NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

221.
1) Posle zime cveta i daje plodove biljno carstvo; i duša posle lišavanja, skorbi i teškoća duhovno cveta i donosi duhovne plodove, kojima se raduje i hrani Gospod; 2) podnosimo sve nevolje i teškoće našeg podvižničkog života kako bismo prineli plod, radujući i hraneći Gospoda, od čega nema ništa blaženije; 3) za rečeno će nas uverava sam Gospod; kako, dakle, da sa svakom radošću ne podnosimo svaku teškoću našeg života (3/2, 18)
1) Zima je prošla i nastupilo je proleće. Mi vidimo kako tvorevina Božija oživljava: rastinje cveta, zemlja se pokriva zelenilom, ptice počinju da pevaju i sve ostalo se obnavlja. I mi se svime naslađujemo i slavimo premudrog Umetnika svega Boga, koji svakog leta kao da presazdaje i preobražava svu tvar svoju, primetno nas uveravajući da ono što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, tj. Njegova večna sila i Božanstvo (Rim. 1, 20). Mi, uostalom, ne treba da se zadržavamo samo na rečenome, već da i dalje prostiremo svoj misleni pogled, te da i u samima sebi vidimo ono što se dešava u tvorevini. Kako? Kroz poređenje. Uzrok obnove vidljive tvorevine jeste zima, u kojoj se zemlja i sve što je na njoj podvrgava neprijatnom uticaju snega, vetrova i bira. Slično biva i sa dušom: ukoliko najpre ne pretrpi zimu skorbi, lišavanja i beda, ona neće dati cvet ni plod. Ukoliko, pak, pretrpi sve slično, prineće očekivane plodove i dobiti blagoslov od Boga, kao što je napisano: Jer zemlja koja upija dažd što često na nju pada, i koja rađa bilje korisno onima radi kojih se i obrađuje, prima blagoslov od Boga (Jev. 6, 7).
2) I mi treba da podnosimo svaku nevolju, svako lišavanje, svako vidljivo i nevidljivo iskušelje koje nas napada u vreme posta koji teče u gladovanju i žeđanju i u svim ostalim zlopaćenjima kako bismo postali plodonosni i kako bismo dobili blagoslov od Boga. Mi treba da prihvatimo kao gosta i nahranimo Gospoda Isusa. Mi se, naime, naslađujemo gledanjem zelene, rascvetane i plodne tvorevine. I Gospod se raduje gledanjem na našu dušu koja duhovno cveta i donosi plod. Kakav plod? Ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 22-23). Eto čime se On hrani i naslađuje. I blažen je onaj ko ga time hrani stoga što će i On njega nahraniti večnim dobrima. Blažen je onaj ko ga prima kao gosta jer će i On njega primiti u Carstvo nebesko. Onaj ko zemaljskog cara primi u svoj dom ima veliku radost i veselje. Neće li se utoliko pre [radovati] onaj ko prima Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima?
3) I mi ga zaista primamo, kao što se vidi iz Njegovih reči: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23). I opet: Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn. 14, 21). Zbog navedenih obećanja mi sve treba sa radošću da trpimo i činimo, slušajući apostola koji govori: Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za telo Njegovo, koje je Crkva (Kol. 1, 24). I sveti Jakov govori: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja, znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje; a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak. 1, 24). Vidite li da se u iskušenjima nalazi radost i u skorbima – veselje? Svetitelji su tako živeli. I mi se napregnimo da idemo njihovim stopama kako bismo zajedno sa njima nasledili Carstvo nebesko.
 

222.
Nabrojavši podvižničke vrline, u kojima se poneki naročito uspevali u [vreme] posta, on dodaje: „Budite takvi uvek ne menjajući se sa promenom vremena“ (3/2, 19)
Već se nalazimo na samoj granici posta, budući da se, kao što vidite, gotovo završava, Pismena svedočanstva koja su do nas došla iz davnih vremena uveravaju nas da su se u ovo vreme u svoje obitelji vraćali blaženi oci iz okoline Jerusalima. Oni su vreme svete četrdesetnice provodili u pustinjama. Oni su kao prvine na dar mnogoštedrom Vladici i Bogu prinosili visoke vrline u kojima su uznapredovali u svojim pustinjskim podvizima. Ni vi ne prinosite ništa malo i neznatno. Naprotiv, prema svojim silama vi prinosite gospođu svih vrlina, tj. ljubav, zatim bogosvetlo smirenoumlje, hristopodobno poslušanje, neuspavljivo trezvoumlje u molitvi i psalmopojanju na bdenju, naročito usrđe u ispunjavanju napora rukodelja. Nije nedostojno pohvale ni presecanje rasejanosti, uzdržanje od nepriličnih pogleda, skromnost u hodu, blagorazumnost u odgovorima i uzajamnom opštenju. Neću početi da govorim o obuzdavanju drskosti, odbacivanju pričljivosti, uzdržanju u hrani, odbacivanju mnogog spavanja, pažnji prilikom čitanja i najzad, o blaženom i mučeničkom odsecanju vlastite volje, koje je trebalo postaviti na prvo mesto, budući da ga Gospod, kao jedinu istinsku žrtvu, iznad svega traži od nas. Sve navedene osobine su dobar i prepodoban prinos. Usudiću se da kažem da se od vas niko pred Gospodom neće pojaviti prazan, već će svaki prineti svoje dobro. Vi ste, dakle, na temelju svog podvižništva naziđivali zlato, srebro i drago kamenje, tj. dela koja neće sagoreti na ognju budućeg ispitivanja, a ne greholjublje, ropstvo strastima, sramni govor, stidne pomisli, tajno jedenje, laž, neprijateljevanje i druga dela, koja apostol upoređuje sa drvima, senom i slamom (1. Kor. 3, 12). Vi ste za kratko vreme isposničkih dana stekli duhovnu riznicu. Stoga nemojmo dopustiti da je sa promenom vremena izgubimo, predavši se neprijatelju i suparniku. Neka dođe do promene vremena i neka dođu drugi dani. Vi, pak, u svojoj pokornosti volji Božijoj i u svojoj ljubavi prema Njemu ostanite nepromenjivi. Ili, promenite se, ali jedino dobrom izmenom, manje savršenstvo zamenjujući većim savršenstvom, od iskre postajući svetilnik koji gori i od meseca se preobrazivši u sunce. Samo se nemojte zaustavljati i okretati nazad ka utehama sveta, koje prolaze kao san, premda i podvrgavaju večnom gorenju u ognju. Prema tome, molim vas da, nastavljajući dosadašnje prebivanje u bogougodnom nastrojenju, otpraznujemo i praznik Cveti, da otvorimo manastirska vrata i primimo one koji nam dođu, viđenje i besedu sa njima uredivši na slavu Božiju. Neka oni koji nas vide po božanstvenom apostolu kažu da je Bog sa nama kao u svom hramu (1. Kop. 3, 16). Čineći kao što rekosmo, mi ćemo i Svetu i Veliku Pashu otpraznovati bogougodno, saobražavajući se strastima Hristovim i obasjavajući se svetlošću Vaskrsenja.
 

223.
1) On pominje neko iskušenje koje su svi zajedno dobro podneli; 2) on ukazuje kako teče iskušenje na greh i kako se treba protivi grehu, odbijajući prilog, i ostalo; 3) da ne bi bilo priloga, ne treba da se vraćamo na ranije čak ni mišlju, dok spoljašnje treba da se strogo držimo poretka dobrog ponašanja; 4) više od svega se čuvajte napuštanja obitelji; 5) uopšte, neka kod vas sve bude blagoobrazno i pravilno; sve činite kao pred Gospodom; 6) završen je post, zablagodarimo Gospodu i nemojmo prestati da se popravljamo (3/2, 20)
1) Gospod je u Jevanđelju rekao: Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane (Lk. 22, 31-32). Nešto slično se i sa nama desilo. Ipak, sveblagi Bog nije dozvolio da se ožalostimo preko mere, već je učinio sa iskušenjem kraj, da bismo mogli podneti (1. Kop. 10, 13). Vi znate o čemu govorim. Ja sam primio vaše bratoljubivo sastradavanje kao bogougodno, spasonosno i pohvalno, po rečima apostola: Jer gle, baš to što se vi no Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa želju, pa revnost, pa kažnjavanje! U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2. Kor. 7, 11). Vaše raspoloženje zaista beše bratsko, kao što i zahteva reč istine. Jer, kaže se: I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26).
2) Pogledajte samo kakvo je staranje i naprezanje kod đavola, kako kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1. Pt. 5, 8), koga da uhvati kao plen delimično ili u potpunosti. Uhvativši nekoga delimično, on nije zadovoljan, već se pruža na još gore sve dok ne izazove grehovnu smrt. On najpre nastoji da prihvatimo prilog [tj. grehovnu pomisao] kako bismo u srcu zamislili nešto loše. Oskrnavivši i zarazivši dušu, on je sablažnjuje da istupi iz granica prirode, čineći je bezumnom, beslovesnom i slepom. I ona već stremi ka nepriličnom, tj. umesto svetlosti – tami, umesto sladosti – gorčini, umesto životu smrti. Takva je nesreća od kušača. Mi, pak, bratijo, na svaki način čuvajmo duše svoje, ne dajući mesta đavolu. Mi odmah treba da odgonimo prilog. A ukoliko budemo savladani, u krajnjoj meri nemojmo se oskrnaviti saglašavanjem. A ako i na tom nivou pretrpimo nesreću, nemojmo dozvoliti da dugo prebivamo u sličnom nastrojenju kako se ne bismo priklonili grehu.
3) Sa nama se rečeno dešava zbog naših ranijih pristrašća i zbog prisećanja. Stoga izbegavajmo pristrašća i mladalačka prisećanja. Jer, zalaziti u njih i maštom prebivajući u njima znači vraćati se srcem u Egipat. Mi, pak, rečenoga treba da se čuvamo po unutrašnjem čoveku, dok po spoljašnjem treba da činimo ono što nas uči apostol: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je notrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 29-32).
4) Izbegavajmo napuštanje obitelji kako ne bismo imali uzrok za pad. Avaj. Tvoja bratija je unutra, a ti si napolje. Tvoja bratija je u bezmetežju, a ti si u praznoslovlju. Tvoja bratija je spokojna, a ti prelaziš sa mesta na mesto. Otuda su sablazni, otuda padovi. Čemu se podvrgava ovca koja se odvoji od stada? Zar ne postaje plen zverima? Slično je i sa onim ko pobegne iz obitelji. Neka ne bude toga, bratijo. Neka sve kod vas biva blagoobrazno i uredno, sve sapažnjom i opreznošću, sve kao pred licem Gospodnjim, koji vidi i skriveno i otkriveno, i dnevno i noćno, i svaki telesni i misleni pokret. Nemojmo, dakle, biti na saplitanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. I dovoljno smo rekli.
5) Četrdesetnica se završava. Uznesimo slavu Bogu koji nas je udostojio da je dovršimo i koji nam je dao silu da ponesemo njene uobičajene podvige. Trud je prošao i nagrada ostaje. Telo se stanjilo, ali se popravio duh. Popravljajte ga i osvećujte i dalje te će vasceli duh vaš i duša i telo da se sačuvaju bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista (1. Sol. 5, 23).
 

224.
1) Nemojmo prestati da se sećamo stradanja i Vaskrsenja Gospodnjeg, kako nas strasti ne bi ulovile; 2) sada je proleće, koje oživljava sve telesno; budimo oprezni i strogi prema telu; 3) potrudili smo se u postu; međutim, posle kraja posta nije kraj trudovima: čitav život treba da se trudimo nad sobom; 4) činimo tako (4, 1)
1) Udostojivši se da blagodaću Hristovom otpraznujemo Svetu Pashu, prihvatimo opet svoja dela. Istovremeno i radimo i sećajmo se životvornih strasti Spasitelja našeg, Isusa Hrista i Njegovog slavnog Vaskrsenja. Jer, nikako ne treba dozvoliti da sa prolaskom Pashe prođe i naše sećanje na njih. Pred oči uma treba uvek da privodimo spasonosne strasti Gospodnje, Njegovo raspeće, pogreb i Vaskrsenje. Neprestano se zanimajući takvim predmetima, mi ćemo biti neulovljivi za strasti. Ukoliko nas ponekad usled nepažnje ulove, mi brzo treba da pogledamo na raspetog Isusa, Gospoda slave i odmah će zasijati iscelenje dušama našim. Slično je u davna [vremena] i Izrailj, kad su ga ujedale zmije, pogledao na bakarnu zmiju i odmah se isceljivao (Br. 21, 9). Vama je poznato da zle pomisli ujedaju kao zmije i u dušu ulivaju otrov, koji sa svim staranjem treba odmah izbacivati kako se odugovlačenjem ne bi stvorila neizlečiva rana.
2) Vidite, sada je proleće. Ono je roditeljka [tj. buditeljka] krvi (a krv – tela). Telo, pak, želi protiv Duha, a Duh protiv tela (Gal. 5, 17), budući da snaženje tela slabi duh, a snaženje duha slabi telo. Budimo oprezni i u upotrebi hrane, pića, sna i svega drugog držimo strogu umerenost kako telo ne bi nadvladalo duh, već kako bi duša održala pobedu nad telom.
3) Trkač na poprištu se proglašava pobednikom kada pretrči sve stadije (i prvi dotrči do naznačene crte), a ne kada pretrči samo dve stadije. Ni mi (nismo pobednici ukoliko dolično provedemo) samo četrdesetnicu ili Pedesetnicu. Naprotiv, kažem vam da ukoliko sav svoj život ne istrajemo u pažljivom podvigu mi nećemo izbeći zamke đavola i nećemo dobiti pobedne nagrade.
4) Stoga se stalno podvizavajmo dobrim podvigom, prolivajmo znoj radi sticanja vrlina, pritešnjavajmo telo, proganjajmo strasti, svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4, 10) i svagda sami u sebi osudu na smrt doživljavajući (2. Kor. 1, 9). Jer, svakako ćemo i mi umreti kao i oci naša i bratija. I mi ćemo se prestaviti i otići na nepoznata mesta, te ugledati prizore koje nismo videli. Ta reč je strašna i onoga ko ima um privodi u istupljenje. Prebivajući, dakle, u strahu i trepetu, držimo svoja čula u strogom poretku. Na svaki način se čuvajmo od ispraznog slušanja, od štetnog gledanja, od mirisa koji razmazuju i od svakog opasnog koraka, svecelo se posvećujući Svetome Bogu kako bismo, ugodivši mu, poslali naslednici večnih dobara.
 

225.
1) Prošla je Pasha i prošla je strasna [sedmica]; međutim, pashalno radovanje i sećanje na stradanja Gospodnja treba da su uvek živi u nama kako ne bismo živeli za sebe, nego Gospodu koji je umro i vaskrsao za nas; 2) stoga i posle Pashe treba da prebivamo u duhovnim i telesnim podvizima, ne izmišljajući nikakva opravdanja za njihovo izbegavanje; 3) on ih prekoreva što su se skupljali zajedno na tajnom mestu iako im je govorio da tako nešto ne čine; on im ukazuje kako da se ponašaju kad se javno skupljaju radi razgovora i kako da se drže u svako drugo vreme; 4) on napominje da se sećaju dobre upokojene bratije i da ih podražavaju, navodeći primer brata Domentijana (4, 2)
1) Pasha je prošla i praznik se završio, ali radovanje ili praznovanje, ako hoćete, nije prošlo. Jer, mi duhovno treba da se uvek radujemo i praznujemo, po reči apostola: Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I strasna sedmica je prošla, ali sećanje na stradanja Hrista Spasitelja našeg treba da je u nama uvek novo i živo. [Mi uvek treba da se sećamo] da se Gospod slave za nas raspeo i bio pogreben i vaskrsao u treći dan, savaskrsavši i saoživotvorivši i nas sa sobom kako mi živi ne bismo više živeli sebi, nego Onome koji je za nas umro i vaskrsao (2. Kor. 5, 15) i kako bismo sa smelošću mogli da kažemo reči apostola: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u telu, živim verom Sina Božijeg, koji me zavoli i predade sebe za mene (Gal. 2, 20). Zaključak iz navedene tajne jeste da treba da budemo mrtvi za svet i živi za Boga.
2) Prema tome, i posle Pashe mi treba da smo trezvoumni i bodri, da se molimo i držimo umiljenja, da točimo suze i prosvećujemo se, da uvek umiranje Gospoda Isusa na telu nosimo, da svakodnevno umiremo proizvoljeljem, da se svagda misleno razdvajamo sa telom i odlazimo Gospodu kroz udaljavanje od telesnog mudrovanja. Nemoj govoriti: „Sada nije četrdesetnica“. Jer, za trezvoumnog je uvek četrdesetnica. Nemoj govoriti: „Ja se već odavno podvizavam i imam potrebu za odmorom“. Jer, ovde na zemlji nema odmora. Nemoj govoriti: „Ja sam ostareo u vrlini i ne bojim se“. Jer, strah od izmene i pada nikad ne treba da nas napušta, s obzirom da je satana mnoge ostarele u vrlini survao u jamu greha u jednom času. Zato koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1. Kor. 10, 12) i onaj ko misli da je dobro zaštićen neka se pazi da ne bude ostavljen bez ikakve zaštite. Neka kod vas uvek postoji opreznost, pažnja i stroga mera i u snu, i u jelu, i u piću i u svemu drugom kako bi telo svagda bilo pod pritiskom i obuzdavanjem. U suprotnom će ono, poskočivši kao ždrebe, da nas surva u bezdan greha.
3) Ja sam vam u nedavnoj pouci savetovao da se ne odvajate i ne zadržavate nasamo na skrivenim mestima, pa ipak su neki od vas činili suprotno. Šta hoćete? Da dođem k vama sa prutom ili sa ljubavlju i duhom krotosti (1. Kor. 4, 21). Ja sam vam govorio i vi niste poslušali. Vi ste videli da je vaš brat za tako nešto dobio epitimiju i niste se uzdržali. Pazite da neko ne padne u sličnu vrstu greha. Pouke se ne govore uzalud i u prazno. Jer Bog nije Bog nereda, nego mira (1. Kop. 14, 33). A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1. Kop. 14, 40) da bi se kod nas u svemu proslavljao Gospod. Vi bratijo, koji se sabirate sa raznih [mesta], pazite gde i kako sedate i kako se ophodite. Nemojte biti kao oni koji su dobili razrešenje na sve, nego kao svezani Duhom, ne kao oni koje niko ne nadzire, nego kao oni koje nadzire Gospod, koji vidi svaki pokret i svako dejstvo vaše. Nemojte lutati tamo-amo, kao da vas neko vuče, već budite kao stranci koji se odmaraju. Pazite na svoje rukodelje, molitve i psalmopojanje i ništa nemojte srebroljubivo sabirati ovde, već budite zadovoljni onim što posedujete. Jer, sam Gospod je rekao: Neću me ostaviti, niti ću me prezreti (Nav. 1, 5). Stoga svako od nas sa smelošću može da govori: Gosnod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi učiniti čovek (Ps. 117, 6).
4) Sećajte se bratije vaše i gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu (Jev. 13, 7). Takav je bio blaženi Domentijan koga smo opevali i čiji je spomen sa svetima. Kakvu je on trgovinu ostvario? Kakav je on proveo život? Nije li on mnogim naporima i podvizima stekao večno nasleđe? On je bio siromašan čovek i neznatan po telu. Međutim, s obzirom da je izabrao vrlinu i da je zavoleo Boga, i Bog je njega uzvisio, po reči Pisma: Proslaviću samo one koji me proslavljaju i onaj ko me ponižava biće bez časti (1. Car. 2, 30). Zbog takve bratije treba da se radujemo i veselimo. Međutim, od toga mi nećemo imati koristi ukoliko i sami sa svoje strane nešto ne prinesemo. I prinevši nešto po svojoj sili, mi ćemo imati čast sa svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

226.
1) Čuvajmo mir među sobom kako bismo zatvorili usta onima koji su radi da hule na naš način života; 2) podstrek za rečeno neka bude ljubav prema Gospodu, koja je nadahnjivala sve svete; 3) mi se ponekad predajemo izazovima zbog hladnoće ljubavi prema Gospodu; nju, dakle, treba da obnavljamo i snažimo (4, 3)
1) Mi smireni se radujemo kad vidimo da svake godine dolazite ovamo i vaš dolazak praznujemo kao drugu Pashu. Svako od vas nam prinosi telesne [darove po meri] onoga što je njegova ruka sabrala. I mi ćemo stoga, kao neko uzdarje, vama predložiti duhovne [darove]. Prema tome, molim vas imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da hodite dostojno monaškog zvanja koje ispovedamo i gonjenja koje smo pretrpeli za Gospoda. Vladajte se dobro u svetu, da bi za ono za što vas opadaju kao zločince bili posramljeni, videvši na delu vaše dobro ponašanje (1. Pt. 2, 12). Postarajmo se da i za same sebe i za one koji se protive istini čvrsto ustrojimo svoj život, održavajući dobro ponašanje u uzajamnim odnosima i u dobrim poduhvatima držeći se dobrih pravila. Kad se sabiramo u crkvu držimo apostolska pravila. Apostol govori: Svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima jezik. . . i sve neka bude za izgrađivanje (1. Kop. 14, 26). Kada negde odemo po potrebi hodimo pobožno kako bi na našem licu sijala izvesna blagodat na nazidavanje onih koji vide. Kada se desi da govorimo sa ženom treba da imamo punu pažnju i da skromno uzdržavamo oči od gledanja kako ne bismo primili žaoku i strelu u srce.
2) Jednom rečju, sve treba činiti u slavu Boga, koji nas je zavoleo i predao sebe za nas (up. Ef. 5, 2). Ljubav prema Njemu dovodi do istupljenja onoga ko ga voli, ne dopuštajući mu da pripada sebi, već jedino Ljubljenome, što se može primetiti i kod onih koji vole duševno ili plotski. Muž koji voli ženu celog sebe predaje voljenoj: on kao da diše njom i o njoj neprestano mašta. On ni na sunce koje mu se ukazuje neće da gleda, već samo na svoju željenu. On neće da uzme učešća u trpezi mu se predlaže zbog želje da bude jedino sa svojom ljubimicom. Ko je, međutim, krasniji od Hrista? Šta je sladosnije od Njegove ljubavi? Zar On nije krasan lepotom većma od sinova ljudskih (Ps. 44, 3)? Nije li On sav sladost i želja (Pes. 5, 16)? Pokazujući toplinu svoje ljubavi prema Njemu, sveti uzvikuju: Kao što čezne jelen za izvorima voda, tako čezne duša moja tebi, Bože (Ps. 41, 2), ili: Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi umreše. I Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse (2. Kor. 5, 14-15). Eto kakvom je ljubavlju Bog zavoleo svet. I eto kako su silno i nezadrživo sveti Njega voleli.
3) Ne voleći ga plameno, mi postajemo plen zlih pomisli i telesnih pohota, umesto zadovoljstva susrećući skorbi, umesto sladosti – gorčinu i umesto mira – uznemirenost. Mi bratijo treba da se probudimo i otreznimo, te da očistimo dušu od sličnih pogubnih želja kako bi u nama obitavao Hristos. Jer, gde je čistota, tamo je i Hristos. Takav je blaženi i poželjni život. Živeći na taj način, mi ćemo naslediti Carstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

227.
1) Vi ste postom sabrali duhovna dobra; sada se postarajte da ih sačuvate; 2) stoga treba izbegavati nemarnost, strogo paziti na sebe i dejstvovati sa bodrom opreznošću; 3) izbegavajte slučajeve koji pobuđuju na greh, čuvajte čula i naročito krotite pomisli; 4) ukoliko ne budete tako činili, pašćete u greh; greh nam je, pak, načinio i čini mnogo zla (4, 4)
1) Vreme nas priziva da posle praznika opet krenemo sa besedama i običnim poučavanjem. I ja im pristupam sa usrdnošću znajući da sam radi toga postavljen i da ću teško [odgovarati] ukoliko ne saopštavam reč istine u skladu sa svojim silama. Šta bih vam rekao u sadašnje vreme? Ranije ste, tj. u vreme svete četrdesetnice, kao u neko pristanište sabirali duhovno bogatstvo kako biste stupili u Svetu Pashu. I nosili ste sa sobom mnoge i dobre tovare vrlina, tj. post, bdenje, molitvu, trudoljublje i ostala prepodobna staranja. Stoga sada predmet naše izuzetne brige i staranja treba da bude očuvanje svega navedenog.
2) Jer, ne treba smatrati da u duhovnom pristaništu biva kao u telesnom. Naime, čim stupi u [telesno pristanište] i usidri se, [čovek] se predaje nedejstvenosti i bezbrižnosti u odnosu na morske talase i druge neprijatne slučajnosti. Naprotiv, u [duhovnom pristaništu] od pokoja strasti postaju silnije i svirepije i duhovi zlobe (tj. duh bluda, duh stomakougađanja, duh lakomosti, duh lenjosti, duh gordosti) napadaju sa većom neukrotivošću kao nekakva bura. Stoga je veoma umesan strah da se i u pristaništu ne potone na dno. Nekada je sveti David neoprezno pogledao na Urijevu ženu i potom postradao, što znaju oni koji su čitali (2. Car. 11, 1; 4). Pismo govori: Jede Jakov i nasiti se, i odmetnu se ljubljeni (Pon. 32, 15). [Jednom] je neko nepromišljeno dodirnuo [nešto], te se raspalio pohotom i rodio bezakonje.
3) Slušajući šta se govori, ti treba da paziš: beži od mesta i prizora koji su opasni zbog pobuđivanja na greh, te oči, sluh, miris, ukus, pipanje, jelo, piće i san sveži strogim pravilima kako te ne bi potopili valovi strasti. Takođe treba znati da se onaj ko plovi po čulnom moru nevoljno podvrgava burama i talasima, dok je onaj ko plovi po mislenom moru gospodar i bure i zatišja. Jer, ukoliko hrabro odgoni neumesne pomisli, on će se ispuniti tišinom, imajući Svetoga Duha kao Saputnika, kao što se priča o svetom Arseniju. Međutim, onaj kome su čula raspuštena i ko ne ometa da se u njemu podižu pohote kao neki talasi – u stvari sam u sebi podiže najgoru buru. I ukoliko ubrzo ne ukroti uznemirene pomisli, on će žalosnim glasom zavapiti: Dođoh u dubine morske, i bura potopi me (Ps. 68, 3). Ja zapravo hoću da kažem da treba da gospodari dobra pomisao i da bolje ne treba da bude savladano od goreg, tj. da duh treba da vlada i da se upravlja ka boljem.
4) Ili, zar ne znate šta je učinio greh? Nije li on u svet uveo smrt? Nije li iskvario zemlju? Nije li vaseljenu ispunio grobovima od početka sveta sve do sada? Jer, čovek je bio netruležan do prestupa zapovesti i ništa od navedenoga nije bilo na delu sve dok je prvosazdani nepokolebivo ostajao veran zapovesti koja mu je data. [greh] je vinovnik i večnih muka; on je potpala neugasivog geenskog ognja; on je hrana nezaustavljivog crva; on je čoveka koji se nalazio u časti učinio sličnim beslovesnoj stoci. Budući da je mnogobedstven i smrtonosan, mi treba da bežimo od njega po svojim silama, te da biramo vrlinu koja ljude pokazuje kao anđele, koja se protivi demonima, koja progoni sve strasti i koja, najzad, kao nagradu dobija Carstvo nebesko, koje neka bismo dostigli svi mi blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega.
 

228.
1) Nemojte se predavati nemarnosti, budući da je smrt uvek blizu, a po smrti sud i nagrada; 2) sluge zemaljskog cara sa strahom se trude da ispune sve – i veliko i malo; zar nisu utoliko pre dužni da se trude oni koji služe nebeskog Cara; 3) usrdno ispunjavajmo sve i na bogosluženjima i na poslušanjima; naročito budite iskreno mirni među sobom (4, 5)
1) Dugotrajnost ovdašnjeg života u nama ne treba da rađa dosadu, lenjosti ili nemar, već usrdnost i marljivo staranje o bogougađanju, s obzirom da smo uvek blizu smrti. Ni jedan rob se ne prepušta nemaru ukoliko se približava svom gospodaru, kao uostalom ni poslanik koji treba da da odgovor onome koji ga je poslao. Naprotiv, oni su vrlo zabrinuti, usled čega izgleda kao da su izvan sebe. A zar smo mi nešto drugo? I mi se približavamo našem Gospodu, ili, bolje reći, Gospod se približava nama, kao uostalom i Njegov strašni sud, na koji će svi izaći nagi i otkriveni da bi dali odgovor o proživljenom te da bi ili dobili Carstvo nebesko, ili večnu muku. Ko će se predati nemaru ukoliko pomišlja o rečenome? Zar se neće svako silnije od ognja rasplamsati revnošću da čini volju Gospoda svoga kako se ne bi pokazao kao sluga koji je bio svezan za ruke i noge i izbačen iz svadbene odaje (Mt. 22, 13).
2) Ukoliko nas navedeni primeri ne straše, postarajmo se da življe sebi predstavimo buduće kroz uporedbu sa onim što se dešava sada. Zar ne vidimo kako se jedni neprijatelji cara muče u tamnicama, dok se drugi kažnjavaju bičevanjem, kako se jedni šalju u progonstvo, a drugi lišavaju očiju, i kako su poneki čak u opasnosti da se liše i samog života? Ne stoje li i ne služe li sa strahom i trepetom čak i oni koji nisu ni zbog čega krivi kad ih negde pošalju u rat i na druga teška dela? I nema nikoga da se prepire ili da se ne povinuje. I tako je kod smrtnog cara. Ne priliči li utoliko pre da se kod besmrtnog i jedinog Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima sve čini sa strahom i trepetom i da se čini jedino ono što je naređeno? Čujete li šta govori Reč Božija? Ili prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da me dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati svakome no delima njegovim (Rim. 2, 46).
3) Neka nas rečeno zastraši. Svaki dan provodimo sa svakom pažnjom i budnim samočuvanjem. Rano ujutru na znak odmah živahno ustajmo progoneći san. Posle trezvoumne molite u keliji i na opštem sabranju neka se svaki lati svoga posla – skladišnik u skladištu, kuvar – u kuhinji, i ostali – svaki na svom mestu. Neka [se nigde ne nađe] roptanje, ni neposlušnost, ni vika, ni protivrečenje, ni zloća, koja se tajno čuva i hrani iznutra uz mirnu spoljašnjost da bi zbog neznatnog povoda ujela slično zmiji i osvetoljubivoj kamili. Desila se neka uvreda i potom prošla. Međutim, da li se iskreno desilo pokajanje i opraštanje? Nemojte se ponovo razgorevati pomislima, niti pokušavajte da vraćate zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste pozvani da nasledite blagoslov. Jer koji hoće da ljubi život i da vidi dane dobre, neka uzdrži jezik svoj od zla, i usne njegove da ne govore prevare; neka se uklanja od zla i neka čini dobro; neka traži mir i neka mu stremi. Jer oči Gospodnje obraćene su na pravednike, i uši Njegove na molitvu njihovu; a lice Gospodnje protiv onih koji čine zlo (1. Pt. 3, 9-12).
 

229.
1) Sva tvorevina praznuje Hristovo Vaskrsenje, pokrivajući se cvetovima i šireći miris; i mi treba da praznujemo taj praznik nad praznicima, šireći iz sebe duhovni miris, pripremivši ga u sebi sjedinjavanjem svih vrlina; 2) ipak, u ove dane pre svega treba da mirišemo Pravoslavljem u odnosu na ikonoborstvo, koje posramljuje sam Gospod; 3) držimo i pravu veru i mirišimo vrlinskim životom (4, 6)
1) U vreme praznika Hristovog Vaskrsenja i čitava tvorevina kao da odbacuje umrtvljenost, tj. kao da odlaže zimski tužni pokrov i ponovo se rascvetava i oživljava: zemlja se pokriva zelenilom, drveće lišćem, životinje skakuću i igraju, more se uspokojava i sve se preobražava u bolje stanje. Zbog čega ja o tome govorim? Eto, kad se bezdušna i beslovesna tvar raduje presvetlom Vaskrsenju i poprima praznični izgled, ne treba li utoliko pre mi, koji smo počastvovani slovesnošću i obrazom Božijim, da se ukrašavamo dobrim životom i da mirišemo duhom? Zaista, Hristov miris je onaj ko je ukrašen vrlinom, kao što svedoči apostol: Jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju: jednima miris smrti za smrt, a drugima miris života za život (2. Kor. 2, 15-16). Prigodno je da kažemo da je i Adam pre prestupanja zapovesti bio miris Božiji, budući ukrašen besmrtnošću i netruležnošću, te obuzet nebeskim zrenjima. On je bio nasađen u raju kao neko cvetno i mirisno drvo, mirišući vrlinama. Možemo pomenuti i da je patrijarh Isaak, osetivši prijatan miris od sina svog Jakova, rekao: Evo mirisa moga sina kao mirisa pune njive koju je blagoslovio Gospod (Post. 27, 27). On je, naravno, miris shvatao duhovno. I mi, bratijo, mirišimo blagouhanjem koje ćemo sebi, kao iskusni mirisar, pripremiti spajanjem svih vrlina? Takav miris je blagosloven, takav miris je prijatan Bogu, takav miris privlači anđele i progoni demone. Takvim mirisom su čiste duše privučene da slede za Hristom Gospodom, kao što se peva u Pesmi nad pesmama (Pes. 1, 23). Tako uvek treba da bude.
2) Međutim, u sadašnje vreme treba da mirišemo prvenstveno Pravoslavljem usred ikonoboračkog beščašća. Ikonoborci uzvikuju: „Bog je bestelesan i ne može da se izobražava“. Ioni misle da izgovaraju neku veliku mudrost. O, nerazumnih. Da li vi ispovedate da je Gospod Isus Bog? Pretpostavljam da ćete reći: „Da“. Počujte, međutim, šta sam govori, javljajući se po Vaskrsenju svetim apostolima i posvećujući ih u najskrivenija i nadumna tajinstva spasonosne vere po svom neizrecivom snishođenju. Radi uveravanja u istinu svog Vaskrsenja, On je kušao hranu premda Njegovo sveto telo po Vaskrsenju nije u njoj imalo potrebu. On je jeo i pio i bio dodirljiv, te je onima koji su mislili da je duh rekao: Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom; opipajte me i vidite; jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam (Lk. 24, 39). Šta će ikonoborački hristoborac reći na to? Da li Gospod ima telo i kosti? I može li stoga biti izobražavan na ikoni? Ukoliko ne može drugo, ni prvog nije bilo. Govoreći da ima telo, On (ćuteći i sa podrazumevanjem) sam svedoči da može biti izobražavan na ikoni. Jer, te dve crte podrazumevaju jedna drugu. Stoga će ti ikonoborci zajedno sa manihejcima biti osuđeni na večnu pogibao (2. Sol. 1, 9), kao što je napisano.
3) Mi, pak, bratijo, [prebivajmo] u pravoslavnom mudro[ljublju], verujući da je moguće videti Gospoda našega Isusa Hrista na ikoni i pokloniti mu se na njoj. Uspokojavajući se na rečenome, mi svu svoju revnost obratimo na [napor] da u skladu sa dostojanstvom naše vere pokazujemo i čisti, besprekorni i neporočni život kako bismo, ne hramajući ni na jednu ni na drugu stranu, iskusno hodili i dostigli Carstvo nebesko.
 

230.
Pomišljajući o meri uzvišenosti naše prirode Godpodnjim Vaznesenjem, nemojmo dozvoliti da je pomračujemo nedostojnim životom (4, 7)
Nama je pred vratima praznik nad praznicima – Vaznesenje [Uznošenje] Spasitelja našeg Isusa Hrista, tj. veliko i natprirodno tajinstvo. Naime, naša priroda se uzima iza predela vidljivog neba, kao što je napisano: A Bog, koji je bogat u milosti. . . nas, koji bijasmo mrtvi zbog grehova, oživi sa Hristo. . . i s Njim zajedno vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu (Ef. 2, 46), sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog načelstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome veku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je telo Njegovo, punota Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef. 1, 20-23). Vidite li na kakvu je visinu slave podignuta priroda ljudska? Nije li [podignuta] od zemlje na nebo? Nije li iz truležnosti [preneta] u netruležnost? Koliko se samo poneki [ljudi] trude da postanu prijatelji zemaljskog i smrtnog cara? Mi, pak, koji smo nekada bili otuđeni i svesno neprijatelji u zlim delima (Kol. 1, 21), odjednom postajemo ne samo pomireni sa Bogom i Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, već se uzvisujemo i do usinovljenja. Sada je naša priroda na nebesima, pri čemu joj se poklanja sva vidljiva i nevidljiva tvorevina. Eto veličine neizrecivog čovekoljublja blagog Boga našeg. Misleći o njemu i znajući njegovu neshvatljivost za naš um, blaženi Pavle se moli da Bog Gospoda našega Isusa Hrista verujućim dade Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznaju. . . da bi znali u čemu je nada poziva Njegova, i kakvo je bogatstvo slave nasleđa Njegova u svetima, i kakva je neizmerna veličina sile Njegove na njima koji veruju no dejstvu silne moći Njegove, koju učini u Hristu (Ef. 1, 17-20). Šta je, međutim, bilo? Sveblagi je došao nama kroz devstveno rođenje, potčinio se odgovarajućim zakonima prirode, uzišao na Krst, prikovavši na njega obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše (Kol. 2, 14), sišao u najdonje predele zemlje, razrušio smrtne bolove, vaskrsao, sa sobom podigao ljudsku prirodu i najzad se uzneo u slavi, pokazavši se kao naš Zastupnik pred Bogom i Ocem. Eto ukratko značenja ovog svetog praznika. Sagledavajući ga i shvativši da smo telo Hristovo, pobožno uspoštujmo dar i čuvajmo svoje blagorodstvo. Nemojmo izdati blagodat i nemojmo udove Hristove. . . načiniti udovima bludnice (1. Kor. 6, 15), već se još više očistimo i u pomislima i u delima, još više se odrešujući od telesnih pohota koje vojuju na dušu i vladajući se dobro (1. Pt. 2, 12). [Neka] naš život bude miran, blagopokoran, poslušan, smiren, srđen, što ga i čini blaženim. Utehe, pak, i zabave, smeh i neuzdržanje treba da prepustimo teloljupcima i životoljupcima, koji gledajući ne vide, slušajući ne čuju i koji imaju okamenjeno srce i opterećene uši kako ne bi razlikovali dobro od zla, svetlost od tame i život od smrti. Mi se, pak, bratijo, držimo ispovedništva u kome stojimo i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 2). Latimo se podvižničkih napora u kojima su se podvizavali sveti (među kojima i sada opevani blaženi Pahomije), zdravoumno gledajmo, zdravoumno slušajmo, zdravoumno pipajmo i svim udovima se zdravoumno služimo kako bismo bili naslednici večnog života po obećanju.
 

231.
1) Gospodnjim Vaznesenjem je vaznesena naša priroda: stoga uspoštujmo veličinu dara i ukrašavajmo sebe svim vrlinama; 2) onaj ko nije takav, nije ud Hristov; stoga neka se pokaje i uprepodobi onaj ko je potčinjen bilo kojoj strasti; onaj ko se povremeno podvrgava pokretima strasti neka žuri da uvek obnovi duhovno nastrojenje; 3) žuri budući da je smrt uvek blizu, dok po smrti [sledi] osuda nepokajanim (4, 8)
1) Mi praznujemo Vaznesenje Gospodnje, tj. dovršetak domostroja Gospoda našeg Isusa Hrista. Izvršivši sve po volji Očevoj, On se uzneo u slavi, te ja i nas, vaskrsnuvši nas, postavio na nebesa u svom svetom telu. Kakvo je bogatstvo slave Njegove i kakva je neizmerna veličina sile Njegove (Ef. 1, 18) kad je smirenu i ništavnu prirodu našu uzveo na carski presto i kad joj se sve nebeske sile poklanjaju. Pomišljajući o rečenome, ispunimo se straha i trepeta i pobožno uspoštujmo veličinu dara, te živimo dostojno naše Glave, tj. kao udovi Hristovi i kao satelesnici i sanaslednici Njegovi, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u reči istine, u sili Božijoj (2. Kor. 6, 6), sa svakom poslušnošću i smirenoumljem, sa svakim staranjem i pažnjom, ništa neumesno ne govoreći i ništa ne čineći protiv zapovesti.
2) Prema tome, onaj ko skrnavi telo već nije ud Hristov, ni onaj ko zlopamti više nije ud Hristov. Ni onaj ko je obuzet bilo kojom drugom strašću više nije ud Hristov, usled čega nije dostojan ni da se pričešćuje Svetim Tajnama. Jer, apostol govori: Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1. Kop. 11, 28). Stoga postanimo prepodobni i očistimo se kako bismo dostojno bili nazvani udovima Hristovim i kako bismo se dostojno pričestili Svetim Tajnama. Međutim, nemojmo se čuditi ukoliko nam se desi da se usled nemarnosti razgorimo zlom pohotom, ili gnevom, ili zavišću, ili mržnjom, ili nečim drugim što je mrsko Bogu. Naprotiv, brzo obnovimo svoju raniju dobru nastrojenost i nemojmo odugovlačiti u zlu. Jer, proizvoljno zadržavanje u njemu donosi neizvinjivu osudu.
3) Osim toga, zar smrt ne može da dođe iznenada? Eto, juče smo posetili bolesnog episkopa i našli ga u velikoj nevolji. On je bio potpuno iscrpljen vrućicom i okretao pogled levo desno, nigde ne nalazeći pomoć. Zar i mi ne možemo da se odmah podvrgnemo sličnoj [nevolji]? Šta su, pak, te muke u poređenju sa budućim? San i senka. Onaj oganj se neće ugasiti i onaj crv ne umire, mrak se ne razvejava, uze se ne razrešuju, škrgut zuba ne prestaje, kao što su i sve ostale muke večne. Zaista, bratijo, razmišljajući o tome prestanimo da smo strastoljubivi, da zavidimo, da se gnevimo, da osuđujemo, da klevećemo, te nemojmo ništa drugo rđavo činiti. Naprotiv, postanimo mirotvorci, držimo dobro nastrojenje, skrušavajmo se, činimo dobro, bogoljubazno volimo jedni druge i sve naređeno činimo rado i sa usrdnošću kako bismo izbegli večne muke i dobili večni život.
 

232.
1) Gospod je obećao drugog Utešitelja, što se i ostvarilo na Pedesetnicu; eto velikog [događaja[; 2) šta ćemo mi uzvratiti; ispovedajmo veličinu Cara; podstičimo se na svako dobro i protiv svega strasnog i telesnog, u čemu se nalazi jedino gorčina; svaka uteha je jedino u Bogu; 3) bežimo od svega nepriličnog (4, 9)
1) Mi praznujemo Pedesetnicu i silazak Duha Svetoga, o čemu govori Gospod: Ako ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama. A kada dođe On. . , uvešće vas u svaku istinu (Jn. 16, 7; 13). Kakvo obećanje! Čime smo samo udostojeni! On nije obećao da će poslati anđela, ni čoveka, već svog sopstvenog Duha. Prema tome, ispunivši Očevo delo, Jedinorodni Sin Božiji uzlazi na nebesa, a Duh Sveti silazi. I On nije drugi Bog, nikako, već drugi Utešitelj, kao što je pisano. O, neizrecivog čovekoljublja! Bog biva naša Uteha. On teši skorbnu i namučenu dušu kako ne bi padala duhom u teškim okolnostima, po svedočanstvu svetog apostola: Spolja borbe, iznutra strahovanja. Ali Bog koji teši ponižene, uteši nas (2. Kor. 7, 56). On teši srce koje je zastrašeno demonskim strašilištima, kroz smelo uzdanje uzvodeći ga ka nepobedivoj hrabrosti, po svedočenju svetog Davida: Jer si mi ti, Gospode, pomogao, i utešio me (Ps. 85, 17). On teši i priziva neprijateljski um da stekne mir i tišinu, po svedočenju apostola: Umesto Hrista, dakle, molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo – pomirite se sa Bogom (2. Kor. 5, 20). Vidiš li neshvatljivo snishođenje? Vidiš li neuporedivi dar? Gore se za nas Jedinorodni Sin zalaže pred Ocem, kao što je napisano: Koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas (Rim. 8, 34). Dole, nas, pak Duh Sveti teši mnogoobrazno.
2) Šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve? Nama ostaje samo da prihvatimo psalamsku pesmu i da uzvikujemo: Sve će kosti moje reći: Gospode, [Gospode], ko je sličan tebi? Koji izbavljaš siromaha iz ruke jačih od njega, i sirotu i ubogog od grabitelja njihovih(Ps. 34, 10). I opet: Pomoć je naša u ime Gospoda, Stvoritelja neba i zemlje (Ps. 123, 8). I još: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). I: Gospod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi učiniti čovek (Ps. 117, 6).
Imajući takvog Utešitelja, Duha Svetog, nepobedivu silu, Velikog Zaštitnika, Boga i Pomoćnika, nemojmo se bojati straha neprijateljskog i nemojmo se ustrašiti protivničkih sila, već hrabro i čvrsto požurimo na podvižničke i ispovedničke borbe, proživljavajući u njima dan za danom i ne prelešćujući se obmanama zmije. Nemojmo iznemogavati pod neprestanim njenim napadima, već ugasimo telesnu ljubav s obzirom da dom naše duše ispunjava ognjem.
Uveravam vas da ona nije zadovoljstvo, već opasna bolest, da nije slast već istupljenje uma i zlo pomračenje. Rečeno poznaju oni koji su ukrotili besnilo ploti i omili njenu skvernu, te oni koji su se prilepili uz Boga svim srcem. Jer, šta je od Njega slađe i poželjnije? Onaj [ko ga je stekao] i u telu živi iznad tela, u svetu iznad sveta, ovde prebivajući i živeći iznad vidljivog: njegovu dušu talasi blagodati, koje podižu tiha kretanja Duha, ispunjavaju tišinom po meri mogućeg.
3) Zbog čega dopuštamo da nas slastoljublje pobeđuje i kvari, menjajući nas i spuštajući ka zemlji, ka ploti i krvi, sasvim nas otuđujući od sveblagog Boga našeg? Bežimo od svake strasti: bežimo od srebroljublja, izvora izdajstva, bežimo od neverja, koje nas odvaja od opštenja sa Gospodom, bežimo i od svake druge strasti koja opseda našu dušu, tj. od gneva, zavisti, mržnje, samoljublja i odvajanja, kako nas smrt ne bi zatekla nespremnim i kako nas ne bi odvojila od Boga. A odvajanje od Boga jeste i odvajanje od Carstva nebeskog. Njega neće izbeći niko od onih koji ne čine ono što je ugodno Bogu. Da bismo, pak, uzmogli da izbegnemo gnev koji dolazi na sinove protivljenja, počnimo da neodstupno ugađamo Bogu, te očistimo i obnovimo svoje duše. Budite smeli. Gospod je blizu svih koji ga prizivaju.
 

233.
1) Praznik je svih svetih; ko su oni; sve mučenici: jedni mučenici u krvi, a drugi – podvigom samoumrtvljivanja; 2) ubrojmo se i mi među njih; naši tirani (strasti, strasni ljudi i demoni) hoće da odstupimo od Boga i pređemo na njihovu stranu; s obzirom da se ne slažemo, mi nosimo teškoće spoljašnjih lišavanja i unutrašnje borbe; 3) budimo čvrsti do kraja i udostojićemo se udela mučenika (4, 10)
1) Mi smo se udostojili da otpraznujemo praznik nad praznicima, Svetu Pedesetnicu. Sada nam predstoji i praznik svih svetih. Koliko se sada pominje svetih i kakvi se samo pominju? Ko će izbrojati zvezde nebeske i pesak pokraj mora? Tako su bezbrojni i svetitelji Božiji, svedoci istine Božije i mučenici, koji su se verno protivili neprijateljskoj sili tirana i hrabro i sa radošću pretrpeli muke svih vrsta: oganj, mač, zveri, točkove, železne nokte i sve drugo što je mogla da izmisli zloba. Oni su muke smatrali utehom, a prolivanje krvi – radošću. Sa tim ubeđenjem oni su išli po usijanom ugljevlju, gasili raspaljenu vatru, te svojom prirodom izvršili ono što prevazilazi prirodu, poražavajući tirane i careve. I šta su oni svedočili? Oni svedočahu da je Isus Hristos Sin Božiji i da se Njegovim imenom dariva večni život, kao što je napisano. Međutim, da li su svedoci istine samo oni koji su prolili krv? Će, svedoci su i svi oni koji su poživeli božanstvenim životom, o kojima apostol govori: Potucaše se u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama; oni kojih svet ne beše dostojan, potucahu se no pustinjama i gorama i no pešterama i no jamama zemaljskim. I nešto niže: Imajući oko sebe toliki oblak svedoka, odbacimo svako breme i greh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vere (Jev. 11, 37-38; 12, 12). Vidiš li kako on naziva mučenicima i sve ljubitelje prepodobija, tj. one koji proizvoljno sa trpljenjem provode skorbni život?
2) Na taj način, bratijo, i mi se pribrojavamo mučeničkom zboru. Jer, ljubeći i trpeljivo podnoseći mnogoskorbni put krstonosnog života, čuvajući zavet devstvenosti i ne odričući se mnogih borbi koje zahteva poslušanje, mi svedočimo da je Isus Hristos Sin Božiji, da postoji sud i nagrada, da pred strašnim sudom Hristovim treba da damo odgovor o životu koji smo vodili i o protivljenju đavolu, Hristovom neprijatelju, koji nas muči i bičuje navođenjem rđavih pomisli i smrtonosnih pohota, kojima nas navodi da se odreknemo Boga. Zaista, oni koji su se pokvarili u bezakonim pomislima svojim i osećanjima, te se povinuju i slede neprijatelja, samim delima i svojim nastrojenjem govore da za njih nema Boga, po svetom Davidu koji je rekao: Reče bezuman u srcu svome: Nema Boga (Ps. 52, 2). Jer, ukoliko u dušama ljudi najpre ne proizvede zaborav Boga i izvesno odricanje od Njega, neprijatelj um ne može da navede na pohotu tela, na pristajanje na greh, na vino, na razvrat, na gozbe, na lakomost, na idolopoklonstvo i na svaku drugu nepriličnost. Uspevši u rečenom, on ovladava dušom i odvaja je od Boga, te gura u večno mučenje zajedno sa sobom. Kako je samo bedna takva prevara i kako je strašan njen kraj.
3) Mi, pak, kao dobri svedoci Hristovi, još treba da pružamo dobro svedočenje, još treba da produžimo da ispovedamo dobro ispovedništvo, radujući se sa svima svetima što smo se udostojili da svedočimo o Hristu ne preklanjajući kolena pred Vaalom, tj. ne pristajući na pohote tela i druge grehovne slasti. Nemojmo verovati neprijatelju dok nam bude podmetao pomisli odricanja od poslušanja, već mu se hrabro protivimo. Čak i da [ponekad] pokleknemo, nemojmo biti savladani. Vi znate kakav je plod takvog mučeničkog svedočenja. Vi znate da će svedoci Hristovi, koji su ga pred svima svedočili i za istinsko svedočanstvo podneli neverovatne muke, u budućem veku biti objavljeni kao Njegova sanaslednici, kao što govori apostol: A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi (Kol. 3, 4). Do kraja života produživši svedočenje, neka bismo se i mi sa njima udostojili dobijanja večne nagrade i sa Hristom u vekove prebivali u veselju i radovanju.
 

234.
1) Neka naša nedeljna pouka [tj. pouka u vaskršnji dan] bude sećanje na dobra koja nam je Gospod doneo svojim Vaskrsenjem; 2) setivši se njih, mi ne možemo a da ne prihvatimo podsticanje na ljubav prema Gospodu koji nas je toliko zavoleo, projavljujući je ispunjavanjem Njegovih zapovesti i udaljavanjem od svega što mu je neugodno; 3) radi ukrepljenja tog pobuđivanja dodajmo sećanje na smrt; povod za rečeno nam daje i smrt brata Evdokima (4, 12)
1) Ukoliko smo pažljivi, i sam vaskrsni dan, koji sada praznujemo, već nam daje dovoljnu pouku. Jer, na današnji dan Gospod naš Isus Hristos je podigao nas, koji smo grehom bili oboreni dole; na današnji dan On je oživeo nas, koji smo bili umrtvljeni sagrešenjima i neobrezanjem našeg tela; na današnji dan On nam je opet otvorio raj radi okušanja od drveta života, koje je Njegovo Životvorno Telo i Krv; na današnji dan mi, kao podignuti iz mrtvih, proročkim glasom možemo da uzvikujemo: Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda (1. Kop. 15, 55). Nju je pobedio Onaj ko je rekao: Će bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16, 33). Govoreći apostolskim rečima, na današnji dan Bog i Otac nas vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu da pokaže u vekovima koji dolaze preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom prema nama u Hristu Isusu (Ef. 2, 67). O, neobjašnjivog li dara. Od čega i ka čemu nas je On priveo? Od smrti u život, iz tame u svetlost, iz ropstva na slobodu, od neprijateljstva u iskreno prijateljstvo. Njegova milost se pružila sve do [okolnosti] da nas je učinio saobraznim liku Sina Njegova (Rim. 8, 29). Kakve li neizrecive blagodati. Kakve li preizobilne veličine Njegove ljubavi prema nama. On je Jedinorodnog Sina svog dao radi izbavljenja svih nas. Kako da zbog toga ne uzvikujemo: Ko će izreći sile Gospodnje, učiniti da se čuju sve hvale Njegove (Ps. 105, 2)?
2) Zavolimo Onoga koji je toliko zavoleo nas, umrimo za Onoga koji je umro za nas i nemojmo se vraćati telu i krvi, nemojmo se varati prelestima zmije, nemojmo se zanositi žitejskim slastima i nemojmo dozvoliti da okusimo plod greha, od koga [dolazi] smrt. Jer, napisano je: Ako mi grešimo hotimice i posle primljenoga poznanja istine, my više nema žrtve za grehe, nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike (Jev. 10, 26-27). Stoga sa pobožnošću i strahom služimo Gospodu, sa razborom i dobrim stanjem provodimo život, sa blagorazumnim trpljenjem ispunjavajmo služenja koja se nalažu na nas, sa tačnošću se držeći naređenog ne samo u duhovnim, već i u telesnim delima, čak i u paljenju drva i sipanju vode.
3) Iznad svega se sećajmo da nam neizbežno predstoji smrt. Eto, sada je i naš brat Evdokim otišao Gospodu. I ukoliko nas smrt brata ne urazumi, već nas [ništa] neće preokrenuti. Šta će nas zadržati od pogubnih strasti, ukoliko nas tajna smrti ne ubeđuje? Zar je nepoznato da nas strašni čas smrti može zastati iznenada, još dok govorimo ili se savetujemo o jednom ili drugom? Taj čas je strašan i nepodnošljiv za one koji su obuzeti gresima, koji svoje padove nisu očistili pokajanjem, koji žive neuredno, koji su nemarni i svojenaravni. Međutim, on je sladostan i mnogoželjan za bogoljubive, za blagočastive i vrlinske, za blagopokorne i smirene. Stoga molim i napominjem, bratijo, da takve pomisli primate k srcu, da se udaljujete od strasti prema silama, da ljubavlju grlite Hrista i da napredujete u vrlinama kako biste, dovršivši svo tečenje života, nasledili Carstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

235.
1) Setivši se da je neko umirući rekao: „Iznenađen sam“, i ispustio duh ne uspevši da završi reč, on izvodi zaključak da treba da živimo u stalnoj spremnosti na smrt; 2) napomenuvši da je rečeno lakše ostvariti u opštežiću, on žali one koji žive usamljeni i pohvaljuje one koji žive udvoje ili utroje, a najviše one koji žive u zajednici (4, 13)
1) Danas je vaskrsni dan i meni predstoji da vam govorimo smrti. Vidite li kako često bratija i oci jedan za drugim odlaze od nas? Za nas je rečeno napomena da ćemo i mi skoro preći odavde. Međutim, mi nećemo preći u nekakva zemaljska i truležna mesta, već u neveštastvena i večna obitališta, iz kojih već nema povratka onome ko jednom u njih uđe. Zaista je strašna smrt kada slušamo o njoj. Ipak, neuporedivo je strašnija kada je vidimo očima, kao što smo okusili pre šest dana pri smrti halkitskog igumana. Mi smo ga zatekli pri poslednjem izdisaju i zaprepastili se pred onim što se dešavalo. On je bio sa nama i u jednom trenutku otišao od nas, budući predan smrti. Zaista je strašno ono što se čulo i trepetno ono što se videlo. Još dišući, blaženi je ispustio glas: „Iznenađen sam“. Posle te reči on je malo zatresao glavom i rukom, te zamukao, ne uspevši da kaže o čemu se radilo. Međutim, mi smo osećali šta je značila ta nedoumica. Ja vam, uostalom, nisam naveo [primer] da bih bilo kakvu senku naveo na počivšeg. Nikako, već da bih sebe uplašio i vas podstakao da se pobrinete da vas poslednji čas ne zatekne iznenada i da vam iz grla ne bi u momentu ishoda izašao sličan uzvik. Budimo uvek gotovi za taj čas da ga ne bismo sreli sa smućenjem. Jer, napisano je: Pripremih se, i ne smutih se (Ps. 118, 60). Međutim, mi rečeno nećemo postići ukoliko ne budemo uvek pazili na sebe i ukoliko ne budemo krepko čuvali ono što činimo dobro, ukoliko se ne budemo ispravljali pokajanjem za ono u čemu grešimo i ukoliko ne budemo uvek spremni da odemo na nebo. Jer, kome tamo treba da predstanemo? Zar ne Sudiji svih i Bogu, kome se poklanja svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom i kome se svaki jezik ispoveda (Fil. 2, 1011). Ikakav odgovor mi treba da damo? Zar ne za sve što smo u životu učinili delom, rečju i pomišlju?
2) Rečeno u meni izaziva užas svaki put kad ga se sećam, i skoro da me dovodi do nesvesti. Vi, uostalom, koji ste blagoposlušni i koji sve staranje polažete na silu poslušanja, o rečenome možete da pomišljate bez straha. Jer, život u istinskom poslušanju je zaista [neustrašiv]. Međutim, kakvo će opravdanje pred strašnim Hristovim prestolom pripremiti sebi oni koji odbijaju poslušanje i žive nasamo, lutajući tamo amo i ne nalazeći gde da čvrsto stanu svojim nogama? Avaj, kakva nesreća. Kako je zlo privlačno. Kako su se okrenuli unazad oni koji su pravo hodili putem monaškog života? Jer bolje bi im bilo da ne poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovesti. Njima se dogodilo ono što veli istinita poslovica: Pas se vraća na svoju bljuvotinu, i: Svinja se okupala pa se u blatu valja (2. Pt. 2, 21-22). A šta je sa tobom, prijatelju? Ti vučeš jaram roba. Time se opravdavaju oni koji napuštaju obitelj kako bi živeli nasamo: oni govore da je u obitelji ropstvo. Ti si zbacio jaram sveta i pobegao od njega, oslobodivši se od svih telesnih običaja. Nećeš li, međutim, uzeti i ženu. . . Jer, te dve stvari su nerazdvojne prinadležnosti sveta i onoga što je u svetu. Za one, pak, koji vode krstonosni život, tuđe je i jedno i drugo. Međutim, razlog toga je, kao i obično – greh. Pošto smo strastoljubivi i srebroljubivi, samo po sebi se uz nas vezuje i ženoljublje. Potom, da ne bi bilo svedoka i izobličitelja onoga što se dešava tajno, mi nećemo da imamo brata kao sažitelja, već izabiramo usamljenost, ili tačnije – ropstvo [u rukama] lakomosti, s obzirom da smo se već potpuno predali grehu i postali robovi tela i krvi. Otuda raspad unutrašnjeg poretka, otuda sablazni, otuda padovi. A meni je odatle plač i seta. Ja izobličavam i pretim, ali me ne slušaju. Neka, međutim, takvi obrate pažnju na ono što govori Gospod: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a cad izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Ja sam čist od krvi takvih. Trebalo bi ih u potpunosti odseći od naše zajednice po zapovesti (neka ti bude kao neznabožac). Međutim, ja odlažem stoga što je sada gonjenje da bi se kako izbavili iz zamke đavola, koji ih je žive ulovio da vrše volju njegovu (2. Tim. 2, 26). Blagosloveni, pak, od Gospoda jeste vi koji živite zajedno udvoje ili utroje, ili (što je još dostojnije pohvale) koji živite po opštežiteljnom ustavu, sedeći kući i ne praveći neblagovremene izlaske (izuzev najnužnijih), naročito ne na trgove i praznike, već služeći jedni druge i gospodareći nad svetom. Neka se vama, koji sve činite bogoljubazno i blagoobrazno, umnoži blagodat i mir i neka ugledate dobra gornjeg Jerusalima u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

236.
1) Budimo bodri, oživljavajući se Rečju Božijom i očekivanjem iznenadnog dolaska Gospoda, u kome će bodri biti uzeti da ga susretnu; 2) ko su ukrašeni vrlinama, na koje se ukazuje u Gospodnjoj reči o blaženstvima; brižljivo gradimo svoje spasenje na taj način, ne bojeći se nastupajućih progona, ma čime da su propraćeni (4, 14)
1) Mi treba da govorimo i nikada ne treba dugo da ćutimo. Jer, ćutanje navodi san na dušu, a san je uzrok smrti. Moleći se za izbavljenje od njega, sveti David govori: Prosveti oči moje, da ne zaspim na smrt (Ps. 12, 4). Reč koja se kreće u srcu jeste izvor vode koja teče u večni život: šta može biti korisnije od toga. Znajući za rečeno, blaženi apostol govori: Reč Hristova neka obitava u vama bogato i u svakoj mudrosti učite i urazumljujte cebe (Kol. 3, 16). Vidiš li kako nam on naređuje da se sami međusobno učimo i urazumljujemo, a ne da se zadovoljavamo jedino sopstvenim napominjanjem. Ja smireni ispovedam da svaki put kad sa vama besedim osećam veliku korist: prizivam se od meteža ovog života, postajem trezvoumniji i dolazim do osećanja svojih sagrešenja. Zaista, ovdašnji život je mnogometežan i svakodnevno se u uši polažu zle reči i sujetno slušanje, pored toga što đavo napada pomislima koje su protivne dobru. Sve to treba odagnati rečju, čuvati čistu savest i paziti na ono na što smo naznačeni. A na šta smo naznačeni? Na služenje Bogu živome i istinitome (Jev. 9, 14), i na očekivanje Sina Njegova s nebesa, koga podiže iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od gneva koji dolazi (1. Sol. 1, 10), kao što je napisano. Međutim, ni jedan rob ne drema, ne odmara se i ne spava u očekivanju svoga gospodara. Kao odgovoran njegovom sudu, on je trezan, bodar i nespokojan zbog susreta sa njim, o čemu opet apostol jasno govori: Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom Božijom, sići s neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti; a potom mi živi koji ostanemo bićemo zajedno s njima uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4D617).
2) O kojima se radi? O siromašnim duhom, o onima koji plaču, koji su čisti srcem, krotki, mirotvorci, milostivi, o onima koji nose breme poslušanja i koji čuvaju nerušivo ispovedanje. Oni će biti sa Njim. Oni, pak, koji čine rđava dela, neposlušni, nepokorni, odstupnici od ispovedanja, oni koji odbijaju poslušanje i koji čine svakakva druga zla neće biti ni uzneseni na oblacima, niti će sa Gospodom biti, već će (što je najjadnije) biti osuđeni na večnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile Njegove (2. Sol. 1, 9). Tako nešto neka se o nama ne pomisli, niti kaže. Stoga treba na svaki način da se staramo o delu svog spasenja, znajući da je i gonjenje pred nama i da nam se iskušenja približavaju. Nemojmo se, pak, uplašiti i nemojmo se ustrašiti od iskušenja koja ustaju na nas. Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Ukoliko je u ranijim gonjenjima bio sa nama, zbog čega i u sadašnjim ne bi bio sa nama smirenima, dajući nam krepost i silu za sve, po svome obećanju. Ta i šta će nam učini protivnici naši? Da li će nas opet prognati? Međutim, Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps. 23, 1). Da li će nas opet zaključati u tamnicu? Međutim, nema ničeg slađeg od tamnice ukoliko u nju dospeš zbog Hrista. Da li će opet da nas bičuju? Time će nam, međutim, dostaviti veće vence. A šta ako nas usmrte? Ta, i Gospod naš je bio usmrćen. Stoga apostol i govori: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati (2. Tim. 2, 11-12). Takav je bio blaženi Teodor, najveći Hristov svedok, čiji spomen sada vršimo. On je sve sa radošću pretrpeo za Hrista. Sa takvom verom i smireni poslužimo Gospodu. Sa takvim uzdanjem pretrpimo svaku skorb i teskobu nevolja koje dolaze da bismo se i zbog poslušanja i zbog ispovedanja udostojili nasleđa Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

237.
1) Progonstvo; on savetuje da se raduju zbog toga; 2) on izobličava nepriličnost ikonoboračkog rasuđivanja; 3) on objašnjava zbog čega govori protiv njih; 4) on priziva da se služi istini ne samo rečima, nego i delom ili dostojnim životom (4, 15)
1) Juče smo praznovali spomen svetog Preteče Gospodnjeg i spomenuli naš monaški život. Tada smo, međutim, bili svi zajedno i u dom Božiji hođasmo jednodušno (Ps. 54, 15). Sada smo, pak, rasejani kojekuda, po raznim mestima i naseljima. Međutim, pošto smo rasejani radi Boga, mi treba da se radujemo, po danoj nam zapovesti. Jer, Gospod je rekao: Radujte se u veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt. 5, 12). Osim toga, mi se time upodobljujemo i Gospodu, koji je rekao: Ako mene goniše, i vas će goniti, ako moju reč održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti zbog imena moga, jer ne poznaju Onoga koji me posla (Jn. 15, 20-21).
2) Zaista, Judejci su, na primajući Sina, pokazali da ne poznaju Oca. I ikonoborci, ne primajući ikonu Hristovu, pokazuju da ne poznaju Hrista. Istina je očigledna, ali je postiže jedan od hiljadu. Pogledajte kako se kod njih razdvaja njihovo zlomišljenje: oni čas govore da nikako ne treba postavljati ikonu Hristovu, čas kažu da je moguće, premda samo u istom značenju sa znacima koji se upotrebljavaju u ratu i u lovu. Oni, međutim, tvrde da im se ne treba poklanjati, kao što se ne treba klanjati liku konja, bika, lava, tigra, zmije, ribe ili ptice. Ko neće zastenjati slušajući rečeno i ko neće proliti suze što se ne stide da ikonu Hristovu, pred kojom trepte anđeli i drhte demoni, porede sa likovima četvoronožaca, gmizavaca, riba i ptica išto smatraju da je, slično njima, ne treba poštovati. Kakve li strašne izmišljotine, i kakve li još strašnije drskosti. I šta još? Lik čoveka imenuju čovekom, bika – bikom, kamilu – kamilom, i uopšte po imenu slikanog imenuju lik. Međutim, oni ne dozvoljavaju da se ikona Hrista Boga Gospoda, Majke Božije ili nekog od svetih nazove po imenu, čak ni u prenosnom smislu, već jednostavno govore „ikona“, izbegavajući da kažu čija je kako ne bi, po njihovom mišljenju, pogrešili. Takve nerazumnosti i takve hule su oni prepuni. Vi, pak, bratijo, pazite šta su rekli sveti oci naši i znajte da je sveto i poštovano i mesto gde se Hristos rodio, usled čega svako prihvata, čuva i poštuje kao sveštenu riznicu pesak ili kamen koji je sa njega dobio. Utoliko je pre dostojna poštovanja i poklonjenja ikona Hristova, na kojoj se On, kao u ogledalu, jasno vidi i izaziva osećanja koja su mu svojstvena kao da je prisutan. Jer, svojstvo izobraženja je da predstavlja lice izobraženoga.
3) Žaleći srcem zbog ikonoboračke zablude i bojeći se kazne zbog ćutanja, ja smireni po neophodnosti govorim ono što govorim, premda malo i kratko. Inoslavni ne prestaju nasamo i javno, pismeno i usmeno da pokreću svoj hulni jezik na Hrista. Zbog čega da i mi, sedeći kući, ne porazgovaramo među sobom o onome što nam priliči u sadašnjim okolnostima? Jer, kako bismo pretrpeli gnev Božiji ukoliko bismo postupili drugačije? Osim toga, kakvi bismo bili podražavaoci otaca naših, koji su ćutanje i sakrivanje u sličnim slučajevima pravedno nazivali izdajstvom istine.
4) Prema tome, treba govoriti i slušati, služeći istini i rečju i delom. Noseći sa sobom samo torbu i žezal, sveti apostoli su ne samo božanstvenom propoveđu, nego i neporočnim životom pokorili vaseljenu, prosvećujući pomračene i solju mudrosti soleći one koji su obljutavili. Ukoliko ih podražavamo, bratijo, i mi ćemo zaslužiti odobravanje. Mi treba da smo zadovoljni onim što imamo i da nismo srebroljubivi. Mi treba da smo siromaštvoljubivi, da ne izlazimo bez potrebe, niti da se upoznajemo sa ženama, od kojih dolazi smrt. Ukoliko budemo postupali na navedeni način, u nama će se proslaviti Bog, uvećaće se predstojeće ispovedanje, a protivnici će se bar malo posramiti i oraspoložiti ka obraćenju. Ukoliko je drugačije, postoji opasnost da umesto ublažavanja zaslužimo večnu osudu. Sam Bog mira, koji sve preokreće i pretvara na dobro, neka umiri Crkvu svoju, a nas neka sačuva vernima istini i uvede nas usvoje Carstvo nebesko.
 

238.
1) Sad je vreme žetve; na nju liči i naša duhovna žetva; 2) naši plodovi su vrline; 3) žitnica je smirenje; 4) vreme je čitav život; 5) sredstva su svi naši podvizi i poslušanja (4, 16)
1) Sadašnje vreme jeste vreme žetve, vreme truda i znoja, u kome se ispunjava psalamska reč: Tad izlazi čovek na delo svoje, i na posao svoj do večera (Ps. 103, 23), ne dajući sebi pokoja sve dok ne završi žetvu, ne ovrše požnjeveno i dobijeno seme ne unese u žitnicu. Šta reći na to? Kada je za telesno sticanje neophodan takav napor, nije li još neophodniji za duhovno [sticanje]? Nama predstoji žetva, kao što se kaže kod apostola: A ovo velim: Ko škrto seje, škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti (2. Kor. 9, 6). I opet Gospod govori svojim učenicima: Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će nastati žetva? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i sabira rod za život večni, da se raduje zajedno i koji sije i koji žanje (Jn. 4, 35-36). Eto, ukazano vam je na žetvu.
2) Izađimo sa punim usrđem na žetvu i saberimo plodove, premda ne telesne i prolazne, već duhovne i one koji ostaju zavečni život: osvećenje i mir, ljubav i radost, blagodušnost i trpljenje, milosrđe i krotost, i svaku drugu vrlinu. Eto duhovnih plodova koje treba sakupljati sa rasuđivanjem, tj. sa pažnjom da se sa dobrom ne pomeša i nešto zlo. Naime, mi treba da volimo bez pristrašća, da revnujemo za dobro bez zavisti, da govorimo o bratu bez neprijateljstva, i uopšte – da iskreno činimo dobru i ugodnu i savršenu volju Božiju (up. Rim. 12, 2).
3) Unošenje plodova u žitnicu za nas će predstavljati njihovo čvrsto smeštanje u riznicu smirenoumlja, po ukazanju samog Gospoda, koji govori: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk. 17, 10). I apostol nas rukovodi, govoreći: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, šta se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7).
4) Eto kakva je naša žetva i kakav je naš trud koji nam ne predstoji samo dva ili tri meseca, nego do samog kraja našeg života. Međutim, ukoliko se uporedi sa budućim vekom, on će izgledati kao jedan dan. Jer, tamo neće biti kraja, već će se svako hraniti u vekove od plodova svoga truda, večno se radujući.
5) Mi jedino treba da umrtvimo udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu i lakomstvo (Kol. 3, 5), i da smireno ponesemo breme poslušanja, podržavajući jedne druge, noseći bremena jedni drugih, i ispunjujući zakon Hristov (Gal. 6, 2). Blažen je onaj ko pred svima saginje glavu i ko se najviše trudi, budući da je nagrada veća ukoliko je trud veći. Onaj ko na sebe uzme poslednje poslušanje biće uspoštovan prvenstvom, kao što govori Gospod: I pošto cede dozva Dvanaestoricu i reče im: Koji xoće da bude prvi neka bude poslednji od sviju i svima sluga. Jer Sin Čovečiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade dušu svoju u otkup za mnoge (Mk. 9, 35; 10, 45). Razmislimo o rečenome, bratijo, i prinudimo se da dejstvujemo na [opisan način] kako bismo se udostojili da čujemo onaj glas: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21).
 

239.
1) Žetva je; svi se trude neumorno; i mi, svako na svom delu, treba da se trudimo; 2) tamo mogu da se pozivaju na svoje nemoći, a mi ne možemo; jer, neophodno je samo ushteti i potražiti; 3) na taj način su dejstvovali oci i sada okušaju od plodova (4, 17)
1) Vreme je žetve, kao što vidite, i svaki zemljoradnik se pokreće na sabiranje semena. Ni naporan trud ni sunce koje opaljuje ne umara delatnika, koji se trudi od jutra do mraka, čas se savijajući, čas se ispravljajući, sve dok ne završi posao koji mu predstoji. A mi, koji se nazivamo Hristovim slugama i koji provodimo monaški život, da li takođe imamo žetvu? Imamo je. Na nju je Gospod naš Isus Hristos ukazao svojim učenicima, govoreći: Ne kažete li vi da su još četiri meseca pa će nastati žetva? Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako se već žute za žetvu. I koji žanje prima platu, i sabira rod za život večni, da se raduje zajedno i koji si je i koji žanje (Jn. 4, 35-36). Očigledno je da i kod nas postoji setva i žetva, premda ne u neko određeno vreme, već uvek i svagda. Stoga, bratijo, mi treba da žanjemo usrdno: onaj koji uči treba da žanje učenje, predstojatelj staranje o svima, ekonom – ekonomiju, služitelj – služenje, poslušnik – poslušanje, bezmetežnik – bezmetežje, molitvenik prebivanje u molitvi i svi – sve po svojim silama. Nikako ne bi bilo prilično da telesni [ljudi] marljivo pristupaju svojim poslovima, a da duhovni [ljudi] duhovnim delima prilaze lenjo i nemarno. [Ne priliči] ni da oni ne odstupaju od svojih napora iako se oblivaju znojem, a mi da imamo odvratnost prema podvižničkom usrđu. Zar nama ne predstoji Carstvo nebesko, večni životi neizreciva radost? I da li je moguće steći bilo šta veliko i željeno predavajući se lenjosti? Nikako. Prema tome, treba se probuditi od sna lenjosti i nemara, i sa svom revnošću se latiti posla, budući da se ne ište nešto truležno i brzoprolazno, već netruležno i večno. Na taj način se i o nama može reći: Trudove plodova svojih ješćeš; blažen si, i dobro će ti biti (Ps. 127, 2).
2) Neka niko ne govori: „Ja sam nemoćan i ne mogu da žanjem“. Nemoćni telom ne može da podnese telesne napore. Međutim, u duhovnom delanju je dovoljna volja da bi se činilo dobro: ti imaš suzu, skrušenost, čuvanje uma, mir i svetost [tj. zdravoumlje, čistotu], koji su Bogu najmiliji (Jev. 12, 14). Neka niko ne govori: „Razbio sam se od pada i ne mogu da ustanem i hodim pravo“. Ti samo treba da ushteš i pokušaš, te će te podići Onaj koji podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7). Zar ne ustaje onaj ko pada? I da li se ne vraća onaj ko zađe (Jer. 8, 4). Živ sam ja, govori Gospod, i neću smrti grešnika, nego da se obrati nečastivi od puta svoga i bude živ (Jez. 3, 11). Možemo li imati opravdani razlog i obrazloženo izvinjenje što sa svom revnošću ne pristupamo vršenju zapovesti kako bismo dobili obećanja dobra?
3) Pogledaj kako su se trudili sveti oci, tj. kako su sejali, žnjeli, sabirali u svoje žitnice i kako se sada raduju, očekujući javljanje poslednjeg dana u kome će zasijati kao sunce. Nemojmo, bratijo, dozvoliti da budemo odstranjeni od tih blaženih. Nemojmo radi neznatnih, ništavnih i kratkovremenih zadovoljstava da izdamo naše spasenje, [nasleđujući] i besmrtno mučenje. Naprotiv, u skladu sa silama napregnimo se da idemo za njima, sve podnoseći i sve trpeći kako bismo nasledili Carstvo nebesko u Isusu Hristu, Gospodu našem.
 

240.
1) Umirući, svetovnjaci ostavljaju zaveštanje; i monasi imaju zaveštanje; kakvo da smo stranci i došljaci ovde i da ne treba da tražimo ovdašnje; 2} čujmo navedeno zaveštanje i latimo se njegovog ispunjavanja; 3) podražavajmo oce, koji su slično postupali (4, 18)
1) Vreme žetve [tj. vrućine] raslabljuje telo, bdenje čini teškim, a ponekad razlenjuje i za slušanje pouka. Međutim, po ustanovljenju apostola, mi treba da budemo kao oni koji svakodnevno umiru. Onaj, pak, ko umire obično govori svoje poslednje nadgrobne i oproštajne reči, čime slušaoce čini pažljivima. Ni mi se nemojmo lenjiti da slušamo i pazimo na ono što se govori kao da prisustvujemo čitanju zaveštanja. Zaveštanje ljudi koji žive telesno kao telesno i govori o telesnom, tj. o nasledstvu koje se ostavlja ženi, deci, braći i srodnicima. Ono još daje poneke naloge, kao što obično biva. U našem, pak, životu zaveštanje ne objavljuje ništa slično. A šta, zapravo? Ono [govori] da smo stranci i došljaci na zemlji i da ništa ne donesmo na svet, usled čega je jasno da ništa ne možemo ni odneti (1. Tim. 6, 7) prelazeći iz truležnosti u netruležnost, iz beščašća u slavu, iz smrtnosti u besmrtnost. Stoga onaj ko bi takvo zaveštanje nazvao Jevanđeljem uopšte ne bi pogrešio, budući da je i apostol priznavao da mu je umreti i sa Hristom biti. . . mnogo bolje(Fil. 1, 23). Na drugom mestu [on] opet kaže; Jer ja se već prinosim na žrtvu, i vreme moga odlaska nastade. Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde, koji će mi u Onaj dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju dolazak njegov (2. Tim. 4, b8).
2) Vidite li kako on govori o našem prestavljenju odavde kao da blagovesti Jevanđelje. Prema tome, pošto je naše zaveštanje Jevanđelje, sa sladošću poslušajmo šta se govori u njemu i revnosno se latimo podviga, ne obraćajući pažnju i srce ni našta žitejsko, ni prema roditeljima, ni braći, ni srodnicima, ni prema ičemu tvarnom, podražavajući jednog od svetih otaca koji je, izlazeći iz svoje kelije, na svoju glavu stavljao pokrivalo da ne bi gledao sunčev sjaj. Kada su ga pitali za uzrok, on je odgovorio: „Zašto bih želeo da vidim privremenu svetlost“. Istupivši iz granica svega tvarnog, taj bogoljubivi muž se latio jedino ljubavi prema Bogu i zrenja. On razmatra i podnebesnu tvar, diveći se i hvaleći najvišeg umetnika – Boga. Ipak, uskoro prešavši sve čulno, on se pogružava u zrenje nevidljivih stvari, crpeći radost i opojno duhovno veselje.
3) Sličan je bio i patrijarh Avraam, budući da je napisano: Verom se naseli on u zemlji obećanoj kao u tuđoj, i u šatorima stanovaše sa Isakom u Jakovom, sunaslednicima istoga obećanja. Jer očekivaše grad koji ima temelje, kome je neimar i tvorac Bog (Jev. 11, 9-10). Takav je i veliki Mojsije, koji verom ostavi Egipat, ne pobojavši se jarosti careve, jer se čvrsto držaše Nevidljivoga, kao da ga vidi (Jev. 11, 27). Takvi su i svi sveti koji nisu gledali na vidljivo, nego na nevidljivo i koji nisu stremili vremenskom, nego večnom, čime su se obrazovali po božanstvenom podražavanju po meri dostupnosti. Takvo stremljenje treba da prihvatimo i mi. Mi nikada ne treba da dozvolimo sebi da poželimo lepote ovoga veka, niti da se divimo onima koji žive po telu. Naprotiv, zastenjimo zbog njih budući da su prihvatili sujetu sticanja zlata i srebra i telesnih zadovoljstava, iako su primili blagovest o nasleđu obećanih dobara. Mi, pak, bratijo, govoreći apostolski, koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju (2. Kor. 3, 18), ištimo gornje i počnimo da mislimo o gornjem, gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. ZD) kako bi se i za nas moglo reći: Vi niste od sveta (Jn. 15, 19), i: Vaše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20). Neka bismo tamo i predstali bez osude na dan nagrađivanja po pravednom sudu Božijem, tj. pred strašnim prestolom Hristovim i neka bismo čuli željeni glas prizvanja na nasleđe Carstva nebeskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *