NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

181.
1) Trudite se na ispunjavanju zapovesti Božijih i opštežiteljnih zaveta, te će vas Gospod obradovati neizrecivom radošću; 2) takva je suština našeg zvanja i njegovih nada; nemojmo biti nemarni u ispunjavanju poslušanja; 3) ta poslušanja nisu isprazna; niko od nas ne služi čoveku, nego Bogu, koji prima služenje i nagrađuje ga; trudite se u tom duhu i savršeno ispunite delo svog zvanja; 4) na taj način ćemo postati podražavaoci otaca i samog Gospoda; 5) neka vas u rečenom utvrdi i sačuva Gospod (2, 123)
1) Molim i ištem da nepokolebivo i nepokretno stojite u svetom zvanju na koje ste prizvani, ispunjavajući zapovesti Božije i sudove Njegove. Svagda prebivajte u najrevnosnijoj i najtoplijoj ljubavi prema Gospodu, izgoneći svaku tuđu strast iz srdaca vaših. Krepite se u podvižništvu svom, svaki dan sve usrdnije i trezvenije hodeći u bdenju i psalmopojanju, u poslušanju i smirenju, u služenju i pošćenju i u svemu ostalom. Neka vam kao dokaz uspešnosti građenja vašeg spasenja bude posedovanje upornosti u trudu i borbi i znoj vašeg života. Krepite se jer će na kraju za vas umesto sadašnjeg zlopaćenja i skorbi zasijati večni pokoj i neprestano radovanje. I apostol nas podstiče, savetujući nam da ne gledamo na sadašnje, koje je privremeno i truležno, već na buduće, koje je večno i blaženo (2. Kor. 4, 18).
2) Mi smo se udostojili dara anđelske shime, poželelivečni život i netruležne vence, zavoleli željeno usinovljenje i Carstvo nebesko, usled čega pred sobom imamo i mesto i vreme [za borbu] i poprište i slavljeništvo. Nemojmo biti nemarni i nemojmo štedeti snage, već se svedušno sa revnošću ustremimo na sticanje Carstva nebeskog i nebeskih dobara još više od onih koji ištu zlato i srebro, drago kamenje i ostale truležne dragocenosti. I nećemo imati uspeha ukoliko ne budemo neprestano pazili na sebe, neprestano se poučavali u božanstvenom i starali se da na najbolji način ispunimo poslušanje koje je naloženo na nas. Jer, ono nije telesno i ljudsko, već sveto i spasonosno, ukoliko se dolično ispunjava.
3) Jer, kod nas niko ne služi telu i krvi, nego Gospodu Bogu, što On i prima kao prijatnu žrtvu. I On je obećao da će nam u budućem veku uzvratiti doličnom nagradom. Neka niko ne misli da služi čoveku, čak i ako dobije poslednje poslušanje. Naprotiv, neka misli da služi samom Gospodu, koji prima služenje preko služenja bratiji. Stoga sa strahom i trepetom ispunjavaj služenje, imajući Njega samog za Nadziratelja. Jer, On će osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (1. Kor. 4, 5) vaših. I mi ćemo savršeno ispuniti sve delo našeg zvanja ukoliko budemo slično pomišljali (što uostalom i jeste istina) i ukoliko međusobno služenje budemo vršili kao božanstveno služenje.
4) Otuda će na vas zasijati luče svih vrlina, tj. ljubavi, mira, krotosti, tihosti i pokornosti. I poznaćemo da zaista sledimo po stopama prepodobnih otaca naših, budući sarevnitelji njihovog života. Sećajte se blaženih onih žitija i njihovog hođenja putem pokornosti i poslušanja, te izuzetne prevashodnosti njihovog smirenja i potčinjavanja. Revnujući, oni su porevnovali za Gospoda, koji je sam rekao: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29). Po apostolu, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, ne goje sebe. . . unizio. . . i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 68). Pogledajte ko se nalazi među spasenim i ublažavanim. Samo oni koji su ga podražavali, smirili se, bili poslušni i pokorni i koji su pretrpeli sve dolazeće skorbi, poniženja, izrugivanja, podsmehe, udarce, progonstva i tamnicu. I neki od vas su pretrpeli rečeno, ili čak i svi, s obzirom da se u jednom udu svo telo proslavlja ili trpi beščašće.
5) Neka nas Gospod sve više čuva kao svoje dobre vojnike, kao svoje verne sluge, kao željene muževe, kao izabrani narod, kao svešteni sabor. I pokazavši se kao delatelji zapovesti Božijih u ovom zaista preljubotvornom i grešnom rodu, mi ćemo se udostojiti da budemo naslednici Hrista Gospoda i Carstva nebeskog.
 

182.
1) Vi ne slušate ni moje pouke, ni savete otaca, ni Reč Božiju i ostajete bez ispravljenja, što za uzrok ima telougađanje i nemar za spasenje; 2) mi treba da budemo revnitelji za sve dobro; međutim, kakvi smo; 3) zašto smo nemarni i zašto smo se opustili, popravimo se barem od sada (2, 124)
1) Zar zemljodelac ne seje da bi potom požnjeo? Zar se trgovac ne trudi da bi stekao dobit? Zar se i onaj ko je postavljen da širi reč učenja ne trudi sa nadom u napredovanje i usavršavanje slušalaca? U odnosu na vas, pak, radi grehova mojih, reč moja je ostala savršeno nedejstvena. Ja mnogo sejem i mnogo se trudim, ali ne vidim nikakvog ploda. Ja govorim, oglašavam i napominjem i ponekad na kratko sila moje reči dolazi do vašeg duševnog sluha, da biste potom vi sve odmah zaboravili i ostali u istim sagrešenjima. Ja stoga plačem i razdire mi se srce, nemajući silu da prekinem vaš nered. Naravno, neuspešnost dolazi od nemoći mojih smirenih reči. Neka je, dakle, u rečenome krivica sa moje strane. Međutim, zar vi ne slušate i reči Božanstvenog Pisma? Ne oglašavaju li one svakodnevno vašem sluhu spasonosne dogmate? I sveti oci šta naglašavaju? Šta saopštavaju? O čemu svedoče? Čime opominju? Zar oni pred oči vaše ne dovode onaj strašni i neumitni sud, potresno i konačno rešenje Božije, poražavajuće odbacivanje i beskonačne muke, neugasivi oganj, otrovnog crva koji ne umire, najgušću tamu, tartarsku preispodnju i ostalo što se usput zamišlja? Ne ukazuju li oni, naprotiv, i na Carstvo nebesko, beskrajan život, nepristupnu slavu, neizrecivu svetlost, nezamislive krasote raja, Avraamova nedra, šator svetih, dvorove pravednih, anđelske činove i neobjašnjivo radovanje? Pa ipak, kod vas se ne primećuje nikakvo ispravljenje, pa čak ni kajanje. I kakvu ćemo mi uopšte reč poslušati kada jedino ištemo da zadovoljimo svoje telesne strasti i pristrašća, kada smo se sasvim opustili, kada nam je na umu samo kako da nešto pojedemo i popijemo, kakvu smešnu reč da kažemo na štetu svoje duše i duše onoga ko sluša i kako da sakrijemo svoju krivicu ili da je svalimo na drugog i uopšte, kada mi svoje duše ne činimo radionicom prepodobija i pravde, nego svakog bezakonja i nepravde?
2) Trebalo bi da mi gledamo na gore, da mislimo na gornje, da ištemo višnje, da vidimo u kakvo smo se zvanje obukli, kome smo se obavezali, za kolike smo grehe ranijeg života dobili oproštaj i za kakve smo se krivice nemarnosti posle primanja shime udostojili oproštaja. Trebalo bi da treptimo, stenjemo, smiravamo se i skrušavamo se, da hodimo sa otežalim srcem i pognutim pogledom, sećajući se smrti koja je uvek spremna, stajanja pred Sudijom po ishodu iz tela i sretanja strašnih anđela. Trebalo bi da podražavamo naše svete oce koji su prema sebi bili krajnje strogi i u svemu oprezni, iskreni, uredni, nezlobivi, krotki, mirni, mirotvorni, bezmetežni, pesmoljubivi, blagodarni, poslušni, smirenoumni, izbegavajući drskost i teloljublje. Oni behu zaista izabrani sasudi, spremni za svako dobro delo i imajući u sebi Duha Svetog.
3) A šta radimo mi nesretni? Zašto smo lenjivi? Zašto smo se opustili? Zašto se Reč Božija ne dotiče duša naših? Zašto ne točimo suze? Zašto ne smekšamo svoje okamenjeno srce? Zašto se ne izmenimo savršenom izmenom? Zašto se svakodnevno ne pokrećemo ka boljem kako bi se videlo da smo pobegli od sveta i uzdigli se iznad običnog ljudskog mudrovanja? Doći će i neće zakasniti strašni dan koji privodi u trepet i čas prestavljenja. Tada ćemo zastenjati gorko, bolno i neutešno, nemajući hrabrosti da kažemo: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje (Ps. 107, 2). Međutim, ukoliko me slušate, dođite, poklonimo se i pripadnimo samome Hristu, Caru našem. Zastenjimo i pobolujmo pred Njim iz sveg srca. I kao Onaj koji je blizu svima koji ga prizivaju u istini daće nam pomoć i silu da odbacimo grehovne navike i stupimo u poredak vrlinskog života ne izbegavajući nikakve žrtve. Ja ne govorim da ne jedete, da ne pijete, da ne ležete da odmorite, da nemate utehe i da se ne sastajete sa bratijom radi besede, već tražim da sve bude blagoobrazno, umereno, u pogodno vreme i na priličnom mestu, da se vrlina dodaje na vrlinu i uspeh na uspeh, te da poživimo mirnim i anđelskim životom.
 

183.
Mnogi od vas su ispravni: ali zašto ne i svi; priđite i obodrimo se svi, dok je još vreme (31/, 2)
Poneki od vas odgovaraju zahtevima Reči Božije, premda samo malobrojni. Zbog čega ne bismo ustali svi i probudili se od dubokog sna nemarnosti, potekavši ka svetlosti poznanja i želji za večnim blaženstvom? Zbog čega ne umrtvimo udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol. 3, 5) kako bismo postali hramovi Božiji u koje bi blagovoleo da se useli Otac, Sin i Duh Sveti? Zbog čega ne čuvamo monaški čin i rečju i delom sa svom strogom pažnjom izbegavajući i smeh, i lukavstvo, i roptanje, i gordost pred bližnjim, i nadmenost kojom se govori: „Ja sam bio nešto i imao nešto“? Dokle će demon praznoslovlja da vlada nama? Dokle ćemo biti oruđe lažljivog duha neposlušnosti? Dokle će se nadimati naše srce, budući tašto zbog malih i ništavnih stvari i vređajući bratiju zbog toga što ih nemaju? Dođite, čeda, i poslušajte me. Prihvatimo strah Božiji i dajmo desnice jedni drugima radi građenja spasenja svim silama. Dok smo još u telu, dok se još produžava vreme našeg stranstvovanja, dok su još umesne molitve i moljenja, suze i pokajanje potecimo da postignemo prezir prema svetu, da odbacimo svako telesno mudrovanje, da umrtvimo sve zemaljske želje, te da sve naše raspoloženje prebacimo na sveto, dobro i božanstveno.
 

184.
Obraz podvižništva u opštežiteljnom poslušanju je viši od svakog drugog: on je hristopodoban; idite tim putem (31/, 9)
Stojte hrabro, krepite se i trpite sve poretke života vašeg. Uznesite se mišlju gore i sagledavajte nebesko, gde ćete sa Isaijom ugledati Gospoda kako sedi na visokom i uznesenom prestolu, okružen heruvimima i serafimima i svim zborom anđela. Takvim ćemo ga ugledati i u dan strašnog Njegovog drugog dolaska. Oni koji su dobro završili podvig odbacivanja telesnih zadovoljstava i koji nisu dozvolili da njima ovladaju slasti ovog veka tada će čuti preblagosloveni glas Njegov. I pravednici će se prosvetiti kao sunce od neizrecive radosti jer će Podvigopoložnik, Gospod i Bog naš podeliti darove prema dostojanstvu svima i svakome. Da, bratijo moja, svi sveti će se udostojiti da okuse blaženstvo i dobiju tamošnja dobra prema činu u kome su blagougodili ovde.
Veliki su, naravno, oni koji su se radi Boga sakrili u gorama, pećinama i jarugama zemaljskim, tj. stubnici, pešternici i zatvornici. Ipak, ni naš čin uopšte nije niži od njihovog. Neka vam je poznato da ni sam Razdavač darova po dolasku na zemlju nije izabrao ni pustinjski, ni stubnički, niti neki drugi način života, već je blagovoleo da poživi u poslušanju, kao što sam govori u Jevanđelju: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn. 6, 38). I opet: Jer ja ne govorih sam od sebe, nego Otac moj koji me posla On mi dade zapovest šta da kažem i šta da govorim (Jn. 12, 49). Opasavši se ubrusom i na tajnoj večeri prihvativši delo služenja, On je omio noge učenika i nešto kasnije rekao: Aja sam među vama kao sluga (Lk. 22, 27). Prema tome, ovaplotivši se, Gospod je blagovoleo da primi naš poslušnički način života, a ne neki drugi. I nije li za nas utešno i radosno što provodimo život koji je sličan Njegovom? I da li je umesno da mi druge podvižničke oblike ublažavamo više od našeg? Ukoliko, naime, dolično i tačno provodite taj život, vi ni sami nećete hteti da ublažavate neki drugi.
Stoga i u Staračniku može da se pročita kazivanje da je od tri podvižnika po otkrivenju onaj koji se nalazio u poslušanju pretpostavljen pustinjaku i bolesniku koji sa radošću podnosi bolest. Da, bratijo moja, zaista je veliki život naš i oni koji ga provode bez sumnje će biti proslavljeni sa Avraamom, sa mučenicima i pravednicima.
Hodite dobro. Neka vas ne zaustavi đavo koji vam zavidi, niti se sami zaustavljajte zbog lenjosti. Namažite noge jelejem trpljenja, obucite se u odoru radovanja, pijte vodu čistote i zdravoumlja. I neka niko ne govori: „Dokle, ćemo“. Jer, ta reč je reč lenjivca.
 

185.
1) Upoređivanjem podvižnika sa plodnom vinogradskom lozom, on pobuđuje na revnost za donošenje plodova vrlina; 2) on zaključuje: „Time bih jedne želeo da obradujem, a druge da urazumim“ (31/, 13)
1) Vinogradar se raduje kada se loza širi. Radujem se i ja kad vidim da neko od vas donosi duhovne plodove. Blagoslovena je grana koja je bogata duhovnim grozdovima koji daju vino skrušenosti, koje veseli Boga i ljude. Međutim, neka se ne desi da o nekome od vas bude rečeno ono što je u ime Božije izrekao prorok Mojsije: Čokot njihov je od Gomore, grožđe im je žuč i puca su im gorka (Pon. 32, 32). I u Jevanđelju je izrečena strašna opomena, tj. da će se svaka loza koja ne daje dobar plod odseći i baciti u beskonačni oganj. Blagodaću Božijom u našem bogonasađenom vinogradu postoje različite loze. Jedan, na primer, pored sladosti delanja ima i reč koja je začinjena solju Duha Svetog, dok se drugi ukrašava dubokim smirenjem. Jedan se, opet, sve više razgranava zbog mnogoplodnosti, tj. snaži se i raste duhovno, dodajući podvige na podvige, a drugi je duboko sa mnogim korenjem urastao u zemlju, tj. postao mnogogranat i bujan, usled čega pruža rasad i za druge loze. On je utvrđen na dobrom putu, te koristi i drugoj bratiji koji padaju ili su ožalošćeni neprijateljskim napadima. Ipak, nemajući osećanja, vinogradne grane ne saosećaju jedne drugima. Vi, pak, kao osećajni i bogonasađeni treba da saosećate jedni drugima, da zajedno rastete i donosite plodove kako niko ne bi ostao besplodan, već kako bi svi bili prepuni plodova od božanstvenog delanja i ljubazni radi mnoštva duhovnih grozdova, tj. vrlina.
2) Sličnim poređenjima bih hteo jedne da obradujem, a druge da urazumim. Za sve bih, pak, hteo da podignem lestvicu od zemlje do neba mojom smirenom rečju kako biste ushodili do viših zrenja i silazi do dubina srca, do razumevanja nepostojanosti i brzoprolaznosti ljudskog života, te sujetnosti i krhkosti ljudskih dela. Ja bih rečju želeo da vas prenesem u tamošnji svet i da vam pokažem tamošnja neizreciva i bezbrojna dobra. Želeo bih da vas stavim pred lice Boga živoga, Tvorca svega i Vladike i da vam omogućim da razumete kakva je tamošnja strana, tj. kakav je večni pokoj, kakvo je neopisivo radovanje, nenasito veselje i sveblaženo prebivanje sa anđelima i svima svetima kako biste se, uznevši se i prosvetivši se, odvojili od svega sujetnog, kako biste istinskim smatrali samo večno dobro koje vam je pripremljeno i kako biste sve sadašnje, što dolazi i odmah iščezava, smatrali ništavnim.
 

186.
Sećajući se razloga napuštanja sveta i dolaska u obitelj, revnujmo da dostignemo [svoj cilj], usvajanjem opomena izbegavajući saplitanja (31/, 15)
Sada izričem reč blaženog Arsenija: „Arsenije, zbog čega si došao ovamo“. Ja i vas i sebe prizivam da se pitamo zbog čega smo izašli iz sveta i došli ovamo. I odgovoriću za sve: naravno, da bismo stekli Boga, da bismo postali sinovi Božiji, da bismo nasledili Carstvo nebesko i da bismo prestali da budemo telo i krv koji ne mogu naslediti Carstva Božijega (1. Kor. 15, 50). Gospod nas je prizvao na sveto zvanje. Uzmite, dakle, krst Hristov i nelicemerno idite za Njim, ne dvoumeći se između Njega i sveta, već svecelo sve Njemu jedinome predajući i posvećujući. Podvizavajte se dobrim podvigom. Podvizavajte se i dovršite svoj put, hrabro podnoseći sve teško i skorbno što susretnete. Olakšanje sebi crpite u nadi na nasleđe obećanih dobara.
Mnoštvo zlih duhova nam se približava i napada na nas i iznutra i spolja. Gospod govori: Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe (Mk. 7, 2122). Protiv vetrova tih duhova podignimo jedra naše duše kako bismo plovili svojim putem sa opreznošću, kako ne bismo odmah upali u nevolju nasukavši se na sprud i podvodno kamenje, tj. na neznanje i skrivanje pomisli. Mesta koja su opitom obeležena kao opasna treba svakako izbegavati kako ne bismo poginuli. Ne treba skretati ni desno, ni levo, već ići carskim srednjim putem.
Mi ne treba da oklevamo na dobro kao da smo obamrli, niti da suviše žurimo zbog vreline krvi i da skrećemo sa srednjeg puta, kao da može biti desnijeg puta od desnog. [Sa nama se rečeno, pak, dešava] kada hoćemo da se pokažemo bolji od drugih i kada se raspalimo samopouzdanjem, nasleđujući proročku opomenu: teško, teško onima koji su mudri sami sebi i razumni sami sebi (Is. 5, 21).
 

187.
Svi zajedno skladno hodimo, napredujući svako u svojoj vrlini, ne ištući ništa svoje i ne odbijajući nikakav trud u uverenosti da ćemo nesumnjivo dobiti Carstvo nebesko (31/, 15)
Dođite da zajedno potecemo. Neka jedan poteče poslušanjem bez premišljanja, drugi nepokolebivim trpljenjem, jedan hristopodobnim smirenjem, drugi čuvanjem pomisli, jedan bolnom skrušenošću, drugi očišćujućim suzama, jedan bratoljubljem bez zavisti, drugi poučnom rečju ili izgrađujućim psalmopojanjem po daru blagodati Božije, i drugi opet ukazivanjem na način vršenja [vrlina]. Neka svako čini ono što može: onaj ko može da uči neka se uči, onaj ko može da psalmopoje neka psalmopoje, onaj ko može da se moli neka se moli, onaj ko može da čini poklone neka čini poklone. Neka samo sve bude sa pobožnošću i trpljenjem. Neka niko ne traži samo svoje i neka niko ne sledi samo svoje raspoloženje, s obzirom da bi se otuđio od dobrog poslušanja. Neka se među vama ne čuje: „Će mogu, ne mili mi se, nisam zdrav“, čak i kad bi rečeno bilo istinito. Kažem vam istinu pred nevidljivim Bogom i Njegovim izabranim anđelima da će samo oni koji prinuđavaju sebe (po reči Gospodnjoj, Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju – Mt. 11, 12) i koji se stešnjavaju u svemu (jer su uska vrata i tesan put Mt. 7, 14) preći iz smrti u život (Jn. 5, 24), iz truležnosti u netruležnost, iz tame u svetlost, iz ropstva u usinovljenje Bogu, iz doline plača u presvetlo i sveradosno Carstvo nebesko.
 

188.
Našeg praoca je prevario neprijatelj; on i nas prelešćuje, varljivo nam zlo predstavljajući kao dobro; poslušavši ga, praotac se prevario; prevarićemo se i mi ukoliko ga poslušamo; nemojmo ga slušati, već zatvarajmo uši od svakog njegovog nagovaranja (31/, 16)
Da li da se setimo našeg prvog prebivanja u raju i izgnanju, ili vaspostavljanja svega u budućem veku? Oba predmeta znanja su za nas veoma važna. Nama nije nepoznato kako je naš praotac Adam isteran iz raja. Kakav je, pak, bio uzrok? Gordost i drska nepokornost pred Bogom koji mu je dao i samo biće i život. On nije ostao veran danoj zapovesti, već se očima očarao u duši željom za čulnim zadovoljstvima. Pomišljajući da je plod dobar za jelo i krasan izgledom, po nagovoru žene ili pre – na prevaru zmije, on je okusio zabranjeno i od svetlosti dospeo u tamu. Gorko okušanje slatke po izgledu neposlušnosti njega je isteralo iz raja i spustilo u ovaj život, pun napora i skorbi.
Mi, pak, treba da se pobrinemo da izbegnemo njegovo stradanje, pazeći da ne upadnemo u iste zamke. Nemojmo dozvoliti sebi da se povedemo za privlačnošću čulnog zadovoljstva, lepote i krasote ni unutrašnjim mislenim maštanjima, ni slučajnim utiscima o telu i čulima. Jer, ono što vidimo ponekad može da izgleda prekrasno i dobro, iako je na delu drugačije. I ukoliko ga okusimo, ono će i u nama, kao i u Adamu, izazvati smrt, truležnost i osudu. On je poverovao zmiji koja mu je šaptala: U dan u koji okusite od drveta poznanja dobra i zla otvoriće vam se oči i postaćete kao bogovi (Post. 3, 5). I nama slično šapuće aždaja da ćemo, ukoliko ostvarimo pohotu, zadobiti bezmernu radost i punu slobodu od svega opterećujućeg. Poslušavši je, on se obmanuo u očekivanju, izgubivši sasvim i ono što je imao, žalosno otpavši od Boga. A mi? Zar ćemo je mi poslušati? Međutim, njene nam namere nisu nepoznate (2. Kor. 2, 11), kao uostalom ni varljivi mamci.
I ma koliko da nas mami, da nas zove, da izaziva pokrete u dušama našim, mi treba da je daleko teramo od sebe. Jer, ona pokušava da nas liši božanstvenog i blaženog dejstva, da nas istera iz raja zapovesti Gospodnjih i da sa nas skine bogodani anđelski obraz kako bi nas potom survala u preispodnju zemlje. Ogradimo okvire naših pomisli i zatvorimo vrata, ne stupajući u razgovor sa njom. Kad ustane grešnik, tj. đavo naspram mene, postadoh gluvonem i ponizih se (Ps. 38, 23) pred Bogom. Uopšte čak ne pomišljajući da nam je pristupio neprijatelj, mi treba da se zapečatimo nepobedivim oružjem krsta i rečima Bogonadahnutih Pisama, ukrepivši se u građenju svog spasenja.
Postarajmo se da svakodnevno napredujemo, ne znajući za sitost u dobrom delanju i podvižništvu. Nemojmo se uspokojavati [mišlju] da napredujemo, da nešto znamo i da nekoga u nečemu prevazilazimo. Naprotiv, porevnujmo da sve zapovesti Božije savršeno ispunimo. Eto našeg dobrog podviga. Eto našeg blaženog ushođenja i pohvalne trgovine, nepropadljive riznice i zaloga budućeg nasleđa večnih dobara.
 

189.
1) Iskustvo rđavih posledica od zadovoljavanja prohteva samougađanja treba da nas nauči uzdržavanju; 2) najzad, neka nas njemu nauči sećanje na smrt koja je uvek spremna; ona je podsticala mučenike i prepodobne oce, krepeći ih u strogostima samoumrtvljavanja (31/, 17)
1) Radujte se i veselite se. Hodite dobro i budite iznad varljivih privlačnosti sveta, mišlju stremeći gore ka nebesima i gledajući tamošnju neizrecivu slavu. Vi znate da čitav naš podvižnički trud nije ništa u poređenju sa Carstvom nebeskim, te da sadašnja skorb i nevolja u odnosu na večno spokojstvo liče na neprijatno sneno maštanje. Mi smo dobro rasudili i dobro učinili što smo izašli iz sveta silom Onoga koji nas je pozvao u svoje nebesko Carstvo. Međutim, mi treba i da živimo dobro, postepeno napredujući u vrlini i iz onoga što nam se dešava učeći se da ne dopuštamo da nas savlađuje sujetnost. Koliko puta smo se predavali zadovoljstvima? I ništa nije ostalo. Koliko puta smo nasićavali stomak? I zadovoljili smo želju stomaka, ali nismo ništa od sitosti zadržali kao zalihu, izuzev što smo otežali telom. Ukoliko smo popuštali sramnim pomislima, potom smo proklinjali sebe, žanjući skorb umesto utehe. Ukoliko smo se nasićavali snom, potom smo kukali za sobom kao za beslovesnim. Posle grubosti mi smo se prekorevali i posle smeha smo plakali. Uopšte, čovek nema nikakvog dobra od čulnih zadovoljstava. Ukoliko svagda želimo da okušamo utehu i rasterećenje čuvajmo zapovesti. U njima nalazimo istinsko zadovoljstvo, prinoseći obilan plod pravde sa osvedočenjem savesti.
2) Počujte, bratijo. Nemojmo se predavati snu i nemarnosti, niti uzalud trošiti svoje vreme. Dolazi čas prestavljenja. I nije li već i došao? Bog će poslati anđela koji će odmah uzeti dušu i odvesti je. Kuda? Zar se ne užasavamo slušajući? Zar ne drhtimo pomišljajući o rečenome? Sećajući se rečenoga, sveti mučenici su radosno predavali svoje telo na grebanje, na odsecanje udova, na lomljenje kostiju, zaista postavši prizor i anđelima i ljudima (1. Kor. 4, 9). I oni su potom bili uvenčani. Naši prepodobni oci, sveti monasi su se podvizavali i telo smatrali neprijateljem. Oni su se naslađivali gladovanjem, zimu smatrajući toplotom i lišavanja trpeći kao izobilje. Njih nije savladala ljubav prema roditeljima niti ih je privezanost za decu odvajala od namere. Njih nije remetila naklonost prema braći, niti im je zlato i srebro bilo privlačno, kao uostalom ni dobra odela, ni hrana koja raspaljuje telo. Oni su jeli i odevali se samo da bi preživeli, svakakva lišavanja trpeći kao besplotni. Uzrevnujmo da ih podražavamo. Zlopatimo se na svaki način, podnoseći i glad, i hladnoću, i uvrede, i podsmehe i sve druge neprijatnosti kako se ne bismo lišili Carstva nebeskog.
 

190.
1) Nama je teško s obzirom da neprijatelj svagde priprema zamke da bi nas prelestio; znajući rečeno, pazimo na sebe i suprotstavljajmo se; 2) podstičimo se [mišlju] da ćemo uskoro ući u pokoj; 3) urazumljujmo se iz Reči Božije i spisa otaca (31/, 19)
1) Naš podvig je veliki. Teško je savladati našeg neprijatelja budući da je njegova zloba protiv nas velika. On noću ne spava i danju ne drema, niti se zanima bilo kakvim drugim brigama. On se samo šunja oko bogoizabranog stada našeg kako bi ulovio neku neopreznu i neutvrđenu dušu i progutao je. Vama su poznate njegove zamke. Stoga se i čuvajte. On pobuđuje na greh, nabacujući pomisao kao udicu i prikrivši je slašću. Vi, pak, nemojte biti nerazumni kao ribe. Govoreći apostolski, njegove nam namere nisu nepoznate (2. Kor. 2, 11). Stoga se nemojte varati spoljašnjim izgledom, već izobličite njegovu podmuklost i oterajte ga. Lišivši se uspeha, on će sa gorčinom da se povuče. Evo njegovih iskušavajućih nagovaranja: jednom on predlaže zavist, drugome lenjost, jednome prelazak na drugo mesto, drugome gordost. On ponekad sve predlaže jednome, na svaki način nas vukući u zamku smrti. Pazimo na sebe i imajmo Gospoda sa desne strane duše. I sa Njime ljubljenim i željenim mi ćemo izbeći zarobljavanje. Neka vas ne tiraniše gnev koji je dat jedino protiv neprijatelja zmije. Neka oganj pohote kod vas nema slobodu da vam srca raspaljuje na sramna i neprilična dela. Vi ljubite jedni druge ukrasivši se krotošću i obukavši se u prekrasno bestrašće.
2) Još neznatno se prinudite i nazvaćete se blaženima. Još neznatno se naterajte da trčite i dostići ćete nebeski, presvetli i prekrasni grad, gde je neopisivi bračni hram devstvenih duša, gde je naručje Avraamovo, gde je božanstveni raj i Carstvo nebesko. Imajući u mislima taj grad, podstičimo se na brže trčanje po putu ka njemu, ne obraćajući pažnju na trud i umor.
3) Pazite na bogonadahnute reči Jevanđelja, Apostola, Proroka i dušekorisnih spisa otaca. Njima hranite i nasićujte svoje duše. U delima koja su vam predana blagodušno prebivajte sa trpljenjem, bratoljubljem, uzajamnim pomaganjem i sastradavanjem kako bi se u svima i kroz sve slavilo ime Boga našeg, kome služimo i kome se poklanjamo.
 

191.
1) Trpljenjem pobedimo neprijatelja i udostojimo se neizrecivih dobara radi kojih su se mučenici predavali na muke, a prepodobni na sve strogosti samoumrtvljavanja; 2) podražavajmo ih udaljavajući se od svega rđavog i revnujući za svako dobro, čime i ushodimo ka savršenstvu (31/, 24)
1) Vi na poprištu poslušanja stojite u neprestanoj borbi, primate udarce lišavanja i bičevanje u napadima skorbi, te prolivate krv u odricanju od svoje volje. Ipak, budite hrabri stoga što sebi pripremate vence, počasti i nagrade za dobru pobedu. Usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas. Približite se Bogu, i On će ce približiti vama (Jak. 4, 78). I veliki učitelj vaseljene Pavle naređuje: Obucite ce y sveoružje Duha Svetog. . . da biste se mogli održati nepokolebivi protiv lukavstva đavolskoga (Ef. 6, 11). On se vašim trpljenjem odbija, savlađuje i obara kao nemoćan. Vi ga njime gazite nogama, usled čega se na vama ispunjava obećanje: [Dajem vam vlast] da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk. 10, 19). Da, čeda moja. Ukoliko se još neznatno budemo podvizavali dobićemo blaga, radovanje i slavu koju usta ne mogu izreći, niti um postići. Stoga su mučenici sebe kao ovce predavali na zaklanje, stoga su se prepodobni obukli u najstrože podvige i vršili ih.
2) I mi ih podražavajmo, podstičući jedni druge i pomažući jedni drugima. Molim vas smireno da među nama ne postoji neposlušanje koje je Adama isteralo iz raja, ni gorđenje pred Svedržiteljem Bogom, koje je sa neba svrglo Danicu koja je zasijala na samom početku, ni stomakougađanje, koje je Isava navelo da proda svoje prvenaštvo, ni slastoljublje, koje je preko lukave Dalide učinilo da nepobedivi Sampson postane podsmeh pred neprijateljima, ni zavist, koja je Kaina učinila bratoubicom. Naprotiv, prihvatimo vrline, od jednog usvajajući krotost, od drugog – revnost, od jednog – trpljenje, od drugog – nepobedivost, od jednog – bratoljublje, od drugog – smirenje, poslušanje i bogoljublje kako bismo bili sinovi svetlosti i dana i sunaslednici sa onima čiji ste život podražavali. Ushodite, bratijo, na visoku goru vrlina i u srca svoja polažite ushođenja Duha. Budite nebeske lestvice i uzvisujte se kao kedri livanski, ištući gornje i gornje misleći. Sabirajte svoj um kako bi vas kraj života zatekao u sličnom nastrojenju i pravo preveo u blaženi raj na beskonačni život.
 

192.
1) Prizovimo i Gospod će nas izbaviti iz ropstva grehu i neprijateljima; 2) no, pošto budeš izbavljen, drži se; inače ćeš opet upasti u ropstvo; da ne bi postradao, drži se straha Božijeg i ljubavi prema Gospodu, podržavajući ih sagledavanjem divnih dela Božijih, tj. stvaranja, promišljanja i izbavljenja; 3) ukoliko živo sebi predstaviš Gospodnja stradanja radi nas, nikakve skorbi i lišavanja te neće pokolebati i odvojiti od puta Božijeg (31/, 25)
1) Sve više ištimo Boga i biće živa duša naša (Is. 55, 3). Prilježno ga prizovimo i On će pogledati na nas kao na drevni Izrailj, uslišivši naš vapaj i stenjanje duša naših koje tuguju. I On neće poslati Mojsija, nego će sam doći da nas otme iz ruke mislenog faraona i gorkog ropstva njegovim strastima. Sve dok se nalazimo u grehovnom Egiptu, nas neizbežno progone pomisli koje su mu potčinjene. Videvši, pak, naše trpljenje, blagi Bog nas znamenjima i čudesima svog prisustva u nama i brojnim ranama izvodi u zemlju bestrašća. I zbog svog oslobođenja mi mu sa punim radovanjem pevamo pobedničku pesmu.
2) Znajte, međutim, da se poneko predaje svojim neprijateljima ukoliko je nemaran i ne održi se čvrsto u prvom nastrojenju, koje je njime vladalo u vreme obraćenja i posle obraćenja. Neka se, pak, rečeno ne desi ni sa jednim od vas. Načelo i podsticaj unutrašnje dobre izmene i čvrstine u nama jeste useljenje straha Božijeg u srce od poznanja i zrenja divnih dela i sudbi Božijih, tj. Njegovog izvođenja svega u biće iz nebića, stvaranja svetlosti jednom rečju, rasprostiranja neba kao svoda, sabiranja kao meh vode morske (Ps. 32, 7) po pisanome, razlivanja vazduha za disanje svega živog, postavljanja sunca i meseca kao neka dva oka sa mnoštvom raznoobraznih zvezda, izvođenja iz zemlje plodonosnog drveća, trave i cveća, naređivanja da se iz zemlje pojave sve zveri, a iz mora sve ribe i ptice, stvaranja našeg praoca Adama vlastitim rukama i njegovo smeštanje u raj sladosti, određenje suncu da izlazi i zalazi, čime postoji dan i noć i čime se meri tok našeg života, i naročito Njegove uzvišenosti i bezdana Njegove mudrosti. Njega jedinog treba da se bojimo i jedino pred Njim da treptimo. Međutim, mi treba i da ga volimo stoga što je radi nas postao Čovek i u svemu se upodobio nama osim u grehu, što je za nas bio predan i odveden na sud, što je radi nas pretrpeo udarce, pljuvanje, podsmevanje, bičevanje i najzad raspeće i smrt. Sve je On to pretrpeo kao Čovek i potom vaskrsao kao Bog, pobedivši dušegupca đavola i spasavši svoje omiljeno stvorenje.
3) Ima li koga ko, posle razmišljanja o rečenome, ne bi primio svako ismevanje ne samo bez smućenja, nego i sa radošću? Sećajući se uvreda i kleveta koje je pretrpeo Gospod, neće li svaki rado podneti svakovrsno zloslovlje? Videći da Gospoda udaraju u obraz, neće li svako poželeti da i sam sa radošću pretrpi udarac u desni obraz, te da okrene glavu i radi udarca u levu stranu? Misleno predstavljajući Gospoda koji je raspet, proboden kopljem, koji je okusio žuč i sirće, neće li svako biti . spreman na svaku smrt? Da, čeda moja, molim vas da se razapnemo svetu i strastima. Ukoliko bude neophodno, predajmo se i na udarce, ili barem krotko pretrpimo rane i ubode koje pričinjavaju reči osude i uvrede, te izlivanje krvi od odsecanja svojih prohteva. Na taj način ćemo biti slični Hristu, koji je postradao iz čovekoljublja. Svi se podstaknite na nelenjosno ispunjavanje svojih poslušanja, okrilivši se molitvama i razgorevši se ognjem Duha, te izlivanjem suza i uzdasima smirenja.
 

193.
1) Pamteći čime će završiti naš život, revnujmo da ugađamo Bogu, podražavajući oce naše; 2) opštim savetovanjem i uzajamnim sadejstvom mi nećemo ostati daleko iza njih, iako na delu mnogi rečeno ne primećuju; 3) za rečeno nema nepremostivih prepreka, s obzirom da zavisi od našeg proizvoljenja (31/, 28)
1) Poznajmo, čeda, šta je život naš, kome služimo u telu ovom i čemu privodi tajna našeg razrešenja sa telom. I držeći rečeno u umu, budimo marljivi u ispunjavanju zapovesti Božijih, te neumorni u građenju svog spasenja. U ovom nemarnom rodu se pokažimo kao revnitelji bogougodnog života, kao što su u drevna vremena oci naši, cvetajući ovde kao krin poljski i kao raj bogonasađeni i budući orošavani vodama Duha, prinosili plodove svih vrlina, udostojivši se da se nazovu prijateljima Gospodnjim. Oni su ugodili Bogu, prebivajući isti u životu. Hraneći se visokim zrenjima, oni su stekli nebo. Mudro se
koristeći svojim stranstvovanjem na zemlji, oni su sa anđelima postali jedan hor i naselili se sa Bogom.
2) Ko, pak, sada tako hodi? Ko će uzići na goru Gospodnju (Ps. 23, 3), kao što je napisano. Ko će mi dati krila kao golubu, i poleteću Duhom i počinuću na gori savršenstva (Ps. 54, 7). I čija će pravda zasijati u dane njegove (Ps. 71, 7)? Međutim, i mi opštim savetovanjem i opštim uzajamnim poučavanjem preduzmimo naporda ne zaostanemo za njima.
Nemojmo dopustiti da nas nazovu pokvarenim i preogorčujućim naraštajem (up. Ps. 77, 8), koji nije ispravio svoje srce, već naprotiv – pokoljenjem pravih, koje će se blagosloviti (up. Ps. 111, 2). Pokažimo se dostojni primanja nagrade za vrline. Pođimo svetim putem otaca naših, po stupnjevima njihovim hodimo, merimo hvatove njihovog tečenja, ispitujmo njihovo žitije, uzrevnujmo njihovim delima i podražavajmo način njihovog delanja makar neznatno i delimično, po meri učenika koji projavljuje opit podražavanja svog učitelja. Oni su izobražavatelji bogopodobnog obraza i umetnici vrlina. Mi [se potrudimo] da izobrazimo makar senku njihovu. Oni su tuđinci i mi budimo tuđinci. Njihova otadžbina je nebo te neka i naša postojbina bude gornji Jerusalim. Njihovo imanje su zapovesti Božije, što i mi treba da ištemo. Oni nisu bili vezani (srodničkom) ljubavlju prema telu i krvi, niti su se naslađivali slastima ovog veka, pa ih nemojmo poželeti ni mi. Oni su se postarali i postali takvi uz trud, te i mi upotrebimo trud da postanemo slični. U drevna vremena se zbog njihovog divnog života svuda razglašavalo o njima, te je glas došao i do nas. Neka i naše ime postane poznato potonjim naraštajima radi podsticaja na dobro revnovanje. Ima li čega blaženijeg i utešnijeg?
3) I ukoliko hoćete [rečeno], nećete imati nikakve smetnje. Ondašnji Bog je i sada isti, Jevanđelje nije zastarelo, zapovesti se nisu izmenile i vreme se nije izokrenulo. Onaj koji je onda promišljao i sada se stara o svima. Zar i sada nisu isti noć i dan, setva i žetva? Neizmenjivi i nepromenjivi Bog naš je uvek isti te i sada kao od početka čuva svoje sazdanje. On istim zracima ljubavi osijava sve ljude i neće smrt grešnika za svagda. Jednakost ili izmenjivost za svoj uzrok imaju naše proizvoljenje, tj. od nas zavisi [skretanje] i na dobru i na lošu stranu. Prema tome, šta nam smeta za uzrevnujemo u podražavanju otaca, te u prihvatanju njihovih podviga i sjaja njihovog života? I mi koji živimo u opštežiću možemo da zablistamo na taj način ukoliko zajedno sa drugima projavimo život koji je jednak sa životom otaca. I rečeno će se i zbiti ukoliko na svaki način čuvamo svoja srca od najmanjeg skretanja od zapovesti Gospodnjih.

194.
1) Vi kao dobri voćnjak donosite razne plodove; 2) sada su sveti dani (posta) i sve potpomaže naše duhovno oživljavanje: i uzdržanje, i službe, i čitanje, i sarevnovanje; 3) koristite se svime, a iznad svega budite mirni (31/, 29)
1) Za dobru zemlju je veoma korisno blagovremeno orošavanje kišom, koje potpomaže njen prinos obilnih plodova za hranu živih stvorenja. Neka bi i naše nedeljne pouke koje izlaze iz mojih smirenih usta takođe bile korisne za umnožavanje i rast vrlina koje čuvaju vaše časne duše. Vi mi zaista ličite na raj koji je ispunjen različitim rastinjem: jedan me naslađuje smirenjem i poslušanjem, drugi me hrani prilježnošću za svoja dela, jedan me obasipa blagouhanjem pobožne naravi, drugi me ushićuje visokim vrlinama, kao čempres uzvisujući svoje grane. Jednom rečju, svaki od vas se odlikuje nekom vrlinom, čineći i
dela koja joj odgovaraju. Pazite, čeda, da niko ništa ne ostavi bez rašćenja. Neka niko ne uvene od vreline pohote i neka niko ne bude besplodan zbog gordosti koja uništava svaki plod. Uz
revnujmo i međusobno se podgrevajmo, jednodušno praveći stub od zemlje do neba, te steknimo vrlinu koja dostiže do nebesa.
2) Sada su sveti dani i vi se osvećujete. Za vreme posta i oskudnog jela vi se čistite i dušom i telom. Kroz pravilno psalmopojanje i čitanje vi postajete milozvučna lira kojom se
služi Duh. Sabirajte se brzo na službe i činite anđelski hor. Obuhvatajte se ljubavlju, odbacujući zavist, te jednom željom nastojte da svi zajedno budete zapisani na nebesima. Izbegavajući međusobne sukobe i iskreno uzajamno mirujući, vi podražavate jednomislije besplotnih. Neka vam bude jedna briga i oko jednog se međusobno borite: da najbolje ispunjavate naredbe i da budete sinovi poslušanja. Nemojte se bogatiti sticanjem veštastvenog dobra, budući da sve imate i da ništa nemate kao vladari sveta i naslednici Carstva nebeskog.
3) Najglavnije je da na delu projavljujete ispravnost proročke izreke: Gle, šta je dobro, ili šta je krasno, nego da braća žive zajedno. Stoga vas i ja nazivam mirom miomirisnim, koje silazi na bradu Aronovu i rosom Aermonskom, koja silazi na gore Sionske (Ps. 132, 13). Eto kakvim se imenima ukrašavate i kakvim se pohvalama venčavate. Pazite da pokažete da ne nosite tuđa imena ili da živite nedostojno pohvala. Sada od mene [pohvale] dobijate na rečima, a y budućem veku ćete na delu dobiti pravednu nagradu od pravednog Sudije i sveštedrog Nagradodavca.
 

195.
1) Vi treba da dobijate imena duhovnih otaca i da živite u jednom monaškom duhu po ustanovljenim pravilima; 2) pamtite zavete pri postrigu i budite im saglasni i unutra i spolja, što neka bude jedina vaša razlika u odnosu na svetovnjake; 3) za rečeno će vas Bog upokojiti u svojim divnim stanovima (31/, 30)
1) Ostavivši roditelje, braću, srodnike i čitav svet, vi ste došli ovde i postali moja duhovna čeda, preobražavajući se u bogougodnom životu. Stoga više ne treba da vas zovemo po imenu onoga ko vas je rodio telesno, već po imenu duhovnih otaca i praotaca naših, pokazujući da ste se sasvim odvojili od prirode i po proizvoljenju prihvatili duhovno rođenje. Stoga ovde niko nema svoje volje po svom mudrovanju, već svi zajednički jednako mudrujemo, jednodušno se Bogu ustremljujući. I sada se na vama ispunjuje ono što se pripoveda u Delima, tj. da u naroda koji poverova beše jedno srce ijedna duša; u ncjedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (Dap. 4, 32). Da li razumete ono što slušate? Ispitajte sebe [i vidite] da li ste čvrsti i nepokolebivi (1. Kor. 15, 58). Ja želim da vam nagovestim da vi ne treba čak ni misao da dopuštate o odstupanju od monaških poredaka u bilo čemu. Jer, ona je neprijateljsko našaptavanje. Napomenuću vam i još nešto: Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori no pravilu (2. Tim. 2, 5). Monah koji preduzima podvige koji nisu po ustanovljenim pravilima neće dostići savršenstvo i neće dobiti venac.
2) Vi znate i često ste slušali kako se ispituju bratija koji primaju shimu. Smisao svega je da se daje i polaže zavet između Boga i čoveka [kojim se ustanovljuje da će čovek] gladovati, žeđati, nagotovati, trpeti uvrede, podsmehe i zlopaćelja, pa čak i krv proliti za Hrista ukoliko je neophodno. Stoga se nemojte odvraćati ukoliko se desi da se pretrpi nešto slično s obzirom da se podvrgavate onome što ste obećali podnositi. Zar je ono što se tada govorilo bilo dečija šala? Nikako. To cy bile sveštene reči. Njihov svedok je Bog i Njegovi izabrani anđeli. Naprotiv, susrećući rečeno mi treba da se radujemo što nam se pružila prilika da ispunimo delić obećanog. Za one koji žive napolje poželjni su pohvala, zadovoljstva i udobnost, a za nas je poželjno i radosno suprotno. I sama shima nam ukazuje na rečeno. Oni se raduju zbog svetskog, a mi zbog Božanskog, oni zbog telesnog, a mi zbog duhovnog, oni zbog naslada, a mi zbog uzdržanja. Šta nas odvaja i razlikuje od njih? Ne mislite li vi da crna rasa i duga brada čine monaha? Nikako. Ne, pravi monah je onaj čiji se spoljašnji izgled slaže sa unutrašnjim nastrojenjem i raspoloženjem, usled čega može da kaže: „Ja sam upravo to i ne menjam se“. Da, molim vas, na taj način razmišljajte, te prihvatite uzdržanje, bezmetežje, čitanje, uzajamno poštovanje, ispovedanje, trudoljublje i svaku drugu pohvalnu osobinu. Slične crte umnožimo u sebi te ćemo prineti dobre plodove. Neka svako sarevnuje sa bratom u dobru i neka ga podražava bez zavisti.
3) „I živ sam ja, govori Gospod, i proslaviću one koji me proslavljaju, i pripremiću im mesto pokoja, zemlju živih, mesto šatora divnog (Ps. 41, 5)“. Neka bismo i mi čuli rečeno i ugledali Svetlost sveta i Sunce pravde, naslađujući se Njegovom neizrecivom radošću. Jer, On je sav sladost i želja. Pomolimo se molitvom i revnosti dodajmo revnost da bismo dostigli onaj svetli dan na radost. Blažena je duša koja je Gospoda stekla svojim dobrim životom i koja ga ima kao štedrog Dobročinitelja, s obzirom da će je primiti u večne obitelji.
 

196.
1) Pouke govore o najvažnijem delu, tj. spasenju duše; stoga treba da ih slušate sa punom pažnjom i željom; 2) u suprotnom njihovi saveti neće podejstvovati na dušu; a ukoliko i podejstvuju, neće se dugo zadržati, već će ispariti; 3) stoga ih i slušajte i čuvajte i ispunjavajte te ćete dobre plodove požnjeti i ovde, a još više u budućnosti (31/, 32)
1) Ukoliko uđe u trezvoumnu dušu, koja se bodro brine o svom spasenju, Reč Božija je odmah zagreva i pobuđuje na još veće i savršenije ispunjavanje zapovesti. Ukoliko, pak, uđe u dušu koja, kao kod mene, spava i nemarno prebiva u zlu, ona ostaje besplodna, te se bez dejstva razliva po vazduhu. Stoga vas molim da ne gledate na mene ništavnog, nego na časnost crkvene pouke budući da predlaže opštekorisne napomene upravo o najglavnijem, tj. o delu našeg spasenja. [Ona objašnjava] kako da se spasemo, kako da idemo putem Božijim, kako da izbegnemo zamke đavolje, kako da se očistimo od strasti, kako da uspemo u vrlinama kroz koje dostižemo vrh savršenstva, kakva i kolika dobra dela treba da učinimo da bismo dobili Carstvo nebesko. Sadržeći takve predmete, naša pouka za vas treba da je poželjna i dostojna poštovanja.
2) I pored sličnog odnosa, vi u našim besedama teško možete naći i dobiti korist koju tražite stoga što postoji neprijatelj koji nam se suprotstavlja u svemu i odbija nas od dužnosti ukoliko slušamo njegova rđava nagovaranja. Utoliko se dešava da naša priroda poklizne ka nepriličnom, ne čuvajući jednako raspoloženje prema poukama i ne ceneći ih. Jer, čuvši naziđujuću besedu ili razmišljanje o ishodu odavde kroz vrata smrti u drugi život, o izlaženju na sud, o slušanju konačne odluke o udelu za večnost, o nagradi za čitav život, ona odmah dolazi do skrušenosti, uzdiše, plače i stenje da bi, čim prođe nešto vremena, sve opet zaboravila i umesto skrušenosti [opet birala] ogorčenost, umesto prolivanja suza – smeh, umesto uzdisanja – rasejanost, posvuda vrteći licem i očima. I ostaje da se samo zajedno sa apostolom uzvikne: Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7, 24).
3) Nemojmo tako, bratijo moja. Naprotiv, mi treba da slušamo i da se skrušavamo, i da se ustremljujemo ka boljem, da dodajemo oganj na oganj, i da razgorevamo duše svoje ljubavlju prema Bogu i jedni prema drugima, međusobno se pobuđujući i podstičući na poslušanje, smirenje, trudoljublje i na svako drugo dobro delanje našeg anđelskog života. Mi za sada samo sejemo, usled čega se trudimo, umaramo i plačemo. Međutim, uskoro ćemo se obradovati stoga što ćemo sa radošću požnjeti zasejano sa suzama i početi da carujemo zajedno sa Vladikom svih i Bogom, naravno ukoliko usrdno postradamo u našem samoodrečnom poslušništvu. Stoga ja neću prestati za vas prizivam da se podvizavamo sve dok ima vremena. Potrudimo se još malo, pretrpimo još neznatno dok prođe ovaj život koji liči na san. Ja se usuđujem da vas uveravam imenom Božijim da ćete biti uvenčani i stupiti u horove nebeskih žitelja, veseleći se i radujući se u beskonačne vekove.
 

197.
1) Vojnici za vreme rata nemaju odmora, već se odmaraju tek kad se vrate kući; i mi smo u duhovnom ratu čitavog života i naš pokoj će biti u drugom životu; 2) stoga ratujmo bodro, ni u čemu ne ustupajući neprijatelju i ne bojeći se njegovih prizračnih zastrašivanja (31/, 33)
1) Za one koji ratuju ne postoji gotovo nikakav odmor sve dok traje borba, već samo veći ili manji sukob sa neprijateljem. Oni čas pripremaju oružje, čas se smenjuju na straži, čas idu u izviđanje, koristeći kratko vreme na san i na jelo i svagda budući spremni, opterećujući se strahom od iznenadnog napada. Pošto se po okončanju rata vrate u postojbinu, za njih će nastati vreme odmora, mira i radosti, te će se i nagrade za vojničke zasluge i carski darovi razdeliti.
I kod nas se može videti nešto slično. Zar i mi nismo u stalnoj borbi i ne držimo li se vojničkog poretka? Da, kažem, vam, još više negoli oni. Jer, kod nas je sve naročito: i oružje nije obično, tj. nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja (2. Kor. 10, 4), i neprijatelj je poseban, tj. pali duh, đavo, čija vojska jesu sve sile koje su zajedno sa njim i kroz njega spale sa neba. Prema tome, sadašnje vreme nije vreme pokoja i nemarne bezbrižnosti, već vreme borbe. Stoga treba da se ogradimo mislenim sveoružjem i da, prihvativši duhovni mač, stupimo u bitku. I pošto prođe manje ili više uspešno određeno vreme borbe, Podvigopoložnik naš i Bog će odrediti kraj bitke i prizvati nas iz sadašnjeg tuđinovanja i stranstvovanja u naše istinsko mesto obitavanja i otadžbinu, o čemu pišu i objašnjavaju i zakon, i proroci, i apostoli i učitelji.
2) Sada nam je, bratijo, poznato poprište, a poznata nam je i borba. Stojmo hrabro i borimo se nepokolebivo. Mi imamo borbu sa svim svojim rđavostima: sa mrzovoljom, za stomakougađanjem, sa mnogim spavanjem, sa nečistom pohotom, sa praznoslovljem, sa lakomislenošću, sa smehom, sa drskošću i sa svakom drugom nečistom strašću. Onaj ko neodstupno stoji, bori se i suprotstavlja se sa upornošću, neprestanom molitvom i otkrivanjem [pomisli], najzad će nadvladati neprijatelja i pobediti, usled čega će se, kao borac Gospodnji, udostojiti neuvenljivog venca slave u Carstvu nebeskom. Molim vas, bratijo i duhovni saborci, da ne okrenemo leđa, da se ne prepustimo obmani, da ne znamo za umor i da se, obarajući protivnika, ne uplašimo njegovih nemoćnih zastrašivanja i strašilišta.
Ponekad on pokušava da predstavi nešto veliko i užasno, što je, međutim, za pažljive samo vazdušni privid i senka. Zar sličan nije bio i onaj koji je nekada ustao protiv Antonija Velikog, pojavljujući se čas kao zmija koja puzi, čas kao lav ili vuk, ili kao neka druga opasna životinja? Pred tim hrabrim mladićem on se pokazao kao tama i prelest, te je njegovim molitvama bio odbačen daleko. Stoga ni mi ne treba da se bojimo kada neprijatelj protiv nas navede nešto slično, kada podigne gore pomisli i predstavi strmine strasti. Naprotiv, osenimo se znamenjem životvornog krsta u mirnom nastrojenju i on će pobeći. Sada nam je, bratijo, neophodno trpljenje. Stoga, kao što je rečeno, trpimo i podvizavajmo se. Neka svako od vas pazi gde i kako korača. I ukoliko dela po mojoj smirenoj zapovesti, po opštežiteljnom ustavu i uz odsecanje svoje volje biće mu dobro. Jer, kušajući on ne jede, pijući ne pije, spavajući ne spava i prebivajući u svetu ostaje iznad sveta, u gradu prebivajući kao u pustinji. I dovoljno je rečeno.
 

198.
1) Mi smo na poprištu takmičenja: treba da se naprežemo, inače ništa nećemo dobiti; 2) ne treba da dremamo; vidite da jedan za drugim odlaze; požurite da pripremite neophodno za onaj život; 3) vi tražite veliko delo, tj. da budete u opštenju sa Bogom; i postići ćete traženo; kako – vernošću zavetima; 4) u pustinji rečeno nije bilo lako; sada ste prešli u grad i predstoji vam ispit: nemojte se posramiti; 5) eto, govorim vam kako treba da se držite (31/, 34)
1) Znajući da nam predstoji kupovina koja nema cene (tj. nasleđe Carstva nebeskog i beskonačnog života), nemojmo biti nemarni, niti se predavati snu lenjosti sve dok živimo u ovom veku. Trkalište je otvoreno, staze su očišćene i izmerene, nagrade su odvojene i ocenjivači su na mestima. Stupite, borci, na takmičenje. Marljivi i revnosni istupaju napred i venčavaju se, dok se lenjivi lišavaju venaca i gube svoju neprocenjivu dušu, odlazeći prazni iz ovog života u večnu muku.
2) Zar ne vidite kako se svakodnevno poneko uzima odavde i, posluživši u ovom životu, odlazi ka Vladici svome – i star i mlad, i car i rob, i arhijerej i jerej, i nastojatelj i poslušnik? Onaj ko je iskao ovde, naći će tamo. Onaj ko je odavde poslao riznice, susrešće ih tamo. Onaj ko se odrekao ovdašnjeg, sa izobiljem će dobiti tamošnje. A vama je data blagodat da pobegnete od sveta i da se ujedinite sa Bogom.
3) Vama predstoji bliskost sa Bogom i najiskrenije služenje u radosti i veselju. Vaše delo i vaš podvig je da ostanete verni svom zavetu. Stoga istrajavajte u činu i vrlini u kojoj se nalazite, ne popuštajući više i svoje duše pretvarajući u hram Vladici i Svecaru Bogu.
4) Ja zaključujem da vas Bog prima u vašem dobrom nastrojenju stoga što ostajete isti i što ste se iz bezmetežnih mesta (sa gora) preselili u šumna i mnogoljudna mesta (Carigrad), tj. iz pustinje u grad. Uostalom, onaj ko Bogu prinosi vrlinu kao žrtvu svagde se poštuje kao zlato, te slava od njega i radi njega ushodi ka Bogu. Ona je se i odavde uznela. Neki su dobronamerno ili nedobronamerno upravo govorili: „Da vidimo da li će se održati u svom nastrojenju“. Ja se, pak, nadam da ćete se vi sačuvati i zadržati u njemu i da ćete se i u gradu ponašati kao u pustinji, i usred gradskog šuma očuvati mir i bezmetežje u svojim dušama. Eto vam pravog ispita. I vi ćete zaista biti dostojni divljenja ukoliko izdržite. Sveti Bogoslov negde kaže: „Nije čudno što zima donosi mraz i što sunce sija. Oni deluju bez svog proizvoljenja“. Ni kod vas nije za veliku pohvalu držati se bezmetežja u pustinji i u usamljenosti čuvati neuznemirenost. Međutim, sasvim je druga stvar živeti u gradu kao u usamljenosti i usred šumne gužve biti kao u pustinji. Hvala Bogu što vas, po molitvama mog i vašeg oca, čuva nepovređene i čvrste u vašem činu.
5) Vaša slava i pohvala je u vama samima. Stoga se postarajte da, zbog dela izlazeći iz obitelji, [sve] ispunjavate u pobožnom nastrojenju, projavljujući bogobojažljivost i u hodu, i u držanju, i u pogledu, i u ophođenju, i u razgovoru, i u svemu. Da, čeda moja, molim vas. Nemojte dozvoliti da o vama kažu nešto neodobravajuće. Mnogo očiju gleda na vas i mnogo usta govori o nama i protiv nas. „Neka ne kažu. . . Gde je Bog njihov (Ps. 78, 10), gde je vrlina njihova, i ko njima rukovodi. Kako se oni bestidno ponašaju, vrteći očima tamo-amo i razlivajući smeh kao neka bludnica“. Pazite da ne učinite nesreću svome bratstvu i ubojte se besmrtnog Boga. Svaku reč govorite kao da je sluša sam Gospod i svako delo činite kao pred očima Njegovim. Na taj način će vaše stanje biti ispravno i vi ćete biti kao svetilnik usred carskog grada.
 

199.
U izrekama se ukazuje na vrline i monaške podvige sa savetom da se u njima napreduje (31/, 35)
Za monaha je uzdržanje veliko oružje. Ono predstavlja vrata za svaku drugu vrlinu. Ipak, onaj ko je stekao poslušanje jeste Hristov podražavalac, smirenoumni – anđelolik, a onaj ko sve svoje otkriva ocu – čist kao sunce. Stoga niko ne treba da se skriva, kako ne bi postao neisceljiv.
Tražite ono što je korisno i ono što vas podstiče na smirenje. Ništa suprotno rečenome ne dozvoljavajte.
Vi znate gde ćemo se uskoro preseliti i šta ćemo biti po razlučenju od tela. Stoga budimo pažljivi i držimo se trezvoumlja. Neka naš um uvek ushodi ka Bogu i sagledava večna dobra i blaženo naslađivanje njima, kao i gorčinu udela onih koji su dopali u ad, gde su strašne i bezmerne muke.
Živ je Gospod i blagosloven Bog: mi se nećemo raskajati što smo primili ovu shimu, što smo odbacili sve svetsko i kao mačem odsekli sve telesno. I ukoliko istrajemo u našem dobrom podvigu, mi ćemo slaviti i veseliti se u sve vekove. Naš podvig je post, bdenje, hrabra spremnost na sve što zahteva podvižnički život, takođe i blagodušno trpljenje svih skorbi i uvreda, prekora, udaraca, progona i izdajstava radi ljubavi Božije.
Podvizavajte se svi, i veliki i mali, i novi i stari. Svi dobro tecite i sa gotovošću žurite na bdenja, na poslušanja i poslove. Neka budu prognani od vas lenjost, gnev, svadljivost, zavist, protivrečenje, podozrivost i sve druge strasti. Naročito napredujte u uzajamnoj ljubavi, budite duhom vatreni; Gospodu služite; budite u nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani (Rim. 12, 11-12).
 

200.
1) Ublaživši bratiju za strogi monaški život i ukazavši u njemu na crte mučeništva, on ih ubeđuje da produže [podvig], podstičući ih nadom da će u budućnosti biti zajedno sa mučenicima; 2) uveravajući nas da ćemo u budućnosti u savršenom vidu dobiti sve čega se sada lišavamo proizvoljno, on nas ubeđuje da se radujemo svim lišavanjima i da se krepko držimo svog puta; 3) pomenuvši smrtnost, on priziva da se pripremamo za smrt i, naznačivši poklone, ište da se molimo za umrlog brata, koji svoju savest nije očistio od srebroljublja (budući da su u njegovoj keliji našli dva srebrnjaka) (31/, 36)
1) Zahvaljujem vam, čeda, što iz tople ljubavi prema Bogu iz dana u dan napredujete u ugađanju Gospodu, neprestano prebivajući u pobožnosti, dobroj nastrojenosti, podvigu, uzdržanju, zadovoljavajući se onim što se daje, tj. hlebom pod meru i neznatnom [količinom] vina, ne zaostajući za drugima u nošenju napora na poslu i ne ostavljajući pravilo, tj. brzo se budeći i dolazeći na sabranje, te trpeljivo stojeći do kraja službe, projavljujući krotost, nezlobivost i izbegavajući roptanje (kojim se neće izbeći greh). Takvi su podvizi onih koji provode poslušnički život u odsecanju vlastite volje. Oni su na mučeništvu s obzirom da umesto ognja, kotlova sa smolom, [železnih] noktiju, mačeva i krstova imaju navedene podvige, koje prate i uvrede, beščašće, sohojedenje, iznuravanje tela kroz uzdržanje, prisiljavanje sebe, trpljenje oskudice u svemu – u odeći, u obući, u krovu i u svemu ostalom neophodnom za život. Hrabro nosimo naš mučenički podvig u ime Gospoda našeg Isusa Hrista budući da nam predstoje venci za trpljenje nevolja i stradanja i budući da ćemo se naći u jednom činu sa svetim mučenicima. Umesto sadašnjih skorbi, lišavanja i uzdaha nama će se dati večni život, neizreciva radost i neopisivo veselje.
2) Mi ovde nemamo svog grada s obzirom da smo se odrekli i otadžbine, ali ćemo tamo biti građani gornjeg Jerusalima. Mi nikoga ne treba da zovemo ocem po telu, ali će nam stoga u onom veku Bog biti Otac. Mi na zemlji nemamo nasleđe, ali će nam se tamo dati nasleđe sa Hristom. Mi odbijamo telesne utehe hranom, pićem i svim drugim čulnim zadovoljstvima, ali je vama poznato da ćete se tamo naslađivati onim što oko nije videlo, ni uho čulo, i što na srce čoveku nije dolazilo. Stoga se radujte. Gledajući na rečeno, nemojte padati duhom, nemojte se lenjiti i nemojte se bojati ni sadašnjih, ni budućih teškoća, pa bile i još teže. No, šta ja govorim? Nemojte obraćati pažnju ni na oganj, ni na mač, ni na smrt, držeći se krepko svog puta.
3) Posle upokojenja naše bratije vidite da smo i mi svaki čas bliži smrti: juče je otišao jedan, drugi pre nekoliko dana, na vratima je još po neko, a posle njih – ko? „Mogu biti ja“, neka kaže svako i neka počne da se priprema. Hoću da vam saopštim žalost moje duše zbog upokojenog brata Vasilija. On je, naime, otišao ne očistivši svoju savest, budući da su kod njega našali dva srebrnjaka. Avaj, kakvo slepilo. Na čemu ga je zadržao đavo? Dva srebrnjaka je smatrao dragocenijim od Carstva nebeskog. Ja sam mu više puta govorio da [monah] ispunjava svo mesto greha čak i ako uzme samo jedan ovol, ili jednu iglu, ili jednu olovku ili bilo šta drugo i sakrije ga kod sebe. Vi ste rečeno videli i sami kod svetog Kasijana koji govori da, po svetom Marku, jedan greh ispunjava mesto jedanaest grehova (pri čemu se punota grešnosti meri [brojem] dvanaest). Smatrajući nešto svojim i posedujući ga, on je svoju dušu i srce položio u njega: jer, duša je gde je i blago. A gde je odricanje? Pomolimo se za njega i jednu nedelju svakodnevno za njega činimo po tri poklona i po trideset molitava da mu Gospod oprosti sagrešenje njegovo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *