буду узети одавде, ићи заједно и биће са њима нераздвојно у векове.
2) Из какве се грађе зида такво здање? Из врлина које се усвајају. Узми најпре страх Божији и положи га као темељ, с обзиром да је почетак мудрости… страх Господњи (Пс. 110, 10). Потом [узми] разборитост, храброст, здравоумље и праведност. Држећи се међусобно и савезом љубави састављени и повезивани помоћу свих зглавака (Еф. 4, 16), они расту у храм свети у Господу (Еф. 2, 21), као што је писано. Такав храм свагда зидајмо у себи, братијо, и немојмо престати да га украшавамо сваком лепотом врлина како бисмо се удостојили да у њему обитава Свети Дух, те како бисмо привлачном лепотом живота на себе привукли очи анђела и светих. Једна од врлина јесте и уздржање и њу ми сада упражњавамо више од других. Стога узнесимо Богу славу што смо једно његово поприште већ прешли. Нека су наша лица и изменила своју спољашњост. Та измена је добра, будући да сија бледоћом уздржања. Нека су се наша уста испунила горчином жучи услед закаснелог узимања хране. Ипак, наш дух се богато насладио, окриливши се надом. Према томе, радујмо се, изабравши боље и орасположивши се за њега.
3) Можда ће неко рећи да се свакодневним узимањем хране крњи савршенство поста. Никако. Јер, Господ нам иначе не би наредио да свакодневно иштемо насушни хлеб. Ни пророка Илију гавран не би свакодневно хранио у пустињи. Ни [свети] Павле, који се пре божанственог Антонија населио у пустињи, не би свакодневно одозго примао хлеб. Ни сам свети Антоније не би свакодневно окушање хране претпоставио посту [тј. неузимању хране] који је дужи од једног дана или недељном посту. И ја ћу навести разлог за речено. Трудећи се током целог дана, наше тело се умара и изнемогава, те има потребу за одмором и поткрепљењем. Стога је Саздатељ устројио да се оно свакодневно поткрепљује примањем хране како би опет било способно за даљи труд. Тело, пак, оних који по два, по три или више дана не узимају храну постаје исцрпљено и раслабљено, услед чега више нису у стању да праве поклоне са другима, нити да гласно певају као што приличи, нити да испуњавају дела послушања. Према томе, свакодневно примање хране не дозвољава се само немоћнима, већ се оставља и савршенима, по отачком правилу које нам је предато. Нека би се нама дало здравље тела и крепост духа како бисмо послужили Богу живоме и истинитоме у очекивању последњег дана у коме нека бисте засијали са свима светима као сунце и наследили Царство небеско.
 

273.
1) Недеља поста је прошла; смиривши тело, ми смо души придали вредност, како би била угодна Женику Христу; 2) душа је невеста Христова: чувајмо је чистом за њеног Женика; 3) стога треба притешњавати тело; 4) речено је тешко, али је награда велика (4, 57)
1) Пропостивши прву седмицу, ми једни другима изгледамо унеколико другачији него што смо били, с обзиром да смо ослабили и побледели. Међутим, апостол говори: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). Тело које се обилно храни обично се расцвета и испуни. У духовном смислу таква постаје и душа кроз уздржање. Смиривши, наиме, тело ми смо души придали красоту. Желећи ту красоту, свети Давид се молио: Господе, вољом твојом дај снагу лепоти мојој (Пс. 29, 8). Блажени апостол говори да нас је том лепотом обручио Христу: Јер ревнујем за вас Божијом ревношћу, јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу. Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу (2. Kop. 11, 2-3). Видиш ли величину дара? Ми смо се удостојили да Христа имамо за Женика. Видиш ли како се онај ко нас је обручио боји за нашу чврстину?
2) Према томе, наша душа личи на обручену девојку. Таква девојка се уздржава од виђања са мушкарцима, на све начине се старајући да остане чиста за време венчања. И душа треба сасвим старањем да се чува чистом од погубних страсти греха до самог свог исхода. И уколико из тела као из своје девојачке одаје изађе лепа, сијајући добрим делима, она ће обрадовати анђеле. Уколико, пак, буде оружњена гресима, она ће обрадовати демоне на Христову жалост, о чему је уосталом жалосно и мислити и говорити.
3) Стога ми притешњавамо своје тело и према њему се строго односимо, чиме као уздом задржавамо пориве плоти како не би свргла управитеља – ум. Ми, уосталом, тако [треба да поступамо] не само у време поста, већ и читавог живота. Јер, подвижнички живот јесте обуздавање страсти, господарење над помислима и непрестана борба са невидљивим непријатељима.
4) Телу свакако није лако. Ипак, наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе, с обзиром да не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види (2. Кор. 4, 17-18). Према томе, ради невидљивих добара, у која анђели желе завирити (1. Пт. 1, 12), ради Женика Христа, коме смо обручени, ја вас преклињем и молим да сачувамо чисту душу своју од злих дела и од нечистих помисли које нас оскрнављују, као што је рекао Господ. Немојмо помишљати ништа лоше, с обзиром да се од помисли, као од огња, разгорева похота. Напротив, држимо се далеко од страти. При самом прилогу одбијајмо кушача и добрим делима обасјавајмо душу. Свеусрдно се латимо уздржања које нам предстоји како бисмо се чисти преселили одавде, са неизрецивом радошћу ушли на небеса и удостојили се наслађивања весељем брачне небеске Христове одаје.
 

274.
1) Напали су иконоборци, али су издржали; он бодри, уверавајући да ће Бог готовост да се све претрпи примити као само дело; 2) [он говори] о посту: “Продужимо срчано, премда не по својој вољи”; 3) потом похваљује испосничке напоре; 4) [најзад] призива да се свако дело врши у своје време (4, 61)
1) Јуче је била бура, а сада је тишина. Јуче су били таласи, а сада је спокојство. Нека је благословен Бог који је и искушење одагнао и нама дао крепост да останемо непоколебиви, чак и при очекивању онога чиме су нам претили. Такви су истински Хришћани? Такви су нелажни монаси. Они су увек спремни да се препусте невољама ради врлине и ништа не претпостављају заповести Божијој. (Непријатељи гонитељи) су дошли и рекли шта су рекли. Потом су отишли више постиђени својим поступком, неголи што су нас испунили страхом. Вама ће, пак, Господ дати пуну награду стога што сте изабрали да будете гоњени за Њега. Богат милошћу, Он обично венчава онога ко је изабрао добро и за саму одлучну намеру. Искушење још није прошло, већ још увек прети с обзиром да су се свагде разишле наредбе управитеља да нико не остане туђ јеретичком мудровању. Стога чујмо шта говори апостол: Мудро се владајте према онима који су изван, користећи време, Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол. 4, 56). Он нас поучава да се не бацамо у искушења тек тако, нити да прећуткујемо Реч Божију. Господ говори: Ако ли одступи [праведник], неће бити noвољи души мојој (Јев. 10, 38). О томе је довољно.
2) Пост се већ довољно померио напред и побуђује нас даса све већим усрђем стремимо даље по произвољењу, тј. не са жалошћу или принудно. Јер Бог љуби драговољног испосника (2. Кор. 9, 7). Уосталом, општежитељни закон не дозвољава да се свако понаша како хоће. Општа граница уздржања за послушне јесте одсецање властите воље.
3) Пост је добар стога што укроћује страсти и тело потчињава духу. Сузе су добре стога што срце омивају од грехова и стављају га чистим пред Бога. Молитва је добра стога што окриљује ум и чини га сабеседником Богу. Љубав је добра стога што свагде презире своје на корист ближњег. Ревност је добра стога што олакшава напоре и дух чини младим, док старца орасположује да дејствује са младићком брзином.
4) Будимо благодушни и ревносни. У време псалмопојања будимо усрдни, у време рада будимо ревносни, у време ћутања будимо разумни, у време разговора будимо умерени. Једном речју, све чинимо уредно и по чину, као што нам је заповеђено, уздржавајући се од сваке смутње и препирања. Поклоне и обична молитвословља треба чинити према силама, уз чување телесног здравља. Нека вас Бог мира доведе до царице дана, тј. светлог Васкрсења Христовог, и нека вас удостоји Царства небеског, које није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Њима нека нас обогати Бог у Исусу Христу, Господу нашем.
 

275.
1) Ми не треба да општимо са јеретицима, чак и кад нас присиљавају; уз помоћ Божију све ћемо претрпети; 2) блажено је постати судеоник Христових страдања; 3) будимо одважни (4, 62)
1) Налазећи се изван манастира, ми смо се снашли према могућностима и према околностима. Сада, пак, када гонитељи не настављају гоњење против Христа, ми треба да чујемо пророчку реч: Изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ (Ис. 52, 11; 2. Кор. 6, 17). Понеки раде другачије. Они ће стога сами за себе дати одговор Господу у дан суда. Мени се чини да су они који иду заједно са њима у ствари равнодушни у односу на јеретике. Видите ли како нас избегавање да идемо за њима одваја од света и уједно води ка скорби, ка тескоби, ка глади, ка тамници, ка смрти. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео (Рим. 8, 37). Видевши да нам је душа жедна Њега, Он нам даје силу да ради Њега поднесемо страдања, о чему, поред других, сведоче и четрдесет мученика, чији спомен сада вршимо. Ми не можемо рећи да су они имали другачију природу. Они су Бога заволели истинским срцем, услед чега су у своје немоћно тело примили силу да победе невидљивог непријатеља и да изврше подвиг који опевају сви Хришћани.
2) Заиста је блажен онај ко се удостојио да унеколико постане заједничар Христових страсти: да буде гоњен као што је Он био гоњен, да буде ухваћен као што је Он био ухваћен, да претрпи бичевање као што га је Он претрпео, да буде вређан као што је Он био вређан, да буде закључан у тамницу као што је Он био закључан. Схвати због чега је написано: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи; ако ли изневеримо, Он остаје веран, јер се не може самога себе одрећи (2. Тим. 2, 11-13). Видите ли каква су обећања и какве опомене?
3) Орасположимо се и подвизавајмо се како не бисмо посрамили оно што смо већ претрпели благодаћу Христовом: изгнање, тамницу, бичевање. И шта да кажемо? Можда нисмо сви седели у тамници, али општење живота јесте и општење страдања. Јер, ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Кор. 12, 26). Будимо за свагда једно тело, један дух, као што смо и позвани у једну наду звања свога (Еф. 4, 4), имајући Христа за Главу како бисмо угодили Богу у добили Царство небеско.
 

276.
Он саопштава приповест како су у Бугарској верни Хришћани пре изабрали да претрпе смрт, неголи да за време свете четрдесетнице једу месо, одакле закључује да се иконоборцима треба противити до смрти (4, 63)
У данашњој поуци једном приповешћу хоћу да вас орасположим на утеху. Ево о чему се ради. Они који добро знају говоре да је у Бугарској изашла зла наредба од тамошњег цара да Хришћани и браћа наша који се налазе у заробљеништву у време свете четрдесетнице једу месо, те да оне који се повинују оставе живе, а оне који се не покоре убијају. И реч нечастивог је добила силу. Сабрао се народ са женом и децом и настао је плач и велики вапај. Са једне стране беше заштита хришћанског закона, a ca друге страх од телесне смрти. И најзад је дошла жалосна вест: били су побеђени и преклонили се пред нечастивом наредбом. Међутим, четрнаесторица су се одвојили и, ставши наспрам њих, почели да их убеђују да не уступају и да се не покоре, тј. да се не сагласе да, насупрот хришћанском закону, једу месо. На њихове речи из народа су се чули узвици и убеђивање да треба уступити неопходности и потом покајањем загладити кривицу, избегавајући да се тек тако предају смрти. Међутим, њих речено није ни мало убедило и умекшало: они су стојали на своме, гледајући на Бога и на обећано блаженство. Видевши непоколебиву чврстину тих мужева, Скит је замислио да преко једног поколеба и преклони на своју страну и остале. Убивши једног и његову жену и децу раздавши Скитима, он се надао да ће друге поколебати и савладати… Међутим, они су још више постали непоколебиви, узвикујући: “Хришћани смо и држимо се части брата нашег, који је умро”. У том исповедништву они су сви били пребијени до смрти и скончали у Господу.
Видите ли како је и сада на снази благовест Царства Божијег? Господ говори: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан… и који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. И опет: И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 37; 38; 28). Они су послушали јеванђелске заповести, остали послушни Господу и овенчали се венцем мучеништва, подражавајући свете Макавеје. Једино, њихов број беше двострук, с обзиром да оних беше седам, а њих четрнаест. Једни су пострадали стога што нису хтели да једу свињско месо, а други стога што за време поста нису хтели да окусе никакво месо, тј. да преступе хришћански закон. О, блажених ли мужева. О, блажене ли трговине: за један тренутак времена стећи вечни покој.
Шта ће на речено одговорити они који општење са јеретицима не сматрају одрицањем? Тамо се десило одрицање народа због сагласности да једу просто месо у време поста. Овде се, пак, [утолико пре ради о одрицању] будући да постоји општење у жртви која се нечастиво приноси. Где су они који говоре да страдање за Христову икону није мучеништво? Тамо су мученички подвиг примили због несагласности да наруше закон Христове Цркве. Овде се, пак, још светлији мученички подвиг предузима због несагласности да се одрекнемо самог Христа у Његовој икони. Међутим, тако говоре мрачни људи помраченог разума због својих јеретичких мудровања. Они својим падом покушавају и другима да поставе препреку у правоверју и правом хођењу. Ми, међутим, прославимо благог Бога нашег, који прославља оне који га прослављају и који и у овом роду јавља мученике. Ми треба да помишљамо да су људи бедни по изгледу, малоучени и уз жену и децу ипак све оставили из љубави према Христу. Утолико пре ми који нисмо ожењени и који смо оставили свет треба да, кад заиште време, будемо слични светим ревнитељима вере и благочашћа.
Међутим, речено треба да остваримо тек у своје време, уколико Христос захтева. За сада чврсто стојмо у мучеништву које се непрестано врши у савести. Немојмо преклонити колена пред Ваалом и немојмо уступати и губити од помисли. Гасимо распаљене стреле лукавог сузама, молитвама, скрушеношћу и одговарајућим злопаћењем тела, како бисмо и ми са апостолом могли рећи: Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем (1. Kop. 15, 31), и уједно са светим Давидом: Јер тебе ради усмрћују нас сав дан, сматрају нас као овце за клање (Пс. 43, 23). Нека бисмо се са њима удостојили да постанемо и наследници Царства небеског.
 

277.
1) Ево Благовести; почетак домостроја [Оваплоћења] нас обавезује да га духовно празнујемо; 2) потом се моли и жалости због оних који га не примају и не користе се њиме; 3) он подражава апостола Павла и пророка Мојсија (4, 64)
1) Дошле су Благовести, тј. почетак Господњих празника. Ми не треба да га празнујемо једноставно као многи, већ са разумевањем тајинства које се празнује. О каквом се тајинству ради? Син Божији постаје Син Човечији и као Посредницу изабира Пресвету Дјеву. Он се усељава у њу и чини је својим храмом, постајући савршени Човек. Ради чега? Написано је: Да искупи оне који су noд законом, дa примимо усиновљење (Гал. 4, 5), да више не бисмо били робови, него слободњаци, да више не бисмо били страсни, већ бестрасни, да више не бисмо били светољупци, него богољупци, да више не бисмо ходили по плоти, него по духу. Јер који су no телу телесно мисле, а који су no Духу духовно. Јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир. Јер је телесно мудровање непријатељство Богу пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су no телу не могу угодити Богу (Рим. 8, 58). Укратко речено, такво је значење тајинства. Стога ми треба духовно да празнујемо у његову част и да се духовно понашамо док траје, тј. да смо у праведности и преподобију, у љубави, у кротости, у миру, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светом, како се не бисмо показали бесплодни и недејствени у односу на домострој Господа нашег.
2) Осим тога, ми треба да се молимо и скрушавамо због света. Због чега? Стога што је Син Божији дошао да спасе свет, aсвет га је одбацио. Њега одбацују племена и народи, Њега одбацују варварски народи, Њега одбацују и они који призивају Његово свето име неисправношћу своје вере и рђавошћу свог живота. Шта Он није учинио од онога што је требало учинити? Будући Бог, Он је постао Човек; смирио је себе и био послушан до смрти, чак крсне смрти; дао нам је да окусимо Тело Његово и да пијемо Крв Његову; удостојио нас је да га зовемо својим Оцем, и Братом, и Главом, и Учитељем, и Жеником, и Санаследником. Учинио је и много другог, што не мора ни да помињемо. Па ипак га одбацују. Њега. одбацују и Он трпи. И говори: Јер не дођох да судим свету, него да спасем свет (Јн. 12, 47). Шта бисмо могли рећи? Истински ученици жале због одрицања саученика, чиме јављају своју љубав и према Учитељу, и према ученицима. На исти начин и истинске слуге страдају срцем због неверности своје браће.
3) Стога велики апостол наређује да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су на власти (1. Тим. 2, 1). Он на другом месту говори о самом себи: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим, дa ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје no телу (Рим. 9, 13). Видиш ли силу љубави? Видиш ли висину човекољубља? Слично и Мојсије говори Богу: Ако им оставиш грех њихов, остави. Ако ли га не оставиш, и мене избриши из књиге твоје, у коју си ме записао (Изл. 32, 32). И ми као истински, aне као лажни ученици не треба да се старамо само за себе, него иза братију, и за цео свет, жалостећи се и молећи се. На тај начин чинећи оно што је Богу угодно, ми ћемо постати наследници вечног живота.
 

278.
1) На дан Благовести он похваљује девственост; 2) поменувши да је непријатељ напада, он убеђује да је снажно чувамо (4, 65)
1) На дан Благовести ћу покушати да вам нешто укратко кажем о значају завета девствености који смо примили на себе. Коме је арханђео Гаврило рекао: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28). Зар не – Пресветој Дјеви? И од кога се оваплотио и очовечио сам Бог Слово? Зар не – од блажене Дјеве? Према томе, та девственост је произрасла Живот свих. Та девственост је царица врлина. Та девственост је невеста и невесто водитељка Христова. Ако хоћете, чујмо шта говори блажени апостол Павле: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а које ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени. Разликује се и жена од девојке. Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и телом и духом; а која је удата брине се за овосветско, како ће угодити мужу (1. Kop. 7, 32-34). Видите ли значење речи? У браку не постоји време да се брине о угађању Господу, већ само свету. Стога се девствености даје добри удео. И у Царству небеском ће се девствености дати првенство. У Откривењу светог Јована Богослова је написано: Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици; ово су они који иду за Јагњетом куда год пође (Отк. 14, 4).
2) Ето каквог се преимућства удостојавају они који су изабрали девственост. Они иду за Христом и радују се са Њим. Немојмо, међутим, заборавити да се упропаститељ нашег живота, тј. ђаво силно напреже да високо и натприродно дело сруши понајвише страшћу која му је супротна. И ко ће избројати оне које је од века успео да сруши? Шта може бити жалосније од тога? Ми, пак, чувајмо душу своју као зеницу ока чистом за Женика Христа, не предајући поверену нам скривницу девствености. Немојмо дозволити да пострадамо као што страдају рибе које, будући преварене мамцем, гутају удицу и налазе смрт. Јер, телесна сласт јесте удица која не храни, већ уништава, која не оживљује, већ усмрћује. Нека се силом Божијом избавимо од ње и убудуће останемо чисти и несаблажњени све док има даха у нашим ноздрвама како бисмо се као победници преселили одавде и добилиЦарство небеско у Христу Исусу, Господу нашем.
 

279.
1) Пасха је жељени празник; но духовна Пасха, тј. очишћење од грехова и страсти још је пожељнија; 2) и онај ко нема друго и не може празновати Пасху; 3) ви, пак, нисте такви; код нас постоји добар поредак који води Богу; 4) ревнујмо за духовну Пасху како бисмо је се и у будућем веку удостојили (4, 67)
1) Већ прешавши половину поста уз помоћ Божију, ми видимо како се приближава Пасха. Због чега ми, пак, напрегнуто желимо да достигнемо Пасху која долази и одлази? He чинимо лими исто већ много година? Проћи ће и садашња Пасха. Јер, у овом веку ништа не стоји непокретно, већ дани пролазе као сенка (Јов 7, 9) и живот наш трчи брже од тркача (Јов 9, 25), све док не достигне своју границу. Шта, зар ћеш рећи да Пасха није пожељна? Наравно да је пожељна, чак веома. Како да не. Постоји, међутим, Пасха која се врши свакодневно. Која? Очишћење грехова, скрушеност срца, сузе умилења, чистота савести, умртвљење удова који су на земљи, тј. блуда, нечистоте, страсти, зле похоте и сваког греха који се врши делом. Онај ко се удостоји да буде у сличном добром настројењу Господњу Пасху, тј. многожељени празник врши сваки дан, а не једном годишње.
2) Како ће, пак, празновати Пасху онај ко нема речено, већ је обузет страстима? Како може да празнује онај коме је стомак бог, или кога распаљује похота тела, или кога гризе завист, или ко је погружен у среброљубље, или ко је заробљен таштином, или ко је обузет другим страстима? Зар ће неко за онога који изгара од врућице рећи да спокојно почива? И да ли ће неко рећи да онај ко је претрпео бродолом има успешну пловидбу? Никако. Онај ко се налази у тами не стоји у светлости. Ни онај ко пребива у греховним делима не може да празнује Пасху.
3) Али што се вас тиче, љубљени, иако овако говоримо, убеђени смо да ствари стоје боље и да воде спасењу (Јев. 6, 9). Јер, наш живот управо јесте припремање за празник. Шта ми, наиме, чинимо? Код нас је псалмопојање за псалмопојањем, читање за читањем, поучавање за поучавањем, молитва за молитвом. Они сукао неки круг који нас води Богу и сједињује са Њим. Доброг ли начина живота. Блаженог ли и триблаженог живота.
4) Према томе, устремимо се да свакодневно празнујемо указану пожељну Пасху према силама, тј. умртвљење страсти и васкрсење врлина, подражавајући Господа: Јер Он пострада за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама (1. Пт. 2, 21). Ја не говорим [са намером] да постанем судија других будући да ћe сваки своје бреме носити (Гал. 6, 5), већ да бисмо, осећајући благодат коју нам је Бог дао, захвалили Дародавцу и прославили Доброчинитеља. Јер, Он не само да овде даје све неопходно, већи онима који му усрдно служе до краја дарива сва обећана добра, вечну небеску Пасху. Нека бисмо њу сви добили благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.
 

280.
Блажено је састрадавати Христу; подстичимо се и припремимо се на страдања (4, 70)
Четрдесетница је већ при крају. Као њена круна приближава се спомен на животворне страсти Христове, из којих ми можемо да поцрпемо велику утеху за себе. Јер, кад је Господ и Бог наш био ухваћен због наших грехова, хоће ли бити велико уколико и ми, непотребне слуге, будемо ухваћени због Њега? Кад је Он био свезан, одведен и закључан у тамницу, да ли ће бити чудно уколико ми слично пострадамо за Господа и Владику? Ми треба све да претрпимо, чак и ако нас подвргну бичевању. Претрпимо чак и ако треба да поднесемо шамаре. Поднесимо чак и пљување. Најзад, ако треба и да умремо, предајмо себе на увек блажену смрт.
Благо ономе ко се у било чему од наведеног показао као заједничар Христових страсти. Ето блаженства. Ето бесмртности. Зар не чујемо шта говори апостол: Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на телу своме носим (Гал. 6, 17). Он као да [каже]: “Нека ме нико не презире јер ја на телу своме носим украсе Свецара Христа”. Сличан је био свети Игњатије, који се назвао Богоносцем с обзиром да је на себи носио Христова страдања. Сличан је био и свети Евстратије, који је за време својих страдања узвикнуо: “Сада сам познао да у мени живи Христос”.
О, блажених ли узвика. O, триблажених ли душа. Јер, чији спомен ми вршимо? У чији спомен подижемо свештене храмове? Чијим моштима се поклањамо? Мученичким, исповедничким, преподобним. Они су овде од Господа добили велику славу. Какво ће тек прослављење добити у будућем веку? Оно се не може замислити и изразити. Ето добре трговине. Ето блажене замене: малим трудом и подвигом стећи вечна и бескрајна добра.
Подражавајмо их и ми. Помешајмо своју крв са најсветијом Крвљу Господњом. Јер, и сада је тако нешто могуће, с обзиром да се природа није изменила и будући да се није изменио Онај који је рекао: Ја сам Господ Бог ваш и не мењам се (Мал. 3, 6). Он све подједнако воли, за све је умро, свима предстоји као неисцрпна сладост и жели да се сви спасу, што за Њега представља богатство. Јер, апостол говори: Он је богат за све који га призивају (Рим. 10, 12).
Према томе, призовимо га и у садашњим околностима и даће силу и крепост душама нашим. Загрлимо га и Он ће уништити наше видљиве и невидљиве непријатеље. Сачекајмо га и Он ће нас овенчати у дан васкрсења мртвих, у дан јављања Његове славе. Нека бисмо се тада удостојили да без осуде предстанемо Његовом престолу и да дамо добар одговор.