NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

241.
1) Trpljenje je najveća vrlina; ona je put svetih; napredujmo i mi u njoj; 2) hoćeš li da napreduješ – odseci svoju volju te ćeš sve lako trpeti; osim toga, trudi se u trpljenju; jer, ukoliko više pretrpiš, utoliko ćeš biti bolji i viši; 3) on obaveštava da žive manastirski i primaju one koji žele da dođu kod njih, premda su u izgnanstvu; on dodaje: „Stariji i starešine pružajte mlađima primer u svemu“ (4, 19)
1) Revnosno podnosimo sve naporno i skorbno radi Boga sa nadom na nagradu. Apostol govori: A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada? Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem (Rim. 8, 2425). Na taj način je trpljenje najveća vrlina. Zbog trpljenja su mučenici ukrašeni nebeskim dijademama. Trpljenjem su i prepodobni stekli vence pravde. I mi projavljujmo trpljenje u poslušanju, u smirenju, u bezgnevlju, u ispunjavanju služenja i u svemu što zahteva podvig istrajnosti. Na taj način ćemo i mi sa njima dobiti nagradu.
2) Meni je poznato poslušničko breme i bol odsecanja volje, ali mi je poznata i sladost takvog života. Jer, po odsecanju vlastite volje put je lagan i spasenje lako. Prema tome, treba samo odseći volju da bi se odmah pojavio spokojan i blažen život. U opštežiću ima napora, ali ima u uteha. Onaj ko se trudi više od brata imaće i veću nagradu. Apostol govori: Svaki će primiti svoju platu prema svome trudu (1. Kop. 3, 8). Onaj ko se iz ljubavi potčinjava drugome biće u svoje vreme uspoštovan prvenstvom. Jer, Gospod je rekao: I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga (Mt. 20, 27). Možda neko ne može da se prihvati suviše teškog posla? Ipak, ne treba da je nemaran i za one poslove koje može da izvrši. Neka se u svemu slavi Bog i neka niko ne bude nepodesan za ono što je korisno bratstvu. Mi smo o rečenome već često govorili, ali ni sada ne napominjemo bez potrebe. Naime, pred nama leži veliki podvig. U Pismu se kaže: Eto, ja sam pred lice tvoje postavio život i smrt (Pon. 30, 19). Mi i govorimo, i tešimo, i učimo i savetujemo da bismo se držali života i izbegavali večnu smrt. I ja znam i ubeđen sam da ono što se govori nije nekorisno ni za mene smirenog, ni za vas koji slušate.
3) Ja neću da vi ne znate da mi živimo kao u manastiru, iako smo prognani radi Reči Božije. Stoga mi one koji dolaze sa željom da se odreknu sveta ne vraćamo nazad. Mi rečeno ostvarujemo preko naše bratije koja je rasejana na sve strane: mi njima zapovedamo da primaju takve i po mogućnosti pribrajaju bratstvu. Istina, mnogi su otišli od nas, ali su nam mnogi i pristupili, usled čega se naše bratstvo uvećava. Bog se slavi kod nas. On će i nas proslaviti u sebi, po obećanju. Ipak, kakvo je starešinstvo, takvi su i potčinjeni. Stoga molim one koji su na[položaju] glave da prepodobno, pravedno i pobožno poživimo naprimer drugima, sobom napravljajući druge ka ispravnosti i u reči i u životu. Neka među nama nema ni nepriličnog uzvika, ni prepiračkih razgovora. Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno (Ef. 4, 29) kako se naše delo među njima ne bi oskrnavilo, već kako bismo se, blagougodivši u svemu Gospodu, blagom Bogu našem, udostojili dobijanja obećanih dobara.
 

242.
1) Preobraženje je obraz budućeg veka; za tu svetlost i krasotu smo mi prednaznačeni, budući za nju i stvoreni prvobitno; 2) pošto je tako, zavolimo tu svetlost i krasotu, odvraćajući se od svega bezobraznog, strasnog i nečistog; 3) ukoliko se desi nešto slično [tj. nečisto), požurimo da se očistimo; neka niko ne govori: „Ja ne mogu“, s obzirom da je Bog obećao da će rečeno učiniti iskateljima; postoji mnoštvo primera; 4) prema tome, rečenome se ostaje tuđ samo po proizvoljnoj ravnodušnosti i nemarnosti (4, 20)
1) Udostojivši se da sada praznujemo pretprazništvo Preobraženja Gospodnjeg, mi smo u vezi sa njim sastavili i pouku, kratkom rečju ispunjavajući svoj dug. Svi Gospodnji praznici napominju tajinstvo javljanja u telu Spasitelja našeg Isusa Hrista, naime, [činjenicu] da se rodio, krstio, raspeo, bio pogreben, vaskrsao trećeg dana i uzneo se u slavi. Praznik, pak, Preobraženja živopiše stanje budućeg veka. U Preobraženju je lice Gospodnje zasijalo kao sunce, a odeća Njegova je postala bela kao svetlost. Na takav način će On doći opet sa nebesa kao munja, u sili i slavi mnogoj da sudi svima. Sa Njim su na gori bili sveti Petar, Jakov i Jovan. I tada će sa Njim biti izabrani u Carstvu nebeskom, naslađujući se neizrecivim bogojavljenjem i neobjašnjivim radovanjem. Ko je spreman za tako nešto? Ko je dostojan da uđe u tu radost? Jedino onaj ko ima čist i neporočan život. Čist kao najčistija svetlost, Bog naš kod sebe prima samo čiste. On je u nas položio čistu dušu, te je čistu i traži od nas. Ona je sazdana po obrazu i podobiju Božijem. Kao izobraženje Božanstvene lepote, ona u njoj i učestvuje. Znajući rečeno, psalmopojac govori: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj (Ps. 29, 8), tj. krasoti duše. Inače će ona, skrenuvši u bezobrazne grehovne strasti i postavši bezobrazna, otpasti od Boga i lišiti se božanstvenih nagrada.
2) Mi, dakle, ispovedamo da imamo prekrasnu i prelepu dušu i da takvu, kao zalog, treba da je predstavimo Bogu u poslednji dan vaskrsenja. Stoga molim i prosim da zavolimo tu njenu krasotu i da sačuvamo takvu njenu lepotu, ne obraćajući pažnju i srce na krasote ovoga veka i na lepote tela i krvi. Jer, one i nisu lepota, već kumir lepote, ili pre – prah i pepeo. Rečeno mi vidimo i na onome što se dešava pred našim očima: najlepši i najkrasniji se sutra polaže u grob, ispušta smrad i sve odvraća od sebe. Prema tome, ovde nema ničeg lepog i dostojnog divljenja osim vrline, kojoj iznad svega i treba da stremimo.
3) Mi ispovedamo da se često dešava da se slaba duša oskrnavljuje nečistim pomislima. Jer, ko će ce pohvaliti da ima čisto srce (Prič. 20, 9). Stoga treba brzo da se očistimo i uzvedemo na ranije dobro nastrojenje. U suprotnom, tj. zakasnivši u zlu, ona će privući smrt. Neka niko ne govori: „Ne mogu da se očistim s obzirom da sam obremenjen mnogim gresima“. Treba čuti Gospoda koji govori: I ako gresi vaši budu kao skerlet, ubeliću ih kao sneg, i ako budu kao crvena tkanina, ubeliću ih kao vunu (Is. 1, 8). Vidite li neizrecivo čovekoljublje Božije, po kome ne samo da obećava da će očistiti pokajnika, već i da će ga uzvesti na vrh blagoobrazne krasote? Primeri za rečeno su pred našim očima. David je bio prorok, ali je pao u greh bluda i ubistva. Ipak, on nije pao u očajanje već je, brzo pribegnuvši pokajanju, opet dobio proročki dar. Car Manasija je pedeset pet godina Izrailja udaljavao od istinskog Boga, ali se pokajao i zadobio spasenje. Po odricanju od Gospoda, vrhovni apostol je upotrebio lek suza i opet dobio breme apostolstva. Prošavši ćutanjem pored bezbrojnih primera, [pomenuću] da je Marija Egipćanka došla do krajnje granice nečiste pohote, da bi se potom dolično pokajala i uzišla na sam vrh vrline.
4) Na taj način, nema opravdanja da se pozivamo na nemoć i nesposobnost ukoliko iskreno poželimo da se spasemo i ukoliko sa revnošću pristupimo delu. Rečeno je nemoguće samo onome ko je potpuno neosetljiv i proizvoljno se predaje u ruke smrti. Stoga i čujemo: Zbog čega umirete, dome Izrailjev, govori Gospod (Jez. 18, 31). Zbog čega mi izabiremo večnu smrt kad nam predstoji besmrtni život? Naš blagi Vladika svakodnevno vapije: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). Međutim, mi nećemo da sa sebe zbacimo breme svojih grehova. On uzvikuje: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života (Jn. 8, 12). Mi se, međutim, okrećemo na suprotnu stranu i samim delima izričemo hulnu reč: Odstupi od nas. Mi nećemo da znamo za puteve tvoje (Jov 21, 14). Posle toga nama samo predstoji da čujemo presudu i odbacivanje: Idite svetlošću ognja vašeg i plamenom koji ste raspalili (Is. 50, 11). Ipak, mi treba da znamo da, po rečima apostola, oni koji tako nešto čine neće naslediti Carstva Božijega (Gal. 5, 21). Neka se ne desi da se tako nešto s pravom kaže i za nas. Gospod govori: Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15, 14). Činimo sve što je zapoveđeno kako bismo se udostojili da budemo prijatelji Gospodnji i nasledimo Carstvo nebesko.
 

243.
1) Prestavio se blaženi Mihajlo, sinadski mitropolit; uspoštujmo njegov spomen budući da je molitvenik za nas; 2) steknimo i pouku od njegove končine, tj. da se uvek spremamo za ishod [iz tela]; smrt, naime, može uvek da nas zatekne, kao što vidimo u bezbrojnim primerima; 3) neka niko ne govori: „Ne mogu“, s obzirom da [rečeno zavisi] od naše volje (4, 21)
1) Naš duhovni otac, najsvetiji sinadski mitropolit Mihajlo se prestavio Gospodu. Njegov život je bio pohvalan, a reč silna. Mi verujemo da ćemo i u predstojećem ispovedništvu, zajedno sa drugim ocima i ispovednicima, imati i njegovo zastupništvo pred Gospodom. Stoga neka se ne prevaznose u sebi zloimeniti ikonoborci govoreći da su Hristovi ispovednici rastuženi (zbog smrti svetog Mihajla). Naprotiv, neka znaju daje prestavljenje takvih lica za Crkvu Božiju nepokolebiva tvrđava, za nas koji smo ostali – utvrđenje u istini, a za njihovu pomračenu prelest – izobličenje.
2) Čoveka spasava vera koja kroz ljubav dela (Gal. 5, 6). Stoga vas i sada i uvek molim da verno ispunjavamo Božanstvene zapovesti i da uvek budemo spremni za ishod, tj. za smrtni čas, s obzirom na njegovu neizvesnost. Vi, naime, znate da je otac naš, koga smo pomenuli, odjednom bio obuzet silnim bolovima i vrelom vrućicom, da bi sledećeg dana postao bezglasan, a trećeg dana predao duh svoj Gospodu. Pre njega znameniti petropavlovski iguman Atanasije nije ni jedan dan preležao u bolesti, već je gotovo odmah bio uzet iz ljudske sredine. Mi čujemo da neki umiru poraženi munjom, a da se drugi utapaju u moru. Jednom rečju, ima mnogo neočekivanih slučajeva zbog kojih treba da pazimo na sebe. Mi treba da se bojimo da nas đavo iz dana u dan ne obmanjuje zaboravljanjem smrti, te da nas iznenada ne privede poslednjem času u krajnjoj izbezumljenosti, pri čemu nećemo biti u stanju da bilo šta učinimo na delu pokajanja. Zar nas ne plaše navedeni primeri? Zar ne dolazimo do trepeta kad pomišljamo da u tom času svezani jezik ni glasa ne može da ispusti? Duša koja izlazi, odvajana od tela, nema nikog ko bi joj pomogao iako možda ima mnogo prisutnih koji plaču. [Njoj može pomoći samo] dobra savest. Stoga vas molim i prosim da se postaramo da uvek prebivamo u ispovedanju, u suzama, u molitvama, u poslušanju, u smirenoumlju, u usrdnom služenju i u svakom dobrom delanju kako nas poslednji čas ne bi zastao u nemaru i bezbrižnosti i kako ne bismo, po [rečima] molitve svetog Davida, zaspali na smrt (Ps. 12, 4).
3) No, možda će neko reći: „Ja želim, ali ne mogu“. Kakve li reči? Kad bi se radilo o nečemu što izlazi iz prirodnog poretka, ja bih se saglasio da je nemoguće, na primer, leteti povazduhu, ili hoditi po moru, ili govoriti nosom, ili mirisati jezikom. Sve slično je nemoguće i neprirodno. Međutim, ukoliko se radi o onome što je prirodno i što zavisi od proizvoljenja, slična reč je lažna. Jer, kao što možemo da smo rasejani i da se smejemo, mi možemo i da se smiravamo i da prolivamo suze. Kao što možemo da se skrnavimo grešnim željama i pletenjem neumesnih pomisli, mi možemo i da se sačuvamo neporočnim i čistim od strasti. Kao što možemo da se ogorčimo i da smo uporni u zlu, mi možemo i da imamo umiljenje i da se skrušavamo. Može da se desi da nas je zla pohota, prešavši u naviku, učinila nemoćnim za dobro i silnim za zlo. Ipak, ne treba očajavati, nikako, već treba opet da se rado laćamo za delo i da se na svaki način staramo da ne samo ni jedan dan, nego ni jedan čas ne provodimo nemarno. Naprotiv, uvek treba da smo trezvoumni i bodri, neporočni i čisti i da se prilepljujemo uz Boga, kako bismo i mi mogli reći; Prilepi se duša moja uz tebe, a mene prihvati desnica tvoja (Ps. 62, 9). Na taj način, dobro prošavši ovdašnje prebivanje, mi ćemo se preseliti sa dobrom nadom i dobiti Carstvo nebesko.
 

244.
1) Vrativši se sa sahrane halkidonskog episkopa Jovana, on pohvaljuje bratiju što ih je našao u običnom dobrom poretku i želi da uvek budu takvi; 2) potom izobličava nerazumnost nekih glasina o kojima je čuo; prva glasina: episkop je bio svet i po veri i po životu – kako je onda tako umro (od proliva); druga glasina: mi po vaskrsenju nećemo prepoznavati jedni druge, budući da tela trule i raznose se neznano kuda; 3) na kraju iznosi savet: „Čuvajte veru, budući da vidite koliko ima zastranjivanja, te živite sveto, s obzirom da znate kakvim i kolikim vetrovima na nas duva neprijatelj“ (4, 22)
1) Na kratko se odvojivši od vas prethodnih dana, ja sam se opet vratio i zatekao vas u međusobnom miru i dobrom nastrojenju. I ja sam zablagodario Gospodu zbog vašeg poretka, koji je svojstven poslušnicima koji su iskusni i utvrđeni u dobru. U njemu se još više utvrđujte blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista kako biste i u mom smirenom prisustvu i u mom odsustvu uvek ostajali zdravi i nepovređeni. Uzrok mog odvajanja beše, kao što znate, smrt blaženog halkidonskog mitropolita Jovana. Dobrim podvigom se podvizavajući, put skončavši i veru održavši, on je otišao Gospodu da primi venac ispovedništva sa ranijim svetim ocima i bratijom našom.
2) Međutim, poneki su u nedoumici što je on umro od iscrpljujućeg proliva i [pitaju se]: „Da je bio dobar, zar bi loše završio“. Oni su bolesni od nepoznavanja stvari, budući da se dobra ili loša smrt ne određuje načinom končine. Naprotiv, [dobra smrt se određuje] očuvanjem Pravoslavne vere i besprekornim životom. A pokojni je upravo takav bio. Nema ničeg prekornog u [činjenici] da je [čovek] skončao od vodene bolesti, od proliva ili od nečeg drugog razornog, na suvom ili na moru. Jer, [način] ne zavisi od nas, već od skrivenih sudova Božijih. Bog zna šta je za koga korisnije: On ustrojava i produžetak života i njegovu končinu.
Drugi neki se, na propast onih koji slušaju, spore [tvrdeći] da se pri preporodu [tj. u novom životu], kada Sin Božiji dođe da sudi svima, mi nećemo međusobno poznavati. Jer, govore, tako nešto neće biti moguće s obzirom da ćemo od truležnih, kakvi smo, postati netruležni i besmrtni, usled čega neće biti ni Jelina, ni Judejca, ni varvarina, ni Skita, ni roba, ni slobodnjaka, ni muškarca, ni žene, već će svi biti anđeloliki. Ja, pak, tvrdim da će biti moguće da se prepoznamo. Najpre, setite se da [je rečeno]: Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk. 18, 27). Osim toga, mi ni samo vaskrsenje ne ispovedamo na osnovu ljudskih mudrovanja. Jer, za to mudrovanje je savršeno neshvatljivo kako će istrulelo telo, koje je posvuda razneseno, koje su zveri pojele, ptice iskljuvale ili ribe progutale, poslednjeg dana biti sabrano i vaskrsnuto. Pa ipak, neizrecivom silom Božijom svako telo će se sabrati u celinu i vaskrsnuti. I svaka duša će poznati svoje sopstveno telo, sa kojim je proživela na zemlji. A ukoliko pozna svoje telo, nesumnjivo će poznati i telo svoga brata.
Osim toga, takvo mudrovanje vodi odricanju budućeg suda. Jer, sud ne biva nad nepoznatim licima: niko ne privodi na sud ljude koji ne znaju za sebe i druge, već poznate, kao što je napisano: Obličiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 49, 21). Prema tome, ukoliko ne budemo prepoznavali jedni druge, nama se neće ni suditi. A ako nam se ne sudi, mi nećemo dobiti dostojnu nagradu za svoja dela. Prema tome, kako će se ispuniti ono što je Gospod rekao apostolima: Sešćete i sami na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih (Mt. 19, 28), ukoliko oni ne budu znali one koje sude?
Na taj način se odasvud dokazuje da je neumesna takva pretpostavka i da je po nečastivosti ravna Origenovom basnoslovlju. Mi, pak, bratijo, verujmo da ćemo vaskrsnuti i da ćemo prepoznavati jedni druge premda ne u svojstvima truležnosti, kao što smo sada, nego u krasoti netruležnosti po neizrecivom Božijem htenju, kao što su i naši praroditelji u raju i pre prestupa prepoznavali jedno drugo, budući netruležni. Oni su se i posle prestupa, tj. podvrgnuvši se truležnosti, takođe prepoznavali. Stoga treba verovati da će i u budućem veku brat prepoznavati brata, otac čedo, žena muža, prijatelj prijatelja, dodaću – i podvižnik podvižnika, ispovednik ispovednika, mučenik svog sastradalnika, apostol apostola i svi sve, kako bi stanište svih koji se vesele bilo kod Boga, koji zajedno sa svim ostalim darovima udeljuje i uzajamno prepoznavanje.
3) Molim vas da krepko čuvamo svetu veru, s obzirom da vidite koliko ima skretanja od nje. Mi smo dužni da blagodarimo Bogu što nismo upali ni u kakvu zabludu, već smo dobili i držimo Pravoslavnu veru. Na isti način i život treba da nam bude neporočan, s obzirom da znate da đavo danonoćno na nas veje [svoj] vetar. Ipak, on ništa ne može da nam učini ukoliko nas svagda nas nalazi ograđene verom i ljubavlju prema Hristu Gospodu. Stoga stojmo i od nas će pobeći ta aždaja. Plačimo da bismo pogasili raspaljene strele pohote. Smirimo se pod krepku ruku Božiju i On će nas uzvisiti. Istrajmo u savršenom trpljenju i đavo će iščeznuti, a mi ćemo spaseni ući u Carstvo nebesko.
 

245.
1) Postoji običan i duhovni praznik; postoji obična i duhovna trgovina; 2) i mi smo trgovci; naši biseri su vrline; najskupoceniji biser je Hristos Gospod; neka svako od nas bude mudar trgovac; 3) naš trg su poslušanja, koja su ujedno i biseri, i kupovina i cena (4, 23)
1) Na nekim mestima se povremeno dešavaju praznici, kao i sada u Nikomidiji. Na te praznike se skupljaju ljudi i prodaju i kupuju. [Njihovo skupljanje] traje kratko, s obzirom da se brzo razilaze. Međutim, duševni praznik jeste jedan i neprekidan, s obzirom da se rasprostire na čitav život. Predmeti kupovine i prodaje u njemu nisu zlato i srebro, nisu odelo i druge prolazne i truležne stvari, već spasenje duše, večni život i Carstvo nebesko. Za njih ljudi treba da pokažu sveukupno staranje. Međutim, oni se o njima neznatno brinu, svo usrđe okrećući na sujetne i truležne stvari.
2) Nemojmo, bratijo, dozvoliti da skrenemo sa našeg glavnog cilja i od dobre kupovine, već slušajmo Gospoda koji govori:Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17, 21). Svakodnevno se najusrdnije trudimo da ga steknemo, ne sakupljajući zlato i srebro, već pravu veru i neporočan život, poslušanje, trpljenje, smirenoumlje, velikodušnost i ljubav, koja je sveza savršenstva (Kol. 3, 14). Vi ste dobri trgovci koji ste ostavili sve i umesto svega kupili dobri, predobri i najskupoceniji biser – Hrista, u trenutku kad ste rešili da uzmete krst i da idete za Njim u prepodobiju i pravdi. Praznik je vreme radovanja i nedremljive bodrosti. Stoga i mi budimo radosni i bodri, na sadašnjem prazniku kupujući svoje spasenje. Dobar je prodavac onaj ko u svemu dejstvuje sa pobožnom pažnjom i nikada ne izlazi iz sebe. Dobar je kupac onaj ko radosno prima beščašće. Dobar je menjač onaj ko daje krv i prima Duh kroz trpljenje s kojim ostvaruje poslušanje.
3) Pošto se naša reč kosnula poslušanja, uspoštujmo one koji u kuhinji ispunjavaju svoj red [službe] s obzirom da se više trude [od drugih] i da nose breme ostalih, ljubavlju ispunjavajući zakon Hristov. Uspoštujmo i one koji se staraju o neophodnim potrebama bratije kao dobre i iskusne ekonome u Gospodu. Uspoštujmo i one koji rado i pobožno učestvuju u psalmopojanju, jer su dostojni velike nagrade. Pogledaj kakav je život naš, kakvo dejstvovanje, kakva blažena kupovina, koju su obavljali i svi sveti oci naši sa punom usrdnošću. Dobro je obavivši i uspešno okončavši, i mi ćemo se sa radošću vratiti kući, po reči svetoga Davida: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro (Ps. 114, 7). Neka bismo svi mi u čas smrti ispustili takav glas kao molitvu na odlasku, kako bismo potom dobili večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

246.
1) Bog je Sina svog Jedinorodnog poslao u svet kao Iscelitelja svih naših duhovnih i telesnih bolesti i Darodavca svih dobara; i svako po sebi zna šta je On učinio i šta sada čini; 2) i kako da se ne voli takav Dobročinitelj iz sve duše; i kako, pak, da ne mrzimo našeg zlotvora i upropastitelja (4, 24)
1) Nastupio je početak nove godine. Na ovaj dan se u Jevanđelju čitaju sledeće reči: Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će progledati; da oslobodim potlačene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju (Lk. 4, 18-19). Pošto je Sina Božijeg Jedinorodnog Otac poslao u svet kao Iscelitelja, potražimo kod Njega prosvećenje očiju naših kao slepi, oslobođenje kao zarobljenici, utehu kao skrušeni. Ko je, pak, slep? Onaj ko je oslepljen pristrašćem. Ko je zarobljenik? Onaj ko se zavodi neumesnim pomislima. Ko je skrušen? Onaj ko je obremenjen gresima. Sve takve isceljuje Gospod. Jer, On nije samo Lekar tela, već i duša. On nije bio prisutan telesno samo sa onima koji su onda živeli, već je i sada uz sve prisutan nevidljivo i takođe čini dobro uzimajući greh sveta i lečeći svaku bolest i svaki nedug. Neka stoga niko ne ostane neprosvećen i neisceljen, već neka pristupi sa verom da bi dobio blagoslov od Gospoda, i milost od Boga Spasa svoga (Ps. 23, 5). O, neizrecivog čovekoljublja. On nas je iz nebića priveo u biće, potom nas je pale podigao, da bi nam, kao treće, darovao blagodat monaškog savršenstva. Čak i ako još grešimo, On se ne odvraća, već prima one koji pristupaju. Kada smo skrušeni, On daje utehu, kada plačemo – teši, kada trčimo maže uljem, kada smo iscrpljeni – krepi, kada smo ranjeni – leči, kada smo gotovi da se rinemo na samo dno ada – pruža ruku i čovekoljubivo izbavlja iz nevolje. Stoga bi po pravdi svako mogao da kaže: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Gurnut posrnuh da padnem, i Gospod me prihvati (Ps. 117, 13). Svako zna u kakva je padao iskušenja i kako je odmah Boga nalazio kao Pomoćnika u svojim skorbima. Osim toga, nas gladne Sveblagi telesno hrani godišnjim plodovima, a duhovno – Prečistim Tajnama više negoli majka i dojilja, želeći nas i grleći sa ljubavlju. Majka mlekom hrani svoje čedo neko vreme, dok nam naš Vladika i Otac svoje sopstveno telo uvek daje na hranu i piće. O, neispitljive dobrote. O, neprevaziđenog dara.
2) Ko neće ljubiti takvog Dobročinitelja? Kako da se On ne želi? I kako da se uz Njega ne vežemo do neraskidivosti? I zaista, ukoliko prema Njemu ne budemo na taj način raspoloženi, zavapiće nebo i zastenjaće zemlja na nas, dok će nas kamenje izobličiti za neosetljivost. Da do toga ne bi došlo, latimo se ljubavi prema Njemu, krajnje mrzeći đavola i odvraćajući se od njega. Dobročinitelja treba voleti i želeti po meri Njegovih dobročinstava, kao što i lukavog treba mrzeti po meri zlodela i odvraćati se od njega. Jer, on je gubitelj našeg života. On je, po reči Gospodnjoj, čovekoubica od početka (Jn. 8, 44). On je rod naš isekao na bezbroj sekti, čijim mudrovanjem ga kao grehovnim strelama ranjava i ište da ga sasvim proguta. I kad ga ne bismo mrzeli, ne bi mogla da se nađe dostojna kazna koja bi nas mučila po zasluzi: jer, mi bismo bili blagonakloni prema svom neprijatelju i ubici. Bežimo, pak, bratijo, od njega, bežimo prema svojim silama. Šta znači to bežanje? Ono je uzdržanje od zlih dela i pomisli, kao i prilepljivanje uz Boga i posvećivanje dobrim delima. Stoga se latimo dobra sa svim smirenjem, krotošću i blagopokorno služeći Gospodu u uverenju da ni jedno dobro koje nije ograđeno smirenjem nije zrelo i trajno. Ukoliko postoje oni koji nadmeno misle o sebi, neka se smire pod krepku ruku Božiju kako ne bi uzalud trčali, već kako bi se udostojili Carstva nebeskog.
 

247.
1) Sada je vreme berbe vinograda, odakle možemo izvesti pouku za sebe, s obzirom da smo i mi vinograd; kao vinograd Božiji mi treba da prinosimo grozdove vrlina, svecelo se posvećujući Gospodu; 2) nemojmo se vraćati nazad, niti hoditi dvema stazama; 3) kada neprijatelj počne da nas iskušava, stupimo u borbu i savladaćemo ga (4, 25)
1) Danas ćemo se rečju dotaći onoga što nam je pred očima. O čemu je reč? Počelo se sa branjem grožđa. Mi vidimo da se kod grana koje su obremenjene grožđem javlja radost i blagoslov, a kod oskudnih – tuga i gorčina. „Šta mi imamo sa tim“, reći će neko od slušalaca. Imamo vrlo mnogo, s obzirom da se prenosno i mi zovemo vinogradom Gospodnjim. Gospode, Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti vinograd ovaj, i utvrdi ga, njega koga zasadi desnica tvoja (Ps. 79, 1516). Ne govori li Gospod i u Jevanđelju: Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Budimo u našem blagom Vladici s obzirom da je Njegov nasad sličan vinogradu i prinesimo mu grožđe vrlina kako bismo se udostojili Njegovog blagoslova. I neka se ne desi da, prinoseći trnje i čičak strasti, potpadnemo pod osudu: Svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (Lk. 3, 9). U odnosu na nas sečenje se odnosi na smrt, a bacanje u oganj – na oganj večni, u koji će biti bačeni svi koji čine rđava dela, koji odstupaju od ispovedanja [vere], koji tela svoja kvare porocima, oblaci bezvodni, koje vetrovi vitlaju; drveta jesenja, besplodna, dvaput umrla, i iz korena iščupana; besni talasi morski koji se penušaju svojim sramotama; zvezde lutalice, za koje se mrak tame čuva zanavek (Jd. 12-13). Stoga apostol Pavle vapije: Bežite od bluda, Svaki greh koji čovek učini van tela je, a koji bludniči svome telu greši. Ili ne znate daje telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, koga imate od Boga i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo (1. Kor. 6, 18-10).
2) Kako da se ne stidimo neba i zemlje ukoliko se ponovo vraćamo nazad mi, koji smo kupljeni časnom Krvlju Hristovom? Kako da ne crvenimo pred samima sobom što se spolja pokazujemo svetlima, a iznutra smo puni svake nečistote? Dokle ćemo hramati na oba kolena? Kada ćemo se, najzad, utvrditi na jednom putu? Jer, mudri govori: Teško grešniku koji hodi na dve staze (Sir. 2, 12), tj. po stazi greha i vrline, s obzirom da one nemaju ništa zajedničko. Ne može se blagoumnim nazvati sluga koji čas služi svom gospodaru, čas njegovom neprijatelju. Mi treba u potpunosti da se posvetimo Bogu, s obzirom da jedino na taj način možemo da postanemo pričesnici života po Bogu. Stoga se nemojmo zadržavati na čulnom kao beslovesne životinje, već duševnim silama uziđimo ka zrenju nebeskog, čula obraćajući od truležnog ka netruležnom i od brzoprolaznog ka neprolaznom.
3) Nemojmo, takođe, dopustiti da naš mudrijaš zla kvari srca naša otrovom zlih pomisli. Naprotiv, čim on poseje pohotnu slast, ili kakvo drugo zlo, mi treba da požurimo da od sebe brzo odgurnemo lukavog lažljivca. Kako? Molitvama i moljenjima, suzama i uzdasima i srdačnom skrušenošću. Takva je naša nevidljiva borba i takvo je neobjavljeno sukobljavanje. Podražavajući telesne vojnike, mi treba da gorimo duhom i da progonimo svoje nevidljive neprijatelje. Primajući rane, oni ne odstupaju imajući nadu na nagrade. Ni mi ne treba da se povlačimo čak i ako nas pokriju bezbrojne rane, već treba da stojimo i borimo se budući ukrepljivani Božijom pomoći. Ja vas za to molim s obzirom da se radi toga i trudim, govoreći vam svoje kratke pouke. Ja se radujem zbog onih koji dobro hode i uzdišem zbog onih koji se pokliznu. Stoga svi treba da pravo hodimo, da činimo dobro, da smo trpeljivi u psalmopojanju i molitvama, u službama, u poslušanjima, u smirenju i Bog mira će biti sa nama.
 

248.
1) Dobivši dar osvećenja, postarajmo se da ga sačuvamo, naročito bežeći od telesne pohote: ona je protivna stanju blagodati, svrgava u ropstvo i donosi strašljivost; 2) njeno umrtvljavanje pruža sve suprotno (4, 26)
1) Ja se veoma radujem kada dolazi neki Gospodnji praznik. I pravo je. Jer, ulazeći u zrenje tajinstva radi koga je ustanovljen praznik mi se prosvećujemo. Tako je i sada, na dan Uzdizanja časnog i životvornog Krsta. Jer, velika je radost što smo se udostojili ne samo da vidimo, nego i da celivamo i zagrlimo drvo na kome su stajale noge Gospoda našeg Isusa Hrista, i na kome je On raspet i prolio svoju životvornu Krv. Poneko se mnogo trudi da stekne mnogo propadljivog zlata. A mi odjednom imamo dar: tek što smo celivali Krst, mi smo primili prosvećenje, osvećenje i izbavljenje. Tako je blagodat brza i tako se dar vernima daje bez truda. Za čuvanje, pak, takve blagodati neophodan je trud molitve i bodre pažnje, naročito stoga što se na ono što je lako stečeno obično lako[misleno] gleda i ne čuva se kao što treba. Eto zbog čega vam i uzvikujem da se čuvamo od slične pogreške i da počnemo da marljivo čuvamo dar.
Mi svoja osvećena usta ne treba da skrnavimo lažnim rečima i sujetnim razgovorima. Mi svoje osvećene oči ne treba da pomračimo bludnim pogledima, niti da svoje obasjano srce ocrnimo skvernim sećanjima. Apostol vapije: Da ne caruje, dakle, greh u vašemu smrtnom telu, da ga slušate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje grehu za oružje nepravde; nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oružje pravde. Jer greh neće vama ovladati, pošto niste pod zakonom nego pod blagodaću (Rim. 6, 1214). Vidiš li da je greh carovao u zakonu, dok nas pravda, koja se zacarila u blagodati, izbavlja od svakog greha. Jer, napisano je: Ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Xpucma u Duhom Boga našega (l. Kop. 6, 11).
Uspoštujmo, molim, očišćenje i sačuvajmo osvećenje. Kad smo već postali poštovani, zbog čega sami sebe survavamo u beščašće? Zašto se preko mere staramo o telu koje ćemo uskoro ostaviti u grobu? Zbog čega pohotnu slast smatramo prijatnošću, kada je zaista smrtonosna bolest? Slast pohote jeste đavolova udica i razgoreva neugasivi oganj. Pa ipak, mi ljudi stremimo ka njoj kao robovi, sami sebe predajući u plen.
Ja sam slušao kako je jedan od onih koji su bili obuzeti tom strašću govorio da je bolje staviti omču na vrat, negoli robovati tom grehu. Jer, on kao žestoki gospodar svome robu naređuje: „Idi“, i on ide, „dođi“, i on dolazi, „učini to“, i on čini. Na isti način on svom potčinjenom naređuje da čini i gore [stvari]: „Govori sramno“, i on govori, „učini rđavo“, i on čini.
Takav obično stenje i trese se kao Kain: ploveći po moru on podozreva brodolom, prolazi li po pustinji – boji se da ne padne u ruke razbojnika, udari li grom – čini mu se da je radi njega [puklo], bljesne li munja – boji se da ga ne opali. Videći, on ne vidi i slušajući ne čuje, imajući rastrojena čula. Šta je užasnije od takvog života? Meni se čini da je bolje biti predan zverovima, negoli pogubnim strastima, s obzirom da od prvih gine samo telo, a od drugih i duša i telo.
2) Kod vrlinskog [čoveka] biva sasvim drugačije. Budući slobodan od greha (ne samo od slasti pohote, nego i od svake druge strasti), on se raduje i okuša zadovoljstvo u samom sebi. On caruje pravdom i nije mu strašno ni na moru, ni na kopnu budući da u njemu živi Bog, koga priziva u opasnim slučajevima: Ćeću se bojati zla, jer si ti sa mnom (Ps. 22, 4); neću se uplašiti od mnoštva naroda, koji me okolo napadaju (Ps. 3, 7); zato se nećemo uplašiti kad se zemlja zatrese, i premeste se gore u srca mora (Ps. 45, 3). Vidiš li šta znači dobar život? On je pravi blaženi život. Njega smo i mi dobili po Božijoj milosti. O njemu sada treba da bude sve naše staranje i briga. Uzrevnujmo da još više napredujemo u njemu, u svemu se potčinjavajući sa pobožnošću i na delu projavljujući svako poslušanje, smirenoumlje i duševnu čistotu.
 

249.
1) Gledajući kako se zasejavaju polja, steknimo pouku da se zasejavamo semenjem duhovnih raspoloženja; 2) noć raste: pobrinite se da se uzdržite od mnogog spavanja, kao i od svakog izlišnog zadovoljavanja telesnih potreba; 3) car se vratio sa pohoda; ipak, nemojte padati duhom: prebacimo na Gospoda tugu svoju (4, 27)
1) Sada je kod vreme za sejanje veštastvenog semena, tj. pšenice i drugog. Mi vidimo kako ljudi od ranog jutra žure na to delo i do noći se neumorno trude, na svaki način se starajući da dobro i dovoljno poseju za svoje godišnje telesne potrebe. Zbog čega, pak, mi, sejači duhovne setve, spavamo i ostajemo nezasejani sa neophodnim? I kako ćemo potom izdržati večnu glad? I kakvo ćemo opravdanje navesti za svoju nedejstvenost? Bolje je da se probudimo iz sna i da počnemo da delamo još usrdnije od onih koji seju veštastveno. Ko škrto seje, škrto će u žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će u žnjeti (2. Kor. 9, 6). Šta, pak, mi da sejemo? Molitve, moljenja, iskanja, blagodarenja, veru, nadu, ljubav. Eto semena blagočašća. Eto čime se hrani duša. Na veštastvenoj žetvi zemljoradnik strpljivo čeka ujutru i uveče da dođe kiša. U našoj duhovnoj, pak, setvi mi sami smo gospodari kiše i rose, tj. plača i skrušenosti. Pošto je delo u našoj vlasti, ja molim da sejemo mnogo i da obilno zalivamo, te će se umnožiti porod naše pravde, kako bismo, kad nastane duhovna žetva, mogli ruke i krilo da napunimo duhovnim snopovima, te da se udostojimo da čujemo: Blagoslov Gospodnji na vama (Ps. 128, 8). Blagoslovismo vas iz doma Gospodnjeg (Ps. 117, 26). Trudove plodova svojih ješćeš; blažen si, i dobro će mu biti (Ps. 127, 2). Takva je naša reč o tome.
2) Hoću da vam, bratijo, napomenem da su noći kod nas počele da rastu po meri smanjivanja dana. Vama je poznato da bdenje isušuje telo, a da ga mnogo spavanje deblja. Međutim, zajedno sa debljanjem tela i strasti se hrane. Tim povodom imam nešto da vam kažem. Šta, naime? Svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima molitvu. Sve neka se srazmerno obavlja i sve neka bude za izgrađivanje duše (1. Kor. 14, 26), na blagoustrojstvo duha, da vas satana ne iskuša vašim neuzdržanjem (1. Kor. 7, 5). I ja ne govorim samo o snu, već i o hrani i piću i o svemu drugom. Jer, prekrasno je sve što je po meri, s obzirom da nas čuva od skretanja na jednu ili drugu stranu i od saplitanja.
3) I sada ću nešto reći. Pošto se samodržac [car] vratio sa pohoda, u vašim srcima će se možda podići pomisli o [smeru]kojim će poći crkvena dela, a posebno i naša. Mi o rečenome imamo rukovodstvo Pisma: Prenesi na Gospoda brigu svoju (Ps. 54, 23) i On će učiniti. Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Prošlih godina je On čuvao naš život i izbavljao nas od raznih iskušenja i skorbi. Mi se nadamo da će nas i ubuduće čuvati. Mi samo treba da živimo dostojno Jevanđelja, da imamo nebeski život i da smo na zemlji kao stranci i došljaci. Jer, ko je od onih koji su odvajkada ušli u ovdašnji život ostao u njemu zasvagda? Nisu li svi koji su došli opet izašli kao iz strane zemlje? Jer, naše ovdašnje prebivanje jeste stranstvovanje, a naš istinski boravak i nasleđe jeste u drugom životu. Preselivši se u njega, neka bismo se udostojili da sa svima svetima postanemo naslednici Carstva nebeskog.
 

250.
1) On ukazuje na veliko dobro obnavljanja života u Hristu Isusu; 2) kakvo je naznačenje tri sile duše i kako ih je iskvario pad; 3) on priziva da se ispravno deluje svim silama [duše] i da se čuva blagorodstvo kojim smo u Gospodu oblagorođeni; 4) on zaključuje: „Tako su dejstvovali oci, tako dejstvujmo i mi“ (4, 30)
1) Gospod naš Isus Hristos ima veliko i neizrecivo čovekoljublje prema nama. On ne samo da je došavši blagovestio mir nama koji smo daleko i onima koji su blizu (Ef. 2, 17), po napisanom, već je i, uzišavši na nebesa, ostavio svete apostole da nam slično blagoveste, po pisanju blaženog Pavla: Molimo u ime Hristovo – pomirite se sa Bogom. Jer Njega, koji nije znao greha, učini grehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u Njemu (2. Kor. 5, 20-21). Eto bezmernog staranja o nama. Eto neizrecivog čovekoljublja. Njega, koji nije znao greha, učini grehom nas radi. Kako i na koji način? On ne govori o grehu kao bezakonom delu koje se sa pravom osuđuje. Nikako. Jer, On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim (1. Pt. 2, 22). [On hoće da kaže] da se On obukao u našu prirodu koja je povređena grehom da bi nemoći naše uzeo i bolesti poneo (Mt. 8, 17), da bi se za nas raspeo i podvrgao se najsramnijoj smrti. Eto šta znači: Njega… učini grehom nas radi. Radi čega? Da mi postanemo pravda Božija u Njemu. Kako? Kroz izbavljenje od greha koji je dostojan osude i kroz život i kretanje u Njemu. Zbog toga [apostol] navodi: A sarađujući s Njim, molimo vas da ne primite uzalud blagodat Božiju (2. Kor. 6, 1). Vidite li kako [nas] uverava i ubeđuje. Šta znači: Da ne primite uzalud blagodat Božiju. Znači da mi ne treba da se vraćamo nazad, da se ne predajemo strastima od kojih smo se odrekli i da ne narušavamo zavete koje smo dali pred Bogom i anđelima kao svedocima. Nego šta? Da hodimo u novom životu (Rim. 6, 4), u čistom, neporočnom, vrlinskom i nebeskom životu.
2) Došavši dovde, hteo bih da vam pokažem jednu skrivenu silu reči. O čemu se radi? Ljudska duša ima tri sile: slovesnu, razdražajnu i želateljnu. Delo slovesne sile je da veruje u Svetu Trojicu. Delo razdražajne sile je da se gnevi na zmiju kušača i da ga ne pušta u blizinu. Delo, pak, želateljne sile jeda želi i voli Boga koji nas je stvorio. Izmenivši, pak, i preokrenuvši duševne sile, đavo je preko njih počeo da nam sprema propast. Kako? On je želateljnu silu kod našeg praoca sablaznio na okušanje zabranjenog, razdražajnu silu je kod Kaina pobudio na ubistvo brata Avelja i slovesnom silom je čovečanstvo zaveo na idolopoklonstvo. Eto kakav je način delovanja zavidljivog neprijatelja našeg.
3) Mi, pak, treba da ostanemo u onome u čemu smo stvoreni: svima trima silama mi treba da se utvrđujemo u dobru i da se ukrašavamo Duhom, ne dozvoljavajući da izgubimo blagorodstvo kojim nas je oblagorodio Gospod, usinovljujući nas Bogu i Ocu. Jevanđelje govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija (Jn. 1, 12). Pošto smo postali čeda Božija, nemojmo dopustiti da postanemo deca gneva. Pošto smo imenovani naslednicima Božijim, nemojmo dozvoliti da postanemo naslednici neugasivog ognja. Pošto smo priznati za udove Hristove, nemojmo od sebe načini udove bludnice. Nemojmo se obazirati na svet i na ono što je u svetu. Nemojmo okretati oči na lepotu sadašnjeg života, koja je sujetna i brzoprolazna. Pretpostavimo da smo se nasitili zadovoljenjem pohote tela i krvi: Međutim, kakva je korist u krvi mojoj, kada budem silazio u propast (Ps. 29, 10). Pogledajmo u grobove i uvidimo čime završava pohotna slast. Pretpostavimo da smo okruženi imanjima i novcem. I šta? Nismo li nagi ušli u svet? Nagi ćemo i izići iz njega, ne noseći ništa osim ispravnih ili rđavih dela. Stoga sveti David i vapije: Jedno molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem hram sveti Njegov (Ps. 26, 4).
4) Eto blaženog života. Eto dobrog udela koji su izabrali sveti oci naši, kao i blaženi ispovednik Pavle, koga sada pominjemo. Mi smo nešto malo čuli o vrsti i veličini njegovih borbi i podviga. Podražavajući njega, i mi usrdno produžimo napore našeg podvižništva i podnosimo teret gonjenja koga smo se udostojili, ne odstupajući od uobičajenih naših delanja. Neumorno hodimo svojim putem. Ukoliko se i spotaknemo, požurimo da ustanemo, savlađujući neprijatelja svog đavola kako bismo i mi dobili venac pravde sa svima svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

251.
1) On od svoje bolesti prelazi na misao o smrti i od stradanja u bolesti – na večne muke; 2) on priča kako su se u dosadašnjem gonjenju jedni proslavili, a drugi posramili i sasvim izgubili; 3) drugima on upućuje reč žalosti, izobličenja i zastrašivanja posledicama (4, 31)
1) Ja sam bio bolestan i vašim molitvama sam opet ozdravio. Međutim, dokle ćemo se mi na taj način vraćati zdravlju? Naravno, doći će smrtni čas kada više neće biti mesta za takvo vraćanje. Doći će on i odvojiće me od vas: on će me poslati odavde na drugu stranu. Ipak, vi zbog toga ne treba da pomišljate o sirotanstvu. Naime, ne laže Onaj koji je rekao: Neću vas ostaviti sirotne (Jn, 14, 18), i: Evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28, 20). Osim toga, mi ćemo se ugledati onoga dana. Samo kada bi bilo moguće reći [da ćemo se videti] u neizrecivoj radosti i beskrajnom životu. Šta sam, pak, prepatio za vreme bolesti vi znate. Obuzet jezom, ja sam se podvrgao nepodnošljivoj drhtavici, da bih uskoro bio obuzet palećom vrućicom čitavog dana. Stradajući, ja sam tada pomislio neće li tako i u budućem veku od muka u tartaru prevoditi u geenu ognjenu, s obzirom da će bedni čovek biti osuđen na dve (ili i više) muka. I bilo da će se čovek podvrći jednoj ili dvema mukama, već iz sadašnjih stradanja se može zaključiti da je neizdrživ gnev Božiji prema grešnicima. Obuzevši se strahom i trepetom, mi stoga treba na svaki način da se potrudimo da ne upadnemo u one neizdržljive muke.
2) Eto, i sadašnje gonjenje je za pojedine poslužilo kao povod za projavljivanje vrlina, usled čega su prosijali kao svetila vasioni, držeći reči života na moju pohvalu, ako bih mogao da kažem, za dan Hristov (Fil. 2, 1516). Koliko su dobra oni učinili? I kakvo su savršenstvo dostigli? Oni su se sami spasli i[druge] spasavaju. Postavši opitni kroz trpljenje iskušenja i očistivši se kao zlato u topionici kroz izgaranje u ognju skorbi i stradanja, oni i druge privlače [stradanju], postavši spasitelji mnogih – i svojih, i tuđih. Za druge, uostalom malobrojne, pak, gonjenje beše povod za rđava dela zbog njihovog samovoljnog života, koji nije bio obuzdavan zakonom poslušanja i koji im je ostavljao slobodu da vrše svoja stidna [dela]. Stoga je za njih veoma umesno reći rečima Pisma: Potamne kao čađ izgled njihov (Plač. 4, 8).
3) Takvim ću i ja zavapiti: „Sinovi bezakonja, vi ste ostavili Gospoda, izmenili zakone monaškog života i ne umete pravo da hodite, već se kao hromi klatite tamo amo. Vi ste se odvojili od svojih saputnika i postali ženoljubivi. Jedni od vas žive usamljeni, a drugi uzimaju robove ili se čak upuštaju u trgovinu, pobuđivani srebroljubljem. Vas ne plaši ni proročko karanje, ni apostolska opomena, ni saveti moga smirenja. Jedan od [vas] je, zarobljen lepotom, skliznuo u otimačinu i čak u odricanje od Boga. Šta činiš, nesretni sine pogibli? Koliko puta si pevao: Kuda ću poći od Duha tvoga, i od lica tvoga gde ću pobeći (Ps. 138, 7). Ili hoćeš, potpuno zaveden, da se udružiš sa zmijom koja je prelestila Evu i koja je zajedno sa njom iz raja izagnala našeg praoca Adama? Ne misliš li da se još odrekneš Hrista, sa kojim si se sjedinio kroz zavet devstvenosti, te da se spojiš sa grehom, kroz koji je smrt ušla u svet? Zar ne čuješ šta uzvikuje Jevanđelje o onima koji postupaju na takav način: Crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44). Zar ne obraćaš pažnju na ono što govori apostol: A bludnicima i preljubnicima sudiće Bog (Jev. 13, 4) Šta stičeš vršenjem greha? Zar ne stičeš mrak i ubod srca mačem? Zar se ne survavaš u dubinu očajanja? Zar ne dobijaš samog satanu, koji te sada, kao nekada Judu, prinuđava da se uhvatiš za omču? Otrezni se, pomračeni. Beži od smrtne zamke, izgubljeni. Nemoj dozvoliti da se zapetljaš u adsku zamku, koja bi te prinudila da ovde živiš Kainovim životom, stenjući, tresući se i bežeći od svakog poznatog lica, dok bi u budućem životu bio osuđen na geenu ognjenu, tj. kada dođe Gospod… da se proslavi u svetima svojim i pokaže se divan u svima (2. Sol. 1, 10) koji su verno hodili u zapovestima Njegovim. On će njima dati dostojne nagrade, a protivnike će poslati u beskrajne muke koje su im pripremljene“.
 

252.
1) Bogojavljenje na um privodi veličinu dobara od dolaska Gospodnjeg na zemlju u telu; 2) šta ćemo mi uzvratiti – mi dajemo svoj život u krstonosnim podvizima i sadašnje ispovedništvo pred ikonoborcima; samo istrajmo čvrsto i u jednom i u drugom (4, 32)
1) Eto, približava se praznik Bogojavljenja. Dan radosti je pred vratima, zaista velike radosti, kakve nije bilo od veka. Jer, Sin Božiji nam dolazi nishodeći nam kroz rođenje od Djeve i lično nam se javljajući, a ne više kroz zagonetke i simvole, kao što su ga viđali starozavetni oci. Ništa blaženije se nije desilo u svim pokolenjima i ni jedno čudo Božije od veka nije bilo divnije. Stoga anđeli blagoveste o tajni koja se izvršila, zvezda ukazuje da se na zemlji rodio Prenebeski, pastiri žure da ugledaju spasenje koje im je blagovešteno, mudraci nose carske poklone i peva se neobično nova pesma o neobično novom delu Božijem, kojim se Bog na visini proslavlja i na zemlji širi mir. Apostol svedoči: Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čoveka, stvarajući mir; i da pomiri sa Bogom i jedne, i druge ujednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 1416). Rečeno su od veka hteli da vide proroci i pravednici, ali nisu videli osim u veri. Mi, pak, i sagledasmo i ruke naše opipaše Njega, po pisanome. Videli smo… i objavljujemo o Slovu života: Život se javi(1. Jn. 1, 1-2) i mi primismo usinovljenje.
2) No, šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve što nam je dao (Ps. 115, 3). Predupređujući odgovor, sveti David je uzviknuo: Čašu spasenja primiću i ime Gospodnje prizvaću (Ps. 115, 4). I mi se, bratijo, radujmo što smo se udostojili da uzvratimo Gospodu za sve što nam je dao. Kakvo je to uzvraćanje? Krstonosni život koji smo prihvatili i ispovedništvo u kome stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 2). I rečeno treba da praznujemo kroz čitav život, a ne samo jedan dan. Oni koji se upravljaju telom i nalaze se u plenu strasti ne mogu da praznuju, čak i ako liče na one koji praznuju, budući da su robovi strasti i prodani grehu, kao što je napisano: Svaki koji čini greh rob je grehu. A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 3435). Mi smo se udostojili da se nazovemo sinovima po blagodati, usled čega ćemo u kući ostati vavek samo ako prvobitnu vepy do kraja čvrsto održimo (Jev. 3, 14). Ukrepljivani Duhom Svetim, stojmo, dakle, u našem monaškom činu i starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubavi dobra dela (Jev. 10, 24), u poslušanju, smirenju, krotosti i u svim drugim prekrasnim staranjima, ne slabeći u svojoj rešenosti, već dodajući usrđe na usrđe, utoliko više što vidimo da se približava dan Gospodnji. Jer, približava se veliki i slavni dan u kome će Sudija svih da se otkriveno javi i bude viđen u slavi u kojoj su ga videli apostoli pri Božanstvenom Preobraženju, svakome dajući po delima njegovim. Neka bismo i mi sa svima svetima videli kako sa blagoprijatnim licem gleda na nas i kako nas prima u Carstvo svoje nebesko.
 

253.
1) Izrailju koji stranstvovaše u pustinji beše obećan pokoj; međutim, nisu svi ušli u njega; i nama je obećan pokoj; ali može se desiti da ne uđemo svi u njega; 2) šta da radimo da bismo ušli – ne treba da postupamo kao što su oni postupali (4, 34)
1) Eto prelazimo iz godine u godinu, iz jednog vremena godine u drugo, od praznika ka prazniku i nema nikakvog zaustavljanja u ovom životu. Svakako, mi ćemo morati doći i do njegovog kraja i preći u pokoj svoj. Napisano je: Jer ko je ušao u odmor Njegov i sam je počinuo od dela svojih, kao i Bog od svojih (Jev. 4, 10). O kakvom se pokoju radi? O Carstvu nebeskom, na koje nas apostol podstiče, govoreći: Postarajmo se, dakle, da uđemo u taj počinak, da ne bi ko nao no istom primeru nepokornosti (Jev. 4, 11). Šta onhoće da kaže? Bog je Izrailjcima obećao da će ih uvesti u obećanu zemlju. Oni, međutim, nisu ušli stoga što su se pokazali kao nepokorni i ogorčili ga. Ni mi, dakle, nikada nećemo ući u Carstvo nebesko ukoliko smo nepokorni Njegovim zapovestima. Gospod govori: Četrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh: Vazda se zabluđuju srcem (svojim), i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u gnevu svome: Neće ući u pokoj moj (Ps. 94, 1011). Tako je bilo kod njih. Kod nas se, pak, pokornost od svakog očekuje tokom čitavog života, a ne samo četrdeset godina. Ukoliko se ne postaramo da ispunimo sve zapovesti, Bog i za nas može reći:Neće ući u pokoj moj. Kosti onih koji nisu ušli pale su u pustinji. Ukoliko ni mi ne uđemo, i naša tela i duše će biti bačeni u geenu ognjenu. I ta kazna će biti neuporedivo teža, budući daje napisano: Kad neko prestupi Zakon Mojcujev, no iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži, i Duha blagodati vređa (Jev. 10, 28-29).
2) Koji uzrok je njima pregradio ulazak? Neverje, roptanje, hula, protivrečenje, ogorčenost, gordost, blud. Eto šta ih je pogubilo. Bežimo i mi od tih strasti kao od ognja, verujući obećanjima Božijim, budući da je moćan da ispuni ono što je obećao. Nemojmo roptati (up. 1. Kop. 10, 10), ni huliti, niti se ogorčavati, ni protivrečiti. Budimo među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio nama (EF. 4, 32), svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4, 10) i uvek budući gotovi na smrt za Gospoda. Svagda se obnavljajmo molitvama, moljenjima, suzama, zrenjima nebeskih viđenja. Živeći na taj način mi nećemo ući u zemlju kojom teče med i mleko, kao drevni, već u zemlju krotkih, gde je izvor života i besmrtnosti, gde je krasota nebeskog Jerusalima, gde je radost i veselje, gde je blistanje blažene i živonačelne Trojice…
 

254.
1) Devstvenost je iznad bračnog života; 2) blagodareći Bogu što nas je udostojio tog zvanja, pazimo da ne padnemo; 3) koje ćemo sredstvo upotrebiti – borbu i pobedu višeg nad nižim, čemu su usmereni svi naši podvizi; 4) dodaću joj jednu reč: vratio se brat Memnon; primite ga sa bratskom ljubavlju, kao što je u priči otac primio sina koji je bio otišao od njega (4, 35)
1) Takmičari se na trkalištima sastaju jednom godišnje na kratko vreme, a potom se natecanje završava: pobednici i pobeđeni, kao i gledaoci se razilaze. Oni, pak, koji su na poprištu devstvenosti ne hode jedan dan, već čitav život. Njihov put i njihovo hođenje po njemu su nevidljivi, kao što je nevidljiva i borba koju imaju sa nevidljivim neprijateljima. Devstvenost je najviša vrlina, koja doseže do samih nebesa. Ljudi se po načinu života dele na dve [grupe]: na one koji žive bračno i na one koji žive bezbračno. Oni koji žive bračnim [životom] sastavljaju donji svet, a bezbračni ispunjavaju gornji svet. Jedni podležu robovanju truležnosti, a drugi se udostojavaju da blistaju netruležnošću. Onaj ko bi video čoveka sa krilima sa pravom bi se zadivio, s obzirom da vidi izgled i čoveka i anđela. Slično ioni koji podvižnički čuvaju devstvenost predstavljaju neko čudesno viđenje i za anđele i za ljude. Jer, oni su i u telu i iznad tela, u svetu i iznad sveta. Za onoga, naime, ko se odriče od sveta kažu da je izabrao nadsvetski način života. I Gospod u Jevanđelju kaže: Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko može primiti, neka primi (Mt. 19, 12). Vidite li da je za mnoge taj dar nesmestiv. On je ostavljen samo za one koji se raspinju načinom svog života.
2) Radujmo se i saradujmo se međusobno, blagodarimo i bezmerno zahvaljujmo što smo po Božijem čovekoljublju prizvani da tako veliko zvanje, kojim se Bog proslavlja i kome se ljudi dive. Osim toga, trudimo se da vodimo što pažljiviji život, s obzirom da su mnogi padali sa takve visine i u davna vremena, i danas. Jedni su se bili naduli prevaznošenjem, drugi su bili poraženi nemarnošću i neradom, što dušu privodi u pogibao.
3) Koje je sredstvo kojim se izbavljamo od rečenoga? Ptica u svom letu nalazi sredstvo da se izbavi od bede. Jer, osetivši blizinu lovca, ona rastavlja krila i preleće na drugo mesto, izbegavajući ulovljavanje. I mi kada pristupi lovac duša naših, tj. đavo treba da, okriljeni duhom, zrenjem poletimo gore, tražeći ono što je gore… i misleći o onome što je gore (Kol. 3, 12). Ukoliko nam predlaže pohotnu slast, mi treba da se postidimo blagorodstva duše. Ukoliko pokreće dejstvo greha, mi svom mišlju treba da zamislimo strogost suda. Suprotstavljajući jedno drugom i pomisli odbijajući pomislima, mi ćemo se spasti od pogubnika. A kakav je venac podviga? Za telesne borce postoji truležni venac, a za nas – netruležni. Oni imaju privremenu radost, a mi – večno veselje. I blaženi smo mi ako smelo pouzdanje i nadu kojom se hvalimo do kraja nepokolebivo održimo (Jev. 3, 6). Stoga molim da istrajemo u molitvama i moljenjima, u skrušenosti i suzama, u smirenoumlju, poslušanju, ispovedništvu i u drugim podvižničkim delanjima, te da, uz Božiju pomoć, odnesemo pobedu nad neprijateljem. O tome je dovoljno.
4) Sada [recimo] nešto o bratu Memnonu. On se nekako povratio i vratio, usled čega treba da ga primimo, kako, , . ne bi bio savladan od prevelike žalosti (2. Kor. 2, 7). Hoću ipak da vam kažem da je svaki koji čini greh ne samo rob… grehu (Jn. 8, 34), po reči Gospodnjoj, već i mrzak ljubiteljima vrline. Oni bi se čak i postideli da ga celivaju kako se ne bi okaljali njegovim grehom. Međutim, pošto ni Gospod naš Isus Hristos nije odbacio bludnog sina koji se vratio, pošto je sve rasuo sa bludnicama, ni mi nećemo odbiti ovog brata, već ćemo ga druželjubivo primiti i sa blagodarnošću se razveseliti se zbog njegovog povratka, moleći se za njegovo spasenje. Ispunjavajući zapovest kao učenici Gospoda Spasa našeg, mi ćemo biti dostojni da nasledimo Carstvo nebesko.
 

255.
1) Koliko je kod nas bratije skončalo u izgnanstvu za ikonopoštovanje i od muka; oni su svedoci istine Pravoslavlja; jeretici ništa slično nemaju, budući da osećaju da im osnove nisu čvrste; mi smo, pak, nazidani na temelju apostola i proroka; 2) za spasenje je nama neophodno jedino da na tom temelju zidamo zlato i srebro, i drago kamenje, tj. svet i neporočni život, čisteći se pokajanjem čim se desi da sagrešimo u bilo čemu (4, 36)
1) Počinuo je brat naš Teodul. On beše jedan od boljih: po poslušanju iskusan i po ispovedništvu čvrst. On je primio rane za Hrista, te je u tamnici i u izgnanju okončao život. Šta može biti radosnije od rečenoga? Mnogo naše bratije (preko sto njih) su bili prognani na [razna] mesta i, zasijavši poput zvezda, ostavili svoja sveštena tela kao svedočanstvo Pravoslavlja onima koji sada žive i potonjim rodovima. I ja ne govorim samo o našem bratstvu, nego i o bratiji iz drugih manastira, koji su svoj život završili u izgnanstvu. Eto najvećeg utvrđenja Crkve Božije. Ona ima oblak svedoka o poklonjenju ikoni Gospoda našeg Isusa Hrista, Prečiste Bogorodice i svih svetih Njegovih. Čak i kad ništa drugo ne bismo imali u rukama, rečeno bi bilo dovoljno za dokazivanje istine onima kojima imaju um. Neka se postide protivnici, tj. inoslavni. Jer, ko je od njih, boreći se za svoju veru, bilo kada podneo takva stradanja? Niko i nikada. Oni slično životinjama u noći svoje jeresi caruju i bivaju smeli. Međutim, kada se pojavi svetlost dana i kada kao Danica zasija Pravoslavlje, oni se skrivaju u jazbine svog lukavog mudrovanja. I neka plutaju pri svetlosti svog ognja, koji su sami zažegli. Mi, pak, koji smo nazidani na temelju apostola i proroka i bogonosnih otaca naših, ostanimo tvrdo ukorenjeni i ubuduće, ni malo se ne kolebajući ljudskim zastrašivanjem.
2) Po apostolskoj zapovesti, nama za sticanje spasenja predstoji da, na osnovi naše prave vere, zidamo zlato, srebro i drago kamenje, a ne drva, seno i slamu (up. 1. Kop. 3, 12), tj. hranu za oganj. Onoga ko je na taj način utvrđen, ništa ne može pokolebati u njegovoj veri u Gospoda. Napisano je: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dopustiti da opet potpadnemo pod prokletstvo. Hristos nas je omio u Krvi svojoj, banji preporoda i obnovljenja Duhom Svetim. Nemojmo dozvoliti sebi da se ponovo vratimo sramnim delima, od kojih smo se odrekli. Ukoliko ne učinimo tako, može se desiti da nam u dan svog otkrivanja kaže: „Ja sam vas učinio svojim satelesnicima, a vi ste moje udove učinili udovima bludnice; ja sam vas omio od grehova vaših, tako da nemate ni mrlje ni bore, ili što tome slično (Ef. 5, 27), a vi ste se opet obložili smradom strasti i ocrnili sa prljavštinom grehova; ja sam vas obilno ispunio umnom svetlošću kroz Duha Svetoga, a vi ste svoj um načinili staništem besnih strasti; ja sam vas učinio sanaslednicima večnih dobara, a vi ste izabrali da budete sanaslednici mog protivnika: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25, 41)“. Neka mi nikada ne bismo čuli taj strašni glas, niti okusili takav neizdržljivi gnev. Stoga sa svakom revnošću uzrevnujmo da steknemo čistotu, suze i srdačnu skrušenost, ispunjavajući svoja poslušanja bez roptanja. Budimo bodri na delu Božijem danonoćno kako neprijatelj, prokravši se, ne bi progutao nepažljivu dušu. Zamke zmije se jedva izbegavaju pri budnosti. Pri spavanju, da li će se one izbeći? Međutim, neko će reći: „Naša priroda je pala i nemoćna“. Ja sam sa tim saglasan i nalazim se u istoj prirodi. Ipak, evo šta molim: čim se desi nešto [što je izraz nemoći], neka se odmah javi pokajanje, ispovedanje, skrušenost srca i živo stremljenje ka vaspostavljanju ranijeg dobrog stanja. Tako dejstvujući svakodnevno, mi ćemo dostići ono što ištemo. Dostigavši, pak, ono što ištemo, mi ćemo se udostojiti da čujemo i željeni glas: Hodite [blagosloveni]… , i postati naslednici Carstva nebeskog.
 

256.
1) Praznike treba praznovati sa duhovnom utehom; 2) praznici prolaze, a i čitav život će proći, što ne treba da zaboravljamo, već da uvek budemo gotovi za ishod; 3) za njega treba da uređujemo svoj život po spoljašnjem i još više – unutrašnjem čoveku; 4) mi ne treba da odstupamo ni od čega neophodnog (4, 37)
1) Prošli su praznici i Božića i Krštenja Gospodnjeg [tj. Bogojavljenja], koje smo praznovali u čast Gospoda Boga našeg u ovakvoj krajnosti [tj. u izgnanstvu]. Nemojmo, međutim, biti žalosni zbog toga, već se vrlo radujmo što za Onoga, koji je radi nas sebe ponizio uzevši obličje sluge (Fil, 2, 7), mi trpimo izgnanstvo i živimo u tuđoj zemlji. Jer, praznovati upravo znači prilepljivati se uz Boga kroz udaljavanje od veštastvenog i bespristrasnost prema svetu i svemu svetskome. Jer, šta ćemo reći o onima koji žive u pustinjama, gorama i provalijama zemaljskim? Zar oni ne praznuju? Oni još bolje od drugih praznuju u svom bezmetežju. Oni praznuju uzvišenije i bogopriličnije od onih koji imaju mogućnosti da praznike provode u utehama, pirovima, jelima i piću, zaboravljajući da sami sebe varaju. Njih stoga i Pismo oplakuje, govoreći: Naslađivaste se na zemlji, i živeste raskalašno; uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja (Jak. 5, 5). Jer, takvi su postali slični svinjama koje su spremne za zaklanje: Njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj (Fil. 3, 19). Prema tome, praznici se bolje praznuju ukoliko pazimo na sebe i ukoliko provodimo život koji je dostojan našeg zvanja i ispovedanja Hrista.
2) Nemojmo, međutim, ispuštati iz vida da dani naši beže kao na konjima, dok vreme, kao nekakav točak koji se okreće, jedne uvodi u život kroz rođenje, a druge izvodi odavde kroz smrt. I ona ih ne izvodi samo u jednom uzrastu i ne samo u jednakoj pravovremenosti, već i starce pre mladih, i mlade pre staraca, i očeve pre dece, i decu pre očeva, a ponekad i mnoge ljude zajedno svakog uzrasta. Tako je blagovoleo da ustanovi Bog kako bismo se mi, usled neizvesnosti smrtnog časa, svakog časa pripremali za ishod. Budimo trezvoumni i bodri kako nas smrt ne bi, došavši neočekivano, našla nespremne. Jer, tada ćemo se raskajati, premda bez koristi i ploda. Zar ne znate da sam prethodnih dana ja neočekivano pao u bolest? I umalo se duša mojanije uselila u ad. I premda sam se sada popravio, ipak ne za svagda. Jer, svakako mi, ostarelom, već predstoji da vas ostavim i preselim se ka ocima i braći mojoj. Molite se da se rečeno desi u mojoj punoj svesti u Hristu i u savršenom očišćenju savesti za sav moj život. Pošto su me obuzele muke u bolesti, ja sam pomišljao i govorio sam sebi: „Kada je ova muka [teška], kakva će tek biti u budućem veku? I kad mi ne podnosimo tri ili četiri dana stradanja, kako ćemo pretrpeti večne muke“.
3) Ja vam savetujem da o rečenome i vi razmišljate, te da svagda o njemu razmišljajući živite pažljivo. Po spoljašnjem čoveku [živite] sa svakom pobožnošću, smirenoumljem, trudoljubljem i trpljenjem, a no unutrašnjem – sa čuvanjem srca i sa [nastojanjem] da vam velika, lukava i zla zmija ne našaptava [zle pomisli] i ne napada vas, kako od hrama Božijeg ne biste pravili obitalište strasti. Na svaki način se starajte da se pokažete čisti pred Gospodom, još ovde, pre budućeg veka, počevši da živite blaženim životom. Jer, šta je blaženije od života sa čistim srcem i u miru sa Bogom. Rečeno, uostalom, nije moguće ukoliko ne prethode napori, molitve, suze, skrušenost, revnost, gorenje duha. I pri svemu tome, neprijatelj ne prestaje da nas napada i da u nama raspaljuje iznenadnu, neočekivanu i nevidljivu borbu. Nju on pokreće stoga što vidi da se staramo da uziđemo na nebesa i da se udostojimo neizrecive radosti.
4) Međutim, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Stoga se sa svom usrdnošću i sa svom krepošću vere i nade podvizavajmo u vođenju borbe kako bismo razrušili sve zamke demonske. Mi treba da podražavamo takmičare na trkalištu koji se naprežu da trče. Oni se pri kraju trke zadišu i dospevaju veoma blizu nesvestice. Ipak, kod njih je trka kratka i venac truležan, dok kod nas bitka traje celog života, usled čega je i venac netruležan, kao što su i sve druge nagrade večne. Neka bismo ih mi i dobili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

257.
1) Treba da podražavamo svete oce; međutim, podražavaj one koji su istog roda života sa tobom, inače će proizaći šteta; 2) potom on navodi primere; 3) nemoj se prihvatati onoga što nije tvoje; ukoliko si kinovijat – podražavaj kinovijate; potom ukazuje na lica; 4) pustinja pripada pustinjacima, a ti trpi opštežiteljne teškoće, kao i ja (4, 38)
1) Čitajući žitija otaca naših i razmatrajući ih, mi se divimo. I pravo je. Jer, zaista su divni oci naši budući da su u telu živeli anđelopodobno sa svim bestrašćem i ugodili Bogu. Međutim, mi ne treba samo da im se divimo, već i da ih podražavamo prema mogućnostima. Uostalom, treba da ih podražavamo sa rasuđivanjem, tj. konovijat – kinovijata, bezmetežnik bezmetežnika, pustinjak – pustinjaka, iguman – igumana. Jer, kakva je korist da podražavamo onoga ko ne vodi isti način života sa nama. Jer, mi ne samo da ne bismo imali nikakve koristi, već bismo očigledni imali i štete. Mnogi su iz navodnog bogoljublja ostavljali svoj način života, ustremljavajući se ka drugome. Ipak, oni su samo svoj izgubili, dok željeni nisu stekli.
2) Kao dokaz rečenoga setićemo se onoga što se desilo u našem rodu, ostavljajući drevna kazivanja. Kakvu je korist pojcu donelo penjanje na stub? Nisu li ga sneli u izvansebnosti? I sada on nije ni kinovijat, ni stubnik. Kakvu je korist doneo stub i izvesnome Sapritu? Nije li on sa njega sišao radi Pravoslavlja, da bi potom pao u jeres i postao izdajnik, te je sada najžešći među progoniteljima? No, pogledajmo i na naše bratstvo. Naš Petar je ostareo u poslušništvu i dobro u njemu napredovao. Potom je otišao u pustinju vučen pobožnošću? Kako se, međutim, vratio odande i kakav je kraj imao znate i sami jer ste videli svojim očima. Nije li i Amfilohije, koji još živi, najpre postao stubnik, potom zatvornik, da bi sada sramno lutao tamo amo.
3) Sve rečeno je bilo i dešava se po đavolskom iskušenju koje navodi da se borimo za tuđe, kako bismo i svoje izgubili. Stoga apostol vapije: Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane pred Bogom (1. Kor. 7, 24). Ako si prizvan kao bezmetežnik, ti nemaš šta da razmišljaš o opštežiću. Ako si prizvan kao kinovijat, ti nemaš šta da nagađaš o bezmetežju. Neka svako u svom činu ugađa Gospodu. Svako u svom činu ima primere po kojima treba da uređuje svoj život. Ti podražavaj one koji su prosijali u opštežiću. Koje, dakle? Ne samo drevne svetitelje, nego i one koji su u našem bratstvu bili i jesu. Podražavaj blaženog Domentijana, čija je vera ognjena. Podražavaj blaženog Zosimu, čije je poslušanje nelicemerno. Podražavaj blaženog Marka, koji je, primajući uvrede i beščašća kao počast, umeo da svoje stanje sačuva nepokolebivim. Podražavaj Terentija, koji se, služeći bolesnicima u kuhinji, nikada nije predavao malodušnosti, niti uklanjao od truda, već se nije slagao da pređe na drugo poslušanje kada su mu nudili. On je pretpostavljao da se zlopati na starom poslušanju. Podražavaj i drugu mnogu bratiju, koji su izuzetni u svojim poslušanjima i čija imena se nalaze u knjizi živih. Eto koga da podražavaš, a ne pustinjake.
4) Neka pustinja i gore ostanu za avu Joanikija i njemu slične. Ti zavoli poslušanje i odsecanje svoje volje. On u sadašnje vreme ne trpi gonjenje, a ti si gonjen za pravdu. On nije zaključan u tamnicu, a ti prebivaš u tamnici radi Gospoda. On nije tučen, a ti si pretrpeo udarce za Hrista. Sve što si ti pretrpeo jeste neuporedivo više od spokojnog pustinjskog prebivanja. Ja smireni ću reći nešto i o sebi samom. Pošto sam nedostojno postavljen za vašu glavu, treba li da se udaljim u pustinju i da ostavim nastojateljstvo, ili treba da započnem neki drugi način života. Međutim, glavi i pastiru nije svojstveno da tako postupa, budući da je dužan da svoju dušu položi za ovce svoje. Ni vi ne treba da pomišljate, niti delate nešto drugo od onoga što sada jeste. Jer, od toga dolazi besplodnost i nered predstojećeg života, a od trpeljivog prebivanja u poretku zavedenog poslušničkog života dolazi duhovna plodnost. Stoga neka svaki hodi onako kako ga je Gospod podario i prizvao. Neka tako živi i ugađa Gospodu da bi se udostojio da čuje: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21).
 

258.
1) On pokazuje šta je monah; 2) potom izobražava u čemu su se sadašnji monasi udaljili od ranijih; 3) potom napominje da je to [odstupanje] protivno Reči Božijoj; 4) najzad (objašnjava) kako da se pokažu ispravni u rečenome i pobuđuje ih na nspravku (4, 39)
1) Ništa nije blaženije i uzvišenije od našeg života. Jedino treba da živimo po svom imenu i da nemamo suprotno življenje. Monah je onaj ko jedino na Boga gleda, jedino Boga želi, jedino Bogu stremi, jedino Bogu hoće da ugodi i jedino u Bogu nalazi mir, postajući vinovnik mira i među drugima. Onaj, pak, kod koga postoji razdor, zavist, deoba, po pisanome jeste kratkovid… zaboravivši svoje očišćenje od starih grehova (2. Pt. 1, 9).
2) Krivi znaju zbog čega sam ja to rekao. I nisam rekao da bih vas ogorčio, već da bih vas utvrdio da ubuduće ne padate u ista sagrešenja. Naši oci nisu prihvatali ogovaranje: onaj kobi čuo ogovaranje zatvarao je uši, ili bi ga okretao na dobru stranu. Sada, pak, mi lako otkrivamo sluh klevetniku i slušamo ga sa željom sa kojom nikada u crkvi nismo slušali čitača. Kod naših otaca se nije govorilo ništa neprepodobno, već sve tiho i pristojno, dok sada govore sa gnevom, vikom i iskrivljenim licem. Može li šta biti ružnije? Kod naših otaca nije bilo roptanja, već je svako sa blagodarenjem primao ono što mu se davalo, usled čega je gorko postajalo slatko, i neprijatno prijatno. Sada, pak, mi ropćemo i osuđujemo ne samo sami za sebe, već i pred svima, kako bismo stvorili što više roptača i više Boga ožalostili.
3) Ne treba tako da bude, bratijo moja, ne treba. To nije monaško delo. I nije mali greh osuđivanja i vređanja. Jer, rečeno je da opadači… neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 10). Ni roptanje nije mali greh, budući da je napisano: Nemojte roptati kao što neki od njih (Izrailjaca u pustinji) roptaše, i izgiboše od istrebitelja (l. Kop. 10, 10). Ni praznoslovlje nije mali greh, s obzirom da je pisano: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef. 4, 29-30). Vidite li čime opominje apostol? Mi, naime, praznoslovljem žalostimo Duha Svetoga. Ili, zar se ne bojimo što ćemo na dan suda biti dužni da, po reči samog Gospoda, damo odgovor za svaku praznu reč?
4) Zašto posle svega ne pazimo na sebe? Zbog čega se ne pripremamo da budemo u dobrom stanju pred onim što će nas zadesiti? [Recimo] da su te uvredili. Podnesi uvredu velikodušno i podavi u sebi ogorčenje, kao što je činio sveti David: Smutih se i ne govorih (Ps. 76, 5). Na taj način će uvreda proći, a tvoja vrlina ostati vavek. [Recimo] da je postavljena hrana koja ti ne odgovara. Ti, međutim, blagodari za ono što se ima. Jer, ono što ti osuđuješ i smatraš lošim drugi bi želeli makar da probaju. Uostalom, kad se sa nama ne bi dešavalo nešto slično kako bismo mogli dokazati svoju poslušnost? I kakva je njegova pohvala? Ni uzdržanjem, naime, ni bdenjem, ni ležanjem na goloj zemlji, niti sa bilo kojim drugim podvigom mi ne možemo da se pokažemo iskusni u životu kao sa odsecanjem svoje volje, tj. sa mučeništvom koje je nerazdvojno od opštežiteljnog života. Sveti apostol Petar zapoveda: Odbacivši, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemerje, i zavist i sva ogovaranja, žarko želite razumnoga i pravoga mleka, kao novorođena deca, da o njemu uzrastete za spasenje, ako već okusiste daje blag Hristos Gospod (1. Pt. 2, 13), ako želite večni život, ako ne odbijate da sledite dobre savete i ako ne se umarate i ne padate duhom, svagda se odvraćajući od sagrešenja i padova. Postajući iskusni na taj način, mi ćemo se nesumnjivo udostojiti večnog života u Hristu Isusu.
 

259.
1) Mi treba da se sećamo onoga što nam je darovano domostrojem Ovaploćenja; 2) treba da živimo obnovljenim životom, tj. po njegovom duhu; 3) treba da bežimo od vethosti, tj. od pohotne slasti i zavisti, od kojih dolazi svo zlo; 4) treba da revnujemo za svako dobro, voleći i nevolje radi njega (4, 40)
1) Mi treba da smo željni slušanja Reči Božije kao što žedni žele da piju, i gladni da jedu. Jer, mi od slušanja dobijamo veoma mnogo: od nemarnih postajemo revnosni, od revnosnih najrevnosniji. Kakvu reč mi sada slušamo? Jer Bog tako zavole svet da je Sina svoga Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16). I On ga nije jednostavno dao, već ga je [dao] do smrti, i mo do smrti na krstu (Fil. 2, 8). Mi smo bili robovi đavola zbog Adamove neposlušnosti, savladani smrću, prodani grehu i potčinjeni truležnosti. Međutim, došao je Jedinorodni Sin Božiji, kao što je pisano, i cede dao za izbavljenje svih, te ne samo da nas je izbavio od vlasti smrti, nego nas je i omio od naših grehova svojom Krvlju (Otk. 1, 5), načinivši nas naslednicima svoga Carstva. Vidiš li Njegovu krepku i silnu ljubav? Vidiš li bezmernu milost Njegovog čovekoljublja? Kako su nepostižne Njegove milosti i kako su neispitljive Njegove štedrosti, koje je bogato izlio na nas kroz Isusa Hrista, Spasitelja našeg.
2) Šta ćemo na to reći mi, bedni i šta ćemo pomisliti? Da li ćemo se opet vratiti na greh? Hoćemo li poželeti ropstvo? Hoćemo li izabrati beščašće, truležnost i osudu? Ne bilo. Mi koji umresmo grehu, kako ćemo još živeti u njemu? Ili zar ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo? Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu (Rim. 6, 24). Hodimo, dakle, bratijo, u novom životu kako što smo obećali iznova prilikom primanja shime. Živimo u pravdi i prepodobiju, kao što i dolikuje svetima (Ef. 5, 3), u miru i jednomisliju, u časnosti, u blagorodstvu i pobožnosti, u svetosti i bestrašću, ne povodeći se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja (1. Pt. 1, 14), već kao od ognja bežeći od ranijih pristrašća, budući utvrđeni na kamenu vere naše.
3) Eto šta je obnovljenje. A šta je vethost? Grehovna slast, kojom je bio ulovljen naš praotac Adam (postavši izgnanik iz raja i potpavši pod breme sadašnjeg mnogoplačevnog života našeg) i zavist, kojom se raspalio Kain i ubio svog brata Avelja (stoga što je prednost data njegovim darovima, usled čega je potom čitavog života stenjao i drhtao). Od dve navedene strasti u svet je ušlo bezbrojno zlo, zbog koga je došao potop (koji je istrebio sve živo na zemlji), te gorki udeo Sodoma i Gomora (koji su ognjem i sumporom pretvoreni u pepeo radi ukazanja na njihovu nečastivost). Vidite li šta su učinili greh i pohota očiju sa nadmenošću življenja?
4) Kao što je već rečeno, mi smo milošću Božijom prizvani, dobili slobodu i potekli ka usinovljenju. Stoga stojmo u slobodi kojom nas je oslobodio Hristos i sačuvajmo u slavi kojom nas je proslavio, izbegavajući sve ništavno i sve smatrajući bezvrednim zbog Hrista. Beščašće smatrajmo čašću, žalost radošću, rane – nasladom, gonjenje – blaženstvom, smrt – životom, kao što su činili i pomenuti sveti oci naši i bratija, čija su imena u knjizi živih. I mi ćemo, živeći na takav način, sijati kao svetila vasioni, držeći reči života (Fil. 2, 15-16), dok ćemo se u budućem životu udostojiti nasleđa Carstva Božijeg.
 

260.
1) On ukazuje da uvid u žitija svetih u nama oživljava sve dobro i odbija sve loše; 2) potom priziva da ih svako po vrsti svog poslušanja podražava; 3) [najzad] savetuje da se izbegava neposlušnost, lenjost i roptanje (4, 41)
1) U ove dane, čitajući žitija svetih otaca naših, mi crpemo veliku korist i učestvujemo u radosti koja se ne može opisati. Jer, šta je slađe od razmatranja njihovih besmrtnih dela, čuda i pobede nad demonima? Meni se čini da čak i kamenje oseća tu korist, a ne samo slovesan čovek. Od toga se prosvećuje um čovekov, odbijajući pomračujuće mudrovanje tela, dok duša stiče umilenje, uzlazeći ka božanstvenoj ljubavi. Najistinitije se može reći da je (sabor svetih) Božiji edemski raj koji je ispunjen i ukrašen raznovrsnim duhovnim plodovima, a ne veštastvenim rastinjem. U njemu miriše miris života. U njemu zmija ne ujeda, već dobija rane, i ne izgoni, već biva izgnana, kao što i priliči. S obzirom da je Carstvo Božije u nama, neće pogrešiti onaj ko svete nazove Carstvom nebeskim. U njima je počinuo sveblagi Bog. I kao neki štedroljubivi Car, On svojim slugama deli darove. I šta bi nam posle rečenoga predstavljala zemaljska carstva? Šta predstavlja ništavna slava i stomak koji će se ukinuti? Šta je zlato i srebro, i svetle odeće, i svaka druga sujeta? Ono se čak ne može ni porediti sa [nebeskim], kao uostalom ni svetlost sa tamom, život sa smrću i istina sa snom.
2) Ukoliko je sve kao što smo rekli, radujmo se radošću neiskazanom i proslavljenom (1. Pt. 1, 8) što smo dobili bolji deo išto smo počeli da pripadamo izabranom rodu, koji sija nebeskim blagorodstvom. I nemojmo se samo radovati, već porevnujmo i da podražavamo njihove vrline prema svojim silama kao bi bilo očigledno da ne nosimo prazno ime, [tj. da se ne desi] a imamo izgled pobožnosti, a da smo se sile njene… odrekli (2. Tim. 3, 5). Dolazeći u apoteku, svako bira lek prema svojoj bolesti. Želeći da dobro podražavamo svete, i mi treba da izabiramo primere koji su srodni sa našim životom, crpeći korist iz njihovog života. Ja nedostojni ću gledati na one koji su bili dostojni pastiri, ekonom – na one koji su verno i razborito upravljali gazdinstvom, a skladišnik – na one koji su rasudljivo i savesno držali skladište. Slično treba da postupa i kanonarh, kuvar, trpezarac i svi ostali, u skladu sa svojim poslušanjem. Dobri primeri će se naći za sve, ukoliko samo hoćemo da ih vidimo i da ih podražavamo.
3) Neka ni kod koga ne bude neposlušanja. Čim si pozvan, javi se. Jer, govoriti: „Doći ću, sačekaj malo“, nije bezgrešno delo, niti izmiče osudi, naročito ukoliko je upućeno ekonomu. Neka se niko ne odriče svog poslušanja, već neka ga do smrti blagonaklono ispunjava, što i predstavlja monaško savršenstvo. Neka niko ne ropće, osuđujući naše mesto što nema jednog ili drugog. Jer, on potpada pod sud onih koji su roptali u pustinji i čija je pogibao užasna (Bro. 16). O kome se radi? O neznalicama, netrpeljivcima i onima koji imaju detinji um. Oni nisu dostojni ni da vazduh udišu, a kamoli da primaju tolike utehe. Uostalom, sveblagi Bog naš neka urazumi nerazumne, razumne još više umudri i sve spase u svom Carstvu, u Hristu Isusu, Gospodu našem.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *