NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

201.
Izobrazivši bratiju koja je savršena u svim monaškim podvizima, on dodaje: „Budimo uvek takvi, čineći svaki u svoje vreme svoje delo“ (31/, 37)
Neka bi Bog pogledao na vaš nasad. Neka bi vas On, koji je sam nasadio vaš istinski vinograd, napojio vodama Duha Svetog i uzdigao do mere savršenstva i svake istinske plodnosti. Takvo delo, pak, jeste iznad mene i previšuje moju nemoć. Meni priliči da kažem: Ko sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, te si uzvisio mene skvernog i nečistog, nedostojnog da se nađem čak i u redu ovaca. Međutim, On me prima i strpljiv je sa mnom, ištući i očekujući moje obraćenje i ispravljenje. Jer, ko će stati pred Njim i umilostiviti ga za grehe? Ko će Njegovo stado napasati u kreposti? Ko je blizak Bogu i ko mu može i druge privoditi? Ja sam od rečenoga daleko kao što je daleko nebo od zemlje. Ipak, ja se radujem što vi pravo trčite i hodite po zapovestima Božijim, jedni druge podražavajući u dobru i svi zajedno se uzvišavajući ka savršenstvu. Zaista u vama obitava Bog, koga blagosiljate i kome služite, i Duh Sveti počiva u vašem sabranju. Vaš hor jeste anđelski hor, psalmopojanje – pojanje besplotnih, i svo vaše držanje – zaista nebesko ponašanje, u kome nema ni senke tela i krvi, ni samovoljne želje, ni pogubne brige, ni sujetnog staranja, ni odvratne utehe ni ičeg prelestivog. I među vama nema prelešćenog, već je sve ispunjeno tišine i mira. Vi imate jednu želju i jednu volju, jednu dušu i srce, jedno tečenje, jedno stremljenje (da dostignete Boga), jedan život. Vi ste zaista bogozvano anđeloliko bratstvo. Iako u telu, vi ste iznad tela. I premda ste u svetu, vi ste po bestrašću izvan sveta. Vi ste dostigli dobru meru. Hodeći carskim srednjim putem, vi izbegavate provalije i sa jedne i sa druge strane. Bogu su ugodni vaši podvizi, vaše uzdržanje, vaš san i vaša bodrost, ćutanje i govor, trud i odmor, molitve i moljenja. Ponekad mi unekoliko umerenije i snishodljivije delujemo zbog svoje nemoći, ali se ubrzo opet hvatamo za strogost. Ukoliko nas jedan čas unekoliko rastroji, drugi opet sve popravlja, jer dolazi jutrenja, pa Liturgija, čitanje žitija svetog i pouka. I opet dolazi do svog poretka onaj koji se unekoliko odvojio od njega. Mi smo jedni drugima pomoć i ograda i uz pomoć Božiju i molitava oca našeg đavo nema mesta među nama. Dođite i poduhvatimo se svaki svog služenja. Neka niko ne vrši delo Gospodnje sa nemarnošću bojeći se opomene koja je izrečena za nemarnog i onoga koji ropće. U vreme napora se trudite, a y vreme odmora počivajte, u vreme sna spavajte i u vreme molitve se čisto molite, plačite i prolivajte suze budući da smo prizvani na plač. U vreme određeno za potkrepljenje hranom jedite ono što je predloženo sa blagodarnošću, a u vreme govora govorite razumno. Jer, po Reči Božijoj, za svaku stvar postoji vreme. Eto kako hodi onaj ko dobro provodi svoje dane. Neka vas u sličnim delima i raspoloženjima utvrdi, ukrepi i održi Gospod Bog naš, u slavu svog svetog imena.
 

202.
1) Odsecanjem svoje volje vi sebe prinosite na žrtvu Bogu; uvek budite takvi i u svemu, i milost Božija će biti sa vama; 2) samo sve činite čisto, smireno i blagoobrazno; 3) bogatite se vrlinama svako po svome daru; jer, ne daje se sve svima, premda u plodovima svega svi učestvuju, budući da smo svi – jedno telo (31/, 38)
1) Ja želim da dobijete očekivana dobra i da budete plodna i ugodna žrtva Bogu kroz svoje poslušanje. Vi, naime, kroz odsecanje svoje volje uvek koljete sebe kao žrtvu i prinosite je na duhovni žrtvenik, tj. na blagougodan miris Vladici Bogu. Stoga i ja revnujem božanstvenom revnošću da vaš prinos bude neporočan i da se vaše služenje ne odbaci i ne bude lišeno blagonaklonog Božijeg blagovoljenja. I rečeno će biti ukoliko budete revnosni, trpeljivi i postojani u molitvi, smirenju, skrušenosti, bogomisliju, uzdržanju i u borbi sa protivnicima njihovom savlađivanju. Molim vas da budete takvi i da trpite, da hodate stazama vrline, da se borite i pobeđujete, te ćete dobiti nebeske vence.
2) Vi ne hodite n ne trudite se uzalud. Ipak, pazite da se ne spotičete, niti da zbog neznatnog popuštanja nemaru ili malih pokliznuća ne srušite sa visine uzdanje vaše i ne razorite do kraja duhovni dom vaših vrlina. Stoga, kao čisti sve čisto delajte za čistoga Gospoda, te sve nevino i neporočno posvećujte Ženiku Hristu. Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol. 4, 6) i narav vaša neka bude ukrašena blagošću kako bi prenela blagodat onima koji se približavaju. Neka vašim kretanjem, hodom i govorom upravlja Bog kako bi bili na izgrađivanje onima koji vas vide. Želeo bih da svi budete kao oci naši, kao Akakije, Dositej, ava Kir, Antioh, Petronije, Evtimije i Sava, pa i kao Antonije Veliki, a ne kao ja, koji sam nečist i nerazuman.
3) Bogatite se vrlinama i po danoj vam blagodati punite svoju riznicu suzama, skrušenošću, dugotrpljenjem, naporima, skorbima. Jer, jedan ima jedno, a drugi drugo po prirodi i Božijem daru. I nemoj se žalostiti i zavideti ukoliko u jednom prevazilaziš bližnjega, a y drugom zaostaješ za njim. Svaki [neka živi] no meri vere kako mu je Bog udelio (Rim. 12, 3). Uostalom, niko se ničega ne lišava. Jer, svi ste vi jedno mnogobrojno telo i vaše vrline prelaze sa jednog na drugog po bezmernoj blagosti Bora, koji na svakog misli kao na sve i na sve kao na svakog.
 

203.
1) Pohvaljujem vas što, ostavivši sve, hodite uskim putem; 2) radujte se rečenome, s obzirom da je nagrada velika; 3) znajući rečeno, hrabrite se i smireno trpite sve što se desi u okviru poretka našeg života (31/, 39)
1) Ja vas hvalim pred Bogom i pred ljudima zbog vaše vernosti našim pravilima i vašeg trpeljivog sledovanja za stopama naših drevnih otaca silom Božijom i sadejstvom molitava oca našeg. Vi ste uzmogli da primite najbolji život, odvojivši se od tela i krvi i rodivši se odozgo, od Boga. Još živi, vi ste umrli proizvoljenjem. Još se nalazeći u telu, vi stremite onome što je iznad tela. Ljubav prema roditeljima vas nije zadržala i ne zadržava vas, kao što vas više ne zanima ni dom, ni otadžbina. Na vama se ispunjava reč apostola: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20). Osim toga, vi trpite skorbi, zlopatite se danonoćno, postite, vršite bdenja, čuvate se čistima, iscrpljujete telo i borite se sa odsecanjem svojih prohteva. Eto tesnog puta koji vodi u život, po kome samo malobrojni hode. Naprotiv, po širokom i prostranom putu, koji vodi u pogibao, hode vrlo mnogi.
2) Radujte se i veselite se stoga što vam se rizniči velika nagrada na nebesima. Ima li šta poželjnije od dobijanja neizrecive svetlosti nakon trpeljivog prebivanja u poslušanju do kraja? Ima li šta blaženije od udostojavanja da živite sa anđelima? Ima li šta divnije i čudesnije od postajanja obitavaocima raja, u kome je netruležnost i svako obilje večnih dobara i gde je voda koja teče u beskonačni život? Ima li šta uzvišenije od sijanja sa svima pravednicima i od sunasledništva Hristu? I šta se može uporediti sa radošću i bezmernim oduševljenjem ukoliko se, pri sabranju čitave tvorevine pred strašnim prestolom Hrista Boga našeg i prilikom Njegovog javljanja u slavi sa bezbrojnim vojinstvom anđela, nađete u broju onih koji će čuti: Hodite blagosloveni, [tj. daleko od onih koji će čuti]: Idite od mene prokleti?
3) Stoga vam uzvikujem da hrabro podnosimo sve sadašnje skorbi. Smelo se protivimo u telesnoj borbi i gasimo oganj pohote koji se raspaljuje u udovima našim. Trpeljivo nosimo napore bdenja, posta, poslušanja i rukodelja. Rado odsecajmo svoju volju i smireno podnosimo uvrede od bratije. Pobožno istrajavajmo na crkvenim sabranjima psalmopojanja i molitve. Trpimo siromašnu odeću i obuću. Nemojmo voleti slavu ljudsku i gasimo gnev. Progonimo mrzovolju i lenjost, umeravajmo porive duše i zatvarajmo mnogorečita usta, priučavajući ih da govore samo neophodno i korisno. I sve ostalo činimo što priliči da delamo pred licem svevidećeg Boga. Neka vam iznad svega naš Gospod Bog, silni i moćni i divni u svetima svojim, po molitvama oca našeg daruje jednu dušu i jedno srce, jednim Duhom vas čuvajući nepokolebivim pred Njim.
 

204.
1) Udaljujte se od svega što može da razdraži nečistu pohotu i trpite sve neprijatno, [očekujući] veliku nagradu; 2) koliko samo trpe svetovnjaci, služeći sujeti; a mi služimo Bogu radi Carstva; kako da ne trpimo sve što nam se dešava na tom putu (3/2, 1)
1) Ja bih hteo da vidim svakog od vas lično i da po mogućnosti sa svakim pogovorim, bolujući zbog vašeg spasenja. Međutim, progonstvo nam rečeno ne dozvoljava, usled čega pismeno molim sve vas (i one koji su još zajedno i naročito rasejane) da marljivije pazite na sebe, ne dozvoljavajući sebi ništa osim onog što je naređeno. Naročito izbegavajte drskost u međusobnim odnosima. Nemojte dugo razgovarati sa decom, i osobito sa ženama. Ukoliko se i javi neophodnost da ih vidite ili govorite sa njima, budite u najvećoj meri pažljivi, imajući um gope, a oči dole. Jer, Pismo govori: Ne zagledaj se u devicu. . . Nemoj ostajati dugo sa pevačicom (Sir. 9, 5; 4). Držite se i ponašajte se kao oni koji znaju da je Bog prisutan i da posmatra svaki vaš pokret i dejstvo – i telesno, i duševno. Ma na koje mesto da se uputite blagodarno podnosite sve teškoće prilikom proganjanja u očekivanju nagrade koja vam je pripremljena za trpljenje. Jer Bog nije nepravedan pa da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste za Ime njegovo (Jev. 6, 10) od prvog dana svog odricanja, kada ste ostavili svet i sve svetsko: roditelje, decu, braću, srodnike i otadžbinu, i samo telo predavši na nošenje tegoba poslušanja. Kako je samo veliko vaše zvanje. I kako vam je još veća nagrada pripremljena.
2) Zar ne vidite da i oni koji žive u svetu imaju teškoća i nevolja. Oni koji se bave seoskim gazdinstvom podležu narodnim porezima i zahtevima, usled čega im jedva samima ostaje ponešto za izdržavanje. Oni koji stupaju u vojnu pešadijsku ili pomorsku službu napadaju ili bivaju napadani, pobeđuju ili su pobeđivani. Mi smo, pak, slobodni od svega navedenoga i udostojavamo se da služimo jedinome živom i istinitom Bogu. Zar nam rečeno nije dovoljno da bismo se utešili, blagodarili i radovali? Jer, ukoliko budemo živeli pažljivo, sve čineći pristojno i po pravilu, uzdržavajući se od telesnih želja koje vojuju na dušu, odmah odbijajući njihove napade i čuvajući čistotu duše mi ćemo se nesumnjivo udostojiti večnih dobara.
 

205.
U mesopusno [vreme] se ne treba predavati neuzdržanju, nego se udubljivati u čitano Jevanđelje, te imati odgovarajuću nameru da se živi svetije kako bismo nasledili Carstvo nebesko (3/2, 2)
Opšti je zakon da se današnjeg dana kod verujućih svetovnih ljudi priprema meso. Šta mi vidimo? Vidimo kako se oni sada predaju neuzdržljivom jedenju mesa i pijenju vina, te raznim igrama i zabavama o kojima je sramno i govoriti (Ef. 5, 12). Trebalo bi, zapravo, da jedu umereno i da blagodare Gospodu za ono što je predloženo, pripremajući se za predstojeće još veće uzdržanje u svemu. Oni se, pak, povinuju nagovaranju đavola i čine potpuno suprotno. Vama ću reći da mi monasi ne treba tamo da zalazimo ni pomislima, niti da želimo ono što oni žele, budući da nije dostojno želje, već svakog poricanja i odbijanja. Mi treba da se okrenemo pažnjom i razmišljanjem ka Jevanđelju koje je sada čitano o velikom i strašnom danu drugog dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, na kome će On, kao najpravedniji Sudija, ovce postaviti sebi sa desne, a koze sa leve strane. I onima koji su sa desne strane On će izgovoriti blažene i željene reči: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34), dok će onima sa leve strane izreći gorku i poražavajuću odluku: Idite od mene prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25, 41). Pomišljajući na navedenu odluku koja je puna strave, trepeta i izbezumljenosti, i mi i oni sa suzama treba da umilostivljujemo milostivog Boga pre nego što dođe čas da na delu okusimo ono što smo čuli. Oni, međutim, po svome provode ove dane. Mi, pak, došavši sebi od jevanđelskog kazivanja koje smo čuli, stavimo u srce da sa velikim strahom i trepetom služimo Gospodu našem, izgoneći svako zlo iz duše i umesto njega uvodeći svako dobro raspoloženje, tj. štedrost, blagost, smirenoumlje, krotost, dugotrpljenje i sve što je pohvalno. I poživevši dostojno Hristovog Jevanđelja, mi ćemo se udostojiti Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

206.
Premda je kod nas uvek post, ipak neka svako doda ponešto u nastupajućem postu; iznad svega uzmite štit vere i kacigu spasenja (3/2, 3)
Nemojmo iz dana u dan odlagati svoje ispravljenje, kao što nas uči naš neprijatelj. Jer, ti ne znaš šta će poroditi današnji dan (Prič. 3, 28). Već su pred vratima najželjeniji dani svete četrdesetnice, koji nam uvode dar posta. I Gospod naš je istu količinu vremena postio. Tim oruđem On je pobedio kušača koji ga je iskušavao. Mi, pak, činimo drugačije, s obzirom da sve dane svog života provodimo u postu. Jer, kod nas nema raskošnih jela od mesa, mi ne žurimo da sutra pijemo pivo, mi se ne raspitujemo gde su gozbe, ne spavamo na ležajima od slonovače, ne jedemo koze koje se još doje mlekom, ne pijemo iskričava vina, što sve veleglasni Isaija pripisuje onima koji mudruju telesno. Sve navedeno je daleko od blagočastivih, i još dalje od našeg časnog opštežiteljnog monaštva. Kod nas je i jednostavnih jela malo. Mi nemamo ničega što do bezumlja razdražuje dušu. Kod nas je hleb pod meru i nešto malo biljne hrane. Nas neće uplašiti svečasna četrdesetnica s obzirom da je njena ishrana gotovo jednaka sa hranom ostalih dana. Uostalom, neka i svako od nas ponešto dodaje u našim isposničkim vrlinama: postu neka dodaje usamljivanje sa rukodeljem, poslušanju – odsustvo smućivanja, ćutanju – popustljivost, psalmopojanju – mirno ustrojstvo. Jedan neka se sa velikim usrđem lati posla, drugi neka ćutanje ukrašava pravovremenošću, jedan neka bude na radost i utehu žalosnoj bratiji, drugi neka umnoži poklone ili služenje ili neophodne naloge. Uopšte, neka niko ne bude lenj i bez posla. I ono najmanje što neko priloži biće ugodno Bogu ukoliko se učini sa usrdnošću, kao što su pokazale dve lepte udovice. Napredujte i u bdenju, u psalmopojanju i u svakom poretku. Iznad svega uzmite štit vere kako biste mogli da izbegnete zamke đavola i da pogasite sve ognjene strele lukavog. I kacigom spasenja pokrijte glavu, utvrđujući se u Hristu Isusu Gospodu našem.
 

207.
Jedan jedno, a drugi drugo prinosi po ustavu; opšte, pak, neka vam svima bude: ništa ne činiti po svojoj volji i paziti na sebe kako kroz pomisli neprijatelju ne bismo dali ulaz u sebe i kako bismo bez prepreka napredovali u svemu dobrom (3/2, 4)
Dajući nam život, blagi Bog naš nas iz godine u godinu vodi putem ovog života. On nas je po svom čovekoljublju uveo i u sadašnje vreme posta u kome svako ko je revnostan, kao što je rečeno, umnožava svoje podvige po svom proizvoljenju. Onaj ko revnuje na uzdržanju posti po dva ili tri dana; onaj ko revnuje oko bdenja provodi mnogo vremena u bdenju; onaj ko upražnjava kolenopreklonjenja sada umnožava njihov broj. Slično je i sa ostalim podvižničkim delima. Jednostavno rečeno, u ove dane može kod svih da se vidi velika revnost i usrdnost za podvige. Istinski, pak, poslušnik, koji uvek deluje po zakonu poslušanja, svagda ima jednak obraz podvizavanja, nezavisno od vremena. O čemu se radi? On nikad ne hodi po svojoj volji, već se u svom dejstvovanju upravlja nalozima svog rukovoditelja, što i predstavlja najviše revnosno delanje, koje zadobija mučeničko odlikovanje. Eto kako čine revnitelji. Uostalom, svima je poznato da se ustavom i po drevnom predanju u vreme posta menja određena primena hrane, umnožavaju pokloni i uvećavaju psalmopojanja. Stoga molim da sa radošću i bez mrštenja primimo dar posta. Mi sa veselim licem treba da ga provodimo u nezlobivosti, u neosuđivanju, u bezgnevlju, u bezazlenosti, u odsustvu zavisti, a naročito u miru i međusobnoj ljubavi, u krotosti, u poslušnosti, u umnožavanju milosti i dobrih plodova. Iznad svega se držimo bodre pažnje u odnosu na priloge pomisli kako ne bismo otvorili vrata strastima i đavolu dopustili da uđe, kao što uči Pismo: Ukoliko me napadne duh vladatelja, nemoj ostavljati svoga mesta (Prop. 10, 4). Jer, neprijatelj ima vlast da podmeće pomisli, ali ne i da ulazi. Mi smo sami svoji gospodari: ukoliko ne otvorimo vrata, on neće ući. Ogradimo svoju dušu kao nevestu Hristovu i sačuvajmo je neranjenom od strela pomisli, čime ćemo postati stanište Duha Svetog i udostojiti se da čujemo: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt. 5, 8). I uopšte, apostol govori: Što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno, to mislite. . . i činite, i Bog mira biće s vama (Fil. 4, 89).
 

208.
Isposnički napori se olakšavaju navikom, pri trpljenju i istrajnosti, a iznad svega bogomislijem, čiji predmeti se navode (3/2, 5)
Svaki početak je težak. I početak posta je zbog promene ishrane i načina našeg dejstvovanja obeležen teškoćom i naporom. Ipak, trpljenjem i postojanošću teškoće se olakšavaju i smekšavaju, kao što je napisano: Jer svako karanje [tj. obučavanje], dok traje, ne čini se daje radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani (Jev. 12, 11). Prošavši jednu nedelju posta, mi smo stekli izvestan opit i treba još usrdnije da se pružimo ka nastavku, znajući da usrdnost čini snažnim i dušu i telo, kao što ih, naprotiv, lenjost čini teškim i tromim. Ipak, nemojmo se naprezati preko mere u svojim podvizima kako bismo zajedno sa duhovnim napretkom i zdravlje sačuvali. Jer, zar je korisno najpre brzo trčati, a potom sasvim oslabiti i zaustaviti se? Bolje je trčati sa odmerenošću i uzdržanošću, imajući u vidu rastojanje do kraja. Celodnevno naprezanje u trudu i pažnji obično porađa potrebu za popuštanjem. Stoga (i za vreme posla i posle njega) dušu hranimo dobrim bogomislijem i duhovnim zrenjima, te pomislima o nebeskom, sladosnom i veselom, a ne o svetskom, sujetnom, smućujućem i gorkom. U Psalmu se peva: Setih se Boga, i obradovah se (Ps. 76, 4). Naš um treba da je [obuzet] Bogom, nebeskim zrenjima, krasotom raja, večnim obiteljima, anđelskim zborovima i našim preselenjem. [On treba da pomišlja] gde su sada duše pravednih i grešnih. [On treba da pomišlja] kako će se desiti javljanje Gospoda našega Isusa Hrista, kada će, po Reči Božijoj, nebesa proći, sastojci se raspasti, a zemlja i sve što je na njoj izgoreti, te duša opet primiti svoje telo. [On treba da pomišlja] kakvo će biti sabiranje ljudi od Adama do skončanja veka i kako će željeno i strašno lice Hrista Gospoda biti svetlije od sunca. Najzad, [on treba da pomišlja] kakva će biti konačna odluka, koja pravednike poziva u Carstvo nebesko, a grešnike šalje u večne muke. Eto o čemu treba misliti i brinuti se i u čemu se treba kretati umom. Mi treba da budemo izvan sveta i da ništa zajedničko nemamo sa onima koji žive u telu. Od navedenih pomisli mi treba da dospevamo do skrušenosti, suza i prosvećenja, učeći se da ovdašnji život provodimo mirno i bezmetežno, sa nadom na buduća večna dobra.
 

209.
1) Pre svega Bogu treba blagodariti za biće, za usinovljenje kroz krštenje, za monaštvo, za ispovedništvo pred ikonoborcima; 2) [treba blagodariti] za veru od koje je sve i koja se javlja u raznim stepenima, premda je svima dostupna, bez obzira na skromno poreklo i neznanje (3/2, 6)
1) Bog nam je ukazao na mnoge vrline koje nam pomažu u našem spasenju. Jedna od prvih jeste blagodarenje. Apostol govori: Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svome kroz Isusa Hrista za sve vas što se o veri vašoj govori no svemu svetu (Rim. 1, 8). I on uvek i za sve blagodari Bogu. I kao što je sam blagodario za sve, on je i drugima zapovedao: Na svemu zahvaljujte. I da neko ne bi pomislio da se radi samo o njegovom dobrom savetu, on dodaje: Jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1. Sol. 5, 18). I u Lestvici se kaže da u molitvi svemu treba da prethodi blagodarenje: „Na hartiju naše molbe stavimo pre svega iskrenu zahvalnost“ Bogu. Kazavši šta potom sleduje na molitvi, sveti Lestvičnik zaključuje: „Ovaj način molitve je najbolji, kao što je Gospod preko anđela objavio jednome bratu“ (Pouka 28). Zablagodarimo Bogu najpre stoga što nas je iz nebića priveo u biće, sazdavši nas za dela dobra, koja… unapred pripremi da u njima hodimo (Ef. 2, 10). Zablagodarimo mu što nas je usinovio kroz sveto krštenje, kao što govori Jevanđelje: A onima koji ga primiše, tj. onima koji veruju u ime Njegovo dade vlast da budu čeda Božija; koji se ne rodiše od krvi, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga (Jn. 1, 12-13). Zablagodarimo mu što nam je darovao da stupimo u monaški savršeni život, nagovestivši ga u svojoj reči jednom mladiću: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima… i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom (Mt. 19, 21; Mk. 10, 21). Zablagodarimo mu i što nas je uveo u predstojeće ispovedništvo (za ikonopoštovanje), ne dopustivši da se prelestimo i padnemo u jeretičku zabludu. Jer, mi smo poznali i ispovedamo da je Jedinorodni Sin Božiji primio telo, da se može opisati po telu, da ima ikonu i da u njoj prima poklonjenje. Koliko se ljudi nalazi izvan Jevanđelja u zabludi i neverju? Koliko je, opet, onih koji su prihvatili Jevanđelje, ali su zabludeli u veri i pretrpeli brodolom kao i ikonoborci, koji ne ispovedaju da se Hristos može opisati po telu i da ima ikonu, kojoj se treba poklanjati, čime se lišavaju spasonosnosti Njegovog domostroja? Pomišljajući o rečenome, mi imamo zbog čega da srdačno zahvaljujemo Gospodu. Kroz blagodarnost, pak, dolazi skrušenost, od koje se javljaju suze. Suze, pak, [donose] prosvećenje, koje omogućuje napredak u delu spasenja.
2) Zablagodarimo Bogu za veru i za meru vere koju imamo. Jer, sama po sebi, vera je jedna, ali je u zavisnosti od našeg zagrljaja – velika ili mala. I Gospod govori Petru: Maloverni, zašmo posumnja (Mt. 14, 31). On na drugom mestu kaže: O ženo, velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš (Mt. 15, 28). I opet: Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh (Mt. 8, 10). Na taj način je vera jednom mala, a drugi put velika. Neka niko ne govori: „Ja sam neuk i ne mogu da shvatim veru“. Sveblagi Bog, naime, na sve rasprostire luče svoje blagodati. Apostol govori: Jer gledajte, braćo, na nas pozvane: nema my ni mnogo mudrih no telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitoga roda; nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom svetom i poniženo izabra Bog, i ono što je ništavno, da uništi ono što jeste (1. Kor. 1, 26-28). Primećujete li da se i na nas odnosi rečeno? Da li se sećate makar blaženog brata našeg Tadeja, ako već ne drugih? Nije li on bio Skit? Nije li služio kao rob kod ljudi? I nije li on u monaštvo stupio posle oslobađanja od ropstva? Kakav je, međutim, on bio i u prethodnom i u sadašnjem ispovedništvu? Obuhvativši svoju veru i obuhvaćen svojom verom, on ju je dostojno usvojio, javivši se kao savršen muž i udostojivši se ukrasa venca mučeništva. On se tri dana posle stradanja odavde preselio u drugi život. I mi treba da budemo slični. Nemojmo kao izgovor iznositi svoju neukost, već tražimo, upoznajmo i uveličavajmo svoju veru. Jer, vera koja dela kroz ljubav ostvaruje naše spasenje. Od njih obe je spasenje duše. Jer, ni vera, ni ljubav same po sebi ne spasavaju, već jedino kad su sjedinjene i spojene. Neka bismo se i mi nastrojili da dostignemo u savršenog čoveka, u meru rasta punote Hristove i udostojili se da sa svima svetima [dobijemo] večna dobra.
 

210.
Kao pobuda na nošenje bremena posta neka služi njegova blagotvornost (uz čuvanje, uostalom, mirnog i ljubaznog nastrojenja) i velika obećanja onima koji nose njegov teret (3/2, 7)
Post je dobar ukoliko se sačuva i dobro nastrojenje duha, tj. mir, krotost, dobrota, poslušanje, smirenje, saosećanje i svako drugo dobro raspoloženje. Đavo se, međutim, na svaki način stara da u isposnike položi suprotno, tj. da budu drski, gnevljivi, jarosni, naduveni, čineći da od posta imaju više štete negoli koristi. Mi, pak, kojima njegove namere nisu nepoznate (2. Kor. 2, 11), treba da se ponašamo mirno, tiho, krotko, pristojno, podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef. 4, 2) i znajući da je rečeno ugodno Bogu. I ukoliko ne budeš imao takvo raspoloženje, ti Bogu nećeš ugoditi čak ni da saviješ svoj vrat, da se obučeš u džak i da pepelom pospeš glavu. Post pritešnjuje i isušuje telo, ali širi i uvećava dušu. Zbog toga mi ne malaksavamo, nego ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana y dan. Jer naša prolazna mala nevolja priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2. Kor. 4, 16-17). Gledajući na nagradu, mi možemo blagodušno da podnosimo teškoće vrline, zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udeo u nasledstvu svetih u svetlosti; koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1, 12). Ne pričešćujemo li se mi često Njegovim Prečistim Telom i Krvlju? I šta može od rečenoga biti prijatnije i slađe, s obzirom da oni koji se pričešćuju sa čistom savešću nalaze život večni. Ne razgovaramo li mi svakodnevno sa božanstvenim Davidom i sa ostalim svetim ocima kroz slušanje onoga što se čita? I ima li čega utešnijeg za duše? Nismo li mi raskinuli svaki odnos sa svetom i sa srodnicima po telu? I opet, šta je blaženije i više od rečenoga? Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave Njegove, no sili kojom On može sve učiniti i sebi pokoriti (Fil. 3, 20-21). Stoga se radujmo i veselimo, prezirući svako telesno zadovoljstvo. Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečija kao cvet travni: osuši se trava, i cvet njen otpade (1. Pt. 1, 24). Delo, pak, vrline ostaje zanavek. Brat Božiji govori: Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka peva Bogu (Jak. 5, 13). Onaj, pak, koga iskušava zla strast (a kušač nikada ne prestaje da iskušava) neka trpi slušajući onoga ko govori: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 12). Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite (Jn. 13, 17).
 

211.
Pouka o miru i saglasnosti, o plamenoj ljubavi prema Bogu, o marljivom trudu na građenju spasenja i uopšte o priličnom monaškom životu (3/2, 8)
Radujem se zbog vas što hodite u jednomisliju, što mirno živite i trpeljivo prohodite vreme posta. Rečeno vam je na spasenje i na učvršćenje vaše nade. Veliko je blago mir i jednomislije u bratstvu. Po udaljavanju zla nereda i nepostojanosti, protivrečenja i osuđivanja, neposlušnosti i gordosti i svakog drugog lukavstva, oni donose dobro i sebi samima i drugima, kojima daju primer vrline, usled čega je i sami još više stiču. Vinovnici sablazni će naslediti osudu, a oni koji podstiču na vrlinu će naslediti blagoslov. I neka se nikada ne desi da otpadnemo od dobre nastrojenosti i od pohvalnog ponašanja, ili da prestanemo da volimo Boga.
Jer, napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk. 10, 27). Onaj ko voli na navedeni način ne zna za sitost, ni umor, ni iznemoglost, već neprestano dodaje oganj na oganj i revnost raspaljuje revnošću, ushodeći iz vrline u vrlinu u srcu svome i prelazeći iz duhovne sile u silu.
Zar ne vidite kako se oni koji se trude oko tela staraju za ono što je prolazno i truležno? Zar se pred vašim očima ne nalaze oni koji prave čamce po čitave dane, ne dajući sebi ni najmanji odmor kako bi zaradili nešto novca i svoje domaće opskrbili neophodnim za njihove potrebe? A zar mi, koji ištemo da se obogatimo onim što je Božanstveno, da dobijemo Carstvo nebesko, da se nasladimo večnim dobrima i da izbegnemo večne muke, nećemo sve uzeti na sebe sa gotovošću i revnošću? Zar rado nećemo žrtvovati i svoju krv ukoliko bi bilo neophodno da je prolijemo radi Gospoda?
Da, bratijo moja, stojmo bodro, radujmo se u nadi, trpimo skorbi i prebivajmo u molitvama. Pazimo na svoja rukodelja, na psalmopojanje, na stihove i na čitanje, uzdržavajući svoj um sličnim zanimanjima od skitanja po sujetnim predmetima. Jer, nerad je majka zla, a delanje – čuvanje uma. Nemojmo istupati iz svoje dobre nastrojenosti, već poštujmo poslušanje, poredak, uspokojavanje bližnjega i sve što pomaže naše spasenje, uvek se moleći za one koji ovde prebivaju i bratiju koji su rasejani na mnogim mestima. Jer, mene boli srce stoga što očima ne vidim kako se spasavaju.
 

212.
Pouke govorim po dužnosti; no, da bi se javio plod, pomozite mi vašim napredovanjem uz sadejstvo pouka; vaš napredak je i moj, budući da smo jedno; vi ste ga pokazali ispovedništvom pred ikonoborcima i trpljenjem muka od njih; nemojte posramiti tu svoju odvažnost (3/2, 9)
Za vaš telesni opstanak je neophodno jedno, a za duhovni drugo. Prvo vam daje ekonom, tj. hranu, piće, odeću, a drugo – ja smireni kroz reč i pouku. Prvo se ne daje po prohtevima, a drugo se ispunjava po dužnosti. Govoreći vam kratke i oskudne pouke, ja, dakle, ne činim ništa veliko. Naprotiv, ja se bojim i treptim, budući da za vaše duše neću dati odgovor caru, ili vlastelinu, ili načelniku, već Sudiji svih i Bogu, pred kojim se poklanja svako koleno nebeskih, zemaljskih i preispodnjih, i koga ispoveda svaki jezik.
Vi, pak, kao bratoljubivi, pomozite i meni i sebi: samima sebi napredovanjem u svakoj vrlini, a meni svojim molitvama. Uostalom, vaš uspeh je i moj uspeh, i obrnuto: A vi ste telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27); i ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26). Pošto se ja staram o vašem [dobru], i vi treba da se starate o mom [dobru]: ja sam u vama i vi u meni zbog naše uzajamne ljubavi. Eto zakona dobrog uređenja istinskog bratstva.
Neka vaša poslušnost meni bude iskrena i nepokolebiva, s obzirom da ste se u njemu rodili, uzrasli, usavršili za ovaj novi život, te blagodaću Hristovom dostigli meru Njegovog ispovedanja (povodom ikonoborstva). Vi se niste ustrašili careva, ni zaplašili načelnika, ni odstupili pred stradanjem, ranama, progonstvom, tamnicama, smrću. Stoga ste postali znameniti, kao što je svima poznato. Nemojte izdavati svoju vrlinu, nemojte postideti svoju pohvalu, neka se vaše dobro ime ne promeni u ružni naziv. Naprotiv, na pohvalnoj prošlosti naziđujte i budućnost, svagda se čuvajući i unutra i u spolja. Ograđujte se čuvanjem zapovesti, pobeđujući svako iskušenje i svaku skorb podnoseći trpeljivo. Znajte da se mi još nalazimo u podvigu i progonstvu, ne znajući šta će roditi sledeći dan. Uostalom, ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji svoga Sina ne poštedje, nego ga predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne daruje (Rim. 8, 31-32). Eto kako da se nadate i kako da ste uvereni. Živeći u navedenoj nadi i uverenju vi ćete, uveravam vas, steći nasleđe sa svima svetima.
 

213.
Smrt je blizu: treba da se pripremamo; kako; sve treba činiti u slavu Božiju; treba da smo jednomisleni i uzajamnostarateljni, da čuvamo čula, da obuzdavamo misli i da revnujemo za dobro u očekivanju bestrašća (3/2, 10)
Dan za danom naš život se skraćuje i mi se približavamo smrti. Nama predstoji da se preselimo odavde i da se pridružimo bratiji i ocima našim. Stoga se od nas zahteva veliko trezvoumlje, pažnja i srdačna priprema. Biblijsko kazivanje o potopu Gospod upoređuje sa onim što će se desiti prilikom Njegovog drugog dolaska: Slično kao što beše u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu (Lk. 17, 28) i dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak Sina Čovečijega (Mt. 24, 39). Mi se čudimo kako su se tadašnji [ljudi] neosetljivo i bezbrižno odnosili prema dolazećem potopu, ne pokazavši ni strah ni trepet. Međutim, ne nalazimo li se i mi u bezbrižnosti zbog koje njih osuđujemo. Kod nas se ne priprema kovčeg koji se gradio sto godina. Međutim, mi svakodnevno vidimo mrtvačnicu koja se puni i koja će i nas primiti. Gotovo svakodnevno smrt uzima ponekog od bratije naše i on odlazi. I ono što se pri tome kod nas dešava je daleko strašnije od onoga što se dešavalo (pri potopu). Stoga i treba da smo pažljiviji.
Ja ne kažem: „Nemojte jesti, ni piti, niti se odevati“, već, po učenju apostola: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite. Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj (1. Kop. 10, 31-32). Da, bratijo, molim i preklinjem, opet po rečima blaženog Pavla, da upotpunite moju radost, tj. da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni, ništa ne čineći iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajući jedan drugoga većim od sebe(Fil. 2, 23). Ogradimo svoja čula, tj. gledanje, sluh, miris, ukus i dodir, kroz koje ulazi smrt. Obuzdajmo um kako ne bi skretao u nepriličnost, kako ne bi izobražavao rđave prizore, kako ne bi porađao grehovne želje, od kojih nema ni koristi ni zadovoljstva. Naprotiv, sve više bolujmo i skrušavajmo se, imajući u vidu jedino očišćenje duše i napredak u bestrašću, i u njima nalazeći utehu i zadovoljstvo. Nemojmo biti mrzovoljni, već se držimo nade da ćemo okusiti bestrašće i obradovati se zbog njegovog sticanja. Napregnuto i neprekidno žurimo za njegovim tragom, budući da revnost dopunjuje ono što nedostaje, imajući Boga za Pomoćnika. Gospod je blizu onih koji ga čekaju, i duša koja ga ište naći će ga. Provodeći život na navedeni način, mi ćemo svakako dobiti Carstvo nebesko.
 

214.
Sećajući se Boga, sećaj se i smrti; nemoj se vezivati za život, niti za bilo šta što se u njemu ceni; rečeno se najviše traži od nas koji smo se odrekli od sveta (3/2, 11)
Kao spasonosno napominjanje, pouka je blagotvorna, budući da nas podstiče na trezvoumlje i bodrost pri vršenju obaveznih poslova. Ona nas poučava da nikada ne prestajemo da pomišljamo na Boga, da ga volimo ili da se sećamo svog odvajanja od tela. Jer, mi ćemo se odvojiti od njega i umreti, kao i svi oci naši, preselivši se u drugi svet i stupivši u život koji nema kraja. Ovdašnji život liči na senku i san, i ograničen je sa nekoliko godina. Ja ne mislim na vreme od nastanka sveta, već na život svakog čoveka, koji retko dolazi do Davidske granice, i još ređe je prelazi. Svi sveti su sav život razmišljali o rečenome. Apostol svedoči: U veri pomreše svi oni ne dočekavši ostvarenje obećanja, ali ih videše izdaleka, i pozdraviše, i priznaše da su stranci i prolaznici na zemlji. Jer oni koji tako govore pokazuju da traže Otadžbinu, I da su mislili na onu iz koje su izašli, imali bi vremena da se vrate; ali sad žele bolju, tojest nebesku. Zato se Bog ne stidi njih da se naziva Bog njihov; jer im je pripremio Grad (Jev. 11, 13-16). Eto grada našeg. Eto otadžbine naše. U njoj su oci i bratija naša i po telu i po duhu. I zašto mi sadašnji život još smatramo dostojnim pažnje? Zašto se privezujemo za njegove običaje? Nerazumno je ne želeti povratak iz tuđine u domovinu ili iz rata u mir. Mi smo se, pak, voljena bratijo, kao razumni odvojili od sveta i svega što je u svetu. Stoga čitav svoj život pomišljajmo na smrt, odbijajući svaku pohotu, svaki nemar, svaku raslabljenost, svaku mrzovolju, svako zlo kako bismo ugodili Bogu i postali naslednici nebeskih dobara.
 

215.
Gospod nam je dao mir, koji nas obavezuje da spolja budemo u miru sa svima, a unutrašnje da mirujemo u sebi od strasti i griže savesti (3/2, 12)
Nedeljni [tj. vaskrsni] dan je dan mira. U njemu je Gospod, pobedivši neprijatelja, učenicima rekao: Mir vam (Jn. 20, 21). I svojom rečju On nije samo njima dao mir i nije im ga dao samo za jedan dan. Naprotiv, On svima svagda izriče takav mir, pa i nama smirenima. Imajmo mir i budimo mirni u sebi. Po spoljašnjem čoveku nemojmo dozvoliti da imamo mržnju ni prema jednom od bratije, već prema svima budimo ljubazno raspoloženi. Jer, Gospod govori: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). Po unutrašnjem, pak, čoveku čuvajmo mir i spokojstvo od pogubnih strasti, kako bismo i mi sa apostolom mogli govoriti: Imamo mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz koga i pristupismo s verom u ovu blagodat u kojoj stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 12). Mi smo, međutim, izmenjive prirode, usled čega se dešava da se podvrgavamo nesretnim i skorbnim kolebanjima i uznemirenjima. Ipak, mi odmah treba da požurimo da se vratimo u pređašnje stanje, tražeći mir u Bogu, kao što govori apostol: Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čoveka, stvarajući mir i da pomiri sa Bogom ijedne, i druge ujednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 14-16). Obraćajući se svome Ocu, i Gospod govori o delu koje je ispunio: Delo svrših koje si mi dao da izvršim (Jn. 17, 4). On je izmirio zemaljsko i nebesko, i nas čineći sinovima mira i ljubavi. Možda će neko reći: „Kako, zar mi nismo u neprestanoj borbi, kao što govori i apostol: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12)“. Mi ćemo odgovoriti da navedene reči ukazuju na vrstu i veličinu borbe, ali ne i na nas kao njene nosioce. Jer, on na drugom mestu govori: Jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 45). Onaj ko se nalazi u navedenom raspoloženju očigledno poništava borbu i uvodi mir.
 

216.
Treba slušati pouke i, verujući im, ispunjavati njihove savete (3/2, 13)
Ja vam i sada prinosim kratku i oskudnu, ali neodložnu meru slova kako sam ne bih bio osuđen za ćutanje, i kako se vi ne biste lišili pouke. Vi se, uostalom, većim delom poučavate čitanjem svetih otaca. Pa ipak, vi imate potrebu i za mojim smirenim poučavanjem. Usudiću se da kažem da u njemu imate čak veću [potrebu] negoli za njime. Jer, tamo nalazite opšta rasuđivanja, a ovde se govori upravno o vama sa izobličenjem i ispravljanjem. Kaže se: Obličiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 49, 21). I Gospod kaže: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a cad izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Naravno, neka se ne desi da se rečeno odnosi na vas. Jer, ja sa vama ne govorim kao sa nepokornim i grešnim, već kao sa sinovima poslušanja, kao sa ljubljenim čedima i kao sa jednodušnim satelesnicima i saborcima. Budite hrabri i napredujte da biste bili čisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božiju (Fil. 1, 10-11). Reč moja je za vas. Ja se nadam da će Onaj ko je davno iz kamena izveo vodu za Izrailj i iz mog kamenog srca izvesti kratko slovo kako biste se orosili i zablagodarili Gospodu, koji hrani, napaja i upravlja život naš u sadašnjem živovanju kao u pustinji. Pošto sam se već setio drevne povesti, zaustavimo pažnju i na ono što se tada desilo sa nepokornima, o kojima apostol govori: Ali većina od njih ne beše no Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primeri nama, da ne želimo zla kao što oni želješe, Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Cede narod da jede i pije, i ustade da igra. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1. Kop. 10, 5-10). Razmišljajući o rečenome, bratijo, bežimo od uzroka gneva Božijeg, bežimo od zle pohote, bežimo od roptanja, izbegavajmo da kušamo Hrista. Kako je moguće Njega kušati? Padajući u pomisli neverja i govoreći: „Da li ćemo imati sve što nam je neophodno? Da li ćemo izdržati borbu sa neprijateljem? Da li ćemo sve pretrpeti“. Nemojmo činiti rečeno, bratijo moja. To cy reči neverja i sumnje, koje ne treba dopuštati. Jer, poverovavši čvrstom verom, mi ćemo sve moći pretrpeti. I Noje je poverovao i izbegao pogibao potopa. I Avraam je postao otac mnogih naroda. I Mojsije je prošao kroz Crveno more kao po suvom. I tri mladića i Danilo su ostali nepovređeni. Jednom rečju, verom su se svi sveti opravdali. I mi ćemo, verujući sve podneti i pobediti sa Hristom, udostojivši se i venca pravde.
 

217.
1) Oslobodivši se od žitejskih, svetskih i grehovnih veza, nemojmo dopustiti da se opet vratimo na njih; 2) neka niko ne misli da spoji služenje Bogu i ropstvo grehu i strastima (3/2, 14)
1) Odgoneći naš nerad i podstičući revnost, apostol je rekao: Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše (Fil. 4, 5). Nemojmo biti nemarni, već se krepimo i hrabrimo na delanje na koje nas je prizvao Gospod. On nas je prizvao iz opštenarodnog prebivanja u monaški život, On nas je obukao u rizu spasenja i odenuo u odeću veselja, On nasje iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dozvoliti da opet postanemo dobrovoljni robovi strasti. Rob koji je otkupljen zlatom nikako neće pristati da opet dopadne ropstva. Naprotiv, udaljivši se podalje od mesta svog ropstva, on se raduje što se udostojio da se oslobodi od ropske tiranije. Uostalom, ropstvo samo po sebi nije neko naročito zlo, budući da apostol govori: Jesi li prizvan kao rob? Nemoj da brineš, nego ako i možeš postati slobodan, radije se strpi. Jer koji je kao rob prizvan u Gospodu, slobodnjak je Gospodnji; tako i koji je prizvan kao slobodnjak, rob je Hristov (1. Kop. 7, 21-22). Pa ipak je istina da onaj ko se oslobodio ropstva ne želi da opet živi pod njegovim bremenom. Utoliko više i mi treba da se držimo daleko od greha, budući jednom oslobođeni od njega. Ili možda ne znamo šta nam je napravio? Nije li nas isterao iz raja? Nije li nas učinio smrtnima umesto besmrtnim? Nije li nas uveo u mnogoplačevni život? Ne postaje li preko njega svako zlo? Stoga ga izbegavajmo kao najvećeg neprijatelja i zamrzimo ga kao dostojnog mržnje. Zavolimo, naprotiv, vrlinu koja nas čini anđelima, pa čak i bogovima, po pisanome: Ja rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6).
2) U čemu se, pak, sastoji suština vrline? U odvajanju od sveta i prilepljivanju uz Boga. Gospod govori: Niko ne može dva gospodara služiti. . . Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6, 24). Mi ne možemo stremiti i vrlini i grehu. Jer, kakvu zajednicu ima svetlost s tamom (2. Kor. 6, 14)? Stoga su zapovesti Hristove lake i rasterećujuće, a gresi teški i opterećujući. Teška je i [okolnost] da se mi naprežemo da spojimo suprotnosti i da smatramo da je moguće da smo blagonakloni prema telesnoj pohoti i da možemo da se uspešno bavimo duhovnim delima. Okrenimo se sebi [i zaključimo]: ukoliko smo dostigli meru savršenstva zablagodarimo Bogu od koga je svaki dar dobri i svaki poklon savršeni (Jak. 1, 17), te se potrudimo da ostanemo čvrsti, strahom Božijim se čuvajući neizmenjivim i nepokolebivim u dobrom raspoloženju našem; a ukoliko smo, pak, u mnogome nepotpuni, požurimo i napregnimo se da dostignemo savršenstvo dok još postoji vreme za delanje, utvrđujući se verom, okriljujući se nadom, vezujući se ljubavlju, ukrašavajući se smirenoumljem, veseleći se poslušanjem, ispitujući se trpljenjem, prosvećujući se ispovedanjem i svim drugim vrlinama svedočeći da smo istinski monasi, nelažni poslušnici i iskusne sluge Gospodnje u Hristu.
 

218.
1) Treba pažljivo da slušamo Reč Božiju, odakle nam dolaze sva duhovna raspoloženja; 2) slično su postupali svi sveti i pružili svedočanstvo kroz dobre plodove; 3) i mi postupajmo na rečeni način, sećajući se dobročinstava Gospodnjih(3/2, 15)
1) Svi ljudi imaju oči i uši, premda i ne vide i ne slušaju svi, već samo oni koji imaju uvo koje čuje i oko koje vidi. Stoga je i Gospod rekao: Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 11, 15). O gluvim ušima i prorok govori: Dade im Bog duh neosetljivosti, oči da ne vide i uši da ne čuju (Is. 6, 9; Rim. 11, 8). Stoga ono što se čita slušajmo pažljivo, a ne nemarno kako ne bismo pretrpeli osudu. Naprotiv, mi treba da možemo da kažemo: Nauk Gospodnji otvori mi uši (Is. 55, 5). Onaj ko sluša pazi, skrušava se, čisti se, prosvećuje se, raduje se i sve ovdašnje smatra ništavnim. On samo želi Hrista da zadobije, slušajući ga kako govori učenicima: Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama (Jn. 14, 18). I opet: Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15, 14). I opet: Još malo i svet me više neće videti, a vu ćete me videti, jer ja živim, i vi ćete živeti (Jn. 14, 19). I opet: A vu ste oni koji ste se održali sa mnom u iskušenjima mojim. I ja vama zaveštavam Carstvo, kao što Otac moj meni zavešta da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk. 22, 28-30). Slušajući navedeno, bogoljubac je spreman da svakodnevno umire za Hrista.
2) Eto kako su živeli svi sveti i sa kakvom rešenošću i svečanošću su izjavljivali svoju ljubav prema Gospodu. Jeremija govori: Ja se ne umorih idući za tobom i dan ljudski ne poželeh (Jer. 17, 16). Sveti David govori: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao (Ps. 115, 3). Apostol govori: Jer je vama darovapo ne samo da verujete u Hrista, nego i da stradate za Njega (Fil. 1, 29). Dela apostolska govore da su se svi apostoli radovali udostojivši se da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap. 5, 41). Jednom rečju, sveti su sličnim uzvicima izražavali svoju veliku ljubav prema Hristu Gospodu.
3) I mi, bratijo, pažljivo slušajmo ono što se čita i zavolimo ljubljenoga Boga našeg, svagda mu blagodareći za dobra koja nam je učinio, tj. što nas je izabrao od početka za spasenje u svetinji našeg sadašnjeg zvanja, što nam je darovao da mu služimo u Pravoslavnoj veri i što nam je, kao neku obilnu trpezu, predano učenje svetih. I blagovremeno je da apostolski kažemo: Ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne daruje? Ko će optužiti izabrane Božije? Bog je onaj koji opravdava. Ko će osuditi? Hristos je onaj koji umrije, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas (Rim. 8, 31-34). On hodatajstvuje pred Bogom i Ocem i daje nam Carstvo nebesko.
 

219.
1) Pomene nemojmo vršiti samo spoljašnje, nego i duhovno; 2) sećajmo se da ćemo i mi otići; 3) tim sećanjem se podstičimo na pripremanje za ishod (3/2, 16)
1) Juče smo prilično vršili pomen oca našeg. Jer, duhovna deca treba da ukazuju poštovanje prema svom ocu. Ipak mi ne treba da mislimo da je pri pominjanju dovoljno da izvršimo službu spomena i da se telesno utešimo. Naprotiv, mi treba da porodimo i duhovne utehe. Pokrenuvši čula na kratko vreme, telesna uteha odleće, dok je duhovna uteha nenasita i trajna. Onaj ko je zaplakao, ko se umilio, ko se skrušio srcem zaista je dobro izvršio spomen svog oca ili brata. Setite se ranijih dana dok je otac bio prisutan, dok je besedio i opštio sa nama, a zatim predstavimo sebi [mesto] na kome se sada nalazi, te sa kime prebiva i sa kim opšti, kao i sva naša bratija koji su počinuli. Zar ono što se pomišlja i sluša neće svagda dušu privodi ti u ushićenje?
2) Okrenimo se potom i sebi samima i pomislimo kako ćemo nakon kratkog vremena i mi otići odavde i kako će nas drugi spominjati kao što mi sada pominjemo svoje prethodnike. Da, takav je naš udeo. Mi smo smrtni ljudi i ne znamo šta će biti sutra. I šta je život naš? Para koja se na kratko pojavljuje i nestaje; prolećni cvet koji izjutra niče i uveče vene. Čovek je kao trava, dani njegovi, kao cvet poljski, tako procveta (Ps. 102, 15). Čovek se upodobi ništavnosti, dani njegovi kao senka prolaze (Ps. 143, 4). Svako telo je seno i svaka slava ljudska je kao svet trave (Is. 40, 6). Jer ogreje sunce sa žegom, i osuši travu, i cvet njen otpade, i krasota lica njena propade (Jak. 1, 11). I mi ćemo uvenuti i preći odavde, kao što su rekli sveti, čija smo poređenja naveli.
3) Blažen je onaj koji je razuman i koji traži Boga (Ps. 13, 2). Blažen je onaj ko se svakodnevno prisiljava na napore i znoj poslušanja, koji ne protivreči, ne ropće, koji je pokoran, spreman za delanje, marljiv u služenju, skrušen srcem i uvek se sprema za ishod. Jer, doći će kraj i neće zadocniti. Doći će i carski vesnik silazeći sa neba i govoreći duši: „Eto, sada izlazi. Očekuje te Car i Bog svih“. Neka bismo se mi, molitvama oca našeg, obreli spremni, bez straha prelazeći u večni život.
 

220.
1) Kraj četrdesetnice nas postavlja pred lice Pashe; međutim, i čitav naš život stoji pred licem Pashe, premda ne privremene, nego večne, koja je neizmerno bolja; 2) gledajte na nju, sećajući se šta je o njoj rekao Gospod, i podstičući se na podvižničke trudove, podražavajući svete; 3) nemojte obraćati pažnju na lukavu zmiju, koja pokušava da nas obmanom navede na lepo i slatko za telo (3/2, 17)
1) Četrdesetnica se približava kraju i duša se raduje zbog približavanja Pashe, koja predstavlja vreme predaha i okušanja plodova od preduzetih napora. Zbog čega sam, pak, ja progovorio o tome? Stoga da bih vam napomenuo da je i čitav naš život okrenut ka večnoj Pasci i očekuje njeno približavanje. Iako je velika i značajna, ovdašnja Pasha je, po rasuđivanju naših otaca, samo obraz one Pashe. Ovdašnja Pasha traje jedan dan i prolazi, a ona je neprestana. Od nje se udaljio svaki bol, tuga i uzdah i u njoj [prebiva] radost, veselje i večna uteha. U njoj je glas onih koji praznuju i skup slavljenika, viđenje večnopostojeće svetlosti, blažena svetkovina Hristova, trpeza puna večnih dobara i novo piće, o kome je Hristos rekao: Kažem vam pak da od sada neću piti ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kada ću piti s vama novoga u Carstvu Oca moga (Mt. 26, 29).
2) Pred svoje Vaznesenje na nebo, on je o tom Carstvu rekao svojim učenicima: Idem da vam prapremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, u put znate (Jn. 14, 24). I na drugom mestu On opet govori: U onaj dan znaćete vi da sam ja u Ocu svome, i vi u meni, i ja u vama (Jn. 14, 20). I opet: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn. 17, 24). Da bi se shvatilo da te reči nisu bile upućene samo apostolima, već i svim verujućim, On je opet rekao: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reči njihove poveruju u mene: da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao (Jn. 17, 20-21). Šta je utešnije od ovih reči? I šta je ubedljivije? Koju dušu one ne mogu smekšati? Kakvo srce one neće skrušiti? Takvo srce bi pravedno trebalo nazvati kamenim, a ne ljudskim. Pomišljajući o rečenome, sveti su blagodušno pretrpeli sve što su podnosili, skorbi smatrajući radošću, teskobe – širinom, stradanja – nasladom, podvižničke napore – utehom, smrt – životom. S obzirom da težimo istom cilju i budući da ištemo Pashu zajedno sa njima, i mi treba da hrabro podnosimo sve neprijatno što dolazi, ne padajući pod njegovom težinom i izbegavajući malodušnost, sve više se podstičući na plameniju revnost.
3) Nemojte obraćati pažnju na lukavu zmiju koja nam priprema raznovrsne zamke uz pomoć naših strasti, koja se preobražava u anđela svetlosti, koja stvari pokazuje onakvima kakve nisu, koja tamu predstavlja kao svetlost, i gorko kao slatko. Ona je prelestila našeg praroditelja, opčinivši njegovo gledanje i ružno mu pokazavši kao prekrasno, da bi ga potom kroz okušanje [ploda] izbacila iz raja. Znajući, pak, iz opita da je lažljivi obmanjivač, mi nemojmo izaći iz raja zapovesti. Kada nam pokaže prekrasan plod, mi nemojmo na njemu zaustaviti oko duše i tela našeg, već na svaki način okrećimo pogled kako se ne bismo prelestili. I šta je zapravo plod koji izgleda lep? Telesna ljubav i zla pohota svake od pogubnih strasti. Ukoliko ih izbegnemo, mi ćemo se spasti i udostojiti da sa svima svetima praznujemo večnu Pashu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *